Zar nije najveca jacina ne vrattiti zlo za zlo?

jeste, ali svako od nas ima legitimno pravo da se ne postavi tako...
nije svako u svakom trenutku spreman na potpunu otvorenost i iskrenost niti je "prastanje" samo trenutak i stvar odluke. Ponizeni i uvredjeni to sjajno opisuju...
Sto se tice dobra i zla, pa otkud znam, cinim dobro ako to zelim i kad zelim i kad god mogu, ali ne ocekujem nista za uzvrat. Meni je mirna savest i to je to

Već neko vreme merkam ovu temu, i stalno mi krenu ruke ka tastaturi u nameri da nešto (pametno   ) napišem, ali uvek se zaustavim, iz nekog razloga.   Evo sad ću pokušati.  

Činjenje dobrih dela se jednom rečju opisuje kao altruizam. Mnoge pametne čike i tete sa gro doktorata su vrlo predano radili na izučavanju istog. Da skratim, došli su do zaključka:

ukoliko činimo dobro delo u nameri da će nam se na bilo koji način (materijalno, kroz pohvalu, osećanje lične vrednosti ili zadovoljstva) vratiti - to onda nije dobro delo!

 

Malo radikalan stav, moram priznati. Mada, ima situacija koje i te kako objašnjavaju zašto je to tako.

Primer: na putu se desila saobraćajna nesreća. Čovek staje da pomogne povređenima zbog:
A) toga što očekuje da zauzvrat dobije neku vrstu nagrade za to (makar priznanje da je human) ili
B) radi to iz proste potrebe da pomogne drugom ljudskom biću u nevolji.

Samo je odgovor pod B ono što je osnova alitruizma.

I onda se nameće pitanje: ako već razmišljamo o svom odnosu prema drugim ljudima, i ako zauzmemo stav da ćemo činiti dobra dela jer nam savest nalaže - da li su to onda zaista dobra dela? Ili način da ućutkamo savest?

S druge strane, ako čoveka posmatramo kao egocentrično biće (a on to i jeste - jer mimo svega, najpre gledamo sopstvenu guzicu, osim ako smo Majka Tereza, Anđelina Džoli i slični   ), onda se logičnim čini to da altruizam u svom stvarnom obliku - ne postoji!  

Jer, ja i ako pomognem drugome, posle toga ću osećati zadovoljstvo. Zadovoljstvo sobom, najpre. Nije li i to odveć sebičan motiv?

Da se manemo filozofije; od nje nema 'leba kada imamo konkretan problem, u realnoj situaciji.

Da li je pametno činiti dobro delo drugome, onda kada znamo da mi možemo zbog toga najebati?

I da li očekujemo nešto zauzvrat, vođeni tom floskulom da se dobro dobrim vraća?

Ne verujem u to da se dobro dobrim vraća. Verujem u to da je taj lični doživljaj da smo pomogli nekome kome je pomoć trebala važniji i delotvorniji. A prema onim gornjim tezama - dobro delo, kao takvo, ne postoji, jer je uvek praćeno nekom vrstom satisfakcije.

Pa ti sad budi pametan...  

Banbina nisi trebala da se trudis i pises ovoliko,tek sada mi nije nista jasno 

Pa to je i poenta; što više znaš, manje toga ti je jasno. 

Ja samo znam da vise nista ne znam i nista nije onako kako sam ja zamisljala da jeste 

ajde dosta je ovo jednostavno(transcendetalizma od Kant-a), odnosno znamo da naša realnost je uvek društveno, i kao takvi svi naše delovi svode prema ostalima...nije to pitanja da li uživamo ili ne,(mislim na tome ako uživamo onda bi trebalo osetiti grižu savesti) nego to da li naša davanja ili uzimanje vredi toliko koliko ostali davaju ili prime od nama. A ako imamo potomci to je primarno bitno, da u koju statusu smo.Ne verujem da ovo moram obajsniti.Ovo može da bude i kategorična imperativ, odnosno svima je vrednost graditi svoje društvene veze, i po ovom deffiniciju greh je to rušiti. Ovo važi i za sexualnosti.
pre dosta davno sam pisao o Kolbergov postkonvencionalni moralni nivo , koja ima i konzekvencija na sexulanosti. Sexualnosti kao najlepšu nešto u životu vredi tako svatiti kao svojstveni neophodnost, koju niko nema prava da spreči ili odgraničava.
alturizam i po postkonvencionalnom svaćanju dobije svoje značenje, i samo od nivo moralnosti će biti moguće razumeti.

Suludo je očekivati da postoji altruizam u izvornom obliku u pravom smislu te reči i da je moguće besprekorono primenjivati ga u praksi... ali nema ništa loše težiti ka njemu.

Altruizam je poput savršenstva, savršenstvo ne postoji jer ne može da odgovara podjednakom merom svemu i svima, jer nisu svi isti... posebno ako smo i mi sami kvarljiva roba.

Ali treba težiti savršenstvu...

Jes', jes', Kant je o tome davno palamudio, u ''Kritici praktičnog uma'', ako se ne varam - a sasvim moguće da se varam.

Ček' da izguglam.  

edit: Jes', ''Kritika praktičnog uma'', takav sam štreber da stalno sebe iznenađujem. 

Bingo da u praktičnog umu je napisao to.