Pravda nije sporna, ali je neosporno spora 

Na ovoj temi je toliko negativne energije oko neceg sto bi trebalo biti izuzetno pozitivno. Ne postoji dobro, ne postoji altruizam, svi smo egocentricni, svi smo sebicni, jao, jao, na kolac s covjekom, kako se usudjuje da prvo misli na sebe, fuj.

Sto se mene tice, vrlo je prosto:
Radis ono sto mislis da u tom trenutku najvise odgovara za tebe i tvoju savjest. Jer, iako se cini da je lolana pomogla tom liku, ustvari je postupila tako jer joj je nesto govorilo, nazovi savjest, da treba to da napravi. To sto je ta odluka ispala dobra i za kolegu je +. Ako se ona poslije toga osjeca dobro, to ne umanjuje njeno djelo.

jeste vezano za temu, doduše ne direktno...ali dovoljno govori o dobroti i vraćanju iste...

Pre nekoliko godina, na Specijalnim Olimpijskim igrama u Seattle-u, devet takmičara, svi fizički ili mentalno nesposobni, postrojili su se na startnoj crti na 100 m.
Na znak, krenuli su; nisu baš pojurili, medjutim svi su poželjeli da potrče i pobede trku. Svi, osim jednog malog dečaka koji se spotakao i pao na asfaltu, srušio se nekoliko puta i počeo je da plače. Drugi takmičari su čuli dečaka kako plače. Usporili su i pogledali nazad. Zatim su se okrenuli i krenuli nazad...svi za redom.
Jedna devojka sa sindromom Down-a sagnula se, poljubila i rekla, "Ovo će poboljšati stvari.". Zatim svi vezanih ruku hodali su zajedno do završne crte. Svi su ustali na stadionu, i čestitanja i usklici trajali su nekoliko minuta.
Ljudi koji su se nalazili tu još uvek pričaju to.
Zašto?
Zato što svi znamo da unutra postoji jedna stvar: Važnije je na ovom svetu pomoći drugima, iako to nekada zahteva da usporimo i menjamo naš kurs.

Pouka: Jedna od najteških stvari je davanje drugima dobrotu i ljubaznost; no medjutim to ti se vraća, kao što možete videti iz ove priče o ljubaznosti.

Da, i baš iz tog sam razloga i pokrenula tu temu; zašto što nisam navikla na dobre i čovečne gestove od nepoznatih ljudi, već po difoltu očekujem najgore.

Po difoltu ne ocekujes nista... i pomeri te kada neko u situaciji kada je logicno da postupi dzelatski, uspe da ostane iznad toga i ispadne covek...

I odmah se zaljubis u takvog 

ne nego posle toga ne mozes da dodjes sebi kako ti je neki neznanac pomogao a neko od tvojih nije prst pomerio za tebe 

Pa uvek ti pomogne neko od koga se najmanje nadas i to je sasvim normalno jer mi najvise ocekujemo od svojih najblizih .Pomazu ti ceo zivot i onda shvate da ti time cine medvedju uslugu ili jednostavno nemaju vise vremena i energije za vas . Ja se secam da sam zamerila svojoj starijoj sestri kad je odbila da se u nekoj situaciji zauzme za mene ,a bas sam bila napravila sranje .Naterala me je da se sama izborim sa svojim problemom i hvala joj na tome ,iako sam se u tom momentu osecala izdano i povredjeno .

Drugacije je kada ocekujes pomoc od nekoga iz porodice i od nekoga sa ulice, drugara i drugarica sa kojima se druzis citav zivot. Mene je moja porodica izdala kada je meni bilo najteze, a da mi nije bilo drugara i drugarica sa kojima se druzim ko zna gde bih zavrsio. Tako da je ta porodicna pomoc, ustvari usluga i nista vise.

I ja sam se dugo osecala izdano od zenskog dela porodice i nikad nisam imala podrsku kakvu sam ja htela .Na kraju sam shavtila da je to bilo dobro za mene jer da sam imala njihovu podrsku napravila bi mozda i neke gluposti. Ne valja ni previse podrske jer se covek osili i mislim da ce sve da mu se tolerise .
''Roditelj tuce dete jer ga voli najvise na svetu ''

Ja se nikada ne vodim po tome shta ochekujem da mi se vrati, postupam kako smatram da treba u svakoj situaciji, chak jako malo vodim rachuna o tome da li se moj postupak generalno moze okarakterisati kao dobar ili losh, a da li ce se vratiti i kako ce se vratiti me ne brine narochito.
Hiljadu puta sam postupio dobro kada nisam morao i hiljadu puta sam postupio loshe kada sam mogao bolje, ne znam da li sam dobar ili losh, i nije me briga.