„Pre dve godine proveo sam nekoliko dana u zapadnoj Hercegovini. Više privatno nego poslovno. Od završetka rata nisam išao u Hrvatsku. Zarekao sam se da više nikada neću ni ići. No, tada, u Mostaru, uhvatio me neki nemir. Bio sam blizu, i poželeo sam da odem tamo gde sam ratovao, da prođem kroz te krajeve, makar na brzinu, kolima. Kratko sam se premišljao, i odlučio da krenem.

Par sati kasnije već sam vozio novim auto-putem uz Jadran. Što sam duže išao tim putem, sve mi se više sećanja iz tih vremena vraćalo. Pre ulaska u Zadar, pored jednog malog mesta, baš tamo gde je bila linija na kojoj sam bio, danas je benzinska pumpa. Imao sam dovoljno goriva da nastavim put. Mogao sam negde drugde da naspem gorivo. Ali svratio sam na ovu pumpu.

Pumpadžija, čovek mojih godina, u radnom odelu. Počinje da sipa. A onda vidi tablice, beogradske. To ga zbuni, malo pokoleba, pogleda u mene, pa kad vide da i ja njega gledam, reče:

- Iz Beograda, a? Počelo da se dolazi i u ove krajeve.

- Ma nisam iz Beograda, auto je službeni. Iz Zrenjanina sam - rekoh mu. Pa i vi ste počeli kod nas da dolazite.

Onda smo ćutali. A ja sam gledao polako okolo. Prepoznavao detalje. Video je to, i odjednom reče:

- Ja sam ratovao ovde.

- Gde? - pitah.

- Ovde gore - pokaza rukom.

Počeo sam da brojim u sebi i razmišljao: ćuti, ćuti!

- I ja sam ratovao ovde - ispalih.

On se okrenu prema meni i pogleda me unezverenim pogledom. Ne znam koliko je to trajalo.

Uznemireno, podrhtavajućim glasom, reče:

- Pa, pa... ja bih te ubio da sam te video tada!

- Pa... ubio bih i ja tebe - prividno miran rekoh.

Nasmejali smo se. A onda smo zaćutali obojica. I gledali smo se. Nismo znali šta sada. A onda je on rekao:

- Al’ drago mi je što smo živi.

- I meni je drago.

- Ma nek si nam došao. I nek dolaze ljudi, treba da dolaze.

Još malo smo popričali, ali ne više o ratu. A onda je morao da se vrati unutra. Izvinio mi se što nema više vremena za razgovor, ali gazda, privatnik... znaš već, reče, nasmeja se i ode.

Vratio sam se u automobil, duboko udahnuo, i nastavio putem.

Posle toga sam išao više puta u Hrvatsku. Nije to nimalo lako. Mnogo se stvari u meni preplete. Sećanja, emocije, nemir, sve to putuje sa mnom kroz Hrvatsku. Ali svaki sledeći put postane malo, vrlo malo lakše.“

 

ovo mi je bila treća godina kako letujem u puli...nikad nikakvih problema nije bilo.

pa kad im kukas kako si ugrozen u Srbiji   

ja mogu sam rec da sam ove godine vise nego ijedne prije vidio srbijanskih registracija...da ne pricam koliko srba iz bosne i iz dijaspore dole ljetuje...sta se moze kad brate imaju najljepse more!

trebao si da stavis i izvor: danas.rs 

Hvala

Hvala,
hvala najljepše,

Ne znam cemu tolika prica svake godine o letovanju na njihovo more kad tamo niko realno ne ide izuzev nacionalnih manjina (kao sto vidimo) i mozda onih koji imaju kucu, rodbinu,.. Ja ne znam nikog da je isao u hrvatsku na more ni sa drustvom ni sa porodicom. Ima dosta njih koji su se rodili tamo, ziveli 10,20 30 godina i hoce da posete rodni kraj, usput svrate na more, osim njih niko ziv ne ide. Dzaba i reklama i sve.

Nisam "gost iz Srbije" već sam "gost iz Republike Srpske" (al valjda je to sve manje više isto) a u Hrvatskoj sam na moru, sticajem okolnosti, češće poslovno nego privatno, bio nekoliko puta (poslije rata).

Prošle godine sam sa drugovima bio baš u toj Makarskoj i to, pogodilo se, za vrijeme utakmice Srbija-Gana. Naravno da nismo mogli odustati od gledanja iste pa smo se uselili u kafić na samom šetalištu uz more. Nismo se nešto baš posebno trudili da "srbujemo" ali nas je konobarska ekipa brzo "provalila". U našem slučaju sve je završeno uz prilično objektivno komentarisanje utakmice od strane domorodaca (što konobara, što ekipe koja se pridružila) sa blagom (ali vrlo blagom ) sklonošću prema Srbiji. Pojedini domorodci su čak sklapali ekipu bivše YU!

Generalno ja lično nisam imao nikakvih problema, ni na primorju ni u kopnenom dijelu (iako mi je saobraćajna u okviru na kojem je srpska trobojka, oznaka jednog osigurvajućeg društva u RS) mada relativno često putujem kroz Hrvatsku. Takođe, niko od mojih prijatelja nije imao problema.

Možda je doprinjelo i to što smo prilično "robusna" ekipa a možda i to što niti mi niti domorodci ne potežemo teške teme jer znamo da se oko njih nećemo složiti. Svakako treba reći da su praktično svi (osim jednog nadrndanog Ininog pumpadžije koji nas nije diskriminisao što smo Srbi već što mrzi sve živo) bili sasvim normalna ekipa.

Bez obzira na sve ne sumnjam da ima i budala, nije mi svejedno kad vidim ustaško "U" u grafitu na zidu a pogotovo mi nije svejedno kad znam da dio novca koji ostavim u Hrvatskoj završi u finansiranju hrvatske vojske (za čije pojedine aktivne pripadnike nažalost iz prve ruke znam šta su radili).

Meni je lično ipak mnogo bolji odmor onaj u Grčkoj

i treba da im to rade kad su glupi i idu tamo