geravodeli.com/dispet.org | Foto: geravodeli.com/vimeo   

Predstavljmo vam priču o Danijeli, Ivanu i rođenju njihove ćerke Iskre Čkonjević u njihovom domu u Novom Sadu, uz prisustvo i podršku dragih i bliskih ljudi. Slede fotografije i video Danijeline dule, Tamare Zidar, koja na svom blogu prenela utiske o ovom nesvakidašnjem događaju.
 
 

Danijela i Ivan Čkonjević

- Danijela i ja smo se upoznale na obuci za dule. Kažu da se slični ljudi privlače i ja verujem u to. Nismo imale puno vremena za ćaskanje, ali mi je brzo postala jako draga. Možda je presudan momenat bila i vežba u kojoj smo se nas dve gledale u oči i imale zadatak da slušamo jedna drugu o razlozima zbog kojih želimo da postanemo dule - piše Tamara na svom blogu.
 
Ove dve žene delile su strast prema prirodnom porođaju i porođaju kod kuće. Tamara, mama dvoje dece, je maštala, a Danijela se odvažila na takav korak.
 
- Dan je bilo lep. Pozvonila sam i prvo me je pozdravio lavež njihove keruše Nuške, a odmah potom i Ivanov pozdrav.
 
 
Četiri žene, koje će narednih sati raditi kao tim, sedele su u dnevnoj sobi i neobavezno ćaskale.
 
 
Danijelina mama Radica, sestra Aleksandra, babica Divna i Danijela koja je sedela na lopti, smejala se, pričala i pravila pauzu kada je kontrakcija prekine- nastavlja priču Tamara.
 
U pozadini je svirala tiha muzika, a tata Ivan je sve vreme bio uz svoju suprugu Danijelu.
 
Sledi video koji prenosi svu čaroliju rođenja deteta:



Izvor: Blic


Sve slike, tekstovi i video filmovi su vlasnistvo Tamare Zidar.

Sajt Tamare Zidar i njena prica: http://www.geravodeli.com/wp/radjanje-porodice/
Sajt Ivana Skonjevica i njegova prica: http://dispet.org/2013/08/01/ivan-ckonjevic-radanje-coveka/

Magija....

"dug porodjaj ne znaci nuzno i losu stvar"

samo se ti papane poradjaj 20 sati a zenama prepusti da se porode brzo ako je moguce bezbolno

inace licno mislim da je porodjaj kod kuce nepotrebno izlaganje riziku

То боли као нешто што вас најјаче у животу болело, е, па онда пута 100. Остало да занемаримо...

Epidural je keva 

Мој ћале је рођен у кући...али није било такве музике, нити базенчета с водом, нити је његов ћале у шорцу држао његову кеву у базену с водом, нити је ико то снимао, нити се та вест после објавила у градске новине...а како ми је причао то је тада била уобичајна ствар у селу па можда зато нису од тога правили фрку.

Meni je najveci problem u citavoj ovoj prici lokacija... tj. lokaciju u stanu... Kada (kod kuce, u bolnici), more, reka, bazen... sve to moze... Dnevna soba.. ne znam bas... Terasa mozda...

Takodje, u originalnom tekstu ponosnog tate.. ima par zanimljivih stavki sa kojima se slazem - a to je ta fama o tome kako su lekari dobri i svemocni i da se bez njih zena i ne poradja.
Iz iskustva mojih drugarica, ispada da se zena sama ipak poradja, kao i ovde samo uz pomoc babice, a lekar je tu pomocni igrac... osim kada dovede staziste da bas na tvom primeru prikaze kako se radi usivanje medjice i "revizija"..
I u pravu je i u tvrdnji da se ljudi sistematski zastrasuju porodjajem... obicno pricama o tome kako sve boli i kako se deres i sve to... Prosto.. ako nemas decu... jajnici ti se stisnu i kazu - Necu ja to... Necu...

Ne sumnjam da boli... ne sumnjam da hormoni pice i da zena nije sva pri sebi... ali.. stvarno... zar moramo da se uvek vodimo onim momentom - bilo je grozno i stravicno...

I ne sumnjam da neki porodjaji moraju da se izvedu na porodjajnom stolu u bolnici i nigde drugde... Na kraju, zato danas zene ne umiru...

Ја сам имала супротно искуство, мени су сви причали да то није ништа страшно, природа сама регулише и сл...па кад ми се све то десило, имала сам осећај да сам у неком другом животу и да саму себе посматрам отуда јер немогуће је да мене толико боли, а да све њих није... после се испоставило да су ме само храбриле  Својим другарицама сам у детаље пренела своја искуства и све су ми биле захвалне, једна је чак рекла да се цинично смејала идиотима који те порађају и говорила им шта је следеће...твој је избор, можеш да верујеш да то није толико страшно и порађаш се природно, знам пар жена које немају искуства као ја, већ позитивна, а можеш и да се одлучиш да те не боли... ја имам огромну толеранцију на бол, имала сам пар зајебаних хируршких захвата у животу и цео постоперативни ток трпела бол, нисам узимала ништа против болова, али, порођај, ни за милион долара опет без епидурала или тоталне...овај природни сам и ја прошла, само не кући, на њега мислим...

Iskreno, ja sam cula dovoljno takvih prica o tome sta sve moze da krene naopako... i par prica koje su imale daleko prakticniji pogled na citavu stvar... da kazem... lagodniji... tako da sam rekla svim svojim realistima da ako ikad budem imala decu, slobodno mogu da zadrze svoje misljenje za sebe.
Necu, ne zelim da cujem. Ne zelim da panicim, ne zelim da baksuziram

Uostalom...ja sam pravod dete svoje majke, tako da se nesto preterano ne brinem...

Порођај је јако проста радња.
Комбинација урођених нагона и пар померања главице.
Кад глава изађе, то је то.

Порођај су до пре пола века изводиле бабе у селу.
Тад је свака тетак имала искуства колико данас једна високообразована бабица.

Иначе на западу се пропагира рађање у кући.
Постоји санитет, који доводи екипу на позив.
Они све заврше за пола сата и наставе даље.
Како мајка мора да ради да би сви преживели, све мање се мајки одлучује на трудничко боловање. Имамо пример бивше мнистраке која је радила до пар дана пред порођај,а послу се вратила месец дана касније. Свака част.

При томе главно женски хормони (пролактин) који омогућавају секрцију млека после порођаја, временом код породиље доводе до амнезије самог порођаја. Већеина се не сећа целог чина порођаја, а све кад их питате ''да ли их је болело'', кажу да их је болело мање него поправка зуба.
Је л' видите како је то Бог, Створитељ добрих ствари (1.Мој. 1:4,10,12,18,21,25), све лепо уредио?