Немањићи су средњевековна српска династија која је најдуже владала Србијом. Династија је названа по Стефану Немањи, оснивачу династије који је повезан са Вукановићима по мушкој линији и са Војислављевићима по женској линији. У династији има једанаест владара, с тим што се династија наставља бочном, женском линијом у династију Лазаревића, а касније и Бранковића, који владају делом Срба до прве половине шеснаестог века.

Владарска лоза Немањића

Династија је дала једанаест владара.

Владари:

велики жупан Стефан Немања, велики жупан (1166)1168-1196.
краљ Стефан Првовенчани, велики жупан 1196-1217., краљ Србије 1217-1228. (са прекидом)
краљ Стефан Радослав, краљ Србије 1228-1234.
краљ Стефан Владислав, краљ Србије 1234-1243.
краљ Стефан Урош I, краљ Србије 1243-1276.
краљ Стефан Драгутин, краљ Србије 1276-1282., касније краљ Срема)
краљ Стефан Урош II Милутин, краљ Србије 1282-1321.
краљ Владислав II, 1321-1325. краљ Срема, и непризнати краљ Србије
краљ Стефан Урош III Дечански, краљ Србије 1321-1331.
цар Стефан Урош IV Душан, краљ Србије 1331-1346., цар Срба, Бугара и Грка 1346-1355.
цар Стефан Урош V Нејаки, цар Србије 1355-1371.
 
Династија је владала Србијом од (1166)1168. до 1371.

(1166)1168-1196. Стефан Немања
1196-1228. Стефан Првовенчани
1228-1234. Стефан Радослав
1234-1243. Стефан Владислав
1243-1276. Стефан Урош I
1276-1282. Стефан Драгутин
1282-1321. Стефан Урош II Милутин
1321-1325. (Владислав II, као непризнати краљ Србије)
1321-1331. Стефан Урош III Дечански
1331-1355. Стефан Урош IV Душан (краљ до 1346.)
1355-1371. Стефан Урош V Нејаки


Лоза Немањића, фреска из манастира Дечани

Бочна епирска линија Немањића, по мушкој линији

Симеон Синиша је син Стефана Дечанског син из брака са Маријом Палеолог, па се осећао више Грком него Србином. Од Душана је на управу добио Епир којим је владао до 1369. године као самостални деспот. Имао је два сина Стефана и Јована Уроша који је као монах Јосаиф основао Метеоре и са његовом смрћу 1423. године изумире ова бочна линија Немањића.

Бочна линија Немањића, по женској линији

Бочна линија Немањића, по женској линији, унуке Немањиног сина Вукана Милице:

Кнез Лазар Хребељановић (1371-1389)
Деспот Стефан Лазаревић (1389-1427)
Кћерка кнеза Лазара, Мара удала се за великаша Вука Бранковића и са њим имала потомке који су владали Србијом:

Деспот Ђурађ Бранковић (1427-1456)
Деспот Лазар Бранковић (1456-1458)
Деспот Стефан Бранковић (1458-1459)

Породични грб

Представљен је двоглавим белим орлом на црвеном пољу, који је преузет од византијског грба династије Палеолога.Двоглави орао је усвојен из византијске културе и убрзо је постао симбол српских краљева као и српске државе. Може се видети на каталонској мапи из 1339. где је престоница цара Душана означена двоглавим орлом, а тај исти симбол се налази и у манастиру Љевишка. Челенка је била омиљени део грба српске властеле и врло је присутна на новцу из тог периода, употрељавала се као грб, без штита.



Родослов династије Немањић

Стефан Немања, велики жупан, се оженио Аном (монахиња Анастасија) и са њом имао синове Вукана, Стефана Првовенчаног, Растка (касније Свети Сава) и две ћерке.

Вукан Немањић је имао синове Ђорђа, Стефана, Димитрија (Дмитра), Владина и Растка. Само је жупан Димитрије имао потомке, сина Вратислава, Вратислав кнеза Димитрија Вратка, а Димитрије сина жупана Николу и ћерку Милицу (која се удала за кнеза Лазара Хребељановића).

Краљ Стефан I Немањић се прво оженио Евдокијом, ћерком византијског Цара Алексија III Анђела, али је после узео за жену Ану Дандоло, унуку млетачког дужда Енрика Дандола. Са Аном је имао синове Радослава Немањића, Владислава Немањића, Предислава и Уроша I и ћерку Комнину. Краљ Радослав је за жену узео Ану, ћерку солунског деспота и цара Теодора I Анђела. Краљ Владислав Немањић је за жену узео Белославу, ћерку бугарског цара Асена II и са њом имао Стефана, Десу и још једну ћерку (која је била удата за Ђура Качића, омишког кнеза). Предислав се замонашио и постао епископ хумски архиепископ српски Сава II.

Краљ Урош I Немањић је оженио Јелену Анжујску и са њом имао синове Драгутина, Милутина и Стефана. Краљ Драгутин Немањић, сремски краљ, био је ожењен Каталином, ћерком угарског краља Стефана V, и са њом имао Владислава, Уроша (касније монах Стефан), Јелисавету (удату за Степана I Котроманића) и још једну ћерку (удату за Павла Шубића). Владислав је прво био ожењен Аном Морозини, а касније ћерком ердељског војводе Ладислава Апора. Краљ Милутин Немањић, се женио пет пута: прва жена му је била Јелена (српкиња, властелинског рода), друга је била ћерка господара Тесалије Јована I Анђела, трећа Јелисавета, ћерка угарског краља Стефана V, четврта Ана, ћерка бугарског цара Георгија I Тертера, и пета Симонида, ћерка цара Андроника II Палеолога. Стефан Дечански је прво био ожењен Теодором, ћерком бугарског цара Смилца са којом је имао Душана, Душицу и по некима, Јелену, жену Младена III Шубића) али се после венчао Маријом, ћерком византијског Паниперсеватса Јована Палеолога. Са Маријом је имао Синишу, Јелену (удата за Младена III Шубића) и Теодору (удата за деспота Дејана).

Цар Душан Силни је био ожењен Јеленом, сестром бугарског цара Јована Александра, и са њом имао сина Уроша II Немањића. Урош се оженио Аном, ћерком влашког војводе Александра. Симеон Синиша Палеолог, био је ожењен Томаидом, ћерком Јована II Орсинија и Ане Палеолог, и са њом имао Јована Уроша, Стефана Дуку и Марију Ангелину Дукену (била удата за Тому Прељубовића, деспота Јањине, а затим за Исаила дел Буонделмонти). Стефан Дука је био ожењен ћерком Франческа Ђорђија, маркгрофа Бодонице.Симеон Синиша му је био полубрат.

Од две ћерке Стефана Немање, једна се удала за деспота Манојла Анђела, солунског деспота и цара, а друга за неког Асена, са којим је добила Константина Тих Асена (бугарски цар).



<hr />


Извор

Родоначелник владарске лозе Немањића, велики жупан Рашке, који је убрзао процес феудализације друштва и учврстио систем вазалских односа међу племством, ујединитељ и творац независне српске државе.

Стефан Немања је рођен 1113. године, за време прогонства његовог оца Завиде (у време грађанског рата 1106-1120) у Рибници на Морачи. Рођен у очевом прогонству, Немања је прво крштен по католичком обреду, будући да у прогонству не беше других свештеника, а потом миропомазан по православном обреду по повратку породице из прогонства у цркви Светих апостола Петра и Павла, у Расу код Новог Пазара. Имао је три старија брата.

У покушају да се ослободи византијске управе Немања уз подршку Угарске и Млетачке у сукобу са Манојлом Комнином губи битку и прихвата вазални однос према Византији. Као византијски вазал учествује у бици код Мириокефалона (1176). Ово савезништво ће трајати све до смрти Манојла Комнина.

Стефан Немања је као владар имао је бројне сукобе али и склапао многе савезе  што је омогућило знатно проширење територије рашке државе. После смрти Манојла Комнина Византија је запала у дуготрајну кризу.

Ипак, 1190. године Ниш је поново византијски град, иако је Стефан Немања, велики градитељ и обновитељ цркава чије је државне интересе пратила црквена политика, у Нишу као у јаком црквеном средишту, за кратког столовања обновио неке цркве а неке саградио. Он је први српски владар који је једном немачком владару понудио војно и политичко савезништво.

Заједно са сином Св. Савом оживео је запустели манастир Хиландар 1198. Према предању, у тренутку његове смрти просторију је обасјала светлост. Следеће године га је Светогорски Сабор канонизовао за светитеља, Свети Симеон Мироточиви, јер су његове мошти точиле миро. У дворишту Хиландара и сада рађа лоза, коју је посадио Свети Симеон, чији плодови имају чудотворна, исцелитељска својства. Његове мошти је 1207. године св. Сава пренео у његову задужбину, Царску лавру манастира Студеница.

Наследио га је син Стефан Првовенчани.



Извор

Стефан Првовенчани или Стефан Немањић је био велики српски жупан 1196. до 1217. и српски краљ од 1217. до 1228, владар српске државе Рашке који је успео да је подигне на статус краљевине.

Стефан Првовенчани је био други син великог жупана Стефана Немање, родоначелника династије Немањић, и Ане. Био је млађи брат Вукана Немањића, а старији брат светог Саве (световно име Растко), оснивача аутономне Српске православне цркве.

После српског пораза у бици на Морави 1190. и немоћи Византије да Србији наметне неповољан мир и одрицање од територија, утврђен је брак између Стефана и Евдокије, синовице византијског цара Исака II Анђела. На Државном сабору у Дежеву 1196. Стефан Немања се одрекао престола, остављајући га средњем сину Стефану, а сам се замонашио. Старији син Вукан је постао удеони кнез Дукље, док се млађи, Растко, још раније замонашио и узео име Сава. Вукан је себе прогласио за краља Дукље (титула коју су носили стари дукљански владари почевши од 1077), Далмације, Требиња, Топлице и Хвосна (Метохије).

Уз помоћ угарског краља Емерика, Вукан је збацио Стефана са власти и владао Србијом између 1202. и 1204. године. Када су крсташи Четвртог крсташког рата освојили Цариград, слаби византијска моћ, али расте бугарска. Када су Бугари почели да освајају српске територије око Ниша, Вукану је ослабила власт. Године 1205. Стефан и Вукан, уз посредовање млађег брата Саве, потписали су споразум по ком Стефан постаје велики жупан, а Вукан удеони кнез "југозападне Србије".

Стефан је протерао Евдокију после пада Цариграда, наводно због шуге, али историчари су забележили да је обома пребацивано неверство у браку. Оженио се други пут Аном Дандоло, унуком млетачког дужда Енрика Дандола (који је био идејни творац напада на Цариград у Четвртом крсташком рату). За време сукоба Бугара са крсташима, Стефан је освојио Ниш, Врање и Полог. Бугарска и Латинско царство ушли су у савез против Србије, али су претрпели пораз. Са југа је напао епирски владар Михајло I Анђео, кога је тадашњи српски архиепископ Сава покушао да одговори од напада, али га је слуга убио у кревету (ово се тумачило као чудо светог Саве). Како му Бугари и Латинско царство више нису представљали опасност, а са Угарском је имао пријатељске односе, једина опасност је претила са југа од Епира. Стефан је зато своју сестру удао за Манојла, брата епирског деспота Теодора Анђела, и на тај начин осигурао јужне границе.

Стефан је тражио од папе венац (то јест, круну) како би он постао краљ, а Србија краљевина. Први пут је затражио круну од папе Иноћентија III још 1204. године, али се томе успротивио Вукан Немањић који је у Зети носио стару дукљанску круну зетских краљева и желео је да он буде једини српски краљ. Због тога је и дошло до сукоба између браће који се завршио коначним Вукановим поразом. Приликом другог тражења круне 1217. године, папа Папа Хонорије III је одговорио позитивно и послао круну. Сава је овенчао (крунисао) Стефана за краља 4. јануара 1217. године у манастиру Жича због чега је познат и као Стефан Првовенчани. Папска круна је представљала међународно правно признање Србије као независне државе. Две године касније, Сава Немањић је успео да од патријарха у Никеји издејствује аутокефалност Српске православне цркве, па је Рашка стекла још једно велико признање.

Стефан је умро 24. септембра 1228. Непосредно пре смрти замонашио се и узео име Симон. Прво је био сахрањен у манастиру Студеници, а после тога у својој задужбини манастиру Жичи. Његове мошти су преношене петнаестак пута, од тога три преноса су била у време Карађорђа: Први је био у време Кочине крајине, други пренос био је у пролеће 1806. кад је Студеница попаљена и била привремено напуштена, када су мошти смештене у манастир Враћевшницу. Трећи пренос био је пред сам крај устанка 1813. када су мошти склоњене у манастир Фенек.[1]

Стефана је на престолу наследио најстарији син Стефан Радослав. Стефан Првовенчани је подигао манастир Жичу, а такође је написао „Житије Светог Симеона“, биографију свог оца Стефана Немање.

Имао је четири сина, међу њима будуће краљеве Радослава, Владислава и Уроша I, затим Предислава, будућег српског архиепископа Саву II, као и две кћерке којима нису позната имена.

Српска православна црква га прославља као преподобног сваког 24. септембра тј. 7. октобра по новом календару.

Извор

Стефан Радослав – Радослав Немањић (1192—1234). Српски краљ 1228-1234. Најстарији син Стефана Првовенчаног, наследио оца 1228. Био је ожењен Аном, кћерком Теодора I Анђела, деспота Епира.

Због мајке Гркиње, византијске принцезе Евдокије, више се осећао као Грк, него Србин, те се потписивао византијским царским надимком Дука. Радослав је ослањајући се на искуство свога стрица Саве, који га је свестрано помагао, имао услове за дугу владавину, али пошто је био слаб и попустљив, убрзо је изгубио престо и то у време кад су његовог таста победили Бугари (1230).

Пошто је таст изгубио престо и Радослав се после тога без његове подршке није могао дуго одржати. После пада боравио у Дубровнику и Драчу. Замонашио се и као монах Јован умро у манастиру Студеница после 1235, где је и сахрањен. Није имао деце са Аном, а на престолу га је наследио млађи брат Владислав.

Извор

Стефан Владислав – Владислав Немањић. Српски краљ 1234-1243. Наследио брата краља Стефана Радослава 1234. Након што је Бугарска постала најснажнија држава на Балкану, Владислав се оженио Белославом, кћерком бугарског цара Јована II Асена. Ктитор је манастира Милешева, у ком је сахрањен свети Сава. За време његове владавине Татари су опустошили Србију 1241. начинивши мању штету, а потом срушили бугарску државу. Када је Бугарска постала татарски вазал, углед краља Владислава се смањио. Лишен је власти 1243. када га наслеђује полубрат Урош.

Умро је око 1269. и сахрањен у манастиру Милешеви. Српска православна црква га прославља као светитеља 24. септембра тј. 7. октобра по новом календару.

Са Белославом је имао троје деце:

Стефан, умро пре 1281. у манастиру Есфигмену (Света Гора)
Деса, жупан, помиње се 1281. и 1285. у изворима
НН. ћерка, удата за Ђуру Качића, омишког кнеза

Извор

Стефан Урош I – Урош I Немањић. Српски краљ 1243-1276. Најмлађи син Стефана Првовенчаног и Ане Дандоло, кћерке млетачког дужда Енрика Дандола. Са Епиром је нападао Никеју. После смрти никејског цара Теодора II Ласкариса на власт је дошао Михајло VIII Палеолог, с ким је Урош успоставио пријатељске односе, а на тај начин уједно и са Угарском. Српска војска је напала Мачванску бановину у Угарској, након чега је Урош заробљен. Склопио је брак између свог старијег сина Драгутина и Кателине, кћерке угарског краља Стефана V. После неуспелог брака између млађег сина Милутина и Ане, кћерке Михајла VIII Палеолога, Урош се окреће византијским противницима, краљу Сицилије, Карлу Анжујском. Урош је укинуо владарске титуле великог кнеза Дукље и Хума и завео централистичку власт. Томе се успротивио Драгутин који је напао оца и поразио га 1276. Урош се замонашио у Хуму и убрзо умро.

Сва три потомка Стефанова сменила су се на српском трону. И док су владавине прве двојице биле сразмерно кратке, Урош је на власти остао више од тридесет година (1243-1276).

Оно што је посебно занимљиво за ово раздобље српске историје јесте појава немачких рудара, познатих под именом Саси. Они су стигли у Србију негде почетком четврте деценије тринаестог столећа бежећи од Монгола, највероватније из Влашке која је била опустошена Татарским походом. Са собом су донели нове технике проналажења и прераде руда племенитих метала, пре свега сребра, бакра и олова. Њихово знање и способност оживеле су производњу метала и широм отворили врата медитеранског тржишта српској привреди. Саси су развили руднике у Брскову, Трепчи, Руднику, Рогозни, Новом Брду и у другим рударским местима. Развој рударства у Србији покренуо је читаво коло привредних и трговачких веза са приморјем и јужном Италијом.

Ако би се то дуго време Урошеве владавине сагледало једним погледом, ма како то било и сложено и опасно, онда би се могло закључити да је Урошево доба било доба бескрвне равнотеже.

Урош је имао ту срећу да су му спољашње околности ишле на руку. Везе са угарским краљем и зближавање са сицилијанским краљем Карлом Анжујским упутиле су га против Византије. Урошева жена Јелена, била је из рода Анжујског, рођака Карлова. Од тих великих планова коалиције и акције уперене против Цариграда није се много остварило, мада је Урош добар део свога времена и пажње управио ка том циљу. Читаву деценију Урош је припремао напад на Византију, али се до краја своје владавине није усудио да направи одлучујући корак.

Тиме је његова дугогодишња влада у Србији остала некако незавршена и недоречена.

Извор

Стефан Драгутин – Стефан Драгутин Немањић. Краљ Србије (1276-1282), краљ Срема (1282-1316). Син Стефана Уроша I и Јелене Анжујске од рода фрушког. Имао два сина Владислава и Урошица (касније монах Стефан) и кћерке Јелисавету (удату за Стефана I Котроманића) и још једну кћерку Урсулу (или Урса) (удату за Павла Шубића). Побунио се против очеве централизације државе. Збацио га са власти уз помоћ Угарске и завладао Србијом 1276. године.

Драгутин је поделио државу на три дела. Краљица Јелена Анжујска је владала областима: Зета, Требиње, Плав и Поибарје. Милутин, Драгутинов млађи брат, је владао јужним делом државе, а Драгутин већим северним делом. Ступио је у антивизантијску коалицију са Карлом I Анжујским, краљем Сицилије. Сломио је ногу, док је јахао поред града Јелаче. Након тог догађаја дошло је до Дежевског споразума: престо је предао брату Милутину који се обавезао да ће га после његове смрти наследити Драгутинови потомци.
Драгутин је после одрицања од српског престола на сабору у Дежеву задржао власт над неким северним деловима државе. Пошто је свог сина Владислава оженио нећаком угарског краља Андрије II, Драгутин је као наследни посед добио Мачву са Београдом, Усору, Соли, и области јужно од Београда. Његова нова држава се називала Сремска краљевина, због чега је Драгутин остао познат у историји као «сремски краљ». Прва Драгутинова престоница је био град Дебрц (између Београда и Шапца), да би касније своје седиште преместио у Београд. Београд је први пут ушао у састав српске државе за време краља Драгутина, а Драгутин је био први српски владар који је владао из овог града.

У то време, именом Срем су називане две територије: Горњи Срем (данашњи Срем) и Доњи Срем (данашња Мачва). Драгутинова Сремска краљевина је у ствари обухватала Доњи Срем. Неки историјски извори говоре да је Стефан Драгутин такође владао и Горњим Сремом и Славонијом, али други извори помињу другог локалног владара, који је владао Горњим Сремом. Име овог владара је било Угрин Чак.

Заједно са братом Милутином, Драгутин је за време своје владавине ратовао против Византије, Бугара и Татара. Потоња сарадња Милутина са Византијом је повредила Драгутинове интересе, те долази до грађанског сукоба између два брата 1301-1312/3 године. Пошто је био у рату и са братом и са угарским краљем, Карлом Робертом, одлучио је да се измири са Милутином 1312. године. Успоставиле су се старе границе. Убрзо се тешко разболео и замонашио примивши име Теоктист. Своју државу је дао на управу сину Владиславу II. Умро је 1316. године.



Извор

Стефан Урош II Милутин Немањић (рођен око 1253, умро у Неродимљу 29.10.1321) је био краљ Србије (1282—1321) и један од најмоћнијих српских владара у средњем веку [4]. Припадао је династији Немањића и био је млађи син краља Уроша I (1243—1276),млађи брат краља Драгутина (краљ Србије 1276—1282, краљ Срема 1282—1316) и отац краља Стефана Дечанског (1322—1331).

Током његове четрдесетогодишње владавине, краљевина Србија је отпочела своје значајно ширење ка југу на рачун Византије са којом је 1299.године успостављена нова граница на линији Охрид—Прилеп—Штип (које су држали Византинци),чиме је српској држави прикључен северни део данашње Албаније и већи део данашње републике Македније. Поред тога, водио је успешне ратове са Бугарима од којих је трајно освојио Браничево са Кучевом и Татарима. После Драгутинове смрти 1316.године дошао је у сукоб са краљем Мађарске Карлом Робертом (1310—1342) због заузимања поседа свог брата и у њему је изгубио Мачву и Београд(1319),али је успео да задржи Рудник и Браничево. Он је први краљ Србије који постаје озбиљан политички фактор у региону, који склапа офанзивне савезе,али и бива мета јаких савеза околних држава. Паралелно са тим, он женидбама успева да обезбеди освајања из успешних ратове са Византијом и Бугарима, док сукоб са Татарима окончава слањем свог сина наследника Стефана као таоца.

На унутрашњем плану је извршио промену са рашког скромног двора,церемонија и титула на византијско уређење са раскошним двором.. Подигао је и обновио већи број манастира и цркава међу којима се издвајају Богородица Љевишка, Грачаница, Краљева црква у Студеници, Богородица Тројеручица у Скопљу, Старо Нагоричане и његова задужбина Бањска на простору његове државе односно манастирска црква у Хиландару ван његове државе. Паралелно са развојем сакралне архитектуре која је у његово доба добила нови облик познат као Вардарски стил, развијала се и фортификациона архитектура у којој су најзначајнији домети манастирско утврђење у Хиландару и проширење Београдске тврђаве градњом Западног Подграђа са пристаништем . Због свог задужбинарског деловања је канонизован две и по године након смрти и проглашен Светим краљем, а његово житије је написао његов пријатељ и архиепископ српски Данило II (1324—1337).

Женио се чак пет пута,последњи пут Симонидом 1299.године и из тих бракова је имао два сина Стефана и Константина и две ћерке Ану и Царицу (Зорицу). Иако је значајно проширио и ојачао српску државу и увео византијско уређење у њу, није успео да консолидује унутрашње прилике у земљи, тако да је после његове смрти дошло до грађанског рата. Против његовог законитог наследника и млађег сина Константина побунио се старији син Стефан (Ћоровић наводи да је Константин био старији,а у борбе око престола се укључио и Драгутинов син Владислав који је према Дежевском споразуму из 1282.године требао да наследи Милутина. Расуло у земљи је било толико да се поједина властела једноставно одцепила(као Бранивојевићи у Захумљу, а банде пљачкаша су нападале чак и поворку која је преносила Милутиново тело у његову задужбину манастир Бањску.

Извор

Стефан Дечански је владао од 1321-1331. године. За време његове владавине Андроник III са југа и бугарски цар са истока су кренули у поход на Србију.

У бици код Велбужда 28. јула 1330. године убијен је бугарски цар. Андроник III није наставио поход на Србију, а ни Стефан није кренуо у поход на Византију. Стефан није освајао територије, сто је изазвало незадовољство властеле и његовог сина Душана.

У лето 1331. године Душан је збацио Стефана са власти. Стефан Дечански је затворен и умро је у тамници.

Син краља Милутина и отац цара Душана, најтрагичнија је личност у владалачкој лози Немањића.. Владао је од 1321. до 1331. године. Још за живота свога оца краља Милутина добио је на управљање зетску област, али је ускоро сковао таверу да скине оца са престола, па је у томе осујећен. Протеран је у Византију са породицом међу којом је и његов син, касније цар Душан. По наређењу необавештеног оца, био ослепљен, а по наређењу лакомисленог сина био у старости удављен ( у Звечану 1336. године). При ослепљењу јавио му се свети Никола у храму на Овчем пољу, и показао му његове очи рекавши: "Стефане, не бој се, ево твојих очију на моме длану, у своје време ја ћу ти их вратити". Пет година провео у Цариграду као заточеник у манастиру Сведржитеља (Пантократора). Стефан Дечански проширио је државу на југ, према Византији, а када су се Византијци удружили са Бугарима, потукао је Бугаре на Велбужду, захваљујући вештини и храброшћу свога сина Душана, који је већ био проглашен за краљевића. Својом мудрошћу и подвигом, кроткошћу и благочешћем, трпељивошћу и благодушношћу превасходио је Стефан не само све монахе у манастиру него и сав Цариград. Када се наврши 5 година, јави му се опет свети Никола и рече му: "Дошао сам да испуним своје обећање". И осени слепог краља крсним знамењем, и краљ прогледа. Из благодарности Богу саградио храм Дечански, једно од ретко дивних дела византијске уметности и један од најзнаменитијих споменика негдашњег српског благочешћа. Свети краљ Стефан са светим Савом и светим кнезом Лазаром чини једну прекрасну тријаду од светости, благородства и самопожртвовања, које је народ српски дао. Као мученик проживео свој земни век, и као мученик скончао 1336. године примивши венац бесмртне славе од Сведржитеља, коме је верно послужио.

Извор

Владавина Стевана Душана почиње 1331.године и као краљ он влада до 1345. године. Од 1346. године он влада као цар - највећи војнополитички успон Немањићке државе. Србија израста у водећу силу на Балкану. У Скопље је 16. априла 1346. године, Стеван Душан свечано крунисан за "ЦАРА СРБА И ГРКА" уз присуство бугарског и српског патријарха и представнике светогорских манастира. Државни сабор је на Спасовдан, 29. маја 1349. године усвојио "ДУШАНОВ ЗАКОНИК" који је допуњен, такође, на Спасовдан, 1354. године. Владари из лозе Немањића су по правилу умирали у монашком звању и проглашавани су за свеце, цар Душан је у овом погледу изузетак.

1332. године дошло је до побуне у Зети под вођством зетског војводе Богоја и арбанаса Димитрија Суме. Буна је убрзо угушена. Са новим бугарским царем Иваном Александром су успостављени савезнички односи, па се краљ Душан у пролеће 1332. године оженио Јеленом, сестром бугарског цара. Босански бан Стефан II Котроманић је желео да освоји цело Захумље, јер је само део Захумља освојио 1326.год. после сукоба са Бранивојевићима. У том сукобу су учествовали и Дубровчани, заједно са баном Стефаном II, и пошто је затрта породица Бранивојевић, и пошто су Стефан и Дубровчани поделили међусобно њихове територије, Дубровчани судобили Пељешац са Стоном. Дубровчани за време краља Стефана Дечанског нису успели да легализују управу над Пељешцем и Стоном, па су то покушали за време краља Душана. 1333 године, Стефан Душан је издао повељу у Пологу, којом је Дубровчанима уступио приморје од Стона до Дубровника, са острвом Посредњицом код ушћа Неретве, уз обавезу да на рачун „стонског дохотка“ исплаћују 500 перпера, плус 8000 перпера које је требало платити одмах, док су се Дубровчани обавезали да ће дозволити верску слободу православном становништву добијених територија. Дубровчани су суму од 500 перпера плаћали и босанском бану, који је исте године издао повељу којом је потврдио право Дубровника на Стон, те су на миру могли користити своје нове поседе које су исте године почели да утврђују. Услов је био и да у Стону остане "Српски поп да поје",јер је то епископију основао још свети Сава,али су Дубровчани то поштовали само до 1349 године када су довели католичког свештеника. Већ 1332. године Душан је освојио град Струмицу. Захваљујући саветима византијског пребега Сиргијана освојени су: Прилеп, Охрид, док је сам Сиргијан освојио Костур. Пред напад на Солун извршен је атентат на Сиргијана, од стране Сфранцеса Палеолога, кога је ангажовао сам цар Андроник III, те је Душан одустао од борбе. Склопљени су савезнички односи са царем Андроником III (1334) јер су северне границе угрозили Угри који су стигли до Жиче. Душан је успешно потукао угарску војску и успоставио границу на реци Сави. Једно време је у састав Душанове државе улазио и Београд.

У ово време пада једна од интимнијих слика из Душановог живота. Будући да са Јеленом није имао деце, радило се на томе да се од ње растави и ожени Јелисаветом, кћерком немачког цара Фридриха Лепог. Преговоре је 1336. године без сумње водио Палман Брахт, вођа немачких најамника у Србији,такозване Алеманске Гарде. Када је посланство стигло у Аустрију и када је млада кнегињица чула за кога треба да се уда, "у једну варварску земљу на истоку, за једног краља туђе вере и већ жењена" пала је у постељу из које није ни устала. После овог догађаја Јелена се пожурила да роди сина и тако умири Душана.И заиста, у зиму 1336 или пролеће 1337 Јелена је на сумњив начин добила сина Уроша, и тако учврстила свој положај на двору.

После смрти византијског цара Андроника III, на власт долази његов малолетни син Јован V, место кога је управљало регентство (патријарх, царица-мајка и велики дукс Алексије Апокавк). Са политиком регентства се није сложио велики доместик Јован Кантакузин, који је очекивао да регентство припадне њему, као најближем сараднику Андроника III. У Византији је избио грађански рат. Кантакузин је у сукобу са својим противницима претрпео пораз и повукао се у Србију. Душан и Кантакузин су,под утицајем краљице Јелене,склопили савез и донели одлуку да свако од њих двојице задржи градове које освоји. Кантакузин је заједно са војском у којој су се налазили војвода Вратко, потомак Немањиног сина Вукана, и Јован Оливер претрпео неуспех приликом освајања града Сера. Душан је освојио целу Албанију, изузев Драча,који су држали Анжујци, и градове у северној Грчкој. Односи између Душана и Кантакузина су се погоршали када су аграрни феудалци из Тесалије признали Кантакузина за свог цара (1343.). Кантакузин је нове савезнике нашао у Турцима Селџуцима, који су господарили западним деловима Мале Азије. Неславна заслуга за довођење Турака у Европу припада Јовану Кантакузину. Турци су прешавши Хелеспонт (Дарданеле) ступили на европско тле 1343. године. После раскида веза са Кантакузином, Душан је успоставио пријатељске односе са регентством и Јованом V. Први сукоб између Турака и Срба десио се маја 1344. године у бици код Стефанијане. Турци су лукавством извојевали победу тако што су њихови лако наоружани пешаци побегли уз брдо,док су тешко наоружани српски коњаници морали да сјашу и да коње оставе под брдомТурци су онда лако сишли с друге стране брда,узјахали српске коње и поразили тешко покретне,задихане српске витезове,сада сведене на пешаке. Победили су 1345. године деспота (војводу из народних песама) Момчила који се осамосталио у Родопима.


Српска војска је освојила град Сер 25. септембра 1345. године. Освојена је и Халкидика, укључујући Свету Гору Атонску. Увидевши да је Византијско царство ослабило, Душан одлучује да на рушевинама Византије подигне империју једног младог народа пуног снаге. Након свих освајања Стефан Душан је одлучио да се прогласи за цара. Склопио је договор са Светом Гором, која је византиског цара одувек сматрала за свог јединог и легитимног владара. Светогорски Протат је одлучио да се Душаново име спомиње у свим молитвама после имена византијског цара Јована V. За узврат, Душан се обавезао да ће поштовати аутономију Свете Горе. Краљ Стефан Душан се прогласио за цара око Божића (25. децембра 1345.) у граду Серу. Према устаљеним обичајима цариградски патријарх је крунисао цареве на Истоку, а папа цареве на Западу. Пошто се није могао надати да ће га ико од ове двојице крунисати, српска архиепископија је уздигнута на ранг патријаршије. Архиепископ Јоаникије је постао први српски патријарх. Стефан Душан је крунисан за цара Срба и Грка на Ускрс (16. априла 1346.) у Скопљу. Крунисање су обавили српски патријарх Јоаникије и трновски патријарх Симеон. Образложење за овај поступак цар Душан је нашао у учењу хришћанске цркве. Све што је некада Господ даровао првом хришћанском цару, Константину Великом, прешло је у Душанове руке. Мисли се на земље и велике градове „грчког царства“.Душанова титула сада је гласила:Вољом Божјом, Благоверни и Христољубиви цар Србљем и Грком и земље поморске и свему дису (западу).


Након што је Атос потпао под власт цара Душана 1345, он је оптужио грчког проту Нифона, поглавара свих манастира на Светој Гори за месалијанство (односно богомилство), али је Нифона одбранио св. Григорије Палама. Сматра се да је ова оптужба политички мотивисана, јер је Душан хтео да постави српског уместо грчког поглавара.[1]

Цар Душан је Хиландару потчинио цркву Светог Николе у Добрушти код Призрена, цркву Светих Арханђела у Штипу, цркву Светог Николе у Врању са насељима и добрима. Крајем 1347. године цар Душан и царица Јелена посетили су Хиландар. Присуство жена на Светој Гори је забрањено, али су оне заједно са децом боравиле тамо за време опсаде Каталанаца. Цар Душан је Хиландару подарио новац, обновио манастирску болницу. Царици Јелени је дозвољено да постане други ктитор келије Светог Саве у Кареји. Захваљујући даровима цара Душана, Хиландар је постао највеће манастирско властелинство у Српском царству.

Душанов законик је донет у Скопљу 21. маја 1349. године. Има 135 чланова, али је пет година касније допуњен са још 66 чланова тако да укупно има 201 члан. Законодавац је желео да реши најактуелнија питања у целој држави. Првих 38 чланова се односило на Српску цркву. Црквено право је такође било регулисано Номоканоном светога Саве и Синтагми Матије Властара. Од 39-62 члана се утврђују права и обавезе властеле. Судије су биле дужне да суде по закону, а не да суде по страху од цара.

Цар Стефан Душан је умро 20. децембра 1355. године, још увек млад и у пуној снази. Узрок смрти никада није утврђен али се говорило о тровању, можданом удару и чак епилепсији. Сахрањен је у својој задужбини манастиру Светих Арханђела код Призрена. После Душанове смрти Српско царство је постепено почело да се распада.
Када су 1927. године вршена археолошка ископавања на локалитету манастира, у југозападном делу цркве је нађен мермерни гроб за који је установљњно да је царев. У гробу су пронађене испретуране кости које су касније пренесене у цркву Светог Марка у Београду где и данас почивају.



Извор