Đorđe Balašević:
Vas ćemo skinuti i na plejbek


       Moram vas razočarati, ali ništa mi se nije desilo. Jedini problem je u tome što pripadam generaciji kojoj je najveći tehnološki domet uklanjanje onih trepćućih nula na displeju video rikordera, i sam Bog Interneta zna kom je nesretniku prošle nedelje stigao tekst koji sam iz tuđine ambiciozno pokušao da emajliram na adresu ove kolumne?
       Radio sam u međuvremenu malo na besmrtnosti, ništa naročito, par prostih melodija koje će harati mobilnim telefonima sledećih sezona. Muzika iz filma koji nije snimljen? Jebo te, moraću da patentiram taj žanr pre nego što Brega načuje?
       Kad sam već kod toga, pisao sam usput i neka dva teksta za Čolu, što mi je usred frke u kojoj sam se našao leglo kao šamar na ćelavu glavu. Oni njegovi mečkari me sad po tabloidima nabeđuju kao šiparice da sam prvi nazvao da se ponudim za saradnju, a to je i istina, što je najgore. Doduše, s moje strane zamišljeno je kao gest prijateljstva, a ne kao marketinški slogan za novi CD starog frenda, ali svako tu ima svoju varijantu, toliko sam do sada morao ukapirati. U svakom slučaju, sasvim je izvesno da to više nikad neću raditi, ali krajem juna sam zaista u napadu sentimentalnosti nazvao Bata-Kornelija kad sam čuo da će on ponovo sesti na klupu, i rekao da važi ono što sam obećao Čokiju kad smo se sreli poslednji put. Pre toga sam negde povodom onih koji su mu naplatili tekstove za prethodnu ploču izjavio da to ima opravdanja jedino ako im je taj novac bio hitno potreban za nabavku neophodnih lekova, pa je red bio da se za sledeći projekat sam ponudim, za razliku od svih koji su za to angažovani. I plaćeni. Kod Frojda verovatno postoji pasus o tipovima koji sami sebi natovare dobrotvorni rad na, recimo, prepevavanju ruskog šlagera na ijekavski, ali Čolu volim daleko više nego njegove pesme, i ne moram baš preterivati govoreći da mi je čast, ali da mi je drago što učestvujem u svoj toj pozitivnoj energiji, to već sasvim mirne duše mogu reći...
       Već duže vremena osećam očajničku potrebu da o nekom napišem i nešto dobro, i Čola mi je tu preostao u tercu poslednjih aduta. Ne samo zato što je Neosporno Dobar Momak, jer to „dobar“ ponekad može biti intonirano i u pomalo sažaljivom registru, nego zato što on definitivno ne gubi magiju bezbrižnosti i duvanja u šiške koju su mnogi od nas odavno izgubili. Postoji onaj film, mislim da se zove „Mrmotov dan“, o tipu koji se zaglavio u jednom danu, i kamo sreće da smo se sa Zdravkom svi zaglavili u vatrometu i disko dimu One Prve Marakane...
       Magija o kojoj govorim toliko je moćna da ću (kad još pomenem i da sam se zahvaljujući Čoli posle puno godina čuo i sa Pecom i Bajagom), uz njenu pomoć uspeti da, evo, ispišem gotovo čitavu stranicu a da ne pomenem nikog od onih Pacijenata Sa Poslaničkim Imunitetom, što uopšte nije zanemarljivo...
       Možda me je ta magija pogurala i u studio, ko zna, da ipak snimim pesme za nesnimljeni film o Vasi Ladačkom? Možda je taj zvezdani prah pao na harmoniku Andreja iz Kulpina, i neke žalosne panonske tonove uklopio u strofe kao neotkrivene minerale u prazna mesta u periodnom sistemu elemenata, koja su godinama čekala na njih. Pa onda na letećem ćilimu spustio i maestro Šen sa njegovom besnom violinom. I Stevu Primaša, koji se samo pojavi na vratima sa svojom tamburicom, kao sa čarobnom guskom pod pazuhom...
       Možda je magija davnog Čolinog zrenjaninskog koncerta na kom smo bili zajedno navela i Tadašnju Trudnicu da tragajući za čuvenim „crnim kolačem“ koji je jednom bez recepta umesila, napravi novu, ponovo bolju verziju te poslastice, i donese je juče Tadašnjem Vojniku na snimanje, blagosiljajući posle puno vremena studio svojim smrznutim lisičjim nosićem...
       Možda je muzika stvarno najvažnija stvar na svetu? Možda je neki cis-dim, ili neka zapetljana rima, zaista daleko bitnija od likova kod kojih odavno nije sporno da li varaju kod glasanja, nego samo da li su u tome i uhvaćeni?
       Hej, majstore, doviknuo mi je kao za inat Poznati Odelaš iz kafane kraj studija u kojoj potpisuju račune, snimaš li opet neku tvoju zajebanciju? Nećeš valjda sad pevati na mitinzima da i nas skineš?
       Korak mi je još bio u taktu čardaša, i u prolazu sam ga video sitnog i nevažnog, negde daleko u podnožju mojih pesama...
       Ne brini, matori, neću morati da pevam... Vas ćemo skinuti i na playback

Ponekad mi se čini da sam tako mator da bih se
morao kandidovati za nešto


      Mojoj dragoj baki Bog je podario izuzetno dug život, ostavivši nas pomalo u nedoumici da li je time želeo da je kazni ili nagradi? Kako se upražnjavalo koje mesto za svečarskim stolom, tako je i njena briga za nas bivala sve veća: E, deco moja, ko će mene hraniti kad svi vi poumirete? U glavi su joj se brkali ratovi i monete, krune i petokrake, okupatori i oslobodioci, pa je uoči jednog dočeka, kad sam na njeno pitanje koja se to nova godina čeka odgovorio sa, recimo, „osamdeset i peta“, za svaki slučaj želela da to i preciziramo... Hiljadu devetsto osamdeset i peta?
      Znam, daleko sam ja još od moje bake, ali ponekad mi se čini da sam tako mator da bi se morao kandidovati za nešto? Kad me je neki dan mladi policajac zaustavio u ulici Žarka Zrenjanina, na moje nervozno gunđanje da „u ovom gradu vozim još od sedamdeset i druge“, odmerio je moje podočnjake i sedu bradu tako bojažljivo da sam već bio siguran da će me na kraju oprezno priupitati baš to: Hiljadu devetsto sedamdeset i druge?
      Dan je bio kao akvarel, sunčan, pozlaćen miholjskim nijansama, utorak, doduše, ali šta da radimo, niko nije savršen. Mladi pozornik i njegova partnerka delovali su kao promotivni spot svoje struke, skladno upareni, u onim teget puloverima, i pre su ličili na nekog s kim bi turisti poželeli da se slikaju, nego na klasičnu pandursku sačekušu na uglu jednosmerne ulice... Pronađimo, dakle, uljeza na ovoj slici? Rekao sam otkad vozim, a koliko sam prešao bolje da i ne govorim. Tri? Pet miliona kilometara? Pogledajte na šta liči „Škoda“ koja pređe sto hiljada. E, pa ni sa Ovim Modelom stvari ne stoje bolje. Neki vitalni delovi mašine su totalno doradili. A rezervni se ne mogu naći ni u najzabačenijim ćoškovima Najlon Pijace... Da, na žalost, ja sam taj koji se nije uklapao. Ne samo zbog toga što nisam nosio kacigu na skuteru (Kakvu kacigu? Na ovolikoj glavi!? Hoćeš li ti onda svakog dana dovoditi i patrolu da mi je skine, deda za repu, patrola za kacigu, iščupati ne može!?) i ne zbog toga što nisam imao nikakav dokument kod sebe (Evo, stavi mi lisice, treba li da legnem na zemlju kao oni Pacovi!?), nego najviše zato što sam se na trenutak pridružio primitivizmu koji već godinama ne mogu da pobedim... I kako je Mladi Policajac bio taktičniji, više sam padao u fazon Majkl Daglasa iz onog filma.
      Nešto sam se zakačio sa devojkom sa kojom imam troje dece, a to je za mene kao da sam se zakačio sa Sunčevim sistemom i par okolnih galaksija. Pa onda kasnim sa tekstovima koje sam obećao Čoli. I kasnim da se ošišam. I kasnim po Aleksu. Jedino u krizu srednjih godina stižem i pre nego što treba... Verovatno sam u besu pomenuo i Slobu, i mobilizacije, i NATO, ali jebeš ti to. Ako ću se do kraja života za svako živciranje vaditi na bombardovanje, onda bi bolje bilo da su Belosvetske Barabe onomad potrefile mene, a ne Stari Most... Sve može lepo da se reši, rekao je nasmešeni dečak u uniformi, i nije me kaznio. Ne novčano. Kaznio me je da nedelju dana razmišljam o tome da li je pored svega što se dešava u zemlji prioritet zaustaviti debelog bradonju na skuteru? Narednih dana štampa je vrvela od Vijetnamskog Sindroma. Naša lokalna štampa od prepucavanja kako Kralj Šećera i njegov kum razmenjuju radnike obezbeđenja kao duplikate sličica fudbalera. Setio sam se svih kriminalaca u uniformama, kopača raka sa krečom, carinika koji mi je ladno uzimao tri soma maraka da propusti par kutija sa CD-om „Devedesete“, i armije žandara-batinaša koje je Geda unajmio da ismeju školu SUP-a u Sremskoj Kamenici, na koju smo svi bili ponosni zbog oficira&džentlmena koji su nekad patrolirali našim mirnim gradom... Da, setio sam se tako i svih čestitih ljudi u plavom, i prebrojao da ih je ipak tu negde, pola-pola, i da postoji nada da će jednog dana i klinci kao Tih Mojih Dvoje biti većinski vlasnici reda i zakona... Pomalo me je strah da se biološki ne uklapam u tu viziju...
      Ali im se ipak, za svaki slučaj, još jednom izvinjavam za neprimereno ponašanje na javnom mestu, i zahvaljujem se na mandatnoj lekciji iz lepog ponašanja...

Sloba me je odvikao od televizije, a ovi će i od novina


      Sloba me je odvikao od televizije, a Ovi su na dobrom putu da me odviknu i od novina. Kao i sav normalan svet, štampu još uvek čitam otpozadi, od sporta pa do (u najgorem slučaju) kulture, ali malo sam omatorio, refleksi su mi zaribali, pa sve češće prestupim i preko polovine. A kad nabasam na sveto medijsko trojstvo Mihajlović-Batić-Čović, već je kasno. Ponovo sam navučen na taj beskonačni „tie-break“ krivokletstva i prepucavanja, u petom i odlučujućem setu prebacivanja krivice s jedne na drugu stranu...
      Sve više razmišljam da predložim da se novine kupuju „na stranice“, kao nekad cigarete „na komad“, što bi s obzirom na kupovnu moć čitalaca, osim mentalnog imalo i ekonomsko opravdanje. Dajte mi, komšija, čitulje, TV program i sport bez košarke. Pa da likovi sa prvih strana vide da se ne kupuju ni izbliza onoliko koliko se prodaju...
      Moguće je da dramatizujem, uostalom, ja sam odavno provaljen da živim od toga što sam nezadovoljan, a nema pravog razloga za paniku. Stvari još uvek nisu tako loše kao što će biti. Ovo je još jedna teška godina za sve nas, to više niko ne poriče, ali zato ko je preživi...
      Sledeću sigurno neće...
      Hteo sam samo da usmeno saznam kako je prošla „Vojvodina“, ali bez novina mi to nije polazilo za rukom. Imajući u vidu da se na stadionu obično okupi par stotina gledalaca, treba imati kladioničarsku sreću pa u gradu (matematičke) veličine Novog Sada nabasati na nekog od fanatika koji je bio na utakmici. Još malo pa će teže biti pronaći očevica utakmice „Vojvodine“, nego očevica pucnjave pred kafićem...
      Možda bi se moglo organizovati da Gradonačelnik FVNS (Futoga, Veternika i Novog Sada) pred svaki meč svečano otvori novu korner zastavicu, ili prigodno obeleži povlačenje sveže gol-aut linije, onda bi se možda nakupilo i nešto fotoreportera iza gola, kao u starim dobrim vremenima? Naš ambiciozni župan inače ne propušta priliku da se fotografiše dok lično otvara svaki novi semafor (i to posebno zeleno i posebno crveno svetlo, dok se za otvaranje trepćuće-narandžastog već upriličuje i kraći prilog za lokalni dnevnik), ali još nigde nisam naleteo na njegovu fotografiju kako se zaglavljuje u nekoj od hiljadu beznadežno raskopanih novosadskih ulica? OK, za ovu varoš se govorilo da je nekad bila Srpska Atina, ali to je više metaforično, nije zbog toga trebalo krenuti u arheološka iskopavanja! Sada bi nam kao gradonačelnik možda bolje došao Indijana Džons? Za razliku od većine Novosađana, ja sam iz Novog Sada i ne sećam se da sam ga ikad video poraženijeg i jadnijeg. Probijajući se u nedelju oko zatvorene Gundulićeve, izbegavajući ubogaljenu Marka Miljanova, i sve one slepe i jednosmerne u tom delu, konačno sam se probio do keja, gde me je sačekala letva prerušena u rampu, pošto se upravo odvijao neki maraton? Jebo te, navikao sam da mi se prostor drastično smanjuje, ali nije mi bilo ni na kraj pameti da ću se jednog dana radovati i što sam dobio izlaz na otvoreni Dunav...
      Ne vredi, ne prestajem da zanovetam, neki Saturn mi je ušao u nešto, stvarno ne znam koji mi je Merkur? A Novi Sad verovatno i dalje izgleda onako lepo kao uvek, samo što bi se to najbolje videlo sa Tvrđave, ali trenutno ne može, Tvrđava je slučajno takođe raskopana...
      Uzgred, jedan od Gradskih Otaca, otac ga njegov Botoški, u vezi sa tom panoramom, natuknuo mi je jedared da postoji ideja da se stadion izmesti „kraj hipodroma“, gde bi se napravio jedan moderan, po svim evropskim standardima, što mi je samo potvrdilo kako sam smotan i pokvaren. Prvo, zato što za pola veka nisam otkrio da u mom mestu uopšte i postoji hipodrom, i drugo, jer mi je istog momenta palo na pamet da to Neko namerno rastura klub za koji navijam da bi bezbolno srušio drevni hram fudbala, i na tom privatizovanom mestu u užem centru grada izgradio još jedno elitno naselje za nadiruću prigradsku elitu...
      Uglavnom, za Vošu još navijam, iako to nije tim koji je bio...
      Na solomonskom teletextu sam do kraja pronašao da su najzad ipak pobedili, ali to gotovo da i nema takmičarskog značaja...
      Svi smo mi još otkad ispali iz prve lige...

Potpredsednik je najniža titula kojom se ovajdio neki od kumova


      Dolazim do zastrašujućeg podatka da novine ne čita niko osim onih koji se u njima pominju? Analizirajući potpisana i ona providno anonimna reagovanja, zatim preporučene pošiljke, SMS, kao i poruke koje su mi lično dostavljane na vrata, otkrio sam da samo jedan od Pomenutih nije reagovao na ovu kolumnu. Moram nazvati čoveka da ga pitam da se nije nešto uvredio kad ne zove da preti?
      Ja sam, u stvari, zamislio da sve ovo pišem zbog Nas, a ne zbog Njih, ali tek to nema smisla. Većina Nas ionako još uvek misli kao i Mi, i sve Nam je odavno jasno, pa se preko mojih reči pređe letimice, kao preko onih prvih stranica uputstva na kojima se objašnjava da mašina baš i neće jako pravilno raditi ako je prvo ne uključiš u struju. No, ovog puta ću Nas ipak pomenuti, i to pod punim imenom, to mi je jedina nada da Nam se možda i Mi napokon javimo? Uostalom, ovih dana, imamo godišnjicu, ne slavimo je, samo je imamo. Eto povoda da Nas se malo setimo...
      Prošle su, naime, tri godine od Našeg poslednjeg susreta s Nama. Tri godine koje ništa ne predstavljaju ni u Slavnoj Prošlosti, ni u Svetloj Budućnosti. Tri godine koje se broje jedino u ovim životima...
      Na prvu godinu se uvek može vaditi time što je to tek prva godina. Pa i na drugu, uz malo alhemije i retoričke veštine. Ali za treću se konačno mora priznati da je već treća. U ovim uslovima zar već treća godina, ili zar je moguće već treća, štaviše...
      Klinci iz Otpora pozvali su me tada na Trg Republike. Predstavljali su se uvek samo imenom ili nadimkom, i uglavnom sam mogao da ih prepoznam jedino po liku. Ali sam zato mogao da ih prepoznam i kad ih vidim prvi put...
      Obećao sam jednom da ću u Beogradu pevati tek kad Beograd bude slobodan, podsetili su me? Pa, da li je slobodan, pitao sam? O, večeras jeste, odgovoriše. E, pa da ne bude samo večeras, rekoh...
      I pozirali smo te pobedonosne večeri zagrljeni, Milan Sent Protić, Zoran Đinđić i ja. Neki od Osmeha, poludesno ispred nas, uzvikivali su moje ime, i poželeo sam da se otmem iz zagrljaja i uklizim pred njih kao igrač koji oseti u kom pravcu mora da potrči kad zabije gol, ali ono što Igrač shvati kao navijanje, Političar shvata kao skandiranje. Pozornica je visoka samo par metara, pravo čudo kako mnogi dožive tako burne vrtoglavice na njoj?
      Eto, Đole, dospeo si i ti u istoriju, došapnu mi Zoran jetko. Ne, Zoki, to ste vi svratili u istoriju pa ste me tu zatekli, odgovorih. Sa radio „Dunava“ zvali su da iste večeri sviramo i u Novom Sadu, gde nas je pred Gradskom Kućom do jedan po ponoći čekalo dvadesetak hiljada Nas. Jednog dana, kad severac na sve strane razveje pepeo ovog tamburaša, dići će se neki genijalac sa predlogom da koja od brzopleto dodeljenih ulica bude promenjena u sokak sa mojim imenom, ali fala lepo. Ja sam već dobio čitav Novi Sad, i te noći, i dva dana kasnije, kad je grad poslednji put ličio na praznik. Na kraju koncerta bulevarima su se vozali nepregledni gazdački svatovi, i sirene su već uveliko tandrkale u ritmu najvećih sportskih pobeda kad su se na scenu iskrali i političari, ali to je već pitanje vaspitanja, koje vodi do jednostavnog odgovora da li si uzrok nečega, povod za nešto, ili samo deo svega toga?
      Što se mene lično tiče, deo svega toga ponosno sam bio i narednih dana, kad smo svirali u Valjevu, Kragujevcu, Nišu, a ponos mi se, uzgred, i zaturio negde na obilasku improvizovanih barikada, verovatno kod Koceljeve, ili još bolje kod Preljine, tamo je baš štruckalo i prašilo...
      Uglavnom, ne vidim načina da zdravicu održim pognute glave...
      Na Zoranovoj sahrani nisam bio, nisam želeo da upadam u oči kao jedan od retkih koji mu nije kum...
      Kad smo već kod kumova koji su se onda motali iza scene, i pomalo po sceni, majstorima ne ide loše, čim je podpredsednik najniža titula kojom se ovajdio neko od njih...
      Što se tiče Nas, na Nas sve ređe i ređe nalećem, što kanda i nije tako loše...
      Zbog dugih sivih ušiju koje mi izdajnički vire ispod kačketa, sve mi je neprijatnije da Nam pogledam u oči...

Televizija od svakog majmuna može da napravi zvezdu
      Juče smo davali šest nedelja ovogodišnjem budvanskom festivalu, to jest danu kad je Bosna dobila izlaz na more. I pored svih pretnji koje je u onih par dana medijske pažnje izgovorio direktor vašara, alias Gospodin Korektni, naša porodica se lagano spustila Slovenskom Obalom, a da se niko nije bacio kamenom na nas. Naprotiv. Čak smo uknjižili i par osmeha od grupe prilično folkolikih naplaćivača parkinga, i od jedne totalno karleušaste prodavačice sladoleda...
      Ne bih želeo da nepotrebno pominjem neka imena (ili da pominjem neka Nepotrebna Imena?), ali stvar se definitivno otela kontroli. Vaspitanje se kod nas očito smatra znakom slabosti, i to što nisam odmah odgovorio na silne uvrede ohrabrilo je Napaljene Početnike U Davanju Intervjua da odu predaleko u svojim smicalicama. Ipak, na kraju je samo potvrđeno ono staro pravilo: televizija može od svakog majmuna napraviti zvezdu, ali ne može od svake zvezde napraviti majmuna. Ili: ne BAŠ od svake zvezde...
      No, ako sam tih dana ja svima bio kriv, meni stvarno niko nije bio kriv. Nikad neki trećeligaš nije za manju lovu dobio priliku da me više blati po novinama. Svake godine dolazim u Miločer, na Citadeli sam održao na desetine dragih koncerata, i taj sentiment je prevagnuo da pogazim jedan gotovo sklopljen dogovor sa mnogo ozbiljnijim Sunčanim skalama, i pristanem na Kule I Gradove koje su se do kraja svele na teatralne zakletve u Časni Krst. I desilo se nešto potpuno predvidivo, kao kad ironijom žreba Real Madrid konačno dođe na penal malom seoskom klubu: Udri ga, uđi đonom, povuci za dres, ko zna da li ćeš ikad više imati šansu da mu se toliko približiš? Bude tu i pljuvanja i psovanja, bude i klizećih startova s leđa, ali na kraju svi trče da menjaju dres sa šampionima, jer pitanje pobednika nije ni dolazilo u pitanje: Real i posle toga ostaje Real, a Proleter sa Slane Bare zauvek ostaje Proleter sa Slane Bare...
      Žao mi je što sam svojim prisustvom uopšte skrenuo pažnju sa mlađih kolega, ali neizvesno je da li bi oni privukli pažnju i da su se na sceni pojavili sasvim sami? Pevane su tu neke pesme već otpevane na prethodnim festivalima, ali su srećom takve da ih tada niko nije primetio, kao što ih srećom niko nije primetio ni ovog puta, pa će valjati za još koji festival kad se malo proplaknu kroz kompjuter? Žao mi je i što je moje neslaganje sa organizatorom sve te kolege uglavnom stavilo na suprotnu stranu, kao da su oni, jadni, ti koje je ovaj stari lav želeo da ismeje svojom slobodom, šepureći se pred tim okrpljenim cirkusom...
      Ne, deco, pogrešno ste me shvatili, ja sam ipak Jedan Od Nas. I ako planirate da barem jedan dan u životu budete lavovi, ne smete se toliko plašiti zalizanog tipa u crnim čizmama, pa ne znam kakvim bičem da vam puca nad glavom...
      On vam nikad ne može biti rođak. Čak ni tako daleki rođak kao što sam vam ja

Od "sablje" i "skalpela" dođosmo do "grickalice za nokte"
      Pisao sam kolumne devedeset i druge, kad je mišljenje svojom glavom tretirano kao veleizdaja domovine. Pominjao sam ih sve redom i pominjao sam im sve redom. Od Slobe do Radovana Karadžića. Od Šešelja, preko Mire i Vučele, pa sve do generala Panića i Radomana Božovića. I nikad niko nije "reagovao"...
      I prljavim igračima ponekad moraš priznati da su Igrači, ako umeju ćutke da otrpe uzvraćene udarce...
      Nažalost, sve je manje Igrača među Prljavima. I sve manje šansi da se neka tužibaba ne oda, prepoznajući se u tekstu u kom čak nije ni pomenuta po imenu...
      Ne nastavljaj se s makar kim, rekao bi moj otac, pa i neću. Već prvo oglašavanje u "Blicu" naišlo mi je, eto, na burnu kontru, ali rekontra se svodi na tri prosta zaključka. Prvo: zna da čita. Drugo: ne zna da piše. I treće: od olinjalog lava jadniji je jedino olinjali lav sa presađenom dlakom. I: sedi, jedan...
      Eh, postigao sam žalostan het-trik. Tri Reakcionara na tri moja uzastopna članka u kojima su se ti antijunaci prepoznali jedino po metaforama? Šta bi se tek dogodilo da sam pomenuo Onog Biseksualnog Narkomana i Policijskog Doušnika? Javilo bi ih se na stotine i stotine ogorčenih...
      Možda je zato bolje da ne pominjem ni ime plaže u Miločeru oko koje su jahte napravile blokadu u isto vreme kad su zbog "skipera" tih jahti traktori napravili blokadu puteva po Vojvodini, pokušavajući da iskamče davno odznojane dnevnice? Možda je bolje da ne insistiram ni na imenu konobe u kojoj je ambasador One zemlje žustro ručkao upravo sa Onim, i to, nažalost, uz preporuku baš Onog, kako sam naknadno od Tog lično i uspeo da saznam. Dovoljno je da kažem da sam to svojim očima video ja, Đorđe Balašević, jedno od retkih imena koje još smem da pomenem, i da me je tog popodneva bilo užasno sramota što sam sebi dopustio da se u ovim godinama razočaravam...
      Rekao sam već da sam čitav život čekao da Naši dođu na vlast, a onda u pedesetoj shvatio da nema Naših. Ali u meni još tinja vatra sa trgova u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Valjevu, Kragujevcu, Lazarevcu, Čačku, baš tim redom, i ponekad jednostavno ne želim sebi da priznam da sam bio nečiji Trojanski Konj, jer konj je konj, pa ne znam kako Trojanski bio...
      Slučajno sam o svemu tome popričao i sa Naj Onim, povod našeg susreta bio je jedan privatni datum, ali natuknuo sam da "sablja" nije isukana do kraja, da je dugo najavljivana akcija "skalpel" kanda svedena na akciju "grickalica za nokte", i da mi se sve nešto čini da bi se pre izbora mogla zakuvati i akcija "kuka i motika", kako je krenulo?
      Naravno, bilo je lakše nasmejati se nego se zamisliti...
      U filmovima to nazivaju "point of no return"...

Ako ikad odem u Split, voleo bih da ja njima
nateram suze na oči a ne oni meni
      Nikog više ne smem da pitam kako je, samo je pitanje trenutka kad će me neko odvaliti? I ne znam ko me više nervira, Skrušeni, koji uzdahnu uz "da znaš da i nisam najbolje", pa krenu sa prepričavanjem onih epizoda svog života koje sam u međuvremenu propustio, ili Nesalomivi, koji se ranjeno osmehnu i munu me u mušicu uz ono debilno "preživećemo nekako", kao da nam je život sudar vozova u Indiji, jebo te, pa sad treba da se radujemo što smo ga "nekako preživeli"?
      Povrh svega, scenario za prošlu nedelju izgleda da je radio lično Stiven King, i to nam stvarno nije trebalo. Masakri, požari, suše, afere i incidenti, jedina svetla tačka bio je onaj mrak u Americi, utehica za sva zamračenja i restrikcije koje majstori organizuju širom planete. I sad danima ne mogu da otklone taj kvar? Takva velesila pa da u njoj nema štapa i kanapa? Kad su onomad na centrali kod Temerina vršili prezentaciju svojih staniolskih bombi, dežurni električar je glinericom domaće proizvodnje ponizio čitavu belosvetsku tehnologiju. Što i sad lepo ne pozovu u pomoć majstor-Đuriku, jes’ da je Ekspert malo skup, al’ bar dođe kad kaže. Uostalom, nije sramota pitati kad nešto ne znaš...
      Ali zato je definitivno sramota zvati OVU vojsku da negde sačuva mir. Ili nas neko opasno zeza, ili je Svet i gluplji nego što izgleda? Restlovi vojske koja nije uspela da sačuva mir ni na jednom deliću svoje (bivše) teritorije, jedna od retkih armija koja je uspela da izgubi sve bitke, pa čak i one koje je vodila između podeljene sebe, sada se, kao, angažuje za garanta mira u Aziji? U stvari, možda bi ova zemlja sasvim drugačije izgledala da smo sve te Generale i Brkate Majore pre petnaest godina kolektivno poslali u Iračku pustinju, umesto da sad jednog po jednog šaljemo u Holandiju? Verovatno bismo Mi Izdajnici isposlovali domovinu i veću nego što (bar za sada) jeste, a gotovo sigurno bi se deca brčkala u potocima bez straha da su na nišanu nekog Pomračenog, no, bilo kako bilo, poziv je u svakom slučaju i neumestan i podsmešljiv...
      Što je najgore, o tome opet odlučuju neki Sezonci, i to me užasava. Rekao sam već da se osećam kao iznjakani "fića" sa "L" tablicom, na kom se trideset godina razni dilkoši uče da voze, ali mislim da nije loš momenat da to još jednom ponovim?
      Uzgred, održim po koji koncert tu i tamo, u vreme skidanja s programa na pitanja tipa "pevaš li još?", odgovarao sam sa "samo kad moram", ali to odavno ne zvuči duhovito kao nekad. U subotu smo svirali nadomak Trsta i time okončali "veliku jadransku turneju od Budve do Ankarana", kako bi to neki već slagali u velikom stilu, a u stvari smo između ta dva mesta svirali još samo u Opatiji, sasvim dovoljno, pokazalo se...
      A Dubrovnik, otoci, Split?
      Pa, mene je Bajaga iz prve ubedio da je za njega "sve rock & roll", samo još da i deo publike ubedi u to. Oduvek sam se divio njegovoj hrabrosti da ode gde god ga pozovu, ali svi znaju da sam ja, Gospodin Proračunati, daleko veći prepredenjak i ziceraš...
      Ako ikad i odem u Split, voleo bih da ja njima nateram suze na oči, a ne oni meni...

Nemamo političara koji ume i druge da slaže tako lepo kao nas


      Ako dosad nisam bio na Kosovu, sumnjam da ću ikad i otići...
      Čola, "Bijelo dugme", Lepa Brena, i još neki iz generacije sa kojom sam maturirao na estradnom smeru, još su punili halu "Boro&Ramiz" u Prištini, ali mene ni Boro ni Ramiz nijednom nisu pozvali. Recimo da je u mojim pesmama bilo suviše reči. I za one koji su ih razumeli, i za one koji nisu...
      Uglavnom, nisam dobio pravu priliku da svojim stihovima o ljubavi potpuno preokrenem shvatanje života ni ultranarodnjacima ni tipovima koji ženu kupe za dvesto maraka, "prvi vlasnik, prva farba", i drže je na kratkom lancu. Istini za volju, jednom kasnije, kad je odlazak Tamo već uveliko bio stvar politike, čak se i helikopter pojavio u varijanti, a kao poslednji adut Drugovi su mi ponudili garanciju "da neće biti nijednog Šiptara u hali, i da nema čega da se bojim", što me je definitivno prelomilo. Majstori su baš znali čime će me ubediti...
      Ne, nikad nisam bio na Kosovu, Kosovo je uvek dolazilo meni...
      Godinama treniram da o ozbiljnim temama govorim na neozbiljan način, ali ako mi to i ovog puta uspe, znači da sam stvarno dostigao savršenstvo? Diranje istorije zahteva gumene rukavice, posebno jedne ovako objektivne istorije koja se zasniva uglavnom na epskim pesmama i viđenju slepog guslara...
      Osamdeset i šeste sam napisao pesmu o polomljenom bagrenju, slučajno sam se zatekao u "Sava centru" i sa prijateljem Vukom Žugićem iza tamnog stakla reporterskih kabina gledao Deda Solunca kako višnjevim štapom preti Predsedništvu uhvaćenom u igri "podmornica" i sa stripovima ispod klupe. Niko za velikim stolom na pozornici nije slušao "delegaciju Srba sa Kosova", prošvercovanu od javnosti u veliku zbunjujuću dvoranu, a bilo je za tim stolom zaista raznog sveta. I nekih koji, nažalost, više nisu živi, i nekih koji, nažalost, još uvek jesu...
      Dve godine kasnije, jednu sličnu Delegaciju Sa Kosova, preživeli iz predsedništva, a velemajstor u žrtvovanju pešaka, poslao je u Novi Sad da izazove Jogurt Revoluciju. Dobro se sećam belih košulja i transparenata, tad sam prvi put nazvan Izdajnikom zbog toga što ne želim da učestvujem u nečemu u šta ne verujem, čime sam stekao nepodeljene antipatije Rodoljuba I Ratoljuba, i ispunio najvažniji uslov za sticanje "izdajničke spomenice"...
      Ali o petnaest godina koje su usledile ne bih ovom prilikom. Ne zato što ne mogu stati u kolumnu. Naprotiv. Zato što mogu stati i u psovku...
      Velemajstor je u međuvremenu matirao pa bio matiran, kraljica i topovi su mu došli glave, a Delegaciju Sa Kosova ponovo sam video prošle subote. Samo što se sada skraćeno zove Izbeglice. I što ne nose više bele nego crne košulje. I umesto transparenata slike onih koji su nestali...
      O "incidentu" koji se dogodio nesumnjivo će se puno raspredati ovih dana, iako je taj incident verovatno najbezazlenija ružna stvar koja se, godinama unazad, dogodila prisutnima. Ne mogu da govorim o tome ko je tu trebalo da odbrani čije dostojanstvo, jer od takvih scena ni svoje dostojanstvo ne umem da odbranim. I teško mi je da priznam da više nisam samo Razočarani. Sad sam, eto, Razočarani Kog Je Pomalo I Sramota...
      Izdržao sam da ne komentarišem posetu dečaku iz Goraždevca koji se vratio iz kome, ali kap sa Trga prelila je taj vrč gorčine. Lepo što je on darivan crno-belim dresom, ali da li postoji isti takav, samo bez bele boje, i za roditelje poginulih dečaka? Dokle ćemo trgovati tim ljudima? Znaju li svi oni koji ubeđuju prognane da se vrate Tamo da su saučesnici svake sledeće bombe i rafala? Isto kao i majmuni koji su započinjali ratove koje nisu bili kadri da dobiju. Budimo pošteni pa priznajmo da nismo imali Ratnika da to odbrani, da nismo imali Trgovca da nešto spase, i da nemamo Političara koji ume i druge da slaže tako lako kao nas...
      Imamo li onda bar Patrijarha? Da kao mudri Čarnojević po drugi put povede seobu, negde na Sever, gde će deca mirno moći da se brčkaju u potocima, i gde više niko neće biti prepoznavan po cipeli i iscepanoj krpici...
      Ne, ne znam više čija je to zemlja, đavo da je nosi, znam samo da naša odavno nije, nek mi Bog oprosti. No, sudeći po tome kome i šta sve Bog ovih dana oprašta, s njim ne bi trebalo da bude problema...
      Daleko veća frka će biti da oprostim sam sebi što sam to rekao tek sada...

U ovoj zemlji se, brale, laže kao nikad


      Valjda ću se setiti da sledeći put kad mi budu postavili ono genijalno pitanje „čemu služe prijatelji“, odgovorim kako treba: prijatelji služe da ti prvi jave kad te neko ožuti u štampi. Verovatno sam na dobrom putu da postanem matoro gunđalo, jer gunđalo sam već odavno, a i ovaj drugi uslov polako ispunjavam, ali sve više mi se čini da prijatelji nisu tu da ti se nađu u nevolji, nego su tu da ti nađu nevolju. Negde su iščeprkali trećerazredni „tabloid“ u kom je na naslovnoj strani najavljen Oljin „okršaj na plaži u Miločeru“ sa mladom pevaljkom iz našeg malog grada, pa su se brže-bolje javili da pitaju kako smo, a usput i da provere da nam to slučajno nije promaklo.
      Naravno, i oni koji nas baš ne vole naročito vrlo dobro znaju da je u pitanju notorna laž, ali ne mogu da odole prilici da nas zateknu u nelagodnosti. Mala je ovo varoš, kao što rekoh, svi se znamo, a Olivera je, bez obzira na pomenuti „rivalitet“, ipak pristojno starija od mlade zvezde, i ma kako da neko intenzivno živi, ne može tek tako postati vršnjak majke svojih vršnjakinja i (ni po tome) se ravnopravno pominjati uz nju. Neko bi tu, dakle, nekom mogao biti majka, a opet, neko tu nekom nikako ne bi mogao biti ćerka, što čitavu izmišljotinu još u postavci čini krajnje nepristojnom i neumesnom. Ta SF pričica, uglavnom, sve zašećerena jednom mojom davnom pesmom, koja je, kao, i bila povod imaginarnog sukoba, samo je sirovi marketing strane kojoj je marketing potreban, i nije nam prvi put da se preko nas neko grebucne za malo publiciteta. Da ne zazvuči kao nepotrebni demanti, ali, gde bi nam bio kraj da se moja Oljka zaista čupala sa svakom svojom piratskom kopijom? Odavno bi plaža u Miločeru bila stavljena pod protektorat Ujedinjenih nacija...
      Nije to ništa novo...
      U ovoj se zemlji, brale, laže kao nikad, a zna se da smo u tome oduvek bili velesila. Da se Baron Minhauzen kojim slučajem rodio u Srbiji, umro bi kao potpuni bezveznjak i anonimus...
      Tako je najverovatnije i pomenuti pamflet jednostavno u rangu ovih silnih atentata koji se svakodnevno spremaju? Lepo organizuješ samoatentat i dobiješ pola stranice, nećeš toliko dobiti ni kad za koji dan budeš smenjen. Znam najmanje trojicu na koje se spremaju atentati, i jednog koji je prvi na listi čekanja. I što je najvažnije, nema rizika da te provale. Ni prave atentate ne umeju da reše, a kamoli izmišljene...
      Ipak, meni to najpre liči na još jedan pokušaj da se naša porodica čak i na taj način uvuče u svet virtuelno uspešnih i popularnih koji nikako ne mogu da se pomire sa činjenicom da ima i Pravih? Krivi smo pomalo i mi, što se posle četvrt veka izloženosti javnosti prema svakom sledećem skorojeviću ponašamo nadmeno kao Evropska unija. Ako ti danas klimnem glavom, 2007. ispunjavaš uslov da mi se obratiš, a 2011.e možemo popiti kafu, ako se zatekneš u blizini. Žalim, ali to je nešto kao Matrix 3, gospodo. Živimo u različitim dimenzijama...
      Znam da ste zamislili da se, kao, svi družimo. Da, kao, idemo na modne revije i prestolonasledničke rođendane. Da, kao, organizujemo dobrotvorne balove, a posle odlazimo kod one Mumificirane u emisiju, da se međusobno hvalimo kako super izgledamo. Da smo mi, kao, ekipa. Narodnjaci, Profiteri, Izlicitirani Beograđani, Voditelji, Estradni Sezonci i Sluđeni Sportisti U Modi. I Balaševići, jasno. Divan svet. Baš smo ih juče napali na plaži...
      Zvuči suviše prosto kad se kaže da se popularnost može kupiti, a omiljenost ne, ali tako ti je to sa poentama...
      I što je najgore kod njih, uvek se nature kao poslednja rečenica u priči...

Samardžiću, ne kradi mi crep sa svinjca pa ti neću zapišavati tarabu


      Ljubiša Samardžić i ja smo zamalo postigli "džentlmenski dogovor", a za to nam je falio još samo jedan jedini džentlmen...
      Obojici nam je još od prvog susreta bilo jasno da će tu neko nekog pokušati da prevari, a da je na meni samo da se ne ljutim kad do toga dođe...
      Javno sam ogradio sebe i Vasu Ladačkog od filma čije snimanje počinje ovih dana, mada za to više i nema potrebe. Vasa i ja smo svoje uloge već odigrali pred vratima sponzora, kako i dolikuje ubogim muzikantima, i siguran sam da nas producent ubuduće neće spominjati...
      Ta moja "izjava" je, po pravnom savetu, samo zvanična overa jednog višemesečnog nesporazuma, koji je između Ljubiše i mene očito postojao i pre nego što smo se sreli? Neko je, naime, stručnjak za brojke, neko stručnjak za slova, ali ni najveći stručnjak ne može od cifara sastaviti reč ili od slova cifru. Jedina stvar oko koje smo se nas dvojica ikad složili ostala je, nažalost, šopska salata u "Sokačetu", gde nas je Draško Ređep krajem aprila po prvi put okupio da "porodično" pokrenemo snimanje filma o Vasi Ladačkom. Već je moj sinopsis, napisan par dana kasnije, bio očišćen od autorovih otisaka, tako da ih ni najbolji forenzičari ne bi otkrili, da bi scenario koji je usledio potpuno otkrio da se tu uklanjaju svi tragovi koji bi mogli voditi do inkrimisane pesme. Kao da se, recimo, pravi scenario po "Oprosti mi, Katrin", s tim što ona nije nije Francuskinja iz Dižona koja dođe na more i zaljubi se, nego je ona saobraćajni tehničar Vlajko iz okoline Kikinde, koji odlazi na "Komunalijadu" na Divčibare i gine od neispravnog rešoa rumunske proizvodnje.
      Iskusni parničar znao je da je bitnije od same fabule da u slučaju "more, ima sve da vas tužim!" poseduje argumente po kojima to može biti Bilo Koja Priča, a ne tamo neka Priča O Vasi Ladačkom, ali u svojoj proceni i potceni jedino je zanemario da potičem iz kraja gde se na sud odlazi samo zbog, ne daj bože, rasprave o zaostavštini, i gde je veća sramota vući se po sudovima, nego se napiti na kumovim svečarima...
      Ukratko, sve što tražim je da se film više ne dovodi u vezu sa mnom i mojim Vasom. I, gle ironije, pošto će se i producent iz svojih razloga upinjati da dokaže da to i nema nikakve veze s nama, eto nas napokon na istom poslu?
      I čemu onda uopšte sve to silno rašetiranje i kolesarisanje oko ovoga?
      Pa, u svom prvom komentaru mog saopštenja Ljubiša je postavio pitanje: "Ko je uopšte i pominjao Balaševića?" i pošto sam već dugo ja jedini koji branim samog sebe, sasvim je moguće da sam ponovo u nekom žešćem tripu, ali...
      S obzirom na to da je scenario koji je meni predočen kao "Panonska priča" u identičnom sadržaju sponzorima predstavljan kao "Priča o Vasi Ladačkom" i da je u međuvremenu za kontrolu prikupljenih 700.000 evra čak osnovana i kompanija pod istim imenom, za koju sam saznao tek kada mi je ponuđena jedna od (u svakom smislu) poslednjih verzija ugovora, paragrafi koji se bave autorskim pravima daju mi daju neka veoma sabljasta ovlašćenja, ali nadam se da ipak ponešto znate o ovom mentalitetu, kad ste se već rešili da pravite Veliki Vojvođanski Film bez Velikih Vojvođana?
      Ne diram te, ne diraj me. Nemoj mi krasti crep sa svinjca, pa neću ni ja tebi zapišavati tek okrečeni bedem pored kapije...
      O, kao da stvarno nemam pametnijeg posla nego da se tu s vama prepucavam?
      Živ ću se pojesti što će mi se danas i ona nesretna košarkaška reprezentacija nekažnjeno provući zbog ove kolumne proćerdane na vas...