Poglavlje 10

Moj auto je matori fijakerski konj. Kad ga upregnem oko deset uvece, ne moram ništa da govorim...
Ovog puta sam malo kasnio, ali to ga nije zbunilo. Stari, verni "BMW 316", pustio me je na miru, onako zamišljenog, i cutke povukao u noc. Trgao sam se tek kad je frknuo u auspuh, zaustavivši se pod neonskom lampom na pumpi.
Nekoliko kapi kiše pretrcalo je macijim korakom preko krovova automobila. Hej, bice to sasvim dobra noc za spavanje.
- Laku noc, njene pospane oci...
Zaspala je na kaucu dok sam se petljao sa jastucnicom u drugoj sobi, i nisam imao srca da je budim. Podmetnuo sam joj jastuk pod glavu i nameravao da je pokrijem mekim kariranim cebetom, ali mi se ucinilo da to, nekako, ne ide uz tesni, svecani kostim.
Šta sad?
Nisam mali, bilo mi je jasno šta se to dešava izmedu nas, ali dotad je sve ipak išlo po nekom redu. Ono što mi je palo na pamet bilo je prilicno preko reda, i uveliko je prelazilo granice pristojnosti.
Hm, kad smo vec kod granica, ona je prva izazvala granicni incident, zaspavši na mom kaucu, pošto se prethodno, mimo bon-tona, pojavila nenajavljeno, kasno, i tako dalje. Dabome. To mi je pomoglo da lakše rešim dilemu.
Pažljivo, kao ekspert za demontiranje paklenih mašina, povukao sam patent-zatvarac na njenoj suknji.
Zzzzzzzzzzzzip!
Za razliku od Emilije, devojcure kojima sam nekad povlacio cipzare bile su veoma budne, a ajkule sa kojima imam posla zadnjih godina suknje skidaju same, i to, uglavnom, još u liftu, ili u hodniku, pred vratima, kad nisu u velikoj žurbi.
Ovo je za mene bilo nešto sasvim novo...
Cudna kombinacija cednosti i nekrofilije uplašila me je toliko da sam hteo da odustanem, ali onda je ona, u polusnu, pomerila onaj nevaljali deo koji mi je smetao, suknja je samo kliznula preko svile njenih bokova, i pracaknula se u mojim rukama.
Devojke nikad nisu u tolikoj nesvesti da ih može skinuti neko kome to pri svesti ne bi dozvolile. Njeno podsvesno poverenje samo me je obavezalo da budem još nežniji.
Zadržavajuci dah, kao da tražim šifru na sefu, okrenuo sam tri presvucena dugmeta na gornjem delu kostima, i pogodena kombinacija otkrila je malog zlatnog Isusa na njenom lancicu. Mucenik je, široko raširivši ruke, branio jednodelni crni cipkasti triko, koji je pomalo licio i na "korset", nema veze, u svakom slucaju, to je bilo poslednje "nešto" što je ostalo na njoj.
Ne brini, Gospode. Znam šta radim...
Ušuškao sam je u cebe sa svih strana, i tek onda odškrinuo vrata terase, složio na naslon kauca stvari u kojima je došla meni, a na naslon stolice koje ce joj biti potrebne kad dode sebi, i na brzinu, pod telefonskim brojem pumpe, nažvrljao kratku novelu o bravi i kljucu, za slucaj da odluci da zbriše kuci pre nego što se ja, ujutru, vratim.
Ali, davo mi je sedeo na ramenu...
Bio sam vec na vratima, kad sam pomislio da ce ipak biti bolje ako s nje skinem još nešto što bi joj moglo smetati u snu. Ta crna stvar bila je pomalo komplikovana, nisam imao predstavu kako se demontira i skida, ali kad sam je se jednom dotakao, više nisam mogao da je pustim iz ruku. I uspeo sam...
Gledajuci dugu ridu kosu, prosutu po belom damastu, shvatio sam da nisam pogrešio kad sam rešio da idem do kraja, i da sam dobro uradio što sam joj na kraju konacno skinuo i tu veliku crnu šnalu.
Šnalu?
Šnalu. Pa šta?
"Sram bilo onoga ko zlo pomisli"...
To piše na Ordenu Podvezice. Na Ordenu Šnale ne piše ništa, pošto to odlicje, zasad, ocigledno ne postoji.
Da postoji, ja bih ga vec imao na šinjelu...
Ne znam šta bih još morao da uradim da postanem svetac, ali mislim da sam glavni posao vec obavio. Sad, ako i treba da ubijem neku aždaju, ili da spasem dva-tri grada od kuge i propasti, to ce, posle svega ovoga, biti samo puka formalnost.
Samo polako. Nisam ja lud. Barem ne toliko...
Cula su naelektrisala vrhove prstiju kojim sam joj doticao kožu i pratio besprekornu liniju glatkih ramena, tragajuci uzalud za malom, najmanjom greškom. Mirisala je na Indiju, na breskvu, na izvor, biseri su virili iz tek odškrinute školjke njenih usana, osetio sam u bradi laki drhtaj, jeku jedne davne groznice, za koju sam mislio da umire kad te obuzme, i da se više ne može vratiti ako je jednom preboliš.
Da, želeo sam je. Još kako sam je želeo...
Dodirnuo sam joj mali prst na nozi, bezuspešno pokušao da nadlanicom uklonim beleg iz detinjstva sa njenog levog kolena, udubio se u cudni raspored sicušnih mladeža na tilu vitkih leda...
I trgao se. Uplašen...
Koliko to na njoj ima tajnih mesta koja bih želeo da poljubim?
Ali, ne sad. Jednom. Možda...
Ja sam momak staromodan. Prevaziden. Po mojoj religiji, moja želja je samo pola želje...
Lepo sanjaj, mali mišu nabareni. Ko zna da li ceš mi ikad više biti tako blizu? Možda cu se kajati, možda cu jednom morati da se napijem svaki put kad se setim ove noci...
Neka...
Ako ikad budemo spavali zajedno, to ce biti onako kako sam zamislio. I kako Bog zapoveda. I niko nece spavati za vreme tog spavanja...
Laku noc, njene pospane oci...

Veliki tihi Rit uredno umire svakog novembra, i pomalo ga mrzim zbog toga. U mojoj familiji se po tradiciji umire jednom zauvek, iz prvog cuga, i gotovo...
Cudno je to. Tokom godine sve je skoro identicno zeleno, ali kad bi neko u jesen pokušao da naslika pejzaž široke mocvare, morao bi na svojoj paleti pažljivo umutiti hiljadu i jednu nijansu žute, smede i crvenkaste.
Lako je dok je zeleno. Kad dode doba da se vene, stvari se odjednom prikažu u svojim pravim bojama...
Šta je to, opet neka pouka? Ne, hvala...
Ne volim price o prolaznosti ni inace, a pogotovu ne kad proba da mi ih uvali Veliki Tihi Rit koji traje milion godina, ili neko tome slican.
Pakosni bi odmah rekli da sam i tu na svog Deda-Štetu. Ni on nije bio izraziti ljubitelj vecitih stvari.
Jednom je neki majstor Uroš pokušavao da ubedi mog pretka da bi betonski stubovi bili najbolje rešenje za ogradu naše stare bašte, a pošto je Deda bio poznat kao covek sa blindiranim džepovima, majstor je, u želji da napravi posao, igrao na razne karte.
I odigrao pogrešnu...
- Vi'te Braca-Šteta, to vam je jedna vecita stvar. To ce vas nadživeti za dvesta godina. Vi cete umreti, a ta ograda ce tu stajati još oho-ho-hoj...
Oho-ho-hoj? Deda je naglo ustao, odgurnuvši stolicu koja se prevrnula, i besno uperio onaj cevapcic od svog kažiprsta prema kapiji.
- Ajd' u ocin i ti i tvoji stubovi. Nek nadžive onog tvog oca blesavog, mene nece...
Deda-Šteta je, za osvetu, sam napravio ogradu, izrezavši stubove od krtog "kiselog" drveta, izmedu kojih je razapeo staru zardalu žicu, okrpljenu tablama raskovanih plehanih buradi. Ta ograda je bila tako solidna, da smo molili boga da na nju slucajno ne slete dve kumrije odjednom, komšijski džukci je nisu ni preskakali, nego su našli nacin da je elegantno opkorace, i ako cemo pošteno, nije bila izrazito remek-delo.
Ali i takva je nadživela mog dedu...
Zato se ne zagledam suviše u daljinu kad dode jesen. A, i ne mogu, sve i kad bih hteo. Dolazim na pumpu u mrklom mraku, a prvi obrisi Velikog Tihog Rita pojave se kad svane, oko pola šest, što znaci da smo nasamo tek nekih petnaestak minuta, kao u zatvorskoj poseti.
Jer, tacno u deset do šest uvek nastupa Drug Golub...

- Znaš da ovako lakše pali? I mnogo manje troši...
I Šef ima sklonosti ka genijalnim rešenjima i uštedama. Sagao se i zagledao kako se drži razmontirana kutija od šupljikavog kartona, koju je kanapom pricvrstio na unutrašnjoj strani maske hladnjaka.
Zadovoljno je kucnuo prstom po tome, uspravio se i pošao prema meni, usput promenivši izraz na licu, sa veselog na potpuno zabrinuti.
- Jutros mal' nisam dobio infrakt...
Pozvao me je prstom i pošao nazad do kola, u dramskoj tišini otkljucao vrata, pa oprezno skinuo visuljak sa retrovizora i zanjihao ga pred mojim nosom, kao miša uhvacenog za rep.
- Otkud mu sad ova majica? Kaži ti meni, jesam li ja budala, šta sam ja?
Bila je to maskota fudbalskog kluba, gumeni coveculjak u prugastom dresu, koji se klatio na mnogim retrovizorima, i ništa tu ne bi bilo cudno da je dres na gumenjaku bio crno-beli, kakav je bio otkad ga je Šef okacio na ogledalo. Pa da. Ali, cvrc, taj se dres preobrazio u crveno-beli. Odjednom, iz cista mira...
- Lepo mi se dig'o pritisak...
Golub je oduvek bio poznat kao okoreli "partizanovac", i jereticka "zvezdaška" majica na figurici samo je povecala šok prouzrokovan neobjašnjivom misterijom.
Pokušao sam da pokrenem istragu, iako je to, ocito, bio slucaj najmanje za Interpol.
- Verovatno je neko hteo da se našali...
Planuo je.
- Da se našali? Kakva je to šala? Ja sam prvi za šalu, ali ovo nije nikakva šala. Tebi je to smešno? Meni to nije smešno. A, i nema ko. Kako? Gde? Auto je tri dana bio pod ceradom...
Sto puta sam rekao da cu poceti da zapisujem Šefove reci. Cerada. Infrakt. Digitralac. Garnišla. Rogirozno. Matletiranje...
Ali, nije me to teralo na smeh. Mucilo me je što sam znao citavu pricu.
- Možda je to zbog zime, Šefe. Sad prave te automobilcice koji menjaju boju na temperaturu, na toplo-hladno...
Zaprepašteno je pogledao fudbalercica u svojoj ruci.
- Au, mater im jebem... Stvarno misliš?

Jednom je Šef zaboravio rezervne kljuceve u bravici fioke na stolu, i pošto se vratio po njih za nepuna dva sata, nije ni pomišljao da je Boba u meduvre-menu uspeo da stigne do bravara, na pijaci, i da ekspresno napravi duplikate.
Eto, to je rešenje. Kljuc misterije je u stvari dupli kljuc "škode". Vrlo prosto...
Bobi su bili potrebni kljucevi koji otvaraju vrata i vratanca na pumpi, zbog nekih naših malih špekulacija, nije bitno, uglavnom, u onoj brzini najjedno-stavnije je bilo da izradi duplikate svih kljuceva sa svežnja, i tako se i kljuc automobila, ni kriv ni dužan, našao u našim rukama.
Dalje je sve bilo cista tehnika...
- Zamisli mu kljun kad ne bi mogao da pronade "Pi-Pi-Es"...
"Pi-Pi-Es"...
Tako smo od milja nazivali Šefov bolid. Sam je kriv. Cuo je da tepamo svojim vozilima, moj auto je oduvek bio "Srebrna senka", a Boba je imao slavnu vespu "Plavu Pticu" i "bubu" zvanu "Crvena Veštica", pa je naš nadredeni pokušao da smisli ime i za svoju neuglednu ljubimicu.
- "Žuta Prizma" ...A? Šta kažete?
Predložili smo "Žuta Piksla", sa "x" i duplim "l", to jest "Yellow Pixlla", pa "Vatreni Limun", ali je izglasano, sa 2:1, "PPS", skracenica od "Pokretno Poštansko Sanduce".
- Nizašta vi niste, drogeraši. Samo da šizite i igrate onaj vaš treskavac...
Boba važi za osobu s natprosecnom maštom, a ni smisao za humor mu se ne može nazvati zakržljalim. Kad se, uz svu skromnost, uzme u obzir da ni ja nisam invalid po pomenutim pitanjima, sto odgovora na misteriozna zbivanja u Šefovom automobilu.
Brzo smo zakljucili da bi sakrivanje auta bilo preigrano, pa smo tu krupnu ideju razmenili u nelogican sitniš, koji smo, tu i tamo, pod okriljem noci, ubacivali u "Žutu Pikslu", što nije bilo problem izvesti na onom aerodromu od parkinga pred Šefovim soliterom.
U pocetku je sve zamišljeno kao igra izmedu Golupsona i nas, ali kako je stvar odmicala, to je sve više postajao duel izmedu Bobe i mene, da bi na kraju Šef ostao u potpunoj senci, a Drot i ja smo se, kao dokoni seoski momci, nadmetali u smišljanju sitnih idiotluka koji bi mogli nasmejati onog drugog.
Priznajem da je on pobedio. Taman za toliko za koliko je mladi i ludi. Neka ga, sve je na njegovoj strani...
Dobro, ja sam prvi poceo ostavivši živog patka u gepeku "Pi-Pi-Esa", ali bio sam "cugili", i to je, uopšte, bila vanredna situacija. Tu sam ga stvarno preterao.
Boba nije bio tako drastican. Naprotiv...
Pleo je Golubu kukavicje gnezdo tako esesovski nežno i strpljivo, da me je više puta naveo na pomisao da mu Ajhman mora biti neki dalji rodak.
Prvo je ostavio na sedištu "škode" svež avokado, pa deset kopejki, "Gorski vijenac" na madarskom, klik-klak, hemijsku olovki "I love Kopenhagen", kasetu pravoslavnih crkvenih pesama koju je ubacio u radio, porno magazin za homice...
Dva meseca se pritajio, plašeci se zasede, ali više nije mogao da izdrži. Eto. A obecao je da je gotovo, i da samo ceka da Šef negde otputuje bez auta, pa da promeni sve brave na "PPS"-u, što ce biti poslednja misija.
"Posao Stoleca", kako je rekao...
Vreme bi i bilo. Niko više ne uživa u svemu tome...
Opravši ruke, ušao sam da se pozdravim sa Šefom i naleteo na teški miris nagorele gume. Golub je stajao pod svetlom, i na plamenu upaljaca pržio nesretnog retrovizorskog "obešenjaka".
- Ma kakvi toplo-hladno. Jok. Ne menja ovaj boju. Nisu to cista posla, kažem ja tebi...
Povlacim to što sam rekao da više niko ne uživa u svemu tome. Neko još uvek uživa...

To što sam hiljadu puta bio na "tezgi" nikako ne znaci da sam "domaci" na pijaci. No, ser...
Jebo te miš, imao sam utisak da sam uleteo u pogrešan pravac jednosmerne ulice, i da svi igraju novu igru u kojoj je pobednik onaj ko me najjace odvali u prolazu, korpom ili ramenom, svejedno, važi se i jedno i drugo...
- O Džoki moj, gde si mi poranio? Ili si opet negde zaglavio, a?
Pera Rus je oduvek mislio da sam mangup, pa ga nisam razocarao priznanjem da sam zaglavio u udruženom radu, nego sam izabrao jedan od univerzalnih folirantskih odgovora.
- Bolje ne pitaj...
Cuo sam da je otvorio pekaru sa finim pecivom, ali nisam znao da mu tako dobro ide. Spakovao mi je, preko reda, nekoliko kroasana i puter-kifli, i nije hteo ni da cuje za placanje.
- Ja castim, za prvi put. A, obaška što mi nisi prijavio da si se oženio...
Znaci, zaista glupo izgledam, cim je došao na tu ideju...
Pomislio sam to minut ranije kad sam se u Perinom izglancanom izlogu video sa dve velike kese i buketom frezija u rukama, ali sam se tešio da drugi to ne primecuju. Gotovo, više nije bilo nazad...
Svratio sam da nabavim neke stvarcice koje bi, recimo, mene obradovale kad bih se probudio u tudem stanu, i, napunivši kese, sa zadovoljstvom sam konstatovao da je, dok sam kružio po pijaci, i velika kazaljka napravila jedan pristojan krug.
Pola osam...
Nisam žurio kuci. Ako je tamo, još spava. Da je ne budim...
Ako više nije, ako je otišla, bolje da to što kasnije saznam...
I pored svih odugovlacenja jednom sam morao stici pred vrata.
Muzika...?
U mom stanu?
Vidi ti njega, jednu noc je neko ostao u njemu kad sam ja otišao, i vec je sebi koješta uvrteo u glavu, i poceo da se ponaša kao nekakav Dom. Što nije glumio Dom kad sam bio sam kao deram, i kad mi je ocajnicki bilo potrebno svetlo u prozoru kad odlazim, i malo tihog jutarnjeg programa iza vrata, kad se vracam?
Baš sam glup. Pa, Dom može biti jedino ono mesto na kom nekog ima i kad ti nisi tamo...
Možda po tom pitanju može još nešto da se izvede?
Zavukao sam ruku u džep jakne. Kljuc?
Bolje ne. Ne upadam u stanove cak ni kad na njihovim vratima piše moje ime. Možda ona na sebi još uvek ima samo onu crnu cipkanu stvar.
Ding-Dong!
Cuo sam korake. Potrcala je. Bosa...
- Dobro jutro...
Pa, ako ovo nije, ne znam koje je...
Mirisala je na poznati šampon za tuširanje, što je objašnjavalo odsustvo ratnickih boja i frizuru podignutu u "palmu" na vrh glave. Mojoj sivoj trening-majici "Utah Jazz" mnogo bolje je odgovaralo Emilijino shvatanje oblina, i gledajuci kako savršeno pada niz njeno telo, kao sasvim prijatan "minic", cvrsto sam odlucio da taj deo garderobe više nikad ne stavim na sebe.
Bar ne prazan...
Pokušala je da prevede taj pogled.
- Oh! Samo mi nemoj reci da ti je baš ovo najomiljenija majica?
Podigao sam obrve i ucinio jedan duboki "XL" uzdah.
- Pa... Od danas svakako jeste...

Sunce nikako nije moglo da postigne željenu visinu...
Dva puta je zapinjalo za letvicu šarenih "vitražica", i tek iz treceg pokušaja uspelo je da se prebaci preko ivice zavesica i da zaviri u kuhinju.
Ni Emilija nije bila u formi...
Sto je licio na naslovnu stranicu kuvara "Hladan Buffet na 1000 Nacina", ali njen pogled nije dopirao dalje od glatke površine milerama, po kojoj je šarala vrhom viljuške, ne podižuci glavu.
- Sve sam upropastila...
Nisam ni pokušavao da je tešim...
Ako je mislila na svoje neslavno kumovanje bila je potpuno u pravu. Zabrljala je.
- Kuma se nalizala i otišla kuci još u pola deset...
Da, ta recenica ce biti zajednicka za sve zadatke na temu: "Kako Sam Se Proveo u Svatovima Kod Ruške i Naduvenka..."
Ili ju je mucilo nešto drugo? Ili neko drugi? Bojao sam se da ce to biti posredi...
- Baš sam šucka...
Pao mi je na pamet štos koji je mogao izvaditi stvar. Na dohvat ruke bio mi je vokmen, koji je idealno asocirao na njen "reporterac".
Klik!
- Pricaj mi malo o tome...
Vokmen, dabome, nije snimao, ali sam zato ja snimao simultano, i sliku i ton. Jedan osmeh i jedno "šmrk"? Za pocetak i nije tako loše...
- Nisam dobra. Uopšte nisam. Ti me tretiraš kao princezu na zrnu graška, a ja sam neko drugi. Ja sam negativac u ovom filmu. Neko loš. Pokvaren...
Uf...
Znam kako je to.
Svakom takav dan ponekad dode. Meni nikako da ode...
- Ne izgledaš mi kao da ti je istekao rok trajanja, Rido. Polako... Sve to dode na svoje...
Pogledala me je kao što su me gledali neki kojima sam bio drag. Nije ih bilo puno, zato sam i zapamtio taj pogled.
Nastavio sam, shvativši da sam na dobrom putu da je pokrenem.
- Ne bih hteo puno da frojdišem, ali, znaš, ti loši momenti nas prate kao kolona na auto-putu. Dok šibaš, ne mogu ti ništa, ali ih se nakupi, vuku se za tobom kao krokodilski rep, i samo cekaju da usporiš. I kad to uciniš, gotov si. Pregaze te. Svi odjednom. Kao tebe sad. Ali onda protutnje. Odu. I nemoj da juriš za njima, pokušavajuci da ih obideš, kao što sam ja ucinio. To ne može. Smanji gas, preuzmi kontrolu, vrati se u svoj ritam. Idemo dalje...
Bila je tužna i rašminkana, ali mene nije moglo prevariti to što je izgledala kao polovni andeo. Znao sam da nema polovnih andela. Ima ih samo umornih.
- Ne znam. To si tako lepo rekao, ali... Stvarno me je sve stiglo. Ruška je noc pre svadbe pravila još i ono glupo "Devojacko Vece", tamo je sve pocelo. Devojacko vece? To je izmišljeno za mene. Ako ja nisam devojka, ne znam ko je. One su sve, ne udate, nego preudate. Po dvaput razvedene...
Cekaj, Lijo. Nemoj mene paliti da si matora devojka. Prvo, nisi matora, a drugo, da se prosi kao u starim vremenima, pred tvojom kucom bi bio red kao pred samoposlugom u Varšavi...
Tacno. Nešto drugo je bilo u pitanju.
- Znaš... Nisam ti to spominjala, ali... Ja sam vec cetiri godine sa jednim covekom...
Brrr, nije mi se dopala konstrukcija. Glagol "živeti" i "zabavljati se" mogli bi znaciti i nešto drugo, ali mi je ovo "biti sa..." vuklo samo na jednu situaciju...
- Vidiš, a taj covek je oženjen...
Šta sam rekao? Klasican zaplet. Moj "decko" ima cetrdeset godina...
Ali, nije smela pomisliti da sam to tragicno primio.
- Aha. No, moglo bi to biti i gore...
Gore? Bilo je to nešto najgore što joj se desilo u životu, i njene oci su zahtevale trenutno objašnjenje.
- Pa, da je oženjen tobom, Emi-Li. To bi mi se još manje dopalo...
Delimicno razvedravanje. Ovaj pajac je baš rešio da je oraspoloži.
- Bože, kako si lud. Ali, ja to ne zaslužujem. Ja nisam dobra kao tvoja Veverica. A ni lepa kao ona. Ako je ovo ona?
Ispod magazina koji je ležao kraj nje, na klupi, izvadila je fotografiju iz novina, uramljenu u jednostavni drveni ram. Da, lepo stvorenje koje sam zagrlio nasred Baš-Caršije bila je zaista Veverica. Ali, ta slika nije stajala tu...
- Hej, lutko! Imaš li ti nalog za pretres?
Pocrvenela je. Odlicno. Stid je sad gotovo sasvim potisnuo onaj tužni izraz sa njenog lica.
- Izvini. Tražila sam majicu, i otvorila pogrešnu fioku. Bilo mi je, ono, cudno što je uramljena, a nije na zidu, i baš sam je imala u rukama kad si zazvonio. Izvini. Ne ljutiš se?
Ne ljutim se. Stara je to slika...
Odmahnuo sam rukom.
- Ma, nema veze. To je jedina fotografija na kojoj smo zajedno, i zato sam je uramio, još onda, da je sacuvam. Iz nekih važnih razloga ne mogu je okaciti, a iz nekih malih razloga ne mogu se otkaciti i iscepkati je u sitne komadice. I tako je tu, u fioci. Ni tamo, ni ovamo...
Nisam skidao pogled sa nje, a ona nije skidala pogled sa uslikane Daniele Popovicki.
- Putovala je svuda sa tobom?
Ne, nije nikad putovala sa mnom. Jedino tad. Nikad više...
A, zašto te to interesuje, Crveni Nosu?
- O, zar je moguce da nešto želiš da ti pricam i kad si bez magnetofona?
Skoro se rasplakala. Stvarno je bila preosetljiva tog jutra.
- Dovraga i magnetofon! I sve! Danima razmišljam o tome. Ne mogu i ja da te, još jednom, prodajem. Ne mogu. Pa, zar si stvarno pomislio da sam takva, da bih mogla da okacim tvoje srce po kioscima i TV reklamama?
Ulovio sam u letu ruke kojima je gestikulirala, i sacekao kraj malog besnog monologa, i tek onda ih poljubio.
- Ne, Emilija. Nisam to pomislio ni na trenutak. Inace ti nikad ne bih rekao ni rec. Veruj mi...
A to je bila istina...
Ona je tek tada poslala magnetofon do vraga, a ja sam to ucinio još one noci kad je prvi put došla na pumpu.
I uvek sam pricao samo za nju...

Da, Veverica je u Sarajevu imala "Tetu", koju je videla cetiri puta u životu, pa je naprasno poželela da je vidi i peti put, baš onih dana kad sam i ja, sasvim slucajno, nastupao u tom gradu.
"Šampioni Pjesme"...
Lokalni šareni list, kao i svi slicni revijski casopisi, organizovao je seriju koncerata da bi naplatio ubogim komedijašima za sve objavljene fotose, intervjue i pozitivne prikaze ploca.
Jasno, svi su se morali "rado odazvati"...
Retki koji to nisu ucinili mogli su se podeliti na dve grupe, na one koji su dugove vec regulisali vrlo plasticno, to jest vrlo papirno, i na one koji su se pomirili da u životu više nece procitati ništa pozitivno o sebi u listu ciji su poziv odbili.
Imao sam vec jedno takvo iskustvo. Neoprezno sam dao korpu sumnjivom beogradskom listu koji me je pozvao na svoju "feštu", i u sledecem broju, na naslovnoj strani, pojavila se i recenica izvadena iz navodnog razgovora sa mnom:
"Tako volim vojsku da više ne prolazim ni ulicom JNA..."
Svi momci koje sam znao udarnicki su radili na eskiviranju casne obaveze, i njima se dopalo, ali u vojnom odseku telefoni su poskakivali po stolovima. Tipovi nisu mogli da sacekaju da svane, nego su probudili poštara ranije, da bi mi što pre urucio svecani poziv.
O ne...
Hitno sam sakupio potvrde, prijave, rešenja, uverenja, vanredan, redovan, uhranjen, pelcovan...
- Odlicno. Samo, znaš šta ti fali? Macak...
Referent sa nadmocnim birokratskim pogledom uzalud se smeškao ocekujuci da ga pitam šta ce mi macak. Znao sam fazon:
Da mu sve te papire okacim o rep...
Baš su se namerili. Glavni je bio onaj uvredeni Predsednik, omladinac, od kog je, po protokolu, i potekla inicijativa za moju mobilizaciju.
Dok sam ono u gimnaziji i na faksu biflao predvojnicku obuku, nisam primetio da se koncepcija opštenarodne odbrane zasniva pretežno na meni. Zar je domovina u opasnosti? Bili su toliko uporni u nameri da me spakuju u uniformu, da sam pored sve muke bio i blago polaskan.
Vec mi se po glavi mantao hit "Oj mašino pusti paru jace..." kad je negde, na nekom savetu do kog se probio moj "slucaj", jedan stari general lupio šakom o sto.
- Nece oni iz Beograda odlucivati kad ce naši derani ici u vojsku!
General je dotle bio narodni heroj, ali od tog dana je postao i moj privatni heroj...
Zauzvrat, morao sam da iznajmim dušu davolu na odredeno vreme, i do odlaska u vojsku cimali su me za svaku priredbicu. Dan Ustanka, Dan Oslobodenja, Dan Boraca, Dan Jednog Borcevog Poznanika, Štafeta polazi, dolazi, prilazi, nailazi, ulazi, izlazi, mimoilazi...
Štafeta odlazi? Eh, baš za najvažnije sam prestario...
Nema veze...
Uglavnom, prestravljen posledicama zlopamcenja beogradskog ilustrovanog casopisa, veoma sam se "rado odazvao" slicnom pozivu iz Sarajeva. Znao sam da nece biti ni honorara, ni dobrog ozvucenja, ni poštenog orkestra, ali sam znao da ce zato biti "nekog" ko nikad nije video kako sam ja to važan "uživo", cim odmaknem malo dalje od voljenog Grada Heroja.
- Izvinite, vi ste Veverica? Ne bih vas prepoznao, ovako, bez šišarke. Mene su poslali da vas sprovedem sa aerodroma...
Bilo je lepo cekati je, i cak sam se malo i razocarao što je avion, nekom greškom, sletio na vreme.
- Ako moji matorci saznaju za ovo...
Poljubila me je oprezno, snimajuci levo-desno. Bila je slobodna pticica, uvek za korak ispred drugih devojaka, koje sam znao, i cudilo me je što našu vezu toliko krije od svojih roditelja.
Kao prava romanticna luda, povezivao sam tu tajnu sa pricom o onim facama iz Verone, ne pretpostavljajuci da postoje i porodice u kojima decica, umesto spomenara, razmenjuju štedne knjižice i izvode iz katastarskih knjiga.
Eh, da mi je još jednom biti tako naivan. To je izvanredan osecaj...
Morala je pravo kod Tete. Malo smo se dirali na zadnjem sedištu taksija, usput se dogovarajuci kad i gde cemo se naci, što nije bilo teško. Jedino mesto koje smo, kao pravi turisti iz unutrašnjosti, oboje znali, zvalo se Baš-Caršija. Vrlo originalno, nema tu šta. Dakle, u šest...
Kasnila je, kao prava dama...
Tog dana je bio gala-koncert "Šampioni Pjesme", i po citavom gradu su bile izlepljene poternice sa mojom slikom. Neko me je na tom, najprometnijem mogucem mestu, morao prepoznati, i uzalud sam se ponadao da to nece biti baš citav razred šiparica koje su cvrkutale vracajuci se iz škole.
- Mil'ce! Mebrura? Jel' ono...? Jeste on je! Jeste! Nije... Kad ti kažem. Ajd' da se kladimo. Izvinite, da niste vi... On?
Da, ja sam On...
Autogram? Vrlo rado. Još jedan? Kako da ne. Još stotinu pedeset dva? Sa zadovoljstvom...
Rukice su mi pružale olovke i istrgnute stranice svesaka iz matematike, odjednom je sevnuo i blic, i da se tu zatekao medved na biciklu i žena od gume, bio bi to sasvim uredan cirkus.
Ali zatekla se jedna druga žena. Žena od stila...
- Hoce li ostati nešto i za mene?
Curice su zadivljeno pogledale namontiranu Vevericu, i propustile je, napravivši špalir. Ponosno sam je zagrlio.
- To mi je vjeren'ca, jeste! Nije... Kad ti kažem. Ajd' da se kladimo. Izvinite...
Opet blic...
Veverica je uplašeno pogledala u tom pravcu, i laknulo mi je kad sam prepoznao fotoreportera lista-domacina, koji me je vec škljocao tih dana. Igrao je flastera na meni, cekajuci pravu "fotku", i sa njim sam se lako mogao dogovoriti.
- Molim te, nemoj nju slikati. Mogla bi imati velikih problema kod kuce. Shvataš?
Prijateljski me je lupio po ramenu.
- Nemaš frke, jaro, ka' ti ja ka'em. Mi smo raja, ja i ti, uvek bili...
Bili, bili, al' nismo ostali...

- Vidiš, možemo otici na kraj sveta, ali uvek ce se naci neki kej za nas. O, baš mi se svida ovaj potok...
Potok se zvao Miljacka, i ne znam šta bi princ Ferdinand rekao na to, ali Veverica je bila oduševljena putem kojim smo prolazili odlazeci u halu. Mnogo manje je bila oduševljena nekima koji su me usput prepoznavali, gurkali se, kikotali, i napadno pokazivali prstom.
- To je uvek tako?
Slagao sam da nije, ali, ako mi je i poverovala, to je važilo samo do širokog platoa pred halom.
- Eno ga majstor! Careeeeee!
Decko sa stalnom postavkom mitesera na licu obavestio je odbor za docek pred službenim ulazom, i obruc je poceo da se steže oko nas. Hrabro sa krenuo gologrud na uperene olovke, ali video sam da to nece ici, pa sam pokušao da se provucem sa dva-tri potpisa. Ali ni to nije išlo.
Kad potpišeš nekom, moraš potpisati svima...
Prvi autogram bio je znak da više ne važi biološka distanca, i milion najraz-novrsnijih papira, od tramvajskih karata do odlepljenih plakata, zalepršalo mi je pred nosom.
Gužva je potisnula zbunjenu Vevericu dalje od mene, pružila mi je ruke kao da klizi sa palube, ali pre nego što sam uspeo da ih dohvatim, bucni talas klinaca zatvorio se ispred nje.
Znam, morao sam odmah poci za njom. Ali...
Ko jednom oseti "scenu" stalno ima potrebu da ostavi utisak, i ja sam, da se ne lažemo, bio takav. Ponašao sam se kao da sam usred najnormalnije situacije, i strpljivo sam cifrao svako glupo slovo svog imena.
- Hej! Gde mi je devojka? Izgubicu devojku, moram da idem...
I to je bila više predstava nego prava briga, pa je jedna od curica koje su mi bile najbliže, poželela da i sama ucestvuje u tom hepeningu.
- Evo me! Tu sam! Ne brini, necu se ja izgubiti...
Okrenuo sam glavu prema njoj, a ona mi je snažno savila ruke oko vrata, i olizala me brzim pokretom, koji je izdaleka možda i licio na poljubac.
Bljak...
Bila je to ružnjikava curica sa prljavom kosom, ali to ne moram da nagla-šavam. Lepuškaste curice sa cistom kosom i ne rade takve stvari.
One to posmatraju sa distance...
Svi su zapljeskali i zagalamili, i onda mi nije bilo teško da pronadem Vevericu u toj gužvi.
Mahnula mi je rukom, ali i da nije, ne bih je promašio.
Jedino se njene lepe oci nisu smijale svemu tome...

Sarajevo je varoš belosvetska. Ono što valja-valja. Ima budala, kao i svugde, ne kažem, ali njih sam sretao samo u literaturi. Oni drugi, koje sam sretao ne koncertima, "moji" Bosanci, bili su prava ekipa. Tri su Boga pomirili. Mnogo su radili na tome da mi se neki od najvecih "Dana Lavova" dogode baš u Sarajevu.
Dan kad je Veverica bila tamo sa mnom, bio je izuzetak...
Nije to bio moj koncert. Bilo je tridesetak izvodaca, i po skromnoj aritmetici kojom sam baratao, podelivši sedam hiljada glava sa brojem "umjetnika", ocekivao sam i svoja dvesto trideset i tri, zarez tri navijaca u tom mraku.
Ali, nešto ih je sprecilo. Sad znam i šta. Narodnjaci...
Dobio sam aplauz, nije da nisam, ali u toj euforiji išcekivanja Novokompono-vane Vrhuške, dobio bi aplauz i prodavac susama i orasnica, da je greškom prešao preko pozornice.
Bio je to jadan nastup, ali takvih poglavlja ima i u uspešnijim biografijama. Srecom, bar Veverica to nije videla. Prepadnuta panikom prepune dvorane, odlucila se za foaje iza bine, iako ni tamo nije bilo sasvim bezbedno.
"Back-Stage"...
Obicni smrtnici veruju da, takozvane "Zvezde" nemaju mana kao sav ostali svet.
Tacno.
"Zvezde" imaju mnogo više mana...
Veverica je bila impresionirana koncentracijom gnoma po garderobama i iza scene. Skrecuci mi pažnju na specijalne detalje, svaki cas me je stiskala svojom rucicom, koju više nisam puštao, i šaputala mi šifru po kojoj sam lakše mogao da pratim njenu igru.
- Kragna...
Vidi stvarno. Kragna "YU Rock Legende" sa kojom sam se teatralno pozdravio bila je masna kao francuska kapa poslovode u livnici. A, pa da, decko je boem, a, po naški, biti boem znaci biti prljav i ne trezniti se.
- Farba kosu. Fleka. Psorijaza...
Pevac starije generacije vrbovao me je za svoj sledeci "projekat", a ja sam tražio na njemu nešto što ona vec nije registrovala. Eureka!
- Carape...
Ups! Izgleda da sam to rekao glasnije nego što je trebalo. Zbunjeno je pogledao svoje sjajne, "prskane" carape, ne nalazeci vezu izmedu njih i šansona o kojima je upravo pricao.
- Pardon?
Ne crvenim i ne trepcem dok lažem, ali ni to nije pomoglo.
- Arape... Mislim... Orijent. Njih bi trebalo iskoristiti, taj melos. Pa pogledajte samo šta rade Narodnjaci...
Uf, kakav kilav momenat. Jedan od onih žilet-trenutaka kad ti nedostaje samo jedan hiljaditi delic necega, pa da prasneš u histericni, nekontrolisani smeh.
Veverica je obožavala takve situacije, i pošto nije bilo želje koju joj tada ne bih ispunio, do kraja koncerta, i kasnije, na koktelu, non-stop nam je neko bio u mašini...
Ljudi te najlakše omrznu kad im se ucini da im se smeješ sa strane, i te noci sam stekao puno novih neprijatelja iz branše. Nisam to suviše primao k srcu. Shvatio sam vec da u tom svetu niko nikog ne voli, i da bi me ionako svi oni omrzli, pre ili kasnije. Šta možeš danas, ne ostavljaj za sutra...
To sada zvuci kao smišljena taktika, ali nije bilo tako. Hteo sam samo da je nasmejem, i da spasem dan koji ni izdaleka nije proticao onako kako sam zamislio.
O, kako se lako uklopila. Genetskom, urodenom superiornošcu, i uvrnutim smislom za humor, branila se od sveta koji je ugrožavao njene kriterijume.
Zaboravio sam svoje fazone. Red je da ih pamti neko drugi, kao što sam ja, zauvek, zapamtio njene.
- Izvinite... To je ciric na vašim ledima, ili samo neka mala alergija?
Retardirana Narodnjakinja uzalud je pokušala da okrene glavu za sto dvadeset stepeni, smušeno se cereci, baš kao i TV-voditelj, koji se jako ponosio dugim noktom na svom malom prstu.
- Nisam vas najbolje razumeo gospodice, šta ste me to pitali? Da li me puštaju u avion sa tom sabljom? Sa kojom sabljom?
Dabome, mnogi su i ukapirali...
Na njeno pitanje da li to po scenariju svi moraju biti pijani, reditelj-crveno-kožac besno je pogledao mene, znajuci da sam ja taj kom ce pre, i lakše, moci da se osveti.
- Jako ti je duhovita ova mala...
Pokretna rediteljska spužva je, po ustavu, imala pravo da se ljuti, ali ja još uvek mislim da je Veverica tu simultanku odigrala besprekorno, i da je bila prva Zvezda te zvezdane veceri.
U odnosu na sve one naputovane, prepuderisane i otecene likove, delovala je kao sveži, negovani egzoticni cvet, u odnosu na priprosto samoniklo baštensko cvece.
Orhideja i zevalice...
Zlobnici ce reci da je to snobovska metafora, jer, bože moj, oni pouzdano znaju da u nekim krajevima orhideje rastu na sve strane. Orhideja je retkost samo ovde...
Pa? Upravo o tome i govorim.
Ona je bila orhideja baš tamo gde je to retkost. Da se zadesila negde gde sve vrvi od orhideja, sigurno bi bila neki potpuno drugi cvetic...
Gledao sam je kako vrca lucidnošcu, kako vlada, kako ležerno nosi svoju perfekciju. Posmatrale su to i tiražne pevaljke, okicene kao kiosci po željez-nickim stanicama, merkale su je sa puno zavisti, bojažljivo i opravdano neprijateljski. Podsecala ih je da su, ipak, samo bivše skupe poleguše i stone mešalice, i da, za razliku od "mercedesa", lakovane kože i zlatnih lancina, postoje i neke stvari do kojih ipak nikad nece uspeti da dodu.
Da...
Uživala je, smejala se, bila je sretna kao devojcica.
Ali nije pripadala tamo.
Ne. Ni slucajno..Prokleta amnezija...
Do pre par godina savršeno sam se secao jedne senke, koja se, kao okacena svilena košulja, njihala na pokislom prozoru moje hotelske sobe. Secao sam se mirisa narandži, melodije pod tušem, pamtio sam dobro cak i pitanja u ukrštenici na koja nismo znali odgovore.
Nismo? Znaci, bilo je tamo još nekog? Cekaj, cekaj...
Ne vredi. Ne ide. Sve sam zaboravio...
Secam se samo da sam, isprativši vecernji avion, produžio prema Foci, probio se na proverenom mestu, na Tjentištu, i u dva nocu vec uveliko leškario u nakrivljenom hotelu u Bileci.
Nisam ja nikakav avanturista. Zvuci suludo, ali namerno sam otišao tamo. Martin je služio vojsku u tom mestu.
- Stari moj, idem u ŠRO. To ti je škola rezervnih oficira. Prakticno, kad se danas-sutra zarati, burazer je najmanje potporucnik. Pa ti gledaj...
Kad se danas-sutra zarati? Jedva cekam...
Dolazak sam zamislio kao iznenadenje za Luftera, ali se, sledeceg jutra, ispostavilo da je to, u stvari, više iznenadenje za mene.
- Nije tu. Na vežbi su. Toliko. Drugi put se najavi...
Dežurni je licio na predratnog žandara iz citanke za treci razred, i nisam ni pokušao da ostavim poruku za Martina. Pazarivši novine, pošao sam nazad u hotel, da se istuširam i doruckujem pred polazak na put.
I da telefoniram, naravno...
- Halo? Stan Popovicki? Pa dobro, gde si ti?
To definitivno nije bio moj dan.
- Tu sam ja. A drago mi je da si i ti tu, mladicu. Da se objasnimo. Sa cerkom sam se upravo objasnila...
Gospoda majka? Retko smo pricali, ali stalno sam imao utisak da sam joj simpatican. Loša procena? Ili je saznala da smo zajedno bili u Sarajevu? Znao sam da ce Teta propevati na mukama.
- Tetka Branka... Ne znam zašto...
Ušla je u moju pricu "klizecim" startom.
- Samo bez "tetkisanja", ako može. I ne zovi više. Sad, molim te, prekini vezu.
Nisam znao šta da kažem.
- Gospodo, molim vas... U pitanju je nesporazum. Ja zaista...
Nije bilo teorije da dovršim neku recenicu.
- Tacno. Nesporazum. Ali nesporazum izmedu mene i mog deteta. I to je rešeno. Nisam je gajila i mazila, pokrivala, vozila na balet, slala u svet, da se na kraju povlaci sa kojekakvim šljamom po novinama. Ja to nisam zaslužila, ali nije ni ona. I dosta više!
Tras!
U gomili novina koja je ležala na stolu, šarenio se i list koji nisam smeo da uzmem u ruke. Ma, nisu valjda?
Jesu...
"Popularni pjevac sa jednom od brojnih anonimnih pratilja..."
Nije fer...
Ne znam koliko su mi kroz glavu tutnjale samo psovke i slike razbijenog stakla, slomljenih noseva, i pisacih mašina tresnutih o pod, ali posle toga sam odsedeo mirno, neko vreme, i tek onda ponovo okrenuo onaj broj.
- Da?
Šaputala je kao ukorena gimnazijalka, i kad se setim da smo bili formalno sasvim odrasli, sad mi je sve to pomalo i smešno, ali tad je naša drama bila rame uz rame sa najtragicnijim grckim tragedijama. Tako se bar meni cinilo...
"Orkanski visovi"? Pih. Obicne uzvišice u odnosu na našu ljubav.
Uzdahnuo sam. I ona je uzdahnula.
- Jesi li video? Objavili su onu sliku...
Osim ružnih reci koje su mi se još muvale po glavi, tu i nije bilo mnogo šta da se kaže.
- Video sam... Džukele... Kako si ti?
Odjednom je zazvucala zastrašujuce smireno...
- Dobro sam... ali mislim da bi sad najbolje bilo da se ne vidamo malo. Pa cemo videti...
Zamislio sam da keva stoji pored nje sa napunjenom "sacmaricom", i pobožno sam potvrdio.
- Da, naravno. I ja sam to mislio...
A nisam. Mislio sam na krivine, uspone i kolone kamiona koje cu "zalediti" da bih što pre zazviždao pod njenim prozorom.
Minut? Sat? Pet sati?
Ne znam. Nisam merio vreme. Najbrže što može, eto toliko...
Ali, nije se pojavila na prozoru...
Mnogo kasnije sam shvatio zašto je tako cvrsto spavala.
Premorila se...
Citav dan je sa majkom vršila važna merenja.
Na jednu stranu stavili su srce, a na drugu dodavali cigle, jutra zemlje, nule, kvadratne metre, kubike, placeve sa pogledima na more, cetrnaest karata, dvadeset karata...
Da je pored onog srca na tasu bilo još jedno, mogli bi na drugu stranu nasaditi i oktet slonova pa im ne bi pomoglo. Ovako, njeno usamljeno srdašce nije imalo šanse.
Iako je bilo poprilicna stena...

Šmrk!
- Ni ja nisam ništa bolja. I ja sam takva...
Emilija se opet pripremala da zaplace, i vec me je brinulo kad ce to prestati.
- Ne, Emi-Li, nema "takvih". Ne potpuno. Ni ona to nije bila. U redu, prema meni jeste, ali... Ja sam takav bio prema nekima koje nisam voleo onako kako su zamislili, i onda su oni od toga pravili pozorište. Svi smo na kraju u ravnoteži...
Da nisam ja to kojim slucajem pizda? Pardon, samo pitam...
Dao sam sve od sebe da je raznežim tom pricom, a cim sam u tome uspeo, poceo sam da izigravam tešitelja, i da foliram kako to nije ništa strašno.
Malo istine nikad nije naodmet.
- I, vidiš šta se dogodilo sa mnom. Dobro je nanjušila stancic na mansardi, trecu smenu, i sve ovo. Bila je u pravu, gledano iz njenog ugla, a tu je i bio kvar. Ocigledno smo gledali na svet sa razlicitih tacaka. Ili smo sa iste tacke gledali razlicite svetove? Svejedno. Ne mogu je kriviti zbog toga...
Emiliju sam vec više puta poželeo da oslovim sa "pile" ili "pace", ali guska nikako nije bila.
- Ne, ne možeš je kriviti, ali isto tako ne možeš na to samo tako gledati. Dok je drvo mlado ima samo one rašlje, prve dve grane, i ako mu tad odrežeš jednu, terace na sasvim drugu stranu. Bice možda i visoko i raskošno, i ne znam kakvo, ali nece biti ono drvo koje je trebalo biti. Razumeš? Ko zna šta bi bilo da ste ostali zajedno. Puno ti je znacila...
Istina je. Moglo je biti i drukcije. Uz malo srece mogao sam na pumpu svracati mnogo rede, recimo jednom nedeljno, i to za volanom kakve drumske aždahe, da mi neki drugi levat natankuje pun rezervoar.
Znam, samo se kiloši vade na to, ali tih meseci je sreca negde zaturila moju adresu. Kad sam shvatio da Vevericu ni teoretski ne mogu izgubiti, pošto je nikada nisam ni imao, to me je pošteno izbacilo iz ritma, i ostao sam tako ocigledno sam, da davo naprosto nije mogao da odoli.
I došao je po svoje...
Da, Emi-Emili je pogodila, ali to nisam mogao tek tako da joj priznam.
- To nisi sama smislila, to si sigurno negde procitala? Cuo sam da su lepe devojke glupace, nemoj mene folirati. Uostalom, kakve grane? Savila se grana jorgovana. Svašta... Tako je moralo biti, i gotovo...
Razumela je da joj šalom potvrdujem da je bila u pravu, ali da više ne želim da ozbiljno pricam o tome.
- Tako je moralo biti... Sudbina je tako htela... Uf, koji teški patos. Šta, otkrio si medunarodnu zaveru u kojoj je ceo svet s jedne, a ti s druge strane? Ajde... Necu komentarisati tvoje godine, ali sad bi vec mogao da se malo trgneš. Dobro jutro!
Nesvesno sam pogledao prema satu na zidu, na što je i ona veselo okrenula glavu u tom pravcu. Veselo? Adio apatijo, ovo je vec licilo na pirgavu devojku koju sam znao iz videnja.
- Deset do deset! Neko misli na mene!
To mi je bilo poznato...
Do davola! Neko misli i na mene. Šiptar na pijaci ceka me u deset sa šest hiljada maraka za Bobu. Šta da radim?
Uradio sam glupost.
- Vidi, moram da skoknem na jedno mesto, petnaest minuta, u vrh glave. Nemoj da odeš. Ako moraš, ja cu te odvesti cim se vratim, ali nemoj zbrisati pre toga. Važi?
Klimnula je glavom. Uopšte nije izgledala kao da joj se odlazi, ponadao sam se da ce joj to preci u naviku, pa sa, sjurivši se niz stepenice, kresnuo "Srebrnu Senku", i pokušao da zamislim vazdušnu liniju do pijace.
To, što sam otišao, bio je jako pametan potez...
Kao da je, na primer, onaj princ ostavio Pepeljugu samu na podijumu u minut i po do dvanaest, i otrcao u izvesnu prostoriju sa nacrtanom muškom cipelom na vratima...

Šiptar je izgledao kao klošar maskiran u klošara, ali je napamet množio funte i belgijske franke na pet decimala. Rekao je da moramo sacekati drugog Šiptara, i to me je još malo zadržalo, jer su njih dvojica prvo emitovali kratke vesti na albanskom jeziku, pa mi je tek tada odbrojana lova.
- Ako treba veca kaljicina, trideset-cetrdeset iljade, javi nekoliko dana pre. Kriza je...
Složio sam se da je kriza...
Parkiranje i cekanje potrajalo je dvaput duže nego što sam racunao. Zanemaru-juci žuto svetlo na semaforima, pokušao sam da nadoknadim zakašnjenje, ali pola jedanaest je uveliko prošlo kad sam ušao u ulaz.
Mahinalno sam otvorio sanduce, iako se ništa nije belelo kroz otvore, i morao sam da ucinim korak nazad sa stepenika, pošto je u pretincu ipak bilo nešto što sam morao da uzmem.
Kljuc...
Katarina? O ne...
Oslušnuo sam pred vratima, i zazvonio, zbog malera, ali ništa se nije culo.
Nije bilo potrebe da uzvikujem njeno ime. Stan je malecak, i u tri koraka mogao sam da se uverim da u njemu više nema nikog.

"Bila je gospoda "Gianfranco Ferre". Morala sam hitno da odem. Javicu ti se kad se vratim od svojih. Hvala na svemu. E".

Žurila se, nije htela da je zateknem. Na kaucu je ostao omot ploce koju je stavila na gramofon. "The Best Of Ry Cooder"? Može...
Trag njene glave na jastuku, pomerene porcelanske figurice na polici, moj istegljeni plavi pulover koji je ogrnula za doruckom...
Zašto to njuškam? Izgleda sam skrenuo. To je samo obicna vunena stvar i ništa više...
Moracu da servisiram ogledalo u kupatilu. Face koje mi projektuje u poslednje vreme sve mi se manje dopadaju.
A šta je ovo?
Kutijica. Fina, mala, plava kutijica za puder. Ipak nešto njeno...
To sam uvracao. Pomislio sam, ako je nešto zaboravila, onda ce još nekad doci ovamo...
Zvrrrrrrrrrrrr!
- Halo?
Katarina...
Bila je povredena, i pribojavao sam se da ce banuti, ali je srecom samo nazvala.
- Poceo si da juriš balavice?
Mani se Kaca...
- Ne. Poceo sam da ih stižem...
Nije umrla od smeha.
- Nadam se da si našao kljuc?
To je bio uvod za velike reci.
Da.
To nije bila velika rec. Znao sam da je razocarana.
- I? Na šta ceš se vaditi. Pricaj...
Nisam nameravao ni pod A ni pod B. Ni da se vadim, ni da pricam.
- Duga je to prica...
Pokušala je da malo smiri loptu.
- Pa dobro. Imam ja vremena...
Otkud to?
- Dosad ga nikad nisi imala više od sat-dva...
To je bila kontra. Obicno to žena govori muškarcu, i to ju je potpuno izbacilo iz fazona.
- Ne moraš da budeš neprijatan...
Ali ne moram da budem ni prijatan. Smislio sam šta cu reci. Ništa...
Srozala se...
- Htela sam da te sacekam. Mislila sam da smo zaslužili jednu oproštajnu ševu...
Misliš ti to i sad. Ali me neceš navuci. Sorry, lutko, danas se neceš okititi...
Cutala je, i ja sam cutao, s tim što sam, uzgred, i znao ko ce duže izdržati.
- Đubre jedno...
Tras!
Pa dobro...
Katarina je imala svoj status, svoju katedru, starijeg muža kog je blagovremeno izgustirala, premijere, izložbe, dva sina, klipana, koji su nosili patike broj cetrdeset pet, imala je kreditnu karticu, putovanja, nutriju, redovan tretman kod kozmeticarke...
OK, imala je i mene. Ali ne previše. Tacno onoliko koliko sam i ja, tu i tamo, imao nju...
Spustio sam slušalicu. Pa roletne. Pa glavu na jastuk. Bilo je to vreme koje sam, pristavši na pomeranje bioritma, sam sebi nametnuo kao vreme za spavanje, i tešio sam se da ce sve biti bolje kad se probudim.
Ali, postojao je jedan mali problem.
Prethodno je trebalo zaspati...
D-moll je šuškao po sobi preturajuci po stvarima kojih se Rida dotakla. Mislio sam da sam sve zatvorio, ali nekako se ipak uvukao u stan.
- U redu, D-moll. Ne moraš se kriti, znam da si tu...
Ucinilo mi se da cujem divlje guske, sklopio sam oci pokušavajuci da ulovim odjeke njihovog kricanja, koje se nije ponovilo, i samo mi je u glavi jedno vreme ostala slika olovnog neba, i spori ritam savršeno sinhronizovanih krila.
I to je poslednje cega se secam...

Poglavlje 11

O, kako su romanticne bile socijalisticke jeseni. Lepo se naježim kad se setim...
Ljudi su caskali uz svece i tihu muziku sa tranzistora, deca su ucila pri svetlosti petrolejki, kao najveci umovi naših naroda, a loši muževi vracali su se svojim ženama, ekološki najzdravijim izvorima toplotne energije.
Idila? Idila je stresna situacija u odnosu na pomenutu sliku.
Ne znam šta se dešava sa elektroprivredom ove godine? Nigde još nisu najavili restrikcije i iskljucenja.
Ma, izgleda da je sa strujom oduvek sve i bilo u redu.
To je naš humani sistem izmišljao nestašice, i gasio nam svetlo po osam casova dnevno, da se ljudi ne bi suviše otudili.
Citao sam da je u New Yorku jednom nestalo struje na pet sekundi, i grado-nacelnik je morao dati ostavku. E, moji Ameri. Dušu vi nemate...
Skupljali smo se pod sijalicama kao leptirice. Zbližavali smo se sa ljudima iz drugih "grupa", uvaljivali se nekom na TV film ili utakmicu, ali smo bili spremni i na to da sa drugim iskljucenicima podelimo svoje sledovanje svetla.
Iskljucenja su nas naucila da ne budemo iskljucivi u druženju sa ljudima.
"Nikad ne znaš ko ce zasijati kad ti ostaneš u mraku..."
Biblija?
Ne. Restrikcija...
Bila su to divna vremena...
No, ove godine nema iskljucenja...
Ali, ima sveca?
Interesantno...
Polazeci na pumpu uzeo sam jabuku iz korpe na terasi i, po obicaju, nepri-stojno zavirio u prozore preko puta. Vecina je tinjala u istom plavicastom taktu, ali u stanu na trecem spratu televizor je bio ugašen.
Sve ostalo je bilo upaljeno, i mada se nije radilo ni o kakvoj raskoši u odnosu na okolnu pomrcinu bila je to sasvim prijatna promena. Za stolom se stislo toliko gostiju da sam pomislio da se tu snima talijanski film, ali onda sam video veliku svecu nasred trpeze. Da, i rastužio se...
Svako ko pomisli da sveca pod punim svetlom nema veze sa romantikom, vara se. Ima veze. To je slavska sveca. Svecarska...
Setio sam se mog pokojnog Deda-Štete i njegovog ofucanog zimskog kaputa "riblja kost", pod kojim je sakrivao dugu žutu svecu umotanu u novinsku hartiju, i krišom je nosio u Sabornu crkvu na dan Svetog Jovana.
- Pssst! Da ne naškodimo tvom ocu...
Deda je znao da Cale ima patronažnog udbaša za vratom, i oprezno se okretao vodeci me za ruku kroz krivu Pašicevu ulicu, koju sam od njega, eto, i ja naucio da zovem predratnim imenom.
E, Dešo moj, da ti je ovo videti. Bog je rehabilitovan u našim krajevima.
U zadnji cas...

Dobrodošao i bolje nas našao, Gospode...
Nema ljutnje. Seti se onih deset zapovedi, nisam ih ja izmislio...
Šta je bilo, bilo je. I prošlo...
Pa, izvini molim te, nismo mi krivi što si od vlasti zvanicno proglašen nestalom osobom.
Nadoknadicemo...
Pitanje je trenutka kad ce delegati predložiti da neku ulicu nazovemo tvojim imenom. Ili spomenik? Može i to. Ima sad ovih monumenata predvidenih za rušenje, lako cemo neki suziti i skratiti po tvojoj meri.
Jeste, zvuci blesavo, ali spomenici koje smo dizali od rata naovamo, i tebi bi bili komotni.
Ako mene pitaš, najpametnije bi bilo da ostaneš iznad situacije. Lepši je pogled. Iz našeg tupog ugla, planeta ovih dana izgleda prilicno zapušteno.
Njiva ti se malo zaparložila, ali nije moje da se mešam. Ti, valjda, znaš šta radiš...
Uglavnom, ovde sve više vlada ubedenje da si najpogodnija moguca licnost.
Preuzmi kontrolu, Gospode. Slobodno, niko se nece uvrediti. Ovi dole jedva cekaju.
I, ubrzaj, majstore. Naloži. Nagazi malo na tu svoju centrifugu.
Ratosiljaj nas vec jednom ove hiljadu devetsto osamdeset i devete.
Nije ti baš neka...

Bilo kako bilo, vreme uporno prolazi, ali od njega se tako nešto moglo i ocekivati. I do sad je uvek prolazilo.
Za koji dan Šef ce teatralno otkinuti stranicu, i svecano otkriti i poslednji par velikih sisa na kalendaru fabrike piva i bezalkoholnih pica.
Iscurio je i novembar. U, bio je žestok...
U školi su nas ucili da se oktobarska revolucija odigrala u novembru, i još tad smo morali posumljati u sve to. Oktobar u novembru? Jebo te miš, i mi smo verovali tim momcima?
- Deco, ove nedelje ponedeljak pada u subotu...
Nije ni cudo što se u katalogu generacija vodimo kao promašen model. Konstruktori su nas suviše prišrafili. Kako smo podizali glave, tako nas je nešto stezalo oko jaja. Pa ti biraj...
S godinama covek olabavi. Samokastriranje prestane da funkcioniše, ali onda se više niko i ne seti da podiže glavu. Možda je tako i bolje. Zamisli da žapca, koji je citav život zverao odozdo, provozaš jedan krug u helikopteru?
Lepo ne bi znao šta da misli...
Ali Madari su ipak podigli cuture. Prvi. Svaka im cast...
Ne znam kako im je to palo na pamet. Poslednji put kad su došli na tu ideju, pedeset i šeste, videli su nad sobom samo celicne gusenice.
Brrrr, te sezone su tenkovi leteli nisko...
Mislim da je presudilo to što se nad Madarskom krajem ovog leta naglo razvedrilo. U zemlji Sovjeta, odakle su im dotle uredno slali oblake, došlo je do nekog zastoja.
U Kremlju, u kancelariji sa najvecim pisacim stolom, pojavio se cudan svat. Covek koji je imao fleku na glavi, a ne u glavi, kao njegovi prethodnici.
Taj cova je stopirao oblake...
Madari su, dakle, provirili. Proturili su šešir na štapu, ali ništa mu se nije desilo. O-o...
Sloboda ili "Skrivena kamera"?
Sloboda...
Brzo su uveli neke novine u saobracaju, i put u socijalizam proglasili dvosmernom ulicom. Rucna...
Škrrrrrrrrrrrrrrrrrrip!
Hej, to ja zovem polukružno okretanje.
Evropa je obicna selendra. Vid'le to i komšije, lažni Cehoslovaci, a u stvari prikriveni Cesi i Slovaci, pa i oni, brže-bolje, namontirali prstice u pobednicko slovo "V".
Slovo "V" latinicom. Za cirilicu bi ipak trebalo malo više vežbe...
Lanci se skidaju lancanom reakcijom...
Groznica je protresla i DR Nemce, lupila ih o Berlinski zid, pa šibnula povratne vibracije cak na drugi cošak kaznionice.
Rumunija i Bugarska? Da vas vidim. Ko ce pre?
Dajem sto maraka na Rumune. Bugari su još u ratovima ufurali u imidž da se poslednji odlucuju.
Zakuvalo se...
Novembar koji je prošao pamtice se prvenstveno po tome što je došao. Lepo kaže ona friška istocnoevropska poslovica: Svakom jednom dode i Crni Novembar.
Bez panike...
Crni Novembar važi samo za one koji su imali Crveni Oktobar. Za sve ostale, to je jedan definitivno plav mesec.
A mi?
Šta "mi"? Koji "mi"? Kod nas je ovih dana toliko "nas", da više ne znam koji "mi" smo mi. Ne pitajte mene. Nemam ja ništa sa "nama"...
Da, fajront je i u našem bircuzu...
Kad je onomad Najveci Lovac Naših Naroda otišao u vecna lovišta, najviše smo se plašili da ce nam se istog dana raspasti domovina. Kao, svi su samo na to cekali. Svi ce nas podmuklo napasti sa svih strana. Samo im još mi trebamo...
Nedelju dana to nam je bila prva briga. Probudiš se, pa trk na prozor. Da se nismo nocas raspali? Nismo još, super...
Krojaci sveta znali su ono što mi nismo. Deset godina je mikron na lenjiru istorije.
Jednostavno su nas pustili da se razdrockamo kao trula bundeva zaboravljena negde nakraj bašte.
Sami od sebe...

- Nešto ti nema ridokose ovih dana?
Pogledao sam Bobu Drota koji me je to pitao, ali on mene nije gledao. Bio je zaklonjen metalnim vratima ormana, i nisam mogao da mu klimnem glavom, što bi mi više odgovaralo.
Morao sam da mu odgovorim sasvim glasno.
- Nema je. Ne znam šta se dogada. Možda je na vojnoj vežbi...
Da, prošlo je osam dana od one noci koju je Emilija Kovacev provela na mom kaucu. Osam puta sam odglavljivao prst iz rupe na poštanskom sanducetu, osam puta sam pokušao, cak i batinama, da iznudim od telefonske "sekretarice" pravu poruku. Uzalud. Gospodica je nestala. Kao da joj je Agata Kristi dala male instrukcije...
Boba je provirio iza vrata, istisnuo malo gela na dlan, i utrljao ga u kosu iznad ušiju.
- Vidim ja da si u nekoj frci...
Odlazeci iz smene, uvek me je podsecao na onu pricu o kraljevicu i prosjaku, s tim što je u njegovoj adaptaciji tog komada isti glumac igrao oba naslovna lika.
Okacio je u orman bednu pumpašku uniformu i uvukao se u pilotsku jaknu od tamne kože, za kojom bi se okretali i po menzama vazduhoplovnih baza u dalekoj zemlji amerskoj. Boja marame pratila je nijansu kragne pulovera, koja je kompjuterskom metodom bila uklopljena sa šarom na džepovima farmerki, skracenih tacno do ivica plitkih cizama sa prevrnutim prljavo-belim krznom.
Donedavno je nosio pretežno "kaubojke", i Šef je, pre neki dan, pokušao da mu spusti kako su mu cizme sve plice i plice, ali je odmah dobio po tamburi.
- Ako, Šefe. Taman da u svaku stane po jedna vaša platica...
Golub je prezrivo mahnuo rukom. On je, kao iskusni dak pešak, imao odreden stav prema tankim donovima, i kako naidu hladni meseci, navlacio je "krinke" i poljske gojzerice, a pomenute platice uglavnom je investirao u krda svinja umorenih nasilnom smrcu, koje je besomucno trpao u zamrzivac.
Ratno dete...
Bobu je, dakle, interesovala koža, a Šefa meso. U prvobitnoj zajednici oni bi se lako dogovorili oko podele plena, ali u našoj radnoj zajednici sve teže su uspevali da se dogovore.
To je Drot i pokušao da mi kaže.
- Palim odavde, stari. Sad ozbiljno. Tiltovao sam i od Golubarnika i od gumenih rukavica i od svega. Žuba ce mi sve srediti oko otkaza...
Žuba je bio njegov brat po gluvarenju, advokat koji je od svog oca nasledio kancelariju i klijente. I talenat, nema tu šta...
- Žuba ce mi izboksovati dvadeset cetiri licna dohotka. Klasika, onda cetiri godine nemam prava na biro, ali na biro više ne bih išao pa sve da tamo izdaju grcke vize. I otvaram komision. Svaki levak danas ima komision, a secaš se kad sam ja tebi to sve crtao?
Tacno. To mu je bila opsesija mnogo pre nego što se "privatno" vratilo u modu.
- A mogao bi i ti...
I ja? Ja sam se pokazao kao trgovac. Propao bih i da otvorim izvor u pustinji.
Boba nervcik je poskocio kad sam ga zbunjeno pogledao.
- Šta me tako gledaš, jebo te? Imaš odradenih dana da uzmeš godišnji do penzije. Taman te je onaj Crvendac othipnotisao, otkini se. Ovde više leba nema. Šta si ti, Faraon? Hoceš da te sahrane zajedno sa pumpom?
Onaj crvendac...
Osecao sam niz promena koje mi je E. Milija donela, ali nisam mislio da se to vidi golim okom.
- Znaš šta, Bobo? Ti se zajebavaš, ali to uopšte nije loša ideja...
Hteo sam malo da ga isprovociram, da bih dobio na vremenu. Znao sam da je dinamit kad se ovako zapali. Nego šta je...
- Ja se zajebavam? Ti nisi normalan. Zajebavam se... Vidi ga... Ti se zajebavaš, frajeru jedan. Ja ti najozbiljnije govorim. Pa otkad te nagovaram, buzdo, konju vodeni, kad sam još provalio onaj lokal iza pošte...
Nasmešio sam se. Trudio sam se da što duže izdržim, ali verovatno mi je faca otkazala, cim je prestao da se puši...
- Pališ me. Neka, neka... Ali ja ti i dalje tvrdim da je to ono pravo. Lova kuka za nama, cvili po trezorima: Bobo, Džokej, ne dajte me ovim seljošima... Spicite me na fine stvari...
Lupio sam mu "secku" po mišici.
- Znam da misliš ozbiljno i hvala ti, Bob. Samo, slab sam ja Jevrej. Nisam talican. Pukli bi kao papirna kesa...
Tu nije mogao protivreciti. Uozbiljio se i napravio tešiteljsku grimasu zvanu "što-jest-jest".
- Nešto ce se naci. Sve je bolje od ovih creva. Šta kaže Crvena? Nemoguce da ona ljubi što radiš ovde?
Imponovalo mi je što njemu, koji je od pocetka pratio Lijinu i moju varijantu, to ne samo da izgleda kao veza, nego, štaviše, kao veza u kojoj se spominje i takozvana buducnost.
Zato sam slagao nešto što bi se na sudu moglo proturiti i kao istina.
- Ovaj, nismo još razgovarali o tome...
Okrenuo se, vec na vratima.
Pa razgovarajte. I videceš šta ce ti ona reci...
Mahnuo je preko glave ne okrecuci se, promrmljao sam pozdrav i udubio se u obracune koje je ostavio, ali me je prekinuo kuckajuci kljucem o izlog. Cinio je pokrete kao sudija, kad oznacava kraj utakmice, i pokazivao na tragove selotejpa na staklu.
Nema? Šta nema? Cega nema?
Opa? Nema više onog postera...
Znao sam da ce ga Šef jednom skinuti, ali sam bio siguran da se to nece desiti pre proleca.
Rekoh ja da je ovo Crni Novembar...

Prošle godine pojavio se na tupom politickom vrhu covek sa konduktersko plavim odelom, frizurom kakvu su nosili švedski reprezentativci na prvenstvu sveta pedeset i osme, i sa besnim pogledom koji je, priznajem, asocirao na odlucnost, mada bi tu Frojd verovatno otkrio i neke druge primese.
- Pogledaj ga, molim te. Taj zna šta hoce...
Šef je, kao tipican predstavnik širokih narodnih masa, još od rastanka sa Najvecim Fotomodelom Naših Naroda, osecao neodoljivu potrebu za sledecim vodom i idolom, i pojava novog lika u staroj prici donekle je utolila podanicki nagon mog pretpostavljenog.
Tih dana novine su udarnicki objavljivale postere novog lidera, kamiondžije, busadžije i taksisti odmah su poisticali te slike po svojim šoferšajbnama, pa je i revnosni Golub ponosno okacio veliki portret na izlog naše pumpe.
- Jesi ga cuo kako govori? Sve iz glave. To je ono što nam odavno treba. Celicna ruka...
Dokle taj celik? Sad bi vec morali preci na savremenije tehnologije. Od celika se nismo ovajdili. Imali smo vec junake sa celicnim detaljima: Celicna volja. Celicni pogled. Celicne cevi. Celicne rešetke...
- Ma Šefe, koga interesuje politika? Politikom se bave oni koji više ne mogu da prcaju, a još nisu naucili da igraju šah...
Bobina definicija bila je odlicna, ali je revoltirala rezervnog mitraljesca Goluba.
- Šiziko jedna. Još si ti zelen. Nemaš sluha za trenutak u kome živimo...
Da, bilo je to vreme velikih promena na isto. Vreme istorijskih mitinga. Nije bilo dana bez mitinga. Radnog dana, dabome...
Miting istine. Miting podrške. Miting solidarnosti. Miting bežanja sa posla...
- Dobro vece dragi gledaoci. Sto hiljada u Kragujevcu. Dvesto Hiljada u Nišu. Milion u Beogradu...
Nekad sam, samo pogledavši halu, nepogrešivo pogadao broj gledalaca. U stotku...
Eh, ostario sam. Moja procena broja ucesnika istorijskih mitinga razilazila se od televizijske za od osamdesetak do tristo i pedesetak hiljada.
Dobro da nisam rekao glasno. Uh, al' bih se obrukao...
Povod za sve bilo je Kosovo. Zlo je tamo. Nakotili se došljaci iz susednog mraka, iz zemlje bez istorije, bez ptica, bez slikara, balerina, violoncelista...
I to je nesretan narod, ne kažem, ali nismo im mi krivi što su uvek bili nesretni, i ne znam kojoj budali je palo na pamet da ih usreci baš sad, i to ovde, kod nas.
Znam kojoj budali. Ali, o mrtvima samo najbolje...
Ili ni reci...
Uglavnom, momci su dobili sve. Kuce, zemlju, stanove, dobili su decije dodatke i boracke penzije, gvozdenog konja i celicnu pticu da se rasprostru po celom svetu, a onda su svi diplomirali, magistrirali i doktorirali na svom retkom jeziku, koji niko drugi u svemiru ne razume i ne može da prekontroliše.
I sve je ostalo medu njima. I pitanja i odgovori...
Uz malu pomoc svojih prijatelja, preskocili su jedan vek, i primetno smanjili razliku izmedu sebe i civilizacije.
Cestitam...
Ali, nikako nije bilo dobro što su sve dobili. Ni za njih ni za nas...
Imali smo jednog menedera, nekog Pjera, pokrivao je one krajeve oko Koprivnice, i jednom smo se skoro potukli kad mi nije dopustio da posle dvadeset minuta koncerta uvedem pedesetak klinaca koji su visili na ogradi.
- Ne i bog! Ak' ih samo jednom pustiš fraj, ti ce ti posle uvek cekati dvadeset minuta i više nikad nece platit' ulaznicu. A ja planiram još sto takvih pjevaca dopelati ovamo...
Bio je u pravu, sestru mu lopovsku, tacno je tako...
Navikli smo bracu primitivce da dobijaju, da ne placaju stanarinu, struju, grejanje, da ne registruju kola, ali da ih imaju, kao i sve ostalo, razmazili smo ih i pokvarili deset generacija unapred, i sad bi neko lepo trebao da im objasni da je to bilo privremeno, tih tridesetak godina, i da se od sledeceg dana sve menja sto-posto?
Aha. A da probamo da tigrove prevedemo u vegetarijance?
E, "Crveni Đavoli", kud ce vam duša? Napravili ste samoposlugu od ove zemlje.
Ipak, svi su se solidarisali. Izdaleka. I svi su se kleli. Dugo i nisu...
- Bice pohapšeni!
O, Lider je imao napredne ideje, ali nema tog pandura koji može da ih pohapsi onoliko koliko naš zakon može da ih oslobodi.
Guravo je dole. Frka, divljina, domoroci imaju vatrene štapove i rade sve radnje, naivni su pendreci za to. Plavi šlemovi mogli su samo sa distance da prate festival amaterskih pozorišta, iscenirana trovanja i ranjavanja, i potresne rudarske štrajkove garnirane bananama.
A iz Ljubljane je ispaljena signalna raketa covecanstvu, u vidu moralne podrške ugroženima...
Jebo te zajc, a ja mislio da nema vecih cinika od družine zvane Treci rajh...
Slovenci su cetrdeset i koju godinu tretirali "jižnjake" kao gubavce, ljubili ih za Novu godinu kroz najlon kese, i rukovali se s njima srdacno u gumenim rukavicama, ali cim su nanjušili kraj Jugoslavije, dobili su iznenadni napad bratstva i jedinstva.
- 'Ocemo oružje? 'Ocemo oružje!
Da. Narod je bio željan akcije, tražilo se da udarimo i na Sloveniju, na ti velesilu, ali se sve svelo na to što smo mesec dana bojkotovali njihov majonez i toalet-papir, i što nismo pili njihovu mineralnu vodu i vocne sokove naprav-ljene u saradnji sa prirodom.
I sve se polako vratilo na staro...
Jedina promena koja je izdejstvovana dogodila se u Gradu Heroju, tamo gde je bilo najpitomije i najlakše, kad je "srušena" šacica preplašenih politickih jajara, pompezno nazvana "Vojvodanska vlada".
Ali, ne bih o tome...
Tu, takozvanu "Jogurt Revoluciju", analizirace eksperti, pisace knjige o tome, prvih godina ozbiljne, a kasnije ce se svi sprdati na taj racun, što je, ako cemo pošteno, i najrealnije...
Bilo je to vreme temeljnih smenjivanja, da se neko setio da naštampa tipske obrasce za ostavke, digao bi na tome veliku lovu.
Jedan formular bi uvalio i Martinu zvanom Lufter, mom drugu i prijatelju iz detinjstva.
Prokletstvo, morao sam više biti sa njim...
Zašto je baš moje stakleno zvono izradeno od optickog stakla, od onog sa dioptrijom koja umanjuje stvari? Jebem li ga, meni je sve to izgledalo tako sitno i nevažno, ko je mogao pretpostaviti onako nešto?
Pala karta...
U pravim partijama potezi se ne vracaju. Posebno ne potezi koji dovode u mat-poziciju...
I sve je prošlo...
Pendreci? Hapšenje? Oružje?
Ništa od toga. To su ipak bile samo reci. Ali, ružne reci. Reci koje su se cule daleko...
I svi su se malo odmakli od najvece republike u našoj republici...
- Eh, ovaj je stvorio Srbiji više neprijatelja nego Gavrilo Princip kad je koknuo onog Ferdinanda...
Šef nije znao da li je to dobro ili loše, i dugo je u dilemi fiksirao poster svog idola, ali sam bio siguran da ni jedna od novih stranaka o kojima se sve više pricalo, nece biti po ukusu druga Goluba, proletera i samoupravljaca.
Eto, pogrešio sam. Opet...
Prevrtljiva su ovo vremena. Naide talas i povuce za sobom sve, ali kad se bura smiri, ostane puno trunja na obali.
Ostane, tako, neki na brzinu promenjen naziv ulice, i kad razmislim o danima koji dolaze, cini mi se da bi najprakticnije bilo kad bi se table sa nazivima ulica kacile na kanapu, kao slike, radi lakšeg manipulisanja.
Pa da. A i spomenici. Oni bi trebalo da se slažu kao "lego-kocke". Za cas razmontiraš jedan pa sklopiš drugi, skineš ili samo zameniš glavu, kapu, jahaca ili konja.
Nijanse su u pitanju...
A posteri?
Sad bi i posteri? E, ne može. Nek ostanu od toga od cega su. Nešto se mora i cepkati, gužvati, gubiti sjaj...
Nije nam o glavu da baš od svega odmah pravimo "vecito"...

Bože, cuvaj najbolje drugarice...
Bilo je oko pola jedanaest, odmah po Bobinom odlasku, ucinilo mi se, kad je Emilijina kuma Ruška stigla na pumpu.
Šandor ima jedan poseban, holivudski pogled, i kad bih uspeo da ga fotogra-fišem dok me tako gleda, to bi bila najtraženija bombonijera sledecih deset godina.
Ali, nema teorije...
Kuckin sin me nikada tako ne bi gledao da držim fotoaparat. Tako blene jedino kad šuškam celofanom nekog slatkiša.
Nisam cicija, i ne brojim zalogaje prijateljima, ali kad su u pitanju okrugli keksici sa kakaom, Šanjika stvarno ne zna šta je dosta.
Nisam ni pokušavao da kolutice spustim pred njega, jer je pretila opasnost da ostanem bez ruku do lakta, nego sam ih bacao u vis, a majstor ih je lovio u letu i gutao istim pokretom.
Odredio sam mu sledovanje od pet komada, znajuci da je i ta kolicina šecera "over dose" za njega, ali on je i dalje svojim tužnim vlažnim ocima uporno pazio na moju ruku, kojom sam pokušavao da maznem keks iz kutije i strpam ga u usta, a da on to ne primeti.
- To je sigurno cuveni Šandor?
Obojica smo se zbunjeno okrenuli. Ja, iznenaden kako nisam cuo automobil, i Šandor, zacuden što neko koga on nema umemorisanog, zna njegovo ime.
Ogrnuta širokim mantilom, Ruška je zaklonila otvorena vrata, kao zavesa za tuširanje. Neki bi rekli da je zgodna, OK, neki to vole kršno, ja bih je pre opisao kao simpaticno-buckastu ženicu, koja ce uskoro svakim danom u svojoj garderobi otkrivati poneku novu tesnu stvar.
- Dobro vece. Sigurno vec nagadate zašto sam došla?
Ustao sam sa stolice.
Ne nagadam. Nadam se...
Uživala je u svom posrednickom zadatku. Pokušaj osmeha osetio se oko njenih usana, i tad sam vec smeo da se opkladim da vesti koje donosi nece biti loše.
Ali nije dobro pocelo.
- Mila je u nekim problemima. Kod kuce je, u Subotici. Ne misli skoro da dolazi. Rekla mi je da svratim, kao slucajno, po benzin, i da vam ništa ne govorim, ako mi se ucini da vam je svejedno...
Pogledala me je pravo u oci. Njene su, inace, bile krupne i crne...
Muški sam izdržao taj ispitivacki pogled.
Da mi je svejedno? Šta ti misliš, Ruška?
- Znaš li da cuvaš tajnu?
Izgovorio sam to šapatom, prešao na "ti", i ona je, zaverenicki, brzo kimnula glavom.
Trgao sam se.
- Znaš? E pa onda necu ništa da ti govorim. Meni treba neko ko ce sve odmah izbrbljati najboljoj drugarici...
Ni to je nije nasmejalo, ali je pljusnulo malo zadovoljstva po njenom licu.
- Rekla mi je da ceš se zezati. Puno mi je pricala o tebi...
To je dobar znak. Ali, ne zezam se.
- Ne zezam se, Ruška. Ako joj neceš još veceras javiti da sam lud za njom, onda je bolje da ti to ni ne priznajem. Zaboravi...
Na to se, konacno, i buckasti Baster Kiton osmehnuo...
- Oh! Javicu joj... Ali obnavljaju im liniju, moracu sacekati da ona mene nazove, sutra prepodne. Ah, da...
Znacajno je podigla kažiprst setivši se neceg, zavukla ruku u džep i pružila mi komadic papira.
- Sutra joj je rodendan... Miško i ja smo zato požurili sa medenog meseca, ali, kad je ovako ispalo...
Procitao sam adresu na papiricu. A tu li se kriješ mali rasplakani stvore. Od koga, da mi je znati? Od onog tipa, od mene, ili od onog tipa i mene o istom trošku?
- Uvek smo slavili rodendane zajedno, ali sad... To ju je jako pogodilo... Prvo raskid, pa onda ona neprijatna žena u tvom stanu... Obradovalo bi je kad bi joj poslao telegram, ili tako nešto. Uradi to, molim te...
Poceo sam da klimam glavom još u sredini njene recenice.
- Naravno da cu uraditi. Nisam znao gde je. Nisam imao pojma gde bih mogao da je tražim...
Pošla je prema automobilu.
- Morala je biti malo sama. Posle je pokušala da te nade, ali nije želela sa snima poruke na "sekretarici". A i nije znala šta da kaže...
Svi mi imamo taj problem...
Ruška je ostavila ukljucen radio, a i upaljena svetla na poznatom belom "golfu". E, moj Naduvenko, dok si šminkao auto, šminkao si ga. Da vidiš kad sad krenu ulubljeni branici i blatobrani.
Pokazao sam joj rukom da otvori prozor.
- A šta je ono trebalo da mi kažeš? Mislim, pošto si videla da mi nije "svejedno".
Podigla je ramena.
- Pa, ništa. Da te pozdravim...
Da me pozdraviš? Kao na velikom odmoru?
O, Bože. Cuvaj najbolje drugarice...

U šest i pet sam bio kod kuce, a u šest i dvasedet pet ponovo u kolima. Ocigledno, i tuširanje i kafa bili su "espresso"...
Dugo nisam baratao emocijama, ako je to uopšte opravdanje za mali kiks koji sam napravio prethodne noci, ovlastivši Rušku da "pozdravi" svoju prijateljicu.
Bila je to detinjarija koja se mogla spreciti samo na jedan nacin. Još vecom detinjarijom...
Jutarnji "špic" upravo se istupio, uhvatio sam fini ritam, i spustivši se niz dugi i ravni Temerinski drum, brzo sam prešao preko mosta nad Kanalom, i vec su mi se sa desne strane zabeleli raštrkani cenejski salaši, usidreni u zalivu preoranih njiva, koje su zapljuskivale kilometarsku asfaltnu krivinu.
Dugo nisam išao na tu stranu. Godinama...
Radili smo turneju na etape, ciljali smo vikende, ili povezivali gradove, nedelju dana "cešljali" neku oblast, pa se vracali u Grad Heroj.
I uvek kad smo ponovo polazili, uglavnom na onu stranu, prema Palanci, Laki, bubnjar, koji je u kombiju po protokolu redovno sedeo do vozaca, okretao bi se nazad, pokazujuci nam, kao žuti karton, kasetu koju bi naglim pokretom trgao iz džepa gornjaka.
- Može?
Podizali smo palceve kao imperatori u areni.
- Jeeeeeeeee!
Bass? Treble? Volume?
Sve do panja...

"We're on the road again... "

O, yeah...
Bili su to pravi momci. Najbolji bend koji sam znao. Turneja koju smo odradili bila je za cistu banku. Pedeset, šezdeset gradova...
Cudnom koincidencijom, poslednji u kom smo nastupali odazivao se na ime koje je bilo ispisano i na velikoj plavoj tabli na kraju puta na koji sam upravo krenuo.
Subotica...

Od Vardara pa do Triglava? Hiljadu kilometara...
A od Bleda pa do Prizrena?
Dva veka...
Dok smo rasli, najveca uvreda za nas bila je kad bi mracne emigrantske sile našu domovinu nazvale neprirodnom, veštackom tvorevinom.
Kad smo odrasli, najveca uvreda za nas bila je kad smo shvatili da je to istina.
Puno smo putovali, bend i ja. Tamo gde nikad pre nismo, i gde nikad više necemo.
I sve nam je postalo jasno.
"U koloni su polako, nogu pred nogu, stupali umorni partizani, Miroljub, Ahmet, Lojze, Dimce i Stipe..."
Pricajte mi o tome...
Naš kombi, kojim smo iz Kumanova stizali u Sombor, i iz Prijedora se spuštali u Split, licio je na neku od onih vremenskih mašina iz naucno-fantasticnih filmova. Konjanik u glavnoj ulici Vranja, i "lamborghini" na opatijskoj rivi, covek koji vice sa vrha travnicke džamije, i "omlet surprise" na terasi zamka iza Ormoža...
Ali da ne grešim dušu. Svi su nas voleli. Cak i Slovenci...
Sad, prosto im bilo to što nam nisu došli na koncert. U drugim mestima više je sveta ostajalo bez karte nego što ih je u Ljubljani bilo sa kartom. Porodicna atmosfera...
- Znaš, mi te ovdje puno slišimo, ali... Doma... Ljudi se ne vole u publiki izmješavati sa "onima", razumeš?
Razumem. Sad razumem. Onda nisam razumeo...
Jedra novinarka, koja je izmislila srpsko-hrvatsko-slovenacki jezik samo da bi se sporazumela sa mnom, bila je i te kako ljubazna, ne mogu se požaliti. Ne samo da je širila bratstvo-jedinstvo, nego je širila sve što se od nje moglo ocekivati. No to vec spada u domen amnezije, toga se veoma slabo secam.
Secam se onih par popunjenih redova u ogromnoj hali "Tivoli", i tu avetinjsku sliku usvojio sam kao svoju oficijelnu nocnu moru, koja mi se javljala redovno, pred svaki važniji koncert.
Srecom, sledio je Zagreb, maticna luka mnogih dobrih uspomena, pa Varaždin, Osijek, Sombor, sve naše "tvrdave", i slovenacki fijasko zataškan je i adresiran na zaborav.
Taj izuzetak bio je jedini "pucanj" na citavoj turneji, i oni koji su se bavili ovim poslom znaju šta to, napokon, znaci.
Lova. Velika lova...
Prevelika da neko ne bi pokušao da je mazne...
Firma koja nam je vodila posao zvala se "Elita", i ja sam pomislio da posao rade iz ljubavi. Tako je i bilo.
Ali iz ljubavi prema lovi, ne prema poslu...
Posle Subotice još nam je ostala samo repriza u Beogradu, i svi smo jedva cekali taj trenutak. Od prošlih beogradskih nastupa, kojima smo zapoceli turneju, svirka je "legla", prica izmedu pesama se iskristalisala, svi smo bili u formi, i bili smo spremni da još jednom zagrlimo veliku varoš.
Ali, to je odloženo. Do daljnjeg...
Uglavnom, u suboticku halu sam stigao još u cetiri popodne. Popac je stažirao u Kanjiži, i bio sam siguran da ce se pojaviti. Nabavio sam "Four Roses", u to vreme smo folirali burbon, i obavestio ekipu na ulazu da ce se pojaviti moj prijatelj, mladi doktor Popovicki.
U sedam je kroz vrata garderobe provirio redar sa službenog ulaza, i pozvao me kažiprstom.
- Traži te sestra doktora Popovickog...
To nije licilo na nju, ali sam se ponadao da joj se omaklo i nešto što bi me moglo obradovati. Požurio sam za cicom. Ribica koja me je cekala na kraju hodnika bila je lepojka, ali sam i u polumraku, još izdaleka, video da to ni slucajno ne može biti Veverica.
- Ja sam Jutka, sestra kod doktor Gorana...
To je vec bilo mnogo logicnije. Jutka je došla po cetrnaest karata, doktor je rekao da nece biti problema. Potvrdio sam da nece, ali sam se zacudio zašto on nije došao. Da nije dežuran?
- Ne, nije. Doktor je otišao kuci, za vikend. Ma znate njega, kaže da mu je to na vrh glave, da vas sluša deset godina, da sve zna napamet. Šali se...
Dobro, ako se šali...
Ali momci i ja se ne šalimo kad se pojavimo na sceni.
- Dobro vece, Subotice.
Bio je to strašan koncert. Ne bi to ja trebalo da kažem, ali baš me briga.
Halu inace nazivaju "Lastavica", nepravilno je izlomljena, visoka, nezgrapna, oni koji zabrljaju uvek imaju na šta da se vade.
- Puno je stakla i gvožda, zvoni, zveci, odjekuje, tribine su levo i desno, pa nikad ne znaš gde je publika...
Gde je publika? Publika je na korzou, momci, uvek kad vi nastupate u hali.
Mi smo znali gde je publika. Gore, dole, levo i desno od nas...
Hej, možda je Lija bila na tom koncertu? Voleo bih da jeste. Bila je srednjo-školka u to vreme, ako je pametna, bila je tamo. Zašto mi nikad nije rekla da je iz tog grada?
- Hocemo još!
Nisu nas vratili na "bis". Nisu, jer nas nisu ni pustili sa scene dok nismo odsvirali i poslednju pesmu koju su hteli da cuju.
Kao da su znali da ne treba da žurimo u garderobu.
- Inspektor Jokic. Ovo je kolega Hegediš. Ne morate se plašiti, ovo nije ništa zvanicno...
Za jozu zvanog Ljigavi, menadžera "Elite", i dva momka koja su radila sa njim bilo je, cini mi se, vrlo zvanicno. Sedeli su na drvenoj klupi izmedu dvojice milicionera koji su mirno pušili, i sve bi to licilo na neku od rutinskih post-koncertnih slika, da im se na rukama nisu caklile sjajne patent-narukvice, koje sam dotad vidao samo u detektivskim filmovima.
U ime naroda...

Rekao sam da su tipovi iz benda bili odlicni momci. Nije im bilo mesto u stanici milicije.
Komandir, nešto stariji od nas, bio je obrazovani, "novi kadar", govorio je tiho i rezonski, poznavao je muziku i raspitivao se o ozvucenju, ponudio nas "kokom" i kafom, ali smo i pored toga svi bili prepadnuti.
Kako je tek pravim lopovima?
Inspektori su bili stariji i mnogo bliži realnosti. Postavljali su cudna pitanja, izlazili i ostavljali nas same, a na kraju pokupili izjave, zahvalili se, naglasivši da smo samo svedoci i obavestili nas da ce nas pozvati ako im nešto bude potrebno.
Nisu nas pozvali, ništa im nije bilo potrebno, ali nama, bogme, jeste.
Otišao sam kod komandira ponovo, bez poziva, posle šest-sedam nedelja, pošto nije bilo ni traga ni glasa od Joze Ljigavog, sekretarice koja je dizala telefon "Elite", i naših uplata i honorara.
- Zaboravi...
Komandir je pregledao ugovor koji sam mu dao i obratio mi se kao da mi izjavljuje saucešce.
Zaboravi? Šta da zaboravim?
- Pustili smo ga. Imamo pravo na samo cetrdeset osam casova. Nije bilo osnova za krivicnu prijavu. Sve je prekršajno...
Nisam znao šta da mislim, što je bilo sasvim razumljivo.
- Sedi, Džokej... Vidiš, nigde nema tragova koncerata. To mi zovemo "fantom koncerti", ali, to je sica, novcana kazna za nesavesno vodenje knjiga. Eto. Na racunu nemaju para, sve su digli, na razna imena, ali... I to je za SDK, ne za nas. Onda, firma im nije ni registrovana na tu delatnost. Globa, isto sitna. I što je najgore, nemaju nikakvog inventara. Ni pisace mašine. Tako nema ni stecajnog postupka. A i da ima, vi bi bili podmireni tek na sedmom mestu. Ništa ne bi vredelo...
Racunao sam na to da ce nas pokrasti, i da ce od mog honorara maknuti bar polovinu, ali i tad se radilo cak o stotinak hiljada maraka. Kad ono, odjednom, "zaboravi"...
Jebo te miš, drugim recima.
- Pa šta da radim?
Lupnuo je prstima o sto.
- Ne znam šta da ti kažem. Polomi mu noge. Ili ga tuži privatno, za pljacku i prevaru. Tu ga imaš...
Tu ga imam? A da li imam lovu?
Pogodio je šta mislim.
- Dobro, novac ne možeš povratiti, ali ga zato možeš poslati u ladovinu, nekoliko godina...
Super. Pa da me ceka pred kucom sa bazukom, cim izade.
- Jebi ga. Što su ga onda hapsili, kad su tako lako digli ruke od svega?
Podsmešljivo je frknuo, i malo se neckao da li da mi kaže, pa se ipak nagnuo preko stola i promrmljao u pola glasa.
- Joj, kako si naivan... On je sitna džukela, takvih na buvljoj pijaci možemo nahvatati pun kamion. Misliš da su se inspektori na njega napalili?
Video je da ne mogu da ga pratim.
- E, moj druže, to ti je cena slave. Tražili su tvoje potpise po tim papirima. Tvoje ime je viza za prve stranice...
Molim?
- Kakav Joza, kakvi bakraci, kako ne razumeš? Da, da, bato, ovde je tvoj cenjeni skalp bio u pitanju...

Moj cenjeni skalp, malo proreden i malo proseden, za ovih deset godina prilicno je izgubio na ceni. Uzgred, bilo je petnaest do osam kad sam stigao u Suboticu.
Momak na pumpi znao je gde je ulica za koju sam ga pitao, i profesionalno mi objasnio kako cu do nje stici, ne dajuci mi ni najmanju šansu da pogrešim.
Sila su ti pumpaši. Ovaj mi se uz to, ucinio strašno poznat, i jedva sam odoleo da ga ne pitam u kojoj je on grupi svirao, pre nego što je dospeo tu gde je.
Ulica Brace Kovac...
Ruski slikari dali bi šubaru za taj pogled. Skretalo se iz široke ulice poplocane žutom, austro-ugarskom kockom, stotinak metara iza male pošte, tacno kako mi je decko sa pumpe objasnio, ali, nije me pripremio na to da asfalt prestaje vec posle prvih metara, i da put odjednom tone, da jednostavno nestaje u plicaku uvelog lišca, opalog sa predratnih kestena kakvi se ne sade vec godinama.
Broj cetiri?
Ostavio sam auto na pocetku ulice, ucinilo mi se da je slepa, ali sam kasnije video da drugi kraj izlazi na još prometniju ulicu od one iz koje sam ja skrenuo, pošto su u daljini, kao preko ekrana, gotovo neprekidno curili autobusi, kamioni i bicikli.
Ali niko nije skrenuo u sokak Brace Kovac...
Druga od ugla, sa desne strane, i sa dva velika, "francuska" prozora sa roletnama, od kojih je jedna bila spuštena, sivela se otmena stara kuca. Gabarit joj je, na travnjaku, bio odreden sa dva identicna, jednojajcana kestena, koji su se razlikovali jedino po jednostavnoj klupi iz starogradske pesme, napravljenoj uz drvo koje je bilo bliže meni i pocetku ulice.
Na toj strani kuce bila je, srecom, i visoka kapija sa vitraž-staklom, tako da nisam morao da kao dilkoš prolazim ispod prozora, da bih procitao ime na plocici pored zvona.
"Ladislav A. Kovacev, viši sudski tumac"
Vidi ti njega...
Dobro...
A šta sad?
Racunao sam na novogradnju, ili na dvorište sa milion stanara, a za ovako idealnu situaciju nisam imao spremljenu taktiku.
Da zazvonim pa pobegnem?
Ne, to ipak nisam pomislio. Pomislio sam da je rano, da bolje sacekam još malo u kolima, video sam da drvored, u perspektivi, savršeno pokriva "Srebrnu Senku", i krenuo sam ka autu, ali mi se usput javila još jedna blesava ideja.
Produžio sam do ugla, dobacio pogled do žute table "PTT", i zakopcao jaknu, ocenivši da je preblizu za vozikanje i parkiranje.

"Ne treba ti dalekozor. Ni teleskop. Cak ni lupa...
Samo pogledaj kroz prozor. Ovde kesten. Tamo klupa...
A na klupi Avgust Glupi?
Saznao je za tvoj datum. Postavlja ti ultimatum:
Moraceš da uzmeš cvetak. Za pocetak..."

Poštarka me je veselo pogledala, procitavši tekst.
- Hocete obican ili luksuzan telegram? Evo, tu možete izabrati sliku...
Slike su bile kicic, kao i moji na brzinu sklepani stihovi, ali više nije bilo nazad.
- Može ova. I, molim vas, hitno. Najhitnije. U pitanju je državni udar...
Poznala mi je glas. To je bio kompliment koji mi je trebao tog jutra. Ipak, za mene se predugo nije culo, i, iako se sve poklapalo, nije bila potpuno sigurna.
- Izvinite... Nešto vas gledam... Sve mi više licite na...
Potvrdno sam joj se osmehnuo.
- Razumem vas. I meni sve više licim na njega. Ali, ne smeta mi više...

Uzeo sam cvece sa sedišta, seo na klupu okrenut ledima prema kuci, i naslonio se ramenom na široko stablo koje me drugarski skrivalo od onog prozora bez roletne.
Poštarka je bila laf...
Raznosac na mopedu dojezdio je vec za dvadesetak minuta, cudno me pogle-davši u prolazu. Zazvonio je, uplašio sam se da ce ostaviti obaveštenje u sanducetu, ali onda se neko pojavio na prozoru, i dobro je da sam prestao da dišem, jer drukcije ne bih cuo tihi glas koji je odgovorio na telegramdžijino "dobro jutro".
Dobro jutro, Emi-Lija. I sretan rodendan. Koji je, da je...
Cuo sam kako se prozor zatvorio, moped se izgubio štekcuci kao ona pokretna testera za secenje drva, i slika je ponovo ostala bez tona.
Živi li neko u ovoj ulici?
Živi...
Baš kad sam se uplašio da sam se predobro sakrio, cuo sam kako veliki kljuc grebe po bravi, škljocnula je teška mesingana kvaka, i šarke su zacvilele pod jednim uglom, ali nisam cuo korake, i nisam hteo da se okrenem.
Šta sam ono rekao? Nisam hteo, ili nisam smeo? Ne mogu tacno da se setim...
- Ludace...
Nije bilo drugih ludaka u blizini. To se ocigledno odnosilo na mene. Tad sam vec morao da se okrenem.
Naslonila se na kapiju i ponovo se spremala da zaplace, ali to nisu bile one suze koje bi me brinule. Imala je smešne i velike roza papuce sa pufnom, donji deo tamnoplave frotir pidžame, majicu "Utah Jazz", koju sam odnekud znao, i ogrnuti muški zimski kaput, dug i težak kao željeznicarski šinjel.
I, verovali ili ne, izgledala je sasvim elegantno...
Delovala je kao da je upravo doputovala iz Melburna teretnim brodom. Ne, nije se puno smejala prethodnih dana...
Terajuci suze, na cas je zagrizla usne, i one su se, na njenom bledom i isplakanom licu, odjednom zacrvenele kao retke "španske" rane višnje, koje sam krao, jednom davno.
Da ne bude zabune, bila je lepša nego ikad...
Nije prošlo ni deset casova od trenutka kad sam odlucio da dodem, ali sam za to vreme, na pumpi i putujuci, smislio hiljadu reci koje cu joj reci kad je vidim.
Nisam stigao da ih kažem...
Napravio sam korak, još jedan, cuo sam kako srce dobošari, o, to je bio znak da sam stupio u zonu dodira, gde više ništa ne sme da se prica.
I zaista...
Podigla je glavu, dotakla mi lice vrhom nosica, zadrhtala i zažmurila, kao da želi da me udahne, a onda je veliki kaput skliznuo sa ramena, osetio sam njene prste na ledima, zagrlio sam je najnježnije što sam znao...
I pustio da me razmaže onim višnjama...

Njena mama predavala je u školi. Tata je imao tri godine do penzije. Nisu bili kod kuce...
Starija sestra je bila kod kuce. Ali, kod svoje kuce, srecom. Udala se pretprošle godine, živi na drugom kraju grada. Vrlo sretno, rece Emilija...
I, opet, višnje...
Njena soba, sa širokim staklenim vratima koja su vodila na terasu, prema dvorištu, bila je puna sitnica o kojima sam hteo sve da znam.
Skupljala je klovnove. Pajace. Velike i male. Smešne i tužne. Krpene i porcelanske...
Rekoh joj da je upravo ulovila pravog kapitalca...
Prokleta amnezija...
Pamtim samo dodir svile pod prstima. I na grudima. I svuda...
Svileni šal puzao je po meni kao bršljan. Provlacio mi se kroz ruke, klizio niz leda, klupcao se u mom krilu...
I pobegao...
Zažmurio sam, pokušavajuci da ga što pre nadem...
Ali, pronašao sam grozd...
I uplašio ga usnama...
Osetio sam kako mi, trepereci, zri pod dlanom...
Tad mi je oluja zalupila kapke...
Gospode...
Uzjahao sam crnog labuda, odsedlanog plišanom mahovinom...
Idemo... Ne boj se...
Propinjao se kao pastuv pokušavajuci da me zbaci u more užarenog šljunka nad kojim smo ponirali.
Ali nisam se dao...
I višnje su opet zapljuštale po mom vratu...
A onda mi se pešcani sat razbio negde nad glavom...
Fin mak najsitnijeg peska prosuo mi se po ramenima...
Zrno po zrno kotrljalo se niz kicmu, i stropoštavalo se u ambis, niz glatke sapi uznemirene ptice...
Divlja ruža mi se otvorila na usnama...
Polako...
Bolno...
Dva trna kliznula su tragom odbeglog peska...
Mali tufnasti pajac uplašeno je virio iza jastuka...
Prokletstvo, niceg se ne secam...

Slušala je moje srce, naslonivši mi glavu na grudi, kao mali indijanac na zemlju.
Pomilovao sam je po kosi, i poljubio joj prstice, smirene na mom desnom ramenu.
- Radi li?
Klimnula je glavom, i to je bio prvi pokret koji je ucinila posle nekog vremena.
Znam da radi, mila. Dobro je to srce. Malo kasni, ali kucka tu i tamo. A narocito kucka tu. U tvojoj sobi...
Pajaci su me zabezekmnuto gledali.
U redu je, momci. Volim ovu devojku. Ne brinite ništa...
U stara dobra romanticna vremena, kad kontracepcija još nije uzela maha medu omladinom, smrtno smo cvikali od devojcura koje bi mogle pokušati da nas "navuku na bebu".
Vremena se menjaju...
Zagrlio sam je cvrsto, i ona se priljubila uz mene, dovlaceci cupav pokrivac sve do ociju.
To mi se još nije desilo...
Znam, nije lepo da pricam o tome, ali proslavio sam i dvadesetogodišnjicu gubljenja nevinosti.
Ne, nije mi bila prva...
Ali, bila je prva sa kojom sam se "voleo", nadajuci se da ce neko od nas zatrudneti.
- Sretan rodendan, Emilija Kovacev. Nadam se da sam te upravo "navukao na bebu"...

Poglavlje 12

- Mila mi je puno pricala o vama...
I vama, gospodo? Mila je, izgleda, o meni puno pricala svima osim meni...
Emilijina majka mi je otvorila vrata. Bila je otmena kao predratna fotografija.
Imala je klasicnu frizuru, otrpljenu pod haubom, vezenu, rucno radenu kragnu, široku i uštirkanu, i ortodoksnu profesorsku haljinu, boje mlevene kafe, koja je, u stvari, i najviše vukla na ton starih slika.
Lepa teta...
OK, zvuci perverzno kad neko u mojim godinama za stariju gospodu kaže da je lepa, ali kao gentleman-naivac, još uvek mislim da je to mnogo pristojnije nego reci da je "nekad bila lepa".
Još kako...
Cak i lepojkama iz moje generacije bolje je reci da nikad nisu bile lepe, nego da su nekad bile lepe. To provereno znam...
Nema veze...
Gospodi Klari Kovacev ionako nisam rekao ništa od toga. Samo sam se nasmešio i predao joj mali "bidermajer" buket, kad sam došao po Emi zvanu Li, tog popodneva, dan posle njenog rodendana.
Onih par sati koje nismo proveli zajedno od prethodnog jutra, prespavao sam u hotelu "Patrija", više zbog alibija.
Citav dan smo šetali, vodali se oko jezera, kao rekonvalescenti, išli u pusti bioskop, napravili turneju po subotickim kaficima, i na kraju pricali u kolima na pocetku ulice Brace Kovac, od pola jedan, pa sve do kraja nocnog programa na radiju.
Cetrdeset i koji sat nespavanja podsetio me je na Dane Lavova, taj halucinantni umor zabavljao je Liju, i njen pospani osmeh, koji je lebdeo nada mnom kao anesteziolog, poslednje je cega se secam pre no što sam potonuo u totalnu narkozu.
Probudila me je telefonom u devet, kao gimnazijalka, cim je ostala sama kod kuce. Po navici sam odvrnuo tuš do panja, i pustio da mi šiba u lice, cekajuci da krene hladna voda, ali sam se vec posle dvadeset minuta osvestio i ukapirao da sam u hotelu, i da cu taj bojler malo teže isprazniti.
Recepcioner je vikao za mnom da je dorucak uracunat u cenu nocenja, ali bio sam pozvan na jedan drugi dorucak koji nije imao cenu.
O da, položila je...
Otkrivajuci sitnice pomocu kojih je priprosti obrok pretvorila u mali ritual, pomislio sam kako bi lepo bilo dolaziti kuci na takav dorucak.
Ali, to je bila debilna pomisao...
Dolaziti? Odakle dolaziti?
Sa pumpe...
Ne, to nije pasovalo. Nikako nije...
Setio sam se Gage Plišanog, mog bivšeg producenta, koji me je uporno zvao zbog nekih reklamnih songova. Negde imam zapisan taj broj...
Da, definitivno me je pomerila, istina je...
Ne znam da li me je vratila u pubertet, ili me je požurila u klimaks, cemu li sam to bio bliži, da mi je znati? No, to nije ni tako važno...
Važno je da me je pomakla iz one fatalne tacke u kojoj sam clovio poslednjih hiljadu godina.
Preslišavala me je imena pajaca, pokazivala slike iz detinjstva, sa letovanja, iz svadbi, ko zna otkud sve. Neke fotografije je brzo sklanjala kad je nailazila na njih, crveneci, i podsecajuci me da se, u stvari, još ne poznajemo onoliko koliko bi to, odjednom, želeli.
Evakuisali smo se u pola tri, pred dolazak njenih roditelja, londrali još malo po varoši, a onda smo se konacno rastali na pedesetak minuta, posle kojih sam ja, tobož u proputovanju odnekud, svratio do njih, da bi povezao Emiliju "kuci", u Grad Heroj.
- Znaci, vi ste ovde u prolazu, mladi covece?
To je bilo izgovoreno s toliko sumnje da sam istog momenta odbacio oružje, i podigao ruke u vis.
- Ne, gospodo. Vidim da vas ne mogu prevariti. Nisam u prolazu. U stvari, bar se nadam da nisam...
Gospoda Klara se osmehnula triumfalno, kao pravi razredni starešina kad provali falsifikovano opravdanje, ili neku slicnu aferu medunarodnih razmera.
- Odmah mi je bilo jasno. Nedelju dana zatvaranja u sobu, a onda ta nagla promena raspoloženja. Eh, znate vec šta je majka...
Pa, nažalost, baš i ne znam. Ali bilo bi vam jako neprijatno kad bih to rekao.
Ipak sam klimnuo glavom.
Pogledala je ka vratima, na kojim se Lija svakog casa mogla pojaviti, i urotnicki spustila ton.
- A, stvarno, šta se to tako "strašno" desilo?
Srecom, njena lepa devojcica pojavila se tog momenta na vratima, sa spako-vanom putnom torbom, i poštedela me dalje istrage.
- E, cao, stigao si? Tako sam se iznenadila kad si se javio. Otkud ti u ovim krajevima?
Uputio sam joj signalni pogled zvani "ona zna", na šta se tako slatko zbunila i porumenela, da je ta tinejdžerska lagarija, koja mi se dotle cinila sasvim nepotrebnom, u momentu naglo dobila na vrednosti.
Ne, oni koji imaju roditelje sa funkcionišucim vitalnim organima, nemaju ni teoretske šanse da odrastu...
Mogu nositi kravate i pušiti na javnim mestima, mogu obarati studente na ispitima, mogu se razvoditi, biti smenjeni, obogatiti se, mogu sa cistom deset-kom odbraniti doktorsku disertaciju na temu "Uticaj Bioheterogenalnih Elektro-nautickih Termohemoglobalnih Anarhotehnofilija na Solarne Pseudokineticke Polivaskularne Dijacitorijaze", ali za svoje roditelje ipak doživotno ostaju mali tupavci koji ih necim pokušavaju prevariti...
Takav sam i ja ostao za mog Caleta...

Nisam vozio brzo...
Naslonila mi je glavu na rame, zagrlio sam je desnom rukom i držao volan levom, ali to nije uticalo na bezbednost saobracaja.
U mom kraju drumovi se crtaju lenjirom, za put je dovoljna jedna brzina menjaca, ako znaš da odabereš pravu, i ni te veceri nije bilo posebnih razloga da se cima, koci i mota ovamo-onamo.
Put je bio prazan, a Mesec pun. Savršeno...
U decembru nema zaprega i traktora koji inace ordiniraju po toj deonici, nema ni istocnih turista, njihovih auspuha koji se dime i kamp-prikolica koje su vlasnici sami pravili na casovima opštetehnickog vaspitanja, nema biciklista...
Nema nikog...
A, sve da ih ima, ne bi im puno vredelo. Mi ih sasvim sigurno ne bismo primetili...
- Pašce sneg...
Da, jesen je dala sve od sebe. Pripremila je teren, izvršila bazicne pripreme, i majstor je vec mogao da bez problema sve prede gustom belom.
Ali, nije mi licilo na to...
Bilo je i vedro, i suviše toplo, a ni moje barometarsko rame još nije nagovešta-valo promenu vremena.
Ne, nece skoro pasti...
No, detinja iskrenost njene želje raznežila me je, i nisam imao srca da joj protivrecim.
- Da. Bilo bi dobro da sad zaveje...
Radosno se trgla, i odmakla se do granice oštrine pogleda.
- Voliš sneg? Ja ga obožavam. Ne mogu da docekam zimovanje...
Potpuni nesporazum. Ne volim sneg, i nisam pomislio na skijanje...
Pomislio sam na jednu pricu o posejanoj pšenici i ranom mrazu, setio sam se crnih gumenih cizama, jata vrana na ogolelom bagremu, i velike, tople, tapacirane ruke, koja me je vodila duž preorane, nepregledne njive.
Emilija mi je spustila ruku na kolena.
- Nešto nije u redu?
Privukao sam je sebi, i odmah je pronašla mesto izmedu mog vrata i ramena, godinama kalupljeno za njenu glavicu.
- Sve je u redu. Samo sam se malo setio mog starog...

Moj Cale je bio gradsko dete, ali je po astrološkom podznaku bio seljak. Kao takav, gledao je, uglavnom, u zemlju i nebo...
Ono izmedu mu je nekako promaklo...
Bio je agronom. Genije, kažu...
Marginalci iz njegove branše, koji su imali živaca i sklonosti ka papirologiji, godinama su dolazili u našu kucu sa balonima vina i šerpama punim cvaraka, kobasica i ostalih dakonija sa svinjocida, željni druženja i celovecernjih razgovora sa mojim starim, da bi, posle par meseci, naprasno magistrirali, doktorirali ili objavili neki strucni rad, knjigu ili udžbenik.
Interesantno, to je uvek imalo veze sa onim o cemu se pricalo u našoj kuci, u koju, još interesantnije, posle toga više nikad nisu dolazili...
Kad sam poceo da shvatam stvari, u sedamnaestoj, osamnaestoj, ježio sam se od tih parazita i kradljivaca mašte, pokušao sam da nagovorim Caleta da konacno ozvanici glas vrhunskog eksperta, koji ga je pratio, ali on je imao svoje mišljenje o titulama.
- To je nepotreban trošak. Znaš li pošto su danas graveri?
Govorio je da su titule samo za plocice na vratima, i da nismo u situaciji da se razbacujemo parama.
- Hoceš novi magnetofon za rodendan, ili novu plocicu na vratima? E, vidiš? Zato ja ne mogu da doktoriram...
Na koga sam samo?
Ne, nije bio ambiciozan, ali ako sam mu to nekad i zamerao, danas sigurno ne mogu. Sem mene, kom, ruku na srce, ništa nije falilo, nije imao ni jedan jedini razlog da zagrize.
Studirao je veterinu, u inostranstvu, kad je izbio rat, i to nikad nisu mogli da mu oproste. Drugovi, koji su u kukuruze ušli sa opancima, a izašli sa epole-tama, secali su se njegovih predratnih belih pantalona, i ganjali su ga do kraja života.
Nikako im nije bio po ukusu...
Znao je da veže kravatu, služio se nožem i viljuškom, poznavao dva svetska jezika, jedan saveznicki i jedan okupatorski, i što je najgore, govorio je tiho, nije vikao, a opet su ga svi slušali kad se rasprica.
- Hm. Tako dakle?
O, Drugovi su vec znali s takvima...
Malo su ga uplašili, smenili ga sa dve-tri funkcije, pozvali u Komitet, i šutnuli u prijatni agrar. Tamo nije mogao puno da im naškodi.
Ali ni oni nisu mogli njemu.
Niko mu ništa nije mogao.
Ne, dok je moja majka bila živa...

Više ne znam da li je se zaista secam, ili sam sve te slike izmislio, pokušavajuci da je se setim. Nije mi bilo ni tri godine kad sam ostao bez nje.
Pamtim da sam jednom ponosno doneo iz škole tri ružna plika na ramenu, i skinuo se u atletsku majicu da bi Caletu pokazao tu cuvenu "BSŽ" vakcinu protiv tuberkuloze.
- E moj sine... Baš su to mogli i ranije pronaci...
Kad se okitio crnim florom, Cale je bio mladi nego ja sad. I nije se ženio drugi put...
Godinama je živeo sa Borkom, ali ja sam to saznao tek u petnaestoj, a nisam je upoznao sve do dvadeset i druge. Nikad je nije dovodio kuci, nije me vrbovao pricom o dobroj teti koju mogu zvati "mama", ne znam kad je odlazio kod nje, ali bio je sa mnom za svaki rodendan, svaki praznik, i u ponoc svake Nove Godine, dokle god je to meni bilo potrebno.
Verovatno je voleo i Borku, na neki nacin, ali mamina prerana smrt oznacila je ljubav mojih roditelja srebrnom zvezdicom sudbine, i neki misle da je to Caleta potpuno dotuklo, ali ja sam ga ipak najbolje znao.
Nije ga potpuno dotuklo...
Kad mu je "dolazilo", kad je cutao, cugao i sedeo u mraku, "to" je uvek nekako nalazilo prostora da ga dotuce još malkice...
Uvek.
Svaki jebeni put...

- E, od tebe covek ne može da dode do reci...
Emilija, lutko lepa, nemoj mi to raditi. Navikao sam da mi ružne stvari prekidaju lepe snove, ovo je suviše nagla promena.
Lažem...
Bio je odlican preokret kad se bumerang secanja, spreman da mi u povratku po obicaju tresne u glavu, zaledio pred pokretom njene male ruke kojom mi je dotakla lice.
- Ej, Li, otkud ti? Nemaš pojma kako mi je drago što te vidim...
Dodir usana bio je suviše kratak da bi se mogao nazvati poljupcem, a opet dovoljno dug da otkrije pritajenu želju. Uspravila se na sedištu i poljubila me, ovog puta "stvarno", zagrlivši me cvrsto sa obe ruke, i ostavljajuci samo krajicak šajbne kroz koji sam mogao da virim u krivinu koja nam je jurila u susret.
Vozac kamioneta je ablendovao u mimoilaženju, ali ne verujem da je imao takve reflekse i pregled situacije. Prije ce biti da je želeo da me upozori na radar-kontrolu koju su vecito postavljali u Starom Žedniku, pa sam, za svaki slucaj, smanjio gas.
Ona ga, srecom, nije smanjivala...
Prošli smo i kraj zabezeknutog Organa sa voki-tokijem, kad se vratila u pristojan suvozacki položaj.
- Izvini, gde sam te ono prekinula?
Htela je da napravi štos, i da to izgovori mrtvo-ladno, ali se uznemirila kao srednjoškolka, što mi je, priznajem, laskalo. Privukavši je "maco", vratio sam joj kusur od onog krupnog poljupca.
- Nisi me prekinula, Rido. Naprotiv. Nastavila si me tamo gde sam jednom prekinut...
To joj se dopalo, i sacekala je da citava kolona bagrema protrci u suprotnom pravcu, i tek tad me ponovo pogledala.
- Spomenuo si nešto svog tatu?
Tatu? To nikako nije išlo uz mog starog. Devojcice imaju tatu. Ja sam imao Caleta, nešto slicno Tati...
- Ah, da. Malo su me dobile ove njive. Znaš, on je bio...
Šta je bio? Dipl. agronom? Svemirski paor? Carobnjak? Tvorac dve najbolje posleratne sorte?
- Bio je jedan posebni jazavac...
Primetila je da imam problema sa tom pricom.
- Ne moraš pricati o tome, ako neceš...
Setio sam se bajke o pastiru koji je video cara sa kozjim ušima, i kog je to mucilo sve dok nije iskopao rupu u zemlji i u tu rupu konacno izgovorio svoju tajnu.
Poredenje Emilije sa rupom zazvucalo bi pomalo prosto, pa sam to sve precutao, i ponovo je privio sasvim uz sebe.
- Moram pricati o tome, Emi Li. Moram, vec jednom...

"Dragi Hauarde...
Pošto zbog državnickih poslova nisi uspeo da stigneš na stanicu i udostojiš me svojim ispracajem, primoran sam da ti ovim putem ostavim par prijateljskih poruka. Cedulja za Etilen je na tabli kod telefona. Loto uplati još u petak, zajedno sa prognozom. Cvece zalivaj svaki treci dan, bice sasvim dovoljno. Blok za struju je u ..."
Znam gde je. U fioci komode u predsoblju...
Ostavljao mi je duge, tolstojske poruke, kad bi odlazio na put. U pitanju su, uglavnom, bili poljoprivredni sajmovi na koje su ga slali iz Instituta.
Tu, poslednju poruku, ostavio mi je pred put u Brno...
"Dragi Hauarde..."
Hauarde?
Posle prvih uspeha, zatražio sam od Caleta pozajmicu za novu gitaru, obecavajuci da cu mu to brzo vratiti, kao pravi sin, a on je pitao od cega cu mu vratiti, kao pravi otac, i tad sam izgovorio tu fatalnu recenicu.
- Covece božji! Kako ne shvataš da sam sad milioner?
Malo sam izgubio živce, ali sam, zauzvrat, od starog odmah dobio neke nadimke. Prvo Baja, po stricu Paje Patka, pa jedno vreme Roki, od Rocke-feller, da bih na kraju ostao Hauard, po izvesnom gospodinu Hjuzu, takoder kolegi milioneru.
To je, naravno, ostalo u našoj dvoclanoj porodici.
Ostali su mislili da sam stvarno pun para.
Milioner?
Pa, ne znam baš...
Lovu sam rano poceo da zaradujem, ali sam kasno poceo da je dobijam. Grlo zvano Inflacija galopiralo je našim hipodromom, svi su držali lovu koliko su mogli, a tu su bili i cuveni musketarski porezi.
Svi NA jednoga, jedan ZA sve...
O, sad mi je citava tehnologija jasna, u stvari, ne jasna, nego poznata, ali tad, dok sam bio u igri, nisam imao veze sa ciframa.
Kao ni publika, uostalom...
Bio sam svima simpatican oko jedne sekunde. Vec sledece, mnogima, nisam bio simpatican baš zato što sam svima simpatican.
I tako je krenulo...
Cak i oni koji su me voleli, ponekad su tajno boli iglama lutkicu napravljenu po mom liku.
Imao sam odlicnih neprijatelja, ne žalim se.
Iz raznih razloga.
Ali najviše zbog numizmatike...
Zbog astronomskih honorara. Enormnih prihoda. Lake zarade. Leba bez motike...
Eh, moji vi...
Ali, neka. I ja sam kupovao novine i verovao vestima na radiju. I ja sam cekao kraj programa da vidim proglašenje festivalskih pobednika.
Da, taj izlog je i meni sasvim drugacije izgledao dok me nisu gurnuli u njega.
Ma, praštam neobaveštenima...
Šta praštam? Zavidim im...
Ali ne mogu da oprostim preobaveštenima. Pakosnima. Crvima koji su sjebali mnoge lepe jabuke. Džukcima koji su bolesnom upornošcu pravili nauku od svog šarlatanstva.
Jeste, tu mislim prvenstveno na Pavla Radovica.
Poznatijeg kao Paja Zlo...

- Ko je to Paja Zlo?
Emilijin glas zazvonio je kao praporac ispušten u crkvi. Gledala me je veselo, i zbunilo me što pominjanje Pavla Radovica kod nekog može da izazove i takav izraz na licu.
Ocigledno je i mlada nego što sam mislio.
- To je jedan, recimo, kriticar. Novinar, tvoj kolega. Bio je jako važan u ono vreme. Tih dana, kad je Cale otputovao u Brno, objavio je i veliki clanak o meni, i bilo mi je drago da stari nije tu. On je sakupljao i isecao te stvarcice, i to mu se baš ne bi dopalo...
Pristojno je uklonila osmeh.
- Loša kritika?
E, Lijo, Lijo...
Pod kritikom se podrazumeva loša kritika. Ako neko i napiše nešto dobro, to je samo da se nasekira neko treci, na kog Strucno Pero ne sme da udari iz odredenih razloga.
- Pa, loša, ruku na srce. Oko te ploce su bila podeljena mišljenja. Ja sam mislio da je dobra, a svi ostali da je loša. Još kad je Paja napisao taj clanak...
Emilija je definitivno bila neka druga generacija.
- Uf, uf. Zar je bio tako mocan?

Ma, bio je lud...
Bio je "guru" armije nedovršenih "urednika" iz unutrašnjosti, koji su samo cekali da On izgovori neko ime za nijansu tiše, pa da tog nesretnika zauvek anatemišu iz svojih malih emisija.
Ti kaplari su bili veci fanatici i od samog Paje.
Kamikaze?
Pih...
Kamikaze su obicni kolebljivci u odnosu na provincijske jezuite velikog šarlatana.
Da, Velikog, nema tu šta. Vanserijskog...
Da se rodio u sretnija vremena, kad se hapsilo i nameštalo, bio bi rame uz rame sa Najvecim Alhemicarem Naših Naroda.
Ovako, za rovarenje mu je preostao samo rock & roll...
Ima li, uopšte, normalnih rock-kriticara?
Pa, ne znam. Ima li uopšte nevinih Slovenki?
To je to. Ima ih, ali se dobro kriju. Ne mogu da dodu do izražaja...
Dakako, pricam o mastodontima s kojima sam imao posla. Klinci koji danas vode emisije deluju mi sasvim OK. Možda su i oni zlotvori svojim muzikant-skim vršnjacima, ali u to vec ne mogu da ulazim.
To je zatvorena zabava...
U moje vreme, pluskvamperfekt je u pitanju, carevalo je nekoliko ludaka, dva iz Beograda i dva iz Zagreba, s tim da su imali "fun" klubove po lokalnim muzickim redakcijama, gde su se sledbenici, u zavisnosti od podgrupe šizofrenije, opredeljivali za BG ili ZG pljuvacku frakciju...
A drug Paja je jahao na celu kolone...
Pokušavao sam da otkrijem razloge koji su tog invalida sluha naterali na fanaticno skupljanje ploca i ukoricavanje "Melody Makera", a onda sam, sasvim slucajno, slušajuci radio u kolima, cuo pricu iskusnog Radovica, o danima kad su se organizovale prve žurke, i kad su strane ploce bile prava retkost.
- A vaš voditelj, dragi moji, uvek je nosio svoj gramofon i koferce s plocama...
Pa dabome. Kao klinci koje smo morali da uzimamo u tim, jer je njihova lopta.
Pajson je ukapirao da ce preko muzike doci do mesta na koja ga nisu zvali, i do devojaka koje su ga izbegavale. Da, to je bilo melodicno doba, i svi su bivali fascinirani kad je Paja ispalio devojacko prezime Elvisove tetke ili serijski broj pojacala koje je Mc Cartney pazario tog popodneva.
Ludaci su sretan narod...
Upornošcu karakteristicnom za momke koji imaju malo nelogican raspored vijuga, donosio je gorcu kafu i trcao u fonoteku po trake, sve dok ga onemo-cali voditelj-doajen nije udostojio rubrikom u okviru svoje popularne emisije.
- A sada... Vruce vesti iz Londona, i... Pavle Radovic!
Rata-ta-ta!
Jebo te miš, i ja sam bio medu šištavcima koji su cekali taj trenutak.
- Cao, narode!
Paja je slucajno sreo Claptona, u metrou, i drugarski mu rekao da prestane da se drogira, inace može da batali gitaru. Erik je obecao da više nece zalaziti u drogerije, i zahvalio se Paji na savetu. A David Bowie nije. E, videce on svog boga. Paja mu više nece pomagati i nije mu se ni javio na promociji "Led Zeppelina", mada ga je Bowie citavo vece cežnjivo gledao. Te nedelje je Paja i svom bivšem bendu rekao da više nema snage da ih šlepa, i da se nadalje zovu "Crosby, Stills, Nash & Young", a ne više "Crosby, Stills, Nash, Young & Paya", kako su se do tad zvali. Posle je cepnuo caj sa Elton Johnom, besmrtna anegdota, kad je kelnerica prišla i zatražila autogram od Paje. Paja misli da ga je sa nekim pobrkala, otkud bi ona njega znala, jao. Elton je pocrveneo od besa, a Paja je...
A Paja je lagao kao pas. Kao besan pas. Kao besan pas ukršten sa zmijom zvecarkom. Sa zmijom zvecarkom, takode besnom...
Kako to da smo mu ipak verovali? Jebem li ga...
Bili smo u godinama kad su nam laži bile potrebne. "Hvatali" smo Radio Luxemburg, klanjali se posterima kao ikonama, biflali napamet tekstove pesama i redosled prvih deset sa top-liste.
Ali smo odrasli...
Pavle Radovic, opsenar beogradski, nikad nije...
Opcinjen slepim poverenjem svojih adolescentnih, i tome sklonih vernika, sve više se gubio u svojim fantazijama, i sve teže uvidao šta je u njegovim pricama istina, a šta ne.
A to je bilo lako odvojiti. Ništa nije bilo istina...
Paja je bio jedno od vecih razocarenja koja su mi priredili Dani Lavova.
Bila je to mržnja na prvi pogled...
U velikom, lovackom monologu, ismevao je neku moju "country" pesmicu, baš kad sam banuo na taj festivalski koktel. Si, skromni pesmicak je zaista licio na sve i svašta, ali najmanje na hit Johny Casha, koji mi je prišivan kao plagijat.
Morao sam da se branim od dušmana. Srecom, malo sam se raspitao o toj pesmi.
- Grešite, Pavle. Niste baš jako pažljivo saslušali tu plocu...
Uh, kako je petlic zaceprkao nogicom. Pa, bili smo uveliko na njegovom bunjištu...
- Vašu plocu? Ne. To ne slušam. Ali zato znam sve što je napisao mister Johnuy Cash. Ha, ha...
Bilo je tamo i novinara, pa kolega, i Pajinih i mojih, i dosta nekog "obicnog" sveta, ali su se svi, bez razlike, zlobnjikavo nasmejali.
Polako, deco...
- To i pokušavam da vam kažem. "Boy Named Sue" nije napisao taj gospodin. Vi izgleda više pricate na radiju, nego što slušate isti...
Rukavica u facu? Smehom se javila i grupica mojih navijaca.
- Covek se odaziva na ime Silverstin. Culi ste za "Sylvia's Mother"?
To nije bilo njegovo vece. Naseo je na pogrešan reper.
Lupio se po celu.
- Razume se. Tip svira u "Dr Hook"..., onaj sa povezom preko oka. Samo, na jednom partiju sam se upoznao sa crnkinjom, jazz pevacicom koja je furala s njim, tip ima oko, to je prevara...
Uf, a tek ti decko? Kakva si tek ti prevara...
- Greška. Pevaljka ga je pobrkala s nekim. Tip ne svira. Komponuje. I crta. On je ilustrator u vašem omiljenom listu.
Deda-Šteta mi je govorio da se cuvam onih koje osmeh poružni, ali osecaj koji je u meni izazvao Pajin bolni osmeh bio je bliži gadenju nego oprezu.
- U mom omiljenom listu? Ne razumem...
Možda sam preterao.
- Nemojte ni reci da ne upražnjavate "Playboy"? Znaci, drkate samo u svojim emisijama? Izvinjavam se, nisam znao...

- Aha. I zameraš mu što te je posle gazio po novinama?
Zaboga, Emilija. Za koga ti navijaš? Pa to je bilo u samoodbrani...
- Ma, on bi mi se osvetio i bez toga. Bio je poznat kao osvetnik. Dosta je bilo znati iz videnja nekog ko mu se nije dovoljno ljubazno javio u liftu, pa dospeti na njegovu famoznu kilometarsku crnu listu...
Nju je sve to zabavljalo. Nije imala tu informaciju. Nikad nije imala šizoida za vratom...
- Joj! Da nije ovo on?
U želji da se otarasi senki krošanja koje su ga pratile, put se naglo spustio u desnoj krivini, na samom ulasku u Topolu, i u polumraku otkrio sablasne obrise glomazne vetrenjace.
- Hm...
Tim podsmehom priznao sam joj da kapiram Don Kihota, i da sam možda ipak preozbiljno shvatio coveka zvanog Zlo.
A zašto su ga onda svi muzikanti pominjali na omotima ploca, pod stavkom "posebno se zahvaljujemo"? Zato što je bio omiljen?
Aha. Njega je i mama ljubila samo za rodendan...
Ma kakvi...
Stavljanje njegovog imena bio je preventivni akt. Venac cešnjaka na vratima, da otera vampira.
Definitivno ga je bolje bilo imati uz sebe nego protiv sebe.
Bilo je tu svega...
Jebi ga, ja baš i nisam jedinica mere za objektivnost.
- OK, pobedila si, Lijo. Nije on bio tako strašan. Karta se, jednostavno, okrenula, svi su me predugo hvalili, a majstor je, voden nepogrešivim instinktom šakala, izabrao momenat da me prvi opljuje...
Išunjala se iz cipela i pete podigla na kraj sedišta, a kolena obuhvatila rukama.
- Šta je pisalo u tom clanku?
Slagao sam, ne trepnuvši.
- Ne secam se tacno...

"Balada o Zvezdi Padalici"...
Paja je bio opsednut "zvezdama", prizemnim doduše, ali sve zvezde rade na istom principu.
Naime, one koje padaju, uvek skrenu pažnju na sebe.
I onda treba brzo poželeti nešto lepo.
Ali, to ipak važi za prave zvezde...
Paja u vezi s ovom "Zvezdom Padalicom" nije poželeo ništa lepo, ali to me nije puno zabrinulo. Znao sam šta mi otprilike želi, i bio sam ubeden da cinjenica što je to pismeno izjavio, nece bitno uticati na moj život.
Ne, zaista...
Procitavši taj, prvi studiozno loš tekst o sebi, naivno sam pokušao da sve objasnim neophodnom ravnotežom na božijim terazijama, sportski prihvatajuci da je sve ono, višegodišnje lepo, suviše preteglo na jednu stranu, i da su ružne stvari, koje su mi se pocele dogadati, samo posledica procesa uspostavljanja balansa na pomenutom mernom instrumentu.
Ali, taj kantar nije bio baždaren po mom ukusu.
Druga strana je pocela da preteže...
Istog dana mi je poštar doneo poziv, tako ljubazan da stvarno nikako nisam mogao da ga odbijem.
Da, i to se jednom moralo desiti.
Vojna pošta ta i ta.
Pešadija...
Streljacka?
Još kako...

Priroda je vec tada pocela da se ponaša neprirodno, i svi su se iznenadili kad je u decembru pao sneg.
Nikom nisam prijavio poziv za vojsku...
Cale se javio iz Brna, ali nisam hteo da ga oneraspoložujem vešcu o "naj-casnijoj obavezi". Moj stari nije bio neki militarista.
Mobilisan je krajem cetrdeset i cetrvrte, po oslobadanju Grada Heroja, kad su momci i decaci, koji su sramno uspeli da prežive bombardovanja i racije, bili masovno ekspeditovani na Batinu i Sremski front, dobijajuci tako od nove vlasti još jednu šansu da poginu i rehabilituju se na taj nacin.
- Izbegavaj to dokle god možeš, Klempo...
Caletov savet poklapao se sa mojim planovima i izbegavanje poziva sam usavršio do perfekcije, ali starosna granica bila je granica za koju sam imao pasoš samo u jednom pravcu.
Ocajnicki sam osluškivao šumove srca i pipkao eventualno spasonosni cir na želucu, ali sam, kao za inat, bio zdraviji nego što je trebalo.
Pa dobro, vreme je i bilo...
Martin Lufter je vec odslužio svoje, i odmah po izlasku je upucen u Kumrovec, u elitnu politicku školu.
Harvard? Oxford? Sorbonna?
Te školice su obicni dopisni kursevi u odnosu na Kumrovec.
U toj ustanovi, nazvanoj naravno po Najvecem Đaku Pešaku Naših Naroda, buduci rukovodioci su, po modelu svojih savršenih prethodnika i tutora, obucavani za odgovorne politicke funkcije.
Bilo je nešto teorije, ali naša genijalna ideologija je tako jasna da tu nema puno šta da se prica, pa se uglavnom insistiralo na praksi, na sitnicama koje odvajaju politicare od obicnih smrtnika.
Držanje ruku na ledima. Baratanje makazama prilikom presecanja svecanih vrpci. Izbor olovke za potpisivanje racuna reprezentativnog rucka. Distanca do koje se sme, pri komuniciranju sa šoferom. Pogled za govor u gubitaškom kolektivu, i pogled za govor u kom se diskvalifikuju protivnici sistema...
E, moj bato, nije to lako. Da je lako, svaka budala bi to mogla.
Martin se, znaci, patio sa proleterskim bon-tonom, a i Popac je u meduvreme-nu regulisao vojnu obavezu.
Na svoj nacin, razume se...
Osloboden je zbog poremecenog centra za ravnotežu.
Kako ranije nisam primetio da se tetura?
Cudno, smeo sam se opkladiti da je baš hodanje po žici disciplina u kojoj je najjaci...
Kriticnog dana ni on nije bio kod kuce. Gospoda mama mi je, nekim cudom ljubazno, objasnila da je u Zagrebu, zbog disertacije na kojoj je uveliko radio. Javice se cim dode, obecala je.
- I Daniela je negde izašla...
Daniela? Nisam pitao za nju, gospodo draga. Ja sam predstavnik stare škole. Mazohisticki smer...
- Laku noc, prijatno...

Mesta na koja sam izlazio bila su tešnja nego obicno. Svi su bili u kaputima i bundama, što je presudno iritiralo moje klaustrofobicno raspoloženje.
Birao sam ugao šanka najbliži vratima.
Znao sam da cu se posvadati sa nekim, ili naskociti na tudu žensku, ako popijem još koju, pa sam se preventivno prešaltovao na espreso. Odustao sam od iluzije da cu sacekati slobodan sto. A i što bih s njim? U Gradu Heroju poznavao sam suviše sveta, i nije bilo teorije da mi se neko odmah ne uvali sa pitanjem da li je slobodno.
A da se ja nekom uvalim sa tim pitanjem?
Nije bilo potrebe. Prednje levo sedište u mom automobilu uvek je bilo slobodno...
Krenuo sam besciljno, kao u TV-igri, a onda mi je palo na pamet da Martin ponekad svrati kuci, za vikend.
Sonja je razmakla zavesu, dok je naš signalni zvižduk još odjekivao po bloku trapavih zgrada u kojima je i moj drug rukovodilac dobio "kadrovski" stan.
- Dodi gore!
Ljubili smo se u obraz svaki put kad bi se videli, ali nikad do tad nisam osetio njene bezobrazno cvrste sisice, i butine, duboko u ofsajd poziciji.
Ops!
Da se nisam prekasno prebacio na espreso?
- Je'l majstor došao?
Okrenula se, uhvativši me kako pogledom param njenu belu štirkanu haljinu. Takve haljine usuduju se da nose samo izuzetno zgodne ribice.
Nadam se da sam jasan?
- Ne, drug ti nije našao za potrebno da dode. Jako je zauzet. A, zar ti ne možeš nekad da svratiš i kad on nije tu? Necu te pojesti...
Pa, nisam siguran da neceš...
Ne, nije mi se dopao sjaj u njenim ocima. Takav pogled trebao mi je te noci, ali ne od nje. Ne od kume. Ne od žene mog prijatelja...
- Nisam bio tu, Soco. Putujem. I sad sam svratio samo da se pozdravimo...
Brzo mi je prišla.
- Pa da se pozdravimo...
Zagrlila me je kao par trenutaka ranije, kad sam ušao, ali ovog puta me nije ljubila u obraz. Panicno sam pogledao ka otvorenim vratima decije sobe, kroz koja je dopiralo prigušeno ružicasto svetlo...
- Zar me ne želiš?
Pitala me je to sasvim samouvereno, a znao sam i zašto. Postoji jedan anatomski pokazatelj želje, karakteristican za muški pol, i ona se, tesno priljubljena uz mene, uverila da moj detektor uveliko funkcioniše.
Hej, da li mi je ta uspomena zaista neophodna za ostatak života?
Ponovo me je poljubila, ali sad je "to" vec bilo tako blizu da me je potpuno otreznilo.
Odgurnuo sam je, nežno i krajnjim naporom...
Srce mi je picilo kao detlic, a ni njoj nije bilo svejedno. Mislio sam da ce plamicak poci na nozdrve maloj aždaji.
- Nešto nije u redu sa mojim usnama?
Uzdahnuo sam tako duboko da sam se uplašio da ce veliki filodendron u hodniku uvenuti zbog nedostatka kiseonika.
- O, sve je u redu sa tvojim usnama. Samo ce biti malo razbijene ako kažeš još samo jednu jedinu rec...
Kvaka mi je vec bila u ruci kad sam to rekao. Razmislio sam još malo, a onda sam polako zatvorio vrata.
Đavo ce ga znati da li sam to ucinio sa prave strane...

Cika Velja Baštovanov ostavio mi je poruku da se javim, bez obzira kad stignem kuci.
Slutio sam da to ne sluti na dobro...
- On je sad sasvim dobro, ali.. Ti bi ipak morao što pre da skokneš do Beca...
Uh, majku mu...
Cale je doživeo težak moždani udar, u povratku iz Cehoslovacke. Bio je u dubokoj komi u "Bolnici svete Ane", ali Cika Velja to nije mogao tek tako da mi kaže.
Jadni Cika Velja...
Lokalni Dr Dolittle, stari dobri veterinar koji je doživljavao traume zbog svakog svog dlakavog pacijenta, nikako nije bio pravi glasnik za takav "muštuluk".
Ali bio je Caletov najbolji prijatelj i dojurio je cim sam mu se javio.
- Doneo sam ti auto-kartu Austrije. I ovih šesto šilinga, da ti se nade. Bice bolje da ideš preko Madarske. Mnogo je bliže, iako su dve granice...
Dve, Cika-Veljo? Za mene je i jedna previše...
Moj pasoš je bio osuden na godinu dana strogog zatvora u nekoj od gvozdenih fioka Sekretarijata za narodnu odbranu, i, setivši se malignog osmeha masno-kosog referenta, shvatio sam da ce putna isprava sa mojom slikom teško umaci iz te samice.
Ipak sam pokušao.
Pokušao, kažem...
A Cika Velja je otputovao u Bec...
- Halo! Tata ti je uvek isto. Video sam ga danas, dobro izgleda. Kao da, bože prosti, spava...
Šta li je sanjao moj Stari? Purpur rascvetalog divljeg badema kako kipi preko niskog bedema u bivšoj Madarskoj ulici, dok on, naslonjen, osluškuje kako mahovina na crvenim ciglama upija sitne korake tanane devojke sa rimskim "tri" na obodu plave srednjoškolske kape, ispod koje se sprema jedan stidljivi pogled, uvek na uglu, samo trenutak pre no što bele dokolenice skrenu u sokak koji vodi ka Trgovackoj akademiji...
E, moji divlji bademi...
Ništa nije tako lepo dok cveta. I ništa tako gorko, kad se proba...

Bio sam redovan u Socijalnom. Ne znam više koliko dana za redom...
U "Bolnici svete Ane" prihvatili su garanciju poslatu teleksom instituta, ali su ipak tražili obrazac koji ce i zvanicno garantovati podmirenje troškova od strane našeg Socijalnog.
Smiri se, sinak. Loša praksa sa "Jugosima", kaže primarijus...
Obecao sam Cika-Velji da cu se smiriti i sve srediti istog dana, ali u tom roku sam jedino uspeo da se posvadam sa službenikom. Decko mi je održao krace predavanje o tome da se uz detaljne lekarske preglede, obrazac vadi uvek i iskljucivo PRED put u inostranstvo, i da to svaki kulturan covek treba da zna.
Proverio sam da ni u pasošu ni u zdravstvenoj knjižici taj kulturni detalj nije pomenut, pa sam se gnevno vratio na šalter, ali sam upucen na Šefa, a od Šefa sam štafetno ekspedovan dalje, cak na šesti sprat, kod "glavnog" za ta pitanja.
- Dr Popovicki je jako zauzet...
Zauzet? Bio je zamalo oduzet kad sam upao u njegov kabinet, ne obaziruci se na sekretaricu koja me je uzjahala pokušavajuci da me zadrži.
- Šta? Aha... U redu je, Rozalija...
Nisam znao za tu njegovu "tezgu". Jasno, laknulo mi je kad sam video da je on taj koji se pita.
Naiva je uvek bila moj pravac. U umetnosti, i uopšte...
- Hm, hm. Taj obrazac se po pravilu uzima ranije, ali pošto je osiguranik bio na službenom putu, sredicemo...
Osiguranik?
Svaki poziv prouzrokuje odredene deformitete, to sam znao, ali je doza ravno-dušnosti u njegovom glasu ipak ucinila da se malo trgnem.
Na to se malo trgao i on.
- Nece biti problema...
Znam da ih nece biti, Doktore, ali sad ih ima. Cale je za Habzburgovce samo još jedan Crni Cigan koji umire u njihovoj zemlji, i oni misle jedino na onih pet hiljada šilinga koliko košta jebeni dan na "intenzivnoj nezi".
Cenjeni Popovicki bio je ružicast kao tri praseta, ali je u karakteru, nesumnjivo, imao više crta velikog zlog vuka.
- U tom slucaju, najbolje bi bilo da ti snosiš troškove. Što da komplikujemo? Posle ceš nas tužiti, a mi cemo nadoknaditi. Tako se uglavnom i radi, a to je i najprakticnije, s obzirom na nastalu situaciju. Dobro? Pa, nemoj mi reeci da TI nemaš para?
Gde sam ja to? Na pijaci?
Imam JA para, Gico, imam, hvala na pitanju, ali sam poneo samo za kifle i novine. Jebi ga, nisam znao da cemo trgovati. A, primaju li se cekovi u ovom "diskontu"? Hej, i da li ce mi vratiti onaj "merveštojer", kako li se zove, kad iznesem "robu" iz Austrije?
- Ma, imam para, nije u tome štos. Bar ovog puta ne. U pitanju je cista tehnika. Po zakonu bih morao dvaput dnevno da izlazim iz zemlje, da bih legalno preneo toliku lovu...
Pri tom bi mi, naravno, i pasoš dobro došao...
Igrao se navijajuci sat. Da li je to bila skrivena poruka da sam ga suviše zadržao?
- Kako da ti kažem, mladicu? Ime ti je suviše poznato. A propis je propis. Isti za sve. Ti znaš da bih ti pomogao, ruku na srce...
Ruku na srce? Bojim se da je ruka bila više na jednom sasvim drugom organu...
- Doktore dragi? Cale nije tamo zbog silikonskih grudi. Lupio ga je šlog, covece! Ako to nije opravdano, onda ne znam šta je...
Ljigavio se i dalje. Ne, to nije bila investicija koja bi mu se mogla vratiti.
- Eh, sad. Ti si barem pametan decko. Šlog? Znaš li ti koliko mi ovde imamo takvih?
Nadmeno i netakticno cetvrto prase nije ni slutilo da mu je samo široki pisaci sto sacuvao njušku u komadu. Rešio sam da ga picnem nadlanicom po nosu, ali sam, ustavši naglo ocenio da mi je ipak van dohvata ruku.
- Ne znam koliko ih vi imate takvih, ali ja imam samo jednog, i zato bih molio za malo poštovanja, kad vec nema druge vajde. Važi?
Zalepio se za fotelju. Verovatno ga je Rozalija kasnije razredivacem odvajala od naslona.
- Uzbuden si, shvatam te... Ali...
Ali šta?
- Izvinjavam se što sam uzbuden. Debitujem. Ovo mi je prvi put da mi je Cale pet dana u komi. Bice mnogo bolje sledeci put...
Rumeni je bio šokiran.
- Ovaj... Dodi sutra. Smislicu vec nešto...
Došao sam sutra. Smislio je da je bolje da ne bude tamo...
Dan posle je bio u Beogradu, a dan posle dana posle je imao neodložna predavanja na fakultetu...
Tad sam vec po šalterima sakupljao neke druge obrasce.
Rozalija je ponovo pokušala da me zaustavi, ali sam je smirio blagim pokretom ruke, i uperio kažiprst ka doktorovom šeširu i mantilu, koji su izdajnicki kunjali na vešalici.
Registrovala je crni svileni bedž na reveru mog kaputa, i kimnula glavom, s puno razumevanja.
Kuc, kuc, doktore...
- Dobar dan, komšija, ja sam. Samo sam svratio da vam javim da se više ne morate kriti. Sve je u redu. Osiguranik više nije u komi...

Cale je umro sam, ali tako se to, valjda, i umire...
Umro je tih i prepadnut, ali ni tu nije bilo pomoci. Momci iz njegove generacije umirali su neciste savesti. U vremenu u kom su živeli imali su skromnu mogucnost da iznevere ili sebe, ili nekog drugog.
Sve to dode na svoje...
Moj Stari je, uglavnom, te noci dosanjao svoj san...
Zgazio je opušak blokejom buškaste crno-bele cipele, i konacno i sam zamakao za onaj ugao, rešen da sustigne lepojku pre nego što ona nestane iza gvozdene kapije dvorišta Trgovacke akademije.
I sve se zabelelo...
Jato dobro nauljenih vrana kriceci je zaparalo smrznuto zimsko nebo, oblak se probušio kao prepunjeni papirni džak, i poslednji automobili još nisu uspeli da zbrišu sa parkinga kraj groblja, a krupni, paperjasti sneg, vec je potpuno zavejao krivudavu stazu, i zataškao mravlju kolonu tragova, otegnutu u pravcu izlaza iz Rumenacke BB.
- I to je prošlo...
Popac i Martin okrenuli su se, zastavši, ali ne zbog reci koje sam prošaptao. To nisu mogli cuti...
Ostali smo zadnji, mrak nas je pratio u stopu, mangupski nam cepajuci pete, i moji drugovi su se osvrnuli da vide koliko sam zaostao.
Pa, ne puno.
- Evo me. Tu sam...
O! Tu je još Neko...
Podigavši pogled video sam je kako šara prsticem po bratovom zavejanom "mini morisu". Auto mi je bio parkiran odmah pored i ponadao sam se da i mene na zadnjem staklu ceka neko slovo ili mali znak, ali ne. To nije bio njen stil.
No, kad sam vec kod stila...
Daniela Popovicki imala je ime kao ruska kneginja, ali to nije bilo sve. Ona je, štaviše, i izgledala tako...
Cizme su bile elegantne i jednostavne, da ne bi suviše skretale pažnju sa duge astraganske bunde, krojene kao mantil, koja je padala uveliko preko kolena. Šubara, ili kapa, svejedno, sa malim bisernim ukrasom, okrugla, i, naravno, takode astraganska, brižno nakrivljena nadesno, ipak je ostavljala naušnicama dovoljno prostora za paradiranje ispred kulisa visoko podignute kragne.
Jasno, ne slucajno podignute...
Tako se bolje video "zlatni" lanac malog šmekerskog "mufa", u koji je Kneginja zavukla ozeble rucice, kad smo joj se sasvim približili.
- Cao, Karenjina! Da ne cekaš voz na pogrešnom mestu?
Bila je previše dobro vaspitana da bi se nasmešila u takvom trenutku. Ipak, zadržala je nijansu duže spuštene trepuške, pokazujuci mi, tajno, da je zadovoljna mojim poredenjem.
Popac i Martin vozili su ispred nas, i mada nije bilo dogovora da negde odemo zajedno, namerno sam zakasnio na rampu, ispod koje se Popcev "mini" provukao žustro, kao mali besni jazavcar.
- Neka, pusti ih... Poželela sam da budemo malo sami...
Vidiš kako je to?
A ja sam poželeo da budemo puno sami...
Odavno još...
Ali tu se ništa nije promenilo ni za poslednjih jedanaest novembarskih i prva dvadeset i dva i po decembarska dana, koliko se nismo videli.
Naravno, to nisam rekao naglas.
Zašto?
Eh, zašto...
Duga je to prica...
Zato recimo, što su se u to vreme filmovi uglavnom završavali tako što kauboj na kraju u zoru odjaše sam.
I gotovo...

Stigli smo do kraja sveta...
Bez panike...
Do kraja sveta sa znacima navoda, razume se. Pa nije ovo neka naucno- fantasticna uspomena...
- "Kraj sveta"...
Neravni beli zid usamljene kafane izronio je iz monotone "metalik" magle tako naglo da se Veverica trgla, iako je dotle, verovatno, vec pogodila gde se vozimo. Konture koviljskog manastira, s kojim smo se mimoišli u zatalasanoj tmini, ipak su predstavljale suviše karakteristican reper.
No, mada je iznenadenje izostalo, po nacinu na koji je izgovorila apokalipticno ime zaturene birtije, moglo se naslutiti da joj to mesto nešto znaci.
Fino...
Usudio sam se da taj "sentiš" registar njenog glasa povežem sa jednim pozlacenim, davno minulim miholjskim popodnevom, koje smo "iz nehata" tu zajedno proveli, s nekim nasmejanim i pomerenim narodom...
- Ne moramo ulaziti...
Iznenadeno me je pogledala.
- O? A zašto ne?
Princeza inace nije volela "lokale" bez struje i vode, sa kariranim stolnjacima, petrolejkama i zemljanim podovima, ali ocigledno za nas te veceri na svetu nije bilo boljeg mesta od kraja sveta...
Izvukao sam kontakt-kljuc.
- Onako... Ne znam ni sam...
Sto u levom uglu bio je slobodan. Bili su slobodni i svi ostali stolovi, ali taj o kom govorim slucajno je bio kraj peci.
- Izvol'te, deco?
Napitak koji je Karenjina porucila izgleda baš nije bio hit sezone u cardi nadomak civilizacije.
- Caj? Di ceš caj, na'pako? Da nisi, ne daj bože, bolesna, cedo moje?
Gazda je brižno zagledao Vevericu, prijateljski oslonjen šakom o moja leda. Onda me je veselo prodrmao, setivši se pravog izlaza iz te situacije.
- Znate'l šta? Skuvacu ja vama malo vina... Onako, s karanfilicem, bog bogova... To je prava medicina... Kak'i caj, žalosna vam mati?
Dobrocudno je brundao u odlasku, provlaceci se izmedu praznih stolova na kojima se, ocekujuci trecu smenu švalera, vec tinjale "kristalne" petrolejke, bacajuci sive, razlivene senke na preparirane ribe, i mreže i vrške razapete po zidovima.
- Dobro si, mili? Mora da si vec jako grogi?
Opa-lac...
Mili?
Da nisi ti grogi, Snežna Kraljice?
Ma ne, ne preterujem...
Nikad me nije volela onako kako to rade poštene devojke, mada je te veceri svakako bila sasvim blizu toga.
Pružila mi je ruku preko stola, i neko sa strane bi pomislio da citam pricu napisanu na njenom malom dlanu, ali ne, bavio sam se mnogo jednostavnijom verzijom doticne magije.
Citao sam pricu napisanu na mom malom dlanu...
Tuga, ili to, kako li se vec zove, tresnulo me je na patos, a patos je, bože moj, ipak podloga na kojoj pesnici, kakvi-takvi, uvek pružaju svoje najbolje partije.
Bla-bla, Pric-pric. Brblj-brblj...
Primetio sam da uopšte ne znam o cemu tacno govorim, ali da to, u krajnjoj liniji, ipak zvuci vraški dobro.
Vraški?
Eto, izlajao sam se...
Zloupotrebivši tišinu i varljivi razigrani polumrak, po dimu cigarete, kao po svilenim lestvicama, jedan dokoni davolak se spustio na moje desno rame.
Taj vrag mi je sve šaputao...
Golicao mi je uho svojim malim srebrnim jezikom, ali nisam ni pomišljao da ga oteram.
Zašto bih? Pa ona mi nikad nije bila bliža nego tad.
I nikad dalja...
Hm, pomalo relativno. Slucaj za Profesor-Alberta...
- Da li sam ti ikad rekla da te volim?
Nisi, lutko, a neceš ni sad, koliko te znam. Nekako ceš se vec izvuci iz te klopcice.
Tacno...
Snop farova automobila koji se gnezdio na parkingu ošinuo nas je kroz prozor, i ona je zacutala, uplašeno okrenuvši glavu.
Uplašeno? Zašto uplašeno?
Ne znam. Ali to je vec mnogo više licilo na nju...
Škrrrrrrrrrrrrrrrrip!
Prvo su provirile tamburaške futrole od zelenog platna, a onda je i roj sitnih pahuljica napao široke demode šešire, koji su se uskomešali, zaglavivši vrata.
Uf, šajkaški Cigani su crni i po danu, a u pomrcini, da bog sacuva...
- O, mater mu i snegu...
Nema tog cvrcka koji voli zimu. Sjatili su se oko "naftarice", dunuli u prste, pa tek onda poskidali "kašmirske" šalove i pogledali ka jedinim gostima u "sali".
- Džokej, sine moj... Ti si to?
Ja sam, Cika Mato...
Sneveselio se, i odmah sam znao da zna. Bio je Caletov prijatelj "još od ondak", kako je voleo da kaže.
Od kog to "ondak", znala su samo njih dvojica...
Mata Karakaš je ostario s puno ukusa. Otmeni stari kontraš u "gangsterskom" teget odelu sa belim štrafticama, proslavio bi se u Holivudu igrajuci meksicke zemljoposednike i indijske advokate, ali u filmu u kom se odjednom našao, zbunjeno je pogledao u objektiv, ostavši bez teksta, na trenutak.
Pogledao? Šta on uopšte vidi kroz te mutne i vlažne oci?
Pošao je ka meni, promrmljavši na ciganskom nešto preko ramena, na šta su razbrbljani umetnici ucutali zajedno, "na keca", kao svaki pravi dobro uvežbani orkestar.
- Cuo sam za Gospon-Deju... Primi moje saucešce...
Cvrsto me je zagrlio, i kad se odmakao video sam kako mu se suze trune niz lice. Plakao je "nasuvo", bez šmrkanja, jecanja i primetnih promena u glasu.
"Muški", što bi se, pogrešno, reklo...
- Tako je to, moj sinovac. Šta da ti kažem...
A šta ja tebi da kažem, Zlatni Zubu?
Izmišljajuci olakšavajuce okolnosti za drage pokojnike, ljudi su izmislili sjajne recenice.
Bar se nije mucio...
Bar se naživeo...
Bar je docekao unuke...
Tamburaši su dobro znali mog starog, a Mata Karakaš ga je znao bolje od svih njih.
Njemu nisam mogao proturiti ništa od svega toga...
- Sedite, Cika-Mato. Da popijemo za pokoj duše, pa idemo i mi. Baš smo krenuli, u stvari...
Seo je, duboko uzdahnuvši, i zabacio šešir daleko na teme.
Onda je izvadio tabakeru i stari upaljac na benzin, pa pažljivo pogledao Vevericu, nudeci je kratkim cigaretama bez filtera.
E pa... Ja, ondak Bata, pokojni Sava Canac, Stanoje, debeli, armonikaš i još dvojica, svirali smo u svatovi', kad se Gospon-Deja venc'o...
Ispustio je dim guštom iskusnog trovaca...
- Da, da... Puno te je vol'o... Secov'o je da ja sviram i kad se i ti jednom budeš ženio... Ako vec nisi?
Ponovo je provirio ka nama, izmedu duvanske pecurke koja se dizala ka tavanici i malaksale petrolejke koja je smetala titravim usplahirenim plamickom.
Kneginja mi je snažno stisla ruku, dlan joj je bio oznojen, što mi je uvek smetalo kod drugih devojaka, ali, pukim slucajem, ovde govorim o njoj, a ne o drugim devojkama...
Odmahnuo sam glavom.
- Ne, nisam se još oženio. Racunam, imam kad...
Aha. Racun mi je uvek bio jaca strana...
Crvena plehana tacna na tufne naglo je uletela u kadar. Gazda je doneo neko obojeno picence za Matu, i tri do vrha napunjene cašice, od kojih je dve spustio pred Vevericu i mene, a trecu zadržao u svojoj ruci od deset unci.
- Nisam znao, izvini... Moje saucešce... Bio sam dobar s Gospon-Dejom...
Primakao sam nos vencicu na vrhu tecnosti.
Nije izdržao a da ne kaže.
- Domaca, kruška...
Za pokoj duše...
Ispivši naiskap, video sam da i tamburaši drže podignute caše, pa sam brzo uzeo i drugu rakiju sa stola, spašavajuci tako devojku iz dobre kuce. Njoj je i kuvano vino pravilo male probleme, i zahvalno me je pogledala, na šta sam joj namignuo.
- Pa, idemo mi, da ne kvarimo vece. Danas baš nismo neki gosti...
Gazda Dobricina je naumio nešto da kaže, ali je Mata pogodio šta bi to moglo biti i prijateljski nas pogurao ka vratima.
- Neka ih... I'te vi, deco. Bolje i'te... Svet je tak'i i tak'i. Jedva ce docekati što si s ocove sarane otiš'o u kafanu...
Znam. Ali nisam mogao kuci. Svi bi mi duvali zapršku u lice i brkali po uspomenama. Nisam bio fit za tu simultanku. A opet, u Deda-Štetinu bivšu, a moju buducu garsonjeru, nije se moglo uci od neispravnih grejalica, kutija neraspakovanog nameštaja i gomile prastarih "Ilustrovanih politika"...
Nisam tamo mogao odvesti Rusku Kneginju...
- Paz'te kako vozite...
Veranda pokrivena trskom škripala je pod teretom snega kao jedrenjak u frci, ali smo tu, pred kucom još nekako i mogli da se snademo.
Sve dalje bilo je belo i jednako...
- Gde je put? Kako cemo ga naci?
Poljubio sam vrh njenog lakmus-nosica, koji je pocrveneo cim smo izašli na zimu.
- O, sad je lako. Sad je put tamo gde mi krenemo...
Gudalo se okliznulo o žice. Nije im trebalo puno da se dogovore.

"Ne pitaj me, ne znam kasti, di ce koja zvezda pasti,
Di ce pasti dugme s mog kaputa
Ne pitaj me, što na kraju svi kerovi za mnom laju,
Ne pitaj me nikad zašto lutam..."

Stigli su do ivice nadstrešnice, u kaputima i šeširima, hodajuci na vrhovima "salonki", i jedva dodirujuci instrumente prstima.
Gazda je išao ispred nas, i prtio stazu dubokim gumenim cizmama, noseci veliki ladarski fenjer.
- To je bila Gospon-Dejina pesma...
Znam da je bila...

"Ne pitaj me da l' je zima, dok po rosi s Ciganima
Brilijante za kravatu biram...
Ne pitaj me zašto 'tice ne slecu na svake žice,
Ne pitaj me nikad zašto sviram..."

Za primaša, Lepog Iliju, pricalo se da ima takav glas, da njime gasi svecu na tri metra, kad zapeva.
Ne kažem...
Ali, te noci pevao je tiho.
Jedva cujno.
U sebi, tako reci...

"Budi me u zlo doba, za njega red ne važi...
on mora sve da proba. To Đavo pesmu traži..."

A mi smo tražili put...
Više nije padalo...
Tek pred njenim ulazom, Veverica mi je rekla da još nikad nije cula tu pesmu. Dotle nije progovorila ni rec...
Poljubila me je kratko i rekla da cemo se videti sutra.
Bila je tužna i pospana i nisam imao srca da je zaustavljam pricom o onom kauboju koji ce u zoru odjahati sam.
Koga još interesuje usamljeni konjanik na putu za vojno utvrdenje na dalekom zapadu...
Fort Maribor...
Konjica?
Ne, Pešadija...
Streljacka?
Hej!
Cekaj malo...
Pa to sam rekao vec jednom...

Zima osamdeset i devete, definitivno se lažno predstavlja pod tim imenom.
Došao sam do takvog zakljucka, uzalud tragajuci za, makar celofanskom, ledenom korom na površini Kanala, koji smo Emilija i ja u niskom letu upravo prelazili, stižuci, nešto pre šest, na seoski nastrojenu periferiju Grada Heroja.
Blentuška jedna.
Ne treba joj puno da se rastuži...
Pomilovao sam joj koleno i dobio jedan formalan osmeh, ali sam znao da malog pirgavog emotivca necu moci tek tako da izvadim iz one price.
I zaista...
Tražeci muziku na radiju natrapala je na pesmu koju je znala, i nastavila je da pevuši tu melodiju i kad je, minut kasnije, iskljucila radio zbog vesti, koje su uneredile program odmah nakon pompeznog udarca o gong.
Gledao sam je, ne okrecuci glavu, tajnim, majstorski "felširanim" pogledom. Neon joj je ritmicno pljuskao u lice, i smirio sam se videvši da je još uvek onakva kakva je bila pre no što smo ušli u mrak.
Delovala je mirno. Opušteno. Mislim da bi "blaženo" bio pravi izraz za to.
O, laženo-blaženo...
Prešla me je.
Da, naglo se okrenula kad smo se zaustavili na semaforu kod Uspenske crkve.
- Kako si mogao da joj ne kažeš da ideš u vojsku?
Vidi ti nje...
Fiksirala me je pokušavajuci da odgonetne kakvu sam to igru igrao, i iskreno sam joj poželeo da u tome uspe.
Pa da kaže i meni...
Jedva cekam da saznam...

Poglavlje 13

Stari Gvozdeni most je jako naivan. Svakog dana ga bar dvaput predem na isti fazon.
Kad odlazim na pumpu i kad se vracam...
A ipak imam "mosu" od njega.
Mala uspomena iz detinjstva...
Deda-Šteta i ja smo u vinograd takode uvek išli preko tog mosta. Tu nam je, nekako, bilo najbliže, a pomalo je uticalo i to što, u to vreme, i nije bilo drugih mostova preko recice zvane Dunav.
I tako...
Jednom mi je, nasred mosta, vetar podigao s glave malu slamenu kapu koju sam dobio za imendan. Laki kapidžon, sa pletenom plavom trakom i nacrtanim jelenom, poleteo je uvis, a onda se, izvodeci nelogicne "lupinge", kao ošamuceni leptir "makazar" obrušio u ponor i potonuo u sumraku i strašnim indigo-sivim talasima!
- Deda!
Kakav, bre, Deda?
On je vec bio "iznervoziran" zbog sladoleda od punca, sa suvim groždem, koji nisam mogao da promašim...
Pred poslasticarnicom je, u inat, bila autobuska stanica, bus bi, naravno, uvek baš tada nailazio, i šofer bi širio ruke, trubio i palio svetla, psujuci usput i Dedu, i taljige, i flegmaticnog vranca zvanog Putko, ni krivog ni dužnog, ako cemo pošteno.
Pa, plus svega, i ta kapa...
- Sedi tu! Može i tebe da odnese!
Joj...
Bio je tako ubedljiv da još i danas pomalo cvikam od vetra na Starom Gvozdenom Mostu, i lakne mi tek kad tockovi osete sivu kamenu kocku, i kad me auto, skotrljavši se niz onu ulicicu, odnese u okrilje i nadležnost cuvene tvrdave Petrovaradin...

Mocna carska citadela koja cuva Vojvodinu nekih tristo godina nikad nije pala.
Sve do nedavno...
Ali, to je vec nije istorija, iako ima izvesnih pokušaja da se tako tretira...
Dakle...
Tvrdavu zovu još i "Gibraltar na Dunavu". Solidna gradevina, nema tu šta.
Nije to slucajno...
Privatnik je to pravio, moj bato. Francuz. Krupni preduzimac po imenu Voban, ako se ne varam.
Po imenu ili po prezimenu?
Nema veze. Taj, uglavnom...
Kako mi se cini, isti šmeca je projektovao i Mec, Sedan, i još neka neosvojiva utvrdenja, ali to bih ipak morao malo da prelistam.
U kom veku?
E, sad...
Sedamnaestom, osamnaestom, tu negde...
Pre rata, u svakom slucaju...
Tek, pod Tvrdavom postoji mreža podzemnih hodnika, od kojih je mali deo evidentan i nesporan, a o "ostalom" se pricaju lovacke price.
Kao, jedan krak hodnika vodi ispod Dunava. Jedan sve do Slankamena. Neki pouzdano znaju da postoji hodnik koji dopire cak do mocvara oko Ludoškog jezera, sto kilometara odavde, a sasvim blizu madarske granice.
Aha...
A da koji krak ne izlazi slucajno na londonski metro? To bi mi odgovaralo, javite mi kad taj pravac bude osposobljen.
Ma, preteruju ga...
Verovatno je pod utvrdenjem prvobitno bilo samo neko podrumce u kom je Princ Eugen hladio sodu za špricere, a "tajne" hodnike su, pretpostavljam, kasnije prokopali pametnjakovici, pomno tragajuci za "tajnim" hodnicima.
Svejedno.
To se, ionako, ne vidi...
Vidi se posebni, prepoznatljivi "Pijani sat", na koji u prolazu uvek pogledam, da proverim da li kasnim, a i kad ne kasnim, bacim oko cisto onako, po navici...
"Pijani sat"?
Da, kazaljke su mu pobrkane, velika i mala, zato ga tako zovu. Za nekog ko ne zna štos, prava je panika da pogodi koliko je sati, a i ja se ponekad, u brzini, zablesavim.
Ovog puta nije bilo dileme.
Deset do deset. Kako god okreneš...
Odlicno. Stižem, znaci...
Negde je semafor zaustavio histerike na trenutak, i nastupilo je kratko saobra-cajno zatišje. Niko mi nije dolazio u susret i niko me nije pritiskao "s guza", i mirno sam mogao da još malo virnem levo-desno.
Sa leve strane nije bio neki izbor. Prozori vojne bolnice i "strateški" objekti kamuflirani u starim šancevima, naterali su me da radije ispucam još jedan snimak nadesno, iako u kolekciji vec imam dovoljno slika i razglednica sa tim motivom.
"Petrovaradin Fortress By Night"...
Kazaljke su i dalje bile sklopljene, i prividno skladne, ali to je samo nagla-šavalo da na dostojanstvenom portretu Tvrdave ima i drugih pobrkanih detalja.
E, moj Voban...
Neoprezni arhitekta je ostavio idealno preglednu ravninu na gordom frontalnom bedemu, i, jasno, Komunalci su tu spremno ispisali jedini grafit koji znaju.
"Naš Tito"...
Kaj? Prosim? Ciji bre?
Nazdravlje...
Tako znaci?
Znao sam da ni sinovi više nisu ono što su bili, ali ni sanjao nisam da to može da se odnosi i na Najveceg Sina Naših Naroda.
A svi su odjednom poceli da se odricu ocinstva.
- Naš nije...
- Nije ni naš...
Kapiram. Više nije važno ciji je. Važno je ciji nije...
Dobro, i to je nešto. I sistemom eliminacije može se doci do rešenja. Samo da ne moramo na vadenje krvi...
O, kako li nam se to dogodilo?
Dijalektika, jebem li ga...
Prvo smo se kleli, posle smo sve kleli.
Malo nam je duže trebalo da shvatimo da naš Metalac više naginje ka pleme-nitim metalima.
Ali, necu da pricam o tome.
To je malo "deplace".
A pisanje imena po tvrdavama je jako "deplace"...
E, Drugovi, da vas vidim. Ne bih voleo da sam sad na vašem mestu.
Ne bih voleo ni inace, daleko bilo, ali sad pogotovu...
Ko li ce prvi predložiti da se ukloni izvesni natpis?
Struja! Pec, pec!
Neki su istrcali, pa završili pod tockovima istorije.
Smenjen ili cenjen, pitanje je sad...
Eto, ovih dana bi belancevine dobro došle, ali sami ste krivi za tu nestašicu...
Kad vec nemate jaja, niste ih trebali uvrtati onima koji su ih pomalo imali.
"Naš Tito..."
Ola-la, kako je ta parola plesala u leto osamdesete...
Na balkonima baroknih Gradskih Kuca. Po krovovima individualnih seoskih domacinstava. Na proplancima i obroncima brda, iznad takozvanih živopisnih gradica, u centralnoj Bosni...
Na vojnickim košuljama?
Hm?
Ajde dobro, priznajem za tu znacku. Ali po njoj i znam da se to ipak lako može skinuti i zaboraviti.
I nema frke...
Vreme je razredivac koji uklanja sve žvrljotine sa fasade ove planete.
Sva je sreca da su Ameri bar na obližnji Mesec dospeli pre nas.
"Naš Tito..."
Preko kratera?
Uf. Al' bi tu sad bilo struganja...

- Hoceš da kupiš nešto?
Bilo je pet do deset, ali Boba Drot je vec imao i šal i rukavice kad sam stigao na pumpu.
Razmazio sam ga. Neko drugi bi ga odavno diskvalifikovao zbog preuranjenih startova.
Ma daj. Zbog pet minuta? Mož' misliti. Ni ovamo ni onamo...
- Pa?
Da kupim nešto? Cvrc...
"Nešto" je kod njega u stvari znacilo "bilo šta", po cemu ispada da je u banci, ili na "kartici", opet zaradio strogi minus pred iskljucenje...
- Zavisi, Bob. Šta nudiš?
Bio sam u pravu. Nacin na koji je raširio ruke otkriao je da se radi o bezuslovnoj rasprodaji.
- Šta ti treba, jebi ga? Toster, gedore, "Srpska književnost u sto knjiga"? Sve je na prodaju...
Cekaj, cekaj...
Božic je zvonio svetom, a gde je Božic, tu je i Nova Godina. Nedelju pre ili nedelju kasnije, vrlo važno...
- Treba mi nešto lepo. Nešto potpuno novo, ili nešto potpuno staro. Za poklon. Jednoj devojci. Posebnoj...
Devojci? Dobro...
Gedore, dakle, otpadaju...
Sužavajuci spisak u glavi, suzio je i svoje lukave cincarske okice.
- Koliko je situacija ozbiljna?
Gle sad...
Da neceš da mi utrapiš maminu vencanicu, ili ekspres-lonac?
Ne, nije na to mislio. Merio je život nulama, i znao sam vrlo dobro na šta misli. Ali cifre u ovoj prici zaista nisu imale šta da traže...
- Ne brini, Bobby-Boy. Situacija je krajnje ozbiljna...
"Ne brini, situacija je krajnje ozbiljna..."?
Da, zazvucalo je ultra-besmisleno, kao zakljucak sa sednice Predsedništva Jugo-slavije, ali ne znam da li se Drotšild nasmešio zbog toga, ili je osmeh bio posledica nagoveštaja da je veliki minus vec u malom minusu...
- Imam za tebe pravu stvar. Nešto specijalno. Samo... Kad to nekom pokloniš... Moraš tog nekog i da zaprosiš...
Šta, tako piše u uputstvu? Ne verujem...
Zamislio sam Emi-Li kako znatiželjno prevrce paketic u sjajno šarenom papiru, i prosto nisam mogao da docekam da ga otvori.
- Za mene?
Za tebe...
- Šta bi to moglo biti?
Ne znam, Mila. Onaj ludak otišao kuci sa pumpe, a nije mi to otkrio...
I skroz mi je pokvario sanjarenje...

Šandor se ne pali na Jack Londona.
Malog džukca svaki mrazic utera unutra, a da ga neko cudo natera na Aljasku i upregne u sanke sa kolegama psima, makar samo na minut, moj ortak bi istog momenta digao šapu na sebe, i izvršio samoubistvo, obesivši se o rodeni rep...
Ja sam se trgao cim se izglancani "kadet" primakao pumpi, ali Cuvarkuca uopšte nije našao za shodno da se odvaja od radijatora.
Kao što rekoh, da se on pitao, "Zov divljine" nikad ne bi bio bestseler.
Uzeo sam jaknu i izašao.
Brrr, zahladilo je...
Dobro vece...
Covek sa decijim licem, dosledno elegantan, mirno je zatvorio vrata automobila.
Elegantan?
Pa, recimo. Stim što se modni casopis, po kom je bio obucen, odavno ubajatio u cekaonici nekog krojackog salona.
Klasican tip, blago receno...
Ne, nisam ga poznavao. Zvanicno ne. Vidao sam ga tu i tamo po gradu, cuo sam na koje se ime odaziva, no kretali smo se u razlicitim krugovima i nikad nismo progovorili ni rec.
Ali, nikad ne reci nikad...
- Dobro vece, Džokej. Pretpostavljam da znaš zašto sam tu...
Dobro pretpostavljaš, Beboliki...
Po retkim detaljima koje je Emilija pominjala, imao sam u glavi foto-robot tog dripca.
To je on. Slaže se...
Rida je bila malo besna na njega, ali je savršeno opisala taj samouvereni nastup, desnu ruku u džepu mantila i iskorak pauna, ali za rogove i rep je preterala.
To na njemu ipak nisam uocio...
Uocio sam jedan tik, zaboravio je da iskljuci žmigavac u desnom kutu usana, a onda sam primetio da mu je kilava situacija i u pogled dodala kafenu kašicicu unezverenosti, koju je Baby Face uzalud pokušavao da potisne pod kapke, na tamnu stranu ociju.
E, moja Li. S kim si se ti to mazila...
Ne, još nisam ništa rekao.
Cutke, i relativno mirno, posmatrao sam kako pažljivo provodi svoje tanke cipele kroz arhipelag masnih barica.
Kad predugo traje, i tišina nekako zazvuci.
On je taj zvuk cuo kao trubu za juriš...
- Došao sam da to nekako rešimo...
"To"?
Nije mi se dopalo...
Preveo sam da bi "To" mogao biti skraceni naziv za devojku koju sam ljubio prošle noci, otkrivši precicu kojom se od malog prstica na njenoj nozi može stici do vrha kolena za nekih dvadesetak minuta.
Stani malo...
Povukao sam cipzar i podigao kragnu. Ovo bi moglo potrajati...
- Kasniš par vekova, covece. Takve stvari više ne rešavaju mužjaci na pustom mestu, u ponoc. Tu se ipak pita još neko...
Prezrivo je pihnuo, ali mislim da je to bio "joker" gest, koji je napravio da bi malo dobio na vremenu.
Ispao je iz koncepcije...
Moje prethodno cutanje ocenio je kao inferiornost na koju je i racunao, ali ton kojim sam progovorio pokazao je, iznenada, da baš ne respektujem njegovu prugastu, stegnutu kravatu, iznad koje je podvaljak bujao kao kiselo testo za krofne.
- Makar šta. Ja sam, naprotiv, i došao baš zbog toga što mislim da to treba da rešimo mirno, kao civilizovani ljudi.
Pricaj mi o tome...
Naslonio sam se na toranj auto-guma naslaganih kraj vrata.
- Pa sad... Civilizovani ne trguju belim robljem. Emilija bi bila jako uvredena kad bi znala da se ovde cenjkaš oko nje...
Žmigavac na njegovom licu ponovo se ukljucio, ali on ga je brzo iskljucio, gricnuvši usnu.
- Ma šta ona zna? Ispala je obicna guska. Krene da radi intervju sa propalim pevacem, i dozvoli da je isfolira jeftinim fazonima. Jaka je ona novinarka...
Frknuo je kao kasacko grlo, a tako je nekako i klimao glavom.
Ne mogu reci da je od onih tipova koji su svima antipaticni, ali da je od onih tipova koji su meni antipaticni, to vec mogu reci. Mirne duše...
Brzo je nastavio ne iskoristivši svoj "time-out" do kraja.
- A bez mene bi i novinarka bila malo sutra. Baš im je ona trebala, sa završenom hortikulturom. To da sam je ja ugurao u tu redakciju dvaput okrenuvši telefon, to ne znaš? To ti gospodica nije pricala?
Hortikulturom? Vidi ti nje...
Slegnuo sam ramenima.
- Ne, nije mi pricala. Nemoj to suviše uzeti k srcu, ali tebe mi baš nije preterano pominjala. Sve bi stalo u dve-tri proste recenice. U stvari, ako cemo gramaticki, složene recenice... Ali, po sadržaju, prilicno proste...
Ucinilo mi se da je poželeo da me udari, ali to je samo pokazivalo da sam u ogromnoj prednosti.
Ja sam na ideju da ga pizduknem došao još kod slova "D" u njegovom "Dobro vece", ali sam se, greškom, uzdržao.
I njegova namera se na kraju svela na još jedno "frkt"...
- Ti si jako duhovit, ali nešto ti ocigledno fali, cim to nisi umeo da unovciš... Prijatelju, nije to devojka za tebe...
Idi? Nego je za tebe?
Hm?
Ajd' dobro, ubedio si me, predajem se...
Šteta samo da je tako kasno. Nema smisla da sad budim Emiliju, ali cu zato sutra, vec u rano jutro, poceti da je nagovaram da ti se vrati...
Nasmešio sam se, ali kao da nisam. Moj izvesni osmeh nije dodirnuo Civilizovanog...
I dalje je, kao neumerena TV-reklama, uletao u svaku pauzu, drsko i bez praštanja.
- Ne znam na šta si je izlevatio, ali, ona ce to vec provaliti i otpašceš kao blato sa cipele. Šta misliš, da ce sedeti kod kuce dok ti ovde cediš benzin? Budi pošten. Pa šta ti možeš da joj pružiš?
Vec došavši na "razgovor", prešao je tanku crvenu liniju dostojanstva, a izgovarajuci pogrešne reci, jednu za drugom, zašao je preduboko u zabranjenu teritoriju, sa koje više jednostavno nisam mogao da ga pustim nekažnjenog.
Šta mogu da joj pružim što on ne može?
Mogu da je prošetam glavnom ulicom u sedam uvece. Na primer. Da je zagrlim u bioskopu. Bilo kom. Mogu i da odnesem na razvijanje film na kom smo fotografisani zajedno.
Svašta mogu...
Bilo bi lepo da sam to tako rekao, ali nisam. Sorry, Emi-Li, morao sam da mu spustim durbin. I da mu malo dignem pritisak...
- Šta mogu da joj pružim? Skoro ništa...
Zadovoljno je bljesnuo i spremio se da dalje teoretizira, ali sam vec ušao u njegov ritam, i preduhitrio ga, za stotinku.
- Ali mogu da se probudim pre nje, a da ne zbrišem kuci. Recimo. Dobro to nije bog zna šta, ali... Mogu i da ne pizdim ako u ogledalu otkrijem "šljivicu" na levom ramenu. Eto. Da se uopšte ne nerviram. Cak, mogu još i da se malo pravim važan zbog tog detaljcica...
Hoceš još?
Dobro, Civilizovani. Sam si tražio...
- Mogu i da joj napravim dorucak. Kad je bal nek je bal, razumeš? "Pofezne", koja kriškica sira, i kafa sa prilicno mleka. "Melange", baš kako to ona voli. Onda mogu i da se ne oduzmem kad neko zazvoni dok je ona samo u majici. Mojoj. I mogu u da otvorim i vidim ko je. Mogu, ali necu...
Mora biti da se nekad bavio ronjenjem. Neko ko to nije vežbao ne bi izdržao toliko bez vazduha.
Još samo malo. Evo, ovo je zadnja recenica...
- E da, i mogao bih da se napijem kao patak. I da okrenem turu za citavu kafanu. Pa još jednom, nek ide život. Mogao bih da je poljubim, u celo, verovatno, da joj obrišem suzicu, i da ne treskam vratima, samo zato što mi je rekla da nije dobro izracunala "one dane" u mesecu...
Šah!
Shvatio sam da je covek definitivni fenomen. On ne samo da još nije uzeo vazduh, nego ga je, u stvari, tek tada ispustio iz pluca.
- Idi ti bre malo u kurac, budalo jedna...
Eto kako nestaju civilizacije...
- To su price za frizerke, Džokej. Ljubavni vikend roman. Šteta da tako nisi pricao dok te još neko i slušao. Slomio si mi srce...
Slomicu ti i nos, kako stvari stoje...
Odmakavši se od guma, ocenio sam da smo tu negde, i izabrao mesto izmedu obrva, gde cu ga cepnuti glavom ako se pomeri.
Izgleda da se napazario batina u životu, jer je poznao taj sekund, i odstupio korak, tobož neobavezno.
Dva velika okrugla lampiona skrenula su na pumpu, i obojica smo to jedva docekali.
Prelepi "Volvo 740", strane, ucinilo mi se, švajcarske registracije, doklizio je "u rep" mog automobila, svetla su utrnula, ali je sjaj još neko vreme tinjao u ugašenim farovima, podsetivši me na velike studijske reflektore, koje sam, zbog neceg, zapamtio baš takve, upravo ugašene...
Vitki covek, tu, mojih godina. polako je krenuo ka nama, zavukavši ruke u džepove pantalona, pošto je prethodno podigao kragnu finog, sportskog, kariranog sakoa.
Civilizovani je ocenio da može još nešto da kaže, pre no što Švajcarac stigne do nas, ali je progovorio na samoj granici šapata.
- Pametna je ona. Najlakše je ucenjivati. Razvedi se, izblamiraj se, izgubi stan. A deca? Ipak toj deci treba otac...
OK, Civi, isplaci mi se na ramenu. Ove uniforme su od nepromocivog materijala.
Ma kakvi...
Nisam stigao da se raznežim, a on je vec prevazišao trenutak slabosti, i ponovo bio onaj stari, nadmeni drkadžija.
- Šta ja to tebi pricam. Ti si se uvalio ni kriv ni dužan. Boli tebe šta ce biti sa garsonijerom, to što je placeno do maja, nikom ništa. A? I lova bacena na krpe i gluposti, to je od njenih honorara, misliš? Nisi primetio kako je obucena, frajeru jedan?
Švajcarac je sad vec bio na svega nekoliko metara, i misleci da više nema vremena da bilo šta kažem, Civilizovani mi je okrenuo leda i široko raširio svoj lepezasti rep.
Poslednjim recenicama pokušao je da sroza Emi-Li na trotoar ispred željeznicke stanice, i nisam mu mogao dozvoliti da ode kuci sa tom satisfakcijom.
Rešio sam da mu dam drugu temu za "domaci".
- Ne, nisam primetio kako je obucena. Jebi ga, kad je sa mnom, onda, u najboljem slucaju, ima na sebi samo šnalu...
Pogodak!
Besno se okrenuo, ali je progutao odgovor. Covek, s kojim se upravo mimoila-zio, upitno ga je pogledao, i Civilizovani, impresioniran pastelnom bojom pulovera i negovanim licem, jednostavno nije mogao da se bruka pred tim strancem.
Coknuo je usnama, kao cudeci se, i pokazao glavom ka meni.
- Jeste li videli ovo, molim vas?
Švajcarac je odjednom koraknuo ka njemu, i cimnuo ramenom, kao da ce mu lupiti tešku šamarcinu.
- M'rš u picku materinu, mamu ti jebem bezobraznu!
Pardon?
To je bila takva "mosa", da je Civi odskocio kao klinac prepadnut iznenadnim lavežom psa kog je pokušao da pomiluje.
Zbunjeno je požurio do kola, ne vodeci više racuna ni o utisku, ni o stilu, ni o užasavajucim naftnim baricama.
A onaj covek mi je pružio ruku, i slegao ramenima, dobrodušno se osmehnuvši.
- Uželim se. Tamo prode po tri meseca a da ne opsujem...
Klimnuo sam, odobravajuci, i uzvratio osmeh.
Škrrrrrrrip!
Šandor je otškrinuo vrata njuškicom i provirio da vidi gde sam se toliko zadržao.
I Civilizovani je provirio...
Okrenuo je auto prema gradu, za svaki slucaj, i znacajno nas posmatrao, kroz otvoren prozor.
- A, tako je vec malo jasnije. Vas dva ste u nekoj šemi...
Oporavio se, ocigledno. Strogo je klimao glavom, vozeci polako, dva na sat, i tek kod izlaska na put je prestao da nas šacuje, podigao prozor i dodao pun gas.
Efektno, nema šta...
"Švicer" me je pogledao napravivši zacuden izraz lica.
- U šemi? Zar smo nas dva u nekoj šemi, Joe OK?
I ja sam složio istu, blentavu facu.
Ne znam Popac. Pa, ako ti ne znaš, onda ne znam ni ja...

Da, Popac...
Uvek dode za Božic.
Živi u Frauenfeldu, "CH". Sedma godina...
Zlobnicima, koji nikad nisu culi za to "selo", objašnjava da je to na, otprilike, pola puta, kad kreneš od Ciriha ka Bodenskom jezeru.
Onda je svima jasno...
Baš tim putem uvek idu po "vajkrem" u Segedin, i vracaju se iz Temišverca, puni oraha za tortu i kineskih pamucnih potkošulja.
Terao ih davo da pitaju...
Uglavnom, moj drug iz detinjstva više ne stanuje ovde. Sad ima dvojno državljanstvo, ali se, posle teške dileme, ipak opredelio za "njihov" pasoš.
Pokazao mi ga je ponosno osamdeset i druge, cim ga je dobio, a onda se setio da je možda malo zanemario patriotizam, koji je tad još formalno bio na snazi.
- Meni je svejedno, Joe, ali... To je najviše zbog Gabi. Toliko se trudila da ga dobijem...
Gabi je bila njegova žena. I još uvek je. Dabome, i ona je "njihova", kao i pasoš...
Kako su se našli?
Pa, famoznog ujka-stomatologa pomenuo sam vec jednom, a Popac ga je pominjao svakog dana. Odlazio je kod njega preko ferija, letnjih i zimskih, a kasnije, dok sam ja bio u vojsci, petljao je tamo i nešto oko specijalizacije, i pojavljivao se u Gradu Heroju samo kad bi zbog administrativnih zackoljica morao nakratko da napusti Švicu, da bi se mirno vratio, za par dana.
Još tad negde je upoznao Gabiku...
Ja sam je upoznao tek pre dve godine, rucali smo zajedno na cardi kod Beocinske Skele, kad su, odlazeci na Sveti Stefan, svratili da promene koji franak "na crno", i da zlatokosi klinci pozdrave "Grosmuti und Grospapa".
Slatka je Gabrijela...
"Slatka"?
Pa šta da kažem? Da je lepotica, rekao bih da je lepotica. "Slatka" je, i gotovo...
Na kraju krajeva, Popac je vecito imao lepotice, ali one nikad nisu imale njega.
Eto, Gabi ga ima...
A njen Her Papa ima kliniku, sasvim slucajno...
- Pao sam na dupe kad mi je rekla, Joe OK. Znao sam da joj je otac lekar, ali TO? Estetska i korektivna hirurgija! Ni sanjao nisam...
Jesi Gorane, sanjao si. Retko, ali si sanjao. I to baš taj san.
Jedan jedini.
I eto, ostvario ti se...
Tako i treba sanjati. U ogranicenim kolicinama...
Snovi su frka živa...
Što ih više imaš, više ti ih ostane neostvarenih.
To pouzdano znam.
Imam i duplikata u svojoj kolekciji...
Zato moj prijatelj nikad nije gomilao snove.
Jedan ali vredan...
- To je, doduše, mala klinika. Za njihove uslove, naravno. Moderna, poznata, cak i pomalo ekskluzivna... Ali, zaista sasvim mala...
Kužim. Kliniculjak, takoreci. Više, onako, kao neki kiosk za prvu pomoc. Da ga prodaš budzašto, ili, još bolje, da ga pokloniš nekom kog ne gotiviš, samo da bi ga unesrecio.
Ali, mirazu se u zube ne gleda...
I, Popac je nekako prešao preko toga što je klinika mala.
Profesor Grepner, istini za volju, nije podvriskivao od radosti kad je saznao da mu se cerka tajno udala za "stranca", ali se našao u mašini kad je jedinica spustila surlu i odjecala da su blizanci vec uveliko na putu.
- Zwilling? Um Gottes willen...
O, sutra je zvonio telefon u središtu kantona, u vezi procedure oko papira Gospodina Zeta. Herr Papa je bio šerif u svom mestu, i pravo je cudo da moj drug to nije ranije znao.
Hm, hm?
Ali, da ne grešim dušu...
Odavno je svet usvojio onu izreku "Ljubav je slepa".
Niko mi ne daje za pravo da sumnjam da je tu baš mladi Popovicki izuzetak, i da je, kanda malkice virio na jedno oko...

- Ko je bio onaj ocajnik? Neki ljubomorni muž, a?
Ko, Civilizovani?
Pa da znaš da i jeste, na neki nacin...
I ljubomoran je, i muž je, a to što nije muž onoj zbog koje je ljubomoran, malo je zapetljano za nekog ko nije gledao prethodne epizode.
A malo je i privatno...
Imao sam, znaci, dva potpuno objektivna razloga da ocutim i samo odmahnem rukom, pa sam tako i ucinio.
Popac je pomirljivo podigao obrve.
U naše vreme još se vodilo racuna o diskreciji, nisu se otrcavale cak ni dame koje su to zaslužile, i obojici nam je, izgleda, ostalo nešto od toga.
- Radiš nešto ovih dana?
To me je obicno prvo pitao, svakom retkom prilikom kad bi se vidali, a odnosilo se verovatno na muziku, stihove, ili bilo na šta izvan svakodnevice, letargije i pumpe.
Odgovarao sam uvek kratko, odrecno i nerado, i mislim da ovog puta nije ni ocekivao odgovor.
Namerio sam da odmahnem glavom, ili ponovo odvratim nekom gestom, ali, to vec stvarno ne bi bilo fer.
Dosta je bilo mlataranja...
Ponekad mi nije jasno zašto dolazi svaki put kad je tu, ali sigurno ne dolazi da igramo "pantomime".
Sretnemo se jednom, dvaput godišnje, i u velikom smo verbalnom deficitu poslednjih godina.
Mojom zaslugom, priznajem...
Moram to poceti da ispravljam.
- Neceš verovati, Popesku, ali radim "nešto". Debilne reklamne songice... Vafli, sardine i oplemenjivac rublja... OK, nije baš "Dark Side Of The Moon", ali ima svojih draži...
Ozario se. Iskreno, ucinilo mi se...
Rehabilitacija nije njegov fah, ali ocito mu je poznato da se teškim rekonvale-scentima i preporucuju upravo sitni koraci.
- Hej! Baš fino. Pomislio sam da dobro izgledaš, a sad vidim da si, uopšte, u nekoj "perestrojci". Otkud to?
Otkud to?
Interesantno to isto me je pitao i Gaga Pliš, kad sam ga pozvao prethodnog dana.
I Boba, kad sam doneo gitaru na pumpu.
Svi su jako iznenadeni...
Izgleda sam ja to u dubljem ofsajdu nego što sam mislio.
Gaga Pliš mi je rekao da cu uci u "Ginisa" kao tip koji se osam godina nije pomerio...
Zar osam? Možda mu kalendar žuri...
- Secaš se Gage Plišanog?
Popac se zgrozio kao da je povukao pokvareno mleko iz tetrapaka.
- Onog pedera?
Da, ni on, kao ni ostali muški, nije voleo Gagu.
Moj producent iz Dana Lavova nije slucajno dobio taj nadimak.
Bio je "fini" kao gomba na crvenoj papuci...
Šta vredi...
Momci nisu imali razumevanja za njegove manikirane prstice kojima je bespre-korno baratao po reglerima režijskog stola, ni za, zaista, pomalo tetkast pokret, kojim je tresao pepeo sa cigarete.
I, logicno, proizveli su ga u notornog homoseksualca.
A ribice, koje je, u poverenju, slagao kao domine, šta s njima?
Ništa...
Automatski su stekle status "paravana", i cak ni cinjenica što se Gaga kasnije oženio jednim "paravanom", i postao ponosni otac dva zdrava muška deteta, nije potpuno izbrisala famu sa njegovog imena.
Ali, nije to najvažnije.
Popac ga se, uglavnom, setio.
Mogao sam dalje da pricam...
Da, njega. Sad ima studio u Zemunu, snima klince-rokere, i narodnjake, ali najviše radi reklame i kojekakve džinglove. A nema tekstove. Sve svira sam, sinti-bas, ritam-mašina, klasika, ali nema "stvari". I, eto, tu smo se našli...
Plišani mi je sve ove godine davao moralnu podršku, cupkao korov oko mog talenta i uporno me nagovarao da se "vratim". Bio je sav "happy" kad sam se javio.
Obecao je da cemo sve rasturiti ako nisam potpuno zaglupavio, i ako sam još samo upola "onaj stari".
Upola?
Dapace...
Sad sam i stariji nego što sam bio kad sam bio "onaj stari".
Možda je i Popac pomislio isto...
- Super, Joe OK... Samo... Nisi valjda zaboravio da sviraš? Veruješ li mi da ne pamtim kad sam te zadnji put video sa gitarom?
Verujem ti. To ni slon ne bi zapamtio...
Eh...
Ponekad mi je krivo što nisam slon.
- Osamnaestog maja, osamdesete, Gorane. Ispred našeg ulaza. Oko pola sedam. Još se videlo...
Pogledao me je, uplašeno.
- Nisi normalan. Samo ludak bi se toga setio...

Da...
Ili vojnik.
I vojnici su opsednuti kojekakvim datumima...
Možda sam stvarno neki latentni šiz, ne kažem...
Ali, tu majsku nedelju ipak nisam zapamtio tek onako.
Bila je posebna. I bila je svesna toga...
Pravila se važna.
Mirisala na Uskrs.
Zelenila se kao pokisla detelina.
Sva se nešto usvecarila.
A tišina je bila gusta kao sirup...
Da, Grad Heroj baš ume da se pritaji nedeljom popodne.
Ima li koga?
Drug Zastavnik prve klase me je konacno poslao po "instrument".
Prvi put kuci, a na dvadeset cetiri casa.
Ako. Dugo sam falio. Šta je, tu je...
Šest meseci...
Pola kalendara...
Nije to maciji grip...
To zna da potraje i u realnom svetu, a u kasarni mu dode više kao "doživotno"...
Šest meseci?
Jeste, odužilo se. Ali, ništa licno, tako se zalomilo...
Desetak dana po dolasku "decembarske", Najveci Pacijent Naših Naroda je ufitiljio, proglašen je stepen povišene borbene gotovosti i odsustva su stopirana do daljnjeg...
Do maja...
I, eto ti šest meseci...
Ali... Gde su svi?
Pomislio sam da su provalili da najzad dolazim, pa se negde sakrili, da me iznenade...
Bome, dobro su se sakrili
Do danas ih nisam našao...
Možda sam ipak trebao javiti da dolazim?
Neka, drugi put...
Otišao sam u vojsku kao pravi "Jack". Trezan. Nisam pisao pisma niti kukao za paketima. Tek su posle dva meseca saznali gde sam...
Ispao sam mangup...
Necu se valjda posle svega toga najavljivati telegramom, kao strina iz Novog Kneževca...
Svejedno. Pala karta...
Bilo je pola sedam kad sam krenuo na bus. Još se videlo, secam se...
I onda sam sreo Popca. Na stepeništvu...
Preskakao sam po pet stepenica, skoro smo se sudarili. Zbunio se, ali me je zagrlio, žurio je po kameru, aparat, šta li, i molio da ga sacekam, iako sam rekao da sam opasno knap sa vremenom.
Ostavio je odvrnut radio u kolima, kao obicno...
"How deep is your love", Bee Gees, jeziva stvar...
Martin je izleteo sa desnog sedišta "minija", zagrlio me snažnije nego Popac, ali i pocrveneo ociglednije nego on.
Cekaj, ovde neko vara?
Pogledao sam ruzmarin na njegovom reveru, pokušao je da kaže, ali tad sam vec stvarno morao da krenem.
I, tako sam zapamtio taj dan.
Po prvom dolasku kuci...
Ah, da...
I Veverica se, slucajno, udala osamnaestog maja, osamdesete...
Eto. Ipak imamo neku "godišnjicu"...
Tako je to...
Da se udala za mene, verovatno bih, kao pravi muž, ponekad i zaboravio taj datum.
Ovako, zapamtio sam ga za uvek.
Kako i ne bih?
Pa, ne šalje Drug Prvoklasni Zastavnik svaki dan kuci, po gitaru, moj burazere.

- Ops! Dva i petnaest? Dokle ti radiš, Joe?
Pogledavši na sat, Popac je prekinuo neprijatnu stanku u našem razgovoru.
"Rollex"?
Otkud "rollex" u Švajcarskoj? Baš me cudi...
- Radim do šest, nula-nula. Još sutra. Onda palim za Tokio na par meseci, dok se priviknem. Jedino je kod njih noc u vreme kad sam navikao da idem na spavanje...
Nasmejao se, preporucivši svog zubara.
- Menjaš smenu?
Imao sam trideset i šest dana godišnjeg, i još neke ideje u vezi trideset i sedmog dana, ali to sam ipak rešio da kažem samo E. Miliji.
A možda ni njoj ne...
Ali, Popac je plesao u ritmu Evrope, i nije više imao sluha za duge panonske pauze.
- Dong!
Mojih deset sekundi za odgovor je isteklo...
- Znaci, biceš "free" ovih veceri? Dobro, sutra je Badnji dan, ali u subotu imamo ono naše "matursko". Što ne bi išli, Joe? Bice razocaranih ženskih, za njih si uvek bio fatalan...
E, stari moj...
Bice i razocaranih muških.
Najmanje jedan. Moj drug Popac...
Magarac koji se nada da ce se te godine i Neko Ko Izostaje konacno pojaviti.
A nece se pojaviti, medu nama...
- Ne, Pope, znaš da ne volim da se šlepam. To je bio tvoj razred, ja ih znam sa velikog odmora...
Vetar je ponekad stvarno neuvidavan.
Miris Dunava, prosleden krošnjama i trskom Velikog Tihog Rita, samo je još više zadimio zamišljene oci mog prijatelja.
- Ma, bez veze, sve ih znaš... Ti ih sreceš i cešce nego ja...
Osetio sam da ce me pitati za nju...
Zar je moguce?
Dvanaest godina mu je trebalo da se odluci...
- Slušaj, Joe...
Ajde, Pope, nije to ništa...
I kao klinac je tako dugo stajao na obali, a onda se naglo odlucivao, i uletao u ledenu vodu galameci i mlatarajuci rukama.
Cuo je šta mislim.
- Da nisi negde, posle, slucajno video "Pegavu"?

Zastavnik prve klase, Drug Jaric Zlatoje voleo me je zato što sam znao "pesme i za stare i za mlade"...
- Samo zakopcaj to dugme. Vojska smo. I izglancaj instrument...
Instrument...
Stari jarac nikad nije drugacije oslovio moju gitaru. Kod njega nije bilo tih familijarnosti...
Ali i pored toga, bend je bio sretna porodica...
Dva ekstremna narodnjaka, teškometalac-ovisnik, alko-džezer, pregaženi roker, i šansonjer-recitator...
Da bog sacuva...
U svakoj normalnoj situaciji, tih šest ljudi bi se potukli još sa vrata.
Znam...
Ali manimo se sad normalnih situacija. Ovde je rec o vojnickom orkestru...
Uglavnom, sve smo se lepo dogovorili...
Jebi ga, nismo mi izmislili da cilj opravdava sredstvo...
A cilj nam je izgledao tako dalek, da smo "sredstvo" protumacili kao "sva moguca sredstva".
Šibali smo polke, kola, plesnjive šlagere i dalmatinske pesme, svirali podoficirske svadbe i "veselice", vikendom, u Domu, i briljirali po gnusnim priredbama, podvlaceci "instrumentale" pod dreku bubuljicavih recitatorki.
I precrtavali dane u kalendaru...
Ali opet nismo išli kuci. Ovog puta svojom krivicom...
Petkom i subotom, više nije bilo slobodnog stola u bašti u kojoj smo svirali.
- Dame biraju...
O, još kako. I uglavnom izaberu barabe...
Odocnele udavace i raspuštenice raspuštenije nego inace, oblesavljene polenom, tangom i golicavim laškim rizlingom, umiljavale su se kao macke oko naših nogu, i bezobrazno se nudile preko ramena svojih trapavih kavaljera.
Karta se okrenula...
Porucnici i stariji vodnici, koji su nas traumirali dok smo bili u "jedinici", iznenada su ostali matirani na šahovskom mozaiku podijuma za ples...
Niži za šapku, sputani tragicnim "civilkama", nespretno su tapkali u kontrataktu, i polagano tonuli sve dublje...
Nisu imali nikakvih šansi pred razbarušenim pijanim baronima, koji su samouvereno namigivali, pevali o slomljenom srcu i mirisali na seno, greh i avanturu...
- Dame biraju...
Ne znam zašto je Marjeta izabrala baš mene.
Nisam bio dobar prema njoj...
Imala je krupne oci i tajanstvenu, tamnu senku u njima.
Bojim se, da sam samo dodao još ljubicaste, u tu senku...
Puno sam cugao tih dana...
Zbog onog što sam ostavio za sobom, i zbog onog što me je ostavilo za sobom...
A Marjeti je trebalo nežnosti. Zamišljala se danima. Mazila me, vireci iz necijeg zagrljaja, otimala se, plesala za mene, prevrtala se kao golubica...
Ali niko se nije setio da nas upozna...
Znali smo se, svejedno...
Jednom su svi pomahnitalo igrali polku, a ona je uzela tašnu sa naslona stolice, razgrnula zavesu vrbe i rasplinula se u pomrcini.
Stigao sam je pre nego što je zatvorila vrata na kojima je bila nacrtana nezgrapna cipela sa štiklom.
Zagrizao sam je kao da je breskva...
A to je i bila...
- Ne...
Nije to bilo pravo "ne". To je bilo jedno "ne" koje ni ja nisam trebao cuti...
Haljina je bila široka, zašuštala je kao kukuruzi na povetarcu, zadigao sam je visoko, ruke su okliznule o njen struk, i spustile se niz strminu bedara, povlaceci dole, za sobom, sve što im se našlo na putu.
Naravno, neko je naišao...
Sitni koraci okrunili su šljunak staze, i ona je uplašeno trgla usne, odgurnula me i zatvorila vrata.
Ali njena nevaljala cipkasta posetnica ostala je u mojoj ruci...
A, naci cu ja vec tebe...
Vratio sam se na binu, i posle pauze smo svirali pesme koje sam primetio da voli, ali te veceri više nije igrala.
Cekala me je posle fajronta...
Ogrnula je pulover, i nelagodno stiskala tašnicu s obe ruke.
- Hoceš li mi ih vratiti?
Bili smo sami, u bezbednoj senci vrbe.
Izvadio sam njene gacice iz levog džepa na košulji, klekao ispred nje i raširio ih prstima.
Stidljivo je koraknula u njih...
Povukao sam ih gore, ovog puta sasvim nežno, trudeci se da što bolje zapamtim taj put.
Možda mi opet ustreba?
Zavukavši se pod njenu haljinu kao stari fotograf, osetio sam kako drhti i ceka.
Ne sad...
Jedino sam, pažljivo, poljubio jedno mesto koje mi se ucinilo zgodno, na pola puta izmedu uplašenog pupka i bele cipke, koja se vratila na svoje...
Onda sam se uspravio, polako, i položio joj ruke na skladna kuglasta ramena.
- Znaci, ti si ta princeza? Ove gacice sam probao svim devojkama u kraljev-stvu, ali ti si jedina kojoj savršeno odgovaraju...

Radila je u tovarni kozmetike. Sa "visokom strucnom". Živela je na prvom spratu stare austrougarske kuce, u velikom stanu bez zavesa, koji se ljuljao nad mutnim vodama Drave, kao gondola.
Ne, nisam bio dobar prema njoj...
I sama pomisao na te dane dovodi do teškog napada amnezije...
Prekopcala se neka sklopka u mojoj glavi, radio sam na drugoj frekvenciji.
Tacno ono što sam mislio da ne treba da uradim...
Oho. Prikriveni negativac?
"Dr Jockey & Vojnik Hyde"?
Pa, ne znam. Trebalo je svirati svake veceri. "Moj Galebe". "Help Me Make It Through The Night". "Ne klepeci nanulama"...
Nisam navikao da sviram kad mi se ne svira. A ni momci nisu.
Zato smo uvek bili pod malim tecnim stimulansom...
Na kraju krajeva, i sajgonske prostitutke su se uredno "fiksale" da bi lakše izašle na kraj sa svojom klijentelom.
Dobro, poredenje je malo drasticno, ali i naš odnos sa Drugom Zastavnikom Jarcem, sadržao je u sebi neke elemente nevoljnog snošaja.
- "Hej, Slovenske brigade"!
Kad mu se ucinilo da smo sastavili suviše "americkih" pesama, prilazio bi pozornici i dovikivao šta da sviramo.
- "Koliko je na Kozari grana"?
Otkud ja znam, Druže Zastavnice. Puno. Sigurno jedno tristo-cetristo grana, ako ne i više....
Ko se ne bi propio?
Alkohol me je pomerio za nekoliko pragova. Nekoliko pragova niže, bojim se...
Marijeta je to trpela, nekim cudom...
Zvao sam je Maza, ponekad...
- Volim kad me zoveš tako...
Majmune mali. Zovem te jer si pravi mamin mazohista. Ko bi drugi imao strpljenja za ludaka koji zacuti, okrene se i ode, iz cistog mira?
Ipak, pravila mi je omlete i "pohorško kavo", donosila "mocart kugle" iz Lajbnica i ustupila jedan deo svog ormana sivomaslinastoj garderobi.
I pricala kao meksicki sportski komentator...
Jednom se izletela. Spomenula je Dunav, Štrand i jednu davnu avgustovsku oluju, za koju, ipak, nikako nije mogla znati.
- Ovaj.. To sam cula od jedne prijateljice, ali.. Ne, ne, to ti vec ne mogu reci.
Ma, možeš, lutko...
Jasno da sam je nagovorio...
Ispricala mi je sve o svojoj kolegici, tehnologu, koja se odselila iz Grada Heroja, davno, kad joj je verenik tragicno nastradao u saobracajnoj nesreci.
- Obecala sam joj da ti to nikad necu reci...
Ne brini. Kao da i nisi...
Ali, kolegica se pojavila vec sledeceg dana, cim joj je mala brbljivica priznala da je otkrila tajnu.
- Secaš se mene?
Elegancija koju je imala u krvi nije zavisila od modnih kretanja. Tamna i uska, potpuno jednostavna, ta duga letnja haljina bi na nekom drugom visila kao na ofingeru.
Ali na njoj to nije bila samo krpa..
I devojke su se okrenule kad je ustala, na pauzi, i carobnim štapicem skrivenim u štikli, pretvorila kafansku stazu u dugu manekensku pistu.
Cuva li još onaj crni, jednodelni kupaci kostim, iz leta sedamdeset i trece...
- Cao Pegava. Dobro se držiš...
Taj blok su momci odradili bez mene.
Ispricala mi je kako se rasplakala kad je cula neke moje pesme, kako joj je bilo teško kad je tata premešten, ali se srecom ubrzo zaljubila, što je sve rešilo, sad ima "velikog" sina, muža kog jako voli, pravnik je, a i ona je završila faks, u Zagrebu, živi tu, "u okolici", i jako se raduje što me vidi.
- A šta ima novo... Tamo?
Ne znam. Dugo nisam bio... Tamo.
- Sve po starom. Ne znam šta te interesuje? Svi su se zaposlili, poženili, poudavali. Samo cu ja izvisiti. Verenica mi se spicila na motorbiciklu sa prikolicom...
Trgla se i uplašeno me pogledala.
Tom šalom sam hteo da je obavestim da sam cuo za malu laž koju je ovde proturala, ali nisam želeo da je toliko oneraspoložim.
A uznemirila se...
Izvadila je cigaretu, pa je vratila u kutiju, podigla cašu i okretala je u ruci, i ucinila još nekoliko nepotrebnih pokreta.
- To sam izmislila, onako... Bez veze. Ne znam šta mi je trebalo. Secaš se Moce Beljanova, iz cetvrtog "C"? Studirao je sa mnom. On je poginuo za tu Novu godinu...
Secam se te face, nejasno, znam i da je sleteo s puta, kod Iriškog Venca, ali to mi je sve i dalje bilo potpuno nelogicno.
Klimnuo sam glavom.
- E, vidiš, ja sam posle izmislila da smo mi bili vereni... Prvo je to bila šala, ali svi su tako poverovali da više nisam znala kako da se izvucem... Neceš me odati?
Poklopio sam joj ruku koju mi je pružila preko stola, sasvim prijateljski, i sigurno je to i osetila.
- Budi mirna, Pegi. Ova glava i nije ništa drugo nego mala zlatna škrinjica za cuvanje tajni...
Poverovala je u to, I nije se prešla...
Nakon nekoliko dana upoznala me je sa Rudijem, sjajnim tipom, koji je radio na carini, igrao tenis i skijao na vodi, bio nepušac, sportski se oblacio, i zadovoljavao sve kriterijume za "Idealnog zeta 1980".
Dolazili su sa Marijetkom, ponekad, družili smo se, išli na kuglanje, ali me nisu pozvali kuci.
Sve do kraja oktobra...
Zahladilo je, procitana je naredba da se moraju nositi odvratne šatoraste jakne, a vetar je, liznuvši svoj hladni kažiprst, okretao list po list, i vrteo se, sam kao seoska luda, po pustom podijumu zatvorene bašte Doma Jugoslovanske narodne armade.
Marijeta me je cekala ispred kasarne i "gušteri" su se nabili na prozorce prijavnice, negirajuci pricu da ima previše broma u vojnickoj hrani.
Da, imala je vitke, duge noge...
Ali laž ih ima sasvim kratke...
Pegava mi baš nije rekla istinu, potpunu istinu, i ništa osim istine, tako joj Bog pomogao...
Nisu stanovali "negde u okolici", nego na najšminkerskijem mogucem mestu. To je prvo. A drugo, koje sam saznao pre prvog, unakrsno ispitujuci svoju VD deklicu, bilo je da su se Peggy Sue i Rudi vencali tek pre godinu dana, a upoznali pre dve, kad se ona zaposlila u "tovarni".
Povezavši prvo i drugo, pretpostavio sam da postoji i nešto trece.
"Nešto" trece, a ne "neko"...
- Ovo je Miloš. Napunio je šest, ovog jula. Pruži ruku stricek Džokeju...
Pegava me je gledala sa puno strepnje i zaista je imala razloga za to.
Srecom, bio sam vojnik, a poznato je da našu hrabru vojsku ništa ne sme iznenaditi.
- Zdravo tipe. Ja sam Džokej. Znamo li se mi odnekud?
Svi su se nasmejali, Cak i Pegi, iako sam znao da je shvatila ono što sam upravo rekao.
To je bila šifra samo za nju i mene...
Da, mali je bio sladak kao novogodišnja cestitka. Nosio je farmerke, majicu dugih rukava i crvene basketanske patike.
Gde li samo pronalaze tolicke?
Ali nije bio na mamu...
Imao je tamnu, "marinski" potšišanu kosu, i zagonetno i "matoro" me gledao pravo u oci.
Samouvereno...
Nadmocno...
Kao pravi Popovicki...
Mali Popovicki...
Sve mi se konacno složilo, kao klikeri u staklenoj tegli.
I tatin "premeštaj". I ilegala. I nesretni Moca Beljanov...
Ni kriv ni dužan...
- Hej, Miloše, hoceš da probaš moju kapu?
Dobro sam se držao, citave veceri. Šteta da cešce nisam igrao poker sa facom tako talentovanom za blef.
- O, baš sam neka. Sad mi je malo lakše, ali je tebi puno teže... Izvini... Morala sam to podeliti sa nekim, vec jednom...
Sela je do mene, na kauc. Svi su se zagubili negde u njihovoj ogromnoj dnevnoj sobi, i mogli smo, najzad, neometano razgovarati.
- Ja sam Rh negativno. Znaš kako to ide? Nisam smela reci ni mami, a tati... Mislila sam da ce me ubiti... I tako, docekala sam peti mesec...
A Popac? Bar si njemu smela da kažeš?
Nisu joj trebala nikakva potpitanja...
- Puno sam volela Gorana. Stvarno. Ali sam se bojala da cu ga izgubiti... A tek ovako... On je bio... Oboje smo bili suviše mladi... Sanjao je o drugim stva-rima. Ne o braku i deci...
Zadržavala je suze zadivljujuce dugo, ali sam osetio da može eksplodirati svakog casa.
- Da li je SAD sve u redu?
Šmrknula je i potvrdila glavom. Pogledala je u Rudija, u ocima joj je došlo do delimicnog razvedravanja, a onda je nastavila mnogo mirnije.
- Tata je to sve veoma teško podneo. U penziji je. Imao je dva gadna infarkta... On jako voli Rudija... A i ja ga jako volim...
Zazvucalo je kao molba, brinula se za srecu do koje je konacno došla, no, ja stvarno nisam bio njen problem.
Hteo sam da joj kažem da sam poslednji koji bi tu srecu ugrozio, ali nisam stigao da progovorim.
- Molim te, Džokej... Zakuni se u nešto najdraže, da to nikad, nikome neceš reci...
Kratko sam razmislio i tužno se osmehnuo.
- U frci sam, Peggy Sue. Nemam u šta da se zakunem... Ali ne brini. To je naša tajna. Odlazi sa mnom na Rumenacku BB...
Poljubila me je u obraz. Rudi mi je, izdaleka, zapretio prstom.
- Uvek si bio dobar. Hvala ti. I budi dobar prema Marijeti. Ona te puno voli..

Znao sam to...
Draga Marijetka...
Nisam je nikad "prevario", nasmejao sam je za tri života, poklonio sam joj lancic sa malom zlatnom gitarom, potukao sam se sa nekim papanom iz Ptuja koji joj se nabacivao dok sam svirao...
Ali nisam je voleo, nek mi Bog oprosti...
A ipak, govorila je da sam njeno sve...
- Edino soncno leto u mom življenju...
Možda je baš u tome tajna?
Rekla je još, da joj je lakše što zna kad cu otici, da sam Maslacak, i da bi inace vecito brinula koji ce me vetar oduvati.
Verovala je da se samo oni koji se rastanu poljupcem mogu ponovo sastati, jednom i negde, i molila me je da ni slucajno ne odem ne dozvolivši da me isprati na stanicu.
A upravo sam to uradio.
Da, nek me davo nosi...
Nisam bio nimalo dobar prema njoj...

Popac je šatro nezainteresovano, ponovo pogledao na svoj "rollex".
Drobili su se prvi sati Badnjeg dana osamdeset i devete, po rimokatolickom svetom kalendaru.
Koliko je prošlo?
Sekunda? Pet sekundi? Pola sekunde?
Jebo te miš, koliko se slika izreda u glavi u jednom zanemarljivom zrncu vremena...
- Znaci, nisi je video...
Nije bilo upitnika na kraju te recenice.
Potpuno je olabavio ton, pokušavajuci tako da umanji važnost pitanja, zbog kog se vec pokajao.
Zacudeno sam ga pogledao.
- Ti ne znaš? Pa zar je moguce da ti nisam rekao? Sreo sam je na moru, na trajektu za Korculu prošle godine. Ima sto pedeset kila i brkove kao trgovacki pomocnik. Udala se za nekog Šipca, piljara iz okoline Uroševca...
Poslao mi je jedan osmeh iz turšije.
- Ne Popce. Gde bih video Pegavu? Otkud ti je ona, uopšte, odjednom pala na pamet?
Slegao je ramenima.
- Ne znam, lupam, premoren sam... Idem da spavam... Javicu ti se. Gabi je došla, i klinci, svo troje. Gore nema snega nigde, ostacemo ovde do Nove godine... Gabi pece neku gusku sutra uvece, to jest, sad je to veceras... Mislio sam da te zovem, ali... Doci ce svi moji... Verovatno baš ne cezneš da ih sretneš...
Pa, ako cemo pošteno, da se radi neka anketa, mislim da nikako ne bih naveo Popovicke kao svoju omiljenu familiju.
Udario sam ga po ledima.
- Šibaj. Nazvacu te...
Jedva je docekao da ga poteram.
- Nemoj da uvrneš. Prekosutra, važi? Da popijemo nešto za dobra vremena, koja su prošla...
Zajebi Popac...
Dobra vremena za mene tek dolaze.
Iskreno se nadam.
Ako nije tako, onda sam stvarno u opasnom sosu...

Poglavlje 14

Ujutru sam imao sjajan ukus u ustima. Kao da sam celu noc grickao užegle orahe...
Bilo je šest i deset kad sam provalio u svoj stan.
U filmovima takozvane "americke B produkcije", kako ih strucno klasifikuju onano-eksperti, tipovi otvaraju vrata džepnim nožicima i kreditnim karticama, muvaju se kroz tude kuce, prave inventar po plakarima i fiokama pisacih stolova i pritom ne probude nikog živog.
U životu brava škljocne, vrata zaškripe, a parket cvrci kao patos u bioskopu "Narodni", pre renoviranja.
Emilija se ipak nije probudila...
- Mmmmmmmmmmmm...
Sanjala je neke bezobrazluke, i samo se blaženo promeškoljila u snu.
Sagao sam se da je poljubim...
Šta je to? Reklama za deciji sapun?
Stani...
Miris benzina, koji sam doneo u kosi, nije nikako išao uz to.
Ko bi se obradovao da mu se jedan veliki, hladni, raštelovani "zippo" upaljac, u ranu zoru uvuce u krevet?
Stornirao sam poljubac, ali to je samo pomerilo onu ampulu cijankalija koja mi je pukla pod jezikom.
Pa da...
Šta sam se uopšte mislio?
Jedini izlad iz te situacije bio je ulaz pod tuš...
Kolicina vode koja se srucila na moju glavu nekom sposobnijem beduinu bi bila dovoljna da napravi vodopad, organizuje lokalnu poplavicu za svoje društvo, i još da napuni akvarijum i onaj rezervoar iz kog se štrcka voda na šoferšajbnu.
Meni je to jedva poslužilo da dodem sebi...
Obrisavši ogledalo peškirom, namignuo sam kolegi koji je tu maglu probijao s druge strane, pa sam pootvarao, i prevrnuo na dlan, sve moguce tube i bocice koje su mi se našle pri ruci.
O, to je vec bilo nešto sasvim drugo...
Beli jorgovan? Friško rascvetan? Osvežen pljuskom?
Necu da se hvalim, ali pomenuti predstavnik flore osecao bi se malo neprijatno u mom prisustvu.
Ridokosa je spavala, još uvek...
Nisam hteo da je diram.
Sad je to vec suviše licilo na predumišljaj, koji nikad nisam odobravao.
Dotakao sam je nežno, kao balon sapunice, ali reka-ponornica koja je još šumela šupljim socijalistickim zidovima, ipak je malo podronila krhke obale njenog jutarnjeg sna.
Osetila je moju blizinu, izvukla ruke ispod pokrivaca i savila mi ih oko vrata.
- Dolazi ovamo...
Šta da kažem?
Otimao sam se... Grebao... Vrištao... Zvao u pomoc...
Ne vredi...
Bila je jaca...

O moje malo Li...
Kad bi znala kakvi su mi snovi, nikad me ne bi pustila da spavam tako dugo...
Opet sam sanjao da držim koncert pod vodom, na dnu one hale u kojoj svi šetaju, kikocu se, i galame užasno, deseterostruko jace, kao da su oni ti koji imaju mikrofone i presudnu privilegiju razglasa na svojoj strani. U tom haosu, sa previše dodatog "eha", ostajao sam mutav, sam i ignorisan, u olovnim skijaškim cipelama, sa plastelinskom tamburom i oduzetom desnom stranom, pracen muzikom koja je zvucala kao "štimovanje" filharmonije gluvonemih, a moj progutani glas dolazio je uvek sa drugog mesta, izdaleka, sa tavanice, usporen, i promenutih reci, i izazivao urnebesni smeh na podrugljivim i prenaglašenim licima.
Pip. Pip. Piiiiiiiiip!
Treci znak geofizickog zavoda oznacio je tacno cetrnaest casova. Vesti...
Uf...
Moj ružni san bio je prekinut radiom koji je Lija diskretno pojacala, ali i u Rumuniji se izgleda bližio kraj jednom drugom košmaru.
Pucalo se kao na svadbi u Nikšicu...
Princ Tame zatvorio se u zamku okruženom ružama, sa akcentom na trnju, ali se u zlo doba zacula lupnjava na kapiji.
Ko bi to mogao biti?
Poslušne ovcice tajno su se podvrgle operaciji promene pola, i preobratile se u ratoborne ovnove koji su tvrdoglavo i nezadrživo probijali put do svog voljenog pastira sa gvozdenom frulicom.
Zasviraj, i za pojas zadeni...
Stari vampir je odsvirao svoje, i stado je požurilo da mu zadene glogov kolac, brže-bolje, dok se ne sabere.
Izgleda da dugogodišnji dobrovoljni davaoci krvi baš i nisu bili tako dobrovoljni kao što su se pravili.
Znaci, "Juriš na Zimski dvorac - Part 2"?
Dvaput u istom veku?
Da, istorija definitivno više nema ideja.
I ranije se ponavljala i od toga pravila imidž, ali sad je zaista sasvim usitnila.
Nece to na dobro izaci...
Emi-Li je ozbiljno slušala izveštaj, odsutno listajuci neki casopis, ali je primetila da sam otvorio oci.
- Ima i mrtvih...
Znam, lutko. I više nego živih. Ali necu da razmišljam o tome.
Ne dam da mi dan tako pocne, cak ni kad je u pitanju ovakav "restl" od dana, koji pocinje tek u prvim minutima svog petnaestog sata...
Zažmurio sam, pružio ruke, i sacekao da nadode u njih, polako i neminovno, kao Dunav s proleca, i da me ponese u daleko, u nepoznato, negde iza one Velike okuke, gde sve prestaje, ili sve pocinje, sam davo ce ga znati...
- Ovako... Zvao te je Goga... Ili Gaga?
Ocima sam potvrdio da znam o kome se radi.
- Dobro... On te je zvao, i rekao da ce se javiti kasnije, da te pozdravim i da ti kažem da si genije i idiot, ti ceš vec znati zašto...
Plišani...
Našao je, znaci, na telefonskoj sekretarici, moju "Keks-operu", dugu dvadeset i devet sekundi, u dlaku koliko je tražio.
Idiot sam, verovatno zato što mi je trebalo osam godina...
A genije?
Dobro, to je vec jasnije...
- Onda... Nešto pre jedan, zvao je i Dr Popovicki. "Džokejev stari prijatelj"...
Zamislila je to kao veliko iznenadenje, uživala je imitirajuci Popcevo zvanicno predstavljanje, i vidno se razocarala kad je primetila da me to nije narocito dodirnulo.
- Videli smo se, mila. Bio je na pumpi sinoc, do pola tri. Šta sad opet hoce?
To su bile prve reci koje sam izgovorio nakon budenja, i možda je zbog toga sve zazvucalo i ledenije nego što je trebalo, tek, ona me je samo zacudeno pogledala i brzo korigovala svoju raspevanu lagu.
- Ništa... Rekao je da ide da obide Martina, ali da ti i onako ne voliš da ideš tamo. I da te ne budim...
Poslednje što sam želeo bilo je da ucuti i zamisli se, a baš se to dogodilo. Odlucila je da me ništa ne pita, iako ju je sigurno svašta interesovalo.
Pokušao sam, odgovarajuci na njena nepostavljena pitanja, da zataškam grub ton koji ju je malocas zbunio.
- Retko se vidamo... On živi u Švajcarskoj, vec dugo. Tamo se i oženio, ima tri slatke cerkice... Bliznakinje imaju sedam godina, mislim, a ova mala je izmedu cetvrte i pete...
Odobrovoljeno je klimnula glavicom, dajuci mi znak da nastavim.
- Dode jednom, dvaput godišnje, sve se svelo na tužne konvencionalnosti... Kako si? Dobro sam. Kako si ti? I ja sam dobro... Ne ide to tako... Drugar-stvo dobacuje do dvadeset i neke... Tridesete, u najtežim slucajevima... Posle su sve samo isforsirane retrospektive... Ništa više...
Priznala je da je razmišljala na tu temu.
- Pretpostavljala sam da je tome istekao rok trajanja. Znala sam da nešto nije u redu. Nikad nisi pricao šta je bilo posle... Posle vojske, i kasnije...
Slegao sam ramenima.
- Pa, nema tu puno šta da se prica...
Naumila je da kaže nešto mnogo ozbiljnije, ali je umesto toga duboko uzdah-nula, setivši se terapije koju je dotle besprekorno sprovodila nada mnom.
Nastavila je sasvim tiho i staloženo.
- Nema šta da se prica? Tolike godine? Možda bi morao da se malo zamisliš zbog toga...
Krenuo sam da je poljubim, ali ona je to ocenila kao trik kojim pokušavam da prekinem razgovor, i jogunasto mi okrenula samo obraz.
Dobro, i to je nešto...
- Ne nagovaraj me da se zamišljam, Rido. Loš sam u tome. Zadnji put sam se tako zamislio da više niko na svetu nije verovao da cu se ponovo "odmisliti"...
Niko osim tebe...
Razbarušila mi je kosu svojim divljim prsticima.
- Napravio si antikvarnicu od te šašave glave. Prestani da brišeš prašinu sa starih slika. Sad bi vec mogao da napraviš i neku novu uspomenu...
Rekla je to tacno onako kako mi je trebalo. Kao neko kome nije svejedno. Puno je želela da me ponovo ukljuci u saobracaj...
Stare slike?
- U pravu si, priznajem, moram da menjam postavku u toj galeriji. Doradila je. A da znaš samo kakvih je eksponata bilo...
Vec sam poznavao taj pogled. Tražio je da još pricam...
- O, bilo je velikih portreta, pretencioznih i nadmenih, pa minijatura, uglavnom naivaca, zatim neprocenjivih falsifikata, avangardnih genijalaca, uzaludista i predstavnika neomaglizma, ali ipak je najviše bilo nocnih pejsaža, razmazanih u pokretu, uramljenih u pokisle prozore jednog tezgaroškog kombija.
Da, bilo je tu lepih slika...
- Ali onda su došle "osamdesete"... Uletele su u moju galeriju kao nesnosna ekskurzija iz unutrašnjosti, rušeci, škrabajuci i urezujuci svoje inicijale na sve strane... A uspomene se ne mogu restaurirati. Nikad više. To znaš...
Naravno da zna. I ona je imala u životu neke koji su jednim potezom povukli masnu crvenu liniju preko hiljadu secanja.
- Na žalost, znam. I ja bih neke slike radije sklonila nego da ih za uvek gledam oštecene. To ti ne mogu zameriti...
Ali?
- Ali... Moraš poceti da praviš nove uspomene. Rekla sam ti vec...
Pa, dobro...
- Pristajem. Ali ne mogu ih praviti sam...
Pocrvenela je kao da sam je zaprosio tim recima.
A i jesam.
Ne umem bolje...
- Ne možeš ni živeti sam. Sad ce biti raznih prilika, zašto se ne nadeš sa Popcem i Martinom? I ja bih volela da ih upoznam...
Zavrteo sam glavom.
- Žalim, Li. Bojim se da to više nije moguce...
Ubrzala je, pogrešno pretpostavivši da sam ja najveci problem u svemu tome.
- Zašto si tako tvrdoglav? Što ne bi izašli, svi zajedno? Šta bi falilo?
Pa...
Zamislio sam Popca kako Gabiki pridržava bundu na garderobi kineskog restorana "Secuan", video sam Emiliju i sebe kako stižemo Dunavskom ulicom, zapricani i zagrljeni kao proletnje lude, ucinilo mi se da na minut vidim i Sonju kako parkira na zabranjenom mestu i besno varnici visokim štiklama, kasneci kao i obicno...
Da...
I šta bi falilo?
Lija je pokušala da pogledom razgrne bore na mom celu.
Zavukao sam joj prste duboko u talas kose.
Sad sam vec morao da joj kažem...
- Martin bi falio, moja mila... Ti ne znaš... Dvadeset i osmog oktobra se navršilo godinu dana... Goran je otišao da ga "obide" na Rumenackoj BB...

Jednom sam se zapitao kome je to palo na pamet da proglašava gradove herojima, ali sam ubrzo odustao.
Nikom to nije palo na pamet.
Nema tu govora o pameti...
Komunalci su, jednostavno, ispucali bonus u proglašavanju ljudi herojima, pa su onda prešli i na gradove.
Grad Heroj?
U našoj novijoj istoriji generalno je došlo do brkanja pojmova "heroj" i "žrtva", ali to je vec pitanje filozofije.
Nije bitno...
Uglavnom, i moj lepi gradic je u toj velikoj nagradnoj lutriji izvukao pomenutu svecanu titulu.
Pa šta?
Pa ništa.
Ali ako je ova varoš zaista Grad Heroj, onda Gradovi Kukavice definitivno ne postoje na ovom svetu.
Eto...
To se pokazalo i na tom mitingu.
Istorijskom?
Razume se. Zar ima i drugih?
Narod je došao da ruši "vladu", i to je bilo pošteno. Vlada i jeste tu da bi se rušila, a Narod i jeste tu da bi rušio.
Naš Narod je, uopšte, glavni kad se ruši. Srušio je i Kralja, doduše tek kad je ovaj "otišao", srušio je i fašizam, ali je nedelju dana pre toga vec i Berlin pao, ali bože moj, to samo pokazuje kako je Naš Napaceni Narod savesno i temeljno znao da ruši.
A da gradi?
Nego šta...
Puna je domovina spomenika naše izgradnje. Suva veštacka jezera, neraspa-kovane fabrike, planinska brodogradilišta, rudnici na pešcanim ostrvima...
E, jebi ga...
Pa, niko nije savršen...
Bar smo "rušenje" izgradili do perfekcije...
Jes. To nam ide...
Što se još jednom potvrdilo i u Gradu Heroju, u ranu jesen devetsto osamdeset i osme.

- Dole vlada!
Takav priliv iz okolnih mesta i prigradskih naselja dešava se samo za vreme trajanja tradicionalnog medunarodnog Poljoprivrednog sajma.
Praznik, tako reci...
Citavo vece prolazili su automobili sa zastavama, kamioni natovareni ljudima i autobusi okiceni slikama Lidera.
Spontana prvomajska parada...
Televizor na pumpi nije se gasio, reporteri su pratili kretanja u gradu, a hiljade i hiljade glava komešalo se na prostoru ispred lokalne "bastilje", na cijem se stepeništu s vremena na vreme pojavljivao poneki zajapureni govornik, i dobijao aplauze ili zvižduke, vec u zavisnosti od toga da li se do mikrofona uspentrao uz stepenice, ili se pomolio iz drugog pravca, kroz zamandrljena vrata opkoljenog Pokrajinskog komiteta.
- Oni moraju pasti!
Naravno da moraju. Predugo zadržavaju red. Džukele moraju biti smenjene da bi sledeca garnitura mogla da uživa u lovištima, malim registracijama i odmara-lištima u kojima ti doplacuju da dodeš.
- Hocemo nove ljude!
Sigurno. Kao da drugi nemaju rodake koje treba zaposliti? Kao da niko više ne voli da gleda utakmice iz lože i da se švalerira sa narodnim pevacicama?
Dosta je bilo...
Sitni vlastelini su se suviše osilili. Vladar je odlucio da postavi svoje vazale i ubedio je Narod da je to narodna volja.
Ostalo je istorija.
Kakva-takva...
Citavu noc pristizala je molba za rušenje, kamere su se redovno ukljucivale, ali se ništa novo nije dešavalo.
Ni na pumpu niko nije svracao.
Tek u zoru, kad je Šef došao po zastavu, i otišao, rekavši da ga menjam dok se ne vrati, zaustavio se "stojadin" sa pet kubanskih revolucionara, opskrbljen tablama sa parolama, i bocom "mocne alkoholne pijace".
- Sipaj, zemljace...
Zemljak je, sipajuci, nanjušio neku frku, ali situacija je bila toliko "specificna", da sam, za svaki slucaj, reagovao sasvim formalno, kad mi je oteo kljuceve iz ruke i mrtvo-ladno se uvalio na sedište.
- 'Alo, prijatelju! A ko ce ovo da plati?
Nedvosmisleno je izleteo iz auta, a i regal koji je sedeo do njega otvorio je vrata sa svoje strane.
- Dosta je ovaj Narod placao! Nemoj sad da ti zapalim pumpu, jebem li ti sunce ono autonomaško!
Pumpa je još uvek tamo, da ne ulazim suviše u detalje kako sam je spasao.
Možda bih mogao da se vadim na ono "pametniji popušta...", ali izreke o pameti su trenutno u velikoj krizi. Stvarno. Eto, na primer, i za "um caruje..." ima sve manje materijalnih dokaza, s obzirom na to koje su sve klade na vlasti.
No dobro. Ja dakle nisam "popustio".
Oduzeo sam se, ako cemo pošteno...
Oprosti mi Clint Eastwood, gde si da si, jednog bih još i mogao da picnem, od dvojice bih još i mogao da zbrišem, ali ovo bi ipak bilo više za "Verovali ili ne"...
Ocenio sam da ne vredi da razbijem te tipove jer mi ni onako niko ne bi verovao, pa sam, pomalo pokislo, ušao unutra.
Pokislo?
Pa da. Da ne koristim neke druge tecne stilske figure...
A direktan prenos istorije i dalje je stizao iz centra...
Kažu da važne odluke treba pustiti da prenoce, i zaista, shvativši da tipovi pred Komitetom "ne pire i 'ladnu corbu", mnogi gradski kolektivi ujutru su im se pridružili u kompletnim sastavima, a neki su još doneli i užinicu, kamione pune sokova, jogurta, sendvica i kojekakvog peciva.
Šta? Zar je to za revolucionare?
Ko je još video Marksa sa perecom i Engelsa kako sisa sok od borovnice?
Fijuuuuuuuuuuuuuuuuu!
Narodu ne treba puno da se naoruža. Prema svakom govorniku, više nije bilo važno s koje strane dolazi, letele su kifle, tetrapak i odmrznute jabuke, i još su nedostajale samo one pite, i Stanlio i Olio, pa da to bude prava burleska, cemu je od samog pocetka naginjalo.
A onda sam prestao da se smeškam. Martin je prišao mikrofonu.
Ne sad, budalo jedna...
Nisam cuo šta je govorio. Niko nije. Cinilo mi se da galama i zvižduci dopiru i bez televizora, kroz otvorena vrata, izdaleka, preko Majura, Petrovaradina i Dunava.
Pljes!
Neki "bombaš" ga je dobio...
Nije to fer...
Pricali smo nešto o uspomenama. Mogao bih da ga pamtim nasmejanog, u njivi, na orahu Deda-Štetinog prvog komšije i smrtnog neprijatelja Cika-Gašpara. Mogao bih da ga pamtim zapetljanog u pecaljke u jednom camcu nasukanom na sedef Krcedinske ade. Mogao bih da ga pamtim kako radosno maše iza velikog paketa, cekajuci me na kapiji vojne pošte te i te...
Ima toliko toga...
Stvarno nije fer...
Zašto ga se svaki put setim baš takvog, neobrijanog, na ivici suza, poraženog, sa onim idiotskim šnitom "parizera" koji nije primetio, i koji se gizdavio, kao generalska epoleta, sve vreme govora šepurio i klatio na levom ramenu svecanog, konferencijskog odela...

Martin je bio vojnik sistema. Dobar vojnik lošeg sistema. Dešava se...
Verovao je u Tita, u Jugoslaviju, samoupravljanje, verovao je u bratstvo-jedinstvo, socijalizam, u Nesvrstane...
Hm...
Verovao je u Srušeni most, Boru i Ramiza, Cebe na tenku, Hrabre ljubljanske ilegalce...
Ne vredi...
Šta više nabrajamm, sve mi je smešnije.
I sve mi je tužnije što je moj prijatelj umro verujuci u to.
Verovao sam i ja, ne kažem. I svi smo, kad vec moram da lajem.
Ali smo preležali tu bolest...
Neki lakše, neki teže. I neki pre, a neki kasnije.
Malo je bilo imunih...
Slušam danas pametnjakovice koji su "znali da ce to tako biti". Kažiprst im je kljucni deo tela. Malo njime prete, malo ga uperavaju u nekog. A ti isti pederi su se još u srednjoj školi guzili da ih prime u Partiju.
Pun mi je reproduktivac tih sluzavaca...
Jebo te miš, da sam znao da ce biti tako lako zataškati Crvenu Knjižicu, ne bih se u mladosti onoliko otimao i batrgao da je ne dobijem.
Martin mi je to uvek pomalo zamerao...
- E vidiš Džok, da si clan Saveza, sad bi to sve išlo puno lakše...
Da, on me je i "zaposlio" na pumpi, u aprilu osamdeset i druge.
Gluvario sam nešto, uhvatio se sa ekipom koja je igrala "mali" remi u veliku lovu, da ne davim, previše se cugalo i dimilo, a premalo spavalo, i poslednjeg dana u martu, posle duže pauze, ponovo sam se provozao "jedan krug" u kombiju.
Ali ovog puta kombi je bio beo. I ušminkan crvenim krsticima, na sve strane.
- Ulkus ventrikuli rotundum, moj Džokej. Kao petodinarka. Cudi me da se i ranije nismo videli zbog toga...
Od onako šugavog bubnjara, Škoric je postao izvanredan internista, kako kažu. Ispregledao me je sa svih strana, nisam se toliko "slikao" ni dok sam bio prvi na top-listama. I ispao je drugarcina. Sve je bilo ono, "na casnu rec", i nije komentarisao što nemam ni knjižicu ni socijalno, cak ni osmeh, za "stara vremena"...
Ali zato mi je Lufter ocitao...
- Bilo je krajnje vreme da odeš kod lekara. Ali si otišao na pogrešno odelenje. Ti bi u stvari trebao da uradiš jednu "generalnu" na glavi, moj brajko. Nemaš dan staža. Nemaš socijalno. Covece! A Škoric mi kaže da moraš na rigorozan tretman. Ko ce ti to platiti? Oni kockari i hohštapleri?
Našao mi je mesto na pumpi. Vec sutradan...
Bio je "all round" igrac Soc-saveza, šetali su ga od firme do firme, gde god je vec zatrebao "naš covek", i "cvrsta ruka", i ne znam da li je to dovoljno jasno, ali on je bio direktor po zanimanju.
Zatekao sam ga na takvom položaju, vrativši se iz vojske, i mada je posle menjao raznorazne kolektive, nikad nije menjao titulu na svojim posetnicama.
Možda je zato bio razocaran kad sam od nekoliko poslova koje mi je ponudio, izabrao onaj na pumpi, najniži, po njegovim kriterijumima.
- Kako hoceš... To je ionako privremeno, dok nešto ne naide...
Dok nešto ne naide?
Nailazili su samo "tristaci", "fice" i privatni kamioni, izmašceni kao papir od bureka.
I tako godinama...
Naravno, to nije bila Martinova krivica. On je samo hteo da pomogne.
A da li je pomogao?
Sav sam nešto bio Venecija tih dana. Tako star. I tako na vodi. I tako sam tonuo, i tonuo...
Po nekoj našoj, internoj hijerarhiji, Lufter je uvek bio malo iza mene. Kad me je tog dana doveo na pumpu, kao sina ponavljaca na zanat, odjednom sam shvatio ko je sad "iza".
Ko je naj, naj "iza", od nas trojice...
Bronzana medalja je velik uspeh. Ponekad. Ali u trci u kojoj ucestvuju tri takmicara, baš i nije...
To me pritislo na dno. Do panja. Kao palac koji gasi opušak gnjececi ga o debelo staklo pepeljare.
Lufter nije mislio tako. Ja sam za njega i dalje ostao drugar koji zna više o mnogim stvarima. Narocito o "onim" stvarima...
Slabo je plivao u tome. A sentimentalni život mu je bio buran kao Kvarnerski zaliv u februaru...
Njegove angažovane drugarice, parohija još iz dana Omladinske organizacije, ostale su mu pri ruci, i pri drugim udovima, i Martin nije morao da nosi novine na cesta službena putovanja.
Uvek bi se našla neka razbibriga pred spavanje...
Kokali su se na drugarskoj bazi, u krug, kao nacionalne manjine, da ostane u porodici, i da što manje curi u javnost istina o komunistickom moralu, inace jedinoj slaboj tacci te besprekorne ideologije.
Ali nije ga namirivalo. Još se i zaljubljivao. Kvartalno...
Uvek je to bilo nešto sasvim drugo. Uvek je to bila jedna zrela i ozbiljna žena. I uvek joj je znao muža od ranije. I uvek je to saznao tek kasnije...
- Što je najgore, moj Džok, Rajka je nešto nanjušila. Ubice me na spavanju...
Rajka je bila njegova najbliža "saradnica" i švalerka od pamtiveka. Imala je visoko obrazovanje i nisko dupe, utezala se kao esesovka, a tako je i delovala, onako kratko ošišana, stroga, šarmantno razroka, pratila je Martina u stopu, i nije mu dopuštala da je prevari ni sa rodenom ženom...
Sa ženom?
Ma, sve to što sam spomenuo su samo malo intenzivniji meduljudski odnosi, i ništa više. Brak je za mog druga ostao osnova zdravog društva, i mada je rašcistio sa religijom, njegova supruga je za njega bila prava svetinja.
Zato su prolazili vekovi da je nije pipnuo.
Pa koji to bezbožnik može da prca svog sveca?
- Ne slažemo se, druže moj. Nikako se ne slažemo. Da nije klinaca, puklo bi to odavno. Nemaš pojma kakva Sonja zna da bude. Odvratna. Dosadna. Glupava. Ledena u krevetu...
Malo je preterivao.
Imala je Sonja i dobrih strana.
Dve, koliko se secam...
Eh, teški sam ja simulant. Stalno se žalim na amneziju, a secam se nekih sitnica koje sam video samo u prolazu...
A Martin je te iste detalje potpuno zaboravio, iako su mu godinama pred ocima.
Koliko? Sedam, osam godina?
Pa tako. Mislim da je bila osamdeset i peta kad im je brak pao u komu.
Jednog dana bi dolazila Sonja, koja je saznala za Rajku, drugog dana bi dolazio on, prenosio sam šta je ona rekla, šta je on porucio, drž-ne daj, a kad se kroz nekoliko dana i Rajka pojavila na pumpi sa svojim kapetanskim ramenima, pomislio sam da bi bilo idealno da otvoriim prvu privatnu ispove-daonicu u zemlji, ali je mala privreda još bila slabo regulisana, i taj biznis mi je zauvek otišao u nepovrat.
Sve je to najmanje pogadalo Martina. Dolebdeo bi smireno, kao hodajuci "apaurin", otvarao napolitanke, sa police, pa me tek onda upitao da li ima nekih novosti na sentimentalnoj berzi.
- Pusti ih samo, moj Džok. Alapace. Smirice se one vec...
Tako je i bilo, na neki nacin...
Žene se u tim godinama smire jedino ako ih neko smiri, pa se Lufter pobri-nuo za Rajku, a bojim se da se i kod Sonje javio neki dobrovoljac, uglavnom, za par meseci sve se zaboravilo i nastavilo po starom...
Moj prijatelj je dolazio, s vremena na vreme, sa novom avanturom, hvalio se i jadao o istom trošku. Imao je taj talenat ponosnog kajanja, usavršio ga je i terao do kraja.
Do kraja...
Dovraga...
Ko je mogao pretpostaviti da ce kraj biti negde na sredini...

"Vratio" se u politiku u prolece osamdeset i osme.
U zao cas...
Vuklo ga je to. Lakšeg leba nema...
Poznavao sam fenomen "vlasti" jedino preko momka kojeg je izoblicio cin desetara, ali to je dovoljno da znam o kakvom se ludilu radi.
Martin je vec bio ovisnik toga...
Da je ostao u privredi, smenili bi ga, malo vreduckali, ali bi se uljigavio kao neki savetnik i za koju godinu bi ponovo bio direktor.
Kao politicar, morao je biti zgažen...
To je karijera koju ne prekidaš sam.
Nju ti prekidaju drugi...
Istorijski miting promovisao ga je u izdajnika zemlje. Otkrilo se da je podrivao tekovine revolucije. Bogatio se na tud racun.
Jašio na grbaci Radnicke Klase. Izigrao ukazano mu poverenje...
Sjebali su ga dripacki, kao što ce i njih neko...
Znam kako sam se osecao zbog loših recenzija ploca, ako se te stvari mogu uporediti. A mislim da mogu. Jer i ja sam verovao u svoje pesme isto tako kako je Martin verovao u svoju prozu...
Trajalo je danima...
Prve stranice u štampi, tamne strane biografija, TV-tribine, pisma citalaca i hiljadu malih mitinga, kusur od onog Velikog...
Nesreca je vrlo društvena osoba. Nikad ne dolazi sama...
Plus svega, ili pre svega, Sonjin "kucni prijatelj", covek za kog je moj drug vec znao, bio je glavni mahac crvenim kartonima.
Možda je to bila ta kap?
Pokušavao sam da ga nadem, posle onog "parizera", ali znao sam da ce se nešto desiti...
Ubacio sam kazetu preskacuci vesti na radiju...
Vetar je tajno pretresao Veliki Tihi Rit, tragajuci za zaostalim mirisima leta, i kao pravi lopov, prvo je navukao gustu jesenju zavesu, preko širokog prozora neba.
Ipak sam razmišljao o zvezdama. I o zvezdama iza zvezda...
A onda su vrata lupnula, uplašivši me, i kao odjek toga, škljocnulo je i dugme na kasetofonu, koje na kraju trake automatski prebacuje na radio, ako je ukljucen.
A uvek je ukljucen...

"Kad odem... Kad me davo isprati glavnim sokakom,
I kad mesecina zaveje moj trag...
Nemoj tugovati...
Jer jednom, svakom, mali nemi slavuj doleti na prag..."

Ne znam da li sam tu pesmu ikad cuo na radiju, i vec sam zaboravio koliko sam želeo da je cujem, kao i bilo koju drugu pesmu sa te ploce, poslednje koju sam snimio.
I koju niko nije vrteo...
Danima sam okretao stanice pokušavajuci da naletim na svoj glas ali sam nailazio samo na euforicne narodnjake i na raspevane klince koji su izdikali kao korov, niotkuda, i uzurpirali programe, top-liste i naslovne stranice...
Odustao sam, odavno...
A onda, odjednom, iz nevezanog, u prvim minutima vetrovitog dvadeset i devetog oktobra, osamdeset i osme...

"Kad odem... Kad u prozor staviš prvu hrizantemu,
I kad popucaju divlji kesteni...
Ne pali uzalud fenjer na tremu...
Kad me otmu magle, jedne jeseni..."

Milicijski "stojadin" došao je pred zoru. Pendreci svrate ponekad, ali ovog puta je civil izašao iz auta.
Laza Grk, viši inspektor, i naš drugar iz gimnazije, bio je dežuran te noci.
- Znam da ste bili dobri... Mislio sam da ti bolje ja kažem...
Da...
Martin se ubio te noci, u svojoj bivšoj kancelariji...
Ispalio je metak kroz svoje prevareno srce, iz pištolja cehoslovacke proizvodnje.
Došao je da uzme nešto, portir se cudio što ga toliko nema...
Nije cuo pucanj...
Metak je prošao kroz pleteni naslon fotelje i zaustavio se u knjizi, na polici, iza leda...
U tamnocrvenoj knjizi, sa luksuznim, i zlatnim slovima...
"Osmi kongres Saveza komunista Jugoslavije"...
Da, mogao sam pretpostaviti.
Taj je bio jako važan...

- Nisam znala...
Sad znaš, Emilija...
I prestani da se rasipaš tim suzama. Dehidriraceš jednog dana...
Pokušao sam da je utešim hvaleci špagete "A la Carbonara" koje je spremila, ali je ipak otišla pomalo setna.
Ruška je imala otvaranje izložbe te veceri, i Emi zvana Li je žurila da svojoj kuma-keramicarki pomogne da postavi u Salonu ružne plave bradavicaste kokoške koje je pravila.
- Znaci, dolaziš u sedam? Dodi malo ranije. Nemoj me ostaviti da opet visim sama. Nemoj me izneveriti...

Izneverio sam je, naravno.
Magarac...
Parkirao sam malo dalje i prilazio polako, zadržavajuci se kod svakog izloga.
Video sam gužvu pred Salonom, sevao je "kamelhar", bunde su se kostrešile, izneli su caše sa kuvanim vinom, i nadvikivali se dok se bar neko ne nasmeje isforsiranom fazonu.
O, to nije bila samo Ruškina izložba...
Majku mu...
Da li se vidi da mi se odlepljivala desna "timberlenka"?
Ne vidi se valjda? Pa ipak je to majstor-Sveta radio...
Još malo...
Sve je vec mirisalo na podsmeh...
Da, podsmeh bi morao biti usvojen kao oficijelna maskota Grada Heroja...
O...
Jakna mi je ocaj. Kad se ovoliko oteglila? Još imam vremena da se vratim i obucem nešto drugo?
Pa da...
A možda se i ne vratim...
Hm?
Šta cu ja tu?
Jedva poznajem Rušku...
A i sa Naduvenkom se ne gotivim...
Lija ce posle doci na pumpu. Ni ona sigurno nije znala da ce biti baš ovako...
Ma, sigurno...
Ponovo sam pogledao sve one izloge, ovog puta u obrnutom smeru.
Još uvek je sve bilo na svom mestu.
Pomislio sam da ja nisam na svom...
U horu koji mi je ostajao za ledima, zacuo sam i njen glas, ucinilo mi se...
Otkljucao sam "Srebrnu Senku", seo za volan, ali sam još jednom razmislio pre nego što sam okrenuo kljuc.
A onda sam udario kraci rikverc.
I ubrzo mi je to ostrvo ostalo daleko za krmom...

I zvonar usamljene crkve nadomak pumpe, podignute u slavu pobede Princa Eugena Savojskog, te noci je konacno dobio priliku da se istakne.
Božic...
Sretan ti hiljadu devetsto devedeseti rodendan, Sine Božiji. Dobro se držiš za svoje godine...
Vetar je hvatao zalet kroz Veliki Tihi Rit. Trebace dobro dunuti za tolike svecice...
U intervalima izmedu "ding" i "dong" cula su se i raskokodakana zvona u daljini. Dole u Karlovcima, na kraj Majura, pod Tvrdavom, i preko mosta, u Gradu Heroju, zvonari su se igrali Tarzana, veruci se po konopcima kao po lijanama.
Crkve su pozdravljale praznik svog Isusa.
One crkve okrenute prema zapadu, razume se...
Ovde ih je pola-pola, otprilike...
One "druge", koje su za mnoge prve i jedine, tako svecano ce se oglasiti tek za dve nedelje, kad Isusov jednojajcano-pravoslavni brat blizanac bude slavio svoj rodendan.
Interesantno...
Ne verujem da u savremenoj medicini ima još slucajeva da se jedan blizanac odlucio da istrci na teren tek cetrnaest dana posle drugog...
Svejedno...
Emilija se, uglavnom, nije pojavila...
U jedanaest sam pomislio da se koktel suviše odužio, posle pola dvanaest sam cimao na svaki par farova, a kad se zvonjava umirila, shvatio sam da je zaista odzvonilo.
OK, zabrljao sam, priznajem...
Uveo sam Šandora u "toplo".
Cudne mesingane frekvencije su ga primetno uznemirile, ali su dva keksa brzo otklonila tu frustraciju. Kroz desetak minuta vec je hrkao kao pijani gusar, izvalivši se na leda, uz radijator.
Ali ja sam bio obeshrabrujuce budan...
Prevrnuo sam fioke, da vidim nije li Boba ostavio neki strip ili casopis, ali šanse da nešto nadem bile su samo teoretske.
Šef je svu zaostalu literaturu odvlacio kuci, kao hrcak, i sve što sam mogao da ucinim bilo je da pojacam radio, iako mi se nikako nije dopadao najavljeni specijalni gost-voditelj nocnog programa.
- Pred mikrofonom je Mihajlo Lazic!
Fuj.
Mika Luda...

Došao sam iz vojske za Dan Republike osamdesete...
Lovu u banci zatekao sam oskrnavljenu inflacijom...
Plocu sam zatekao na razocaravajucih sedamdeset hiljada prodatih primeraka...
Caletov stan zatekao sam sa promenjenom bravom...
- Odstupi! Opalicu te ovom sikiricom, jebeš mi mater ako necu...
Samoupravljac, koji se "bespravno" uselio, smirio se tek kad sam mu rekao da stan ionako vracam društvu, i da sam samo došao po naše stvari koje su sve bile nagurane u moju bivšu sobicu.
- Fala bogu... Je l' veruješ da mi ženina mama spava na poljskom krevetu u kuhinji?
Izvinjavam se. Nisam znao da je dotle došlo...
Ljudi, šta je ovo?
Cekao sam da neko istrci vec jednom i kaže mi da se nasmešim, i da je sve to "Skrivena kamera", ali režiser je, ocigledno, nanjušio da bi od mene mogao imati još koristi.
A, da se vratim u vojsku, i postanem prvi aktivni desetar u Jugoslovenskoj narodnoj armiji?
Svašta mi je padalo na pamet...
Ali nove pesme nisu...
I bez njih je bilo poziva na tezgice, ne kažem, ali sam rasterivao menadžerske kondore koji su mi kružili nad glavom, vitlajuci gitarom koju sam, zbog alibija oko nove ploce, po citavu noc uspavljivao u krilu.
Ponudeno životarenje od starih hitova vuklo je na liniju manjeg otpora, i ja sam verovatno poslednja osoba koja ima pravo da govori o otporu, ali tada mi je sve drugacije izgledalo.
Bio sam strašno razmažen...
Moj prvi ulazak u studio rezultirao je sa petsto hiljada singlova, portir u televiziji puštao me je bez licne karte, direktor disko-kuce izlazio je sa sastanka da me pozdravi, a novinari su podneli zahtev da im se odobri i cetvrti stepen komparacije, jer sa postojeca tri nisu mogli dovoljno da me nahvale.
Da, parao sam nebo kao mali srebrni avion...
Zluradost me je iznenadila...
Sacekala me je, pružila se kao pista, ugledao sam je tek kad sam se spustio ispod oblaka, ali onda vec nije bilo druge, morao sam da sletim.
Kad li sam zaslužio toliko pakosti, da mi je znati?
Nema veze. To je bio još jedan dobar razlog za fazu "još cete vi mene moliti...", u koju sam se vec uveliko ufuravao.
Deda-Šteta je vinograd prodao jednom penzionisanom majoru "za tepsiju ribe", ostavivši jedno šest ari oko kucice, i u teškom nastupu sentimentalnosti, koji se poklopio sa mojim pustinjackim planovima, otkupio sam tu zemlju nazad.
Oficir i gentleman je ionako kukao da je prevaren, i da ne može da dobije gradevinsku dozvolu na koju ga je Deda navukao, i brzo smo se "našli".
I tako sam povratio naš vinograd...
Nešto slicno ucinio je svojevremeno i Najveci Unuk Naših Naroda, ali za razliku od njega, mene je to zadovoljstvo i koštalo.
Ostao sam bez kinte...
Dakle, ipak tamburu na rame, pa na put...
Povezao sam se sa nekim džeparošima i zverokradicama iz okoline Osijeka, koji su se zbog krize u svom poslu preorijentisali na "Organizovanje kulturno-umetnickih manifestacija".
Zlo i naopako...
Tipovi su imali starog "forda" koji je izmedu osamdeset i devedeset na sat tresao tako da su putnicima ispadale plombe, i njime su me vozili od sela do sela, kao dodolu...
Slucaj je hteo da mi film pukne baš u kino-dvorani.
Bilo je to u Našicama...
Patio sam se pred "prošaranom" salom, sa gitarom i matricama, a više od mene publiku je zabavljao domar u plavom radnom mantilu, koji je svakih petnaestak minuta dosipao gorivo u "naftaricu" koja je tutnjala na pozornici, levo od mene.
- Dizna je otišla u vražiju mater...
E vala, i ja sam...
Nisam mogao više. Moral mi se vukao po zemlji kao sablja malog krivonogog kozaka, batalio sam "Veliku slavonsku turneju", i vratio se u Grad Heroj, da nastavim rad na novom materijalu, oko kog me više niko nije požurivao.
Onda se javio Mika Luda...
Vodio je jako popularnu emisiju na radiju, i pošto sistem podmicivanja u to vreme još nije bio usavršen, nekoliko puta godišnje organizovao je svoj "show", u kom su uvek besplatno ucestvovali svi pripadnici elitnog klana, a pesme su im, zauzvrat, besomucno emitovane u Mikinoj, neosporno lucidnoj, emisiji.
- Matori! Kako stojiš sa vremenom? Radim neku zajebanciju, više za nas, pa sam mislio da dodeš...
Ali ja nisam mislio...
U prethodnim godinama nisam izostajao sa njegovih "zajebancija", ali ovog puta sam morao da upotrebim "jokera". Nisam bio u voznom stanju, i pokušao sam da mu to objasnim, na šta se njegov glas naglo spustio na minus dvadeset.
- Aha. Pa, jednu pesmu, ono tvoje drkanje, šta te košta? Nazvacu te ja opet, za neki dan...
Nije ocekivao "korpu", i vec je izmontirao reklamu u kojoj se pominjalo i moje ime. Kao za inat, makaze su mu se negde zaturile, i to se tako vrtelo sve do koncerta, ciji snimak je emitovan i na televiziji.
- Pozvao sam i Džokeja, matori moji, ali gospodin se jednostavno nije pojavio. Valjda su mu negde ponudili vecu lovu? On misli da nas je zeznuo? O, sebe je zeznuo. To mu je bila poslednja šansa da se pojavi u pravom programu. Od sad ce dolaziti u Beograd samo na Sajam automobila, i na fudbalske utakmice. I to na "stajanje"...
Prasak...
Publika se talasala od smeha, zvižduka i odobravanja...
Cak se i Martinu, kod kog sam se zatekao te veceri, ukljucio anlaser u nosu.
Jedino ja nisam razumeo taj fazon...
E, jebi ga...
Bolje da sam se rodio bez onog razdeljka na dupetu nego bez smisla za humor...

Kako li tek hrcu veliki psi?
Šandor je drobio kao svežanj kljuceva ubacen u elektricni mlin za kafu. Pomerio sam ga nogom, nekoliko puta, ali se on brzo vracao u svoj bumerang-položaj, i nastavljao agoniju.
Neka ga...
Znao sam da ce skori Šefov dolazak oznaciti kraj azila malog kuckinog sina, i pustio sam ga da na miru puni baterije za hladni i zamagljeni decembarski dan, koji je vec pomalo razvodnjavao horizont iznad Velikog Tihog Rita.
I zaista...
Kašalj Šefove "škode" u Šandorovom psecem životu obavlja funkciju budilnika. Na štektavu pojavu "Pi-Pi-Esa", protegao se svom svojom simbolicnom dužinom, zaverenicki mi mahnuo repom, i nonšalantno skliznuo kroz vrata.
Sledeceg trenutka Drug Golub je sleteo na prag, rumen kao Sremica, sa doruckom koji mu se bukvalno pušio u ruci.
- Caušeski je gotov...
Caušeski? Šef je uporno makedonizirao prijateljskog diktatora.
Znao je da neki od istocnih suseda imaju tesne veze sa našom najjužnijom republikom, i to što je brkao Rumune i Bugare bila je sitnica u odnosu na ostale bisere u njegovom geografskom nizu.
- Odstreljen je. Javili su. I on i njegova žena...
Odstreljen? Tako to ide. Sam je otvorio sezonu lova...
Lapsus mog pretpostavljenog još više je posurovio termin i cin streljanja, ali ništa što je dolazilo iz Rumunije tih dana više nas nije moglo šokirati.
Sve se tamo dogodilo prebrzo, verovatno baš zato što se dogadalo presporo...
Horor.
Noc straha u Ulici Marksa i Engelsa...
Zastave sa rupom na mestu socijalistickih simbola. Rafali. Gomile obezglavljenih tela povezanih žicom. Rulja. Mucne, preteške scene ocaja, haosa i linca. Mrtvi svrgnuti starac poluotvorenih usta i prevrnutih ociju...
Strašnije od strašnijeg...
I najstrašnije...
To što je to tu...
Na sto kilometara od nas...
Na sto kilometara od raskrinkanih breza, od dve vrane zaustavljene nad zimskom grafikom Rita, i od Bobine "bube" koja se upravo zaustavila pred pumpom.
Na sto kilometara od uvredenog nosica Emilije Kovacev, ljutito zabijenog u svileni upijac jastuka, negde tamo...
- Samo da ne bude tako i kod nas, moj Šefe...
Otresito je odmahnuo glavom, uspravivši se kao na komandu "Mirno!"...
- A ne. To kod nas ne može da se desi. Nikad. Mi srbi smo drugi narod...
To je bio sjajan šlagvort za Bobu Drota koji je u meduvremenu stigao do vrata, noseci "marlboro" kesu koja je još mirisala na "free shop".
- Sramota jedna. Kakav drugi narod? Mi srbi smo uvek bili prvi narod, druže Golube...
Protekle godine to im je bila vecita tema...
Šef se pokazao kao cudo od deteta. Postao je Srbin u pedeset i šestoj godini. Otkrio je svetog Savu, nabavio mali pravoslavni kalendar, a auto mu je licio na pokretnu prodavnicu Crkvene opštine, kad se letos vratio sa Gazi-Mestana, sa proslave godišnjice Kosovskog boja.
Boba je imao svoju verziju istorijske bitke, i znao sam da ce se Golubar toga setiti.
- Ti cuti, izrode. Ti, koji si rekao da samo mi možemo da slavimo poraz? Mi? Narod koji nikad nije trpeo tudinsku vlast...
Bob mi je namignuo.
Pa da. Cim smo popušili na Kosovu, digli smo Prvi srpski ustanak. Cim smo se malo sabrali. Kroz cetristo petnaest godina. Nego šta. S nama nema šale...
Pod Šefovim šeširicem zašištao je ekspres-lonac, i video sam da to nece na dobro izaci. Uplašio sam da ce ponovo poceti da se lože oko Cerske bitke, oko Sedmog jula koji se slavi zbog toga što je Srbin ubio Srbina, i oko nameštaljke Aleksandru Rankovicu, pa sam uklizio medu njih, kao bokserski sudija.
- Mani sad, Bobo... Šefe... Juce smo se dogovorili da Boba dode kad smo nas dvojica tu... Da popijemo jednu u ovom sastavu... Možda se dugo necemo sresti ovako, svi odjednom...
Lokomotiva je ispustila paru. Zavalio se u stolicu, i mislim da ga je iskreno rastužilo to što sam nagovestio.
- E pa... Niste morali baš istog dana da ostavite posao... Ali, kad je vec tako ispalo, šta da radimo...
Da, Boba je stvarno dao otkaz i juce je odradio svoju poslednju smenu.
Rekao sam da mu je otac svojevremeno smenjen, ali su prošle jeseni i oni koji su ga smenili omlaceni kao oraji. Tata Drot je posthumno rehabilitovan, i junior je zacudujuce lako došao do svih papira za dugo sanjanu "Eksport-import" firmicu.
- Poslace mi neke žutokljunce, oni iz personalnog. Moracu da ih ucim sve ispocetka...
Uh, muke žive...
Boba je prevrnuo ocima, otvarajuci "martel", a i ja sam morao da gricnem usnu da se ne bih nasmejao, ali smo se pogledom dogovorili da Rukovodioca više ne stavljamo u mašinu.
- A ti bi da trguješ, Bobane? Da se obogatiš? Slušaj ti mene šta ja tebi kažem. Ne znaš ti koliko tu ima da se racuna. Još ceš se ti vratiti ovamo...
Šef je "trgovinu" zamišljao kao "ducan", i nasmešio se zamislivši Bobu, sa olovkom za uhom, kako tegli džakove šecera i ogromne tegle sa kiselim paprikama.
Onda se okrenuo meni.
- A i ti mi se vracaš tek u februaru. Ima da izludim sa ovim novima...
Ne, Šefe. Ne vracam se ni ja...
Izgledao je kao razredni starešina koji ispraca najbolju generaciju svojih daka. Nisam imao srca da mu kažem.
Boba je to shvatio, odobravajuci kimnuo i visoko podigao cašu.
- Živeli, Šefe. Da ste mi živi i zdravi. I da "Partizan" bude prvak, ove godine...
Sacekao je da Golub povuce gutljaj, pa je tek onda dovršio recenicu.
- U hokeju na travi...

D-moll je ponovo vršljao po stanu...
Pobegao je, zacuvši kljuc u bravi, ali sam zatekao njene sitnice, kojima se dotle igrao, i ostavio ih razbacane, kao kockice, svud po sobi.
Ne. Nje nije bilo...
Za sve ove godine smislio sam izgovora za deset života, ali ni jedan se nije uklapao. Ta praznina je ipak bila za dva broja veca od svih prethodnih.
Osam, nula dva...
Neko mi je rekao da grešim što cekam da stvari same naidu, ali to i nije tako loš sistem.
Jedino ih treba cekati na pravom mestu.
Da. Tu je moja frka...
Minuti su kapljali kao stalaktiti, i pod njihovim teretom kazaljka je potonula do dna.
Pola devet...
Zvono na vratima mi je vratilo samopouzdanje.
Sa strahom sam primetio da mi se maska ravnodušnosti ponovo lepi na lice. Zar je moguce da sam baš toliki idiot?
U hodniku nije bilo nikog...
Neko je ocigledno zvonio odozdo, i strcao sam, pazeci da to ipak ne bude rekord stepeništa...
- Majstore, iskipov'o sam ono...
Kamiondžija, koji je mahao racunom sa mojim imenom, nosio je trodnevnu bradu i impregniranu jagnjecu bundu, ali je jagnje izgleda upalo u blato pre nego što su ga oderali.
Video je da nemam veze.
- Ma, pesak, onaj, što me gledaš? Pet kubika. Iskipov'o sam u ono okruglo, betonsko, u dvorištu, ono gde se igraju deca. Gospojica je rekla da tebi ostavim racun...
Gospojica?
Nisam smeo više ništa da ga pitam, jer mi je koncentracija alkohola u njegovom dahu dobro oprljila trepavice i vec pocela da me malo "hvata".
- Drži ovo...
Tutnuvši mi papir u šaku, odgegao je hodnikom, i ja sam se zbunjeno popeo do medusprata, i kroz razbijeno staklo svetlarnika provirio ka zajednickom dvorištu naše i još nekoliko okolnih zgrada.
Hm?
Pešcarnik iz kojeg su "veliki" odavno razvukli pesak, malterišuci po svojim stanovima, zaista je bio prepunjen mokrim, zagasitim peskom, i klinci su se, kao hijene, vec vrtuckali oko te kupe, vrebajuci priliku da napadnu.
Gospojica?
Racun je bio urnisan, zgužvan i precepljen grubom šoferskom rucerdom, ali je poruka za mene ipak bila citljiva.
I jasna...

"Sretna nova, stari noju...
Eto, sad ceš imati gde da zabijaš glavu.

Ruška nije bila u Salonu...
Tip sa pogacica-dioptrijom nekako me je napipao i objasnio da je autor odsutan, ali da on zna sve o eksponatima i njihovim cenama, i da prodaja ionako ide preko galerije.
Zamolio sam ga da mi rezerviše jednog odvratnog krastavog zelenog petla, i maznuo katalog sa staklenog stolica.
Dovraga, nije bilo broja telefona, jedino adresa ateljea umetnice, i to u prigradskom naselju, kako se elegantno nazivaju sela na obodu Grada Heroja.
Nisam imao izbora...
Srecom, atelje je u okviru Ruškinog novog doma.
Au, svaka cast, Naduvenko...
Majstor je imao kucu koja se ne bi obrukala ni na rivijeri, ali je "antre" bio zakrcen obucom i blatnjavim cipelama sa ugaženim lubom, koje su glumile papuce nekog stanara njihove kuce.
Licno mi je otvorio.
- O! Otkud ti? Udi, nemoj se izuvati, to keva...
Pošutirao je cipele u stranu, iako nisam pokazao nameru da koraknem.
- Ajde, znam koga tražiš... Ovaj, sad ce Ruška... Udi, imam nešto super, "domace"...
Nije bio trenutak da mu objašnjavam da mi je strano sve što je njemu domace, i na srecu se njegova friška mlada spustila niz stepenice i prekinula to preganjanje.
Nisam morao ništa da je pitam, ali sam morao da sacekam da se Naduvenko izgubi u pravcu koji mu je gazdarica odredila pogledom.
- Povredio si je sinoc. Bila je sigurna da ceš doci. Otplakala je citavu noc...
Super. Ne to što je plakala, naravno, nego što sam bar otkrio da je spavala tu...
- Znam, Ruška, magarac sam. Odvojio sam na stranu ostatak života da to popravim, ali prvo moram nju da ubedim. Ne znaš gde je?
Odmahnula je glavom.
- Ne znam, stvarno...
Ne bi me ona slagala...
Znao sam da Rule navija za nas.
- Neka, naci cu ja vec nju. Nema te Subotice na svetu u kojoj ce ovog puta moci da se sakrije...
Nasmešila se.
- Ali... nemoj opet odustati...
Uzvratio sam joj kez.
- Necu, ne brini. Ne mogu. Juce sam u cast tvoje izložbe ispucao poslednje odustajanje koje sam imao na lageru...
Okrenula me je kad sam vec otvorio vrata automobila.
- Voliš ti nju...
Slegao sam ramenima, podigao ruku i prislonio sat na uho.
- Pa, šta ja znam... Primetio sam da mi i sat ubrza svaki put kad je neko pomene...

Uvek je mirisala na Milano...
Prepoznavši njen parfem na stepeništu, zastao sam uplašen da je možda upravo otišla.
Ne, nije...
Pakovala je svoje stvari.
Pogledala me je preko ramena, i zadrhtala kao košuta, zatecena "in flagranti" sa mojim plavim puloverom prislonjenim na grudi.
Smislio sam hiljadu stvari koje cu joj reci, a i ona je ponešto smislila, koliko je znam...
Da smo rekli išta od toga, to bi potpuno zapetljalo stvar.
Ovako, stvar se odmotala kao klupko vunice ispušteno iz krila.
Zadivljujuce jednostavno...
- Samo sam htela da imam nešto tvoje... Zauvek...
Zumirao sam kristalnu kap u njenom lepom oku, koja je svetlucala kao titrava rosa na malenom zvoncicu durdevka.
Sretan sam ja momak...
Neki režiseri potroše citav život cekajuci takvu scenu, i opet ne uspeju da je snime.
Hajde konju...
Reci joj...
Osetio sam da uglovi usana izmicu kontroli.
Želiš nešto moje? Zauvek?
- Da li bi prezime moglo da posluži?
Osmeh ju je ostavio bez daha na trenutak, ali je šmrknula i nastavila da slaže stvari.
Ali oboje smo znali da to više nije potrebno.
Zagrlio sam je, s leda, privila se uz mene i pritisnula mi ruke sa svoje obe.
- Necu da se mešam, Rida, ali trebace ti neka veca torba. Moraceš i mene da spakuješ ako zaista misliš da odeš odavde...

Pricala je o ljudima sa otvaranja izložbe, ali su pauze, sve duže i duže, uskoro potpuno nadvladale reci...
Zaspala je kao brodolomnik, opružena preko kreveta, lica zagnjurenog u posteljinu, pokrio sam je pažljivo, i zavukao glavu u plišanu lagunu njenog struka.
To mi se ucinilo bolje rešenje od onog mokrog peska u dvorištu.
Sumrak je utanjio senke i smanjio svetlo sasvim polagano, kao strpljivi i staromodni pozorišni elektricar.
Nije bilo izrazite potrebe da sanjam, ali zaspao sam i ja...
Malo teže nego ona, ali mnogo lakše nego obicno...
Vetar je satima stepovao po roletnama.
Nekad se pitam, odakle mu tolika energija?
- Zakasniceš...
Uzmuvala se kao mali odlikaš koji je prespavao pretcas, i nije mogla da nade prekidac lampe, u mraku...
Potražio sam je rukom, ne otvarajuci oci.
- Nocas ne idem na pumpu. Ni sutra. Možda nikad više...
Tog momenta je konacno ubola prekidac i veselo smo zackiljili jedno na drugo.
Obradovalo me je to što je to nju obradovalo, i cvrsto sam je privukao sebi.
- Ušao sam u neki posao sa Gagom Plišanim. Covek me ne pušta da zardam na miru...
Ne znam zašto je šaputala...
- Primetila sam da opet sviraš...
Ne opet. Još uvek...
- Nisam ni prestajao, Mala Li. Drugi, ocigledno, mogu bez mojih pesama, ali ja nikad nisam mogao bez njih...
Izgleda da sam ja to svoja najvernija publika...
Dao sam sve od sebe da ta recenica ne zazvuci gorko, ali Emi se ipak zamislila.
- I... Misliš da ne bi moglo...
Znao sam šta želi da me pita i prekinuo sam je odrecnim odmahivanjem.
Na to pitanje mogao bih odgovoriti na osam kucanih strana, ali se svi izgovori i opravdanja sasvim lako mogu svesti na prostu, najofucaniju negaciju.
- Ne...
Pogledala me je bojažljivo, uplašila se da možda nije trebala pomeriti taj kamen, i požurio sam da je smirim...
- Cudno je to brdo. Nikad se ne možeš uspentrati onom stranom kojom se jednom skotrljaš. Odnese te, kao velika voda, i odjednom shvatiš da te ceka samo Uzvodno, i da ti se nakacio hiljadu i jedan šlep, i da ne možeš da povuceš...
Znala je tu pesmu...

"Otkaci šlepove...
Nanišani jutro i pusti tu ladu da klizi..."

Eh...
Da sam država, uzeo bih tu baladu za svoju himnu...
Ali, samo u neponovljivoj, šaputavoj verziji Emilije Kovacev...

"Spusti svetla... Oduzmi gas...
Smešnih stvari se bojimo...
Misliš da neko pita za nas?
Kao da ne postojimo..."

Stavi misli u prazan hod. Stresi zvezde ko dudove. I polako nasuci brod na te plišane sprudove...
Dovraga...
Nikad mi nece poverovati da sam to napisao njoj, deset godina pre nego što sam je sreo...
Pogodila je o cemu sam razmišljao...
Još jedna slucajnost?
- Kako je ženi kojoj neko napiše ovakvu pesmu?
Ne znam to, mala...
Znam kako je coveku koji napiše takvu pesmu, ali to cesto nema nikakve veze...
Pogledala me je pravo u oci.
- Imamo li nas dve nešto zajednicko?
Diletantski sam nabrao celo, i bilo joj je jasno da foliram.
- Znaš ti... Ona i ja...
Ne, curo, nadam se da nemate ništa zajednicko Veverica i ti...
Cekala je, strpljivo...
- Pa... Možda... Obe ste uvek u deminutivu... Inace ne... Niste slicne...
Ostavio sam je zamišljenu, znao sam da ce brzo rešiti tu zagonetku, i zaista, vec kroz nekoliko trenutaka mi je provirila preko ramena, u kupatilu.
Sasvim zadovoljno...
Dotakao sam njen lik u ogledalu.
- Sama si kriva. Zar je ovo nos? Nije. Nego nosic. Šta ja mogu što ti imaš prstice umesto prstiju, te lepe okice, i vratic, i...
Ne, ipak nisam rekao i "te sisice"...
Za taj deminutiv bih sigurno pazario hladnu vodu u lice...

Grad Heroj je mala varoš. Svi se znaju. Pravo je cudo kako sam Vevericu sreo samo nekoliko puta.
Pazili smo na to oboje, verovatno...
Ali, jedno vreme bio sam maneken farmaceutskih proizvoda, a ona je radila u Centralnoj apoteci, i do toga je jednostavno moralo doci.
Jurio sam neki lek kog nije bilo, apotekarka je otišla iza, "da pita koleginicu", i Koleginica se pojavila kad je procitala moje ime na receptu.
I malo smo razgovarali...
Bilo je neko prolece, koje nije išlo uz jesen koju je izabrala za svoj nacin života, zaboravila je da se smeje glasno, i ludak koji ju je voleo odlicno se uklopio uz cudne, uznemirene pupoljke u njenoj glavi.
Cula je da radim na pumpi, da se puno kartam, da ne sviram više, i da se nisam oženio.
Ali cula je i da sam još uvek "pravi vrag".
- Pricali su mi neki mali vrapci.
Ajde? Ptice, pa govore?
Taj "vrapcic" je bila njena dobra drugarica, oko koje sam se i uzvrpoljio samo zbog toga da bi njoj pricala, ali pravio sam se da nemam pojma o cemu se radi.
Osmesi su otkrivali nagoveštene bore oko usana i u uglovima ociju.
Ona njena slika u mojoj glavi je, izgleda, bolje retuširana...
Nagovarala me je da završim fakultet, objasnio sam joj da za par godina istorija koju sam studirao ionako nece važiti, rekla mi je da Goran jezivo zaraduje, da se Martin, verovatno, razvodi, raspitivala se imam li ja "neku ozbiljnu", ali svoj medaljon nije otvarala.
Prica se da vuk dlaku menja, ali cud ne.
Ni veverice nisu bolje...
Auto mi je bio u "out"-u, cekao sam jedan mali termostat danima.
Ponudila se da me odveze na pumpu.
- Puna mi je glava kemikalija...
To sam video.
Ali radilo se o drugoj hemiji, a ne o toj na koju se vadila...
Zaustavila je "eskort" u senci breza i ugasila motor, dajuci mi znak da baš ne moram da istrcim. Poznao sam onaj nemir oko njenih nozdrva, ali...
Ali ne...
Nije bilo teorije da je poljubim...
Zamislio sam kako se sprema da opere Doktorov tanjir od rucka, gurajuci viljuškom, u kantu za smece, ostatke graška, koricu i oglodanu kost krmenadle.
I škljocnuo sam bravom...
Videla je da joj izmicem.
- Ti si najbolja stvar koja mi se desila u životu...
Klimnuo sam glavom.
- Znam, lutko. Jer si ti najgora koja se desila u mom. To obicno ide u paru...
Nije navikla da budem grub prema njoj.
Nisam ni ja, što je najgore...
- Mišo... Ne budi takav... Hocu da mi napraviš sina... Isto tako šašavog kao ti.
Bio sam u senci, na srecu, i nije videla koliko me je to pomerilo.
Nekako sam se izvukao, i glas mi je zazvucao onako kako sam to zaželeo.
- Okasnili smo, Veverice. Bojim se da bih ti sad napravio unuka, stara moja...
Izašao sam polako, ne zatvarajuci odmah vrata, ali se ona nagnula preko desnog sedišta i tresnula ih tako nežno da je otpao privezak sa retrovizora, ucinilo mi se...
- Pederu jedan...
Uspeo sam da lupnem prstima po krovu, pre nego što je krenula.
- Ako, sreco... Nisi ni ti loša...
I više je nikad nisam video.
Osim ono kad prošeta oblacima iznad Velikog Tihog Rita, ako se i to važi...

- Za mene?
Za tebe...
Emilija se zaljubila u taj satic...
Da ne bude zabune oko Nove godine i Božica, rekao sam da je to zbog našeg malog jubileja.
- Popodne sam te sanjao stoti put. Evo, tu udaram recke, ako ne veruješ...
Boba nije omanuo. To je zaista bila posebna stvarcica.
- Šta to znaci? Da treba da cekam? Da je kasno za nešto. Da je zadnji cas?
Ne komplikuj, majmune mali...
- Precenjuješ me, Emi-Li. Sat je nešto na šta se cesto baca pogled. Mislio sam, možda me se i setiš, neki put...
Pogledala je u sat pa u mene, naizmenicno, nekoliko puta.
- Pazi stvarno. Vec deluje...
Zauzvrat, odlucila je da napravi gulaš sa vinom i kimom, šuškala je po policama i frižideru i svaki cas tražila luk i druge špecije na terasi.
- Brrrr... Pocela je ledena kiša... A vetar je grozan... Danas ce miš i macka spavati zajedno...
Majku mu...
Pogledao sam kroz prozor.
Miš i macka, znaci...

Pumpa je delovala sablasno.
Vetar je lupao u sve metalno što mu se našlo pri ruci, kao pobunjeni robijaši, zaljuljane lampe organizovale su lakši košmar senki, a hor izgubljenih duša održavao je redovnu ponocnu probu u Velikom Tihom Ritu.
Jebo te miš...
Kako sam ja to smeo da nocima budem sam na ovom mestu?
Sve je vuklo na zonu sumraka...
Prišavši bliže, bio sam siguran da cu na kraju videti sebe kako sedim unutra, i vec sam odredio maršrutu kojom cu izbezumljeno trcati do kuce.
Uf, za dlaku...
Ipak je to bio neki drugi tip. Nisam ga poznavao...
Nije ni on mene, i zaledio se kad sam provirio kroz staklo, pogledao iza tezge, prema radijatoru, i, ne ulazeci, nestao u mraku.
Hm...
Kao što sam i mislio...
Cucnuo sam kod bankine, fokusirao zenice, ali mrak nije imao razumevanja za moj pogled.
Pumpaš je izašao, u meduvremenu.
- ...šta treba, prijatelju?
Pomolio se kroz vrata, dobrih desetak metara iza mojih leda, ali se ipak trgao kad sam se okrenuo, kao da sam mu se uneo u lice.
Svirnuo sam u prste...
Smrznuta njuškica i dva poznata dugmeta, provirili su ispod camca.
Nasmešio sam se.
- Sve je u redu, kolega... Samo sam došao po svog psa...


KRAJ