Tri Posleratna druga

---

Poglavlje 1

U aprilu je bilo sedam godina kako šljakam na pumpi...
To vam je ona mala pumpa na izlasku iz grada, sa desne strane, ako idete starim putem za Beograd.
Odavde, naravno...
Ako idete starim putem za Beograd iz nekog drugog mesta, onda je pomalo komplikovano da objašnjavam.
Nije to od presudnog znacaja...
Pumpa, uglavnom, radi non-stop, a ja uglavnom radim u trecoj, od 22 do 06, na licni zahtev. Više volim tako.
Nigde nikog...
Ponekad, doduše, samoupravljaci provale da ce poskupeti benc, pa otegnu kolonu kao futoški svatovi. Kad se tako zakuva, zujim kao mali Japanac.
Inace, laka nirvana. Kao na granicnom prelazu u prijateljsku Albaniju. Van sezone...
Govorili su mi da se cuvam pijanih budala.
Cuvao sam se treznih budala, za svaki slucaj.
I? Da li je dosadno?
O da, dosadno je, hvala na pitanju. I hvala bogu...
Dosada je moj hobi...
Neki tipovi rade kao dubleri za opasne scene u porno filmovima pa im dosadi, a da nece na benzinskoj pumpi, na sporednom putu, u, recimo, dva i petnaest nocu...
Snalazim se. Izmislili su milion nacina da vreme prode, a ni jedan jedini da se zaustavi.
Što se mene tice, više i ne moraju da rade na tome. Ovo baš nisu neka vremena za zaustavljanje.
Složim poneki pasijans, najcešce onaj od devet prema jednoj karti, crveno na crno, ne znam kako se zove...
Otvorilo mi se vec više puta, i mada svaki put uredno nešto poželim, želje mi se baš i ne ispunjavaju. Negde je zapelo...
Možda se ispunjavaju nekom drugom? Ne bi bilo prvi put...
Nema veze, ne ljutim se. Dobre su to želje, šteta bi bilo da samo tako propadnu.
Svrate cesto poštari, ovi što voze na aerodrom, sabiju politru brendija, ili hladnu pivcugu, i ostave mi sutrašnje novine.
Sutrašnje, nego šta. Uvek sam išao ispred svog vremena...
Zavirim da li ima nekog od naših medu smenjenima ili rehabilitovanima toga dana, proverim malo politiku i sport, tek da vidim da li je Savez još na prvoj, a podsavez na poslednjoj strani, i, jasno, rešim ukrštene...
Banja u Belgiji, prevlaka na Malaki i Ita Rina...
Glumica koja je tek u križaljkama odigrala ulogu svog života.
Ali, da ne foliram, najviše slušam radio...
U nocnom programu sve ga cešce ugnjece sa nekim gostima, ali bude i muzike.
Urednici su, više-manje, sa gerontološkog, pa se provuce i neka moja stara pesma.
Nikad nisam voleo da ih cujem na radiju...
Nikad? Nikad nekad...
Sad se sav raznežim, kao uciteljica u penziji.
Da, da, pesme još uvek pamte, a mene još uvek zaboravljaju... Mušterije se prave blesave. Poneko me i prepozna, ali me definitivno niko više ne tretira.
U prvo vreme igrao sam se Grete Garbo, nabijao kapu i tamne cvikose, ali to je istorija.
Sad me mnogi ne bi identifikovali ni kad bih tocio naftu sa gitarom oko vrata, a pritisak u gumama merio bežicnim mikrofonom...

Tip sa belim golfom me je nažalost identifikovao...
Pojavio se sabajle, malo posle pola trice, sa dva žbuna koja su se kikotala na zadnjem sedištu, i gestom petrolejskog magnata turio mi kljuc kroz prozor. Klasicna kombinacija. Zidni sat na ruci, pecatni prsten, i nokti koji su išli na servis mnogo rede nego patološki negovan automobil.
- Koliko stane, i, proveri gume, decko...
Gume su bile, kao i njihov vlasnik, sasvim niskog profila, i pipajuci oko njih, imao sam dovoljno vremena da se pripremim za ono što sam slutio da sledi.
Sa zadnjeg sedišta ponovo se culo kokodakanje, što je znacilo da onaj šeret priprema neke šale i poskocice na moj racun. Ali zanemario je podatak da imam puno utakmica u nogama...
On je prvi put sreo nekog kao ja, a ja sam, naprotiv, vec imao posla sa osrednjim krdom njemu slicnih majmuna.
Tu sam bio u lakoj prednosti...
Zato sam oprezno zaokružio cifru, da mu slucajno ne bih dao priliku da mi uvali sitni bakšiš.
- Trideset miliona...
Imao je veliki novcanik, model "šef sale 1958.", a u njemu gomilu cekova i posetnica, i napadno zadenutu novcanicu od petsto maraka.
- Jesi li mi dunuo, "zvezdo"? Mislim u gume...
I Clint Eastwood bi mi pozavideo na faci. Ni jedan nerv na doticnoj se nije pomerio.
- Gume su u redu. Ti si malo preduvan, ali gume su sasvim OK.
Minut cutanja...
Onda je teatralno izvukao onu ljubicastu staru dvohiljadarku, gde ju je samo iskopao, dubre jedno...
- o, da se mi to ne durimo što nismo dobili napojnicu? Pa evo, popi nešto na moj racun, decko...
Pustio je novcanicu i ona je pala u masnu baricu pored automobila. Ženske su se opet zacerekale...
Polako sam se sagao, digao dvadesetodinarku, i još sporije mu je zatakao za brisac.
- Neka hvala. Pametnije ce ti biti da konacno kupiš šampon. Inace cu morati da ti menjam ulje u kosi kad dodeš sledeci put...
Okrenuo sam mu leda i pošao ka zgradi, diskretno proverivši da li je na svom mestu kljuc za tockove, koji sam posle ponoci uvek nosio u džepu sa strane, na nogavici, zadenutog kao hemijsku olovku.
Dao sam mu pet sekundi, ali vec posle trece morao sam da se okrenem na zvuk zalupljenih vrata, ne naglo, ali dovoljno brzo da zaustavim Naduvenka u koraku, prebacivši polugu iz ruke u ruku.
Tabla.
Tek tada je dobio svoj pravi izraz, glupi izraz prozvanog daka koji je zaboravio da nauci pesmicu.
- He... Ti ne znaš za zajebanciju zemljak...
Zemljak? Taj penal ne bih propustio nizašta na svetu...
- Ti si zemljak, prika. Imaš maksimum zemlje samo pod noktima... Ajde sad, tutanj, šibaj da te ne vidim... Naduvenko...
Cinilo se da je sportski podneo poraz, ali dok sam gledao kako odlazi ka automobilu, rešio sam da još malo sacuvam i poslednji adut.
Onaj drugi kljuc...
Da, kljuc za tockove sam vratio u džep, ali još mi je u ruci bio kljuc od rezervoara, sasvim slucajno i od kontakt-brave, koji mi je dripac uvalio na pocetku filma.
Tacno. Pacer je prevideo potez. Ucinilo mu se da je dovoljno daleko.
- E moj frajeru! I tvoje je prošlo!
Prilazio sam automobilu uživajuci u frci u kojoj se našao tražeci i pipajuci oko volana.
Onda je ukapirao...
Nalaktio se kroz otvoren prozor i pogledom koker španijela pratio patike koje su dolazile.
Sacekao sam da podigne okice.
- Nema šta. Moje je prošlo. A tvoje, vidiš, nikad nije ni bilo...
Zavirio sam u kola, po prvi put...
Jedna od devojaka, tipicna dobro uhranjena Backulja, sa izvucenim pramenovima, prestala je da diše, a druga se nacas pomolila iz senke, i uputila mi cudan, gotovo prijateljski polupogled.
Zadenuo sam klipeti kljuc u džep sakoa.
- Probaj s ovim. Možda ceš lakše upaliti... Decko...
Zaderao je po anlaseru, odvezao do ukljucenja na put, a onda se proturio kroz prozor do pojasa
- Jebacu ti majku, kad tad, pederuuuuuuuuuuu!
Ne verujem...
Svaka škola se placa, a narocito vecernja. U višoj životnoj, koju sam apsolvirao, školarina je ponekad bivala astronomska.
I, što je najgore, još uvek ne znam da li je vredelo...
U toj uvrnutoj instituciji samo se padalo i padalo, sa retkim prilikama za izlazak na popravni ispit, i sve se vrtelo oko nekih pouka. Naravoucenije u vezi "Tipova Koji Nam Jebu Majku Kad-Tad", nisam, na žalost, precizno zapamtio, ali sam kasnije, u praksi, utvrdio da to nikad nisu neki koji to pompezno najavljuju. O no. Izricito ne kroz prozor auta, sa bezbedne udaljenosti, deruci se kao jazavci.
Gadni su oni što cute. I oni što se smeškaju. Na te džukce treba obratiti pažnju.
Neko ce verovatno prokljuviti da navedene grupacije predstavljaju osamdeset i nešto procenata ukupnog stanovništva na Zemlji, pa ce preko toga zakljuciti da sam ja pomalo paranoicna, a poprilicno asocijalna licnost, na momente.
To su verovatno sasvim ozbiljni momenti, cim traju vec desetak godina.
Uspomena na Dane Lavova. Uspomena zvana ožiljak. Cena slave...
Cena slave je konstanta, kažu strucnjaci. Tu nikad nije bilo popusta. U ovoj zemlji sve vrednosti su pomerene i srozane, ali cak i tu se uvek morala platiti cena slave.
Ne, ni ja se nisam izvukao...
Zauzvrat, dobio sam plehane trofeje i novinske isecke, i jeftinu bižuteriju koja je delovala kao pravi nakit, pod odredenim svetlom.
Uz to, dobio sam u trajno vlasništvo i naviku da ne verujem nikom i da izbegavam ljude u svim njihovim oblicima i stanjima.
Zadnjih godina, posebno ovde na pumpi, nije mi bilo teško da to ostvarim.
Ranije je bila vatra...
Ne mogu da kažem da mi je neko kriv. Ušao sam u to krajnje naivno, kao stoperka bez prsluceta u kamion. Bio sam ubeden da ce svi jedva docekati da podele sa mnom magiju velikih trenutaka. Aplauze i uspehe. Osporavanja i trijumf...
Mislio sam da ce svi želeti da podelimo šareni paket radosti koji je direktno sa neba preporuceno stigao na moju adresu.
Ne. Svi su želeli da dele jedino lovu...
No ser, ni estradom ne vladaju akademici.
Svima koji su ponekad pogledali televizor, ili procitali "ekskluzivni" intervju u nekoj novini sa šarenim slikama, jasno je da se u vecini slucajeva ne traži ni srednja strucna sprema.
Dosta je bilo da kandidat nauci, i prihvati, primenjenu gramatiku, da se pomiri sa pobrkanim prvim licem jednine i množine, i da usvoji prisvojne oblike, oko kojih se javljaju glavni zapleti. Ja se blesavim, a ti deliš, on, ona, ono deli, mi delimo, vi delite, svi dele, u božju mater...
Ili lekcija "Moje i naše"...
Promeri: Moje pesme - naš projekat. Moje ime - naša turneja. Naš veliki koncert - moj mali kiks. Naš ukupni prihod - moji rashodi...
Sasvim komunisticki. Pojedinacne greške i kolektivni uspesi.
Svi smo tako jednaki kad treba nešto da se dobije. Kad dajemo, u zagradi, kad se uzima, tu još i ima nekih zaostalih razlikica.
No, to je vec u domenu drugog, i poslednjeg, predmeta Estradne akademije:
"Vesela tezgaroška matematika, za prvi i jedini razred"...
Zvuci zastrašujuce, ali nije takav bauk kao što izgleda...
Gradivo obuhvata uglavnom oduzimanje i deljenje, a javlja se i jedna nova, specificna racunska radnja.
Drpanje...
Na svaki dinar zaraden od ploce, na gala-koncertu i na poslednjoj tezgi, odmah napadne jato poreza, provizija i crvenih krstova, i sirota kinta provede se otprilike kao ružicasti nudista iz Gornje Bavarske koji je poželeo da prepliva živopisnu recicu Amazon, baš na mestu gde pirane održavaju svoju redovnu godišnju skupštinu.
Dobro de, neka koskica i ostane, ali najbolji komadi nestanu u mutnoj vodi...
Tek, brojke su, definitivno, službeni jezik estrade, i zato se na kraju sve ipak svodi na njeno nenadjebivo velicanstvo.
Na lovu...
Lovu? Fuj!
Postoji verovanje u narodu da se novcem ne može kupiti sve. Priznajem. Ali se može kupiti jako puno toga, verujte mi...
Idealisti se nece tako lako predati. Oni znaju da je strašno biti bogat a nesretan...
Verovatno. Ali prakticni su otkrili i goru situaciju:
Siromašan, a nesretan...
Ali, svi se slažu u tome da lova kvari ljude.
Kvari ljude, ali leci živce, dodali su neki. I eto ti ga sad...
Iz tog bi neko mogao zakljuciti da business, zvani show-business, vrvi od pokvarenih ljudi sa dobrim živcima? Hm? Pa jes' majku mu, taj neko bi dobro zakljucio...
Stvarno je tako...
Ne pricam napamet. Lavina love protutnjala je kraj mene, uglavnom na dohvat ruku, ali dobar deo mi je ipak kliznuo i kroz ruke. Sasvim dovoljno da osetim tu silu.
Ponekad sam spadao na dve-tri one naše stare crvene, sa konjima, a ponekad sam, bome, bio pun i trocifrenih i cetverocifrenih "švajcaraca" sa mravima i bubicama.
Hej, o tome nisam razmišljao, a to je, kanda, tajni monetarni zakon: "Vrednost novcanice obrnuto je proporcionalna velicini životinjke na njoj". Tacno. Posle konja, ubrzo smo na jednu novcanicu utisnuli lik Najvece Zverke Naših Naroda, i onda je dinar vredeo najmanje otkada je izmišljen. Znaci u tome je štos...
Morali bismo napraviti lovu sa picajzlom...
Al meni ni to ne bi pomoglo. Sve bih spicio...
Tako je to sa lovom. Ne možeš je imati ni previše ni premalo. Nikad tako puno da je ne bi poželeo još, i nikad tako malo da ne bi moglo biti i manje. To pouzdano znam...
Da neko vrši istragu o tome, otkrio bi moje otiske prstiju i na jednoj i na drugoj strani medalje.
O, jedno vreme sam pravio lovu...
Referent na regrutaciji pitao me je da li sam hranilac porodice.
Ih, porodice...
Muzikanti, producenti, recenzenti, urednici, putnici, trgovci, menadžeri...
Napiši, burazeru, da sam hranilac stotinak porodica, minimum...
Nije se nasmejao. Taj tip se poslednji put smejao kad su Rusi upali u Cehoslovacku, a mene je ladno šutnuo u streljacku pešadiju.
No, to je vec druga prica...
Prva prica je o lovi, i dovršicu je konstatacijom da ima puno ljudi koji su od mene više zaradili.
Svaka cast...
Ali nema ih puno koji su od mene više potrošili. Tek da se zna...
Zato ne volim kad se neki nedovršeni klinac, kom je tata kupio mašinu za pravljenje najlon-kesa, ili drveni kiosk za hamburgeriju, odluci da me nagradi napojnicom.
Neka, sinko, drugi put...
Zavod za izradu novcanica izbacuje nove modele cešce od "Benetona", ali ta kinta koju bih ja uzeo za bakšiš zasad još nije odštampana...

Zadnja svetla belog "golfa" brzo su se zagubila u krivinama i u noci, ali je histericni zvuk motora još neko vreme odavao da se adrenalin u krvi vozaca nije spustio na normalu. Znao sam kako mu je. I meni se dešavalo da ispadnem budala.
Uh, još kako...
Priznajem, puls mi je malo ubrzao, kao prosecan bubnjar sa natprosecnom tremom, ali to se nije moglo videti golim okom. Poznavao sam te situacije. Neki misle da sam VKV prznica, ali sam Bog i par njegovih najbližih saradnika znaju da nije tako, i da sam uvek davao sve od sebe da izbegnem mogucu frku.
Ali mi baš nešto nije išlo od ruke...
Na kraju krajeva, i to je deo rituala. Po glavi stanovnika koji te voli, idu i dva koja te ne vole, a od te dvojice, jednom si izrazito antipatican.
I baš na tog stalno naleceš...
Biti il' ne biti, pitanje je tad?
Biti konj pa cutati, ili ne biti konj. Nego magarac. Pa odgovoriti...
Dilema i ne pruža neke mogucnosti, ali, kad je do nje vec dolazilo, priznajem da sam cešce postupao kao drugopomenuti, kompromitovani dugouhi kopitar.
Pa šta?
Konj je, navodno, izraziti pozitivac, ali se bojim da na listi covekovih najboljih prijatelja zauzima vrlo dobro drugo mesto samo zato što tegli, rmbaci i dopušta da ga jašu.
Ja sam za magarca...
Gore navedeni je, doduše, okarakterisan kao tvrdoglava i nepodobna licnost, ali to se dešava svakoj licnosti koja ne dopusti da prave konja od nje, i o tome više necu pricati. Suviše cu se udaljiti od viših sisara, to jest od onog pavijana iz "golfa".
Školski primer Lokalnog Zajebanta...
Lokalni zajebanti su istorijska kategorija i zaslužuju mnogo ozbiljniju analizu od neke koju bih ja mogao da dam, pa cu pokušati da ih samo ukratko objasnim. No, i za to moram da pozajmim termin rezervisan za jednog od glavnih junaka naše novije povesti: Brojcano nadmocniji neprijatelj...
Oni ne biraju sredstva. Služe se svim i svacim. Pucaju iz svih pozicija...
Ali najcešce iz mraka. Iz gužve. Dobro sakriveni u tami gledališta, u grotlu derbija, "istorijskog" mitinga, ili neke slicne prilike kad se ljudi usude da izdaleka vicu nešto što izbliza nikad ne bi rekli.
Šta ja to pricam? Kao da se radi o cudnim bicima iz svemira koja su se spustila na ovu planetu.
Ma, ne...
Ovo JE njihova planeta. Mi drugi smo pali s Meseca...
I, kao za inat, izgleda da je baš moj rodni Grad Heroj ovozemaljska prestonica Lokalnih Zajebanata.
U malim mestima je banja. Tamo je odnos, uglavnom, jedan prema jedan: predsednik opštine, direktor škole, upravnik doma zdravlja, pop, veterinar i Lokalni Zajebant.
U gradovima se situacija drasticno menja, naravno u korist Lokalnih, a u Gradu Heroju je koncentracija doticnih kao u domacem filmu sa tematikom NOB-a.
Deset na jednoga...
Verovatno preterujem. U pitanju su samo neki mali kompleksi.
Kompleksi moji, i kompleksi ovog grada. To je, jednostavno, obicna, lepa varoš, koja se više raduje neuspesima nego uspesima nekog svog, što je verovatno slucaj sa svim gradovima tog formata na ovom svetu.
I to je sve...
Kažu da nikada ne možeš biti prorok u svom selu, to sam uzeo u obzir. Ostaje mi da se tešim da sam u Danima Lavova bio prorok i u vecim i u važnijim selima. I u boljim, sasvim izvesno...
Ali, to je moj grad. I ja sam njegov...
Mesto rodenja? Poslednje prebivalište?
Prica se izmedu ovih rubrika odvijala u raznim scenografijama, ali uvek sam dobro znao gde su moje maticne kulise.
Postoji milion gradova u koje možeš odlaziti, ali samo jedan u koji možeš da se vracaš...
Znamo se mi. Dobro se znamo...
E, a ljubav prema nekom koga tako dobro znaš, ne samo da odstupa od kliširanog pojma ljubavi, nego pomalo zalazi i u granicna podrucja zlobe...
Ma, to su neki stari racuni. Zastareli. Još od zvezda. Ko ce ih naplatiti sad, uveliko po povratku u trnje?
Per aspera ad astra...
Slutio sam da se za tu relaciju vadi povratna karta. Od samog pocetka nešto mi je bilo sumnjivo. Kad se dogodilo to što se dogodilo i kad sam krenuo na dugo putovanje nazad u svakodnevicu, pokušao sam sebi, kao razumnom coveku, da objasnim da je tako moralo biti, i da sve to sigurno ima i nekih dobrih strana.
Samo, još nisam otkrio ni jednu...
Nema veze, ne žurim. Svašta se prica po caršiji o znaku horoskopa pod kojim sam roden, ali jednu stvar niko ne može da nam ospori. Strpljenje...
Šta mu to ono dode? Osobina ili mana?
Najgore je što sam na raspolaganju svima koji su hteli da me potkace, a nisu mogli da me dohvate dok sam bio bliži nebu za onih nedostižnih metar i nešto, koliko je pozornica izdignuta.
I na to sam navikao. Pojavi se još poneko kao taj "golfadžija", ali to nije ništa. Na pocetku ih je bilo citavo cudo, pa je, eto, skoro potpuno prestalo...
I da nije, nikom ništa. To je valjda moj krst, i ja ga kicoški nosim, onako, malo nakrivljenog, iako cujem kako šuškaju da nema potrebe, jer sam, kao, i onako odavno razapet.
Đavo ce ga znati...
Gledam neke "old-timere" iz mog vremena, i starije, i oho-ho starije...
Ne daju se, još pevaju, deru se kao da se sa dušom rastaju, sve po nekim jazbinama i sindikalnim zabavama.
Kako propasti, u sto lekcija...
Šta mu to dode "biti razapet"? Raditi nocu na benzinskoj pumpi, ili uz prase na tomboli, biti glavna atrakcija na balu poljoprivrednih tehnicara?
To su samo varijacije na istu temu...
Neki su uzeli preteranu dozu necega, ili nisu prilagodili brzinu uslovima vožnje, ili su, jednostavno, imali tu srecu da udu u avion predodreden da se razbije o vrhove nekog brda.
Samo su ti retki sretnici uspeli pronaci zlatna i carobna vrata vecite slave.
Preživeli pevaci pokušavaju da reše taj problem tražeci zaobilaznice i precice, i dospevaju na stranputice i u corsokake.
I nikad, do sudnje tezge, ne ukapiraju da se vrte u lavirintu u cijoj je sredini zaborav...

Ipak, sve tece, a u tome se narocito istice Dunav...
Gledam ga cesto odavde.
Sa druge strane puta su vinogradi koji se naglo spuštaju do pruge, a od samih šina, pa do daljnjeg, proteže se Veliki Tihi Rit, moj omiljeni pejsaž i sedativ.
Strašan je...
Jedan sam od najvernijih slušalaca njegove tišine, i vec nekoliko puta mi se pred zoru ucinilo da cujem udaljene korake, frktanje konja i došaptavanje na nekom jeziku koji nisam razumeo.
Naravno, niko mi nije poverovao...
Legenda kaže da je u ritu nestala citava vojska mocnog Sulejmana Velicanstvenog, jednom davno, preplašena avgustovskim snegom koji je pao samo tada i nikad više...
Konjica Eugena Savojskog bila je malobrojna, kako je to vec red u legendama, i umorna i nikakva...
Onda je zavejalo...
Hrabri Princ poveo je u juriš svoje vec poražene ritere i saterao uspanicene neprijatelje u živi pesak i zamke velike mocvare.
Slucajno to znam...
Od legende su ostale samo price o izgubljenoj sultanovoj riznici, praznik u crkvenom kalendaru i cudni nazivi brežuljaka iznad rita. Kao Vezirac, na primer, gde je moj deda imao veliki vinograd. Klinci i gestapovci uvek dobivaju odgovore na pitanja...
Vozeci se tako svakodnevno taljigama sa Deda Štetom, saznao sam prvo ponešto o Veziru i njegovom šatoru, a onda, dan za danom, prolazeci uvek istim ulicama i gledajuci pretežno u dupe konja zvanog Putko, složio sam citavu pricu o frci iz hiljadu sedamsto i neke...
Vezir je, najnormalnije, imao šator na mestu sa lepim pogledom, a taj isti pogled zadesio se na istom mestu i nekoliko vekova kasnije, kada je moj deda odlucio da tu podigne malu vinogradarsku kucicu sa verandom i okreci je na belo.
Opcinjen Velikim Tihim Ritom, kao decak sam satima ležao na krovu od biber-crepa presvucenog mahovinom, grickao travku zvanu "popino prase" i razmišljao o velikim danima koji ce doci.
Sad, tridesetak godina kasnije, a petstotinjak metara bliže gradu, na ovoj pumpi, sedim uvek u kasno leto, kad svice i pozlati krošnje i trsku, klatim se na crvenoj plasticnoj stolici i razmišljam o velikim danima koji su prošli.
Daleko je Deda-Šteta. Tumara nebom sa rukama na ledima, korak mu težak, seljacki, upada u oblake do clanaka...
Za njim klima Putko, stari konj, nišani neku brazdu i ne govori ništa. Ni na zemlji nije bio pricljiv...
Odlaze dva prijatelja, idu kao da znaju gde su naumili, ostavljaju me samog u najgori cas, u praskozorje, dok se vetar sprema da zatalasa i uznemiri rit, i donese prigušen zveket oružja i ukrasa na oklopima ratnika.
I opet mi niko nece verovati...

Mocvara se, dakle, pruža daleko, možda bih cak rekao unedogled, ali se tamo, na srecu, pojavio Dunav, i tako me sprecio da upotrebim tu otrcanu figuru.
Dunav se, u stvari, ne vidi, ali provereno je tamo...
Necujno i sablasno proklize šlepovi horizontom, otkrivajuci tok nevidljive reke, i taj ritam se savršeno poklapa sa nekim mojim ritmom, dok se, nešto posle pola cetiri, sunce pomalja izmedu Kacke i Koviljske crkve u daljini, a iza puta i vinograda, iza pruge, rita i Dunava i iza svega na ovom svetu...

Poglavlje 2

Sledeceg dana ponovo je bila noc...
Preko, nad ravnicom, Nebeski Pirotehnicar je pripremao efekte za film strave i užasa, i pas zvani Šandor, koji je dremao pod camcem kraj pumpe, uporno je culio uši svaki put kad bi munje osvetlile široko nebo i makete sela pod njim.
Ali ništa se nije culo...
Vetar je odnosio grmljavinu negde na drugu stranu, i Šandor i ja bismo ostali bez tona da sa radija nije dolazila odgovarajuca muzicka podloga za pomenuti prizor...
Izveštaj sa Velikog Samita...
Naši nesvrstani saveznici okupili su se u svojoj evropskoj filijali i ponosno pokazivali svetu svoje debele nasmejane žene, ili indisponirane, žvalave kamile.
Šta se vec kome zateklo pod šatorom...
To su naši prijatelji. Zemljaci, tako reci. Oni ce nas braniti ako nas napadnu Rusi ili Ameri. Joj, kad krenemo da ih gadamo bananama ili mandarinama...
Ruse bismo još i zadržali južnim vocem, ali Amere...
Kad nešto razmislim, od Amera se na bih ni branio...
Nema veze...
Uglavnom, baš u trenutku kad je sevnulo triput kratko i jednom dugacko, što je možda i bio signal, usplahireni glas spikera je objavio da je jedan od lidera, inace provereni prijatelj ove zemlje, a provereni neprijatelj vecine ostalih zemalja, izrazio želju da na belom konju projaše kroz našu prestonicu i tako stigne do kongresne dvorane.
Na belom konju?
O, to se kod nas nosilo još u sezoni 1944/45, ali su momci koji su na belim konjima prvi ujahivali u gradove - prvi i odjahivali, sticajem raznih okolnosti...
Cista dijalektika...
Jahaci odlaze, a konji ostaju u istoriji...
*
* *
Ja sam vesti odslušao disciplinovano i do kraja, ali Šandor nije imao sluha za taj važni trenutak. Borio se sa snom, trzajuci se u strahu da ce neko maznuti veliku belu kost koju sam mu malopre doneo, smrtno se zamerivši jednoj gospodi zbog toga...
O ne, svašta se prica o nama, ali gospode još nisu spale na kosti. U pitanju je bio mali, rutinski nesporazum.

Gospoda se prva nemerila na tu kost, ali ja sam bio prvi na redu. Gospodi je ta kost bila potrebna za nedeljnu supu a meni za subotnji poklon prijatelju. I gotovo...
Priznajem da je bilo pomalo nevaspitano sa moje strane što nisam pristao na deobu, pola-pola, ali setio sam se da je Šandor jedan od retkih likova koji mašu repom kad me ugledaju, i bio sam nepokolebljiv. Mali nosati žuti pas, koji je pre dve godine smrznut dolutao do pumpe, najverovatnije nije kriv za situaciju u zemlji, i nisam imao obraza da mu donesem pola koske u subotu uvece, kad je navikao da dobija uobicajeni "Something Special". Mislim da nisam pogrešio. Minut moje nepristojnosti na javnom mestu ne može bitno narušiti mišljenje o javnim mestima, ali ocigledno može doneti mnogo radosti jednom kuckinom sinu.
Isti je, u meduvremenu, izgleda konacno digao šape od pokušaja da ulovi neki odjek grmljavine. Zagrlivši belu, cistu kost iz crtanog filma, dremao je mirno, sanjajuci kraljevske pudlice i malene psece andele...
Poznato je da idile kratko traju. I pomenuta se, na žalost, mogla izmeriti minutama.
Grmljavina je ipak stigla na pumpu. Primenjena instant-grmljavina, spakovana pod haubu "eskorta" iz osamdeset i prve.
Iz, cini mi se, novembra osamdeset i prve...
Pedeset i pet konja. Hiljadu dvesto osamdeset i devet kubika. Boja? "Strato silver", oznaka S-9, za to zadovoljstvo doplaceno petsto D-maraka. Potrošnja? Od osam do jedanaest. Dvanaest, ako ga baš cepneš...
Udaren prednji levi blatobran. I ispeglan. Vrlo dobro ispeglan...
Levi far okrznut. O ne, zamenjen. Napokon, vreme je bilo...
Poznajem automobile? Nije to ništa...
Radio? Da, "blaupunkt". 2x30 vati, "auto-reverse"...
Upaljac? Ima. Ali je do sada vec, verovatno, zaglavljen. Gume? Uh, celave...
To više nisu one koje pamtim...
Da, pomalo poznajem automobile. Ali ovaj automobil posebno...
Poznavao sam i nekog ko ga inace vozi, ali Taj Neko sad sigurno nije u kolima.
Ni Spielberg ne bi svojim trikovima uspeo da skrene inkriminisani auto sa puta, da je Taj Neko u autu, dok je Ovaj Neko na pumpi...
Motor je pao u komu...
Šandor je duduk za mehaniku, ali i njemu je bilo jasno da se nešto dešava. Nakrivio je glavu gledajuci limuzinski krš koji bi u nekoj drugoj zemlji odavno bio ispresovan za herbarijum.
Ne gaseci motor, vozac je otvorio vrata i pomolio svoju poprilicnu glavu.
Doktor...
Sa zadovoljstvom sam primetio da mu se prostor izmedu gornjeg okvira naocara i pedantne frizurice upadljivo povecao.
Ali, šta mu je?
Sigurno je jako rasejan, ili ima blindirana jaja kad se usuduje da dode na moju pumpu.
I, ne samo da dode, nego i da izade iz kola...
I, ne samo da dode i izade iz kola, nego još i da mi mahne rukom.
- Dobro vece...
Dobro vece: Pa i nije bilo tako loše dok se nisu pojavile te spojene pepeljare na tvom nosu...
Ipak, klimnuo sam glavom, ali onima koji me znaju jasno je da je to moglo svašta da znaci...
Uhvatio sam pištolj za tocenje goriva, ali Doktor je poskocio kao da je to pravi pištolj i poceo užurbano da odmahuje svojom belom vampirskom rucicom.
- A, ne, ne treba mi gorivo. Samo bih malo pod svetlom pogledao motor, ako vam ne smetam...
Ako mi ne smetaš? Idi, molim te...
Pa kome bi smetao odvratni, ljigavi puž golac koji naskace na vojnicke devojke? Baš se radujem što te vidim...
Otvori motor fino, tu na otvorenom, nadam se da su ti cvikusi od onog materijala od kojeg prave gromobrane?
Ma, ako se i otkaci neki od ovih dalekih gromova, ja cu vec pokupiti pepeo u pikslu i javiti tvojima da te ne cekaju na veceru...
Izvukao sam široki "bekhend" desnom rukom.
- Samo izvolite...

Sledecih par minuta prošlo je po mom ukusu... Uživao sam posmatrajuci ga kako pokušava da otvori haubu a da ne isprlja ruke, i tako ude u "Ginisovu knjigu rekorda" kao prvi kome je to uspelo.
Ih, zamalo...
Prljava hauba i ciste, šepave rucice uvek obecavaju dobar provod, a ako su u kombinaciji i bele pantalone, kakve je Doktor slucajno imao, onda je to pravi spektakl za nekog zlobnika koji sve posmatra sa strane, mirno se klateci na lakoj baštenskoj stolici.
Znao sam da ce neko sve pokvariti...
Tamnoplavi kombi, rucno ofarban i pretovaren lubenicama, naterao me je da ustanem. Izašao je tip obucen kao ceški turista, u kariranoj košulji, kratkim pantalonama i cipelama, i poceo da se vrti oko mene.
Slutio sam da mu treba nešto osim deset litara nafte, koliko mi je rekao da natocim.
- Izvinite, molim vas...
Da, da...
Kukao je da primim maksimalan cek, a razliku vratim u kešu, imao je spremljenu pricu o sinovom rodendanu ili o ocu koji je na samrti, ali mu nisam dao priliku da se razmahne.
- Nema problema...
Odbrojao sam mu lovu, iako to ne radim cesto. Nikako ne volim pijacare i jajare, a posebno ove zaposlene, koji imaju sto dana bolovanja godišnje, stan od firme i kucu koju dovršavaju, a u slobodnom vremenu organizuju mitinge na kojima zahtevaju ostavku rukovodstva i vece plate.
Imao je srecu da naide baš kad castim...
U odnosu na doktora, koji je konacno rešio enigmu zvanu hauba, cak mi se i taj bezveznjak ucinio simpaticnim.
Nagurao je pušlu para u džep, kucnuo u prozor, i upitno podigao obrve u pravcu mase suprotnog pola koja se dotle nije pomerila na prednjem sedištu.
Tek kad mu je "Bik Koji Sedi U Kombiju" potvrdno kimnuo pundom. Bostandžija je uzeo sa vrha gomile veliku lubenicu i ponosno je spustio kraj stolice.
Namignuo sam. Kako i ne bih, kad sam tako dobro prošao. Šta bi bilo da je prevozio fasadnu opeku, boce sa plinom ili konje za klanicu. Gde bih s njima?
Lubenica je bila sasvim OK...
"Sam Svoj Majstor" je za to vreme gledao u motor, mada bi se po izrazu njegovog lica pre moglo pomisliti da gleda neki od filmova iz Bergmanovog najpomerenijeg perioda.
Oj mašino, al si tajna...
Pokušao je da nade neku logicnu vezu izmedu cevi i žica haoticno ispreplitanih, ali to se potpuno razlikovalo od njegovih dotadašnjih iskustava.
Osetio sam S.O.S. pogled sa strane, ali sam uporno zurio u Rit, kao da je brujanje žaba i ostalih zujalica koje su se ponovo javile, govorilo nešto mnogo važnije od toga da je oluja prošla...
A prošla je. Nema tu šta...
Strašni modri i ljubicasti oblaci vec su bili daleko nad Backom, sa neskrivenim teritorijalnim pretenzijama i prema Banatu.
- BLOB...
Auto se hrabro držao pred neprijateljem. Doca je još nekoliko puta okrenuo kljuc, ali po jedno veliko BLOB, svaki put kad zavrti, bilo je sve što je uspeo da izvuce iz mašine.
- Izvinjavam se... Da li bih mogao da telefoniram?
To pitanje nisam ocekivao, moram priznati. Bio sam siguran da ce doci na epohalnu ideju da pokuša da ga upali "na guranje", i bilo mi je cak pomalo drago što necu morati da upotrebim ni jedan od izgovora koje sam smislio, jer baš i nisu na mom nivou.
- Na žalost, nemamo telefon.
- Nemate?
- Nemamo...
Mislim da mi nije poverovao, ali to je bila cista istina. U stvari, nije, ali zvanicno jeste...
E jebi ga, sad cu morati da ispricam citavu pricu...

Moj šef se zove Golub i mislim da sam time dovoljno rekao. On je dan, ja sam noc, ne samo zbog smena u kojima radimo, nego i zbog ostale hiljadu i tri stvari u kojima se razlikujemo...
Srecom, vidamo se retko, uglavnom u prolazu, kao mašinovoda i skretnicar, ujutru, kad ja predajem pazar, a on se predaje svojim dopodnevnim strastima.
Naime, šef ima tri roba u smeni, što mu omogucuje da do mile volje šikanira floru i faunu oko pumpe, da poliva travu, secka živu ogradu i kupa Šandora šmrkom i šamponom za šoferšajbne. Sve ostalo vreme budno pazi da se neko slucajno ne uhvati za telefon.
Jednom se vratio iz direkcije vidno pomeren. Dobio je od nekog dišmana žuti karton zbog monstruoznih telefonskih racuna.
- E, boga mi, okrecem drugi list...
Prvo je uveo neku knjigu u koju su se upisivali svi razgovori, a, kad je i to puklo, poceo je da zakljucava brojcanik, da bi ga, na kraju, potpuno skinuo.
Tako su mogli samo da nas zovu, ali racuni se nisu smanjivali...
Tada je šef odlucio da definitivno presece taj telekomunikacijski cvor, i vec izvesno vreme, svaki put kad krene sa posla, on stavi telefon u svoju veliku crnu tašnu i odnese ga kuci.
No, još nije našao nacin da i onaj konektor sa zida odnese kuci...
I fino, u cetrnaest nula pet, Boba Drot iz druge smene, koji, medu nama budi receno, uglavnom i pravi sve te racune, izvadi iz svoje torbe drugi telefon i ukljuci ga, a u deset uvece nastupam i ja sa svojim telefonom i ukljucujem ga po potrebi.
Po potrebi, kažem...
Po svojoj potrebi, a ne po Doktorovoj...

O, Dr je bio u lakoj panici...
Seo je na ivicnjak, bespomocno zagledan u put na kome nije bilo nikoga. Više nisu bile važne ni pantalone, ni crni davo koji je dotle cupkao izmedu nas.
- Valjda ce naici neki taksi. Nema nikog, kao za inat...
O, naici ce, samo što nije. Ovde sve vrvi od taksija. Baš je jedan prošao prošlog februara...
Ili je bio mart, slagacu te?
- Zakasnicu na aerodrom. Moram da sacekam...
Pogledi su nam se sreli, po prvi put...
- Ovaj... Moram nekog da sacekam... Kasno je, autobusi sa aerodroma ne voze do jutra...
Ne, njeno ime nije bilo izgovoreno, ali bilo je razapeto izmedu nas kao transparent preko ulice.
Sad su svi znali sve...
Ja sam znao po koga on to ide, naravno i on je znao po koga on to ide, a sad je znao da i ja znam po koga on to ide.
Nazdravlje...
Razmišljao sam o Doktoru i sebi. Ranije, narocito. Stavljao sam nas u razne situacije...
Umirao je od žedi kraj puta u pustinji, a ja sam mirno provozio hladnjacu sa tri hiljade gajbi mineralne vode. Interesantno, uopšte ga nisam primetio...
Tonuo je kao kamen nadohvat camca za spasavanje na cijem sam pramcu leškario.
- Maši rukicama...
Više puta sam se vracao iz rata, kao pobednik, i odmah potpisivao nalog za streljanje Doce, poznatog kolaboracioniste i narodnog izdajnika.
O, svašta sam mu radio...
Ali, ni u jednoj prici nije na kraju Ona ostajala sa gomilom kofera, sama u noci.
Veverica...
Možda je baš listala žurnal, ili izvirivala u pravcu pilotske kabine, ocekujuci stjuardesu sa "duty free" kolicima, u oblacima, na desetak hiljada metara iznad ove kilave situacije.
Mi smo, uglavnom, bili uveliko na zemlji. Doktor se baš pošteno ukopao, a i ja sam ušuškao glavicu u pesak...
Pokušao sam da napravim dramsku pauzu, ali se plašim da je ta pauza prekratko trajala.
Kao i moja dilema, uostalom...
- Šta nije u redu sa motorom? Pomalo se razumem u te stvari...
Dr je naglo došao sebi. Sa distance koja nam je više odgovarala, odjednom je poleteo u klinc.
- To je dobar auto... Stvarno dobar... Samo, ponekad se nešto dogodi i... Meni se cini da radi na dva cilindra...
Znam da je to dobar auto, nadrilekaru. Slucajno sam se jednom provozao u njemu. A što se tebi cini, to si cuo od nekog...
Dva cilindra? Ti ne bi primetio da radi na dva polucilindra i žirado šeširu.
Bolje cuti...
Mislio sam to dok sam ulazio u magacin i uzimao šrafciger i mala špic-klešta, i namerno nisam ništa govorio. Ako je mislio da to radim zbog njega i da cemo
na kraju razmeniti adrese i slati jedan drugom cestitke za "novaka", grdno se varao...
Ali covek je dobio teški napad papagajitisa.
- Ima tu neki modul... Špulna... E, ta Špulna se prekine, i onda, da ga ubiješ, ni makac...
Modul? Pobrkao si, blento blentavi, to je kod "apola 7". A špulnu okaci za uvo da misle da si važan cinovnik. Špulnom te poplašio neki majstor, oni imaju radar za takve tukane i samo ispaljuju carobne reci: šelna, flanšna, džeksna, buksna, a vi se hvatate za glavu koliko ce to da košta.
Bolje se istakni pa kupi novi auto...
Kao da me je cuo.
- Tu treba samo jedan mali deo...
Više nisam mogao da izdržim.
- Tu treba samo jedan mali novi auto...
Opa?
Trgao se...
Znaci, ništa od prijateljstva i menjanja duplikata znacaka i salveta...
- Ko danas može da kupi auto od plate?
Pitaj tatu. On je cuda pravio sa jednom platom. Uvek ste imali auto kao švedska ambasada, nije mogao da prode neki sajam automobila a da tvoj tatica ne spiska platu na neki BMW ili ono veliko cudo sa "nišanom"...
O, tata je znao znanje, ali nisam ni ja loš...
Pustivši ga da saceka da donesem sprej za podmazivanje, zatvorio sam karburator i polako spustio haubu.
- U redu je...
Šta "u redu je"? Nije mu bilo jasno. Ni verglanja, ni psovanja, ni guranja...
Nemoguce da je u redu...
Vec sam sedeo u stolici i brisao ruke "pucvalom", kad je pobožno okrenuo kljuc. Motor je savršeno kresnuo, i mada je bio poprilicno raštelovan, u odnosu na zvuk koji je ispuštao pri dolasku na pumpu, ovo je zazvucalo kao dovršena simfonija.
Izašao je i pošao prema meni, i preventivno sam smislio dve-tri najodvratnije psovke na svetu, za slucaj da se uhvati za džep, ali nas je zdravstveni radnik obojicu poštedeo te situacije.
- Hvala veliko...
Pružio mi je ruku samouvereno, kao da je on meni popravio kvar, no, iskoristivši privilegiju prljavih ruku, uvalio sam mu samo podlakticu.
Briši, nesreco. Rukovati se ipak necemo...
I pored toga, mahnuo je ulazeci u kola. Pokušao je da na licu složi nešto što je trebalo da asocira na osmeh, ali nije prošlo...
- Recite mi, molim vas, da znam, šta se pokvarilo?

cE, necu da ti kažem. Samo se zaglavio glupi automatski saug, ali neceš mi se tim podatkom mangupisati kod majstora.
Odmahnuo sam rukom.
- Otišao je ležaj na cegerlaufu...
Polako je klimao glavom u stilu "kao što sam i mislio" i spustio se na sedište.
Nego šta ce...
Strpljivo i pedantno, cega sam se pribojavao, vezao je pojas i namestio retrovizor.
O, ne odvezao se, dabogda...
U tom trenutku je možda i Veverica vezivala pojas i gasila cigaretu. Cuo sam brum nekog aviona koji se šunjao kroz zvezde baš nad mojom glavom, ali to bi stvarno bilo suviše...
To je sigurno bio neki sasvim drugi avion...

Tišina koja je nastala za nekoliko trenutaka vukla je na cisti D-moll, i, posle ko zna koliko vremena, ucinilo mi se da bih mogao da napišem pesmu.
Baladu, naravno...
Prema pumpi su stizala neka vozila, klinci su išli iz diska i vrištali kroz prozor. Dobro da su zakasnili...
Bilo bi bez veze da su me videli baš kad su mi stereo-mušice uletele u oba oka istovremeno, i zamaglile ih na trenutak...
Neki nikad ne nauce. Vec mi je dosadilo da dobijam bitke i gubim ratove.
Putuj, Doktore, prosto ti bilo...
Od mene ti nema više pomoci, pa sve da mi sledeci put naideš sa zaglavljenim pesmejkerom, a ne saugom...
Majstori su napanjili metalce u kolima i sve se ljuljalo od teškog roka i puberteta. Nisu imali pojma šta se dogodilo.
Svejedno...
Znao sam da ce jednog dana, kad budu gledali film o tome, sve njihove simpatije biti na mojoj strani.

Poglavlje 3

Tih dana je bila takva suša, da se cak i Dunavom dizala prašina kad neka lada prode malo vecom brzinom.
Pumpa je po danu izgledala kao amerska reklama za osvežavajuca pica. Face sa tamnim "ogledalo" cvikerima i kapima znoja na celu, pas koji drema u hladovini i poneka rerna na tockovima koja doplovi po asfaltu gustom kao fil za tortu.
Miholjsko leto? Ma još gore. Sve se pomerilo...
Još ce mi do kraja zavideti što radim nocu...
Boba Drot, od kog sam preuzimao smenu, inace dopisni clan štafete 4 x 100 metara, bio je spreman da startuje cim me ugleda, a njegova famozna metalik srebrna vespa uvek je cekala osedlana, za slucaj da stignem u smenu koji minut ranije.
Kad ga nije bilo napolju, to je bio siguran znak da ima neki važan razlog da me saceka. U devet od deset slucajeva u pitanju je bilo neko muvanje oko zamene.
Ovo je bio deseti slucaj...

Sedeo je podigavši noge na pult, sa ritualnom cigaretom u uglu usana, i listao casopis sa slikama nekog izmišljenog arhipelaga u južnim morima. Izgledao je zadovoljno, kao da je upravo kupio pumpu pod vrlo povoljnim uslovima.
Ma, ne, izgledao je još zadovoljnije.
Kao da je upravo prodao pumpu...
O, moj kolega iz druge smene nikad nije bio izraziti trudbenik. Vrteo je neki svoj sinemaskop od kog nije odustajao cak ni u vreme potpune dominacije crno-belog.
A i zašto bi?
Glavnu i jedinu ulogu u tom filmu igrao je više nego dobro.
Njegov stari koji je bio pokrajinski "neko za nešto" i imao milicionera pred kucom, zaposlio je sina jedinca na pumpi još pre desetak godina, možda i više. Po kazni...
Decko je zanemario fakultet, uhvatio se lošeg društva, i, pošto ni vojska nije uspela da od njega napravi coveka, Tata je nemilosrdno naslednika šibnuo u udruženi rad.
Naravno, svi su mislili da ce to biti prolazno...
Ali, Tata je bio prolazan...
Pukao je kao feder na budilniku kad su ga samoupravljaci uzeli pod svoje, u jednom od onih velikih istorijskih trenutaka kad se ispituje poreklo imovine, kad se smene dva-tri direktora, i poneki pokrajinski sekretar napiše ostavku.
I Boba Drot se tako orocio na pumpi...
U svakoj nesreci, kažu ima srece, a Bobina sreca je bila u tome što se sve to poklopilo sa nestašicama benzina, sa bonovima, par-nepar registracijama i dugim, dugim redovima, zbog kojih su pumpaši naprasno postali važniji od profesora kibernetike i specijalista za kardiovaskularne bolesti.
Bolje je umeti nego imati, kaže narodna mudrost...
Svaka cast...
Ali Boba Drot je tipican predstavnik pojedinacne mudrosti: umeti pa imati...
Biti crna porodicna ovca nikako ne znaci biti ovca u principu. Naprotiv...
Ipak, nekom bi možda izgledalo cudno što mali, obicni pumpaš prelistava prospekt Mauricijusa.
I meni je izgledalo cudno...
Znao sam da je mali, obicni pumpaš vec tri puta bio na Mauricijusu...
Bobby je spustio noge sa pulta, lupio nadlanicom po casopisu i odgovorio na moje nepostavljeno pitanje.
- Imaju strašnu vezu za Madagaskar...
Patio je za tim ostrvom, kao i za Peruom, i za preostalih par mesta koja još nije overio svojim pecatom.
Naputovao se kao kofer trgovackog putnika, ali bio sam skeptik u vezi s njegovim skorim odlaskom na jug Afrike.
Naime, tamo se ne ide preko Singapura...
Momci željni putovanja nekad su odlazili u mornaricu, ali Boba je pregledao Atlas sveta i zakljucio da ni najboljim brodovima još nije uspelo da uplove u Pariz, ili se usidre pod Kineskim zidom, pa je odlucio da do tih mesta stigne drugim prevoznim sredstvom.
E, pošto je skupe avionske aranžmane otplacivao malim televizorima, plasticnim telefonima i svilenim kimonima, odjednom su svi putevi poveli u Singapur ili Hong Kong. Toliko se muvao po tim varošima da su mu se i oci vec pomalo iskosile.
- Pazi stari... Cim prodam ono malo robe što mi je ostalo, palim na Madagaskar. Isti dan...
Ono malo robe? Njegova dnevna soba licila je na sasvim dobro snabdeveni "free shop".
- Ma idi Bobby... Nema šanse... Ti si ovisnik o švercu...
Kažiprst mu je proradio kao brisac.
- Ne, ne, ne... Gotovo je... Samo kokteli, zeleni, plavi, narandžasti, i one "Njambe" sa belim zubima. Necu da udem u radnju...
Malo je zastao, shvativši da je preterao.
- U stvari, samo suveniri... Golubu cu doneti kokosov orah, da ga potseca na detinjstvo, a tebi cvikere za sunce i školjku da slušaš more, da je onako nasloniš na uvo i da si tamo...
Uvek mi je donosio sitnice sa putovanja, i ja sam se, kao i svi mi, infantilno radovao tim stvarcicama.
Cinio je to pomalo zato što sam ja njemu cinio, zbog svih onih zamena sa kojima je kod mene vecito bio u minusu, pomalo zbog narudžbina kojih sam ga poštedivao kad su mu svi narucivali razervne delove za TV i baterije za sat, ali ipak najviše zbog prijateljstva, zbog neke slicnosti i saucesništva koje je postojalo izmedu nas.
- Cvikere za sunce? Nemam ja ništa sa suncem. Donesi ti meni cvikere za mesec... Infracrvene... To mi više treba. A školjku vec imam u kupatilu, pa mi donesi bolje jednu malu garavu sa onim perverznim pupkom, ako uspeš da je preneseš kroz carinu. Ako ne, nabavicemo uvoznu dozvolu...
Razvukao je širok osmeh. Znao sam da zamišlja glatku crnu lepoticu koju iznosi iz aviona prebacenu preko ramena, kao umotan tepih.
- Nije loše, nije loše... Ali, cekaj, nju neceš moci da staviš na uvo...
Ne, nisam ga razocarao.
- Nemaš brige... Na nešto cu je vec staviti...
Drotove oci su se skupile kao prorezi na štednoj kasici. Bio je neupotrebljiv za neke muške razgovore, sa njim se nije moglo pricati o ofsajd pozicijama ili štukama koje su otpale sa udice, ali su zato curice bile njegova omiljena tema.
- Matori pokvarenjak... A ja sam mislio da si rasista... Malu garavu... Nego, to sam i ostao da ti kažem. Tražila te jedna devojka, malopre...
Tražilo je mene više devojaka, ali to je "malopre" samo u odnosu na krstaške ratove, samim tim, te devojke odavno nisu devojke, što samo potvrduje da je u pitanju potpuni nesporazum.
- Ne verujem... Zašto bi me tražila?
Bobby nije bio zadovoljan mojom reakcijom. Znaci, još jednom sam dobro odglumio ravnodušnost.
- E sad... Otkud ja to znam... Mislim, neki intervju...
Misliš? E, ako je intervju, onda je ta cura sigurno iz zavoda za zaštitu spomenika. Ja sam svoje pesme otpevao, svoje autograme podelio...
Ništa nije ostalo...
Kalendari za koje sam se slikao ne važe više ni u najzaostalijim krajevima naše zemlje.
Ma, price o "bivšima" samo popunjavaju prostor izmedu lica sa naslovnih strana i horoskopa. Šta ce kome to?
Zna se koja vrsta prica pocinje sa: Bilo jednom...
Ne hvala, vec izvesno vreme ne verujem u bajke...
Boba nije mislio tako. Svet je bio njegova ulica, a ipak je smatrao da slika u novinama menja nešto u životu.
- Šta te košta? Bla, bla, truc, i gotovo... I, možda i umuvaš nešto, šta misliš?
Skoro da sam mu rekao šta mislim, ali tad su se, iako sa malom zadrškom, aktivirale moje cuvene kocnice.
Njemu se to ucinilo kao nedoumica.
- Pazi, riba je mracni mrak. Prevela bi copor pedera u pravu veru. Samo kad bi se malo koncentrisala...
Đavo ce ga znati. Možda je u pitanju neka prakljaca koja je jednostavno Bobin tip. Znao sam gospojicu koju su jedni opisivali kao cicu sa dobrim dudicama, a drugi kao sisatu kravetinu.
U pitanju su nijanse, jedva primetne, kao recimo ta koja odvaja macku od domaceg goveceta, pa je zato bolje da se o ukusima ne raspravlja.
Mnogi su doktorirali pišuci o tome, i stvarno nema smisla da se i ja upuštam u tu problematiku svojim naivnim primerima.
Zato sam skrenuo temu...
Kad je Drot u pitanju, temu je najlakše skrenuti ka devizama i crnom kursu. Još par minuta smo davili o markama i dolarima, a onda sam ga polako otpratio do vespe.

Devojke? Ah da, cuo sam za njih...
Cak sam ih i video...
Jesam, stvarno...
Neke, doduše, u prolazu, izdaleka, kroz prozor kola ometan brisacima, ali zato neke iz neposredne blizine, iz cudnih uglova, pod dnevnim svetlom i pod veštackim osvetlenjem.
Da, neke sam baš dobro zagledao...
Šetao sam gluvoneme lutkolike kozmeticke poligone, raspravljao o suštini sa ružnjikavim intelektualkama u debelim puloverima, i bio na ivici homo-seksualizma, vodeci na utakmice promašene tatine sinove, curice koje su nosile muške jakne i tukle tri piva po poluvremenu.
Posle su me razvukle lokalne poleguše, sa kojima sam se upoznavao i opraštao o istom trošku, pod tušem, pred polazak...
I sve je u redu...
Zaboravio sam imena, brojeve telefona, madeže na bezobraznim mestima, nicega se više ne secam.
Svi pravi mangupi boluju od amnezije...
Pamtim samo onu paniku hemije u vazduhu, kad se Veverica pojavila na vratima kafea "Charlie", sa rukama u džepovima pantalona od tvida, ogrnuta mirisom decembra i pecenog kestena koji više ni jedan fajront nije uspeo da izjuri iz lokala.
Da, nedavno sam svratio na cugu. Taj kafe još uvek tako miriše...

Te veceri na pumpi, sve do 23:47, bio sam spreman da se opkladim da se to dogada samo jednom u životu.
U 23:48 izgubio bih opkladu, jer se dogodilo drugi put...
Da se razumemo, nije mi osamnaest godina. Štaviše, devojcice i decaci iz mog razreda vec su proslavili i petnaestogodišnjicu punoletstva. Slava im...
Odavno ne startujem na prvu loptu. Palim se na dugogoreci fitilj. Mašta me je upropastila...
Uvek sam uz likove smišljao karaktere, boju glasa, male navike i omiljene pisce, i nikad se to nije poklopilo sa njihovim pravim osobinama.
Uvek sam ljude zamišljao boljim nego što jesu, i tako sam nekako i prošao...
Zato nisam naseo na siluetu koja je izašla iz automobila zaustavljenog na kraju pumpe, kod aparata za promenu ulja.
Vozac nije ugasio svetla i farovi su kroz tananu letnju haljinu projektovali duge, vitke noge...
Hej, svetska silueta. Nije joj mesto tu...
Sigurno je ispala, slucajno, iz nekog magazina, i samo je svratila da pita kojim se putem može najbrže vratiti u svoju reklamu za parfem.
Iz prakse mi je bilo poznato da takve siluete uvek imaju olakšavajucu okolnost. Stakleno oko, karijes dvojku ili nosinger kao kljuc od ludnice.
Na udaljenosti do koje se primakla još nisam uspeo da uocim ni jedan od navedenih detalja, ali nije me to zbunjivalo.
Zbunjivalo me je što to uopšte nije izgledalo kao neko ko dolazi negde. Ne. To je izgledalo kao Neko Ko Dolazi Meni. Kao neko ko mi opet dolazi...
Prišla je sasvim blizu. Sad sam vec bio sasvim siguran da se radi o "skrivenoj kameri".
Bila je lepa kao san umornog andela...
Gde je zamka? Ah, da, ostao je još sopran. Znao sam da ce sve upropastiti kad zapišti kao cajnik.
- Dobro vece...
Alt?
Setio sam se jednog plavog i dubokog mesta u moru koje sam video visoko sa magistrale, u prolazu, i više nikad nisam uspeo da ga nadem.
Otkud mi je to palo na pamet?
- Dobro vece...
Pokušao sam da ne izgledam kao žvalavi mesni švaleri koji se iskeze kad vide nešto tako lepo, ali je malo verovatno da sam uspeo u tome.
Šandor me je spasao. Izvukavši se ispod camca protegao se i glasno, prostacki zevnuo, ne stavljajuci šapu na usta.
Okrenula je profil na trenutak.

Kao ono u starim filmovima, kad se nekom opaljenom vraca izgubljeno pamcenje, zatitrala je slika zadnjeg sedišta Naduvenkovog "golfa", i jedan pogled, kraci od slobodnog vremena leptira koji žive jedan dan.
To je, znaci, ta ticica? Saputnica onog frkadžije od pre neki dan?
Brzo sam pogledao auto koji ju je dovezao, bio je zaklonjen senkama Šefovih omiljenih breza, ali poziciona svetla su bila dovoljna da pogodim o kom se modelu radi.
Laknulo mi je...
Pomislio sam da je to objašnjenje za sav taj elektricitet.
Protumacila je da je taj uzdah upucen Naduvenku.
- Mišku je neprijatno zbog onog, pre neki dan. Zato su stali malo dalje...
Ne vredi. Napetost nije nestajala...
Dok sam gledao kako dolazi, neko mi je neprimetno zatakao zapaljenu šipku dinamita za uvo, i ta stvar je još šištala tamo, preteci da eksplodira, svakog casa...
Na srecu, živci su mi još uvek kao užad za šlepanje pokvarenih nosaca aviona.
- Nema problema. Što se mene tice neka dode... Samo, ako je vec želeo da sklopi primirje, bolje da je uzeo belu "zastavu" nego beli "golf"...
Osmehom je registrovala tu malu igru reci, i tako prošla još jedan test na ispitu savršenosti.
Onda se uozbiljila...
- Ali... Ja nisam tu zbog toga. Zar vam kolega nije rekao? Želela bih da pišem nešto o vama, pa sam svratila da se dogovorimo. Oni bi posle došli po mene... Ako ne smeta?
Ako ne smeta? Boba Drot je bio u pravu. Ona ne bi smetala ni tek vencanim pederima na medenom mesecu...
- Ne smeta, naravno...
Postojala je opasnost da njeno grubo prisustvo naruši harmoniju tog plemenitog mesta, da poremeti sklad naslaganih limenki motornog ulja i boca destilovane vode, ali sam ipak odlucio da rizikujem i dozvolim joj da ostane malo.
Mahnula je rukom...
Naduvenko je, izgleda, motrio kao lovni terijer, jer je istog casa dao gas i zbrisao u noc. Poželeo sam mu da ga iza okuke pokupe na vojnu vežbu i da se tek za dve-tri nedelje vrati po devojku cije ime još nisam znao.
- Ja sam Mila...
Nego šta si. Ali, nismo se ovde okupili da se hvalimo.
- Slažem se...
Verovatno su je svi davili na taj fazon. Kao da se ljutnula, ali sasvim damski. Malo, malcicko.
- Svi me tako zovu. Ime mi je staro, dugo i ružno...
To svi kažu. Znate li ikoga ko je zadovoljan svojim imenom?
Videla je da ne odustajem. Osmehnula se u znak predaje.
- Emilija...
Emilija? Stvarno su mogli to davanje imena da shvate malo ozbiljnije. Ko su ti ljudi koji su mogli jednu malu bebu nazvati Emilija. Emi...
Lija...
Moj nepogrešivi instikt za nadimke odmah se uklopio uz njen radoznali nosic i dugi rep od pirgave kose.
Lija...
No, vec je bio krajnji momenat da prestanem da blenem u nju i da i ja nešto kažem.
- I moje je staro i ružno, ali, dobio sam ga po dedi, nema smisla da ga menjam. Ime je sve što sam nasledio od porodice...
Dopadalo joj se kako se ponašam, i nije cudo. Bio sam bar deset godina mladi nego poslednjih dana.
- Nemoguce... Sigurno ima još nešto...
Zackiljio sam i pogledao naviše kao da pokušavam da se setim.
- A da, da, da... Lažem... Nasledio sam i visok krvni pritisak...
Slatko se nasmejala, pa sam se nasmejao i ja, ali moj osmeh je malo gorcio. To što sam rekao bilo je kriticno blizu istine.
- Mene zovu Džokej...
Izvadila je nešto iz tašne i pružila ruku kao da mi poklanja tu stvar.
- Zašto Vas zovu Džokej?
Kasetofon? Mali "reporterac" kojih sam se nagledao...
Zatvorio sam oci i postrojio novinare uza zid, kao osumnjicene u policijskoj stanici.
I sve sam ih identifikovao...
Pokvarila je caroliju...
Mala nocna znatiželja diskretno me podsetila da njoj nisam potreban ja, nego prica. I to ne cak ni prica o meni, nego samo i jedino prica...
Nekoliko trenutaka nisam pazio na lice i na njemu se sigurno desila neka promena, jer ona je to primetila.
- Ne želite da pricate o tome?
Da znaš da želim. Voleo bih da kažem citav život u jednoj dugoj, duuugoj recenici. Ali samo tebi, Rido, ne glupim novinama. Necu fotografiju na kojoj tocim benc, pored neke slike iz Dana Lavova...
Nek neko važniji novim pokolenjima posluži za primer o neminovnoj prolaznosti slave...
- Ne. Ne želim. Ni o tome ni o bilo cemu...
Konju...
Glupa, trapava, gruba, dlakava balkanska konjino. Ko si ti da zbog svoje sujete i bezvezne price uskratiš staroj pumpetini najlepši osmeh koji se tu dogodio?
- Ja sam kriva... Ucinilo mi se da je u redu...
Pošla je ka vratima i skoro sam podigao ruku da je zaustavim.
Ponovo mi se ucinila kao neko moj, kao neko kome ne smem dozvoliti da ode.
Došla je do vrata, naslonila se na okvir sasvim mirno, ali se nije okrenula.
- Rekli su mi da više nikad niste hteli da pricate o tome, i zato sam prvo i došla da se dogovorimo, ali... Malo sam se zaboravila, izvinjavam se...
Preterao sam...
Dolazili su novinari i pre, sad vec dugo nisu, ali njih sam uvek nekako mogao da prepoznam i da ih docekam na gotovs, kao jež suvo lišce poneto vetrom.
Ona me je prevarila. Nije htela, i nije znala, ali uspela je da me zatekne bez obrambene maske, i uplašila se kad sam je na brzinu stavio. Da je bila na mom mestu, sigurno bi me razumela.
Ali, svako je uvek samo na svom mestu...
Tako sam i ja bio na svom, na korak iza nje.
Poželeo sam da joj dodirnem rame prstima, da kažem nešto što bi me opravdalo, ali ostao sam sto kilometara dalje i izvalio glupu sindikalnu ispriku.
- Ne, ja se Vama izvinjavam...
Ni na to se nije okrenula.
Odmahnula je rukom što je moglo da znaci: U redu je...
Ali najverovatnije je znacilo: Idi s milim bogom...
- Da li bi mogli da mi pozovete taksi?
Ne bih. Kad nisam odao telefonsku tajnu zbog klempavog Doktora, kog sam želeo da što pre maknem s ociju, necu ni tebi pomoci da odeš, mala uvredena lisice...
Napravila je još jedan korak i zastala na pragu. Onaj pokvarenjak od vetra jedva je docekao da joj se zavuce pod široku staromodnu haljinu.
Verovatno grešim. Haljina je sigurno bila modernija nego što je to mogao i da pretpostavi dežurni pumpaš...
Staromodna, u najlepšem mogucem smislu, bila je ta lepa slika.
Devojka sa vihorom pod haljinom, od nepoznatog autora...
Spustila se u "moju" stolicu, i gledala negde kroz mrak. Znao sam da svakog casa može naici neko ko ce je zauvek odvesti.
Prišao sam i seo na visoki prag, malo iza nje. Tako sam mogao neprimetno da zavirim šta se dogada na levoj polovini njenog zamišljenog lica.
O, samo to ne...
Prkoseci zakonu gravitacije, u njenom oku je blistala malena suza, a onda se ipak otkinula i nestala putujuci kraj nosica.
Znam, more je potopilo Atlantidu, i, krckajuci stene kao lešnike, išaralo lokalnu planetu. Brzaci lome turbine, a mutne velike reke nakrive šešir, pa potope Kinu i Indiju kao veliki veš. I nikom ništa...
Ali, suza je kraljica. Suza je najmocnija vodena sila.
Trudeci se da to ne deluje nervozno, lupkao sam neki takt, pokušavajuci nezrelo da privucem njenu pažnju.
Neuspešno...
Na srecu, Tajni agent Šandor nije me ispuštao iz vida, pa sam se obratio njemu, a njemu sam nekako i navikao da pricam.
- Nema tu nekog zapleta... Jednom sam zakasnio u školu. Prvi put sam zakasnio u školu... U stvari, prvi put sam uopšte negde zakasnio. A padao je sneg, kao sumanut. Onda su padali veliki snegovi i nije se videla druga strana ulice... Ja je nisam video... Išao sam u prvi razred, obukli su mi sve novo, i kariranu kapu, to je bio prvi dan posle Nove godine... I bio je jedan prozor usput, bilo ih je više, ali taj mi je odgovarao, bio je nizak, i uvek pun nekih cedulja, prodaje se med, krevetac, domace vino, i ucinilo mi se da se pojavila nova cedulja. A prozor je bio zamrznut, i ja sam duvao da ga odmrznem, i virio i zakasnio. Minut, možda, ili pet, ne znam, sigurno sam mnogo duže stajao pred vratima plašeci se da udem. I, kad sam najzad ušao, ucitelj je rekao, zbog one šarene kape, ili zbog toga što je nisam skinuo, ne znam, rekao je: A, evo, stigao je i neki džokej... I svi su se smejali, a ja sam stajao ukopan, kao mala karirana pecurka. I nadimak je ostao zauvek... to je ta prica, ništa posebno. Tako me i danas uglavnom zovu Džokej...
Ne znam kad je pocela da me gleda, ali nije prestala ni kada sam podigao glavu i pogledao je pravo u oci.
Oni koji su nekad uspeli da vrate osmeh na lice na kom još ima tragova suza, znaju kako je to dobar osecaj.
- Lepa prica...
Nisam više želeo da budem grub, ali sam nekako morao da nas vratim na pravi razlog našeg susreta.
- Stara prica. Nove vec nisu tako lepe...
Pogledala me cudno, kao da misli da sam buntovnik bez razloga, i odjednom se i meni ucinilo da sve to i nije tako važno.
Preuzela je servis.
- Pišem za "Lunu", to je ženski list, ne znam da li ste culi?
Nastavio sam da šmiram. Nabrao sam obrve kao da pokušavam da se setim, a ne ide mi...
U poverenju, nije se moglo sastaviti ni sat na TV-u a da bar jednom nije pompezno reklamirano šta "Luna" u sledecem broju, izmedu ostalog, donosi...
No, izgleda da sam je prevario...
- Svejedno, nije ni važno... Kad sam Vas ono videla tu, nedavno, to mi je nekako... Šta ja znam... Preslušala sam ponovo sve te ploce, otkrila još neke pesme, i bilo mi je tako...
Žao? Prilicno nespretno je izbegavala tu rec.
- Bilo mi je teko... cudno. Nisam uspela da nadem nikakvu vezu izmedu tih pesama i ovog mesta...
Primetio sam da joj glas sve više prelazi u šapat i požurio sam da nešto lupim. Nocas se u mom bircuzu više nece plakati.
- Ali našli ste bar oficira za vezu...
Vidim li ja to izvesne nagoveštaje osmeha?
- Pa da. Jedino Vi i znate...
Prekinuo sam je podigavši prst.
- Nemojte mi više govoriti "Vi". Stalno se okrecem da vidim ko mi se to ubacio u pozadinu.
- Ali, i Vi meni govorite Vi...
Šandor me je ponovo izvadio. Dogegao se i seo kraj njenih nogu, a da ona, okrenuta ka meni, to nije primetila.
- A ne, ja to mislim u množini, na tebe i Šandora.
Tek tada je spazila najvernijeg covekovog prijatelja, bar kad je ovaj covek u pitanju, i glasno se nasmejala.
Sad sam vec znao da ce mi taj smeh nedostajati.
- Šandor? O, Bože, kako si samo mogao da tako nazoveš psa?
Opa, dve lepe stvari. Rekla je "ti", i nije ni pomislila da je neko drugi mogao da kumuje malom psu.
- Ne, nisam ga ja nazvao. Tako mu piše u ispravama. Šandor je inace luksemburški gonic, vrlo retka vrsta...
Bilo joj je jasno da je Šaca surovi mešanac, ali joj to nije smetalo da ga pomiluje. Repati poltron se istog casa prevrnuo na leda.
- Šalim se, naravno... Šef ga je nazvao Žuca, ludim od invencije, pa sam hteo da ga ofarbam u crno, samo da zeznem šefa, ali sam shvatio da je ipak jednostavnije da kucu drukcije nazovem i nazvao sam ga Šandor, sasvim slucajno. Ali sad mi sve više i više lici na nekog pravog Šandora...
Pas je za to vreme samo podizao i spuštao uši. Još mu se nije dogodilo da u nekom razgovoru toliko puta pomenu njegovo ime.
- I? Gde smo stali?
To pitanje ju je trglo iz dobrog raspoloženja, i glas joj je ponovo dobio onaj bojažljivi prizvuk.
- Naš list se bavi drugim stvarima, ali je urednik u principu veoma zainteresovan, mislim zbog tiraža i svega, i spreman je da objavi feljton, više nastavaka, i da uvede rubriku o tom vremenu, pocevši sa tobom...
Cekaj, ovde neko vara. Sad se prave feljtoni o smenjenim generalima i ministarskim švalerkama, a ne o bivšim pevacima...
- Ko je taj tvoj urednik, znam li ga možda?
Kimnula je glavicom, zadovoljna razvojem situacije.
- Brzak... Rekao je da vas... da TE puno pozdravim...
Brzak? O, to je stvarno od srca. Dakle, prokleti alkos je još živ...
Tacno sam ga zamislio u prljavoj, vecitoj zelenoj jakni, koja bi trebalo da izgleda terenski, kako grokce u slušalicu:
- Mala, ti izvuci jednu rec od te budale, a ja cu objaviti feljton...
Lepi pirgavi amater još nije provalio zlocudni humor starih profesionalaca. Ona je mislila da radi neku pravu stvar.
- Pa ako te interesuje, morao bi mi pokloniti desetak dana...
Ne interesuje me. Ali cu ti pokloniti šta god poželiš...
- Šta kažeš na noci? "Hiljadu i jedna noc - part 2". Hm? Samo, zbog toga ceš morati tri godine svake noci dolaziti na pumpu...
Digla je dva prsta kao klinci u školi.
- Da ili ne?
E, Lijo, Lijo, mali Mandrak si ti. Nisam primetio trik, ali ti si to "Da", kao zeku iz cilindra izvukla još iz one šarene džokejske kape...

Ne znam kako ranije nisam primecivao da benzinska stanica na starom putu za Beograd ponekad lici na avetinjski grad...
Godinama sam vodio jedan davno završeni rat, kao oni suludi samuraji, zagubljeni po pacifickim ostrvima, koji nikad nisu priznali poraz.
Da li sam ga ja to upravo priznao?
Ne još. Samo sam konstatovao da je rat završen...
Ali, nešto je sumnjivo oko ishoda. Izgleda da nisam baš jako na pobednickoj strani. Nigde ni traga vatrometu...
Naprotiv...
Mesec i ekipa su se pritajili iza oblaka, podržavajuci tišinu kojaje nastala po Emilijinom odlasku. Bice bolje da se sklonim unutra.
U takvim nocima davoli sa kofama i lopatama tiho se spuštaju u Veliki Tihi Rit.
Oni se uvek snabdevaju tu, kad im ponestane mraka...

Poglavlje 4

U teškim predratnim i okupacijskim vremenima, moj predak, poznat po nadimku Šteta, imao je u glavnoj ulici gvoždarsku radnju na veliko i malo, o kojoj je vodio brigu.
Kad su oslobodili grad, oslobodili su i mog dedu te brige.
Više nije morao da brine o radnji, kao ni o dve velike, lepe kuce koje je do tada imao.
Morao je brinuti samo o tome da ne gunda preglasno kad prolazi pored njih...
Naslušao sam se tih gundanja praveci mu društvo na putu za vinograd. Bio sam klinac, ali sam vec razlikovao te reci, kojima sam mogao da zaradim smeh ako ih jednom izgovorim, i šamarcinu ako ih izgovorim i drugi put.
Deda mi nikad nije pricao o tome, ali raspitujuci se kod ostalih clanova porodice zašto on uvek psuje na istom mestu saznao sam da su te kuce nekad bile naše, ali da smo ih dali nekim siromašnim ljudima, i da to ni slucajno ne spominjem u školi.
Bojim se da sam suviše sedeo kraj Deda-Štete, i da je virus njegovog baksuza prešao i na mene.
Bio je rodeni gubitnik...
Cuo sam da je bio kolar i kovac kakav se retko rada. Prica se da su cak iz Pešte i Erdelja dolazili nacvrcani baroni i svinjarski trgovci, zbog cuvenih lakih "paradoških" ceza kakve je samo moj deda pravio.
Ali, onda se izvesni Henry Ford pojavio u njegovom životu, prvi put...
Tu-tuuuuuuuuuuuuuuu!
Automobil nije odmah izbacio iz igre sve klasicne konje, ali je zacarao najvažnije i najlovarnije mušterije i više niko nije narucivao ni kocije, ni fijakere, pa cak ni karuce...
Potkovica nekom i donese srecu, ali veoma retko potkivacu ili potkovanom, pa se Bata Šteta prebacio na sve i svašta, muvao, trgovao, zakidao i švercovao, samo da bi nekako postao Gospodin.
Neki zlobnici misle da ponešto što je radio baš i nije bilo najpoštenije, pa zato verovatno Deda i nije dospeo na onaj prazan list papira koji predstavlja spisak svih onih koji su se pošteno obogatili, ali ostaje cinjenica da je postao Gospodin, i da su svi skidali šešire i govorili "klanjam se" kad on predvece izvede svoj bambus-štap u šetnju.
Postao je Gospodin u najgori cas...
Naišlo je vreme Drugova i bilo je sramota nositi odela s prslukom i šarana sa pijace na Badnji Dan. Više niko nije skidao šešir, u stvari, svi su ih skinuli i metali kackete i francuske kape koje se ne skidaju makar kome, pa je Gospon Šteta shvatio da ce ponovo morati da muva, trguje, zelenaši i jajari, samo da bi nekako postao Drug...
Ali nije uspeo...
I da jeste, opet bi bio žrtva zavere, jer su u meduvremenu Drugovi naprasno postali Gospoda, što je obrnuti, i, sudeci po masovnosti, izgleda nešto lakši proces, no, kao što rekoh, nije uspeo...
Imao je neke šanse pred kraj, jer je totalno posenilio i podetinjio, ali tada mu se Henry Ford po drugi put umešao u život.
Jedan daleki potomak mister Forda, tamnozeleni "peugeot 404", pokupio je zamišljenog starca iz šetnje i odvezao ga direktno u predgrade neba.
Auto je bio relativno velik, ali je imao malu registraciju, tako malecku da se nekako zauvek zagubila u sudskim aktima. Rezultati istrage nisu bili u Dedinu korist, ali su pružali priliku da mu se na epitafu napiše da je ispustio dušu pretrcavajuci ulicu u osamdeset i osmoj godini.
Alal vera...
Ako postoji raj, na šta pomišljam sa dozom rezerve, i ako je moj saputnik sa taljiga u njemu, u vezi cega sam takode sumnjicav, nadam se da je konacno uspeo u nekom poslu.
Snaci ce se draga starudija, ne bojim se ja za njega...
Ako vec ne otkupljuje perje iz krila andela, pokušace da proturi bižuteriju i praporce za vražje rošcice, ili ce smisliti neku belonebesku prevaru kojom ce povratiti sve što je izgubio na ovom svetu.
Istina, svojim poslednjim "poslom stoleca", poslednjim u telesnom životu, obezbedio mi je dvosobni stancic na mansardi, što je lep gest, iako je za tih pedesetak kvadrata dao cetvorosobnu kucu sa velikom baštom, ciji bih jedini zakonski naslednik takode bio.
Naime, Šteta je saznao iz poverljivih izvora, alijas od gospodina Mušickog, s kojim je svakonocno igrao lorum u Zanatskom Domu, da ce se izvesna kuca uskoro rušiti zbog izgradnje mosta, i da ce svaki pedalj u njoj tada vredeti bogatstvo.
I, zagrizao je, veliki kalkulator, koji nikad nije imao ni džepni kalkulator...
Sve svoje racunice izvodio je malom mastiljavom olovkom, na kojoj je bio nacrtan pelikan, i koja je izgledala zaista lepo, ali je definitivno imala fabricku grešku, jer su sve te racunice do kraja ispadale pogrešne...
Našao je "žrtvu" za trampu i sve obavio na brzinu, da ne bi slucajno prozreli njegovu špekulaciju, ali, na žalost, dalji razvoj dogadaja pokazace da je most izgraden nešto dalje, preko reke, što mu je nekako i prilicilo, i da fatalna kuca sa malim stanom u potkrovlju nikad nije srušena.
Za razliku od Caleta...
Doživeo je težak nokdaun, vrativši se sa puta i saznavši za veliku transakciju, i od tada, pa do kraja života, moj otac nije više nikad rekao svom ocu ni jednu rec dužu od dva slova...
Stari i ja smo, doduše, živeli u stanu koji je dobio od firme, ali on je znao, kao što je znao sve, da smo ostavši bez svoje stare kuce za sva vremena ostali bez svog komada zamlje na ovoj planeti...
A Deda Šteta je izgleda baš i cvikao od svog komada zemlje. Od onog komada nad glavom...
Nadao se da ce živeti hiljadu godina, i, kad je prošao osamdeset i sedmu, uplašio sam se da zaista i hoce...
Male prakticne stvari, kao oporuka, ili prepis stana, na primer, verovatno su ga podsecale na vožnju ulicom kojom se svi stanovnici ovog grada bar jednom provozaju, i ja nisam imao srca da insistiram na eventualnim dobrim stranama administracije.
I tako sam, kad je došao taj dan, još jednom platio mali stan pod krovom, kroz nasledne takse i nagomilane neplacene racune.
Pokušavajuci da prevari citav svet, uspeo je da prevari samo mene, i još neke koje je voleo...
No, sve sam mu oprostio, jer stan je ipak naglo dobio na vrednosti onog casa kad se na njegovim vratima pojavila Emilija Kovacev, rumena kao breskva, tegleci veliki sportski bicikl.

- Malo sam zakasnila?
Desetak godina, po mojoj slobodnoj proceni, mada mi tam-tam pod majicom šalje tajanstvene poruke da si stigla na vreme...
- Hej, udi... Zar je to vec cetiri?
Prihvatajuci bicikl krivio sam se prema nekom izmišljenom satu, iznenaden kako je to vreme proletelo. Vec cetiri?
Medu nama, sekund pre zvona, konstatujuci da je dva do pola pet, definitivno sam odlucio da nikad više ne kupujem casovnike sa olovnim kazaljkama...
Njen nosic vrteo se po sobi kao periskop.
- Imaš zgodnih drangulija tu...
Oduvek su me nervirale oštrokonde koje upadaju u stanove kao sovjetski obaveštajci...
- Jao, da li je ovo original... Gde ste ovo nabavili... A pošto je, ako se sme znati... Jedna moja prijateljica ima istu ovakvu, ma istu istacku...
Lija me nije nervirala. Ne samo da nije postavila ni jedno od ovih pitanja, nego sam je, vrativši se sa terase, zatekao tacno tamo gde sam poželeo da bude.
Sjajne lažljive stvarcice mamile su sa svih strana, ali ona je izabrala staru fotografiju na zidu, jedinu fotografiju u citavom stanu.
Okrenula je glavu ka meni, ponovo pogledala sliku, i vratila mi pogled.
Savršeno...
Od mene je najlakše dobiti odgovor kad ne postaviš pitanje.
- Ovo je Popac... To je njegova gitara... U prsluku je Martin, Lufter smo ga zvali... Ovog treceg ne znam, ali je u sredini pa nisam mogao da ga isecem. Stavicu tu neku nalepnicu...
Dotakla je prstom lice zamišljenog decaka koji je sedeo u travi.
- Nemoj... Baš si bio sladak...
Bio? Šta bio?
Da mi je osamnaest vec bih startovao sa tim pitanjem, ali rekao sam da mi nije osamnaest i to više necu ponavljati.
- Kafa?
Okrenuvši glavu prebacila je kosu preko ramena, i jedan oblacic parfema zapleo mi se u trepavice kao odbegli deciji balon u telefonske žice.
- O... Ja pijem samo espreso...
Samci imaju privilegiju malih rituala. Ne skupljam marke, i ne slušam klasiku, ali imam aparat za espreso, svoj oltar u kuhinji...
- Fino. I ja...
Kockice šecera baš i nisu jako bile kockice, bile su u obliku znakova na kartama, i, uzimajuci ih, dobro sam pazio da na njen tanjuric ne zapadne neko srdašce. Takav kicer ipak nisam.
Pik je bio sasvim u redu...
Još je stajala pred onom fotografijom, kao pred ogledalom.
- Ovo je neka posebna slika... Tako je nekako... daleko...
Znam. Još niko nije uslikao vreme, ali ponekad mi uspe da ga zamislim kako se valja i huci kao velika siva lavina.
- Da. Daleko je... Negde tamo gde možda i pocinje prica...
Emilija je brzo, ali pazeci da time opet nešto ne pokvari, pritisnula crveno dugme na malom kasetofonu.

U životu ima glupih situacija više nego što ih uspevamo potrošiti, pa nas tako poneka od njih i mimoide. Sigurno sam i ja neke izbegao, ali mislim da sam one najvažnije ipak zakacio.
Oni koji su uvedeni u novi razred, u novoj školi, a usred polugodišta, usred casa i usred puberteta, znaju o cemu govorim.
- Ovo je vaš novi drug...
Novi Drug je imao ispeglanu školsku uniformu koja ga je stiskala kao "gvozdena devica", ali to nije bila jedina sprava za mucenje kojoj je tog dana bio podvrgnut.
Mašina za šišanje, kojom je majstor Simce muške clanove naše porodice nagrdivao godinama, prošla je tog prepodneva kroz moju kosu kao kombajn, ne pazeci na tanane niti samopouzdanja upletene u duge letnje šiške.
Good bye, George Best...
Kao za inat, neki decaci su imali frizure po uzoru na levo krilo "Manchester Uniteda", a ja sam izgledao kao da upravo krecem na slet Sokolske Omladine.
- Sedeceš sa Martinom, poslednja klupa, srednji red...
Tako sam upoznao Luftera. Mislio sam da nije normalan...
Bio je neprijatno, tako reci odbojno uredan. Sveske u plavom pak-papiru, šmirgla za šiljenje vrha olovke, i pernica na kojoj se videlo da je stara nekoliko godina,
pa ipak, na njoj nije bilo naziva rock grupa, ili ženskih imena urezanih šestarom.
Sve bih to od buškastih cipela do gornjeg, naravno zakopcanog, dugmeta na košulji, nekako i podneo, ali postojala je još jedna stvar koja mi je pomerala centar za ravnotežu.
Navlake...
Crne klotane navlake za rukave, kakve nose samo bankari u kaubojskim filmovima.
- Gde stanuješ?
U tu školu sam prešao kad smo se preselili u stan koji je Cale konacno dobio u nekoj od onih velikih kutija za cipele koje arhitetke projektuju jednim jedinim lenjirom.
Ni adresa nije bila bolja...
- B-/16...
Zazvucalo je kao model saveznickog bombardera, ali Martin se ranije doselio i vec je bio u fazonu šifrovanih ulica.
- Ej, to je do nas... šta, i tvoj stari je vojno lice?
Moj Cale? Dobri vojnik Švejk?
- Ne. Moj stari je sumnjivo lice...
Tad se prvi put nasmejao nekoj mojoj šali, ali to je bilo kobno po njega. Shvatio sam da imamo istu žicu za smešno i nemilosrdno sam tukao po njoj, u najgorim mogucim momentima po Martina, u komemorativnoj tišini pismenih zadataka, i zavreme dugih, psihodelicnih monologa našeg razrednog.
Klupa koju smo delili sledecih osam meseci izgledala je kao Berlinski zid. Jedna strana bila je cista i uredna, sa stvarima spremnim na smotru na koju je Luftera tata potpukovnik navikao, a druga, koju sam ja koristio za sakrivanje stripova, drecala je kao bruklinski metro..
I, kako to vec biva u praksi, moj sused je, skidajuci ciglu po ciglu, sve cešce provirivao na šarenu stranu, i bilo je samo pitanje trenutka kad ce pokušati da prebegne...

Taj istorijski trenutak se sasvim približio kad se doktor Popovicki sa svojom porodicom doselio u dva trosobna stana u našem ulazu, i, probivši zid izmedu njih, otklonio osecaj teskobe koji novogradnja ponekad natura.
I tako, nad samoupravljacima i penzionisanim železnicarima, visoko na poslednjem spratu, van dometa takozvanog mirisa kiselog kupusa iz podruma i van dometa komšijskih ogovaranja, zasvetleo je stan doktora Popovickog, kao izlog robne kuce pred Novu godinu.
Odatle, iz suterena oblaka, spuštali su se Gospodin i Gospoda Doktor rano ujutro, i vracali se kasno u noc, a oko podne bi, obicno, i lepa srnolika devojcica prostepovala kraj nas svojim lakovanim cipelicama, ostavljajuci nam miris finog sapuna i mogucnost da gledamo kako odlecu svileni leptiri u njenoj kosi.
A onda se jednog dana pojavio i majstor...
Bio je naš vršnjak, i uvalio se izmedu Lufterovog marta i mog septembra tako lako i logicno, da smo se zacudili kako ranije nismo primetili da nam nedostaje.
Popac...
Ne, nismo išli u isti razred, što sebi nikad necu oprostiti, ali bar smo zajedno išli u školu. Pardon, zajedno smo išli do škole, a onda smo naglo skretali levo, prema Kanalu, u kom su se tad još srebrile velike, pljosnate deverike.
Popac je imao nekoliko blanko opravdanja, ja sam imao kutiju najboljih, "španskih" glista, a Martin je imao loš predosecaj i dugo se kolebao, ali poznato je kako je prošao Pinokio kad su ga onaj Lisac i Macor uhvatili pod svoje.
Ali poznato je i to da Papa Djepeto nije bio potpukovnik...
Kad je provaljena afera "Kanalgejt", i kad je Martinov otac saznao da mu sin citave nedelje nije bio u školi, naš drug je postao žrtva vojne hunte i sutradan se pojavio modro našminkan, kao da je spavao na jastucetu za pecate.
- Onaj ludak me naduvao kao luftbalon...
Tako je izgubio šmekerski nadimak Luter, koji je visoko kotirao dok su crnacka prava i revolucija još bili u modi, i zaradio novi, modifikovani, koji ce mu, na žalost, proreci citav život.
Martin Lufter King...
King nije imao nikakvih šansi, Martin se držao neko vreme, ali Lufter je ostao zauvek...
A Popac?
E, Popac je roden pod nekom drugom zvezdom...
Nekom ko ih nije poznavao ucinili bi se potpuno razliciti, ali ja sam ih dobro poznavao.
I znate šta?
Tacno je. Bili su potpuno razliciti...
Drug Starešina i Gospon Doktor? Rat svetova...
Mama Aktivista i Mama Internista? Plus i minus na akumulatoru...
Lufter i Popac? Cudno, priznajem, ali, jedno veliko drugarstvo.
U godinama koje su sledile, ipak se ni jedan od njih nije suviše primakao onom drugom, ali to i nije bilo potrebno. Na pola puta, na raskrsnici njihovih vrlina i nedostataka vecito sam bio ja, mirovni sudija i ratni poglavica, i treci, odlucujuci glas, u svim odlukama u kojima je, do podizanja moje ruke, uvek bilo nerešeno...
Jedan "za" i jedan "protiv"...
Popac je leteo, otimao se kao papirnati zmaj, a Lufter je, sa obe cvrsto na zemlji, nastavljao porodicnu pešadijsku tradiciju.
Balansirajuci na toj klackalici, morao sam uvek biti u sredini, kao na toj staroj fotografiji iz oktobra sedamdesete...

Ne znam zašto je Popac tek tada doneo gitaru. Verovatno je iscrpeo svoju kolekciju interesantnih stvari kojima su se njegovi prezauzeti roditelji pokušavali otkupiti.
Odavno smo razvezali snopove pecaljki, pokidali žice na teniskim reketima i pogubili klikere, pa je, kao poslednji adut, Popac iz zelene platnene futrole izvukao elegantni crni instrument.
- Pogledaj, dobra je... Vrat je prav kao strela...
Uzeo sam gitaru u ruke, imitirajuci njegov pokret, kojim je, držeci je kao violinu i zažmurivši na jedno oko, nišanio od kobilice prema civijama.
Gledajuci tako, žice su mi se ucinile kao neka pruga koja se gubi u daljini, ali tada nisam mogao ni pretpostaviti gde ce me te šine jednom odvesti.
Klik!Klik?
Lija, koja je dotle udobno sedela na kaucu, trgla se na taj zvuk i brzo izvadila i okrenula malu kasetu. Vrativši je u kasetar, vrhovima prstiju ga je gurnula još par santimetara ka meni.
- Tad još nisi znao da sviraš?
Ma, ne znam ni sad. Nego, šta ti misliš o meni, lutko? Život mi možda nije neki spektakl, ali na tolicku kasetu ipak nece stati.
Nisam ti ja momak za "2*30 min".
Možda bi nam bilo pametnije da sacekamo da Džapanezi naprave "2* mesec dana", ili neku još žilaviju kasetu, koja ce moci da podnese i moju pricu...
Mala veštica je protumacila pauzu kao uvod u moguci hir, pa je mirno, onako za svoju dušu, izvukla iz ruksaka šaku punu malih traka i neobavezno ih spustila na sto.
Eto ti ga sad...
Moracu ponešto i da izmislim, ako treba sve ovo da ispunim...
Klik!

Ne, tad još nisam znao da sviram. Znao sam, izgleda, da pevam, ali i to sam otkrio tek tog dana, u berbi, u drugom gimnazije...
Popac je nosio gitaru kao scenski rekvizit, poznato je da su još covekolike curice padale na taj fazon. Više puta se vadio na najpodmukliji nacin, zatežuci neku žicu dok ne pukne, savocajan što nema rezervnu...
Morao je tako. Znao je samo dve pesme...
Polovina njegovog raznovrsnog repertoara, to jest, jedna od tih pesama bila je sasvim slucajno, romansa o nekim belim ružama, i nije mi bilo svejedno kad ju je zasvirao.
Bila je to pesma moje majke i dobro sam je znao, mada sam retko imao priliku da je cujem do kraja. Ponekad, na svecarima ili kakvom rodendanu, kad bi je neko, ne znajuci, zapevao, svi su se okretali ka mom starom, ali on bi vec vezivao šal i niko nije ni pokušavao da ga zaustavi...

"Bele ruže, nežne ruže, cvetale su na prozoru...
Slucajno sam tuda prošao... Razboleh se kad ih spazih..."

Svecari su uvek u zimu, a pesme se uvek pevaju kasno, kad busovi ne voze više, i onako mali, smrznut i pospan, trudio sam se da držim korak sa Caletom duž duge Futoške ulice, znajuci da ce me samo grliti cešce nego inace, cvrsto, kao da se opraštamo, kao onih dana kad smo dobili telegram iz bolnice u kojoj se mama lecila...

"Ne prolazim više tuda... Cvetaju li ja ne pitam...
Samo sanjam još o njima... Bolje da ih video nisam..."

U berbi sam se u tu pesmu ušunjao prvi put, i tek pred kraj sam primetio da je pevam potpuno sam...
Neki su još mutirali, neki nisu znali reci, ili su se možda uplašili teškog, visokog dela refrena, ne znam, uglavnom svi su imali svoje razloge za odustajanje, kao što sam ja imao razlog da je otpevam do kraja...
Momci su me gledali onako kako bih ja gledao neko cudo od deteta koje je propevalo u sedamnaestoj, ali curice su me potpuno zbunile.
Igrao sam "ce-fora", u školskom timu, imao sam "Levi's" gornjak i ukor pred iskljucenje, matematicaru sam, pred svima, rekao da je pljunuti Gebels, ali nikad nisam uspeo da izvedem da me toliko devojaka posmatra u isto vreme.
Znam da su mi tada, i mnogo puta kasnije, momci zavideli zbog nacina na koji su me curice gledale, što je, i jedno i drugo, odlican osecaj, ali to nisu bili razlozi zbog kojih sam pozajmio gitaru od Popca i odlucio da naucim da sviram. Ne...
Te jeseni sam ponovo cuo pesmu koju sam godinama potiskivao, misleci da je davno otpevana, i napokon sam shvatio da je to moja pesma, moja i božija, i da je nikad niko nece cuti ako ne nadem pravi nacin da je oslobodim.
Nosio sam je u glavi kao neku novu, bezimenu boju, koju nikako ne mogu objasniti onima koji znaju samo plavu, crvenu i žutu...
I dalje smo pricali samo o devojkama...
Vršnjakinje su nas iznenada prerasle, i iz mraka su se pojavili odvratni, poluodrasli tipovi, koji su se brijali, cugali pivo iz flaše i zavodili naše omiljene maloletnice...
Ostali smo sami...
Devojke kojima su se moji drugari kasnije poženili, u to vreme još su uveliko igrale "lastiš", i pile kakao pred lalanje, i mi smo tako bivali prepušteni ponekoj zaostaloj drugarici, koju bi otpratili kuci, dugo se opraštajuci francuskim poljupcima i trapavim utvrdivanjem sitnijih anatomskih razlika.
Vukli smo se kuci opravdano usporenim korakom, bogatiji za saznanje da biti, i ostati gentleman, nije samo lepo nego i teško...
Uf...
Popac bi, znam, zapao kao jaganjac. Lufter je citao "Demijena", i olovkom podvlacio najznacajnije momente...
Ja sam ulazio u stan tiho, gasio televizor i odnosio flašu što dalje od Caleta.
Onda sam odlazio u svoju sobu, naštimovao se prema tišini, i pokušavao da složim onih par akorda, koje sam znao...
Sve više su mi licili na voz, kojim cu jednom otputovati niz onu prugu...

Poglavlje 5

Moj šef, Golub, u životu se plašio samo dve stvari. Svega i svacega...
Bio je, dakle, podoban...
Dan uoci crvenih brojki u kalendaru licno je isticao zastave, prvo onu crvenu sa alatom, pa državnu, a poslednjih godinu dana još jednu slicnu njoj, sa nešto izmenjenim rasporedom osnovnih boja, s tim što se, u toj pretumbaciji, zvezda, nekim cudom, zadržala na svom mestu.
Za svaki slucaj, ipak bi skoro uvek na praznik banuo svojom sportskom, limun žutom "škodom", plašeci se da Boba Drot ne ispuni svoje davno obecanje, u kom je, pozivajuci se na samoopredeljenje, zapretio da ce jednom i on istaci svoje zastave, amersku i japansku.
- Prokleti bitlis i padavicar...
Kao svi savremeni rukovodioci, i naš pretpostavljeni je ovladao terminologijom mladih, ali nekim cudom još nije provalio najnoviji pokret zvani "hipici".
- Znaš ti da se ja bojim da on pije drogu...
Pije? A, to ne. Ni kap...
Boba se, doduše, nije gadio da "dune", a znao sam i da na zatvorenim žurkama sa svojim vazduhoplovnim pajtosima šmrka kao snajka na parastosu, ali ga još nisam video sa litrom droge i sifonom.
Šef Tom i Boba Jerry, klasican tandem, ipak su uvek znali, kao u pravom crtacu, da se ujedine i dejstvuju zajedno, ako nešto sa strane naruši harmoniju njihovog rata.
Zato se nisam iznenadio kad me je te veceri osobno Šef sacekao u Drotovoj smeni, ali sam se pravio da nemam pojma o šverc turi za Segedin, odakle je upravo putovala mala suhomesnata nadoknada za Šefovu drugarsku i požrtvovanu zamenu.
Parkirao sam iza njegovog bolida, oko kog se motao glancajuci farove i tablice. Prišao je i širom otvorio vrata, zatekavši me u još jednom kršenju zakona.
- Opa bato! Ti se opet nisi vezao...
Koincidencija? Nepun sat ranije, gledajuci za biciklom koji je odnosio Emi-Liju Kovacev, i ja sam razmišljao o drugarima koji idu na roditeljske sastanke, i o sebi, koji se nisam vezao.
Nije bilo nacina da to objasnim coveku u srozanim braon carapama.
- E moj Šefe... Vezace nas sve milicija, zbog onog camdžije...
Naglo se uozbiljio, kao u onim delikatnim trenucima kod glasanja na partijskim sastancima, kad mora maksimalno da pazi da slucajno ne digne ruku pre ili kasnije od onih ispred.
- Nemoj mi reci da je opet bio...

Prošle jeseni pojavio se na našoj pumpi covek sa "pederušom", iz koje je izvadio notes sa digitronom, i dugo nešto racunao pored camca prevrnutog na travnjaku pod vrbom.
Ružna plasticna tvorevina, koju je surovi Šandor koristio kao svoju letnju rezidenciju, godinama je bila usidrena na istom mestu, kao Spomenik Neznanom Camcu, i mi više nismo ni pomišljali da ce se neko prevariti i odluciti da je kupi.
Lihvar sa pederušom je pronašao neku svoju racunicu. Bio je tipican primerak lovca na stare cene.
Lovac Na Stare Cene je socijalisticka kategorija...
Kod nas nema lovaca na ucene. Nema više ni lovaca na glave. Bar ne u onom bukvalnom, humanijem smislu...
Ali ima sve više Lovaca Na Stare Cene...
Zlo mi je od ekonomije...
Neki od genijalaca koji su izveli da lova propada brže nego što cene mogu rasti objasnice vec taj fenomen braneci disertaciju, mada bi bilo poštenije da to objasne braneci sebe od naroda i države, po tamo nekom paragrafu...
A možda objašnjenje nije ni potrebno. Svakom ko živi ovde sve je, ionako, jasno, a nekom ko ne živi ovde, ništa, ionako, ne može biti jasno...
Uglavnom, Lovci Na Stare Cene neosporno postoje, i jedan od njih se namerio baš na Šandorov camac, tako sretno nasukan na našoj pumpi.
- Primate li karticu?
Oho, to da je tebi...
Racun za "karticu" putovace mesec dana, pa ceš ga, kad stigne, platiti cekovima, a u meduvremenu ceš krckati marke u svoju tašnicu.
Pogledao sam Bobu i Šefa koji su tad baš stigli u prvu smenu, i bilo mi je jasno da se slažemo. Požalio sam što Boba i ja nismo sami, mislio sam da bismo se tako lakše rešili tog cincara, ali Šef nas je prosto poklopio.
- Kakvu kanticu? Ne tocimo ispod pet litara...
Još uvek ne znam da li je Drug Golub presudio da je bolje pomoci poznatom psu nego nepoznatom coveku, ili mu covica jednostavno nije bio simpatican, tek, bilo je jasno da je samo želeo da dobije na vremenu kako bi smislio neki izgovor i otarasio se Tapaciranog.
Ukratko, kad je tip ponovio pitanje, sledio je odgovor da ne može platiti "karticom", i da je camac, uostalom, rezervisan za nekog Peru Perica, koji baš tog jutra treba da dode po njega.
Peru Perica? Gospode bože...
Šef je bio ocajno slab lažov, ali je, uz ostale etnicke odlike svog plemena, nasledio i vrlinu da vice i napada kad ga uhvate u laži, ili kad ostane bez argumenata.
Tako sam, spremajuci se kuci, slušao kako se napolju zahuktava svada, uz sve cešce pominjanje majke i sestre s jedne, i milicije i tržišnog inspektora s druge strane.
Otad smo Boba i ja svaki cas izmišljali da je tip sa pederušom dolazio sa nekim ljudima, da su slikali camac fotoaparatom, merili travnjak geometarskim spravama i nešto beležili kredom po drvecu...
Ruku na srce, taj covek je bio tu još samo jednom, dan kasnije, kad sam ga sasvim lako odgovorio od kupovine, pokazujuci mu cudnu rupu na dnu camca, koju prethodnog dana, nekako, nije primetio.
Kasnije su i ostali zagledali mali tajanstveni otvor, ali niko nije mogao da pretpostavi kako je mogao nastati.
Đavo ce ga znati...
Meni je to izgledalo kao da je neko, naloživši mali roštilj "lucifer", koji se prodaje na našoj pumpi, pustio da se briket usija, pa u njega stavio veliki gvozdeni kliker i ostavio ga citavu noc u toj žeravici. Izgledalo mi je da je ta osoba pred kraj smene, u zoru, prevrnula camac, uzela užareni kliker kleštama, i jednostavno ga spustila na dno camca, kroz koje je ovaj skliznuo kao opušak kroz sneg...
Da, meni je sve tako izgledalo, ali koji bi se ludak setio da to uradi?

Šefu je laknulo kad sam mu rekao da camdžija zadnjih dana nije dolazio, pa je dao sebi malo oduška pri polasku kuci, naterujuci "škodu" na vratolomnih osamdeset na sat. Ipak, bio sam siguran da ce spustiti na pedeset i devet cim prode tablu na ulasku u grad, i da ce, ako naide na znak sa pešakom, zaustaviti i propustiti sve pešake u vidokrugu.
Srecom, na putu kojim je otišao nije bilo znakova sa nacrtanim jelenom, jer, stvarno bi bilo previše da na kraju napornog dana, u deset nocu, jadni Šef mora da ceka i da se neki jelen umilostivi i prede put...
Mali crno-beli televizor je još radio, i na njemu su mali crno-beli Slovenci ponosno pevali povodom usvajanja svog ustava.
Pesma koju su pevali zvala se "Zdravljica", i izgleda da su je ozbiljno shvatili, i pošteno nazdravljali, jer su zvucali otprilike kao hor nacvrcanih regruta u holu železnicke stanice.
Ili je to bilo od uzbudenja zbog velicine trenutka?
Nema veze...
Uglavnom, podsecalo je na pricu koju sam tog popodneva ispricao Lijinom kasetofonu, o prvoj grupi koju smo osnovali.
I mi smo bili takvi...
Da, imali smo volju, izabrali smo pesmu i priliku, i mislili da smo celom svetu važni, a jedva da smo bili važni sebi samima.
To vidim sad, sa istorijske distance, a tada sam cak pomalo žalio covecanstvo što je godinama postojalo bez naše grupe...
U tim prvim danima bio sam spreman i život da dam za muziku, a u poslednjim danima bili su spremni i da mi ga uzmu, ali se, na srecu, sve dobro završilo.
A dobro je i pocelo...

Popac i ja smišljali smo imena i omote za buduce ploce našeg benda, a Lufter je smišljao nacin da nekako ubedi svog oca da bubnjar nije isto što i dobošar, ali nije uspeo.
Batalio je bend i nastavio da ide na folklor, i mi smo se morali udružiti sa izvesnim mravojedom, o kom i ne moram da kažem ništa više od podatka da za devetnaest godina ne samo da nije zaradio nadimak, nego cak nije izborio ni to da ga zovu imenom, vec je za sve bio jednostavno i sindikalno: Škoric...
Ko ili što? Škoric...
To mi, nekako, nije išlo...
Ringo Starr, Ginger Baker, Phill Collins, Škoric...
Ali, u našem kvartu jedino je on imao bubnjeve, crveni "amati", i otprilike tad sam poceo da shvatam da se prave stvari uvek nalaze u rukama pogrešnih ljudi...
Grupa se zvala "Naguz". Bila je to nespretna skracenica punog naziva "Najbolja Grupa U Zemlji", i taj bend ostao je zapamcen u istoriji YU-roka uglavnom po tome što nikad nije imao ni jedan jedini nastup.
Pred nesudeni prvi nastup, planiran za docek Nove sedamdeset i pete, basista Popac je pao u komu od kruškovca, a nešto kasnije je Škoric otišao na skijanje sa ostalim Škoricima, propao je i drugi, poslednji pokušaj da pokažemo šta smo navežbali u garaži.
I ja sam ostao sam...
U nedostatku treznih ili prisutnih clanova ritam-sekcije, zasvirao sam neke svoje, sasvim privatne pesme, i one su se, kao jato uznemirenih cvoraka, raspršile po žurkama i rodendanima, na koje su me sve cešce pozivali tog proleca.
Žal za bendom kakav sam zamišljao, i kakav jedino zamišljen i postoji, još dugo me terao da šlepam uz sebe neke uzaludne i nepotrebne tipove.
Drugorazredni muzikanti i prvorazredni tezgaroši koji su se, ni krivi ni dužni, našli na tom hodocašcu, nisu ni slutili da su pogledi zaljubljanih devojcica i milion zapaljenih šibica u stvari bili namenjeni mojim drugovima, Popcu, Lufteru, i jednom davno odsanjanom bendu.
Tako je kako je, ali uvek su mi pomalo nedostajali...
Na svakoj pristojnoj konzervi, od gulaša pa nadalje, lepo piše za koliko je osoba, dve, tri, cetiri, i tu nema greške.
Uspeh je sasvim drugacije ambalažiran...
Nekad su u pitanju veliki šareni paketi, ponekad male, tajanstvene kutijice, ali uvek je dobro zapakovan, i nikad nema uputstva za upotrebu.
Zato mu je tako teško naci meru...
Neki ga potroše sami, pa im presedne. Cuvaju ga, misleci da je vecit, ali ljuto se prevare. Uspeh je lako kvarljiiv i opasan po zdravlje kad mu istekne rok trajanja...
Neki ga naivno nutkaju svima, misleci da ima za cele svatove, i na kraju ga ostanu željni. I oni se zeznu, kao što su zeznuli i sve te kojima su dali tek da probaju.
I niko nije zadovoljan...
Da ne davim, nisam ni ja. Ponekad je bio pravi karneval, a ponekad sam ostajao sam, kao bagrem u njivi, ali uvek su mi nedostajala dva druga sa kojima bih podelio svoje sledovanje slave.
Ali, bila nam je dvadeset i neka, a niko u dvadeset i nekoj ne želi da deli slavu, nego traga za jednom velikom, potpunom i nenacetom, samo za sebe...

Taj juli Popac je proveo u Amsterdamu.
Otac mu je bio lekar, i deda mu je bio lekar, a on je, za promenu, upisao medicinu. To je, izgleda, nasledno, kao hemoroidi...
Polagao je ispite kod prijatelja svojih roditelja, cija su deca polagala ispite kod prijatelja svojih roditelja, to jest kod Popca Seniora, i u tom kolu su šanse da moj drug padne na nekom ispitu bile jednake šansama da padne avion nacrtan na izlogu bifea "Pilot", na uglu ulice Stanka Rodica-Bate.
Doktor Popovicki predavao je važan predmet na poslednjoj godini, odakle je imao odlican pregled situacije, i svako ko bi se našalio da Junioru upiše manje od devetke, morao je racunati na to da ce pred kraj studija i njegovo dete naici na kaznenu ekspediciju.
No, to se retko dešavalo, pa su Popac i njegovi prijatelji sa fakulteta, po cijim su porodicnim stablima takode bili pokaceni beli mantili, preko ferija mirno odlazili u zabacene evropske metropole, u okviru neke bajne razmene studoša, koju su izgleda smislili Andersen i njegova Braca Grim, udruženim snagama.
Tako sam, na poledini nocnog snimka Amsterdama, našao poruku da sve holandanke vole "rari-rari", i da sam budala što ne sednem u voz i što ne dodem "tamo gde cvetaju lale".
Ostao sam ovde, gde venu Lale. U Vojvodini...
Lufter je bio kulturnjak na radnoj akciji, i ponekad, kad bi neki dan zapretio smrtnom dosadom, odlazio sam stopom u idilicno šumsko naselje u kom se Martin sa svojim drugaricama i drugovima igrao mame i tate.
Njegova igranka pocela je još onog dana kad se Drug Potpukovnik, u svecanoj uniformi, pojavio u školskom holu, na prijemu novih clanova u Savez Komunista i zvanicno pružio ruku bubuljicavom decaku sa otrcanim karanfilom u reveru.
- Sine, cestitam. Tek danas si postao covek...
Dok je tog popodneva debitovao kao covek, Lufter nije ni slutio da je postao zvezda prelaznog roka. U delegaciji mesne zajednice vec su imali Srbina, Hrvata, Madaricu, Slovaka i borca, i samo im je omladinac falio pa da istrce u kompletnom sastavu.
- Predlažem da drug Martin vodi zapisnik. Ko je za? Ima li protiv?
Ih, protiv...
Naravno da nema. Bila su to sretna vremena kad niko nije smeo da bude ni uzdržan, a o "protiv" i da ne govorimo.
Tako mlad, pa vec zapisnicar...
No vec za par meseci, popevši se za stepenicu više, Lufter je prestao da vodi zapisnik, ali je poceo da vodi uzaludne razgovore sa nama.
- Ne možemo se zezati non-stop. Ja sam prvi za to da se našalimo, a bome i da popijemo, ali tek kad uradimo ono što se ocekuje od nas. Znate li vi koliko je društvo dalo za naše školovanje?
- Fuuuuuuuuuuuuuuj!
Popac i ja smo negodovali i zviždali u prste kao na utakmici, prekidajuci ga uvek još u pocetku, a možda se šalio, ili se to samo pripremao za prijemni na pozorišnoj akademiji.
Ako je i bila uloga, s tim kod nas nikad nije prolazio...
Ali na nekim mestima jeste. Negde se još igrao repertoar iz komsomolskog teatra. Odlazio je tamo sve cešce, sa kravatom, a vracao se sa sve vecim roze kovertama pod miškom, i kad je jednog dana poceo da nosi i crnu "diplomat" tašnu, svi su shvatili da je taj momak uspeo u životu.
Pomenuto leto preseklo se na grafikonu sa Lufterovom uzlaznom putanjom u tacci pod kojom je pisalo: Referent Za Kulturno-Zabavni Život Na Saveznoj Omladinskoj Radnoj Akciji.
Kulturnjak, u prevodu..

Naišao sam slucajno jedne veceri kad su, uz konsultaciju sa Soc-savezom, u goste bili pozvani antitalenti okupljeni pod firmom "Metalni Oblak".
Znao sam ih od ranije...
Tri odlikaša i dve gugutke, što je tada bilo moderno, sacinjavali su grupu sa kojom sam se vec sukobljavao po sedeljkama.
Nisu baš zaplakali od srece kad su me videli.
Moj amatersko-opušteni nastup uvek je demistifikovao pozu na kojoj su neki bazirali svoje postojanje, i zbog toga sam imao nekih problema i kasnije, u Danima Lavova.
Isfolirani su stalno sumnjali da sam zlocko, i da živim za to da ih miniram, i nije lepo, ali priznajem da su bili u pravu.
Ovog puta ipak se radilo o cistoj slucajnosti...
Sami su krivi. Imali su samo jednu pesmu koja je bila, recimo, poznata, vrtuckala se na lokalnom radiju tih dana, i baš su nju kao prvu zasvirali...
Ritam je, u refrenu, bio pomalo "narodnjacki", i cim je krenuo refren, krenulo je i kolo.
Zov divljine...
Kolce je taman pocelo da se odmotava ispred pozornice, kad je predvodnik krda zakacio nogom master-kabel i oborio miksetu sa sanduka na kom je stajala.
Kvrc!
Lufter je iskocio iz pušle veselih prljavih devojcica koje su ga vecito okruživale.
- Bez panike! Sad ce drugovi iz tehnike to regulisati...
Drugovi iz tehnike su to izregulisali tako savesno, da više ni Elektronska Reprezentacija Tokija i Okoline ne bi uspela da sastavi jadnu miksetu.
E, ali naša omladina je opremljena i megafonima.
- Idemo svi oko vatre... Brigadiri i umetnici, zbor oko vatre...
Miris nagorenih cetinara malo je neutralisao karakteristican "mošus" mladih udarnika, ali cak ni ogromna vatrušina nije uspela da podgreje atmosferu.
Bespomocni bez bubnjeva i bas gitare, "Oblaci" su otpevali par pesmica, a onda je nastala neprijatna pauza. Njihov šef, Vlada zvani Matroz, nije me nikad dotad oslovio, ali ocigledno mu se ucinilo da je naišao pravi trenutak.
- Hoceš ti malo, Džokej?
Zvucalo je sasvim prijateljski, ali nisam naseo. Znao sam da samo želi da spase svoju kožu i da je spreman na sve.
Na sve, osim da svira...
Nekoliko dana ranije, na TV-u je tako veselo mlatio i šminkao uz "playback", ali "uživo" je druga stvar.
Tu pevaju samo pticice koje nose prava, velika jaja.
- Nema frke...
Podigao sam ga i ušuškao se na njegovo mesto, izmedu devojaka iz grupe. Predao mi je gitaru kao mac i štit.
Udario sam akord i zavrteo glavom, a zatim sam je polako doštimao, kao da na njoj dugo nije svirano, nego je baš skinuta sa ormana.
Jesi ili nisi...
I kasnije sam svirao pred publikom koja nije bila moja publika, ali i prilagodavanje je, ako se ne varam, deo tog talenta.
Zlobnici ce reci da je to samo linija manjeg otpora, i spuštanje na nivo publike, što je, medu nama budi receno, sasvim tacno, ali zaboga, ja sam i bio samo ubogi lakrdijaš, a ne narodni prosvetitelj.
Uostalom, baš bih voleo da vidim tog Leonarda koji bi za dva sata, koliko traje pošten koncert, uspeo da dovede na svoj nivo tri-cetiri hiljade Narodnjaka.
Taman posla...
Zato sam udario po starogradskim, i svi su se derali kao da se rastaju s dušom, a onda su poceli da otpadaju...
Prvo nezainteresovani, pa umorni, pa pijani, i na kraju je tacno ostalo društvance kom sam mogao da odsviram i neku svoju pesmu.

"Hocu jednu malu, garavu, crnu kao braca Arapi,
da joj krene šav na carapi, kad je poljubim..."

Kad sam ponovio refren treci put, uz mene su uveliko pevušile i devojcure iz Matrozovog benda, i mislim da je on vec tad odlucio da mi udari presing sledecih dana, i da me gnjeci dok ne pristanem da tu stvar snimimo zajedno.

Ali još je neko rešio da me zloupotrebi te veceri...
Dva crna oka komandanta akcije stalno su me držala na nišanu, a u jednom odblesku vatre ucinilo mi se da je jedno otvoreno, a drugo baš i nije.
Opla!
Pa to meni komandant namiguje?
Sram ga bilo ko zlo pomisli. Zar sam rekao drug komandant? Ne, sigurno nisam. Drugarica komandant...
Ma, ribica komandant...
Dolazio sam u posete Lufteru najviše zbog nje, i bio sam vec skoro siguran da radi na baterije, i da je napravljena od onog materijala od kojeg prave spomenike narodnih heroja, ali ipak je tu bilo i neke biologije.
Voleo bih da sve ima više veze sa mnom, ali se bojim da su uglavnom tri kljucna elementa Kica, vatre, vino i gitara, ucinili da me te noci, kao prava, povede u svoju sobu, noseci zelenu brigadirsku suknju konacno onako kako joj najbolje stoji.
Prebacenu preko levog ramena...

Prokleta amnezija, sve se pobrkalo...
Kao da me je jednom noc zatekla u mracnoj šumi, i kao da mi je neko velikodušno ponudio polovinu svog kreveta.
Gornju polovinu, svom srecom...
Kao da je i mali crni kos sledeceg jutra skakutao po prozorskoj dasci, ali sasvim je moguce da je on doleteo iz nekog drugog secanja.
Cini mi se da su tu bile i slike, mislim Lenjina i Ce Gevare, i još nekih koji se stalno švercuju uz njih, mada bi, što se mene tice, i to mogao biti deo neke druge uspomene.
Dalje se stvarno ne secam...
Retko i pokušavam. Najbolje bi bilo da se stvar zataška...
Bilo bi pogubno po moju biografiju kad bi se provalilo da sam te noci, na gvozdenom krevetu sa tockovima, koji se kao klatno njihao po štapskoj sobi, ljubio jednog istaknutog društveno-politickog radnika, dok mu se nije zavrtelo u glavi, i dok nije, kao mali krpeni pajac, zaspao na mom ramenu.

Poglavlje 6

Ponekad su me otkinuta dugmad i miris nagorelog tosta podsecali da u mom stanu nedostaje ženska ruka.
Pogled na zategnute farmerice Emilije Kovacev podsetio me je da u tom stanu nedostaju i drugi ženski delovi.
Dole, niz ulicu, galamile su kolone povratnika sa još jednog mitinga ciji se završetak slucajno poklopio sa završetkom radnog vremena, i Teta Lija se, na vrhovima prstiju, znatiželjno savila preko zidane ograde terase.
Pojavio sam se necujno, pomalo zbog buke, pomalo zbog mekog tepiha, a pomalo i namerno, da ne foliram, i, mada to nije bilo nimalo lepo s moje strane, nisam odmah zazveckao kockicama leda u cašama koje sam donosio, nego sam, kao pravi matori pokvarenjak, zastao na vratima terase, i priuštio sebi još nekoliko voajerskih sekundi.
Jesus...
O ne, nisam ništa rekao.
To "Jesus" je pisalo na maloj crvenoj markici na zadnjem desnom džepu pomenutih pantalona, ali skoro da se podudaralo sa mojim neizgovorenim komentarom.
Prizor je bio neodoljivo i definitivno kruškast, ali sam, kao stari majstor igre asocijacija, istog casa pomislio na jabuku, zadovoljan što se od onog incidenta sa zmijom u raju nije promenilo ništa, osim vrste voca u ponudi.
- Oh!
Iznenadila me je, okrenuvši se dovoljno brzo da pogodi odakle sam to nespretno skrenuo pogled.
Ne vredi, šteta je napravljena.
Cak i samouki džentlmeni znaju da cifre nemaju šta da traže uz godine jedne dame. Ma, nije mi padalo na pamet...
Ipak, slutio sam da je dovoljno odrasla da pretpostavi da prethodnog casa nisam razmišljao o Paji Patku, popularnom junaku stripa za decu i odrasle.
- Upravo sam otkrio još jednu lepu stranu tvoje licnosti...
Kompliment uvek pomaže, cak i kad je pomalo nevaspitan i izgovoren u samoodbrani...
Kilavi momenat treperio je kao golub koji pokušava da sleti na terasu, ali ona ga je oterala rukom koju je pružila ka caši.
Ponovo je sve bilo u redu...
Pridružio sam joj se, nalaktivši se na ogradu, ali dole se više nije dešavalo ništa znacajno.
Gužva se uglavnom razišla, i, noseci pokisle zastave i razmontirane transparente, polako su odlazili i poslednji, zaostali revolucionari...
Ne damo Jugu!
Nisam video ko je nosio tu tablu, jer ju je nosio na glavi, kao zaštitu od kiše, ali sam znao da je to neko iz moje, zavedene pa napuštene generacije. To je bila naša lozinka.
Pa...
Stariji su vidali i druge fotografije po prvim stranicama udžbenika, mladi ce sigurno vidati neke sasvim nove, a naših par generacija bilo je, od bukvara do apsolventskog bala, osudeno na jednu jedinu sliku i desetak varijacija na istu parolu.
Ne damo Jugu!
A nešto se i ne otimaju da je uzmu. To ti je kao sa starim "moskvicem"...
Nikom ne treba ceo, ali svima trebaju delovi...
Neki bi samo malo mora. Neki bi koje brdašce. Ostrva su odavno razgrabljena, pa se namecu neka polovicna rešenja...
Poluostrvo? Može, i to obavlja posao...
Svako je ponešto kaparisao, ali tako je to sa komšijama. Uvek su spremni da se parnice oko dobre zemlje. Oni bar pitaju...
A Etnicki Cistaci grabe i šakom i kapom. Nisu to velike kape, ali ih ima, ne žale se. Ustanu ranije, kao ono u Oklahomi, pa grabe zemlju sve do zalaska sunca. Onda lepo zabodu svoje kocice, i to je, kao, njihovo...
Tako je osvojen Divlji Zapad. Ni Divlji Istok nece bolje proci.
E, moji Indijanci...
Obucite svoje raskošne nošnje, nataknite peruške i uz vatru pricajte legende o velikim bitkama iz prošlosti.
Little Big Horn, Colubara River, Kosovo Field...
Pricajte kakvi ste junaci nekad bili. To je dobar nacin da se prekrate dugi i nezanimljivi dani izumiranja.
Ne damo Jugu...
Ne daj je, moj pokisli i sjebani brate, ne daj je dok se ne rašciste neki racuni. Neko mora da ti plati za svaki put kad si ustao na "Hej Slaveni", i da ti obracuna dnevnice za sve one dane kad si kao klinac zebao u horu, cekajuci da mahneš papirnom zastavicom nekim bumbarima koji ce prozujati u velikim crnim limuzinama.
Ne daj im da se samo tako izvuku...
Fakturiši im sve ljigave pesmice koje si morao da nauciš napamet, sve tenkove i sve avione koje si morao da nacrtaš.
Nek se nose malo u božiju mater, i jedni i drugi, ali prvo im uzmi nadnice što si navijao za Šiptare i Slovence, za sve boksere i sulude skakace na smuckama zbog kojih si se radovao i tugovao misleci da su tvoji...
Kad su znali da prodaju maglu, valjda ce znati i da kupe polovne snove, mada nikako ne mogu da smislim cenu koja bi pokrila troškove saznanja da smo odmalena sanjali u prazno...

- Šta, molim te, sad misliš?
Nije bilo šanse da Lija to pogodi, jer sam, pogledavši u nju, vec uveliko mislio na nešto sasvim drugo.
Uz farmerice na sebi je imala još jednostavni pulover boje mandarine i bele jahtaroške patike, svesna da je od retkih sreckovica kojima nije potrebno više od ta tri elementa da bi delovali elegantno.
Od nakita je nosila jedino oci, i ja sam u tom trenutku uzalud tražio rec koja bi ih objasnila.
Za razliku od crnih, krupnih, sanjalackih, razmaknutih, plavih i slicnih, njene oci su se mogle objasniti samo sa više reci, ali za to nije bilo vremena.
Ona je vec predugo cekala odgovor.
- Mislim da sam suviše rastegao onu autobiografsku žvaku...
To je bilo daleko od istine, ali nije bilo daleko od scenarija po kom sam pokušavao da igram. Morao sam da je podsetim na intervju, jer bi još mogla pomisliti da uživam dok cuteci kraj nje blenem u pokisle krovove koji su bili moja svakodnevna panorama. Nisam smeo dozvoliti da tako nešto uvrti u glavu.
Sasvim je dovoljno što sam to ja vec uvrteo u svoju...
Klik!

Stvar koja je smislila coveka dobro je pazila da na svojim malim dijamantskim terazijama slucajno ne pomeša zrnca talenta sa zrncima upornosti.
To nije uspeo da negira ni Vlada Matroz, iako bi njegova upornost skoro mogla da se nazove talentom.
Takva idiotska upornost i jeste neki primenjeni talenat, kad bolje razmislim.
Da, imao je armirane obraze...
Bio sam ubeden da je placen po danu koji mi upropasti. Nakacio mi se tog leta kao vojni referent, pokušavajuci na silu da se sprijateljimo spontano...
Hteo je da mi se uvuce pod kožu, ali je za ulazak izabrao malo cudno mesto, prilicno dislocirano u odnosu na moju glavu, u koju je nekako hteo da zaviri.
Poceo je da se pojavljuje na mojim omiljenim mestima, koja su mi, slucajno, i bila omiljena baš zbog toga što se na njima nisu pojavljivali takvi tipovi.
Provalio je malu madarsku gostionicu u kojoj smo se nalazili na fajrontu, krijuci je od šminkera kao ilegalnu štampariju.
Dolazio je sa svojom debelom devojkom koja je brisala cašu salvetom, i sa zgražavanjem gledala kolekcionare belih miševa koji su menjali duplikate za susednim stolovima.
Prešao sam u strogu ilegalu...

Jedno vreme sam bio savršeno kamufliran medu hiljadama goluždravaca na plaži, a onda se Matroz ukopao u pesku na obali i stalno sam mu dolazio na "zicer".
Malo je nedostajalo da udem u anale cuvenog recnog kupališta, kao prvi nesretni posetilac koji je udavljen van vode.
Znao sam da ce doci i na fudbal, kad-tad, pripremao sam se za taj dan, ali ipak me je šokiralo kad je konacno izvršio desant na skriveno igralište, na kom nisam imao "neopravdanih" tih godina.
Prevazišao je sebe...
Crvene svilene gace, ljubicasta gornja trenerka, civilne carape i basketanske patike. Duboke patike za mali fudbal?
Bogohuljenje...
Momci su cudno pogledali kad mi se javio, a cak je i Laza Darvin, nazvan tako po teoriji da je covek postao od golmana, napustio svoje mesto medu stativama i došetao do mene.
- K..k..ko ti je, l..leba ti o..o..ovaj?
- To mi je konj...
Ne znam da li je Darvin kimnuo glavom zato što je bio zadovoljan odgovorom, ili mu je to bilo jednostavnije nego da proba da neku rec izgovori u komadu, tek, nije tražio dalje objašnjenje.
A to mi je stvarno bio konj...
Stupivši te jeseni u kratkotrajni brak iz racuna sa nepotrebnom lokalnom grupicom, doneo sam u miraz svoje pesme, svestan da je Matrozu i kompaniji potreban magarac koji ce ih šlepati.
Zauzvrat, meni je bio potreban konj.
Trojanski, dabome...
Dotle sam vec ukapirao da cu jedino sakriven u bezazlenoj i provereno bezopasnoj grupi uspeti da prevarim cuvare i provucem se kroz teška i okovana vrata studija u radio-stanici.

U gradu je postojao jedan tonski studio i nekoliko nacina da se u njemu napravi snimak.
No, nekim uslovima nisam ja odgovarao, a neki uslovi nisu odgovarali meni...
Prvi nacin je bio tako reci bezbolan. Bilo je dovoljno biti Madar, Rumun ili Slovak, ili se ubaciti u neku novoformiranu narodnost, izmišljenu baš za ovakve situacije.
Na žalost, nacija kojoj pripadam nije tad, ni ikad, bila na prioritetnim listama.
To je otpadalo...
I drugi je nacin bio jednostavan. Bilo je dovoljno dopustiti glavnom producentu da te povali iza klavira marke "Bluthner", ili ispod cimbala, u zavisnosti od žanra i ozbiljnosti projekta.
Onako staromodan, ni tu se nisam uklapao.
Taj nacin je, po senzibilitetu, bio popularniji medu potencijalnim kolegicama, i tad sam bio ogorcen zbog te polne diskriminacije, ali su momci u medu-vremenu izborili ravnopravnost, i danas sve više muškarcina uspeva u životu pristajuci da, tu i tamo, nasedne na doticni uslov.
Uz sve to, od talenta se tražilo da bude netalentovan. Moju nadarenost uporno su osporavali, ali, nažalost, tek mnogo kasnije.
Tad sam imao minimalne izglede da se probijem dalje od portira i stignem na sledeci level.
Ali zato je "VIS Metalni Oblak" ispunjavao uslove...
O kvalitetima tog idilicno višenacionalnog sastava vec sam pricao, možda i sa više zlobe nego što je to stvarno bilo potrebno, a odlucujucu prednost za ulazak u studio ipak su donele one devojcure, koje je Producent, ocigledno ocenio kao sposobne da iznesu stvar na svojim plecima.
Zaista, to su bile dve sasvim pristojne devojke.
U proseku...
Naime, jedna nije davala ni na recept, a druga se tako nemilosrdno habala kao da je "kasko" osigurala svoju ribicu.
Sasvim dobar prosek...
Ali Producent nije išao na prosek. On je išao na one koje popravljaju prosek. Bio je poznati svaštojeb, i to nikako nisam uspevao da spojim sa njegovim akademskim, gotovo aristokratskim izgledom.
Nosio je klasican blejzer, finu diskretnu košulju i svilenu plavo-crvenu maramu oko vrata.
Toliko je uživao, ogledajuci se u velikom staklu prozora režije, da sam mu skoro predložio da instalira retrovizore na ramenima, kako ne bi sebe ni na trenutak ispuštao iz vida.
Ali, devojke su uzele slobodan dan...
Primetile su da oci matorog skakaca ponekad primaju oblik malih romboida, slicnih onima koje klinci crtaju po tarabama želeci da graficki predstave jedan deo covekovog tela koji imaju samo žene, i odlucile su da se ne pojave. Jedna iz predostrožnosti, druga iz solidarnosti, uglavnom, dobro su nas usosile...
Stari švaler se unezverio kad je konstatovao da se ženke nece pojaviti u studiju. Setivši se prica koje sam cuo o njemu diskretno sam šakom pokrio rupu na gitari. Bolje spreciti...
- Svirace mali ansambl...
O, ne. Danima smo vežbali da bi sami snimili tu matricu, i odluka Producenta pogodila nas je kao presuda...
Odmeravajuci nam kaznu zbog nedolaska devojaka, verovatno se setio celulitnog brda na koje ce opet morati da se popentra kad stigne kuci, i zato je bio tako rigorozan.
Nema tu šta. Uzmi ili ostavi...
Takozvani "Mali ansambl" sa gadenjem je otprašio moju amatersku tvorevinu. Fuj...
Za cetiri otecena studijska pacova to je bila samo tezga, nacin da prežive u realnom svetu, inace tako nešto oni ne bi svirali ni u ludilu.
Zaboga, pa momci su picili samo "free jazz"...
Genetski sam napaljen protiv "neshvacenih", i mada su mi se ti isti tipovi ljubazno kezili narednih godina, nikad ih više nisam doveo u iskušenje da za šaku dolara prodaju svoje ideale. Ma, nisam nikakvo zlopamtilo, ja sam samo poštovalac pravih umetnika.
I, pomalo, poštovalac hleba koji jedem...
Muzicka sekcija bila je samo prva od Sekcija Neshvacenih Genija na koje sam posle, kad se odmotao moj put, sve cešce nailazio. Upoznao sam novinarsku i televizijsku SNG, sretao Neshvacene Režisere i Pevace, ali najcešce Neshvacene Klasike.
Jebo te miš, svi nešto pišu...
Svi, sasvim slucajno, baš tada, imaju neku otkucanu pesmu u tašni, ili u unutrašnjem džepu sakoa.
Jednom su neki moji tekstovi neoprezno proglašeni stihovima, i iz nehata sam ugazio u zonu tipova sa fazoniranim bradicama.
Brrr, brrrr...
Naježim se kad se samo setim...
Jebi ga, momci su potrošili najbolje godine ubedujuci malogradansku sredinu i službenika u socijalnom da su pesnici po zanimanju.
Uložili su u opremu, nabavili zelene mantile i komesarske tašne, izabrali bife u kom glume pijanstvo i znaju imena kelnera, i onda se pojavi džukac sa ulice kom, tek tako, daju istu titulu.
E, nece moci...
Stavili su me na stupce srama po svojim rubricicama, analizirali moj skromni opus, i, uz pomoc alhemije i leksikona stranih reci i izraza, dokazali da nema zakonske osnove da me iko u javnim glasilima može nazvati pesnikom.
Uf, što su bili goropadni. Krajnje. Od tada izbegavam kuce u kojima drže neshvacene pesnike...
Muzicka SNG nije agresivna kao literarna. Ma, ne. Muzikanti više rade na spletkicama, i na malim, skoro prijateljskim diverzijama.
Bombice koje su nama podmetnuli te veceri, greškom su probile njihovu rodenu branu, nakratko, i mi smo se nekako provukli.
Prvu minu postavili su glodari iz malog ansambla kad se nisu dobro naštimali, ali to je zazvucalo kao štos, koji su mnogi kasnije pokušavali da skinu, bez uspeha...
Producent, ni inace nije bio "pigmalionski" nastrojen, a mislim da u našem slucaju nije ni dotakao dugme na režijskom stolu, ubeden da ce prva i jedina verzija mog vokala, puna grešaka, biti dovoljna da me zauvek odvikne od mikrofona.
Ali i stari diverzant je pogrešio...
Njegova paklena mašinica eksplodirala je tamo gde je najmanje želeo, u najslušanijim emisijama, i na pozicijama na top-listama do kojih se nikad nije probila ni jedna pesma dotad snimljena u Gradu Heroju...

Napuštajuci studio to nisam mogao pretpostaviti. Želeo sam samo da odem i da se tu više nikad ne vratim...
Silazeci niz stepenice pokušavao sam da se setim svih ispita koji su mi preostali na faksu, pomišljao sam da je možda pravi cas da odem u vojsku, i da pre toga Popcu konacno vratim njegovu glupu gitaru.
Držao sam je pod miškom naslonjen na zid Centralne Apoteke, tu je izgledalo kao da nekog cekam, i mogao sam na miru da razmislim o nastavku veceri.
Bio je septembar, i u opticaju je još bilo curica sa tragom kupacih kostima na koži, korzo je mirisao na vanilu i nove knjige, ali meni se nije nikud išlo.
Gitara me je vukla kao sidro. Znao sam da ce me, gde god se pojavim, nagovarati da sviram, a to mi nije bilo ni na kraj pameti.
Izabravši najsporednije ulice na svetu, polako sam krenuo kuci, krijuci instrument u pozajmljenom koferu, kao da se vracam iz rata, noseci pušku iz koje nije ispaljen metak. Zbogom oružje...
Cvrsto sam odlucio da svakom ko mi pomene svirku kažem da sam odsvirao svoje, i da tu nema šta da se prica...

U americkom muzickom filmu decaci snime pesmu, to cuje Mister Sa Debelom Cigarom, koji slucajno prolazi periferijom, kucne šoferu da stane, i dalje se redaju kadrovi naslovnih stranica i ploca koje se štancuju.
Život, u vecini slucajeva, nije muzicki film, a i kad jeste, nikako nije americki...
Moj Cale uvek se brijao uz tranzistor, i mada nije ni pevao ni zviždukao, ti delovi dana, kad je zvrckao priborom za caj i mirisao na losion posle brijanja, najviše su podsecali na ona vremena kad je još sve bilo u redu.
- Pevaš na radiju, Klempo...
Teško se budim, a još teže prestajem da sanjam. Seo sam na ivicu kreveta, otresao snove sa ramena, i pokušao da se setim kratkog sadržaja prethodnih nastavaka.
Šta radim?
Moj stari je uvek uživao gledajuci me kako dolazim sebi, i kao klinca me je to užasno nerviralo, ali sam kasnije i sam voleo da neke, koji su mi bili dragi, posmatram kako se bude.

"Hocu jednu malu, garavu, da je gricnem kao jabuku,
Da miriše na mom jastuku, kad se probudim..."

Zagledao sam se u okruglu skalu trofejnog tranzistora koji je Cale držao u ruci. Bilo je ocito da je u pitanju lokalna stanica, ali mi ni dalje ništa nije bilo jasno.
- Eto, poštovani slušaoci, bila je to pesma sa kojom cemo se verovatno još puno, puno družiti na našim talasima. O grupi koja je izvodi, nešto više ce reci šef grupe...
- Vladislav Matrošek...
Majmun. Sacekao je kraj miksa, sa kog je isteran u hol, iskukao je presnimak, i zorom ranom ugnjecio društvo u jutarnjoj emisiji, pricajuci o tudoj pesmi, u kojoj ne svira, ne peva i ne uživa.
Niko normalan to ne bi uradio. Ali normalni se i ne pitaju na ovom svetu...

Vlada Matroz bio je glavni tih dana. Konacno je došla do izražaja njegova poslovna torba, prepuna fotografija, nalepnica i propagandnog materijala kucne izrade...
Išao je od vrata do vrata kao inkasant, davao stupidne izjave za studentske listove, i podvodio "grupu" svakom organizatorcicu koji bi ga kucnuo po ramenu.
- Taj covek nam je važan. Radi na televiziji...
Laže. Na televiziji niko ne radi. To mi je bilo jasno još onog dana kad sam, prvi put izveden pred uperene kamere, ugledao pravo lice magicne elektronske kutije.
Carobnjak iz Oza? E, taj cova je stariji brat televizije...
Jesen se zlatila kao barski karaš, i nisko oktobarsko sunce u saradnji sa proredenim krošnjama, pravilo je cudne senke na visokim prozorima improvizo-vanog studija. O, kako je bilo glupo po takvom danu snimati emisiju za novogodišnju noc...
Asistenti su terali statiste u stampedo, pirotehnicari ih sacekivali u zasedi sa dim-mašinama, a žene sa fasciklima, kojih uvek ima najviše, preživelima su doturale konfete i nabijale im na glave idiotske kape od krep-papira.
Ali to nisu bile sve atrakcije smišljene za najludu noc...
- "Metalni Oblak" obucite se, vi ste na redu...
Obucite se? Covece, nisi normalan...
Imao sam puštenu košulju, "dugmetare" koje sam oblacio samo u najsvecanijim prilikama, i otmene vecernje patike, za premijere i, recimo, novogodišnje emisije. Bio sam momak po svom ukusu...
Ali, o ukusima...
Ražiser je smatrao da nismo prikladno odeveni. Ni ja, a ni Matroz i ekipa, koji su stvarno izgledali kao bugarska partijska delegacija.
- Ne možete ovako na scenu. Nije ovo emisija za poljoprivrednike...
Zamislio se, povezao pesmu o maloj garavoj sa odžakom, odžak sa odžacarem, odžacara sa srecom, srecu sa Sretnom Novom, i dokazao da je neopravdano zapostavljen u odnosu na Fellinija i Kurosawu...
- Garderoba! Brzo! Obucite ih u odžacare...
Molim?
Matroz je znao koliko sam lud, i požurio je da me stigne pre nego što prodem kroz vrata. To nije bilo nimalo lako. Odlucivao je foto-finiš...
- Molim te, Džokej... Kad te molim... Znaš šta nam ovo znaci...
Znam. Pristajuci da svoju prvu TV numeru snimim sa nalepljenim tankim brkovima, namontiran kao maskota za bombone protiv kašlja, odredio sam da ta žrtva bude cena mog otkupa iz grupe.
Odzijao sam svoje pošteno, sacekao da režija pregleda snimak i vikne "Kupljeno", a onda sam mirno prišao Vladislavu Matrošeku i natakao mu onu odžacarsku cetku oko vrata.
- Sad smo egal...

Posle sam ga retko vidao. Ploca se pojavila nešto kasnije, bez mene na omotu, što je bio dobar razlog da se jedan drugom ne javljamo u prolazu, i tako je i ostalo...
Još dugo je moja nesudena grupa pokušavala da ponovi svoj hit u kome nije ni ucestvovala, republicki kjuc im je otvarao vrata silnih festivala, ali sad je vec evidentno da im ona cetka nije donela srecu.
Ima tu neka caka, kad vidiš odžacara treba se brzo uhvatiti za nešto, mislim za dugme ili naocare, nema veze...
Matroz i družina to, ocigledno, nisu uradili...
Što se mene tice, ni ja se baš ne mogu pohvaliti nekom srecom, ali mi se ipak cini da sam se tada, ugledavši pet odžacara u garderobi, uhvatio za pravu stvar...
Klik!

- Ovaj... Morala bih u kupatilo...
Preživljavala je onaj strašni momenat kad nekom polunepoznatom moraš, izvinjavajuci se, priznati da ti se, eto, ponekad dogodi i malo fiziologije.
Pokušao sam da od male neprijatnosti napravim mali fazon.
- Sad si našla da se tuširaš? Ne znam da li ima tople vode...
Sto puta sam premeštao nameštaj i tražio pravu nijansu za zidove. Uzalud. A onda se ona ponovo osmehnula, laganim pokretom sklonila kosu sa cela, i taj mali, unikatni detalj, potpuno je preporodio enterijer.
Pošla je ka hodniku mirno, znajuci da je gledam, ali joj korak zbog toga nije bio nesiguran.
Ma, nije ni bilo razloga...
Pokupio sam caše i pepeljaru sa stola, ne zbog napada urednosti, nego više iz želje da tako pošaljem u kupatilo tajne signale da ne prisluškujem i da me ne interesuje šta se tamo dogada. Šminka devojkama uvek pruža alibi za duže ostajanje u toaletnim odajama, pa je i moja gošca iskoristila taj bonus. Ali bila je prevelik laf da bi precutala mali inventar koji je sprovela po policama.
- "Gianfranco Ferre"? Malo sam probala, ne ljutiš se? Vidala sam ga po casopisima, ali još ga nikad nisam njušnula...
Prislonila je nosic na onaj deo ruke na kom se opipava puls i zatreptala ocima pokazujuci koliko joj se parfem dopada. Hteo sam da slažem da mi je to Boba greškom doneo iz Rima ne znajuci da je u pitanju ženski miris, ali ta deti-njarija evidentno ne bi prošla kod malog Šerloka.
Ne samo što se po nivou u bocici lako moglo utvrditi da je iz nje uveliko pucano, nego su u kupatilu sigurno ukadrirane još neke kompromitujuce ružicaste sitnice, koje momci koriste samo ako su izrazito emancipovani momci, a ja baš nešto nisam taj...
Nadao sam se da je to i njoj jasno...
Izabravši smešak broj osam, poznatiji kao "neodreden", odlucio sam da se branim cutanjem.
Ne znam da li je kriva samo Emilija Kovacev, ili su umešani i Cernobil i rani klimaks, ali osecao sam se kao blentavi gimnazijalac.
I, što je najgore, dopadalo mi se...
Osecati se kao mlada budala odlicno je za promenu, narocito ako se dotle osecaš kao stara budala.
Ne, "Gianfranco Ferre" nije nikako bio miris za to popodne i za devojku sa biciklom. Nije se uopšte slagao sa malim mutnim biserom na njenom prstenu, i kapima kiše zagubljenim u lavirintu asparagusa na terasi.
To je, definitivno, dopodnevni parfem, izmišljen za nekog ko dolazi pricajuci o odlasku. Taj miris bolje pristaje uz spuštenu roletnu, stvari prebacene preko stolice, i onaj protokolarni osecaj krivice koji se javlja na kraju balade.
Uf, na tren sam video sebe kao ofucanog švalera koji šeta po kuci u gornjem delu pidžame sa mrežicom u kosi, ali tad se ponovo javio onaj andeo prerušen u devojku i oterao tu avet...
- Nešto nije u redu?
Naravno da nije. Ali to nikako ne znaci da je za štampu. Prica o malim ženskim stvarima u malom muškom stanu suviše je klasicna i otrcana, cak i za poštovani ilustrovani magazin...
Sve je vuklo na avanturu i nagoveštalo neku maglovitu plavicastu tajnu, odgovaralo mi je što me Lijine radoznale okice snimaju kao špijunski sateliti, ali to je bio samo motiv više da ne provalim prozaicne razloge prisustva male šarene hemije na mojim policama.
- Sve je u redu...
To samo Neko, ko svrati s vremena na vreme, krije ovde rezervni arsenal šminke i kojecega, da mu se ne bi slucajno desilo da ode iz ovog stana malkice izgužvan i rašcupan.
Ali, koji bih ja mangup bio kad bih to ispricao? Ispao bih poslednji dripac.
Pardon, pretposlednji...
Poslednji dripac bi, uz svu diskreciju, ipak ispao taj Neko, ko i svrati s vremena na vreme, da se ne lažemo, uglavnom samo zato da bi bio malkice izgužvan i rašcupan...
Klik!

Kažu da je popularnost mac sa dve oštrice, ali to poredenje mi nije najjasnije. Prvo, nisam obavešten da ima i maceva sa jednom oštricom, i, drugo, pipnuvši ih obe, ne mogu se oteti utisku da se u stvari radi o tupom predmetu.
Svejedno...
Sve definicije na tu temu su manje-više edukativne, upozoravaju decu i omladinu da se cuvaju slave kao spolne bolesti, i namerno necu citirati ni jednu od njih, iako se slažem da popularnost ume da bude jako zajebana pojava u prirodi.
Narocito ako sredina nije spremna na to...
Ja sam bio spreman. Jesam, stvarno...
Još u detinjstvu sam stekao odredeni utisak da sam slavan, i strpljivo sam sacekao da i drugi to otkriju. Problem prvog autograma sam rešio, uz par sitnijih gramatickih grešaka, i dobro sam se držao pred kioscima okicenim naslovnim stranama koje su imale toliko toga zajednickog sa ogledalom u našem kupatilu.
Dobro, nije lepo da ja pricam o tome, ali pošto se drugi izgleda ne otimaju, moram da konstatujem da sam bio sasvim OK!
Ali, moja životna okolina je to izuzetno teško podnela...
Kasnije, kad sam prolazio kroz neizbežne filozofske faze, i folirao proroka saveznog znacaja, sigurno sam iritirao silan svet i stekao mnogo dragih neprijatelja iz svih krajeva naše zemlje, ali tad, u samom pocetku, sve je bila cista opereta, i nikako mi nije bilo jasno zašto se niko ne raduje.
Takva smo varoš. Ovde su dobrodošli progresivni slovenacki kantautori, jazz-rock grupe iz Kumanova i provaljeni akademski slikari koji stvaraju braon bojom na crnoj podlozi, ali sami sebi nikad nismo dobrodošli.
To mi se ucinilo i oko pola jedanaest, poslednjeg dana u decembru te godine, kad smo Lufter i ja sa bocom penušavog vina i kartonom banana zazvonili na jedna od vrata stana gospodina doktora Popovickog.

Popac je pravio docek te godine. I prethodne. I uvek...
Njegovi stari nisu sedeli kod kuce, kao moj Cale, i nisu im dolazili gosti iz unutrašnjosti u štrikanim puloverima, namirisani zaprškom, kakvi su se iskrcavali kod Luftera za svaki praznik.
Ne...
Oni su odlazili negde gde se za novogodišnju noc ne peku male mrtve svinje, i gde se u ponoc ne puca kao u Bejrutu.
Gde?
Ne znam gde. Nikad nismo pitali...
Zadovoljavali smo se time što smo znali da se nece vracati nekoliko dana, i da ce nam tako, uz dobro mesto za provod, ostaviti i dovoljno vremena da otklonimo eventualne havarije do njihovog povratka.
Lufter je u to vreme imao devojku koja je vecito odlazila kod nekih "svojih", a ja sam imao devojku koja baš i nije bila sasvim moja.
U stvari, nisam je ni imao, samo sam je uzimao na korišcenje, s vremena na vreme...
Pardon, ali to uopšte nije bilo tako prosto kako zvuci...
Obe su, dakle, svaka iz svog razloga, bile opravdano odsutne, ucinivši nam tako najlepše novogodišnje poklone.
Sa malo snega u kosi, i puno magle u ocima, ušli smo u veliku dnevnu sobu koja se u tom stanu nazivala i "salon", ali nismo uspeli da privucemo pažnju popcevih blaziranih prijatelja koji su se teglili po otomanima kao Rimljani.
- Dobro vece, narode...
Martin nije imao narocito svetski nastup. Njegov socrealisticki pozdrav samo je ucinio da se i onih par koji su nas pogledali brzo okrenu na drugu stranu.
Ne smem da kažem da sam ih sve znao, ali vecinu jesam. Niko mi se nije javio, ali to mi se vec dešavalo, i nisam ni ocekivao ovacije. "Mala Garava" se mnogima zacrnila pred ocima...
Bezvezni pesmicak se prošunjao kraj zaspalih lokalnih kriterijuma, i, kao odbegla provincijska gimnazijalka, uputio se pravo u veliki betonski grad. Bez ikog svog...
Pesme prolaze bolje nego gimnazijalke. Njima ne smeta ako ih velegradski dripci malo uzmu pod svoje. Naprotiv...
I tako...
Neko je hteo da spakuje nekom, u krugu dužnih i dužnika jedan apsolutni autsajder, nesvrstan u klanove i disko-kuce, pomogao je svemocnom sastavljacu top-liste da se osveti nekom, i stavi ga tek na najgore, drugo mesto.
Danas, daleko od razuzdane gomile, mnogo stariji i malo mudriji, iskusniji za, recimo, jedan život, samo tako mogu da objasnim kako se moja pesma tad našla na prvom mestu u beogradskim novinama. Slucajno. Greškom. Nekom u inat...
Nisam ja evropski prvak u skromnosti. Bila je to dobra pesma, iako je, neka mi Bog oprosti, nikad nisam voleo.
Bila je cvrsta, relativno duhovita, imala je ritam koji nosi kao leteci cilim, ali takvih pesama je bilo još, pa nikad nisu bile prve u pet listova odjednom.
Kasnije sam upoznao i obolele koji sastavljaju top-liste, pišu muzicke kritike i biraju Hitove Nedelje na radiju, ukapirao sam koliko je sujete u opticaju, koliko živaca treba ispucati, koliko genijalnih saveta treba, šatro, saslušati da bi ti neko ucinio nešto što sa strane izgleda sasvim normalno.
Još kasnije sam otkrio i džokera u toj igri, lovu, jasno, ali je bilo nepod-mitljivih specijalaca sa kojima si morao da budeš viden, bilo je rodendana na koje si morao da budeš voden, i bilo je šizoida koji te više nece pustiti u svoju emisiju ako im licno ne odneseš karte svaki put kad gostuješ u njihovom gradu.
Karte za prvi red, podrazumeva se...
"Mala Garava" je prošla bez svega tog. Recimo da je imala srece...
Vrtela se te jeseni kao japanski suncobran, a momci su je forsirali pomalo i zbog neodoljive ekskluzivnosti, jer isprva nije bilo ni ploce, nego je glavni junak bila uska traka koju je Matroz vec utrapio nekom.
Okomotavši mu je oko vrata, koliko ja znam doticnog daveža...
- Dobro vece, dragi slušaoci. Momci koje niko nije video, iz grupe za koju niko nije cuo i pesma koju svi znaju...
O, Beograd je voleo tu pesmu. Klasika, automatski su je zavoleli i okolni vazalni gradovi, pa pomalo i ova varoš. Ali tajno...
Od pedesetak ljudi koji su znali anonimusa koji to peva, dvadeset devet ih je bilo na doceku te veceri, ali ne, niko od njih ni pod anestezijom ne bi spomenuo išta u vezi toga.
Ton na TV-u je bio skinut, i bi sam u iskušenju da ga pojacam kad sam video svoju njušku na ekranu, ali znao sam da ce puci svi moji dušmani ako se umesto toga nezainteresirano okrenem, pa sam to i ucinio.
Plašio sam se samo da ce Lufter reagovati u svom stilu...
- Ljudi! Džokej! Pojacajte brzo! Tišina tamo, Džokej je na televiziji, ovaj ovde, to on peva, Džokej, okreni se, ovi ne veruju...
Ne...
Martin je sedeo ledima okrenut televizoru i davio se nekim prealkoholisanim cvikerašem. Kakvo olakšanje...
Tek tad sam mirno pošao ka terasi...
I nikad nisam video taj spot.
A on je kriv za sve...
Opasna mašina je televizija, nema joj ravne. Hiljadu puta se pesma cula na radiju, ali ja nisam dobio osmeh od blagajnice u samoposluzi, a onda sam se, u pet do dvanaest, pojavio u odžacarskom odelu, namignuo u objektiv, i odjednom postao blesava zlatna ribica u okruglom akvarijumu, koju uvek neko odnekud gleda.

Za razliku od suseda na nižim spratovima, Popovicki nisu došli na genijalnu ideju da terasu zatvore armiranim staklom i pretvore je u magacin za stare cipele i džakove sa krompirom.
Sasvim logicno...
Sticajem okolnosti oni su imali samo nove cipele, a krompir su kupovali na komad, tek kad im zatreba, šokirajuci komšiluk ispod.
Uf, daleko ispod...
Terasa sobe, koja je inace pripadala Popcevoj sestri, bila je opremljena jedino pletenom baštenskom garniturom ofarbanom u belo, i uokvirena žardinjerama od sitnog kamena iz kojih su se preko citave godine važnirale raskošne kraljevske petunije.
Ponekad sam, sa betonskog igrališta na kom smo maltretirali loptu, posmatrao Mladu Gazdaricu kako ih zaliva i uklanja osušene listove, i uvek sam želeo da ih dotaknem.
I petunije i nju...
U novogodišnjoj noci žardinjere su bile prazne, i ja sam se, pokušavajuci da se setim leta, naslonio na njih i posmatrao bulevar.
Bio je pust, secam se, potpuno prazan, samo je jedan kolericni "tristac" probijao zvucni zid ili je testirao koliko može da juri pod rucnom.
Ko je taj covek?
Pokušavao sam da dokucim šta se zbiva u glavi tipa koji šiba kroz noc, u nula casova i dva minuta, prvog januara, dok se normalan svet, na primer, smrzava po terasama, i zvera u usamljene automobile.
U pozorištu senki, na prozoru susedne zgrade, davao se neki komad sa ljubljenjem i grljenjem, a nesnosne harmonike otezale su unisono iz hiljadu napaljenih televizora.
Društvo u stanu iza mene slušalo je pretežno psiho-mesecarsku muziku, koju sam cuo glasnije nekoliko sekundi, što je znacilo da je neko otvorio i zatvorio vrata...
Bio sam siguran da se našao humorista koji ce me zakljucati na terasi, ali senzori ugradeni iza levog uha javili su centrali da nam neko stoji za ledima.
Držala je u ruci cašu sa nogicom, otpila gutljaj i pružila je meni...
Imitirao sam nazdravljanje i polako ispio do kraja, mada nisam znao da li je u pitanju arsenik, sok od ceralije ili razredivac za anilinske lakove.
Sva cula, sem delimicno vida, uzela su "time-out", što je izdaleka možda i licilo na hladnokrvnost koju sam uvek planirao za taj trenutak, ali u stvari se radilo o blažoj formi totalnog raspada sistema.
Bila je potpuno lepa...
Naravno shvatio sam to još mnogo ranije, ali ipak nikako nisam uspevao da mislim na nešto drugo...
Prišla je ogradi zagledavši se u daljinu, i dopustila mi da pogledom poljubim maleni mladež na njenim ledima, otkriven dubokim izrezom na crnoj, cipkastoj haljini.
Da li je poželela da joj se ispuni neka želja?
Ne znam...
Ali tacno je tako izgledala, zamišljena, cvrsto stiskajuci medaljon koji je nosila na finom starom lancicu oko vrata.
U meduvremenu sam poceo i da dišem...
Oblacic mog daha zadržao se nacas, kao oreol, u njenoj crnoj kosi.
Crnoj?
Nikad nisam bio ekspert za detalje, ali sasvim sigurno sam bio ekspert za njenu svetlosmedu kosu, i za onaj plavi pramen koji se ponekad pojavljivao krajem leta, kao suvenir sa mora.
Okrenula je glavu i zadovoljno napucila usne, otkrivši da je baš to ono što je želela da mi pokaže.
- Hoceš Malu Garavu? E pa, ovo je najgaravije što sam uspela da izvedem...
Veliki Medved i Mala kola?
Ucinilo mi se da bi sa dobrim zaletom uspeo da dotaknem obližnja sazvežda...
Ali dotakao sam samo njena ramena...
Poljubio sam je nežno, u jedan obraz pa u drugi, pa...
Pa ponovo u prvi...
Ona je ipak bila sestra mog najboljeg druga.
- Sretna Nova... Veverice...

Poglavlje 7

Od deset do ponoci je "nicije vreme"...
Mravi su vec u prugastim pidžamama, cvrcci tek glancaju svoje lakovane cipele, a ja sam na plasticnoj stolici pred pumpom.
Šandor nije kompletan sagovornik. Savršen je slušalac, ali je za dijaloge gotovo neupotrebljiv.
I tako, mada nisam sklon televiziji, sve više se odajem tom poroku...
Ali uvek naletim na vesti. Ameri se hvale nekim svojim kanalom na kom vesti idu 24 casa. Amateri...
Kod nas vesti idu trideset i nešto godina, od osnivanja televizije. Iste istacke vesti, iste slike ljudi u sumornim konfekcijskim odelima, i govornik sa otkopcanim dugmetom ispod kravate, zajapuren kao kondukter u julu, pošto je na sednicu stigao direktno sa važnog poslovnog paprikaša u unutrašnjosti.
Drug je istakao. Drug je podvukao, naglasio je Drug, izmedu ostalog...
Neka, Drugovi, ciji ste da ste. Moji drugovi niste. Ja nisam druželjubiv.
Samo, ne smem glasno ni da kažem, da ne uvracam, ali kao da se vesti malo menjuckaju. Vreme je i bilo. Ove stare su se sasvim pohabale.
Na ekranu je bila neka gužva, svi su držali upaljene svece, i prišao sam bliže televizoru da vidim o cemu se radi.
Publika mi je delovala preodraslo za rock koncert...
Da nisu to "Stonesi" došli u Prag, kad su zapalili milion sveca na Vaclavskim Namjestima?
Ne, niko nije došao u Prag. Naprotiv. Neko odlazi odatle...

- Rusi ušli u Cešku...
Ne secam se leta šezdeset osme. To je verovatno bilo jedno od onih dobrih leta koje sam imao. Bio sam poluklinac, i tu se ništa više ne može uciniti.
A dobro bi mi došlo da sam bio stariji.
Danas se tipovi ubijaju da dokažu da su bili "šezdesetosmaši", nalaze svedoke, kao ono posle rata, kad bez dva dobra jarana nisi mogao da dodeš do onog papira koji život znaci.
Uf, kakva je super papircina bila ta potvrda da si suradivao sa pobednikom. Kupon za sve i svašta, i profaktura za kucu ili stan, ciji dotadašnji vlasnik nije imao dva svedoka pri ruci.
Ma, koja crna sedmica na "lotu"...
Za istorijske nemire sam saznao retroaktivno. Nije se o tome baš jako pisalo, kao što rekoh, vesti se nisu menjale zbog kojekakvih sitnica. Pamtim samo tu recenicu, slobodni prevod zvanicnog saopštenja da su snage Varšavskog Pakta izvršile vojnu untervenciju u Cehoslovackoj, u interesu zaštite socijalizma i komunizma, od sopljnog i unutrašnjeg neprijatelja bla, bla, bla...
- Rusi ušli u Cešku...
Secam se i Jana Palaha...
Kad smo prošli kroz Prag, pocetkom sedamdesetih, Cale mi je pokazao mesto na kom se nesretni student spalio. Stari grad izgledao je kao da ga je moler-daltonista citavog ofarbao u sivo, prolazeci pedantno cetkom i preko prolaznika, tramvaja, oblaka i ostalih elemenata panorame.
Tad sam mislio da je kriva niska blenda mutnog oktobarskog dana, ali kasnije sam shvatio ko je majstor za sivilo.
A danas, odjednom, svece...
Na širokom baroknom trgu zatreperilo je hiljadu malih Palaha tražeci amnestiju za svoju domovinu, osudenu na doživotnu robiju. I gle cuda...
Pored sve nauke i tehnike, tek su svece uspele da rasvetle taj slucaj.
Vidim ja, ni mrak nije ono što je nekad bio...
- Fuj, somotska revolucija...
Prekaljeni revolucionari, koji su palili novine i pisali parole masnom bojom koja se ne skida tek tako, odmah su se s visine izjasnili o promeni koju su izdejstvovali miroljubivi profesori i nemoralni mladi parovi, zagrljeni na javnom mestu.
O deci na ramenima roditelja da i ne govorimo.
Eh, šta bi na to rekao Lenjin?
Voloda je prorekao da ce se revolucija prvo dogoditi u zaostaloj zemlji, sa velikim razlikama, gde potlacena klasa to više nece moci da trpi.
Nije prorekao da ce se revolucija prvo "odgoditi" u kulturnoj zemlji, sa hibridnim jednakostima, gde potlacena klasa to više nece moci da trpi.
Lenjin je umro na vreme...
Neko od njegovih preživelih istomišljenika morao bi što pre da dopiše par tomova za sabrana dela velikog ideologa, dok ista nisu poceli da koriste za potpalu u zimskim mesecima.
Svakog gosta za dvadeset jednu godinu dosta.
Rusi izašli iz Ceške.

Kombi koji se pojavio kasno u noc, kao da je razvozio kuci žrtve sa masakra...
Šofer je zakocio prilicno grubo, videlo se da se dugo nisu zaustavljali, ali nijedna od pet nekontrolisano zinutih faca nije na to reagovala. Nije im zasmetalo ni islednicko neonsko svetlo pod kojim su se našli. I dalje su spavali sto na sat, prebaceni preko sedišta kao zimski kaputi.
Cuo sam taj kombi mnogo ranije nego što sam ga ugledao. Vozac ga je tako nemilosrdno penjao od Karlovaca naovamo da je bilo sasvim jasno da nije njegov.
Tacno, bio je to "rent-a- car", ponos firme i druga generalnog, ali pre deset godina, najmanje...
Kanda su se vozili kroz šimšir, tako je bio izgreban, a prednji deo, šajbna i farovi, bili su aranžirani svim mogucim mušicama i insektima koji su stopirali usput. Srecom, onako u prolazu, nisam video tragove nekih toplokrvnih organizama...
Nijedan od automobila koji se iznajmljuju nema poklopac rezervoara. Nisam ni pokušao da demontiram novine i najlon kesu zaglavljenu zbog boljeg "dihtovanja", nego sam dovršio krug oko vozila ne vadeci ruke iz džepova diskretno bacivši pogled prema stvarima naslaganim iza zadnjeg reda sedišta.
Pa naravno...
Domacice na kvizu možda ne bi identifikovale doticne predmete, ali ja sam se još pomalo secao pojacala, futrole za gitaru i neizbežne, ogromne i okrugle, kutije bas bubnja...
Nije mi padalo na pamet da turam nos u taj kontejner na tockovima, ali sam znao da je kontaminiran duvanom i saundom piva, prosutog po sedištima prilikom ulazaka u makazice. Odjednom mi je taj miris ispunio nozdrve, mada je noc bila cista i sveža kao sremska mlada...
Cekaj, odakle bi mi to moglo biti poznato?
Naglo zaustavljanje probudilo je jedino šofera. Važno je otvorio vrata i prvo proturio par špicastih kaubojskih cizama, u kojima vozi samo onaj koga goni viša sila. Nosio je džins, belu majicu i svileni prsluk sa interesantnom šarom, koji je bio izgužvan kao da je neko za opkladu pokušavao da ga spakuje u tabakeru.
- E moj kume, da samo znaš gde je Niš...
Zar su ga premestili? Poslednji put kad sam ga sreo delovao mi je sasvim zadovoljno, kao da je našao sebe kraj recice Nišave, nekih tristo devet kilometara južno odavde.
- Gde li bi mogao biti taj Niš?
Video je da se smeškam, i to mu je trebalo. Za razliku od onih leševa koje je transportovao, ja sam, znaci, bio spreman da ga malo slušam.
- E, da si poranio u šesticu, pa vozio pet sati, pa gostovao na radiju, pa montirao bubnjeve, pa svirao sat i dvadeset, pa pakovao stvari, pa vozio nazad... Video bi, moj kume, da je Niš nakraj sveta...
Setio sam se kako me je okrugla, bezdušna hala uplašila kad sam je, unoseci instrumente, prvi put video praznu, i kako me je radovala kasnije, kad sam je vidao punu.
- Gde ste svirali, u "Cairu"?
Na moje pitanje reagovao je dugim, ispitivackim pogledom, koji je imao zadatak da odredi da li sam iz Niša, ili sam tamo služio vojsku, ili, eto, sasvim slucajno znam gde se održavaju veliki koncerti u tom gradu.
- Ma ne... Tu je halu nemoguce ozvuciti. Mislim, oni su nas zvali, ali nismo hteli... Svirali smo u jednom klubu. "63" se zove, to je njima sad glavno šminkersko mesto...
Aha. A "Cair" bi trebalo i napunuti...
Video sam plakat grupe zalepljen na zadnjem staklu kombija, znao sam da su prilicno popularni ovih dana, ali oni tu halu ne bi mogli napuniti ni duvanim balonima u boji, pa sve da u mobu pozovu i svoje mnogobrojne obožavaoce iz kluba "63".
Pokazao sam prstom ka plakatu.
- Ej da niste vi oni što pevaju ono sa šecernom repom, ona frka u disku i to?
Složio je facu kao Crnogorac koji je upravo saznao da mu je žena rodila zdrave trojke. Djecake, no što bi drugo?
- Da, da, kume. Mi smo ti...

"U disku "Napredak" u Centi, ne prave se incidenti,
Ali onomad, bome, bilo je belaja..."

Od te takozvane pesme dobivao sam blagi osip po ušima. Po žanru je to bio "rap", dosadna pricalica, i mislio sam da su isprva sve zamislili ozbiljno, ali su do kraja ipak napravili parodiju, ukapiravši da svaki pokušaj da se ude u ritam crne brace, ionako završi kao parodija.
Ne znam kako stoje stvari sa ulaskom u ritam crnih sestara, tu još i ima nekih nacina, koliko se secam...

"Kuci begaj! Ranije legaj, prika moj...
Zaradi lebac ( ebac, bac... ), Repuj di treba, bitango..."

Neko to voli. Mene ta stvar nije dirala, iako moram priznati da su karikirani lalinski dijalekat i nabijeni ritam cinili simpatican apsurd.
Cizmar se i dalje ponosno cerio, verovatno je cekao aplauz, ali ruke su mi bile zauzete oko tocenja, pa je sve nekako prošlo bez toga. Nisam znao šta da ga dalje pitam.
- I tako sad putujete svaki dan?
Pun elana je nastavio konverzaciju. Izgleda da ga niko nije shvatao ozbiljno, pa sam se potrudio da ne primeti da sam i ja jedan od tih.
- Da kume, putujemo, nego šta, Velika Jugoslavenska Turneja. Eto, danas Niš, sutra Šabac, bili smo vec u Požarevcu, Mladenovcu, Lazarevcu... Pa dolazi Valjevo, Šid, Mitrovica... Da podivljaš, lepo da podilkanišeš, a vi nam svi zavidite, kao: lako je to...
Pa lakše je sad, decko, ti i ne znaš. Velika Jugoslavenska Turneja nekad nas je terala cak u Pulu, Velenje, Prilep...
Da se to ova zemlja ne smanjuje? Ili tone kao Venecija? Krajnje je vreme da nabavim atlas i vidim gde su to nestali silni gradovi.
- Ne brukaj se, Toto. Da iznajmiš spejs-šatl na mesec dana, pa opet neceš preci kilometre koje ovaj covek ima na svom brojcaniku...
Dobošar se okrenuo ka momku koji mu je to rekao, pomolivši se kroz prozor vozila.
Decko sa A-dur fizionomijom, sa koje ni sati spavanja u kombiju nisu uspeli da uklone pozitivan predznak, izašao je, protegao se kao brodski macak i pružio mi ruku.
- Ja sam Bole. Za mene je ovo stvarno velika cast...
Toto više nije uspevao da prati radnju. Obrve su mu se spojile sa šiškama, a pogled mu je kao metronom kuckao od Boleta do mene, pa nazad...
Sad je vec delovao sasvim bubnjarski...
- Kilometre? Vozio si trke?
Setio sam se auto-puta koji je jedno vreme bio moja ulica, i nanizanih farova koji su titrali od Novske do Županje, kao ogromna stonoga sa Marsa.
- Nezvanicno...
Bol je zagrlio svog prijatelja bratski, ali kao stariji braca mladeg batu, koji baš nešto i nije kao ostali svet.
- Ne, Toto. Covek je pisao pesme. Obicne, genijalne pesme...
Poceo je da nabraja naslove, hronološki toliko tacno da mi je zaista polaskalo, ali Totovo celo nabralo se samo kod pomena onih najotrcanijih šlagera, i zakljucio sam da on definitivno nije bio moj fan.
Ali Bole je bio, bez diskusije...
- Odlepio sam u Varaždinu na koncertu, ti si me uveo, mene i jednog ortaka iz Rijeke, bili smo vojaci...
Moguce. Generale sam uvodio vrlo retko, admirale sam namerno ostavljao da vise pred vratima, ali soldate, koji su poniženi i ošišani cekali kod službenih ulaza, nisam nikad izneverio. Svako ko je dobio izlaz, od mene je dobijao ulaz. Mislim da je to bilo sasvim pošteno...
- Ne secaš se ti, Džokej, ne moraš ni da se secaš. Evo, ja cu...
OK. Moja glava je ionako prebukirana. Preuzmi ti taj koncert u Varaždinu, ja cu pamtiti onaj drugi, dva ih je bilo.
Samo, da ne zapamtimo isti?
- Da nije padala kiša tog dana?
Pogodio sam. Bole je bio baš tada, na stadionu. Znaci, meni ostaje da se secam onog nastupa u hali.
- Padala je, jebem joj lebac raženi, padala je, nije stala, ono, do minut do osam... A vi niste stali do jedanaest... Zakasnili smo u kasarnu, a dežurni je bio kapetan Todorovski, bolesnik jedan, samo, srecom mi je bio rodendan, pa smo se izvukli...
E, to ja zovem rodendan. Kisnuti celo popodne cetristo kilometara od kuce, napiti se kao curak sa jedinim prijateljem, i onda još dospeti na penal paranoiku sa epoletama.
Bole je, trgavši se, pobegao iz te uspomene.
- Znaš, sad mi pišemo nešto, valjamo taj fazon, ali, kako da ti kažem... Ti si to provalio, to je tvoje. Ti si prvi pokazao da se u pesmu mogu turiti, jebem li ga, deram i taljige i bokal na drvenom stolu, a da to odmah ne smrdi na gušcje govno, razumeš? Ti si bio prvi, zato si kralj, i to je ono što se pamti...
Bilo mi je malo neprijatno, pa sam ga prekinuo pokretom ruke.
- Izgledam li ja tebi kao neko zapamcen?
Nije hteo da tako završimo razgovor. Njega su pumpa, i sve to, izgleda vredali više nego mene.
- Ja ne znam tvoju pricu, i ne znam zašto to radiš, ali tvoje mesto nije u ovoj pomrcini. Neceš da pevaš? Nemoj da pevaš. Neceš da snimaš? Nemoj, bu-razeru. Ali, napiši neki tekst za narodnjake, oni izdaju tri ploce dnevno, izuzimajuci nedelje i praznike. Tu je živa lova, ej, što da je neko drugi mazne, šta ti fali?
Šta mi fali? To je duga prica, a mi se kratko znamo...
Toto, koji se iskrao iz razgovora na onim cizmama od nekoliko milja, upravo je kresnuo motor kombija i zato sam samo odmahnuo glavom.
Bole je takode video da nema vremena za velike price. Spustio je ton, ali na moje zadovoljstvo ni tad mu se u glasu nisu pojavili znaci sažaljenja, radoznalosti ili neceg treceg, što bi mi zasmetalo...
- Napiši pod nekim pseudonimom. Ko bi znao?
Klonuo sam u stolicu, na što je Šandor mahnuo repom, ne otvarajuci oci.
- E vidiš... Ja bih znao...
A-dur mu je ponovo obasjao facu. Mislim da ga nisam razocarao.
- Pa, dobro, Džokej... Cuo sam da si skrenuo, ali vidim da si skrenuo pravo... Sasvim pravo...
Zavukao je ruku u džep jakne i pružio mi nešto izmedu posetnice i nalepnice.
- Ako ti jednom ustreba... Ne mislim lova, nego treci za preferans, prateci vokal, fizikalac na mešalici... Ja sam ti covek od talenta.
Ne sumnjam da si. Možda to izade i na dobro, davo ce ga znati...
Iako se plašim da ce ubrzo otkriti da si bolji, i nekako ce ti vec zavuci...
Laku noc i dobro jutro, sinovac, bolje da ti ništa ne govorim.
Tako ce ti biti mnogo interesantnije.
Na kraju krajeva, ni meni niko ništa nije rekao...
*
* *
Momak ciji sam bio kralj mahnuo je kroz prozor ostavljajuci moje velicanstvo u nocnoj rezidenciji ne starom putu za Beograd. Imati jednog podanika nije bog zna šta, ali nije ni tako loše za pocetak.
Ali je sasvim loše za kraj...
U nekim bajkama bundeve se pretvaraju u kocije, psi u lakeje i miševi u konje. U bajci u koju sam ja upao one zime, za promenu su igrale životinjice pretvorene u ljude, ali to sam shvatio tek kad je prestala carolija.
Mislim, recimo na menadžere...
Žao mi je što ih nisam video u pravom obliku i što nikad necu saznati da li su u privatnom životu štakori, lisice ili domace svinje.
Uglavnom, tu su negde, nijanse su u pitanju...
Ko zna, možda se radi o nekoj ukrštenoj vrsti, imam ružan predosecaj da se to uveliko testira prototip nove sorte, koja ce uskoro sjebati sve preostale bajke.
Šta je - tu je...
Menadžeri ordiniraju samo u prici o uspehu i nema šanse da ih sretnem na nekom drugom mestu. Mogli bi arheolozi rekonstruisati stilske kulise od cistog lesonita, mogli bi plasticni hirurzi reanimirati face doradenih rokoša, da, mogli bi se svi vampiri ponovo okupiti u sablasnoj i prašnjavoj sajamskoj haluštini, ali negde sam zagubio svoje staklene cipelice i sumnjam da bih još jednom uspeo da se prošvercujem u doticnu fantaziju.
Prica o tom balu bila je poslednja epizoda koju sam emitovao Emi-Liji. pre neki dan, uoci njenog polaska na kraci put...

Bio je to jedan pravi socijalisticki februar, otprilike na polovini druge polovine dvadesetog veka. Boje su zimovale negde na jugu i u trulim kapitalistickim zemljama, kod nas je na lageru ostalo još jedino nešto sive, smede i bezdušne tamnozelene, i samo bi poneka pastelna jakna, kao ovcarski šarov, projurila kroz jutarnje izmaglice i autobuske gužve, unoseci nemir u mrko stado unificiranih samoupravljaca.
Imao sam propusnice za "Veliki Rock Festival", Lufter je imao novu vijetnamku sa kapuljacom, a Popac je imao novu devojku.
Naravno, i ta je licila na Pegavu...
Popac je inace bio penicilijum gljivica za curice.
Prošetao bi ih dva-tri kruga po mestima koja su bila u modi, pa bi ih, lupivši recku na blatobran svog "mini morisa", stavljao na transfer listu...
No, kako to vec biva, što ih je više pržio - više su ga saletale, ali da ne davim, pricu o sveci i leptiricama odavno znaju svi.
Svi osim leptirica, dabome...
Cini mi se da devojke u nekim godinama imaju potrebu da budu ostavljene, da malo pate i da gledaju kroz prozor, a možda i grešim, uglavnom, isplakane okice i odgovarajuci crveni nosici digli su Popcev ugled do lokalnog neba.
Neki misle da nije imao srca, slucajno znam da ga je imao, mada moram priznati da mu to nije bio najkarakteristicniji organ.
Ipak, ne zameram što ga nije preterano forsirao.
Naime, odavno se to srce tretira kao napuklo...
Pegava je bila jedina devojka koja ga je ostavila...
Popac i ona išli su zajedno u gimnaziju, ali roditelji su je držali u karantinu, i to ružno pacence od nas ostalih nije bilo registrovano sve do prve godine faksa.
Stari joj je bio neka aždaha u miliciji, o, nije vrteo pendrek oko prsta, štaviše, imao je svog šofera ugradenog u morbidni crni BMW, i sa distance je delovao sasvim pristojno, ali...
Pegi Su je za svaki slucaj više bila na gospodu mamu...
Upisala je tehnologiju, mislim, i krajem tog leta se pojavila na "Štrandu" u jednostavnom crnom kostimu, koji je, onako bestidno jednodelan, u momentu zasenio premijerne "tange" i osramotio tufnice i volancice na bikinima raznoraznih kalibara i formata.
Priznajem, bila je moj tip, generalno, ali bila je i tip mog prijatelja, sasvim konkretno, i na vreme da nešto ne pokvarim, povukao sam se na pristojnu razdaljinu, sa koje sam ipak mogao da posmatram dve siluete zapricane u pesku velike recne plaže.
Tih dana pozirali su za plakat ljubavnog filma...
Sunce se zaplitalo u vrhove jablana, i, kotrljajuci se kroz krošnje kao narandža, spadalo na niske grane. Lagano, u uobicajenoj vecernjoj fotomontaži, klik-klik, zatvarali su se suncobrani, šareni peškiri nestajali su jedan po jedan, a njih dvoje su i dalje pricali i pricali...
Ona, vec u majici, obgrlivši kolena rukama, i on, tobož neobavezan, s laktovima u pesku, a glavom visoko u oblacima...
Pegava je imala drugaricu ružnu kao san pijanog mornara, što Martinu nije smetalo da naskoci na nju, i jedno vreme smo sretno izlazili u kvartetu.
Onda sam ipak malo prelistao enciklopediju, i potvrdio svoje sumnje da petoclani kvartet nije najidealnije rešenje.
Slutio sam ko bi mogao biti tehnološki višak i iskoristio sam svoje pravo na otcepljenje.
Lufter je brzo šutnuo onog gabora, ali se šaranski odmah upetljao u drugu vezu, Popac i Pegava bili su zagrljeni "sijamski", i iako su nekoliko puta uspeli da ih razdvoje hirurškim putem, nas trojica mesecima nismo imali kvorum.
Sve do zimskih ferija...
Još na ceremoniji otvaranja zimovanja pobrkali smo se sa veselim Slovenkama iz susednog železnicarskog odmarališta.
Mene je usvojila Lidija, maskota tvornice gornjeg rublja. Martin je pretežno visio kao ofinger, a Popca je primila na obuku jedna velika vaspitacica iz Škofije Loke, koja je drmala pivo manirom iskusnog sezonskog radnika i verala se na smuckama tamo gde i divokoze idu okolo.
Ne znam cime su je hranili, ali mogla je da nas brani, zlu netrebalo, i te duge tople zime mladom Popovickom nije bilo lako.
Bio je eksploatisan kao šusterski kalfa, i sigurno je to bio razlog što je ostavio izmišljenu adresu i pogrešan broj telefona kad je na kraju ferija, skinuvši ponosno "L" tablice, sav sretan uskocio u autobus.
Sretni nikad ne razmišljaju o sreci. To je posao za nesretne. Svi primete srecu u nesreci, a o nesreci u sreci razmišljaju samo blesavi. I iskusni...
Popac nije bio ni od jednih ni od drugih...
Bio je jednostavno uspaljeni klinac koji je dospeo u modu kod curica u jednom, sad vec davno prošlom vremenu, kad je tek svaka deseta radila "one stvari".
Hormoni su mu prokuvali i na minus dvadeset, i on je tog jutra video sve zvezde.
Ali više nikad nije video Pegavu...
Nije bilo moderno prvi se javljati devojci. Moj drug je propustio nekoliko dana, pa nedelju, pa nekoliko nedelja. Onda više nije znao šta bi joj rekao...
Predavanja su uveliko pocela, a ona se i dalje vodila kao nestala osoba.
Popac nas je naterao da se zakunemo na Bibliju da nismo ocinkarili za Slovenku, sve cešce smo, kao slucajno, prolazili ulicom u kojoj je "neko" stanovao, ali pošto se zavesa na jednom prozoru nije pomerala, ipak je aktiviran telefon.
- Oni su odselili. Nemoj više zvati...
Zvanicno saopštenje bilo je da je Tata Pandur premešten u drugi grad, i da ne vredi više okretati taj broj...
Svaki Lufterov problem apsolvirao sam do korica, ali Popac nije bio od onih koji se ispovedaju...
Ostalo mi je nepoznato koga je zvao i gde je tražio svoju devojku, ali kad je bezuspešno pretražio sve, odjednom je poceo da je pronalazi u drugim curicama.
Neke su imale takav nosic, neke su hodale kao ona, ili se smejale na isti nacin, zabacujuci lepim pokretom glavu malo udesno, neke su slicno njoj cutale, neke pricale, i Popac ih je narednih godina vodao kao avganistanske hrtove, sakupivši, malo po malo, puno raznih detalja svoje velike ljubavi.
Ali nikad mu nije uspelo da ih sve sastavi...

"Pegava 6", alijas macka s kojom se pojavio na "Velikom Rock Festivalu", nasmešila mi se prilikom upoznavanja, zabacivši glavu malo udesno.
Zagledao sam se, pokušavajuci da otkrijem pege ispod šminke, i promaklo mi je ime koje je izgovorila.
Nameravao sam da kasnije od Popca diskretno saznam njene generalije, ali moguce je da ni on nije najpreciznije znao te podatke.
Svejedno...
Lepuškasti ženski statista ionako je tu bio samo zbog alibija, i nije bilo posebnih razloga da je oslovljavam.
Lufter je bio sa društvom svoje devojke, jako su se ponosili mestom koje su zauzeli na vrhu tribina, ali se on, videvši nas, ipak sjurio kao dak iz poslednje klupe na velikom odmoru, udarajuci usput, po ramenu, svakog koga je poznavao.
- Džokej, hocete svirati? Šta je dogovoreno?
Dogovoreno je da necemo. Organizator je rekao da imamo samo jedan hit, i da se zbog toga novoformirani bend i ja nemožemo pojaviti.
Znao sam da ce to smetati...
Nastupale su sve neke grupe koje nisu imale ni jedan hit. To je izgleda bio uslov.
- Ne danas, Martine. Ne bih danas svirao pa sve da me mole...
Jeste, bio sam uvreden, pa šta? Došli su da me vide na sceni svi moji prijatelji, obojica njih, a ja nisam bio ni na klupi za rezervne igrace. Usiljeno sam se smeškao poluokrenuvši leda pozornici na koju se nisam probio.
Ipak, te veceri sam imao jednog vernog gledaoca.
- Mladi gospon? Imate li dvije minute vremena?
Primetio sam coveka u podstavljenom "Barbery's" mantilu još na ulazu, uputio mi je nešto izmedu osmeha i podsmeha i konobarski kimnuo glavom.
Kasnije sam ga video uz momke sa radija i osetio da pricaju nešto o meni, pokušao je da mi uhvati pogled nekoliko puta, i pošto sam to uporno izbegavao, misleci da je peder ili novinar, odlucio se da me direktno oslovi.
- Nebu vas niš' koštalo, a mogli bi puno dobit. Dvije minute, i meni se žuri...
Imao je karfiol-facu sa koje nije skidao onaj pocinkovan osmeh, i mutne razvodnjene oci kojima je pokušavao da me hipnotiše.
- Ja sam Polak. Ja sam organiziral ovaj cirkus...
Pružio mi je ruku koja je takode bila vodnjikava, i ništa mi se nije dopadalo na tom reptilu, ali ime, koje je naveo kao svoje, bilo je sastavni deo velikih koncerata i turneja.
Šta sam mogao da izgubim?
- Važi. Možemo se naci u prvoj pauzi.
Uhvatio me pod ruku i sasvim mi primakao svoju žaboliku facu.
Užasnuo sam se da ce me zamoliti da ga poljubim i pretvorim u lepog princa, ali srecom je hteo samo nešto da mi šapne.
- Sad ce nastupit one lude iz Pule. Bolje odimo u garderobu...

Garderoba je mirisala na smrad...
Upoznao sam kasnije stotinu svlacionica po sportskim halama, sve su imale nervozne portire, drvene klupe i ubitacni mošus hlora i znoja lokalne rukometne ekipe...
I ova je bila takva...
Rezignirana lica clanova veteranske "Supergrupe" koju je Polak inace vodio, savršeno su se uklopila u opisani enterijer.
Ipak sam bio impresioniran. Njihove slike imao sam još na svesci iz "Poznavanja prirode i društva", u cetvrtom razredu osnovne.
Oni nisu bili impresionirani...
Orguljaš je pušio i duvao dim u tavanicu, basista je šetao levo-desno, sa okacenom gitarom, a pevac i gitarista cutke su sedeli na klupi, nasadivši u krila dve mesne opajdare, koje su, žvacuci gume, sedele nepomicno, kao na kalupu.
"Keslerke"...
Pricalo se da su dve drugarice u odboru za docek svakog benda koji navrne u grad, ali ja to nisam uzimao za ozbiljno.
Pred nama su folirale casne sestre, malo se povatavale po zadnjim sedištima, ali se niko nije upisao u listu strelaca.
Onda su neki zlobnici provalili da ih po Beogradu razvlace ko harmonike, to se uklapalo uz intrigu o svircima-namernicima, ali materijalnih dokaza, do tad, nije bilo.
- Znaš ove komade? One su iz servisa, došle su deckima promijenit ulje...
Nisam mogao da se naviknem na Polakovu facu. Hteo sam da mu kažem da je Nova godina prošla, i da može skinuti tu ružnu masku, ali je on pre mene uzeo vazduh.
- Glej ih kak su slatke. A i iste su, ti boga, kak jaje jajetu...
Jedino je meni bilo neprijatno, i tog sam što pre morao da se rešim.
- Aha. A i tucaju se kao uskršnja jaja, nešto mi govori...
Svi su se nasmejali. Skoro svi...
"Keslerke" mi to nikad nisu oprostile. Dve prevejane "grupi-gerle" udale su se posle sasvim dobro, bolje nego poštene devojke, vidim ih i danas ponekad na pumpi, sede do svojih cenjenih muževa, i ni ne pogledaju me...
I nemaju pojma koliko su uticale na moj nocni i intimni život.
U Danima Lavova u svakom gradu cekao me je neko posle koncerta, ponekad je padala kiša, ili sam bio sam i havarisan, bilo je noci kad mi je trebao baš neko ko ne pita ništa a ume sve, ali uvek sam se na vreme setio da je to samo neka tamošnja "Keslerka", i nijedna se nikad nije okitila mojim skalpom.
Polak je dotle zakljucio da se dovoljno legitimisao uz pomoc svojih pulena iz supergrupe, pa me je izveo iz svlacionice.
Stajali smo u hodniku i prekidali razgovor svaki put kad bi neko naišao, i tako sam, s nogu, naucio prvu lekciju, koja je ujedno i prvi i jedini zakon tog zanata.
O lovi samo "nasamo"...
- Ja sam smestil da ne pjevaš veceras. Ako startaš jednom kao bedak, nemreš se posle vadit...
Tad sam hteo da ga razpizdim, ali posle sam ukapirao da je bio u pravu.
Grad Heroj mogao me je primiti kao što je uvek primao svoje sugradane, i verovatno bih te veceri bio popišan kao haustor u zgradi vizavi pijace.
- Ti ceš biti zvijezda, ak' se dogovorimo. Napravi još jednu dobru pjesmu, drugo budem ja zrihtal. Koliko si capil za tu "Garavu"?
Nisam dobio ni kinte, ali bilo me je sramota da to kažem. Zvao sam autorsku agenciju telefonom, rekli su mi da se obracun radi na kraju kalendarske godine, i da cu dobiti svoje tantijeme vec sledeceg maja, ne kasnije...
Pokušao sam da slažem Polaka.
- Ma, dobio sam neku sicu... Glavno cu dobiti preko autorske...
Više nije bilo dileme da li je to na njegovom licu osmeh ili podsmeh.
- Kad? Ma daj... Znaš ti koja je inflacija, još ceš im morat doplatit, ti boga...
Neceš moci kupit ni "ficu"... Napravi ti, moj decec, još jedan ovakav hit, i imaceš za pedeset "fica", to ti ja garantiram...

Nisam znao gde cu sa pedeset "Fica", ali sam ipak napravio taj hit.
Ma, šta "napravio"?
Imao sam ga vec spremnog iako to u tom casu niko živ nije znao.
Pa ni ja...
Polak se ponekad javljao telefonom, iz raznih mesta, i kasno nocu, što je naglašavalo misterioznost našeg "dila" iz hodnika, ispred svlacionica.
Dogovoreno je da okupim i navežbam bend, da nazovem tri dana ranije, kako bi on obezbedio studio, i da nikom ništa ne pricam.
I to sve na osnovu toga što je moja ruka bucnula u njegov dlan...
Bio je poznat po tome što je nerado išta potpisivao, i, uopšte, nikad nije ostavljao puno tragova za sobom.
Osim ono jednom, kad su mu napokon nakacili pljacku i prevaru, i poslali ga na turneju dugu osam godina i deset meseci.
Svaki posao ima svojih draži. Mineri, na primer, ne greše nikad, a menadžeri žive od toga što greše. Oni moraju paziti samo na to da slucajno ne pogreše pogrešno, a gospodin Stjepan Polak je do savršenstva uvežbao tu iluzionisticku tacku.
U vreme dok se grebao oko moje druge ploce stvarno je bio nepogrešiv. Neuhvatljiv. Svemoguc...
Prvi test njegovog autoriteta bila je administrativna gerila zadužena za raspored studija. Od njih sam ocekivao da ce me šetati gore-dole, kao "jo-jo" ali oni su nas ljupko ubacili preko reda, i cak odbili narudžbenicu, barirani cek i ostale potvrde i uverenja koja sam poneo.
- Mi cemo se vec dogovoriti sa gospodinaom Polakom...
Snimatelj je važio za razmaženu primadonu, ali i on je ostajao duže od radnog vremena i požrtvovano iz nekog bunkera dovlacio nove novcate trake, godinama zakidane od jadnih muzikanata.
Ali i on ce se za to lako dogovoriti sa gospodinom Stjepkom...
- To je jedan izuzetno fini gospodin...
Izuzetno Fini Gospodin se sve dogovarao sa svima, ali veze nije imao koja ce se pesma snimiti.
To sam se ja vec dogovorio sa sobom...
Nazvao sam ga posle remiksa, da mu javim da je stvar gotova, i da violinista nije ovozemaljac. Rekao sam da sam oduvek sanjao takav cardaš...
- Cardaš?
Slušalica mi se naježila od njegovog glasa. Bio je, blago receno, zapanjen...
Znao je za pet instrumenata: za gitaru, elektricnu gitaru, solo gitaru i još dve gitare...
Narucio je lokomotivu od pesme, rokcinu koja melje kao krupara, a ja pricam o nekom tamo komadu sa violinom.
Te noci, ocekujuci snimak koji sam mu poslao, verovatno nije baš najbolje spavao.
A mogao je...

"Nosila je jelek svileni, kao u pesmi narodnoj,
I krstic, znak na lancicu da nekog ceka, navodno..."

"Devojka sa cardaš-nogama" ostavila je "Garavu" "u malom".
Nenamerno...
Tad još nisam jurio prethodne cifre, rekordne tiraže i pozicije na top listama.
Izabrao sam tu pesmu jednostavno zato što sam je voleo, u njoj je šuštalo lišce i mirisale su zimske ruže, bila je album sa starim fotografijama na kojima sam prepoznavao neke detalje i lica, iako ih ranije nigde nisam video...

"Nosio sam šal od kašmira, i prsluk protkan tajnama...
Baš od takvih su je cuvale tetke sa 'ladnim trajnama..."

Kasnije sam, jednom ili dvaput, pokušao namerno da napravim pesmu koju ce svi voleti.
Nije prošlo...
Osudivali su me za štošta, ali da su mi sudili zbog hitova koje sam pocinio, tu bih, uz dobrog advokata, sigurno bio osloboden.
Sve sam uradio iz nehata...

A traktor je na pumpu došao sa predumišljajem...
Trebala mu je ta nafta i bio je spreman na sve...
Tek je svitalo, i insekti iz nocne smene baš su predavali dežurstvo prvim jutarnjim pticicama, kad se bucni crveni prostak zaustavio predamnom, tresuci se na onim ogromnim tockovima, kao notorni alkos.
Prilicno grubo me je vratio u osamdeset devetu, i vec je uspeo da zamakne za krivinu, kad sam se malo sabrao i opsovao mu mater traktorsku.

I taj dan je svitao u D-molu, i vec sam, otprilike, znao kakav ce biti...
Veliki Tihi Rit je onako, za svoju dušu, izvodio fragmente iz "Koncerta Za Praskozorje, Vetar i Suvi List", ne nasedajuci na "legato" koji je uporno naaturao deprimirani teretni voz, vracajuci se dockan sa službenog puta.
Moram priznati da sam i ja pomalo ispadao iz ritma...
Pošavši na put, Emi-Lija K. rekla je da ce se zadržati desetak dana, i, što se mene tice, to "desetak" moglo je znaciti i pet-šest...
Ali, ona je to, ocigledno, sasvim ozbiljno shvatila...
Svejedno. Kad dode, znaci vratila se...
Nisam od onih naivaca koji jedva cekaju neki buduci dan i raduju se rodendanima i Novim Godinama, naprotiv, meni vec dugo smeta to što vreme prolazi, i mada imam neke svoje trikove kako da ne mislim o tome, postoje stranice u kalendaru kad mi nema gde.
Jesen je, znaci...
Ponovo...

Poglavlje 8

Taj dan je, mirne duše, mogao biti utorak. Bio je sasvim bezvezan, bez šarma, bez stila, bez ikakvog identiteta...
Imao sam puno takvih dana u životu i pamtim ih samo po tome što sam ih zaboravio...
Oni su kao slike u decijim farbankama koje ožive tek kad se oko njih potrudiš, i ja sam, kao i svi, preskocio mnogo stranica tragajuci za slikama koje cu lakše obojiti.
Ni to popodne, naznaceno tek tananim jesenjim linijama, nije mi odgovaralo. Bilo je potrebno puno pastelnih nijansi da bi ponudeni kišoviti pejzaž poceo da lici na nešto, a odavno nisam pri šarenim bojama. Potrošio sam ih kao pravi naivac, nepromišljeno ih razmazujuci po svojim davnim radovima...
Sve je nekako vuklo na Utorak...
Svaki dan ima svoj kod. Ponedeljak je pocetni, Subota presudna, Nedelja blažena, Petak uvodni...
Ni nalik. Doduše, u toj neobojenosti bilo je i sitnijih elemenata nesvrstanog Cetvrtka, ali ipak, siguran sam da je doticni dan komotno mogao proci kao Utorak, i da nikom ne bi palo na pamet da nije tako.
A bila je sreda. "Sportska sreda"...
Saznao sam to u poslednji cas, i hitno nazvao Bobu Drota, nadajuci se da je ukljucio telefon na pumpi.
Nego šta je...
- Hvala ti, Bobesku. Znaci, doci cu oko ponoci, i vracam ti ta dva sata prvom sledecom prilikom...
Nešto mi je govorilo da ce se "prva sledeca prilika" slucajno ukazati vec sutra uvece, ali Boba je bio sasvim pri kraju spiska ljudi kojima sam nešto mogao da zamerim. Uvek je igrao fer, i to što je dugove odmah preracunavao po zvanicnom kursu, bio je samo kvalitet više u kartonu sa njegovim karakteristikama.
Utakmica je najavljena kao velika, u šta sam naivno poverovao zaboravivši da su velike stvari uvek nenajavljene. Setio sam se da je tako tek u osamdesetom minutu, gledajuci u one dve velike nule na ekranu. Dve nule? Cudne li simbolike...
Zvrrrrrr!
Telefon je zazvonio baš kad je jedan zalutali metak konacno krenuo prema golu. Golman je, izgleda, ocekivao medugradski poziv, jer je i on pošao sasvim suprotno od lopte, ali srecom po njega ona je zviznula preko precke i zagubila se negde u reklamama.
Zvrrrrrrrr!
- Halo, molim?
Boba Drot nije gledao utakmice ali je negde gledao ljude koji gledaju utakmice i znao je da ih ne treba prekidati...
- Izvini stari, ne bih te davio, vidim da je frka ali... Ovde te neko ceka, znaš? Ma, evo, nek ti ona kaže... Aj' cao, vidimo se...
Ona?
- Halo Džokej? Dobro vece...
Ona...
Utakmica je odjednom pocela da me zanima kao prijateljski susret izmadu poslednje i pretposlednje ekipe na "Radnickim Sportskim Igrama".
Gde li sam zaturio onu ceduljicu na kojoj sam zapisao šta cu joj reci kad se vrati?
Ocigledno sam predugo cutao. Tamnoplavi alt ponovo je nadošao kao talas...
- Ej? Pa dobro gde si ti?
Gde sam ja? Gde si ti Emilija Kovacev. sokacaro i skitnico belosvetska? Ja sam uvek tu. Tu ili tamo...
- Evo me. Gledam neku tekmu na televiziji...
O, krut sam kao pešadijski potporucnik, jednom cu stvarno preterati...
Poštujem i prihvatam sve prirodne procese, ali zašto je okoštavanje moralo da mi krene baš od glave?
Emi Li je kratkom pauzom odreagovala na moj pomalo ledeni, a prilicno pederski ton, i za cas se sa ultrakratkih prebacija na srednje talase.
- Uf, gde držiš telefon, u zamrzivacu? Dobro, sacekacu te ovde dok se fudbal ne završi...
To ipak nisam dozvolio...
Ugasio sam televizor kad je jedan igrac dobio trudove ispred šesnaesterca, a stigao sam na pumpu tako brzo da sam na malom crno-belom TV-u, kod kase, još zatekao konzilijum lekara, babica i masera kako izlazi sa terena, požurivan od besnog mršavog sudije sa "hitler brcicima".
Povredeni centarfor nastavio je igru, ali za mene je ta utakmica bila završena...
- Dobro vece, Lija, pozdrav Drot. Ovi igraju kao da je lopta napunjena vodom...
O, mogu ja i bolje. I Boba je to sigurno pomislio, jer je samo prevrnuo ocima i zbrisao napolje, pokupivši usput olovku i fasciklu sa pulta.
- Idem samo casom da popišem brojcanike...
Emilija me nije ni pogledala kad sam ušao. Uvredeno je sedela, držeci ruke u džepovima mantila i vrhom cipele gurkala kontuzovanog Šandora, koji je kao prevrnuta kornjaca ležao pred njom.
- Ja sam vec rekla "Dobro vece"... Samo... Zaboravila sam da nisi oduševljen kad neko pokuša da se iskrca na tvoj svetionik... Inace, jako si sretan što sam doputovala, to znam...
Ma ne znaš ti ništa, Rido. Da se danas nisi vratila, ošišao bih se do glave, poceo da slušam Wagnera i naucio napamet "Sabrana dela Edvarda Kardelja". I ništa me više ne bi spasilo...
Oci su joj i dalje bile oborene, i ne cekajuci više da ih podigne, kao lopov sam zavukao ruku u njen pogled, pružajuci joj duguljasti, prepoznatljivi zamotuljak.
- Da si bila negde gde bar imaju golubove pismonoše, pa da si nekako mogla javiti kad stižeš, bilo bi i vojne muzike. Ovako, jedna sumnjiva georgina je sve što sam na brzinu uspeo da izvedem...
Iznenadila se malo, ili je to dobro odglumila, i zahvalila se tek primetnim naklonom. Onda je radoznalo zavukla nosic u papir, i iznenadila se još malo, kao da nikad nije videla georginu.
Pa, takvu i nije...
- O!
Odblesak nekog dalekog plamena prvi put je prošarao njene okice, ali nisam ni pomislio da bi to moglo biti nešto licno. Ne, to je jednostavno bio pogled žene koja je dobila crvenu ružu.
Crvenu ružu? Kakav kic...
E, lepo sam znao da ce ona smotana cvecarka sve pobrkati. Sad mi je stvarno dosta. To je poslednji put da sam pazario u toj radnji..

Te noci je na pumpi bila gužva kao u praonici automobila u Tirani. Izmedu dva okasnela kamiona i olupanog "opela" koji je banuo vec pred zoru, mogao sam na miru da se nadremam.
Cim kažem "mogao sam", znaci da nisam...
Cekajuci da sustane kiša koja mu se nije slagala uz vespu, Boba Drot je sedeo na pultu do dva i nešto. Pricao je o krajevima gde kiša pada u strogo isto vreme, gde su hotelske sobe pune svežeg voca i devojaka, gde se za baceni opušak placa sto "singapuraca" na licu mesta, i gde se, sve u svemu, zna neki red.
Pošto se kod nas, sve u svemu, ne zna neki red, pa je recimo i zadovoljstvo zvano bacanje opušaka još uvek besplatno, na kraju balade je mrtvo-ladno zafrljacio pikavac kroz širom otvorena vrata i duboko uzdahnuo, shvativši da primitivna balkanska kišurina, koja pada stihijski, bez ikakvog plana i programa, ne zna šta je dosta i nema nameru da skoro prestane.
- Eh, Englezi, moj burazeru, znaš ti njih...
Ne samo da ih znam, nego se i pravim Englez u slobodnom vremenu. U skladu s tim, otfolirao sam krajnju britansku hladnokrvnost gledajuci kako mali žar cigarete aterira u baricu pokraj automata za tocenje.
Neka žutokljuna budala bi možda pomislila da na pumpi ima i zapaljivih materija, i da lako možemo otici u božiju mater, i interesantno, to sam pomislio i ja, ali Bobby The Droth je kao iskusni pumpaš nepogrešivo razlikovao baricu nafte od barice neceg drugog.
To jest, bar se nadam da je...
Uglavnom, bila je to ipak barica kiše koja je, slucajno ili namerno, vrlo savesno obavila protivpožarnu zaštitu. Opasnost od flambiranja je tako prošla, do sledeceg pikavca, i jedina vatra koja je i dalje pretila da se pretvori u požar bila je Bobi.
On je potencijalna nepogoda kad se napali da prica...
Njegovi putoprici, inace moje omiljene emisije, pocinjali su monsunima i ružnim plosnatim tropskim ribama, a završavali po sumnjivim barovima, ili nestajali u peni pod glatkim kosookim maserkama. Slušao sam iste price više puta, ali mi nije bilo dosadno. Stalno su se pojavljivali neki novi detalji i zabavljao sam se, otkrivajuci po tim malim razlikama šta bi moglo biti istina u svemu tome, a šta baš i ne...
Te noci, nek mi bog oprosti, jedva sam cekao da kiša stane i da Profesor Geografije smota kartu, uzme globus pod ruku i otplovi na svojoj vespi.
Rekao sam da su mi to bile omiljene emisije, ali ne u sitnosatnim terminima. Buda sa pupkom, svete krave, mesne zajednice u Emiratima i ostale rikše i pagode prosto su se ubili za školski program, ali školski program se nije ubio za mrkli mrak.
U nocnu šemu mnogo bolje se uklapala domaca melodrama ili sapunska serija, pa sam, po Bobinom odlasku, spojio ta dva žanra i razmišljao o Emi-Liji Kovacev koja je u pet do ponoci žurno otišla kuci, kao lepa curica iz neizbežne bajke...
Nadao sam se da je stigla na vreme, da onu lažnu georginu nije zaboravila u zamagljenom zadnjem prozoru nekog automobila, i da ce je popodne mali debeli miševi picnuti besprekorno, kao i uvek.
Da, i da joj zla maceha nece u zadnji cas složiti neku frku...
Naime, dogovoreno je da cemo se videti sutra u cetiri, i slušajuci petlove iz prvih petrovaradinskih dvorišta, sa zadovoljstvom sam primetio da je mala kazaljka u silaznoj putanji i da je to sutra vec uveliko u toku...

Klik!
Kad prestaje detinjstvo?
Možda kad prvi put poljubiš. Ili kad dobiješ poziv za regrutaciju? Kad zaradiš prvu kintu, prvi put se ušikaš, kad pocneš da se briješ? Đavo ce ga znati...
Pošto je to bilo teško odrediti, odluceno je da detinjstvo moje generacije prestane onda kad to dozvoli CK SKJ...
Oni koji su nas vaspitavali, za šta ce jednog dana sigurno odgovarati, stalno su nam ponavljali da su za ovu zemlju pali najbolji sinovi i kceri ovog naroda.
Najbolji su pali, a mi smo za roditelje, ucitelje i druge takozvane "odrasle", dobili ono što je ostalo...
Jebi ga, kakva su bila vremena, nije se moglo birati...
Generacija ispred nas je stvarno bila nesebicna. Samopregorna, kako su sami za sebe voleli da kažu. Buduci da su imali detinjstvo u skracenom obimu, dali su sve od sebe da bar naše potraje što je duže moguce i mi smo lakoverno prepustili da budu ti koji se pitaju.
Odgovaralo nam je da ostanemo klinci do cetrdesete, a uostalom, u udžbenicima koji su nam potureni lepo je pisalo da naše vreme tek dolazi.
Procitali smo brdo tih udžbenika, a nismo procitali one koji su ih pisali...
Naši Seniori su uveliko radili na svojoj besmrtnosti i generacija vecito mladih i nedozrelih potomaka bila im je neophodna za taj projekat. Pod njihovim grbom pisalo je "Doživotno...", ali radilo se, jasno, o posebnom mastilu, i mi smo otkrili skriveni moto tek kad se plamen toliko primakao pergamentu, da se vatra više nije mogla izbeci.
I, ostao je pepeo...
Neki ce možda reci i da je ostalo istorija, ali nama je, fala lepo, dosta istorije.
Ne samo da smo u njoj preskoceno pokolenje, nego su nam o prošlosti i buducnosti toliko pricali, da su nam potpuno skrenuli pažnju sa sadašnjosti.
Prevarivši nas šarenom šecerlemom vecitog puberteta i vecitog džeparca, revolucionari su precrtali stavku "smena generacija", i ukopali se na svojim položajima. Odatle su ih odnosili direktno u kapelu, i na sledece ukopavanje, a na njihova mesta odmah su dolazili novi drugovi, još iskusniji, još provereniji i još senilniji.
A mladi?
Šta mladi? Za koga smo gradili diskoteke, moderne sportske objekte i domove kulture?
Nek idu mladi malo, na primer, u bioskope. Nek gledaju kako diplomci odlaze pravo u Wall Street i kako tinejdžeri za kompjuterima rade programe za najjace svetske kompanije. Eto. Tako ce i naši mladi jednom, kad ostare.
Pod uslovom da budu podobni...
Tu fatalnu etiketu "podoban", uz mumificirane kornjace sa prvih stranica, lepili su i sveže kastrirani kadrovi regrutovani iz naših redova, i ti janjicari znali su da nam zagorcaju život više nego bilo ko drugi.
E moj Martine...
Lufter je bio prepodoban. Prošao je kod svog matorog obuku dugu dvadeset i koju godinu i nezadrživo je hitao ka tituli najmladeg doktora marksizma u našem gradu.
Popac je još na pocetku studija odlucio da specijalizuje plasticnu hirurgiju, a i on je, poucen od svojih prakticnih roditelja, svecano primio malu crvenu knjižicu.
Popovicki je, inace, bio komunista otprilike kao Njegovo Kraljevsko Velicanstvo Princ od Velsa, ali je znao da bez prisustva na partijskim sastancima nema ni konkursa na kom ceš proci, ni spiska za stan na kom ceš se naci. Priznajem, nije bio idealan idealista, ali vec odavno nisam siguran da li je to dobro ili loše.
No, mene niko nije ni pitao šta mislim o tome. Ionako sam bio nepodoban, pa je uz moje buržoasko-kulacke pretke vrlo cesto pominjana i izvesna daska koja mi je, navodno, nedostajala.
Ne verujem da su mislili na jednu od dasaka naredanih preko konstrukcije od šupljih metalnih cevi, ali ona je cudno zaškripala ispod plavog platna, presvucenog preko pozornice, kad sam prvi put prišao mikrofonu.
Daska koja život znaci?
Baš ta. Ponela me je kao leteci cilim, u mrak i tišinu, nad glavama koje su slušale, a onda, preplašena detonacijom aplauza, digla me do prvih, perifernih zvezda.
Usput sam, samo na trenutak, video krov univerziteta, kao da je kroz prozor neko mahao mojim indeksom sa šest preostalih ispita, ali ja sam se i dalje penjao, to je postajalo sve sitnije, i na kraju sam fakultet potpuno izgubio iz vida.
I nikad ga više nisam pronašao...

Jednom je Cale pokušao da mi objasni šta je mašta...
Sedeli smo u camcu, nasred Dunava, u onim starim, krutim kišnim kabanicama, riba nije htela ni da pipne i ja sam, dosadujuci se, postavljao milion najgorih mogucih pitanja.
Bilo mi je sedam-osam godina, i mogao je da mi odgovara i sasvim jedno-stavno, ali za mog starog se može stvarno reci svašta, samo ne i to da je bio jednostavan...
Neke njegove primere shvatio sam tek pod stare dane, neke nisam još, i izgleda da i necu, ali pricu o jednom narocitom Cupu zapamtio sam zauvek.
Ili sam je se možda tek sad setio? Nema veze...
Cale mi je, uglavnom, ispricao da na svetu postoje samo istina i laž. Stvarnost i snovi, još bolje. Istina je stvarnost i tu nema šta da se prica, a laž su snovi...
Tu mi, verovatno, nešto nije bilo jasno, jer se secam da mi je objašnjavao da su snovi samo male laži, a ne nešto drugo. Male, letece, najlepše laži. Snovi su andeli laži...
Oni koji odaberu samo istinu, ili samo snove, znaju da od toga srece nema. Dve osnovne životne kemikalije zato se uvek mešaju, ali to je vec crna magija, i kap jednog u drugom cesto je premalo, a dve kapi cesto su previše. Malo ko nalazi meru, ali svi pokušavaju i to je najvažnije.
A posebni, carobni i nevidljivi cup u kom se muckaju istine i laži, stvarnost i snovi, naziva se ponekad i Mašta.
U tom Cupu je štos...

Kad ono prestaje detinjstvo?
Kad ti neko prvi put na ulici kaže "Vi"? Kad zaplešeš na maturskom balu, kad položiš vozacki, kad kupiš prvi kurton u apoteci? Ne zna se tacno...
Ja mislim da prestane, kad ostaneš bez Cupa. Kad dozvoliš da ti ga uzmu, ili ga, ne znajuci da ga koristiš, sam razbiješ...

Nekako tog proleca došlo je vreme da se, kao vojnici na kraju roka, razdužimo na kraju detinjstva. Oduzeli su nam mede sa otkinutim ušima, knjige bez korica, rasparene špilove karata, morali smo vratiti nepopunjene albume sa samolepivim slicicama, šarene pidžame i tockice sa razmontiranih igracaka. Istresli su nam iz džepova zaostale klikere, gumice i necvikovane cirkuske ulaznice i ekspedovali nas u svet Velikih.
Ali neki su prošvercovali Cupove.
Sretavši ih kasnije, maskirane u Odrasle, ipak sam otkrio da ima puno naših u njihovim redovima, i da stvar nije još potpuno propala.
Dakako, Lufter je jedva docekao da rascopa Cup, i da se ufura u svet koji nije za malu decu. Tamo je super, sve se zna.
Znaš gde radiš, i od kad radiš i do kad radiš, tu budilnik, tamo parking, tolika platica, tolika ratica, daleko do subote, svaki cas godišnji, utakmica-viceš, pozorište-cutiš, veruješ novinama, pališ TV, gasiš TV, rodendani-telegram, sahrane-crna kravata, ideš na fluorografisanje, glasaš za prvog na listi, spavanjac posle rucka, veštacka vilica u caši, klupa na keju, sve je organizovano i nema šta da misliš, moj burazeru...
Eh, da mi je to. Meni nikad ništa nije bilo organizovano i uvek sam imao šta da mislim. Ko mi je kriv...
U nedostatku porculana, nakita i srebrnog samovara, sentimentalno sam se vezao za stari porodicni Cup, uporno pokušavajuci da ga proturim kao orude za rad.
Pipav je alat na kome piše "Pazi lomljivo" i taman sam poceo da ga okriv-ljujem za neke manje neuspehe kad je, napokon, zablistao punim sjajem...
Krajem aprila Polak me je ubacio u svoju reprezentativnu putujucu reviju kao "iznenadenje veceri", i to sam zaista i bio, malo za sebe, malo za publiku, a posebno za neke cija su imena bila naznacena najmasnijim slovima na plakatima koji su reklamirali pomenuti spektakl.
Ali da se ne hvalim...
Bio je to samo jedan od onih Majeva koji se svakom ponekad dogode, sa tek nekoliko dana koji nisu bili zaokruženi crvenom olovkom. Zaista, ta stranica kalendara, prva od sledecih tridesetak, bila je izlepljena imenima hotela, kao crni lakovani kofer iz dobre predratne kuce.
Popac?
On je na toj raskrsnici, prestrojavajuci se godinama, konacno izbacio žmigavac i skrenuo u stvarnost. U nju je, s vremena na vreme, dodavao po koju kap snova, ali mislim da je sve manje uživao u tim eksperimentima. Humani lekarski poziv uvukao ga je u opsesiju zvanu privatna klinika i radovao se svakom paru klempavih ušiju i svakoj kukastoj nosini koja bi prošla ulicom, videvši u njima potencijalne marke i dolare u cekaonici svoje buduce ordinacije.
I dalje smo se najcešce nalazili u stanu kod Popovickih, kad nije bilo matorih, ili u njihovoj kucici za odmor na Sremskoj strani Dunava, gde Gospoda Dr. nikad nije zalazila, a Gospodin Dr. je svracao veoma retko, samo ponekad, radnim danom, na matine, da malo utvrdi gradivo sa svojom omiljenom asistentkinjom.
Medicinari su incestirali samo sa medicinarkama, zabavljajuci se u krug, svako sa svakim, i Lufter i ja cesto smo bili jedina strana tela u tom društvu.
Razgovor se obavljao u dinarima, pricalo se samo o lovi i privatnoj praksi, i Martin se štrecao svaki put kad je bila izgovorena ona bezbožnicka rec.
Privatno...
U njegovom tretmanu dresure, ta rec je bila komanda za napad, i bio je ucen da i najmanji pokušaj bogacenja na racun društva osudi uvek i na svakom mestu. Na svakom mestu gde je slucajno u blizini copor istomišljenika...
U gnezdu prozapadno orijentisanih elemenata, gde je bio Sasvim Usamljeni Osvetnik, Lufterica se zadovoljavao gundanjima u bradu, koja su dopirala najdalje do mene i do moje legendarne zastave neutralnosti.
- I ovakvi treba jednom da lece našu decu...
Moj drug je kao pravi vizionar gledao daleko, preko duge, sa takvim zanosom da je pravo cudo kako nešto od toga nije prešlo i na mene. Ali ne, nije...
Ja sam gledao mnogo bliže. Uvek pred mojim ocima, a negde u dubini kadra, za ledima Popca koji nije smeo ništa da primeti, u drugom planu, zujala je Veverica, glumeci malu vrednušu.
Jednom se tako naslonila na dovratak, prekrstila ruke na grudima i potražila me dugim, tajanstvenim pogledom. Zamislio sam je kako pegla male decije stvari, video sam sebe sa novinama otvorenim na sportskoj strani, i cuo sam radio sa vecernjim željama slušalaca...
Znam, nije to idealna slika, štaviše, feministkinje bi je rado iscepale u paramparcad, ali, jaj je nisam ni spomenuo misleci da je idealna. Nipošto. Hteo sam samo da objasnim šta se dogadalo sa mnom.
Dotad sam devojke, razmišljajuci o njima, uglavnom svlacio do gole kože. U mojim malim nocnim fantazijama bile su postrojene kao na sistematskom pregledu, i retko je koja uspela da sacuva na sebi par crnih carapa, ili neku slicnu perverznu krpicu.
Ona je bila prva koju sam obukao u nešto...
Prokleta amnezija, sve se zamaglilo kao ogledalo u kupatilu i nikako ne mogu da se setim te haljine. Jedino pamtim da je bila duga. I svilena. I nežna...
I bela?
Dobro, predajem se, i bela. Pa šta?
Mnogo se vode otad provaljalo pod Tvrdavom, i da ovaj svet negde nema rupu, Dunav bi ga vec deset puta potopio do sad...
"Zauvek" je, ipak, samo rec...
Velike reci obicno imaju malu grešku, i smanjuju se za mrvicak svaki put kad ih izgovoriš. Ni od mog "zauvek" nije ostalo bog zna šta.
Laka groznica nemira pri retkim susretima i par stranica u dnevniku, obeleženih krhkim zvoncicem cežnje, kao presovanim durdevkom.
Šta je ovo? Citat iz srceparajuceg romana?
Sve teže baratam malim smešnim sentimentima, i kad danas pricam o tome, cini mi se da stvar zvuci kao "Romeo i Julija" na japanskom. Mislim da bi bilo bolje kad bih izvukao neko drugo pitanje.
A, u stvari, i nema potrebe da se vadim.
Ljubav je šešir koji ti odlicno stoji jedne sezone, a vec sledece se svi smeju kad ga natakneš na glavu. Pomalo pratim modu, i znam da uz kosu prošaranu mrazom uglavnom ne pristaju ošinuti majski modeli.
A baš o Maju je rec...
O jednom zastarelom, ekstravagantnom, pomalo neregularnom Maju, o jednom od onih pomerenih, starih dobrih majeva, kakvi se, iako su se dobro pokazali, vec godinama ne proizvode više...

Prozori našeg stana u visokom prizemlju novogradnje bili su ukrašeni zelenim rolo-platnima, koja su zamenila snobovske i reakcionarne drvene roletne. Ponekad bi se feder otkacio i platno se smotavalo uz prilicnu buku, što se, kao i tog jutra, obicno dešavalo baš onda, kad sam, u snu, konacno trebao da dobijem nešto što sam odavno želeo...
- Trrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrr!
Sunce je bilo u formi. Svetlost mi je pljusnula u lice, zasmetavši mi više od neprijatnog zvuka, ali to ni izdaleka nije bio poslednji jutarnji šok.
- Kurve, racija!
Feder se, na žalost, nije otkacio sam. Prozor moje sobe bio je dosta visok, ali su Popac i Lufter, uz pomoc isturenih podrumskih otvora, znali da se uspen-traju do njega, i omiljena zabava im je bila da me bude na prepad, dižuci naglo glupi platneni zastor.
- Šta je Martine? Opet imaš napade?
Visio je preko prozora prebacen kao posteljina, a onda se podigao na ruke i, onako, sa kravatom i u beloj košulji kratkih rukava, vešto ubacio u sobu.
- Ne javljaš se na telefon, pa sam se uplašio da se nešto nije desilo...
Prethodne noci vratio sam se iz Borova veoma kasno, a Cale je izgleda tacno cuo kad, jer je, po uhodanij varijanti, iskljucio telefon pre nego što je otišao na posao.
Bio sam još nerazbuden, a ni sasvim budan se ne bih usudio da Martinu kažem tako nešto. U njihovoj kuci telefon je imao status alarma, i na zvono se reagovalo kao na pukovsku uzbunu. Dopustiti da zazvoni više od jednog puta smatrano je velikom sramotom, no, to se još nikad nije dogodilo.
- Kako nisam cuo? Verovatno je Cale prebacio na onu zujalicu...
Dole su nas cekala službena kola, i Lufter je kao mladi funkcioner drugarski seo do vozaca. Nekoj pravoj Budži se tako nešto ne bi moglo desiti, ali clan Pokrajinskog Predsedništva Saveza Socijalisticke Omladine je ocigledno morao još puno toga da nauci...
Razloge otmice saznao sam tek u zgradi Omladine, gde je sve vrvelo od golobradih tridesetogodišnjaka. Predsednik, manjinac sa zlim ocima, imao je kabinet kao sovjetski ambasador, i veliki crni aparat, preko kojeg je komu-nicirao sa potcinjenima.
- Bogdanka? Donesi flašu vinjaka i nekoliko caša, kiselu, jedan sok, i, momenat... Šta ceš ti?
Ja cu kafu. Znao sam da gusta, sindikalna turska kafa ima toliko soca da se mora piti nožem i viljuškom, ali kolicinski se nekako najlakše mogla podneti.
Cetvrti u kancelariji bio je doajen Soc-saveza, propali lokalni glumac sa smešnim kratkim nogama, koje su ga zauvek odvojile od "hulahopki" i uloge Danskog Kraljevica.
Ne znam da li je imao u vidu onu izreku o laži i kratkim nogama kad se potpuno posvetio recitovanju revolucionarnih tekstova, tek, nije bilo Dana oslobodenja, prolaska štafete, ili neke slicne narodne svetkovine na kojoj on nije zagrmeo svojim spikerskim baritonom.
- Šta kažeš na ovo?
Glas mu je malo naginjao ka Otelu, i, tragajuci za razlozima nagoveštene ljubomore, zagledao sam se u plakat koji mi je raširio pred nosom. Bilo je tu pušaka, zvezda, grbova i skracenica, i jedan mali detalj koji, po mom mišljenju, nikako nije išao uz to graficko rešenje.
- Šta ce tu moje ime?
Predsednik me je iznenadeno pogledao. Kap vinjaka ostala mu je na brkovima i on ju je lukavo maznuo vrhom jezika.
- Kako šta ce? Zbor boraca i omladine u Fruškoj gori. Bice deset hiljada ljudi.
Potresno. Ali bice ih, izgleda, devet hiljada devetsto devedeset i devet. Dan naznacen na plakatu poklapao se sa jednim koncertom kom sam svakako želeo da prisustvujem.
- Žao mi je. Tog dana imam solisticki koncert u Sarajevu. Neko me je ipak morao ranije pitati...
Predsednik se naslonio šakama na sto, pogledao glumca koji mu je znacajno klimao glavom, Laufera, kom je sigurno bilo najneprijatnije, i, ponovno, mene.
- Ma nemoj. Ti imaš koncert? E, kad bi to tako moglo. A što smo te mi reklamirali, a? Nikom ništa?
Nekom nešto, možda, ali meni ništa, sasvim sigurno. Martin mi je pricao da na radnim akcijama "ima love za sve kulove", ali u takozvanim "posebim prilikama" cifre se nikad ne spominju.
Nastupiti na takvim priredbama bilo je pre svega pitanje casti, a kad bi se neko i usudio da postavi pitanje honorara, Drugovi bi vec znali kako ce dalje sa njim.
- Tako je to kad se krene u trku za lakom zaradom. Šta ce biti od tebe kasnije, moj mladicu, kad vec sad gledaš samo na licnu korist?
Pogledao sam Hamleta-jazavcara koji me je to pitao, ali iz više razloga nisam odgovorio ništa. Prvo, na to pitanje se i nije ocekivao odgovor, i drugo, u to vreme baš nije bio najpametnije odgovarati starijim od sebe.
Bar ne na njihovom ringu...
Glumac je imao veliki stan, male privilegije, i mogucnosti da godinama prodaje isti scenario za priredbe. Doduše, u tom scenariju je, s vremena na vreme, menjao datume, vlastite imenice i kulturno-umetnicka društva koja ce izvesti "Brankovo Kolo" na kraju, ali to je vec pitanje umetnosti, što uveliko prelazi granice moje skromne kompetencije.
Ukratko, sve je dobio od sistema i bio je beznadežno sistematican. Bio je pulen sistema, spreman da se, sa takvim kao ja, bori do poslednje kapi krvi.
Ne svoje, naravno...
Znajuci o cijoj se životnoj tecnosti tu radi, eskivirao sam bacenu rukavicu. Mudro ili sramno? Nijanse su u pitanju...
Kriv je, najverovatnije, moj Cale. On me je razmazio. Odmalena je sa mnom razgovarao ravnopravno, sa puno strpljenja i bez megafona, i zato nikad nisam podnosio ljude koji vicu. Jednom sam u gimnaziji izašao sa casa kad je matematicar poceo da urla na mene, ali to je bilo u pubertetu.
Ovo je bilo u komitetu. Tu sam samo ustao...
Predsednik se na to zadubio u neke papire pred sobom, dajuci mi na znanje da je, ionako, i njegovo vreme isteklo. Pustio me je da malo visim, namestio najznacajniji izraz na lice, i tek onda ga podigao.
- Pa ti vidi šta ceš. Pogledaj red vožnje, avione, dacemo ti mi kola na raspolaganje, ako treba. To je u tvom interesu...
U mom interesu. I za moje dobro...
Uradio sam gomilu radova pod tom šifrom, i uvek sam promašio temu.
Ipak, zbog Luftera i svega, bio sam spreman da pokušam da stignem na oba mesta, ali nisam uspeo...
Ne znam koja ga je beda naterala na to, ali švedski kralj Gustav bio je tih dana u poseti našoj zemlji. Aerodrom u Beogradu bio je zatvoren na kratko, tek toliko da otpadne i ona teoretska mogucnost da se pojavim pred borcima i omladinom, i sutradan sam kod kuce saznao da je Skojevac doživeo lakši stres i da mi je obecao da cu ga zapamtiti do kraja života.
Onda mi se cinilo da preteruje, ali kasnije mi je u par navrata osvežavao pamcenje, i kako danas stvari stoje, sve mi se cini da ce ta budala zaista ispuniti svoje obecanje.

Konc u Banja Luci bio je pravi...
Posle Sarajeva pala je Tuzla, pa Bugojno, Zenica i Slavonski Brod, u Prijedoru je bilo nešto slabije, a onda je Banja Luka zašecerila, na kraju.
Imao sam desetak svojih pesama, od kojih je publika znala samo dve-tri, i to je bio glavni problem. Bend koji me je pratio izvodio je nekoliko svojih remek-dela, ali to je posle desetak minuta pretilo da prouzrokuje sveopšti linc, pa je iskusni Polak preventivno uvalio modnu reviju, rastegnuvši program na podnošljivih sat i dvadeset.
Publika je bila mnogo bolja od nas, i sve je prošlo u savršenom redu.
Pred garderobom je bilo klinaca željnih autograma, ali najželjniji sam svakako bio ja, i nisam se smirio dok se nisam potpisao svima. Rudi Klempo, Polakov gorila i šimpanzo, pokupio me je i poveo u hotel, plašeci se da cu krenuti da delim autograme po kucama, zvoneci od vrata do vrata.
Recepcionerkin osmeh bio je prava mala klavijatura. Bela dirka, crna dirka, dve bele, jedna crna, jedna bela, jedna fali, jedna crna...
- Imate poruku. Izvol'te, tu vam je zapisan broj...
Pogledao sam cedulju i kimnuo glavom. Bio je to Popcev broj koji sam dobro znao i nije bilo potrebno da ga cuvam. Zgužvao sam papiric i spustio ga u veliku pepeljaru pored lifta, ali recepcionerka je to drugacije shvatila i užurbano mahnula rukom.
- Izvinjavam se! Drugar'ca je rekla da nazovete cim dodete u hotel.
Drugar'ca? To se jednom moralo dogoditi...
Danima sam pokušavao da je dobijem, ali uvek se Popac javljao na telefon, i obojica smo bivali razocarani. On je ocekivao poziv neke svoje vernice, a ja sam se nadao da ce Veverica podici slušalicu bar jednom. Nije uspela. Njen brat uzurpirao je telefon, namestio na njega dugi kabel, i vukao ga za sobom kao drvenog konjica na tockovima.
Možda je baš to i odlucilo...
Mala ohola princeza nije znala da je tražim. Dani su se nizali kao laste na žici, u poštansko sanduce stizali su samo racuni i tatini pozivi za sastanke u mesnoj zajednici, i ona se prelomila kao tanana baštenska trska.
I nazvala...
A da je znala da je tražim?
Znak pitanja...
Kasnije sam najbolje prolazio sa devojkama koje nisu znale da ih volim, ali, nisu znale jer ih nisam ni voleo, i to je, ipak, nešto sasvim drugo.
Ovo je bilo nešto sasvim prvo...
Rekao sam recepcionerki sa "Piano" osmehom da me odmah spoji u sobi, pa sam, odustavši od lifta, napao svetski rekord u preskakanju stepenica i stigao do telefona sekund pre nego je zazvonio.
- Stan Popovicki? Džokej. Dobio sam poruku da se javim. Ti si Pope?
Nije bio Pop, poznao bih ga po glasu. Ovo je bio neko drugi, kog sam poznao po cutanju...
Cula se muzika i buka, a onda je to prestalo, ili su neka vrata zatvorena, ili je telefon odvucen daleko u tišinu.
- Ne, nije Goran. Ja sam zvala. Znaš ko?
O, da, Veverice, znam. Glas joj je zadrhtao, ili je to zadrhtalo nešto sa moje strane medugradske linije? Nema veze...
- Ti, Daniela? Znaci, sve one zvezde ipak su bile u redu...
Tišina. Bilo je napeto kao u pokvarenoj podmornici. Ne znam da li se zacudila što sam je oslovio pravim imenom, tek prošlo je nekoliko vekova dok nije postavila pitanje koje sam cekao.
- Koje zvezde?
Sad je vec bilo lakše. Na to sam pitanje imao spreman odgovor.
- Neke zvezde koje su pale. Jednom sam poželeo da me ti nazoveš kad budem sam... I kad budem daleko... I eto, prva želja mi se ispunila... Nadam se da na drugu necu morati toliko da cekam...
Tišina se ponovo umešala u vezu. Zažmurio sam, i zamislio kako sam je upravo dopratio sa prvog sastanka, i kako stojimo pred vratima ocekujuci da se konacno desi ono što se obicno dešava u tim situacijama.
I ona je gledala taj film.
- Nadam se da za tu želju ipak moraš biti malo bliže kuci...
U tom casu vrata sobe su se, bez kucanja, otvorila, i Rudi Klempo je bucno upao unutra, sprovodeci dve vesele manekenke. Stavio sam prst pred usta, ali prekasno.
Veverica je vec složila svoju verziju...
- Dobro, da te ne zadržavam više, ocigledno se ne dosaduješ tu. Pretpostavila sam da ceš zaboraviti da je Goranu danas rodendan, pa sam htela da te podsetim. Bar se javi, kad vec ne možeš da stigneš. Njemu to puno znaci...
Magarac. Medu silnim novim datumima koje su mi uvalili, zaturio sam jedan stari datum, na koji sam morao paziti. Trideseti maj. Rodendan mog dobrog druga Popca.
- Majstor si, Veverice, stvarno sam zaboravio. Okupirali su me neki prijatelji...
Na ono "Veverice" manekenke koje su se gurkale pred ogledalom prasnule su u smeh. Presekao sam ih besnim pogledom, ali to ih je samo još više nasmejalo.
- Prijatelji su ti prilicno piskavi, koliko cujem. Izvini ako sam te u necem prekinula. Dvadeset peti si propustio, pa gledaj da stigneš bar na pedeseti rodendan...
Tras! Klik! Tu-tu-tu-tu-tu...
Pokušao sam da ponovo dobijem vezu, ali na broju koji sam tražio niko se nije javljao...
Uzeo sam torbu i iskipovao u nju sitnice sa police u kupatilu, maznuo cist peškir i proverio da li je zakopcan kofer gitare... Sledeci koncert je bio u Osijeku, i to mi je pomalo išlo na ruku, ali sve drugo mi je pomalo išlo na jedan sasvim drugi deo tela. Prošao sam pored one dve pucaljke kao pored bacene "pegle" na peronu autobuske stanice, i laktom drugarski munuo Klempu koji je zbunjeno trljao žilu "glupacu" na celu.
- U kojoj sobi je Polak?

Ne znam kako se zove zaštitnik zaljubljenih luda, ali neki svetac je te noci sedeo do mene na prednjem sedištu crvenog "renaulta 9"...
Od Laktaša do Gradiške nije bilo žive duše, ali znao sam da su tamo svi uvek u kafanama, da je špic mnogo kasnije, tek posle fajronta, i više me je brinuo takozvani "auto-put". No isti me je zaista prijatno iznenadio.
Te noci je Haos imao slobodan dan.
Mesec je prosuo bokal srebra nad ravnicom, i do Broda sam stigao lako, obišavši samo par kamiona individualaca i nekoliko nordijskih kamp-kornjaca, koje su se, željne sunca i gradove u kojima se nose spori satovi, lagano vukle prema Grckoj.
Momci na pumpi zazujali su kao serviseri "formule 1", sve je bilo u stilu, ali sam dalje, od Rastovice prema Spacvi, ipak krenuo sa lakom "mosom", znajuci da na tom delu pospani Turci i naši "gastosi" uvek nanišane neko vozilo iz suprotnog pravca. Te veceri bili su nešto neprecizni, nije bilo kolona na vidiku, i malo pre ponoci, preforsiravši Bosut, sišao sam sa magistrale, i sa sto trideset na sat uznemirio dugi i pusti glavni sokak u Adaševcima. Vec sam se provlacio ispod vecito spuštene šidske rampe, a dežurni seoski džukci još su lajali za mnom, i ne verujem da su prestali ni kad sam se uspentrao na prve fruškogorske obronke, i izgubio se u gustim šarenim senkama brestova, bukava i jela.
Ni pandur ugraden na krivini u Iloku nekim cudom nije bio na svom mestu, momak koji naplacuje mostarinu dremao je, semafor u palanci zelenio se izdaleka, i mada sam kasnije vozio mnogo bolje automobile od tog malog iznjakanog "rent-a-cara", nikad više nisam uspeo da iz Banja Luke stignem kuci za tri sata i cetiri i po minuta.
Ali carolija nije prestajala...
Na raskrsnici bulevara i Futoške ulice gde sam ocekivao policijsku patrolu, karakteristicnu za Grad Heroj, odjednom se predamnom pojavio veliki "rekord 1700", sa izgrebenim "begešom" na galeriji i cetiri glave na zadnjem sedištu. Tamburaši...
Umetnici su nešto gundali na ciganskom kad sam ih obišao, zaustavio i pozvao da podu za mnom, pa sam morao da stimulišem glavnog sa dve-tri novcanice, znajuci da ce on nepogrešivo oceniti koliko još love ostaje u svežnju.
- Dobro. Teraj Bato...

Ne znam kako je bilo komandosima u Indokini, ali šunjati se sa šest Cigana na peti sprat zgrade u kojoj lift ne radi, u jedan sat po ponoci, takode ima svojih draži.
Sacekao sam da automat iskljuci svetlo u hodniku, i šapnuo kolegama ime pesme koju ce zasvirati kad se vrata otvore.
Naravno, Cigani ne znaju ni jednu pesmu o Danieli ali...
Ding-dong! Ding-dong!

"Dano-Rano, Dano, ranoooooooo
Pile moje malo, pile moje malo,
Sinoc smo se zavadili, Dano...

Veverica je sklopila ruke na bradi, zagledala se u otvor na tamburi, dva mala svica zaigrala su u njenim ocima, ali ih je uplašilo svetlo, kad se ponovo upalilo.
Popac se pojavio u ispasanoj beloj košulji predvodeci bulumentu radoznalih prijatelja koji su, za tili cas, ispunili hodnik.
Raširio sam ruke.
- Cetvrt veka, stari moj. Da si vino, odavno bi ciknuo...
Zagrlio me je snažno. To nam se nije cesto dešavalo.
- Budalo jedna. Videceš kad dodeš u moje godine...
Poveo je muzikante u stan, i ja sam ih sve propustio, nadajuci se da Veverica nece otici za njima.
Svetlo se opet ugasilo, i ona dva mala svica opet su se pojavila, ovog puta samo na korak od mene.
- Znala sam. Bilo je jedan i pet, baš sam pogledala na sat i pomislila da neko misli na mene. I mislio je...
Pružio sam ruke ne pomišljajuci da se nešto drugo može dogoditi, i zaista, ona je, bez oklevanja, spustila svoje male dlanove u njih.
- Nešto cu ti reci, lutko, samo to nemoj pricati nikom. Ne moraš više cekati da se kazaljke sklope. Znam jednog dripca koji misli na tebe i kad su kazaljke potpuno raštrkane...
Popceva glava pojavila se odjednom iza ugla, i uplašila nas, kao pajac iz kutije...
- Hej, gde ste vas dvoje, ja vas tražim?
Nabrao je obrve, napravio korak, pa se pojavio ceo, ali ona nije povukla ruke iz mojih. Ma, ne bih ih ni pustio...
- Hej, lakše malo. Moj je rodendan, a ne njen...
Cigani su, kao za inat, baš tad stigli do cetvrte strofe...

"Suvo drvo, suvo drvoooooooooooo
Popucale kore, popucale kore,
Najslade je kad se tajno vole..."

Klik!

- Mnogo si je voleo...
Nije to bilo pitanje. Emilija je bila na tom dalekom stepeništu i krišom posmatrala da li cemo se Veverica i ja poljubiti, vec jednom...
Prešao sam joj rukom ispred ociju, kao kad ono madionicari proveravaju da li je neko hipnotisan...
- Hej! Vrati se! I priznaj da si za kafu?
Trgla se i kimnula glavom, ali nije rekla ništa. Mlin je drobio kao kultivator ali cuo sam da je kresnula TV.
Bile su vesti, kao i obicno, ali, za promenu, bez CKJ, SRS, SSRNJ, SUBNOR, PTT, i ostalih neizostavnih domacih skracenica.
Junak dana bila je jedna strana skracenica:
DDR...
Majstori su u Berlinu srušili Zid. Bio je bespravno podignut i pravo je cudo kako se niko od komšija do sad nije bunio, no, ovih dana se opasno nakrivio, pretila je opasnost da ce se sam strovaliti, i pedantni Švapci su najzad uzeli pijuke u lopate u svoje ruke.
Srecom, alata imaju na sve strane, cak i na zastavi, koliko se secam, a i na tom zidu su vec uveliko "radili". Narocito ispod temelja...
Jadnici su, kao jazavci, kopali uske nesigurne tunele, i kroz njih provlacili zlatokosu decu i žene u "osmom mesecu", tražeci izlaz iz blagostanja i demo-kratije kojoj nisu dorasli...
Citavo leto gledali smo opsednute ambasade, "trabante" i "vartburge" ostavljene kraj puta, i kompletne porodice u sprintu preko brisanog prostora izmedu Madžarske i Austrije.
Sportska nacija, jebi ga...
Komunalci su fabrikovali plivacko-robotske šampione, a sad se cude kako neki lako plivaju preko Dunava sa dva deteta na glavi.
Hej, Drugovi jel' vam žao? Rastanak se primakao...
U crno-belom dokumentarcu na ekranu grlili su se neki, blatnjavi kao kaljace, što je odavalo da su se i oni iz najhumanijeg sistema izvukli onako "manikirski".
Golim noktima...
Dalje su se smenjivale slike improvizovanih letilica, tela na bodljikavim žicama, pa suze, ocaj, a onda ponovo neki koji se grle, ali sad vec u "koloru", s tužnim osmesima, i mnogo, mnogo pobednickije...
Emi-Li to nije gledala, u stvari gledala je, ali joj je pogled nestajao negde "izmedu"...
Pružio sam joj šoljicu, oci su nam se srele i zastale da malo popricaju, i moram priznati da mi je tad vec bila draga na sasvim odreden nacin.
- Vidiš? Srušili su Zid...
Seo sam pored nje, još je mirisala na trideseti maj sedamdeset osme, poželeo sam da je poljubim u vrat, i mislim da ni njoj ne bi bilo jako krivo.
Ipak ne...
Odlucio sam da ce, za pocetak, biti sasvim dovoljno da kažem nešto lepo.
- Ti cuti... Taj Zid je obicna baštenska ograda u odnosu na bedeme koje si ti srušila oko mene...

Poglavlje 9

- Zdravo, Džokej, stari druže moj. Sto godina se nismo videli...
Gle, gle...
Nisam znao da Aca Vaška ima brata starijeg dvadeset godina, ali tip kom sam otvorio vrata nije mogao biti niko drugi.
Imao je isti bernardinski pogled kao Aca, istu brižno i pedantno razbarušenu pesnicku frizuru, i isti svileni šal, besprekorno složen uz pulover, kako je to vec znao da izvede simpaticni sitni grebator, jedan od glavnih statista u slavnim Danima Lavova.
Frapantno...
Lice koje mi se smeškalo nosilo je isti onakav, komotan, za dva broja veci nos, na cijem su vrhu bili nataknuti isti onakvi ogromni amerski cvikusi, i kad su mi se oci malo navikle na polumrak hodnika, uocio sam da je i antilop-jakna, izlizana kao blokeji na poštarskim cipelama, veoma slicna onoj jakni po kojoj je mladi Vlaškalic bio prepoznatljiv. Veoma, veoma slicna.
Suviše slicna, bojim se...
Jebo te maus. To nije bio ni stariji brat, ni mladi otac Ace Vaške. To je bio Aca Vaška licno. Glavom i nosom...
Za njega se pricalo da živi brzo, ali kako je uspeo da za pet godina ostari dvadeset godina, to verovatno zna samo on...
Ma, da se ne lažemo, ne zna samo on...
Grad Heroj je mala varoš. Znaju i drugi...
Znaju narocito oni kerovi koji se pojavljuju niotkuda svaki put kad nanjuše da je Acin "špric" na rezervi.
Te zveri su svojim tananim iglama izvezle crnu cipku za jastuk mog izgubljenog druga.
Primetio je da ga gledam duže nego što je pristojno.
- Da, da, kosa mi malo opada u jesen. Eh, da me vidiš samo u prolece...
Propustio sam ga unutra, stisnuvši mu ruku usput. Bila je prijatna kao presna lignja, baš izvadena iz frižidera.
- Starimo, Aco moj, tu boga nema. Upadaj, sedi, jesi li za neku cugu? Kojim dobrom dolaziš?
Stvarno treba biti blesav pa pitati dekintiranog narkosa kojim dobrom dolazi. Kakvo pitanje, takav i odgovor...
- Umro je Cava Basista...

Cava Basista je bio ovdašnja legenda. Vrhunski "kafanjeros". Lider najboljih hotelskih bendova. Pionir roka u našem gradu. Šarmer. Svestrani zabavljac. Cicija jedna. Alkos. Gubitnik. Ništarija...
Za svakog po nešto...
Kao klinac gledao sam ga na igrankama, imao je "Fender Jazz Bass" i folirao trans svirajuci najjednostavnije ljige, ali mu je to sasvim dobro stajalo. Bio je definitivno simpatican. Pokušavao je da prode kao solista, pevao i na festivalima i na TV-u, pravio novi bend za svaku gitarijadu, ali nešto mu je ipak falilo.
Talenat? Sreca? Jaja?
Pa da. Ta tri...
U lokalnom kupusovom listu dosledno su ismevali svaki pokušaj nekog od nas sugradana, pa su i oba Cavina singla bila urinirana od prestrucnih provincijskih kriticara.
Ipak, uporni Cavez je do kraja uspeo da izbori i jedan izrazito pohvalan tekst u glasilu Grada Heroja:
"Obaveštavamo rodake i prijatelje da je naš DOBRI, PLEMENITI, POŽRTVOVANI taj i taj, iznenada ispustio svoju dušu..."
Iznenada ispustio dušu...
Sve drugo je ispustio mnogo ranije. Ispustio je iz vida jednu zgodnu bucmastu ženicu, kojoj je dozlogrdilo dremanje za "muzicarskim" stolom, i miris vinjaka koji joj je posle fajronta stizao u stan, pa je pokupila klince, jednog dana i vratila se svojim uglednim roditeljima.
Uostalom, oni su joj odavno govorili da je pogrešila što se uopšte i udala za "onu pijanduru i ženskaroša"...
Da, Cava je zatim ispustio i priliku da dalje svira sa mnom, kad me je pred koncert u Rijeci ucenio da nece izaci na scenu ako bendu ne dignem gažu za jednu staru, sivu hiljadarku.
Hiljadarku je, inace, dobio, ali je zauvek izgubio priliku da još nekad svira izvan kafane...
A onda je, bukvalno, ispustio i gitaru. Tako sam barem cuo...
Strugao je po žicama sa bracom Narodnjacima u nekoj birtiji iza Palanke, spondiloza mu je totalno sjebala prste, i jedne veceri mu je gitara ispala iz ruku.
Posle je uzalud dolazio na berzu tezgaroša u hotel "Vojvodina", ocekujuci da je nekom orkestru potreban evergrin-pevac sa bogatim iskustvom, i oni momci koji nisu stigli da okrenu glavu kad bi se pojavio, castili bi ga pelinkovcem i dozvoljavali mu da za njihovim stolom isprica neki vic koji su svi znali, ali mu više nisu nudili posao. Mesecima. Godinama...
I onda je ispustio dušu...
Iznenada?
Šta ja znam. Tako piše u novinama...

Vetar stanuje u Rumenickoj BB, i nije mi jasno kome je palo na pamet da baš u njegovom dvorištu izgradi Novo Groblje.
Novo Groblje, za mene nije ništa novo. Mi se, na žalost, vec sasvim dobro poznajemo...
No, kad je Deda Štetu ono sustigao "peugeot", bila je to pusta livada sa par sablasnih humki, kao grobovi obešenih drumskih razbojnika zakopanih negde usred polja, bez Boga, zvona i opela...
Strine i snaje koje su naricale za Dedom po službenoj dužnosti zgranuto su se gurkale kod rake, pokazujuci na ime, plasticnim slovima ispisano na susednom krstu:
Kis Laszlo...
Madar...
Hvalili smo se kako ovde svi živimo zajedno, ali smo, za svaki slucaj, ipak umirali svako za sebe.
Novo Groblje donelo je i nov zakon da se svi gradani našeg grada koji iz nekog opravdanog razloga prestanu da žive, ubuduce sahranjuju na istom mestu.
Cudo da se na to manjine nisu pobunile, tek, bilo kako bilo, moj deda, veliki pravoslavac i crkveni tutor, dobio je za prvog komšiju, na neodredeno vreme, kolegu katolika, majstor Lasla Kiša, umetnickog stolara u penziji...
Cale i ja smo ostali poslednji, kako je to vec red, i necu nikad zaboraviti kako je moj stari pogledao preko ramena kad smo odlazili, i osmehnuo se na onaj svoj posebni, golim okom jedva primetni nacin.
- Eto, moj sine, Laslo. Baš je to neko božije maslo...
Možda se Cale setio kako mu otac dugo nije oprostio što se oženio katolkinjom? Možda se setio kako je posle Deda Šteta svog unuka-ljubimca godinama za Sve Svete vodio na ono drugo "njihovo" groblje, kupovao mu šecerleme i peceni kesten, i vadio veliku kariranu maramicu gledajuci u porculansku sliku lepe mlade žene sa dugim uvojcima i tužnim tamnim pogledom nekog ko odlazi...
Ne znam na šta je još tad mislio moj Cale, ali bila je to važna lekcija koju sam dobro zapamtio.
Okrenuo sam se i ja, i pogledao još jednom na dve humke na koje je polako padao sumrak, neprijatan i hladan kao mokra cicana košulja.
Tako i treba, Deda Šteta. Kao komšije. I majstori. Kao ljudi...
Bilo je to pre petnaest godina...
Groblje se od tada lepo izgradilo. Pokazalo se kao dobra investicija...
Breze, koje su tad bile tek posadene, sad uveliko skrivaju pogled na tu parcelu, iako je vetar sa njih otresao skoro sve lišce, i nosio ga po širokoj aleji kojom smo Aca Vaška i ja žurili prema kapeli...
Priznajem da nikada nisam voleo vetar, ali ni Aci to ocigledno nije bila omiljena pojava u prirodi.
Ruke su mu bile zauzete velikim buketom u celofanu, pa je savio glavu i okretao je kao biciklist-trkac, ne bi li našao ugao pod kojim mu košava nece podizati duge pramenove koje je terao s leva na desno i otpozadi prema napred, pokušavajuci da sakrije duboke zaliske i malu monašku celu na vrh glave.
- Jebem ti vetar, da ti jebem...
Na platou pred kapelom nastupao je hor Promašenih...
Uspešni su uspešni pomalo i zato što znaju na cijoj se sahrani treba pojaviti, i ovde ih nije bilo.
Bilo je pateticnih, kao Aca, koji su ridali nad kovcegom, bilo je realnih, koji su govorili da se tako nešto moglo i ocekivati, i bilo je nekih zalutalih, koji su pitali koliko je godina imao.
Koliko godina?
Pa, sasvim dovoljno da umre mirne duše...
Cava Basista je imao puno prijatelja, ali ne broje se oni koje si imao, nego oni koji ti ostanu.
Nije bila gužva, ali toliko sviraca ipak nisam video na jednom mestu još od "Muzicarske Nove Godine 1979."...
Svi su stajali u grupicama, dvoje-troje, ili samo dvoje, i mada sam mnogima klimao glavom, nisam uocio nikog kom bih mogao da se prikljucim.
Dabome, meni su se prikljucili...
Zoka Obad primetio nas je cim smo stigli, ali je lukavo sacekao da ostanem sam, i tek kad je bio siguran da nece izvisiti, polako mi je prišao, držeci ruke na ledima.
No nesreca nikad ne dolazi sama...
Za njim je, na vrhovima prstiju, kako se to vec radi na sahranama, pošao i Miško Bajic, poznatiji kao Miša Magarac, koji je poslednjih tridesetak godina stalno tapkao za svojim kumom Zokom, uvek tako na korak ili dva iza njega, u svemu...
Bili su jeziv tandem...
Zoka Obad se patio sa gitarom kao da svira na bodljikavim žicama, ali je za prakticne stvari imao savršen sluh.
Bio je glavni trgovac benda, i mada se Cava zvanicno vodio kao šef, mislim da je mišoliki prateci vokal uvek držao konce u svojim rukama.
Poturao je naivnog Cavu kad se trebalo našikati sa direktorom nekog hotela da bi se dobio posao, uvaljivao mu je na potpis sve problematicne ugovore, a siguran sam da ga je napalio i protiv mene, kad smo ono "zakuvali" u Rijeci.
Usput je otvorio fotokopiraonicu, kupio stan, što se ne dešava poštenim muzi-carima, i, za razliku od upokojenog Caveza, strugnuo je sa scene na vreme, mnogo pre nego što su poceli da ga guraju sa nje...
Promrmljali su pozdrav, stali levo i desno od mene, i cutke sam cekao sledecu repliku, opkladivši se sa sobom da ce to biti "Nema više našeg Cave...", ali Zoka me je iznenadio jednom neocekivano originalnom recenicom.
- Ode naš Cava...
Nisam odmah odgovorio, jer sam posmatrao kako Aca tek iz drugog slobodnog bacanja uspeva da nabaci svoj buket na veliku hrpu ružnih plasticnih venaca.
- Ode. Možda nade gažu u oblacima. Ovde mu baš nije išlo...
Osetio sam da me gledaju, ali nisam okretao glavu. Popovi su se poceli muvati oko izlaza iz kapele, što je znacilo da ce predstava poceti na vreme.
Eto, Cava je uspeo da jednom ipak pocne program u minut, baš kako je plakatirano.
Miša Magarac je osetio potrebu da i on nešto njakne.
- Vidiš kako je glupo što smo se svadali, Džokej. Šta ceš, bili smo tako mladi..
Pa baš i niste...
Ja sam bio mlad, vi ste tad vec dobro ugazili u cetvrtu deceniju, koliko se secam...
- A i svirali smo da se pušilo. Secaš se kako smo samo svirali?
O, secam se...

Miša Magarac, konkretno, muzicirao je tako što je sa dva štapa mlatio kao divalj po gomili šupljih kanti...
Da ne bude zabune, vidao sam i bubnjare koji su zaista SVIRALI bubnjeve, ali Sivonja nikako nije bio clan tog kluba. On je baš LUPAO bubnjeve. Nemilosrdno. Kao tude...
Na jednom koncertu tako je pomahnitao da sam se uplašio da mu se pas lutalica zavukao pod timpan, i da Miško bukom pokušava da ga istera. U pauzi, izmedu pesama, zavirio sam da vidim da se nije macka, ne daj bože, omacila baš u bas bubnju, na starim krpama koje je Magarac koristio kao "denfer", ali, srecom, nije bilo ništa od svega toga. To je samo suptilni muzicar nešto interpretirao. Neki ritam, šta li...
Neupuceni bi možda pomislili da je njegov nadimak malo grub i preteran, ali mi, koji ga poznajemo bolje, slažemo se da se u stvari radi o nežnom tepajucem imenu od milja.
Ali ni drugi nisu bili mnogo bolji.
Vec sam spomenuo one muke po Zoki, kad su svirka i štimovanje bili u pitanju. Kod Cave je, opet, sve zavisilo od promila u krvi i zakona spojenih sudova, a i organisti su bili prica sasvim za sebe.
Menjali su se cešce nego clanovi Predsedništva SFRJ, i nisam stigao ni da ih sve pošteno upoznam. Bili su to uglavnom akademici, momci sa puno bubuljica i malo smisla za muziku, ali im je to pomagalo da se bez problema uklope u paniku i konfuziju koja je vladala na sceni.
Ruku na srce, i ja sam tada pevao kao decak koji mutira. Kao prehladeni decak koji mutira...
Prestravili su me prvi, staromodni producenti s kojima sam radio, terali su me da pevam pravilno i školski, a pravila i škola nikad nisu bili moja prirodna sredina.
Stvarno sam propevao tek kad sam dobrocinitelje zbacio iz sedla, negde na trecoj, cetvrtoj ploci, i sve što sam do tad snimio danas mi zvuci kao stari, previjeni gramofon, ili, još bolje, kao onaj uzbudeni i ubrzani polupederski glas spikera iz prvih posleratnih crno-belih filmskih žurnala.
Prokletstvo je to...
Nikad nismo prolazili bolje. Nastupao sam sa profesionalcima, sa ajkulama i zverima, sa malom filharmonijom i big-bendom, sa velikim "lajtom" i hiljadama vati oko sebe, ali nikad nisam imao toliko uspeha kao sa raštimovanim kafanskim orkestrom, i jadnim skrpljenim ozvucenjem 2x350 vati.
Kažu da samo treba biti pravi covek na pravom mestu u pravo vreme, a sve ostalo je cista tehnika. Za pravo mesto i pravo vreme je u redu, to se poklopilo, ali, medu nama, još uvek mislim da stari momci nisu bili pravi momci za pomenutu situaciju.
Verovatno grešim...
Naime, i sam Bog je, izgleda, secovao na nas...
Cudan oreol, srebrn i maglicast, lebdeo je tih meseci nad malim tezgaroškim bendom, i niko nam ništa nije mogao.
Polak je program ustupao svojim provincijskim filijalama, sitnim menedžerima koji su pokrivali odredene reone, i ti terenci, željni dokazivanja i velikih poslova, punili su hale i sale do vrha, Gospon Stjepku za ljubav, uz pomoc svega nekoliko plakata, i svega nekoliko podmicenih muzickih urednika po lokalnim radio-stanicama.
Polak me je i povezao sa Cavom i njegovim bendom...
Svirali su neku veselicu u Tuheljskim Toplicama, stari macak ih je cuo, ocenio i procenio, castio ih cugom, pa ih pazario kao priplodne junce.
- Alo, Džokej? Zakaj mi nisi rekel da imaš fajn orkestar tamo kod vas? Sve sam zrihtal. Basist ti se bude javil cim stigne doma...
Studijski muzicari koji su dotle bili u kombinaciji, bili su razmaženi kao mecosoprani, i Polak je jedva docekao da ih se reši. Tražili su hotele sa bazenima, bazene sa saunama, saune sa masažom, pa juhicu za nijansu topliju, pivo za nijansu hladnije, jastuke za nijansu tvrde, amortizere za nijansu mekše...
A Gospon Stjepko je tražio bend za nekoliko nijansi jeftiniji. I našao ga je...
Cavez & Co. nisu bili baš fon Karajani, ali, istini za volju, ni moje pesme nije pisao Amadeus. "Poskidali" su stvari korektno, rekoh korektno, ne perfektno, bože moj, pa malo su to prilagodili sebi, ali nikad im niko nije zamerio. Cak ni ja.
Oni koji su želeli da me uvrede nazivali su me amaterom, a to je u stvari bila istina koje se nisam puno stideo. Amateri, uz sve mane, imaju nekog šarma koji je nedostupan profesionalcima, i posmatrajuci kasnije fotografije na kojima su mi "profici" bili za ledima, video sam sebe kao turistu uslikanog u muzeju voštanih figura, na odeljenju "rock & roll music".
Prilicno cudan osecaj...
Kao kad mazneš besprekornu ribu i u kljucnom momentu otkriješ da nosi duboki zamrzivac u gacicama. Ni tamo, ni ovamo...
Cavin orkestar, ko zna zašto nazvan "Kruna", po tom pitanju mi je mnogo više odgovarao. Necu da kažem da su bili duduci, nije lepo, a, na kraju krajeva i napravio sam citav ovaj uvod da bih mogao da ih opišem jednom jedinom recenicom: imali su puno, puno šarma...
Neke svoje rodene pesme, u pocetku naše saradnje, prepoznavao sam kao na kvizu, tek posle prve-druge strofe, ali nakon samo nekoliko nastupa potpuno smo se ušemili i više nije bilo problema. Momci su se oblacili kako su navikli na svojim ugostiteljskim nastupima, u široke košulje od onih sjajnih materijala od kojih se obicno šiju novogodišnje haljine, i u raznobojne jednodelne kombinezone sa velikim džepovima i cipzarima, o, bili su jako ponosni na svoj izgled, ali publika je, bojim se, to shvatila kao parodiju, i kezila se na najozbiljnijim mestima.
- Ti boga, ovi su ti decki pravi "Mapetovci". Rulja ih obožava...
Da, i Polak je bio zadovoljan, kao uostalom i svi ostali. On je bio zadovoljan publikom, publika programom, direktor hale zadovoljan procentom, opština i ZAMP zadovoljni sa po svojih deset posto, prodavci semenki, kikirikija i osvežavajucih pica zadovoljni pazarom, pa onda i ja, da se ne foliramo, sasvim zadovoljan sobom. Dakle, svi zadovoljni...
Skoro svi...
Oni koji su nekad zagrizli taj kruhac znaju ko ce uvek prvi prekinuti lanac zadovoljnih.
Bend, dabome...
Svirci su na prvi koncert teglili ozvucenje, montirali instrumente, svirali, razmontirali, pa teglili nazad. Na drugom koncertu su brojali glave u parteru i na tribinama, na trecem su te glave pomnožili sa cenom ulaznica, a pred cetvrti koncert su tražili "fizikalce" za nošenje instrumenata i ozvucenja. I vecu gažu. Do desetog koncerta su još malo množili, pa su tražili i tehnicare za montiranje instrumenata. I vecu gažu. Posle još pet nastupa su tražili dva automobila umesto kombija, dnevnice za deset dana unapred, i vecu gažu, i tako redom, pa sam se vec plašio da ce za trideseti koncert spremiti zahtev da više i ne izlaze na scenu, nego da im honorare samo ubacimo ispod vrata.
No sticajem okolnosti nije bilo tridesetog koncerta.
Dvadeset i deveti je bio u Rijeci...
U ovoj zemlji postoji cudan obicaj da se fabrike keksa, bombona i slatkiša za decu nazivaju po obešenim i streljanim ljudima, pa onda i nije neko cudo što se i jedan kitnjasti predratni teatar, sa visokim balkonom i pompeznim ložama, neprikladno zove "Kino Partizan".
Da, tamo smo nastupali...
Kapacitet dvorane iznosio je tisucu mesta, što je po tadašnjem kursu bilo sasvim približno hiljadi, ali mene je mnogo više radovala vest da gledalaca ima više nego ulaznica, i da, i u tom ružnom velikom mestu, ima puno lepih malih okica koje ce biti uperene u mene te veceri.
Ali i Cavin nos, prošaran detoniranim kapilarama, bio je uperen u mene pre izlaska na scenu.
- Slušaj mali, mi smo nešto razgovarali. Slaba nam je lova. Za te pare nam se ne isplati ovo mrcvarenje. Propustili smo neke super ponude, i rešili smo da dalje sviramo samo za dvostruku gažu. Izvini, ali tako je. Mi smo ipak profesionalci...
Pale su mi na pamet one gospodice za koje se kaže da su "profesionalke", i povukao sam figurativnu paralelu izmedu te dve branše.
Ocajnicki sam tražio Polaka pogledom, ali on se motao negde izmedu kase i ulaza, i znao sam da nema teorije da se pojavi.
Iza Cavinih leda nacrtali su se i ostali muzikanti, i dodavali mu gorki zacin za kašu koju mi je kuvao. Mufljuz se još više napalio.
- Eto, mali, pa odluci. Publika ceka. Mi se pakujemo, a ti možeš i sam na scenu. Recituj Jesenjina, žongliraj sa pomorandžama, pricaj im masne viceve. Nema ljutnje. Kol'ko para, tol'ko muzike...
Bend se cinicno cerekao, i tad sam prvi put primetio da ipak ima i trenutaka kad štimuju zaista besprekorno.

Gospodi pomiluj...
Pop je poljubio hladni metalni krst i izgovorio još neke reci koje je, prevrcuci ih kao suvo lišce, vetar odmah poneo daleko u polje. U povratku, švicnuo je po golim granama, poigrao se sa tankim dimom kandila, pa je još jednom, ne uspevši da odoli, podigao onaj smešni svileni pramen na pognutoj Acinoj glavi.
Eto...
Sve to dode na svoje. Te davne noci dao bih za svoju publiku mnogo više od cetiri sive novcanice, ali momci koji su kafe zajedno pili a odvojeno ih placali, to nikad ne bi razumeli. Sad to više i nije tako važno. U Rumenackoj BB prebijeni su i mnogo veci dugovi od tog našeg, i malo je neozbiljno, u ritmu elektricnih zvona, citirati staru tezgarošku devizu:
Pošteno, pa ko koga zajebe...
Momci su hteli da me malo opelješe, i uspeli su. Ja sam hteo da se oni malo vrate tamo gde im je mesto, i uspeo sam.
Nastupio sam te veceri u Rijeci. I još jednom. I još jednom. Nastupao sam posle i u "Skenderiji", "Lisinskom", na "Gripama", u "Centru Sava", "Zetri", "Moraci", u "Zrinjevcu"...
Clanovi VIS-a "Kruna" slušali su o tome, i to mi je više nego nadoknadilo onu lovu koju sam morao da odbrojim u garderobi "Kina Partizan".
Znao sam da znaju da bez mene nemaju nikakve šanse da se popnu na koju od tih pozornica.
Osim, ako ih redari ne propuste da predaju cvece nekoj do kolena dekoltovanoj "Narodnjakinji"...

Klik!
Ne, na žalost to nije bilo ono "klik" koje mi je nedostajalo. To sam samo ja upalio svetlo u hodniku, vrativši se sa sahrane.
Emilija je bila opravdano odsutna tog dana.
- U subotu izlazim pred maticara...
Faca mi je stena kamenita, ali i stene ponekad pucaju. Lija se radosno nasmejala, zadovoljna efektom svoje tektonske recenice, i tek tad sam dovršio svoj pokret, zaglavljen negde na pola puta.
Dodavola, odao sam se...
Odala se i ona.
Testirajuci moju ravnodušnost otkrila je da ni njoj nije svejedno da li je meni svejedno. Pa dobro. Nešto se vec moralo desiti na našem grafikonu.
Brzo mi je objasnila da zaista izlazi pred maticara, ali malo sa strane, sa krilne pozicije, kako bi rekli reporteri sa fudbalskih utakmica.
Bice kuma. Njena drugarica Ruška udaje se za Mr. Naduvenka, sina jedinca mocnog prigradskog privatnika, i moj mali sagovornik pozvan je da svedoci u tom slucaju.
Svatovi su zamišljeni kao spektakl, mladoženjini su pregovarali sa FK "Crvenom Zvezdom", ali je "Marakana" nešto zauzeta, pa su se morali zadovoljiti zakupom jednog od ovdašnjih hotela. Taman za rodbinu. Naduvenkovo pleme je ozbiljno iskušenje za raspoložive hotelske kapacitete, pošto osim prirucnih rodaka dolazi i delegacija iz zavicajnog pasivnog kraja.
Lija mi je rekla da je hvata blaga jeza od susreta familija buducih sretnih mladenaca, mladine lokalne aristokratije s jedne, i mladoženjine boracko- mercedeske koalicije, s druge strane.
Poslednji put kad su se srele takve dve družine pala je Bastilja, ali nisam ubeden da sam smirio Kuma-Liju iznevši joj taj podatak. Zato sam joj objasnio da su tada jedni izvukli odredenu pouku, i da otad uvek cute i priznaju da su drugi u pravu.
Narocito ako "Drugi" mašu nekim najnovijim dostignucem, giljotinom, šmajserom, ili rešenjem o nacionalizaciji.
Ili deviznom knjižicom kao u ljubavnom slucaju Emilijine drugarice Ruške...
Dakle, jedni ce zagrajiti, drugi se pritajiti, kuvari ce se naraditi, svirci ce dobro zaraditi, kelneri nece stajati, mladoženja ce se malo kajati, mlada ce krišom cmizdriti, svekrva ce, razume se, pizditi...
A kuma?
Eh, kuma...
Svecani cin dogodio se u cetrnaest casova, u isto vreme kad i Cavino uzemljenje, i priznajem da sam, hodajuci u povorci po stazi složenoj od sivih kamenih kocaka, cutke posmatrao kako koraci drobe lišce, i mislio, naravno, na Emiliju Kovacev.
Kakve to veze ima?
Kako da nema? Igra asocijacija. Koraci? Noge. Lišce? Dva duga vitka lista na necijim nogama? Ko bi drugi to mogao biti?
Znam, nije bilo ni vreme ni mesto za to, ali Bog ce mi oprostiti. Šta mogu, takav sam covek, a i on je takav Bog, nadam se...
Posle sahrane, a pre onog "klik" na prekidacu svetla, zadržao sam se malo sa momcima na cugi. Za pokoj duše. Mislim da smo je upokojili vrlo savesno, jer bilo je vec šest i koji minut kad sam se vratio kuci.
Oprao sam ruke, takav je narodni obicaj, a i da nije, moj je privatni obicaj da operem ruke posle rukovanja sa milion muzikanata, bacanja grumena u raku i dva sata teglenja po isparanoj fotelji od skaja, u izlizanom hotelskom snack-baru.
Šuška se da je u vinu istina...
U vinjaku nije, sasvim sigurno.
Posle druge ture, Zoka Obad i Miško Magarac poceli su neumorno da velicaju ime, lik i delo Druga Cave, nešto kasnije upetljeo se i Aca Vaška, posle pete ture Cavez je vec proglašen legendom i VD Genija, a malo posle toga sam se pokupio, vadeci se na posao, i otišao kuci, pre nego što im je palo na pamet da je to u stvari pokojni Cava Basista naredio da se sruši onaj most, i odlucno rekao istorijsko "NE", tamo nekim tipovima.
U stanu je tišina šištala kao zmija, i brže-bolje sam upalio TV, ali to nije bilo najbolje rešenje...
Na prvom kanalu su momci u plavim kapicama rasturali ekipu u belim, i da se to sve dešavalo u olimpijskom bazenu možda bih i nastavio da gledam, ali ta borilacka veština održavala se na uskim i prljavim ulicama, i bilo ju je jako teško pratiti.
I mucno...
Nije tu bilo ni pravila ni sistema, igraci su bili loše obeleženi, plavi su bar imali sitne brojeve, na opasacima ali belima se nije znalo broja. Bilo ih je previše, pa su verovatno i sami zakljucili da bi vrlo glupo izgledali sa sedmo-cifrenim brojevima na malim okruglim kapama, a sem toga, tako neregistrovani lakše su izvodili opasne kontre, na cemu se, inace, bazirala njihova taktika na vrucem gostujucem terenu. Ili na vrucem domacem terenu? Ništa se ne zna. Istraga je još u toku...
Potegao sam daljinski upravljac, onako s kuka, ali na drugom kanalu spremno me cekao jedan šizoidni narodnjak, i svom srecom mi je prst bio na dugmetu na kom je pisalo "OFF", jer ko zna kako se sve to moglo završiti.
Novine? Ne, hvala lepo. CD? E, to može. Šta je u mašini? "Brothers in Arms"? Kupljeno. Play...
Ispružio sam se na kaucu, odlucivši da to potraje minut-dva, ali bio je to težek dan, a i za mene pricaju da sam težak tip, i gravitacija nas je zacas uzela pod svoje.
Na plafonu se, cudno, davao isti film kao prepodne, na matineu.
"KUMA I"...

"Here I am again in this mean old town,
And you're so far away from me..."

Cekaj, zar je Knopfler radio muziku za taj film? I nije mu neki tekst.
Evo me opet u ovoj pokvarenoj staroj varoši, a ti si tako daleko od mene. I gde si sada, dok sunce pada, bla, bla, bla...
Ma, foliram, još kako. Baš me je, ono, dobio...
Hm, tekst je na pocetku vrlo dosledno pratio radnju, ali me je jako inte-resovalo kako ce se posle izvuci, jer sam posumnjao da cak i Knopfler zna kako se na engleskom kaže "becarac".
A Cigoši ce to sigurno svirati Emiliji Kovacev...
Kako li se namontirala, da mi je znati? Nije valjda išla kod frizera? Ne verujem...
Kao klinci uvek smo virili kroz prozor kuce u kojoj su bili svatovi, da vidimo mladu. Kako se nikad ranije nisam setio da malo zagledam i kumu?
Imala je tremu, brinula se kako ce izaci nakraj sa svim procedurama, nazdrav-ljanjima i dežurnim dilkošima, i pokušavao sam da je smirim, ispricavši joj da je i meni bilo tako kad sam kumovao prvi put, ali da je sve prošlo u najboljem redu.
Što baš i nije bilo istina...

Jesen stiže, dunjo moja, ja se ne oženih...
Nekad su se svi kao blesavi ženili u jesen, cime su automatski rešavali problem zimovanja, ali to je bilo u dobra stara vremena, kad pre braka nije bilo diranja, a o "rari-rari" i da ne govorimo.
A Lufter se oženio krajem juna. Zbog troškova...
Do jeseni bi, naime, morali da dokupe još par metara materijala za vencanicu, ali ni to, sasvim izvesno, ne bi bilo dovoljno da se sakrije mladina velika biba, pa su Martin i Sonja doveli roditelje pred svršen cin, i poceli da prave spisak uskog kruga prijatelja.
Koji se zaustavio na cifri stotinu šezsdeset i osam...
Još u gimnaziji smo sklopili taj pakt o totalnom kumstvu, a u momackim danima cesto smo se oslovljavali sa "kume", što je bio dobar štos.
Curice su se uvek oduševljavale romanticnom pricom o tri stara druga, i o potpisima koji ce overiti dugogodišnja prijateljstva, ali curice su bile nacitane ruskih romana i nije ni cudo što su verovale u to.
Cudo je što smo mi verovali...
Dogovor je bio da Popac bude kum Lufteru, Lufter meni, a ja Popcu, i kad je žreb odlucio da Martin probije led, bilo mi je cak i pomalo krivo što cu na velikom dogadaju biti samo jedan od gostiju.
No, za utehu, znao sam da ostajem prvi i glavni na listi cekanja za sledecu, ovu ili onu varijantu.
- Hej Joe! Da li si O.K.?
Popac me je ponekad zvao "Joe O.K.", što je zvucalo kao prevod mog nadimka na holandski ili flamanski. Prišunjao mi se s leda, dok sam na klupi na keju sedeo sa jednom devojkom, i mada ju je pogledao zvanicno i znacajno, mislio sam da nema potrebe da mu je predstavim.
Predpostavio sam da svoju sestru zna od ranije...
Pomerio sam se malo u stranu, ali on nije seo izmedu nas. Spustio se na suprotnu ivicu klupe, odredivši da Veverica bude u sredini, pa joj je prebacio ruku preko ramena, i podesio glas na dramsku lagu Borisa Godunova.
- Šta radiš tu, ti mala, u jedanaest nocu, a? Igraš se Cika Doktora sa ovom barabom? Imaš li ti, uopšte, roditelje?
Mala je bila na trecoj godini farmakologije, ali je pocrvenela pred svojim velikim bracom, iako nas je zatekao u strogo pristojnoj relaciji. Nekim cudom...
Zabavljali smo se kratko, a ja sam putovao dugo, i kad smo bili zajedno, kao tih dana, samo smo se grlili i ljubili, kao pijani Rusi.
Popac se zagledao u Dunav, video sam da ga nešto muci, i nadao sam se da to nema neke veze sa Vevericom i sa mnom.
- Kaži Popac, u cemu je frka?! Ne bleni tako u te talase, dobiceš recnu verziju morske bolesti...
Pogledao me je sa olakšanjem, zadovoljan što sam ja preuzeo inicijativu, jer ocigledno nije znao kako da pocne.
Duboko je uzdahnuo, pumpajuci važnost onoga što sledi, a Veverica, koja je dobro poznavala takve situacije, ustala je sa klupe pre nego što je njen brat zapoceo ozbiljan muški razgovor.
- Idem samo da pozdravim Bojanu. Odmah dolazim...
Popac je ostavio devojku u kolima, pedesetak metara iza nas, i jedan ušminkani džbun promolio se kroz desni prozor legendarnog "mini morisa" kad je Veverica stigla do njega, pretrcavši lako kao košuta preko mekog, širokog travnjaka.

Tek tada sam ponovo okrenuo glavu prema svom drugaru, ostavivši mu, znaci, dovoljno vremena da se presliša i ude u lik zabrinutog, bespomocnog momka, kog je, ocigledno naumio da mi odglumi.
- Samo ti mi možeš pomoci, Joe. Dva dana nisam oka sklopio. Bojim se da necu moci da se prihvatim tog kumstva...

Popac je inace bio rodeni lažov, ali je znao da sam ja oduvek bio nepogrešivi detektor svih njegovih folova, i cudi me da se usudio da mi isprica tu švajcarsku "ementaler" pricu, punu malih i velikih rupa...
Vadio se na ispitni rok i na Sonjinu sestru s kojom se nekad muvao, a koja ce biti tamo s novim deckom, trudio se, ne mogu da kažem da nije, ali medu pet-šest razloga koje je naveo nisu bila i dva na koje sam sumnjao, a od kojih je jedan sigurno bio onaj pravi.
Klasa ili kasa?
Samo ako nije i jedno i drugo...
Naše društvo opisuje se kao besklasno društvo u kome vlada radnicka klasa, što znaci da i nije baš jako besklasno, cim jedna klasa ne samo da postoji, nego uz to još i vlada.
Svejedno...
Bitno je da je ta jedna, kao jedina, ujedno i prva, i u tome je prednost našeg uredenja nad svim ostalim uredenjima na ovom svetu.
Kod nas se svi radaju prvoklasni...
Dabome, i tu postoji caka.
Tako se, na primer, Popac rodio kao prva-A, a Lufter kao prva-C klasa, i iako se ti indeksi nikad nisu pojavljivali u javnosti, uvek su se nekako podrazumevali.
Mladi gospodin Popovicki vremenom je sve više i više zazirao od onih nizvod-no u abecedi, i cini mi se da ga je mogucnost da se okumi sa prvom-C klasom konacno prelomila i naterala da mene pozove u pomoc.
Jer, ja sam bio džoker, Ludak. Pesnik i smehotvorac. Boemcina, kao moj ošinuti Cale. O, mi smo mogli sa svima...
Popac se godinama podsmevao Martinovim roditeljima i stvarima, i da je u pitanju bio neko za samo pola mrvice manje dobrodušan nego Lufter, lepuškasti doktorski sin bi vec mnogo puta do tad jeo supicu na slamku.
Umesto toga, Martinec se uvek na sve to samo smušeno smeškao, kao da je on kriv za gondolu na televizoru, ruski automobil i kratke dezenirane carape svog starog.

Kume, izgore ti kesa...
Za razliku od ustaljenog shvatanja,, mislim da je, u stvari, kum taj koji najviše najebe u prvoj bracnoj noci. Mlada to odradi unapred, kao ono firme pred državni praznik, pa od maticara nadalje samo smišlja kako da skine cipele koje je nesnosno žulje, budno motri na muža, da se isti ne bi slucajno preterano usvinjio, i onda fino, negde po ponoci, triput zevne, dvaput se nasmeši i ladno zbriše na spavanjac.
A kum ostaje sam protiv svih...
Tog dana svi gledaju da ga ojade. Mali Cigusi sa kovrdžama prvi mu izbiju sitniš, pred Opštinom, a veliki Cigusi sa tamburama poslednji mu izbiju krupniš, pred zoru. Izmedu toga, svi mu prodaju sve i svašta, od ruzmarina do ukradene mladine cipele, ogovaraju ga ako nije dao najskuplji poklon, i ne daju mu da ode kuci dogod im se cini da bi od njega moglo biti još neke materijalne koristi.
Popac nije imao matematiku na fakultetu, ali ju je, definitivno, imao u genima.
- Znao sam da ceš pristati da me zameniš Joe OK. Necu ti to nikad zaboraviti...
Gledao sam kako odlazi. Veseli polutrk nikako nije bio u skladu sa ozbiljnim tonom i odraslim izrazom koji je zadržao na licu.
Ni ja tebi, Gorane. Ni ja tebi necu to nikada zaboraviti...

Kad smo postali takvi? Đavo ce ga znati...
Možeš uzeti hoklicu, sesti pred drvo i gledati u njega deset godina, pa opet neceš videti kako raste.
Mi smo tako deset godina bili nerazdvojni. Letovali i zimovali zajedno. Jeseno-vali i prolecevali. I nismo primetili kako se menjamo...
Popac je imao više od nas. Oduvek. Ali, ne mislim na one tanke flomastere, hokejke "CCM", gramofon "gutac", jaknu "vijetnamku", ronilacki sat, "brukserice"...
Ne, to nisam ni primetio. Ko bi se i setio tih bezveznih drangulija koje su i Martinu i meni bile dostupne.
Istini za volju, uvek malo kasno, kad više nije bio tako veliki štos imati ih.
Nema veze...
Mislio sam na njegov džeparac...
Pop je vecito bio pun love, fatirali su ga pomalo roditelji, malo više dede i babe, a najviše jedan vetropirasti ujak, neženja, koji je kao stomatolog radio u Švici.
Ipak, mislim da kao decak nije bio sebican.
Ili Lufterica i ja kao decaci nismo bili grebatori?
Zaista, Goran je stvari i predmete ortacki delio s nama, ali, ako vec pricamo o lovi, džep mu nikad nije bio najprometniji deo garderobe. O, no. A nije ni bilo potrebe. Njegova ostala dva drugara bila su ponosna, svaki na svoj nacin i svaki iz svog ubedenja, i nismo mu nikad dali priliku da se istakne, šlepajuci nas po pitanju valute.
Martin je ponekad radio peruci prozore, preko studentskog, a ja sam se dotirao praveci fotografije u socijalistickom kupatilu bez prozora, idealnom za non-stop foto-laboratoriju. Nije to bilo bog zna šta, ali nam je, osim sitne materijalne koristi, donosilo i osecaj važnosti, tako potreban u tim godinama.
- Sam se izdržavam...
Vraga smo se sami izdržavali. To je mogla da proguta neka šištavica koju smo pržili, ali naši donatori i sponzori, moj Cale i matori Lufter, znali su da ti honorarcici imaju strogo edukativnu vrednost, i puštali su nas da se igramo milioner-pocetnika, i da mislimo kako ravnopravno doprinosimo budžetima svojih porodica.
Jedne sezone bebe su rodile kao nenormalne, bilo je škljocanja, razvijanja filmova, dupliranja i uvelicavanja fotografija preko glave, i zaradio sam dovoljno da u retkom nastupu sentimentalnosti kupim Caletu "livacki" džemper na zakopcavanje, sa dugmadima od roga i dva velika jelena u skoku, izvezena na ledima.
- Red je da i ja tebi pocnem da vracam dugove...
Bila je to prva stvar koju sam mu kupio od svoje love, i siguran sam da ga je dirnulo, ali moj stari nije bio rasipnik emocija.
Da je kojim slucajem bio glumac, ne verujem da bi ikad rasplakao gledalište.
- Hvala, sine moj, ali nemoj to više raditi. Te dugove vraticeš mom unuku, a on ce tvom i tako redom. Tako to vec ide...
Pa ne znam, Cale. Kako danas stvari stoje u vezi tvog unuka, imam neki rdav predosecaj da cu ti vecito ostati dužan...

Kažu da me je lova pratila kao senka, ali problem sa senkama je u tom što su ti uvek iza leda kad je svetlost pred tobom. Zaslepljan reflektorima, blicevima i odsjajem na zlatnim civijama pokušavao sam da dokucim šarene nedoglede pred sobom, i nije mi bilo ni na kraj pameti da se osvrcem.
I nisam primetio tu senku...
Spazio sam je mnogo kasnije, kad je svetlost bila daleko za mnom, i tad sam ja pojurio za njom, ali sam prošao kao svi ocajnici koji su nekad pokušali da stignu svoju senku.
Ne, nikad se nismo našli...
Pravu lovu, onu koju sam pravio i na koju sam smrdeo, zapravo uopšte nisam video. Video sam jedino njen odraz, kao u ogledalu, u pogledima ljudi koje sam svakodnevno sretao.
Blagajnica u samoposluzi, na primer, posle prvih nekontrolisanih simpatija, mesec dana kasnije skinula je osmeh sa repertoara, sledeceg meseca je vec coktala u svoju šuplju gornju "cetvorku", svaki put kad bih joj pružio krupnu novcanicu, a krajem treceg meseca nije mogla više da izdrži.
- Lako je vama, komšija, vi se zajebavate i još dobijate pare za to. Šta da kažemo mi, koji pošteno zaradujemo svoj lebac?
Slegao sam ramenima, ne zato što nisam znao šta da odgovorim, nego jednostavno zato što sam ukapirao da sam opkoljen. Miris vinjaka stigao je do mene otpozadi, iz reda, mnogo pre promuklog, frustriranog glasa.
- Njega, njega, Deso. Njega oderi. Taj ima novaca, ne zna šta ce s njima...
Ma, nisam imao "novaca". Neozbiljno je da pozivam boga za svedoka, ali jedino pomenuti i ja znamo kako sam jadna i siromašna zvezda bio. Zaradio sam, navodno, puno, ali skoro ništa od toga nisam dobio. Inflacija je ulazila u svoje zlatno doba, i svi su zadržavali isplate do krajnjeg roka, pa onda još koji dan. Koju nedelju. Koji mesec...
Odlazio sam uporno u banku, ali više ni sam nisam verovao da ce službenica jednom klimnuti glavom i u nekom drugom pravcu osim svog omiljenog "levo-desno", ali ona je pogledala papire, otišla do velike knjige na pultu, i proderala se kao kormilar italijanskog osmerca.
- Imate dvadeset pet miliona!
Svi su se okrenuli. Lufter, koji je bio sa mnom, zapanjeno me je pogledao. Za tu lovu moglo se kupiti pet automobila domace proizvodnje, sa radnom zapreminom 1100 kubnih centimetara.
U poslednji cas...
Bilo je to dva dana pre Martinovog vencanja, i vec sam se plašio da cu posle svih prica o silnim milionima ponovo morati da od Caleta iskukavam par stotki za svatove.
Podigao sam svu lovu. Blagajnica je zvala referenta, referent je zvao kontrolora, a kontrolor je zvao mene, na stranu, i pokušao da me nagovori da sve ostavim na knjižici, ali nisam se dao.
Rekao sam da imam neodložne investicije, sacekao da kurir iz centrale donese sumu u krupnim apoenima, pa sam, sa Lufterom, orobio najbližu robnu kucu.
Još sa vrata sam pazario plave antilopske "adidaske", buba-maru "Europa Cup", petsto grama prženog badema i litru "koke", bez kaucije, i tek tada mi je srce bilo na mestu.
Lovu sam nosio pod rukom, u kutiji od novih patika, koje sam, jasno, odmah obuo, i moram priznati da mi je taj, za mene novi osecaj ekonomske superior-nosti, sasvim godio.
Na elektro-odeljenju hit su bili portabl "philips" televizorcici, a Lufter se palio na elektroniku i zagledao ih je sa svih strana, pa nije pratio moj razgovor sa prodavcem. Zacudeno me je gledao dok sam dolazio noseci dve istovetne kutije, uvezane kanapom, i lagano ih spustio pred njega.
- Iz koje ceš ruke?
Mali kolorci danas su potrošni materijal, ali tada su bili jako ozbiljne stvari, što samo pokazuje kako je neozbiljno vreme to bilo. Nije se znalo za BETA, VHS, HQ, VPR, FF, RWD, PLAY...
Znalo se samo za JRT, i televizor je bio gazda u kuci. Šef svih elektricnih aparata.
Zato je Martin bio iskreno uznemiren. Okrenuo mi je leda i podigao šake u visinu ramena, nervozno se udaljavao pa se vracao, ne prestajuci da vrti glavom. Sve mi je to nekako vuklo na natezanje, ubedivanje i teatar koji nam uopšte nije bio potreban.
- Slušaj me Luftersone, i odgovori mi nešto. Ali iskreno...
Mar-Tin-Tin je naculio uši i primirio se kao pticar, nišaneci mi tacno izmedu ociju. Šta li je mislio da cu ga pitati?
- Vidi ovako, ortace: Da si ti danas dobio dvadeset i pet cigli. A da se ja preksutra ženim. I da si mi kum. Da li bi ti meni za poklon kupio jedan obicni mali "philips" kakav sam želeo citavog života?
Odmerio je onu kutiju od patika pod mojom rukom, zatim ju je zamislio pod svojim pazuhom, trebalo mu je malo vremena da sve to docara, ali, sve u svemu nije razmišljao duže od pet sekundi.
- Fala bogu da bih ti ga kupio...
Znam da bi. Nasmešio sam se, i on se nasmešio, pružio sam mu ruku, a on je opalio po njoj kao nekad, kad smo se igrali "crvenih rukavica".
- Onda cuti, monkey, i diži svoj televizor. Inace ce ovi prodavci još pomisliti da sam oba uzeo sebi, za prvi i drugi program...

Siguran sam da bi Felini dao mesecnu platu samo da vidi face na Martinovoj svadbi, ali plašim se da bi za te pare morao da viri kroz ogradu.
Sorry, Frederico, ali u baštu doma JNA te veceri više niko nije mogao stati...
Kuvalo se od ranog jutra.
Mene su uhapsili još oko pola devet. Baš sam završio sa tuširanjem kad se Lufterov stric Dobrivoje pojavio na vratima sa coporom garavih trubaca.
Indusi su tako dunuli u svoju limariju da su mi osušili kosu za tili cas. Kad onda nisam dobio "na pluca", nikad necu...
Kakav sam bio kum? Pricalo se da sam bio dobar, mada licno nisam bio oduševljen svojom reprodukcijom. Samo sam radio ono što sam video da rade kumovi u svatovima u kojima sa dotad bio.
Vitlao sam flašom, nazdravljao svima redom, gnjavio muziku svaki put kad su pokušali da uzmu vazduh, i stoicki podnosio redaljku Sonjinih i Martinovih tetaka i ujni, koje su htele da i licno, svojim rukama, dotaknu tog zlatnog deckica sa televizije.
E, vala su me se i nadoticale. Sa obe rukice, za vrat, pa stiskaj dok ne poplavi...
Ali nisu me mogle pridaviti. Niko mi ništa nije mogao. Tu negde je bila i Veverica, i ja sam za nju izvodio monodramu usred tog haosa.
Pojavila se u podne, kad smo se spremali po mladu, i to me je odmah povratilo iz teškog nokdauna u koji me je bacio stric Dobrivoje, cvrsto rešen da me ekspresno ušika.
Snimio sam je izdaleka. Strika i ja napravili smo krug po gradu u fijakeru na kom su trubaci viseli kao izbeglice iz Bangladeša, i vracajuci se pred zgradu ucinilo mi se da je vidim kako stoji sa ostalim devojkama. Rekoh: ucinilo mi se...
Jer, u stvari su ostale devojke stajale sa njom...
Imala je laku, lepršavu crnu haljinu poprskanu sicušnim belim tackicama, i krivo mi je što ne umem strucno da opišem tu kreaciju.
Ja bih mogao da spomenem kratke rukave, dubok izrez, tanani struk, uski gornji i široki donji deo, ali ti detalji su nedovoljni da bi po njima pravi poznavaoci mode mogli rekonstruisati i skicirati taj neodoljivi letnji model s kraja sedamdesetih.
A i šta ce im?
Taj strukirani model ionako niko ne bi primetio da je slucajno neki drugi struk tog davnog juna bio u njemu. A to vec niko ne mora da skicira...
Kod maticara sam pokušao da izvalim nekoliko fazona, ali nasmejao sam sve osim mladenaca, njihovih roditelja, rodaka, zvanica, fotografa i maticara.
Jebo te miš, svi su to shvatili ozbiljno, kao vozacki ispit, i nije ih smirilo ni kad sam rekao Sonji da se slobodno opusti, jer imam fotokopirana pitanja koja ce im maticar postaviti.
Veverica je bila korak iza mene, ponadao sam se da ce uhvatiti buket koji je mlada bacila devojkama, ali pored kršnih gorštakinja nije imala realnih izgleda.
Jedna Martinova košcata rodaka razgrnula je sve pred sobom, i docepala se buketa, praveci namernu licnu u napadu. Ne znam zašto...
Po obicaju, veruje se da ce se ona koja uhvati mladin buket sledeca udati, a pomenuta pobednica, bar sudeci po izgledu, mogla se, eventualno, sledeca jedino oženiti...
Uglavnom, i to je prošlo, i za Martina je bilo prekasno, a za veceru je bilo prerano kad smo stigli u Dom JNA.
Iskusni Dobrivoje bio je vec uveliko grogi, ali je uporno vršio poverenu mu dužnost ceremonijal-majstora. Tu je i nastao glavni zaplet.
Kumica sa Sonjine strane, smotana naocarka sa cvikusima zamagljenim još od prve caše, povela je i momka, i on je, sve po redu, dobio mesto odmah pored svoje devojke. A mladoženjin kum da sedi sam, kao pecaroš?
- Ni govora...
Ne, Striko nije hteo ni da cuje za tako nešto.
- Đe li je ona tvoja curica, što se stalno gledate? Deder mala, poteci ovamo. Ajde, ajde...
Veverica je tako radosno prihvatila poziv da sam se osetio krivim što je sam nisam pozvao.
Mislio sam da bi joj bilo neprijatno, ali to je bila pogrešna pretpostavka.
Kao i svakoj normalnoj ženi, nije joj moglo biti neprijatno negde gde svi gledaju u nju.
- Aha, kume, gotov si. Baš bih volela da vidim dal' ce sad neka od ovih brkatih smeti da te pogleda...
Iskoristivši priliku dok mi je šaputala, nežno sam poljubio tajno mesto iza njenog malog uha, otkriveno visoko podignutom kosom. Sve je potrajalo trenutak, i bilo je beskrajno cisto i bezazleno, ali ipak sam, okrenuvši glavu, naišao na Popcev namršteni pogled. I bilo mi je malo kilavo.
Mahnuo sam mu rukom, ali nije mi odmahnuo. Protumacio sam da to nije video.
U svatovima se uvek neko napije, neko pobije, neko rasplace i neko nekog smrtno uvredi.
Kad nema mnogo umešanih, nego se sve to dogodi medu nekolicinom, dobro je, a kad se sve to desi jednoj te istoj osobi, onda se vec može reci da je to bila izuzetno mirna i uspešna svadba za sve.
Osim za tu, jednu te istu osobu...
Popac je dobro cugao, ali nije bio dobar kad je cugao, i slutio sam da bi mogao prirediti neku frkicu. Ne znam kako je izgledao Srda Zlopogleda pred boj na Kosovu, ali pogled našeg neraspoloženog prijatelja, koji sam sreo nekoliko puta u toku svecane vecere, nikako mi se nije dopadao.
Ali, sve je teklo u redu...
Svadba je dobro poodmakla, igrala se otprilike sredina drugog poluvremena, a vecih incidenata još nije bilo. Naravno, ako izuzmem lakši pad Strika Dobrivoja kod iznošenja torti, i gaf iste osobe prilikom narucivanja nacionalistickih pesama.
Pred ponoc su trubaci konacno ostali bez kompresije. Duvali, duvali, pa izduvali. Nesnosno celovecernje kolo, koje je citav sat teralo zvanice u stampedo, prestalo je kad smo vec izgubili svaku nadu. Malaksale dame su se izule, i lepezirale papirnim salvetama, a zajapureni džentlmeni otkopcali još jedno dugme na košuljama i popalili po dve-tri cigarete odjednom, ne bi li nadoknadili višeminutnu apstinenciju.
Organizovana kolona kretala se prema "onom" mestu, a mi, preostali, molili smo se da tišina što duže potraje.
I onda su došli tamburaši...
Privuceni varljivim svetlom patuljastih neonskih lampi u bašti, crni nocni leptiri dolepršali su iz mraka, zazujavši oko mladenaca i oko nas. Sedef na instrumentima i zlatan zub violiniste caklili su se u tami kao lukave macije okice.
- Dobarvece želim. Evo nas, kume, ko što smo i rekli. Malko smo okasnili, ne zamert'e...
Nisam zamerio. Pojavili su se kao po scenariju. Pozvao sam ih da navrate posle fajrontta u kafani u kojoj su svirali, i Neko Od Gore je odredio kad bi to moglo biti. Pet minuta ranije bilo bi prerano, pet minuta kasnije, suviše kasno...

"Puteve sam proš'o mnoge, dobro sam prošet'o noge,
Pile moje, pace moje malo...
Kuca mi je tamo di sam, nigdi mira naš'o nisam
Lane moje, luce moje lepo..."

Eh, šta su geni...
Cangrrrrrr!
Baš sam trapav. Vrhom kažiprsta nespretno sam kvrcnuo cašu, i ona se slucajno prevrnula baš na ivicu teške kristalne pepeljare...
Dogovor je bio da se ne lumpuje, i znao sam da mi niko nece poverovati ako mu kažem da se razocarana caša sama bacila pod pepeljaru.
Zato nikom ništa nisam ni govorio.
Jednostavno sam nasuo sledecu, polako je ispio pre kraja naredne strofe, pa sam pred refren, dok su me svi još gledali, i nju kvrcnuo onim istim nespretnim pokretom.
O, kakva koincidencija.
Cangrrrrrrrr!
Jedan pogled ko hiljadu reci. U mene je bilo upereno stotinu pogleda, što je moglo znaciti mnogo više reci nego što mi je, objektivno, bilo potrebno.
Martinov stari strogo me je fiksirao, i bilo je neophodno da ga pridobijem na svoju stranu.
Ustao sam, prihvatio od Veverice još jednu, ovog puta punu cašu, i podigao je visoko iznad glave.
- Nek bude muško, druže potpukovnice...
Nosiocu najvišeg ordenja i stanarskog prava, na to su sinule oci, onda se podigao prosedi levi brk, a odmah posle toga podigla se i desnica ruka.
- I nek je živ i zdrav, sinko moj. I ti da si mi živ i zdrav. I vi svi da ste mi živi i zdravi, dragi gosti. Živeli!
Pogledao sam Vevericu, koju nije spomenuo, i laknulo mi je kad sam video da je i ona živa i zdrava. I, ocigledno sretna...
Uživala je u "Zoni sumraka". Nalazila se u jednoj cudnoj, potpuno novoj situaciji, koja joj je ipak bila savršeno bliska i poznata.
Posmatrajuci kako je posmatraju, zatekao sam sebe u onom pomerenom osecaju kad si jako ponosan na sebe zbog neceg što uopšte nisi ti.
To je moja devojka...
Uhvatio sam Sonju kako viri pod uglom, ispod šlajera, špijunirajuci obicne, banalne pokrete, koji su Veverici išli od ruke mnogo bolje nego njoj.
Da, da, to je moja devojka. Mala Kraljica bez trenutnog zaposlenja...
Da li je pogodila da mislim na nju? Ustala je i mazno se zavukla pod moje rame. Osetio sam kako mi srce pici pod njenim malim dlanom koji mi je prislonila na grudi.
Cangrrrrrrrr!

Opet je caša sama bila kriva. Neoprezno je ostala prazna, a da nije, možda je Veverica ne bi slucajno pustila iz ruke, elegantnim, najprirodnijim pokretom na svetu.
- Daniela! Sad je dosta seljacenja!
Popac je, ocito, samo to i cekao, jer je startovao zajedno sa zvukom razbijenog stakla.
Besno je gledao svoju sestru, ali ona ga je totalno ignorisala. Samo po nacinu na koji se stisla uz mene, osetio sam da ga je uopšte i cula.
Cekao je nekoliko sekundi, a onda prezrivo odmahnuo rukom, besno strgao sako sa naslona stolice, i furiozno se uputio prema izlazu.
- Gorane! Šta ti je?
Martin je pošao za njim, što je bio signal i za tadašnju Popcevu devojku Bojanu, neuništivog Strika Dobrivoja i još par dežurnih dušebrižnika.
Mislio sam da ce, ako ne podem i ja, to znaciti rat, i žurno sam pošao za ekipom.
Bolje da nisam...
Potera ga je stigla u visokom, izglancanom holu, kroz koji se moralo proci. Bacio je kaput na pult, iza kog je u zimskim mesecima bila garderoba, i besno spuštao zavrnute rukave tanke pamucne košulje.
- Gubite se da vas ne vidim!
Ostali su zastali na pristojnoj distanci, Martin je napravio korak više od njih, a ja sam prišao tacno do kriticne linije.
Ili sam prestupio?
- Ajde Pope, nemoj kvariti vece. Ponašaš se kao klinac...
Naglo se okrenuo. Nije cuo da sam se toliko primakao.
- Samo mi ti nemoj ništa govoriti. Skloni se. Tebe mi je dosta za ceo život.
Gurnuo me je u grudi vrhovima prstiju, ali nije uspeo da me pomeri, pa me je gurnuo još jednom, mnogo jace. Onda je iznenada široko zamahnuo, i svom snagom me pesnicom razvalio po licu.
Bio je prilicno pijan, a vec sam imao posla i sa momcima koji su to radili mnogo bolje od njega, pa sam uspeo da ublažim udarac, cimnuvši glavu malo unazad.
Ipak, usna mi je zabridela, osetio sam ukus krvi u ustima, i instiktivno sam podigao ruke u gard.
Zbunio se, nacas, kad je video da sam samo zatresao glavom kao paradni konj. Ocekivao je da cu pasti, pa i u vesternima uvek padaju. Šta je sad to, šta nije dobro uradio?
Trgao se, zauzeo petlicku pozu, i vratio na lice onu ružnu, izbezumljenu masku.
- Ajde, ajde... Šta misliš, ko si ti? Mogu da te kupim, seljacino. Da te kupim. Imam sto hiljada maraka. Da te kupim zajedno sa tvojim glupim plocama, pederu uobraženi...
Sad sam ja bio zbunjen. Priznajem da sam, primivši udarac, odlucio da mu vratim, ali više nisam znao šta da radim. Spremio sam se da malo pedagoški tresnem svog pijanog prijatelja, a preda mnom je, odjednom, bio neko kog nisam poznavao.
Ne, nisam mogao, tek tako, da udarim nepoznatog coveka...
Okrenuvši se neodlucno, ugledao sam Vevericu koja je u meduvremenu pristigla, i nije mi bilo drago što je i ona sve to videla. Ni njoj nije bilo drago. Uplašeno je virila preko Lufterovog ramena, šaka sklopljenih na usnama, kao za molitvu.
Spustio sam ruke.
- Ne, Gorane. Sto hiljada maraka su pristojna cena, ali za tu lovu ipak ne bi mogao da me kupiš...
Svi ventili su otišli u božiju mater, i adrenalin je šibao kao gejzir. Naglo se otreznio i sad mu je vec bilo mnogo jasnije koliko je zabrljao. Okrenuo se i požurio ka izlazu, vukuci po podu sako u jednoj, a Bojanu u drugoj ruci.
Na vratima se okrenuo, kao da je znao da je ostalo još nešto što treba da se kaže.
Nasmešio sam se, koliko je to vec bilo moguce, posle svega.
- Ne brini, Popac. Sve je u redu. Mene i ne moraš da kupuješ. Mene, i onako, vec imaš...

Martinov klinac napunice jedanaest pred Božic. Necu valjda opet zaboraviti...
Sve više mi se brkaju telefonski brojevi i datumi u glavi, ponekad tako provedem citavu noc pokušavajuci da se setim imena štrkljaste karakterne glumice, ili bradatog centarhalfa "Benfike", koji je u finalu kupa šampiona, šezdeset i druge-trece, zamenio povredenog golmana.
Negde sam citao da mojim vršnjacima svakog dana umre dvadeset hiljada moždanih celija.
Umiru celije, umire lišce, umiru stari basisti...
Šta je to sad, neki trend?
Pokušao sam da dobacim do crvenih digitalnih casova i minuta na radio- budilniku, i da tako saznam da li sam zadremao samo nacas, ili je to bila sasvim regularna "sova".
21:28...
21:28! Olala. Ipak me je ona cuga posle sahrane dobila više nego što sam priznavao.
Tip u ogledalu bio je mutan, zapljusnuo sam ga hladnom vodom, ali ni to mu nije pomoglo. Koji sam baksuz...
Za subotu uvece baš mi je moglo zapasti i neko veselije lice.
Svejedno. Za pumpu ce biti sasvim OK...
Ding-Dong! Ding-Dong! Ding-Dong!
21:31? Tri puta "ding-dong"? To je moglo biti samo nešto jako loše ili nešto jako dobro.
- Dobro vece. Mogu li malo da udem?
Bilo je nešto jako dobro...
Beli kišni mantil, neobavezno ogrnut, uski kostim od sivog štofa, sa crnom kragnom i ruzmarinom na reveru, i ocni kapci za nijansu sporiji nego što bi smeli da budu.
- Emilija?
Bila je kod frizera. Kosa joj je bila upletena u kiku, koja je opet bila upletena u neku vrst punde, pa zakacena elegantnom šnalom, presvucenom onim sitnim crnim plišem, šta li, od kog je bila i kragna kostima. Slucajno, verovatno...
- Malo si iznenaden?
Malo zaprepašten. Frapiran. Zabezeknut. Šokiran...
Ali iznenaden? Ne. To ne...
- Priznajem, nisam se nadao da cu te videti pre srede. Mislio sam da ceš zaglaviti u svadbi, i da ce ti onda trebati bar tri dana da dodeš sebi...
Uf, to nije trebalo reci.
- Šta, zar je tako ocigledno da sam cugnula?
Pa, bilo je ocigledno, nema tu šta. Prošavši kraj mene, dotakla me ramenom, i onda, uplašena tim dodirom, naglo povukla na drugu stranu. Suviše naglo...
Ops!
Štikla je škljocnula, ali arhitekta je o svemu vodio racuna. Hodnik je bio tako uzan da se u njemu nje moglo pasti. Emaliganija je raširila ruke i to je bilo dovoljno da se pridrži za zid, i s jedne i s druge strane.
Stan se ljuljao kao lada. Izgleda da su bili veliki talasi napolju...
Pridržavajuci joj mantil, pokušao sam da budem taktican.
- Dešava se. Kuma mora da se kucne sa svima, to je sasvim normalno...
Srucila se na kauc i zažmurila, cekajuci da se umiri onaj ringišpil u njenoj glavi.
- Ništa nije normalno. Ni ja nisam normalna. Da li sam ja normalna?
Smakla je cipelu koju je klatila na vrhovima prstiju, i odahnula gimnasticirajuci slobodnim stopalom po vazduhu.
- Ja to nisam zaslužila. Zašto je kuma sama? Je l' raspuštenica? Što se nije udavala? Zašto ja moram da trpim svaku budalu kojoj padne na pamet da mi dahce alkohol u lice?
Ne znam, Emilija. Nisi mi baš preterano pricala o sebi.
I ona se toga setila.
- Nisam ti o tome nikad pricala. Ma, samo ti još treba da te ja mucim svojim pricama...
Tacno. Samo mi to još treba. Molim te muci me...
Nije htela...
Zacutala je, duboko se zamislila, i pomerila se tek kad sam se vratio iz kuhinje sa cašom vode i malim šumecim stvarcicama koje sam išceprkao iz kutije za lekove.
- Popi ovo. To ce ti malo popraviti krvnu sliku...
Prihvatila je cašu i oprezno zavukla nosic u nju, uživajuci u minijaturnim kapljicama koje su je prskale po licu.
- Samo da nije alkohol. Još jedna cašica i morala bih na intenzivnu negu...
Disciplinovano je ispila do kraja, ali cašu nije spustila na sto, nego ju je pružila meni. Slucajno? Ponadao sam se da je možda poželela da me dotakne, kao što sam i ja, ocajnicki, želeo da dotaknem nju...
- O, zašto se to sve baš meni dogada? Šta sam ja kriva? Da sam tvoja, da li bi me ti nekad pustio samu u svatove?
Da to ne bi zazvucalo suviše ozbiljno, nasmešio sam se jace nego što je trebalo.
- Da si moja. Pa... ne bih te pustio samu. Poveo bih te u svatove... I još bih ti poklonio jednu malu zlatnu kariku, notes i crvenu olovcicu...
Lijini klikeri inace su savršeno radili, ali izgleda da su zbog nazdravljanja imali neradnu subotu. Vec sam se pomirio da se nece nastavljati na to što sam rekao, ali ipak je uspostavila kontrolu nad svojim ringišpilom.
- Notes i crvenu olovcicu? Zašto notes i crvenu olovcicu?
Tako dakle. Ni ne pitaš za kariku u koju se tura prstic, to je, kao, u redu, a notes i olovcica ti nisu jasni. Dobro de, objasnicu ti.
- Da bi imala gde da zapišeš kad bi sledeci put negde izašla sama. Da si nešto moja...
Nasmejala se zabacivši glavu, ali to je bio znak da se veseli vrtuljak u njoj ponovo aktivira, i zalepi je za naslon kauca.
- O, nije mi dobro. A ti si tako dobar. Ja se ne vracam tamo...
O-o. Sad bi trebalo da je nagovaram da se vrati u svadbu iz koje je zbrisala, ali to je bilo zadnje što bih ucinio. Nacvrcala se tako amaterski, da sam znao da njeni problemi tek dolaze, i zato sam joj savetovao ono što sam zaista mislio da je najbolje.
- Da, vidi se da si umorna. Preporodila bi se kad bi sad odspavala malo...
Oci su pocele da joj se sklapaju cim sam spomenuo spavanje.
- Ne mogu u stan. Tamo me vec sigurno traže. Ici cu u hotel. Pa da. Baš me briga. Koji je najbolji hotel u gradu?
U ovom gradu? Šališ se...
Sve bih rasturio na kvizu "Hoteli moje domovine", ali samo ako se izuzmu hoteli u Gradu Heroju. Ovde sam uvek spavao u vrlo privatnom smeštaju.
- Spavaj ovde, Rido. Nema potrebe da se smucaš po gradu...
Namrštila je celo pokušavajuci da svrsta moje namere, ali nije joj išlo. Brzo sam nastavio, uplašivši se da bi mogla da pogreši.
- Ja idem na pumpu za par minuta, niko ti nece smetati. Moj cimer Turcin, vozac hladnjace, doduše ponekad hrce, ali on spava u kuhinji. Njega neceš ni cuti od svade ona dva odbegla robijaša koja se kriju na terasi. A ti krvolocni manijaci verovatno nece ni ulaziti. Strašno cvikaju od velikih dlakavih tarantula i odvratne zelene zmije otrovnice koja živi u kupatilu...
Bio sam prezadovoljan svojim složenim recenicama, ali kad je izostao smeh koji sam po scenariju ocekivao na tom mestu, shvatio sam da je krajnji trenutak da se uozbiljim.
Ona je vec bila ozbiljna.
- Pa, ne znam, Ako ti to ne komplikuje stvari. Ne bih volela da pomisliš nešto loše o meni...
Bez brige. Ni ja to ne bih voleo. Sem toga, naucio sam da pomišljam nešto loše baš o mackama koje se motaju po hotelima, što govori da sam žrtva malogradanskih predrasuda. Jebi ga, a ribice koje su se naspavale po kucama ljubaznih domacina uglavnom su sacuvale ugled, ukljucujuci tu i one vesele tice-skocice koje su cešce menjale krevete nego pidžame.
Uf, to je bio sasvim pogrešan primer, i sva je sreca da ga nisam izgovorio naglas.
- Dakle? Koji broj jastuka nosiš? Imam jedan koji mi je mali, mislim da ce biti taman za tebe...

Taj jastuk je, medu nama, u poslednje vreme bio pun briga, i pripremajuci ga za iznenadnog gosta dobro sam ga protresao, za svaki slucaj. Znao sam, iz licnog iskustva, da u njemu ima i odlicnih, evergrin snova, i ponadao sam se da neki od njih nece odoleti lepoj nepoznatoj glavici.
Jer, bilo bi divno da Emilija Kovacev, kad otvori okice sledeceg jutra, duboko uzdahne, stavi ruku na srce, i tajno poželi da još poneki put sanjucka u mojoj sobi...