Ponovo citiram istu stvar:




Svako ima pravo na misljenje - naravno. I postoje razlicita misljenja. I to je OK. Ali ne moze se unedogled bas sve i svasta relativizovati! Ako bismo prihvatili taj stav da svako moze da "misli" o psiholoskim problemima (a to ocigledno znaci da i dijagnostikuje i savetuje i komentarise terapije) onda psihologije kao nauke nema, a oni koji je uce godinama i bave se njome u praksi su budale koje nisu ukapirale da se svojom strukom mogu baviti i bez skole i bez iskustva.

Sto se tice matematike i fizike i pominjanih dokaza i teorija, ja se u to ne upustam jer nisam za to strucan. Kao sto rekoh, bavim se sociologijom, dakle drustvenim pitanjima. Ali mogu da dam jedan nacelan komentar: Svi se slazu da je 2+2=4 i na bazi toga je mnogo korisnih stvari izracunato i na svetu uradjeno, a mozda ce i ta jednostavna formula jednog dana da padne u vodu (kao ideja).
I samo da ponovim sustinu: To sto svako moze i treba da ima svoje misljenje ne znaci da neka egzakntna znanja mozemo beskonacno relativizovati.

@ZIKA:

Pre nekog vremena imao sam ozbiljnih problema u zivotu, koji su nastali cinjenicom da sam izgubio devojku koja mi je bila sve i da mi se u vrlo kratkom periodu izdesavalo jako puno prilicno negativnih stvari. Posto sam ipak bio koliko toliko svestan da je sve polako ali sigurno krenulo u kurac [da prostis] posavetovao sam se sa roditeljima i prijateljima sta je najpametnije da radim i gde da odem. Za pocetak otisao sam kod skolskog psihologa da mi ona kaze gde dalje da idem, dala mi je neka imena nekih njenih kolega koje rade sa slucajevima kakav je moj i koji su poznati kao dobri strucnjaci...

Otisao sam kod prvog...
Ispricao mu pricu ... on me gledao kao tele u sarena vrata .. poceo da mi prica kako ja zivim u svom imaginarnom svetu i da ja u stvari ni nemam forum ni prijatelje sa interneta i da su oni u stvari ipak samo moja izmisljotina, da ja nisam bio najperspektivniji odbojkas Juge i djak generacije u osnovnoj i dao mi gomilu nekih recepata za gomilu cudnih sarenih pilula... Pomislio sam da je covek taj dan upao mozda u los trip i da je sve to neka vrsta terapije koja uspeva kod adolescenata... uzeo sam prvi od onih lekova... popio ga a nakon pola sata sam pao bukvalno u nesvest i spavao narednih 36 sati doslovno ko zaklan. Otisao sam kod njega sledeci put on mi je rekao da ja zivim u svom imaginarnom svetu ... etc. Digao sam ruke od prvog. [p.s. mislim da se lek zvao trixifen ili tako nesto, a ostali su bili lorazepam i sl]

Otisao sam kod drugog...
Tj. druge... tek zavrsila psihologiju... milina... kad je vidis racunas da si se omrsio... krenes da pricas sa njom, sve lepo ide dok ne poce odjednom da histerise kako ona nema vremena za sve nase probleme [pacijenata] i kako ima dovoljno svojih.. jes da je to njen posao, ali ja sam onako iz zajebancije krenuo da izokolo ispitujem njen problem i zena mi otvori dusu isprica situaciju sa deckom i sve ostalo... e a ona je mene trebala da leci... doduse moram priznati da sam se bar sit ismejao kad sam zavrsio kod nje i ona mi prepise neke lekice za nesanicu, posto mi je to bio jedan od glavnih problema... divni lekici, uzmes moju dnevnu terapiju i dahom ubijes konja...

Otisao sam kod treceg...
Prva osoba sa kojom si mogao normalno da pricas... jes da nije resio moje probleme ali sam se bar kad odem opustao ... milina...

Which brings us to our next point
Kako to da toliko ljudi zavrsi psihologiju a imaju toliko razlicita misljenja i ideje kako treba leciti jedan krajnje jednostavan problem koji se na kraju uz asistenciju prijatelja sam resio?
Zna Anja kakav sam... sto kazu ima me... ako su oni lekici mene komirali sta mislis sta bi uradili nekom "normalnom" detetu od 16-17 godina. Alo, ja sam konjina koja moze volu rep da iscupa, koji igra basket iskljucivo sa starijima, vishima i tezima od sebe i koji takve ljude oduva sa terena, a mene 1/2 tablete onesvesti na 36 sati [a treba da pijem 3x1/2 dnevno]. Znaci ja bih trebao dnevno da spavam od 24 sata samo 108?
Mastan je vise nego ok korisnik i sve sto kaze tacno je, ali mnogo sam izgubio poverenje u njegovu profesiju i ako mislim da imam nesto da dodam na njegovo izlaganje uvek cu dodati ne zato sto ne cenim njegovo misljenje nego iz prostog razloga sto abnormalno cenim sposobnosti coveka u borbi sa samim sobom, uticaj prijatelja na tu borbu a jako malo cenim prazne price i gomile raznih tableta i pilula.
Nisu to troje jedini kod kojih sam bio, ali je kod svih prica bila manje vise ista... nisam ja debil da oni meni na nacin na koji su radili objasnjavaju sta sam ja i ko sam ja , ja to znam, ali ne znam jednostavan nacin da svoj problem resim... nikom od 10ak ljudi kod kojih sam bio nije palo napamet da mi kazu nesto u stilu...
Izadji sa drustvom, opusti se, kad ti je tesko pozovi prijatelje da pricate, kad si ljut na sebe ili druge izadji na basket, izadji na trcanje, u teretanu, opusti se... mozda to deluje jednostavno, ali nije... kad mislis samo o jednoj osobi takve ideje ma koliko ocigledne bile ne padaju ti na pamet... Problemi koje ljudi imaju najcesce su sitni, samo ih treba dobro prepoznati, a ako se to ne uradi kako treba docice neminovno do komplikacija... znam dovoljno ljudi sa slicnim problemom koji sam ja imao koji su sad zavisnici od sedativa koji nemaju snage ni da gledaju, a ja i dalje igram basket, i i dalje mogu volu rep da iscupam... To sto nisam uzeo sarene pilule mnogo mi je vise pomoglo nego sto je njima pomoglo sto su je uzeli... mada mozemo to gledati i recimo ovako... ja jesam sebe jebao u mozak jos 6 meseci sta da radim, nisam mogao da prestanem da mislim o njoj, ali sad mogu, a oni su tu u prednosti... oni su odmah prestali da misle... i o njoj i o svemu drugom... ko slow motion su... a zasto ... zato sto je neki idiot sa diplomom mislio da je to dobro za njih... Poserem mu se na diplomu... to sto je ceo zivot ucio ocigledno nije naucio... [jos jednom kazem, ovo se ne odnosi na kolegu sa foruma, nego na one koji ce se prepoznati u seknudi kad ovo procitaju, oni koje mrzi da misle o problemima drugih a to im je jedini posao...]


U matematici to jeste tako... u zivotu 2 i 2 nisu uvek 4. For example: Komunizam u teoriji savrseno zvuci, da ga zavedes medju masinama milina... ali ljudi... ljudi su cudna stvorenja...


To sto je profesija kolege sa foruma psihologija ne znaci da je on po definiciji uvek u pravu, ponekad ja mogu imati ispravnije misljenje od njega bas zato sto nisam opterecen pravilima koja pisu po knjigama. Mozda u teoriji to kako on kaze da treba raditi i jeste tacno, ali u praksi ne mora biti. Ne kazem mene treba pre slusati.. pre njega treba slusati, ali i mene i bilo koga drugog takdoje treba ispostovati, procitati razmisliti... i na kraju sam odluciti i zakljuciti.

nisam zadovoljan....sa samim sobom..to me nekako proganja....radim u skoli..ali kolektiv je zatucan...starije koleg ...koje nisu spremne za neke nove statove inovacije...nemam tamo mnogo alternativa i opcija...upisdao sam postdiplomske..kao ako ne mogu na poslu idem dalje u pravcu obrazovanja..iako postoji i zelja za tim naravno....ne osetjam se dobro u sirem krugu ljudi koje ne poznajem..u prvim momentima..kada se upoznam bolje sa njima..onda ..vetjinu vrem,ena ja pricam..zezam se..oni su odusevljeni..ali do tog momenta nekako mi je nelagodno..to je i razlog sto slabo izlazim..svi idu da budu vidjeni..da vide..,...jedna devojka me ..pa ajd da kazem " juri vetj par godina...ja je odbijam./.ne znam ni ja zasto...kao otju da budemo prijatelji..to joj serviram...a posle lukava je..ona mi prilazi na tu fintu prijateljstva...i imamo momente...sex...ali ja i dalje se trudim da se udaljim....pijem...gledam da izbegavam to...znam da ne valja...konzumiram travu..ponekada i vishe puta dnevno..nikada na pooslu..i pre njega..naravno....ali to mi je zamena za alkohol...lak sam na droge..mislim bitno mi je da se otkinem...ono,,,,taj filing...mozda to radim iz ciste dosade..kao i internet..postao sam pravi freak...visim po 10 do 15 sati dnevno onekada na netu....kutji je situacija kao u bundes banci...ti si mi duzan ovo,,,keva je duzna tjaletu..ja sam duzan tjaletu..tjale je duzan kevi...prebijamo dugove....u minusu sam oko 29 000 dinara..+200 ojre tjaletu..a kola mi crkavaju...sa madjim bratom imam super odnose..mladji je 8 god od mene....kontamo se....
napisao sam puno ...ali vishe kako bih prikazao stanje

Osetjam se nezadovoljno....mislim da mogu mnogo toga..a opet toliko sam statican..gledam neke..kritikujem...vidim da moze bolje..ali nikako da se uhvatim u kostac..da udjem u sve to...da dam neku inicijativu..josh ako mi zatvore prolaz..recimo kao na poslu....orijentidsem se na nesto drugo....

pa ono.ne znam sta da te pitam.....dali ja imam problem ili ne ?

@Djiki
Pa sto ne otvori novu temu za ovo?

Pa sta ja znam..nisam hteo da zbog sebe otvaram sad citavu novu temu..mislio sam samo onako da ubacim ....ne bih sad bash zasebno pa da se raspreda o meni...

Pocecu u stilu velikog narcisa pa cu sam sebe citirati (sa drugog foruma):
Mnogi ljudi imaju probleme psihicke prirode, ali najveci broj njih spada u takozvanu patologiju svakodnevnog (zdravog) zivota.
A kad se problemi prodube i zakomlikuju....
Treba znati da postoje, generalno gledano, dva pristupa u lecenju ovakvih problema: FARMAKOTERAPIJA i PSIHOTERAPIJA. Vidim da neki od onih koji postuju ovde imaju iskustva sa ovim prvim (gutanje raznih lekova). To i ne cudi, jer su verovatno odabrali psihijatra (ako su uopste bili kod strucnjaka) koji radi serijski u nekoj klinici za fiksnu platu (ne posvecuje se pacijentima). Takav lekar, nakon prepoznatih simptoma i odredjivanja dijagnoze prepisuje lekove. Na primer, ako konstatuje depresivnu neurozu (sto je najcesca dijagnoza) prepisuje antidepresive (neke od njih su na ovom forumu vec nabrajali pojedinci) i uopste ne pokusava da utvrdi i ukloni uzroke problema vec samo deluje na posledice. E, onda se postavlja pitanje, sta kad prestane dejstvo lekova, a uzroke nismo otklonili?!
Odgovor je u psihoterapiji, u skoncentrisanim seansama raznih vrsta. To ste verovatno gledali na filmovima (nije bas tako u praksi, ali lici) ali sam uveren da je to retko ko ovde probao.

Dakle, SF, prvo da razjasnimo par stvari: Ti si bio kod psihijatara, a ne kod psihologa (psiholozi nisu lekari pa i ne prepisuju lekove). Drugo, bio si mozda u eminentnim ustanovama, ali su i tamo nasi lekari - NEUROPSIHIJATRI (sa akcentom na neuro, uglavnom se skoluju da resavaju neuroloske probleme tipa ukljesten nerv, ili slogiranost, a psihijatrija im je slabija polovina) Oni primenjuju pomenutu farmakoterapiju, koja je u tvom slucaju teski promasaj. Naime, tvoj problem spada u ono sto se zove patologija svakodnevnog zivota i za to po pravilu nije potrebna strucna pomoc. Gubitak voljene osobe izaziva Akutni stresni sindrom i veoma je rasprostranjen. Kod nekih se manifestuje drasticno pa lici na ozbiljnije poremecaje! Zato bi to trebalo strucnjak da prepozna! Taj sindrom naglo nestaje kao sto se naglo i pojavi, a lekovi nemaju ama bas nikakvu ulogu. Ono sto je mozda moglo da ti pomogne (u smislu skracivanja perioda trajanja tog sindroma) su psihoterapeutske seanse kod psihologa, a ne terapije NEUROpsihijatara.
I jos nesto, vise za ostale nego za SF, povodom onog "otisao kod jednog, otisao kod drugog, treceg..." Da bi neko mogao da vam pomogne u takvim stvarima kao sto su psihicki problemi - mora da vas bolje upozna, a za to je potrebno vreme i vise seansi. Kad biste promenili N terapeuta, gde N tezi beskonacnosti, shvatili biste da ste mogli ostati i kod prvog. Samo sto bi prvi za to vreme usao u sustinu vaseg problema. A to sto vam mozda terapeut izgleda uvrnuto, TO JE UVEK TAKO! Ali... setite se skole. Da li vam se dogodilo da vam je neki profesor na pocetku bio odbojan i dugo delovao kao kreten, da biste za koju godinu, ili na kraju skole shvatili da vas je bas on puno naucio i da bas on dobro radi svoj posao? Skola vas je naterala da ga trpite i shvatite njegove kvalitete. Da ste mogli da ga promenite (kao psihijatra) on bi u vasim ocima zauvek ostao kreten. Mislite o tome.

U velikoj sam zurbi, pa cu Djindjicu o njegovom problemu nesto napisati u sledecoj poseti Bureku!

Ljudima strasno imponuje da sebe posmatraju kao nesto specijalno! Svako voli da sebe dozivljava kao osobu koja ima svoju logiku i zakonitosti postojanja i cija je samosvest jaca od objektivnih okruzujucih (prirodnih i drustvenih) sila. Ali to ipak nije tako! Ljudi se ponasaju mnogo mnogo mnogo vise po pravilima i obrascima nego sto to zele da priznaju (sebi i drugima). I zato i kod ljudi i u zivotu 2+2 jesu 4, iako mi volimo sebi da podidjemo tom pricom da smo toliko posebni da mozda bas kod nas to nece tako biti.

A sto se komunizma tice, on nije kao savrsena teorija propao u praksi zato sto je covek tako specijalna pojava pa kod njega ne vazi sve kao u teoriji, vec zato sto je za konkurenta imao efikasniji sistem - liberalni kapitalizam koji ga je slomio na svetskom drustvenom (a ne individualnom) nivou.

Cesti su slucajevi opsteg nezadovoljstva sopstvenim zivotom. Coveku sve izgleda besmisleno, a problemi, iako cesto veoma sitni i laki, se gomilaju bez resenja. Nedostaje energije da se urade najjednostavnije stvari - da se izadje sa drustvom, da se zapocne neki veci posao... A vreme ide...

Iako je neprijatno biti u takvoj situaciji, ne treba je tragicno shvatati i pomisliti da se radi o velikom problemu. Najcesce se ovde radi o teskom prihvatanju razlike izmedju ocekivanog i stvarnog u zivotu. Ovaj problem najcesce imaju inteligentni i skolovani ljudi, koji imaju znacajnije ambicije u zivotu.

Sta se u stvari dogodi?

Pojedinac koji ulaze u sebe - na primer skoluje se - godinama se ne ponasa prema svojim zeljama, vec onako kako mora da bi ulaganje (skolovanje) bilo uspesno. Ne izlazi koliko bi zeleo, ne druzi se, nema vremena za suprotni pol, ne ide na letovanja, zimovanja, odrice se materijalnih dobara npr kompjutera, tehnike, eksluzivne odece... itd, da bi imao dovoljno za stanovanje, hranu (tamo gde studira), literaturu, prevoz itd. Sve je to tesko raditi ako ne postoji odredjena vizija da ce tome jednom doci kraj. Ali kakav kraj? Pa niko se ne bi toliko odricao a da kraj odricanja ne dozivljava u obilju suprotnosti: da ce, kad jednom tom ulaganju u sebe dodje kraj, sve da se vrati! Da ce biti i izlazaka i druzenja i provoda i para i putovanja......
E onda se dogodi realnost. Covek zavrsi skole, i kad dodje vreme da "naplati" sve sto je ulozio, ispostavi se da naplata nije ni izbliza onakva kakva je zamisljana. Umesto toga, ima opciju da se zaposli i da radi kao crnac jer je u preduzecu najmladji i najnoviji, bez autoriteta. Plata bude nedovoljna i za 50% od nagomilanih zelja. Drustvo se razislo svojim poslovima i zivotnim putevima, vise nema ni provoda i uzivanja...
E tu nastaje veliko razocaranje u zivot i dozivljaj besmislenosti svega postojeceg. To lici na situaciju koju je opisao Djin-Djic.

E sad, zasto ne dozivljavati sve tako tragicno? Zato sto je potrebna samo jedna sitnica da se neciji zivot ponovo punom parom pokrene i zablista. Ta sitnica moze biti neka nova osoba (zaljubljenost) ili neki novi posao (strast za postignucem) ili neki novi cilj koji ce snazno motivisati coveka da prebrodi sve teskoce i ponovo pocne ga gura napred!
E sad, jedino se ne zna kad ce se i gde pojaviti to nesto novo. Ali ako je za utehu, svima se, kad-tad pojavi!

@Zika

Komunizam je propao jer nije funkcionisao kako treba, zanemarujem cinjenicu da ga je negde kapitalizam smenio, postojale su oaze komunizma u svetu gde ga niko nije mogao smeniti... do sami ljudi koji su najbogatije zemlje sveta upropastili svojim ponasanjem i zeljom da ipak uzmu "peskire iz hotela dok niko ne gleda".


Poenta je sto u zivotu nemas samo sebe kao faktor da li ce 2+2 biti jednako 4 vec i druge koji ti bitno menjanju i komplikuju situaciju.

@mastan:


Sta tvoje iskustvo govori, zasto je tvojim kolegama lakse da kazu gutaj ovo sine nego da ohrabre nekim recima?
Kako ti savetujes ljude sta i kako da rade kad dodju sa takvim problemima?

Kao sto rekoh, vecina neuropsihijatara uopste nije adekvatno skolovana za resavanje tih problema. Jer su pre svega neurolozi, a tek onda pomalo psihijatri. Klinicki psiholozi su slabo rasprostranjeni, kod nas psihologa mozes naci u skolama i mozda nekim savetovalistima...
Zasto im je lakse da primenjuju farmakoterapiju?
1. Ne znaju za drugo (nisu nikad radili psihoterapije)
2. Nemaju motiva jer nisu u privatnoj praksi pa ih bas briga za pacijenta
3. Nemaju vremena (puno pacijenata)
4. Pacijenti (vecina) vise veruju lekovima nego savetovanjima i "lecenju recima"
5. Neki zaista misle da je lecenje medikamentima najbolje.

Sta ja radim? Zakazem seriju seansi i pocnem terapiju metodom slobodnih asocijacija, dok ne dodjemo do abreakcije i praznjenja nervnog konflikta (u vecini slucajeva dovoljno) ili upucujem dalje na lecenje kod psihijatara (tezi slucajevi)