Немањићи су средњевековна српска династија која је најдуже владала Србијом. Династија је названа по Стефану Немањи, оснивачу династије који је повезан са Вукановићима по мушкој линији и са Војислављевићима по женској линији. У династији има једанаест владара, с тим што се династија наставља бочном, женском линијом у династију Лазаревића, а касније и Бранковића, који владају делом Срба до прве половине шеснаестог века.

Владарска лоза Немањића

Династија је дала једанаест владара.

Владари:

велики жупан Стефан Немања, велики жупан (1166)1168-1196.
краљ Стефан Првовенчани, велики жупан 1196-1217., краљ Србије 1217-1228. (са прекидом)
краљ Стефан Радослав, краљ Србије 1228-1234.
краљ Стефан Владислав, краљ Србије 1234-1243.
краљ Стефан Урош I, краљ Србије 1243-1276.
краљ Стефан Драгутин, краљ Србије 1276-1282., касније краљ Срема)
краљ Стефан Урош II Милутин, краљ Србије 1282-1321.
краљ Владислав II, 1321-1325. краљ Срема, и непризнати краљ Србије
краљ Стефан Урош III Дечански, краљ Србије 1321-1331.
цар Стефан Урош IV Душан, краљ Србије 1331-1346., цар Срба, Бугара и Грка 1346-1355.
цар Стефан Урош V Нејаки, цар Србије 1355-1371.
 
Династија је владала Србијом од (1166)1168. до 1371.

(1166)1168-1196. Стефан Немања
1196-1228. Стефан Првовенчани
1228-1234. Стефан Радослав
1234-1243. Стефан Владислав
1243-1276. Стефан Урош I
1276-1282. Стефан Драгутин
1282-1321. Стефан Урош II Милутин
1321-1325. (Владислав II, као непризнати краљ Србије)
1321-1331. Стефан Урош III Дечански
1331-1355. Стефан Урош IV Душан (краљ до 1346.)
1355-1371. Стефан Урош V Нејаки


Лоза Немањића, фреска из манастира Дечани

Бочна епирска линија Немањића, по мушкој линији

Симеон Синиша је син Стефана Дечанског син из брака са Маријом Палеолог, па се осећао више Грком него Србином. Од Душана је на управу добио Епир којим је владао до 1369. године као самостални деспот. Имао је два сина Стефана и Јована Уроша који је као монах Јосаиф основао Метеоре и са његовом смрћу 1423. године изумире ова бочна линија Немањића.

Бочна линија Немањића, по женској линији

Бочна линија Немањића, по женској линији, унуке Немањиног сина Вукана Милице:

Кнез Лазар Хребељановић (1371-1389)
Деспот Стефан Лазаревић (1389-1427)
Кћерка кнеза Лазара, Мара удала се за великаша Вука Бранковића и са њим имала потомке који су владали Србијом:

Деспот Ђурађ Бранковић (1427-1456)
Деспот Лазар Бранковић (1456-1458)
Деспот Стефан Бранковић (1458-1459)

Породични грб

Представљен је двоглавим белим орлом на црвеном пољу, који је преузет од византијског грба династије Палеолога.Двоглави орао је усвојен из византијске културе и убрзо је постао симбол српских краљева као и српске државе. Може се видети на каталонској мапи из 1339. где је престоница цара Душана означена двоглавим орлом, а тај исти симбол се налази и у манастиру Љевишка. Челенка је била омиљени део грба српске властеле и врло је присутна на новцу из тог периода, употрељавала се као грб, без штита.



Родослов династије Немањић

Стефан Немања, велики жупан, се оженио Аном (монахиња Анастасија) и са њом имао синове Вукана, Стефана Првовенчаног, Растка (касније Свети Сава) и две ћерке.

Вукан Немањић је имао синове Ђорђа, Стефана, Димитрија (Дмитра), Владина и Растка. Само је жупан Димитрије имао потомке, сина Вратислава, Вратислав кнеза Димитрија Вратка, а Димитрије сина жупана Николу и ћерку Милицу (која се удала за кнеза Лазара Хребељановића).

Краљ Стефан I Немањић се прво оженио Евдокијом, ћерком византијског Цара Алексија III Анђела, али је после узео за жену Ану Дандоло, унуку млетачког дужда Енрика Дандола. Са Аном је имао синове Радослава Немањића, Владислава Немањића, Предислава и Уроша I и ћерку Комнину. Краљ Радослав је за жену узео Ану, ћерку солунског деспота и цара Теодора I Анђела. Краљ Владислав Немањић је за жену узео Белославу, ћерку бугарског цара Асена II и са њом имао Стефана, Десу и још једну ћерку (која је била удата за Ђура Качића, омишког кнеза). Предислав се замонашио и постао епископ хумски архиепископ српски Сава II.

Краљ Урош I Немањић је оженио Јелену Анжујску и са њом имао синове Драгутина, Милутина и Стефана. Краљ Драгутин Немањић, сремски краљ, био је ожењен Каталином, ћерком угарског краља Стефана V, и са њом имао Владислава, Уроша (касније монах Стефан), Јелисавету (удату за Степана I Котроманића) и још једну ћерку (удату за Павла Шубића). Владислав је прво био ожењен Аном Морозини, а касније ћерком ердељског војводе Ладислава Апора. Краљ Милутин Немањић, се женио пет пута: прва жена му је била Јелена (српкиња, властелинског рода), друга је била ћерка господара Тесалије Јована I Анђела, трећа Јелисавета, ћерка угарског краља Стефана V, четврта Ана, ћерка бугарског цара Георгија I Тертера, и пета Симонида, ћерка цара Андроника II Палеолога. Стефан Дечански је прво био ожењен Теодором, ћерком бугарског цара Смилца са којом је имао Душана, Душицу и по некима, Јелену, жену Младена III Шубића) али се после венчао Маријом, ћерком византијског Паниперсеватса Јована Палеолога. Са Маријом је имао Синишу, Јелену (удата за Младена III Шубића) и Теодору (удата за деспота Дејана).

Цар Душан Силни је био ожењен Јеленом, сестром бугарског цара Јована Александра, и са њом имао сина Уроша II Немањића. Урош се оженио Аном, ћерком влашког војводе Александра. Симеон Синиша Палеолог, био је ожењен Томаидом, ћерком Јована II Орсинија и Ане Палеолог, и са њом имао Јована Уроша, Стефана Дуку и Марију Ангелину Дукену (била удата за Тому Прељубовића, деспота Јањине, а затим за Исаила дел Буонделмонти). Стефан Дука је био ожењен ћерком Франческа Ђорђија, маркгрофа Бодонице.Симеон Синиша му је био полубрат.

Од две ћерке Стефана Немање, једна се удала за деспота Манојла Анђела, солунског деспота и цара, а друга за неког Асена, са којим је добила Константина Тих Асена (бугарски цар).



<hr />


Извор

Родоначелник владарске лозе Немањића, велики жупан Рашке, који је убрзао процес феудализације друштва и учврстио систем вазалских односа међу племством, ујединитељ и творац независне српске државе.

Стефан Немања је рођен 1113. године, за време прогонства његовог оца Завиде (у време грађанског рата 1106-1120) у Рибници на Морачи. Рођен у очевом прогонству, Немања је прво крштен по католичком обреду, будући да у прогонству не беше других свештеника, а потом миропомазан по православном обреду по повратку породице из прогонства у цркви Светих апостола Петра и Павла, у Расу код Новог Пазара. Имао је три старија брата.

У покушају да се ослободи византијске управе Немања уз подршку Угарске и Млетачке у сукобу са Манојлом Комнином губи битку и прихвата вазални однос према Византији. Као византијски вазал учествује у бици код Мириокефалона (1176). Ово савезништво ће трајати све до смрти Манојла Комнина.

Стефан Немања је као владар имао је бројне сукобе али и склапао многе савезе  што је омогућило знатно проширење територије рашке државе. После смрти Манојла Комнина Византија је запала у дуготрајну кризу.

Ипак, 1190. године Ниш је поново византијски град, иако је Стефан Немања, велики градитељ и обновитељ цркава чије је државне интересе пратила црквена политика, у Нишу као у јаком црквеном средишту, за кратког столовања обновио неке цркве а неке саградио. Он је први српски владар који је једном немачком владару понудио војно и политичко савезништво.

Заједно са сином Св. Савом оживео је запустели манастир Хиландар 1198. Према предању, у тренутку његове смрти просторију је обасјала светлост. Следеће године га је Светогорски Сабор канонизовао за светитеља, Свети Симеон Мироточиви, јер су његове мошти точиле миро. У дворишту Хиландара и сада рађа лоза, коју је посадио Свети Симеон, чији плодови имају чудотворна, исцелитељска својства. Његове мошти је 1207. године св. Сава пренео у његову задужбину, Царску лавру манастира Студеница.

Наследио га је син Стефан Првовенчани.



Извор

Стефан Првовенчани или Стефан Немањић је био велики српски жупан 1196. до 1217. и српски краљ од 1217. до 1228, владар српске државе Рашке који је успео да је подигне на статус краљевине.

Стефан Првовенчани је био други син великог жупана Стефана Немање, родоначелника династије Немањић, и Ане. Био је млађи брат Вукана Немањића, а старији брат светог Саве (световно име Растко), оснивача аутономне Српске православне цркве.

После српског пораза у бици на Морави 1190. и немоћи Византије да Србији наметне неповољан мир и одрицање од територија, утврђен је брак између Стефана и Евдокије, синовице византијског цара Исака II Анђела. На Државном сабору у Дежеву 1196. Стефан Немања се одрекао престола, остављајући га средњем сину Стефану, а сам се замонашио. Старији син Вукан је постао удеони кнез Дукље, док се млађи, Растко, још раније замонашио и узео име Сава. Вукан је себе прогласио за краља Дукље (титула коју су носили стари дукљански владари почевши од 1077), Далмације, Требиња, Топлице и Хвосна (Метохије).

Уз помоћ угарског краља Емерика, Вукан је збацио Стефана са власти и владао Србијом између 1202. и 1204. године. Када су крсташи Четвртог крсташког рата освојили Цариград, слаби византијска моћ, али расте бугарска. Када су Бугари почели да освајају српске територије око Ниша, Вукану је ослабила власт. Године 1205. Стефан и Вукан, уз посредовање млађег брата Саве, потписали су споразум по ком Стефан постаје велики жупан, а Вукан удеони кнез "југозападне Србије".

Стефан је протерао Евдокију после пада Цариграда, наводно због шуге, али историчари су забележили да је обома пребацивано неверство у браку. Оженио се други пут Аном Дандоло, унуком млетачког дужда Енрика Дандола (који је био идејни творац напада на Цариград у Четвртом крсташком рату). За време сукоба Бугара са крсташима, Стефан је освојио Ниш, Врање и Полог. Бугарска и Латинско царство ушли су у савез против Србије, али су претрпели пораз. Са југа је напао епирски владар Михајло I Анђео, кога је тадашњи српски архиепископ Сава покушао да одговори од напада, али га је слуга убио у кревету (ово се тумачило као чудо светог Саве). Како му Бугари и Латинско царство више нису представљали опасност, а са Угарском је имао пријатељске односе, једина опасност је претила са југа од Епира. Стефан је зато своју сестру удао за Манојла, брата епирског деспота Теодора Анђела, и на тај начин осигурао јужне границе.

Стефан је тражио од папе венац (то јест, круну) како би он постао краљ, а Србија краљевина. Први пут је затражио круну од папе Иноћентија III још 1204. године, али се томе успротивио Вукан Немањић који је у Зети носио стару дукљанску круну зетских краљева и желео је да он буде једини српски краљ. Због тога је и дошло до сукоба између браће који се завршио коначним Вукановим поразом. Приликом другог тражења круне 1217. године, папа Папа Хонорије III је одговорио позитивно и послао круну. Сава је овенчао (крунисао) Стефана за краља 4. јануара 1217. године у манастиру Жича због чега је познат и као Стефан Првовенчани. Папска круна је представљала међународно правно признање Србије као независне државе. Две године касније, Сава Немањић је успео да од патријарха у Никеји издејствује аутокефалност Српске православне цркве, па је Рашка стекла још једно велико признање.

Стефан је умро 24. септембра 1228. Непосредно пре смрти замонашио се и узео име Симон. Прво је био сахрањен у манастиру Студеници, а после тога у својој задужбини манастиру Жичи. Његове мошти су преношене петнаестак пута, од тога три преноса су била у време Карађорђа: Први је био у време Кочине крајине, други пренос био је у пролеће 1806. кад је Студеница попаљена и била привремено напуштена, када су мошти смештене у манастир Враћевшницу. Трећи пренос био је пред сам крај устанка 1813. када су мошти склоњене у манастир Фенек.[1]

Стефана је на престолу наследио најстарији син Стефан Радослав. Стефан Првовенчани је подигао манастир Жичу, а такође је написао „Житије Светог Симеона“, биографију свог оца Стефана Немање.

Имао је четири сина, међу њима будуће краљеве Радослава, Владислава и Уроша I, затим Предислава, будућег српског архиепископа Саву II, као и две кћерке којима нису позната имена.

Српска православна црква га прославља као преподобног сваког 24. септембра тј. 7. октобра по новом календару.

Извор

Стефан Радослав – Радослав Немањић (1192—1234). Српски краљ 1228-1234. Најстарији син Стефана Првовенчаног, наследио оца 1228. Био је ожењен Аном, кћерком Теодора I Анђела, деспота Епира.

Због мајке Гркиње, византијске принцезе Евдокије, више се осећао као Грк, него Србин, те се потписивао византијским царским надимком Дука. Радослав је ослањајући се на искуство свога стрица Саве, који га је свестрано помагао, имао услове за дугу владавину, али пошто је био слаб и попустљив, убрзо је изгубио престо и то у време кад су његовог таста победили Бугари (1230).

Пошто је таст изгубио престо и Радослав се после тога без његове подршке није могао дуго одржати. После пада боравио у Дубровнику и Драчу. Замонашио се и као монах Јован умро у манастиру Студеница после 1235, где је и сахрањен. Није имао деце са Аном, а на престолу га је наследио млађи брат Владислав.

Извор

Стефан Владислав – Владислав Немањић. Српски краљ 1234-1243. Наследио брата краља Стефана Радослава 1234. Након што је Бугарска постала најснажнија држава на Балкану, Владислав се оженио Белославом, кћерком бугарског цара Јована II Асена. Ктитор је манастира Милешева, у ком је сахрањен свети Сава. За време његове владавине Татари су опустошили Србију 1241. начинивши мању штету, а потом срушили бугарску државу. Када је Бугарска постала татарски вазал, углед краља Владислава се смањио. Лишен је власти 1243. када га наслеђује полубрат Урош.

Умро је око 1269. и сахрањен у манастиру Милешеви. Српска православна црква га прославља као светитеља 24. септембра тј. 7. октобра по новом календару.

Са Белославом је имао троје деце:

Стефан, умро пре 1281. у манастиру Есфигмену (Света Гора)
Деса, жупан, помиње се 1281. и 1285. у изворима
НН. ћерка, удата за Ђуру Качића, омишког кнеза

Извор

Стефан Урош I – Урош I Немањић. Српски краљ 1243-1276. Најмлађи син Стефана Првовенчаног и Ане Дандоло, кћерке млетачког дужда Енрика Дандола. Са Епиром је нападао Никеју. После смрти никејског цара Теодора II Ласкариса на власт је дошао Михајло VIII Палеолог, с ким је Урош успоставио пријатељске односе, а на тај начин уједно и са Угарском. Српска војска је напала Мачванску бановину у Угарској, након чега је Урош заробљен. Склопио је брак између свог старијег сина Драгутина и Кателине, кћерке угарског краља Стефана V. После неуспелог брака између млађег сина Милутина и Ане, кћерке Михајла VIII Палеолога, Урош се окреће византијским противницима, краљу Сицилије, Карлу Анжујском. Урош је укинуо владарске титуле великог кнеза Дукље и Хума и завео централистичку власт. Томе се успротивио Драгутин који је напао оца и поразио га 1276. Урош се замонашио у Хуму и убрзо умро.

Сва три потомка Стефанова сменила су се на српском трону. И док су владавине прве двојице биле сразмерно кратке, Урош је на власти остао више од тридесет година (1243-1276).

Оно што је посебно занимљиво за ово раздобље српске историје јесте појава немачких рудара, познатих под именом Саси. Они су стигли у Србију негде почетком четврте деценије тринаестог столећа бежећи од Монгола, највероватније из Влашке која је била опустошена Татарским походом. Са собом су донели нове технике проналажења и прераде руда племенитих метала, пре свега сребра, бакра и олова. Њихово знање и способност оживеле су производњу метала и широм отворили врата медитеранског тржишта српској привреди. Саси су развили руднике у Брскову, Трепчи, Руднику, Рогозни, Новом Брду и у другим рударским местима. Развој рударства у Србији покренуо је читаво коло привредних и трговачких веза са приморјем и јужном Италијом.

Ако би се то дуго време Урошеве владавине сагледало једним погледом, ма како то било и сложено и опасно, онда би се могло закључити да је Урошево доба било доба бескрвне равнотеже.

Урош је имао ту срећу да су му спољашње околности ишле на руку. Везе са угарским краљем и зближавање са сицилијанским краљем Карлом Анжујским упутиле су га против Византије. Урошева жена Јелена, била је из рода Анжујског, рођака Карлова. Од тих великих планова коалиције и акције уперене против Цариграда није се много остварило, мада је Урош добар део свога времена и пажње управио ка том циљу. Читаву деценију Урош је припремао напад на Византију, али се до краја своје владавине није усудио да направи одлучујући корак.

Тиме је његова дугогодишња влада у Србији остала некако незавршена и недоречена.

Извор

Стефан Драгутин – Стефан Драгутин Немањић. Краљ Србије (1276-1282), краљ Срема (1282-1316). Син Стефана Уроша I и Јелене Анжујске од рода фрушког. Имао два сина Владислава и Урошица (касније монах Стефан) и кћерке Јелисавету (удату за Стефана I Котроманића) и још једну кћерку Урсулу (или Урса) (удату за Павла Шубића). Побунио се против очеве централизације државе. Збацио га са власти уз помоћ Угарске и завладао Србијом 1276. године.

Драгутин је поделио државу на три дела. Краљица Јелена Анжујска је владала областима: Зета, Требиње, Плав и Поибарје. Милутин, Драгутинов млађи брат, је владао јужним делом државе, а Драгутин већим северним делом. Ступио је у антивизантијску коалицију са Карлом I Анжујским, краљем Сицилије. Сломио је ногу, док је јахао поред града Јелаче. Након тог догађаја дошло је до Дежевског споразума: престо је предао брату Милутину који се обавезао да ће га после његове смрти наследити Драгутинови потомци.
Драгутин је после одрицања од српског престола на сабору у Дежеву задржао власт над неким северним деловима државе. Пошто је свог сина Владислава оженио нећаком угарског краља Андрије II, Драгутин је као наследни посед добио Мачву са Београдом, Усору, Соли, и области јужно од Београда. Његова нова држава се називала Сремска краљевина, због чега је Драгутин остао познат у историји као «сремски краљ». Прва Драгутинова престоница је био град Дебрц (између Београда и Шапца), да би касније своје седиште преместио у Београд. Београд је први пут ушао у састав српске државе за време краља Драгутина, а Драгутин је био први српски владар који је владао из овог града.

У то време, именом Срем су називане две територије: Горњи Срем (данашњи Срем) и Доњи Срем (данашња Мачва). Драгутинова Сремска краљевина је у ствари обухватала Доњи Срем. Неки историјски извори говоре да је Стефан Драгутин такође владао и Горњим Сремом и Славонијом, али други извори помињу другог локалног владара, који је владао Горњим Сремом. Име овог владара је било Угрин Чак.

Заједно са братом Милутином, Драгутин је за време своје владавине ратовао против Византије, Бугара и Татара. Потоња сарадња Милутина са Византијом је повредила Драгутинове интересе, те долази до грађанског сукоба између два брата 1301-1312/3 године. Пошто је био у рату и са братом и са угарским краљем, Карлом Робертом, одлучио је да се измири са Милутином 1312. године. Успоставиле су се старе границе. Убрзо се тешко разболео и замонашио примивши име Теоктист. Своју државу је дао на управу сину Владиславу II. Умро је 1316. године.



Извор

Стефан Урош II Милутин Немањић (рођен око 1253, умро у Неродимљу 29.10.1321) је био краљ Србије (1282—1321) и један од најмоћнијих српских владара у средњем веку [4]. Припадао је династији Немањића и био је млађи син краља Уроша I (1243—1276),млађи брат краља Драгутина (краљ Србије 1276—1282, краљ Срема 1282—1316) и отац краља Стефана Дечанског (1322—1331).

Током његове четрдесетогодишње владавине, краљевина Србија је отпочела своје значајно ширење ка југу на рачун Византије са којом је 1299.године успостављена нова граница на линији Охрид—Прилеп—Штип (које су држали Византинци),чиме је српској држави прикључен северни део данашње Албаније и већи део данашње републике Македније. Поред тога, водио је успешне ратове са Бугарима од којих је трајно освојио Браничево са Кучевом и Татарима. После Драгутинове смрти 1316.године дошао је у сукоб са краљем Мађарске Карлом Робертом (1310—1342) због заузимања поседа свог брата и у њему је изгубио Мачву и Београд(1319),али је успео да задржи Рудник и Браничево. Он је први краљ Србије који постаје озбиљан политички фактор у региону, који склапа офанзивне савезе,али и бива мета јаких савеза околних држава. Паралелно са тим, он женидбама успева да обезбеди освајања из успешних ратове са Византијом и Бугарима, док сукоб са Татарима окончава слањем свог сина наследника Стефана као таоца.

На унутрашњем плану је извршио промену са рашког скромног двора,церемонија и титула на византијско уређење са раскошним двором.. Подигао је и обновио већи број манастира и цркава међу којима се издвајају Богородица Љевишка, Грачаница, Краљева црква у Студеници, Богородица Тројеручица у Скопљу, Старо Нагоричане и његова задужбина Бањска на простору његове државе односно манастирска црква у Хиландару ван његове државе. Паралелно са развојем сакралне архитектуре која је у његово доба добила нови облик познат као Вардарски стил, развијала се и фортификациона архитектура у којој су најзначајнији домети манастирско утврђење у Хиландару и проширење Београдске тврђаве градњом Западног Подграђа са пристаништем . Због свог задужбинарског деловања је канонизован две и по године након смрти и проглашен Светим краљем, а његово житије је написао његов пријатељ и архиепископ српски Данило II (1324—1337).

Женио се чак пет пута,последњи пут Симонидом 1299.године и из тих бракова је имао два сина Стефана и Константина и две ћерке Ану и Царицу (Зорицу). Иако је значајно проширио и ојачао српску државу и увео византијско уређење у њу, није успео да консолидује унутрашње прилике у земљи, тако да је после његове смрти дошло до грађанског рата. Против његовог законитог наследника и млађег сина Константина побунио се старији син Стефан (Ћоровић наводи да је Константин био старији,а у борбе око престола се укључио и Драгутинов син Владислав који је према Дежевском споразуму из 1282.године требао да наследи Милутина. Расуло у земљи је било толико да се поједина властела једноставно одцепила(као Бранивојевићи у Захумљу, а банде пљачкаша су нападале чак и поворку која је преносила Милутиново тело у његову задужбину манастир Бањску.

Извор

Стефан Дечански је владао од 1321-1331. године. За време његове владавине Андроник III са југа и бугарски цар са истока су кренули у поход на Србију.

У бици код Велбужда 28. јула 1330. године убијен је бугарски цар. Андроник III није наставио поход на Србију, а ни Стефан није кренуо у поход на Византију. Стефан није освајао територије, сто је изазвало незадовољство властеле и његовог сина Душана.

У лето 1331. године Душан је збацио Стефана са власти. Стефан Дечански је затворен и умро је у тамници.

Син краља Милутина и отац цара Душана, најтрагичнија је личност у владалачкој лози Немањића.. Владао је од 1321. до 1331. године. Још за живота свога оца краља Милутина добио је на управљање зетску област, али је ускоро сковао таверу да скине оца са престола, па је у томе осујећен. Протеран је у Византију са породицом међу којом је и његов син, касније цар Душан. По наређењу необавештеног оца, био ослепљен, а по наређењу лакомисленог сина био у старости удављен ( у Звечану 1336. године). При ослепљењу јавио му се свети Никола у храму на Овчем пољу, и показао му његове очи рекавши: "Стефане, не бој се, ево твојих очију на моме длану, у своје време ја ћу ти их вратити". Пет година провео у Цариграду као заточеник у манастиру Сведржитеља (Пантократора). Стефан Дечански проширио је државу на југ, према Византији, а када су се Византијци удружили са Бугарима, потукао је Бугаре на Велбужду, захваљујући вештини и храброшћу свога сина Душана, који је већ био проглашен за краљевића. Својом мудрошћу и подвигом, кроткошћу и благочешћем, трпељивошћу и благодушношћу превасходио је Стефан не само све монахе у манастиру него и сав Цариград. Када се наврши 5 година, јави му се опет свети Никола и рече му: "Дошао сам да испуним своје обећање". И осени слепог краља крсним знамењем, и краљ прогледа. Из благодарности Богу саградио храм Дечански, једно од ретко дивних дела византијске уметности и један од најзнаменитијих споменика негдашњег српског благочешћа. Свети краљ Стефан са светим Савом и светим кнезом Лазаром чини једну прекрасну тријаду од светости, благородства и самопожртвовања, које је народ српски дао. Као мученик проживео свој земни век, и као мученик скончао 1336. године примивши венац бесмртне славе од Сведржитеља, коме је верно послужио.

Извор

Владавина Стевана Душана почиње 1331.године и као краљ он влада до 1345. године. Од 1346. године он влада као цар - највећи војнополитички успон Немањићке државе. Србија израста у водећу силу на Балкану. У Скопље је 16. априла 1346. године, Стеван Душан свечано крунисан за "ЦАРА СРБА И ГРКА" уз присуство бугарског и српског патријарха и представнике светогорских манастира. Државни сабор је на Спасовдан, 29. маја 1349. године усвојио "ДУШАНОВ ЗАКОНИК" који је допуњен, такође, на Спасовдан, 1354. године. Владари из лозе Немањића су по правилу умирали у монашком звању и проглашавани су за свеце, цар Душан је у овом погледу изузетак.

1332. године дошло је до побуне у Зети под вођством зетског војводе Богоја и арбанаса Димитрија Суме. Буна је убрзо угушена. Са новим бугарским царем Иваном Александром су успостављени савезнички односи, па се краљ Душан у пролеће 1332. године оженио Јеленом, сестром бугарског цара. Босански бан Стефан II Котроманић је желео да освоји цело Захумље, јер је само део Захумља освојио 1326.год. после сукоба са Бранивојевићима. У том сукобу су учествовали и Дубровчани, заједно са баном Стефаном II, и пошто је затрта породица Бранивојевић, и пошто су Стефан и Дубровчани поделили међусобно њихове територије, Дубровчани судобили Пељешац са Стоном. Дубровчани за време краља Стефана Дечанског нису успели да легализују управу над Пељешцем и Стоном, па су то покушали за време краља Душана. 1333 године, Стефан Душан је издао повељу у Пологу, којом је Дубровчанима уступио приморје од Стона до Дубровника, са острвом Посредњицом код ушћа Неретве, уз обавезу да на рачун „стонског дохотка“ исплаћују 500 перпера, плус 8000 перпера које је требало платити одмах, док су се Дубровчани обавезали да ће дозволити верску слободу православном становништву добијених територија. Дубровчани су суму од 500 перпера плаћали и босанском бану, који је исте године издао повељу којом је потврдио право Дубровника на Стон, те су на миру могли користити своје нове поседе које су исте године почели да утврђују. Услов је био и да у Стону остане "Српски поп да поје",јер је то епископију основао још свети Сава,али су Дубровчани то поштовали само до 1349 године када су довели католичког свештеника. Већ 1332. године Душан је освојио град Струмицу. Захваљујући саветима византијског пребега Сиргијана освојени су: Прилеп, Охрид, док је сам Сиргијан освојио Костур. Пред напад на Солун извршен је атентат на Сиргијана, од стране Сфранцеса Палеолога, кога је ангажовао сам цар Андроник III, те је Душан одустао од борбе. Склопљени су савезнички односи са царем Андроником III (1334) јер су северне границе угрозили Угри који су стигли до Жиче. Душан је успешно потукао угарску војску и успоставио границу на реци Сави. Једно време је у састав Душанове државе улазио и Београд.

У ово време пада једна од интимнијих слика из Душановог живота. Будући да са Јеленом није имао деце, радило се на томе да се од ње растави и ожени Јелисаветом, кћерком немачког цара Фридриха Лепог. Преговоре је 1336. године без сумње водио Палман Брахт, вођа немачких најамника у Србији,такозване Алеманске Гарде. Када је посланство стигло у Аустрију и када је млада кнегињица чула за кога треба да се уда, "у једну варварску земљу на истоку, за једног краља туђе вере и већ жењена" пала је у постељу из које није ни устала. После овог догађаја Јелена се пожурила да роди сина и тако умири Душана.И заиста, у зиму 1336 или пролеће 1337 Јелена је на сумњив начин добила сина Уроша, и тако учврстила свој положај на двору.

После смрти византијског цара Андроника III, на власт долази његов малолетни син Јован V, место кога је управљало регентство (патријарх, царица-мајка и велики дукс Алексије Апокавк). Са политиком регентства се није сложио велики доместик Јован Кантакузин, који је очекивао да регентство припадне њему, као најближем сараднику Андроника III. У Византији је избио грађански рат. Кантакузин је у сукобу са својим противницима претрпео пораз и повукао се у Србију. Душан и Кантакузин су,под утицајем краљице Јелене,склопили савез и донели одлуку да свако од њих двојице задржи градове које освоји. Кантакузин је заједно са војском у којој су се налазили војвода Вратко, потомак Немањиног сина Вукана, и Јован Оливер претрпео неуспех приликом освајања града Сера. Душан је освојио целу Албанију, изузев Драча,који су држали Анжујци, и градове у северној Грчкој. Односи између Душана и Кантакузина су се погоршали када су аграрни феудалци из Тесалије признали Кантакузина за свог цара (1343.). Кантакузин је нове савезнике нашао у Турцима Селџуцима, који су господарили западним деловима Мале Азије. Неславна заслуга за довођење Турака у Европу припада Јовану Кантакузину. Турци су прешавши Хелеспонт (Дарданеле) ступили на европско тле 1343. године. После раскида веза са Кантакузином, Душан је успоставио пријатељске односе са регентством и Јованом V. Први сукоб између Турака и Срба десио се маја 1344. године у бици код Стефанијане. Турци су лукавством извојевали победу тако што су њихови лако наоружани пешаци побегли уз брдо,док су тешко наоружани српски коњаници морали да сјашу и да коње оставе под брдомТурци су онда лако сишли с друге стране брда,узјахали српске коње и поразили тешко покретне,задихане српске витезове,сада сведене на пешаке. Победили су 1345. године деспота (војводу из народних песама) Момчила који се осамосталио у Родопима.


Српска војска је освојила град Сер 25. септембра 1345. године. Освојена је и Халкидика, укључујући Свету Гору Атонску. Увидевши да је Византијско царство ослабило, Душан одлучује да на рушевинама Византије подигне империју једног младог народа пуног снаге. Након свих освајања Стефан Душан је одлучио да се прогласи за цара. Склопио је договор са Светом Гором, која је византиског цара одувек сматрала за свог јединог и легитимног владара. Светогорски Протат је одлучио да се Душаново име спомиње у свим молитвама после имена византијског цара Јована V. За узврат, Душан се обавезао да ће поштовати аутономију Свете Горе. Краљ Стефан Душан се прогласио за цара око Божића (25. децембра 1345.) у граду Серу. Према устаљеним обичајима цариградски патријарх је крунисао цареве на Истоку, а папа цареве на Западу. Пошто се није могао надати да ће га ико од ове двојице крунисати, српска архиепископија је уздигнута на ранг патријаршије. Архиепископ Јоаникије је постао први српски патријарх. Стефан Душан је крунисан за цара Срба и Грка на Ускрс (16. априла 1346.) у Скопљу. Крунисање су обавили српски патријарх Јоаникије и трновски патријарх Симеон. Образложење за овај поступак цар Душан је нашао у учењу хришћанске цркве. Све што је некада Господ даровао првом хришћанском цару, Константину Великом, прешло је у Душанове руке. Мисли се на земље и велике градове „грчког царства“.Душанова титула сада је гласила:Вољом Божјом, Благоверни и Христољубиви цар Србљем и Грком и земље поморске и свему дису (западу).


Након што је Атос потпао под власт цара Душана 1345, он је оптужио грчког проту Нифона, поглавара свих манастира на Светој Гори за месалијанство (односно богомилство), али је Нифона одбранио св. Григорије Палама. Сматра се да је ова оптужба политички мотивисана, јер је Душан хтео да постави српског уместо грчког поглавара.[1]

Цар Душан је Хиландару потчинио цркву Светог Николе у Добрушти код Призрена, цркву Светих Арханђела у Штипу, цркву Светог Николе у Врању са насељима и добрима. Крајем 1347. године цар Душан и царица Јелена посетили су Хиландар. Присуство жена на Светој Гори је забрањено, али су оне заједно са децом боравиле тамо за време опсаде Каталанаца. Цар Душан је Хиландару подарио новац, обновио манастирску болницу. Царици Јелени је дозвољено да постане други ктитор келије Светог Саве у Кареји. Захваљујући даровима цара Душана, Хиландар је постао највеће манастирско властелинство у Српском царству.

Душанов законик је донет у Скопљу 21. маја 1349. године. Има 135 чланова, али је пет година касније допуњен са још 66 чланова тако да укупно има 201 члан. Законодавац је желео да реши најактуелнија питања у целој држави. Првих 38 чланова се односило на Српску цркву. Црквено право је такође било регулисано Номоканоном светога Саве и Синтагми Матије Властара. Од 39-62 члана се утврђују права и обавезе властеле. Судије су биле дужне да суде по закону, а не да суде по страху од цара.

Цар Стефан Душан је умро 20. децембра 1355. године, још увек млад и у пуној снази. Узрок смрти никада није утврђен али се говорило о тровању, можданом удару и чак епилепсији. Сахрањен је у својој задужбини манастиру Светих Арханђела код Призрена. После Душанове смрти Српско царство је постепено почело да се распада.
Када су 1927. године вршена археолошка ископавања на локалитету манастира, у југозападном делу цркве је нађен мермерни гроб за који је установљњно да је царев. У гробу су пронађене испретуране кости које су касније пренесене у цркву Светог Марка у Београду где и данас почивају.



Извор

Стефан Урош V Нејаки је једини син и наследник цара Душана. Владао је од 1355. до 1371, а задужбина му је Манастир Матејча. Он је последњи владар лозе Немањића. У његово време слаби централна власт и обласни господари се осамостаљују. После смрти цара Уроша српска држава престаје да постоји.

Владавина Уроша, сина цара Душана, била је готово у сваком погледу супротна владавини његовог родитеља. И судбина и историја понекад играју немилосрдне игре. Тако је први потомак цара Душана понео надимак Урош Нејаки. Нови српски цар који је титулу наследио од оца није успевао да заштити своју државу, ни од спољних напада, ни од унутрашњих потреса.

И како је већ било правило у средњем веку, и Урош је морао да води битку за своја наследна права. Најозбиљнији противник му је био Симеон Немањић, Душанов полубрат. Иако је целокупна српска властела и црква стала на Урошеву страну на државном сабору у Скопљу 1357Симеон војно далеко снажнији себи је доделио царске достојанствене ознаке и завладао Епиром и Тесалијом 1359. Млади Урош је уз подршку своје мајке Јелене, државног сабора одржаног у Скопљу и Дубровчана успео је да спасе своје владалачко наслеђе. Убрзо српска држава поделила на два царства, Урошево и Симеоново. У већем делу који је обухватао све старе српске земље владао је Урош. Претпоставља се да је умро 2. или 4. децембра 1371. године, вероватно после Маричке битке, као последњи српски цар.

За време његове владавине, 1365. године, за савладара је крунисан краљ Вукашин Мрњавчевић са очекивањем да ће његови потомци (Марко Мрњавчевић) наследити царски престо јер Урош није имао потомака. Те године Вукашинов брат Угљеша преузима од царице Јелене (Урошеве мајке) власт у Серу.

После великих Душанових освајања, цар Урош постаје жртва бахатости властеле која се нагло обогатила у претходним ратовима и пљачкама. Инфраструктурна неповезаност нових територија царевине са језгром отежала је успостављање реда и државних инструмената. Урош Нејаки је проглашен за светитеља 211 година после смрти.

Његове мошти се налазе у фрушкогорском манастиру Нови Јазак. Његов лик и народна традиција о Вукашину Мрњавчевићу, су послужили као основни мотив за историјску драму Стефана Стефановића из 1825.године под именом „Смрт Уроша V“.Пре њега овај мотив је покушао да обради Емануел Козачински, а његов рад је прерадио Јован Рајић под именом „Трагедија цара Уроша“, али та дела немају значајну књижевну вредност.

Извор

Вукан Немањић је био најстарији син Стефана Немање који је својим прворођењем био одређен за наследника српског престола. Још за време владавине свог оца добио је на управу Зету док су млађа браћа Стефан и Растко (Свети Сава) добили на управу Рашку и Хум.

Немањина ненадана абдикација 1196. године и потискивање најстаријег сина са великожупанског престола нису могли проћи без кризе у земљи. Немањина жеља је била да другорођени син Стефан касније прозван Првовенчани добије титулу великог жупана и право на власт над земљом што је код Вукана изазвало осећај увређености. Можда је неумесно истаћи али је очигледно да Стефан Немања није држао до поретка у рођењу што је показао тридесетак година раније када је као најмлађи брат приграбио целу земљу од старије браће Тихомира, Стацимира и Мирослава. Вукана је на непопустљиво држање према млађем брату подстакла чињеница о сукобу мађарских принчева Андрије и Емерика. Склопио је савез са Андријом не би ли успео да уз његову помоћ дође до српског престола. Католички елемент у Зети тешко је подносио претежни утицај православља у Немањиној Србији а Вукан се 1198. године обратио папи са молбом да у његову земљу упути легате и појача надзор и утицај западне цркве. Папа се одазвао тој молби и почетком 1199. године упитио је у Зету два своја посланика али је своју шаљући их своју препоруку за њих упутио и великом жупану Стефану. Вуканов циљ је био да уз помоћ католичке цркве дође до престола али римски поглавар није желео да слањем посланика истакне Вукана против брата већ само да ојача утицај рима на српске земље. Стефан се држао врло вешто и предусретљиво прима оба папина легата и у писму папи као „свом духовном оцу“ поручује да ће упутити своје посланство у Рим. Такође моли папу да му пошаље краљевску круну и нада се да ће од папе добити заштиту од Вукана и Мађара. Папа Иноћентије III је имао смао црквене интересе и пристао би да Стефану пошаље краљевску круну да би добио једног поглавара више али је мађарски краљ устао против те намере. То је поспешило мађарске намере и у савезу са Вуканом 1202. године Мађари су продрли у Србију. Вукан је постао велики жупан и добио рашке земље и нишку област а мађарски краљ Емерик је узео за себе титулу српског краља и област источно од Мораве. Тако Вукан постаде мађарски вазал као и босански бан Кулин. По Стефановим причањима Србија је том приликом била опустошена а он се склонио у бугарску код пријатеља свога оца. Врло брзо већ 1203. године између Бугара и Мађара дође до сукоба ради граница у источној Србији и Мађари се повукоше из Браничева а Вукан из нишке области а Стефан се 1204. врати у Србију на свој престо а Вукан повуче у Зету. Тако је испуњена Немањина жеља који је преминуо 1199. године да Вукан буде краљ зетске области а Стефан српски велики жупан.

Када је Сава Немањић 1208. године дошао у Србију и донео очево мртво тело, успео је да измири старију браћу над очевим ковчегом. Већ у лето 1208. године Вукан је умро или бар није био на власти у Зети што сведочи податак да се тада као кнез ове области помиње његов најстарији син Ђорђе који се 3. јула 1208. заклео на верност млетачком дужду без обзира на стрица Стефана и био спреман да са Млечанима ратује против Арбанаса Димитрија Прогоновића иначе зета своје куће. Ипак Ђорђе је био прилично самосталан у вођењу своје земље.

Поред Ђорђа Вукан је имао још два сина и то: Стефана који је подигао манастир Морачу и монаха Дмитра. Дмитров син је Вратислав а унук Вратко који је отац Милице, жене кнеза Лазара Хребељановића.

Иначе оно што је јако интересантно за порекло српског народа и једно од највећих ако не и највеће племе Васојевића, чије је матично подручје у пределу црногорских брда, то је да је управо ово племе настало из лозе Вукана Немањића. Наиме, родоначелник племена Васо имао је три брата Краса и Ота (од кога су шиптарска племена Краснићи и Хоти) и Озра (од кога су Озрнићи) а по некима и Пипа (од кога су Пипери). Они су синови Костадина чији је отац био Стефан. Стефанов отац је био Васоје а деда Костадин, по некима син Вукана Немањића али вероватније унук од сина Стефана.

Извор

Растко, најмлађи син Стефана Немање и Ане, рођен је око 1173. године. На двору својих родитеља добио је врло солидно образовање и од ране младости показује љубав према књизи. Тежећи савршенијем животу, млади Растко напустио је дом својих родитеља и отишао у Свету гору, где је већ било српских монаха, и у осамнаестој години живота примио је монашки чин и добио име Сава. У току свог подвижничког живота изродио се у њему стваралац и прегалац, особине које су наши монаси показивали вековима.
Захваљујући материјалној помоћи коју су му слали родитељи и брат, монах Сава је помагао светогорске манастире, а нарочито манастир Ватопед и сазидо је у њему три цркве: цркву Богородице на граду, на пиргу цркву Преображења и цркву Св. Јована Златоуста. Сем тога, покрио је оловом велику манастирску цркву.
Када је Стефан Немања предао престо свом средњем сину Стефану, задржао се у Србији још неко време, а потом је дошао у манастир Ватопед. Одавде су два монаха Сава и Симеон, кренули на поклоничко путовање светогорским светињама. Иако су постали други ктитори манастира Ватопеда, пожлели су и остварили племениту намеру да у Светој Гори подигну српски манастир. Бавећи се у Цариграду пословима манастира Ватопеда, монах Сава је добио дозволу да обнови разорени манастир Хиландар. Обнова манастира Хиландара завршена је 1199. Године. За потребе манастира Хиландара монах Сава је написао Хиландарски типик, а за Карејску ћелију је написао Карејски типик који је јединствен у целом православном свету. Наиме, у току једне седмице Псалтир се на богослужењу прочита једанпут, а у току Васкршњег поста двапут. Међутим, по Карејском типику Псалтир се цео прочита у току једног дана.
Свети Сава је од Хиландара начинио најбогатији светогорски манастир, чије се богатство истицало првенствено богатством духовног живота његових монаха. Из Хиландара су излазили, не само наши први и најбољи књижевници, него и управници Српске цркве, архиепископи, епископи и патријарси. Колики је био значај Хиландара за Српски народ показују и многи дарови којима је дарован како од Српских владара тако и од народа. Све до ХVII века Хиландар је био наша највећа школа и расадник наше просвете и културе. Захваљујући Хиландару до данас су нам остали сачувани многоброји споменици средњовековне уметности и културе.
После представљења монаха Симеона, Сава се често повлачио у Карејску испосницу. Ту је у дубоком миру и молитвеном тиховању доносио најзначајније одлуке у историји Српске цркве и народа. У Карејској испосници Свети Сава је сазнао и за ратну несрећу која је задеслила Српски народ због свађе између Вукана и Стефана. Велико и родољубиво срце Савино, и поред највећег аскетског расположења, није могло да му допусти да он мирно остане, моли се и пости у Светој Гори, док се у његовој Отаџбини руши и упропашћује све оно што је мукотрпно стекао његов отац и светитељ Симеон - Стефан Немања. Он, који је раније без размишљања одбијао све молбе оца и мајке да дође у Србију, сада је одлучио да притекне у помоћ своме народу. Са већ прослављеним од Господа моштима свога оца, чији култ је био развијен не само на Светој Гори већ и у Србији, Свети Сава долази 1208. године у Србију да измири завађену браћу и да спасава душу свога народа. Дошавши у Србију, сада већ архимандрит Сава, се заједно са својим ученицима, који су заједно са њим дошли из Хиландара, настанио у манастиру Студеници. Боравећи овде у очевој задужбини, архимандрит Сава је размишљао о потребама и задатцима Српске цркве.
Пуних девет година Свети Сава провео је у Србији. Путујући по својој Отаџбини увидео је много недостатака и проблема који су били присутни у Србији. Приметио је да парохијски свештеници нису били довољно спремни и образовани да преузму задатке који су се поставили пред њима. Недостатак српске више јерархије Свети Сава је такође забележио као велики недостатак за развој младе Српске државе. Сигурно да су ови, као и остали недостатци који су били присутни, дубоко утицали на Светог Саву да по повратку у Свету Гору почне размишљати о самосталности Српске цркве. Две године је провео на Светој Гори, обнављајући и утврђујући стечене везе са утицајним и зуначајним људима који су му касније помогли да издејствује самосталност за Српску цркву.
Године 1219. Свети Сава одлази у Никеју да затражи самосталност Српске цркве. Убедивши цара Теодора I Ласкариса и патријарха Манојла Сарантина да Охридска архиепископија са својим свештенством није у стању да мисионари у Србији, Свети Сава је успео да 1219. године осамостали Српску цркву. За првог српског архиепископа Свети Сава је хиротонисан на празник Успења Пресвете Богородице 1219. године у Никеји.
По повратку из Никеје Светог Саву је чекао огроман посао на организацији Српске цркве. Он се заједно са својим ученицима, које је повео из Хиландара, прихватио посла. Преводили су и преписивали књиге, оснивао је нове епархије а на већ постојеће постављао своје ученике у које је имао велико поверење. У том периоду настаје и Крмчија која је одиграла огромну улогу у стварању Српске цркве, државе и културе.
Све епископије подељене су на протопопије, на чијем челу су били протопопи, који су имали за дужност да искорењују многобожачке обичаје, да крштавају некрштене, венчавају многобожачке бракове. Тиме је Свети Сава хтео да ојача српску породицу да би преко јаке породице створио снажну државу. Поред великих обавеза у организацији Српске цркве Свети Сава је налазио времена и да помогне своме брату Стефану Првовенчаном у државним пословима.
Велико незадовољство због самосталности Српске цркве показивао је Охридски архиепископ Димитрије Хоматијан. Он је писао Цариградском патријарху Герману да је давањем самосталност Српској цркви нанесена велика штета Охридској архиепископији. Међутим, Свети Сава је све ове притужбе, својом способношћу, решавао без великих проблема.
Када је већ увелико средио стање у српској цркви Свети Сава је крену на своје прво путовање по Светој земљи. Том приликом је подигао манастир Светог Георгија који је служио као прихватилиште за српске поклонике. Подигао је и манастир Светог Јована на Синају. Са путовања по Светој земљи донео је три велике светиње: икону Богородице Тројеручице која се данас налази у манастиру Хиландару и икону Богородице Млекопитатељнице и штап (патерицу) Светог Саве Освећеног који се чувају у Карејској испосници.
По повратку из Свете земље Свети Сава је још неко време управљао Српском црквом да би се 1233. године повукао и за свога наследника предложио Арсенија Сремца свог дугогодишњег ученика и сарадника. И овим поступком Свети Сава показује своју величину и мудрост. Пошто се повукао са свога положаја Свети Сава је кренуо на своје друго поклоничко путовање по Светој Земљи. При повратку са овог путовања упокојио се у Трнову 14. Јануара 1235. или 1236. године. Његове мошти пренесене су из Трнова у манастир Милешеву у мају 1237. године и овде су почивале све до 1594. године док их Синан-паша није однео у Београд и спалио на Врачару.
И после спаљивања моштију Свети Сава је остао духовни вођа српског народа. Српске школе прихватиле су Светог Саву као свог заштитника и славе га не само у отачаству, него и у целом расејању. Култ Светог Саве прешао је све политичке и црквене границе и доспео у све крајеве света где Срби данас живе и још му подижу нове храмове. Захваљујући култу Светог Саве , српски народ пружао је жилав отпор да би очувао православну веру, националну свест и успомену на своју мукотрпну али сјајну прошлост. У томе му је помогао Свети Сава који је био и остао „вођа пута који у живот води“.

Извор

Дмитар (или Димитрије) је био српски жупан, син Вуканов, унук Стефана Немање. Као монах Давид постао је светитељ у Српској православној цркви.

О њему има мало података и ретко се помиње. Зна се да је у априлу 1271. молио византијског цара Михаила VIII Палеолога да потврди Хиландару неки посед на реци Струми. После тога се закалуђерио и узео име Давид. У августу 1281. ангажовао је зидаре из Дубровника да му сагради цркву Давидовицу код Бродарева на Лиму. Помиње се још и 1286. када је путовао у Јерусалим. Његов унук Вратко је отац Кнегиње Милице. Празнује се сваког 24. септембра (7. октобра по новом календару) у Српској православној цркви.

Извор

Симеон Немањић или Синиша Урош или Синиша Урош Палеолог (грч. Συμεών Ούρεσης Παλαιολόγος), цар Епира од 1359. до 1366. године, владар Тесалије од 1359. до 1371. године. Симеон је био син краља Стефана Уроша III Дечанског и византијске принцезе Марије Палеолог, Стефанове друге жене. Марија је била ћерка Јована Палеолога и унука цара византијског Михајла VIII Палеолога. Симеон је био полубрат цара Душана и по том основу је тражио право на престо по Душановој смрти. Године 1359. одметнуо се од Уроша Нејаког, цара Србије и постао самосталан владар. Са царском титулом владао је јужним областима Србије и Епиром. Умро је 1371. године.

Извор

Јован Урош,последњи изданак лозе Немањића, син Епирског цара Симеона Немањића и његов наследник на епирском престолу. Владао је од 1371. до 1372. године Епиром као цар. Након његове смрти Епирско царство је нестало са политичке карте Европе. Замонашио се и добио име Јоасаф. У Српској православној цркви прославља се као светитељ. Ктитор је манастира Метеори који се налазе на стрмим стенама крај грчког града Стагој.

Извор

Рођен је око 1200. године као четврти син српског Краља Стефана Првовенчаног. На крштењу је добио име Предислав. Пре избора за трећег по реду српског архиепископа био је у манастиру Хиландару одакле је изабран за епископа хумског. Св. Сава II био је изабран за архиепископа Српске цркве, још за живота св. Арсеније Сремац који се због болести повукао са архиепископског престола. За његовог наследника изабран је 1264. године и узорно управљао Српском архиепископијом, као и његови претхоцници, до 1271. године. Знамо да је за време његове архиепископске управе Српском црквом, брат његов и краљ Србије Урош I Немањић (1243-1276) са јаком војском покушао да освоји Мачву 1268. године, али је био заробљен, па је по уговору са Угрима (Мађарима) обећао дати на управу престо Србије њиховом зету, свом сину Драгутину, који се био оженио кћерком угарског краља, Катарином.
Архиепископ Арсеније управљао је Српском црквом седам година. Упокојио се 8. Фебруара 1271. Године и сахрањен је у цркви Светих Апостола у Пећи.

Извор

Svaka cast za temu
Saznao sam dosta toga sto nisam znao i vredi sve pazljivo procitati

Ана Дукени је краља Радослава наговорила да се потписује на грчком, због ње ће краљ изгубити престо, са њом ће бежати у Дубровник, и најзад, отеће му је један Француз што грозно краљу запрети смртоносним мачем. Цар Душан је своју љубав према краљици Јелени скупо платио - један од грехова због којих није постао светац био је што је увео Јелену, бежећи од куге, на Свету Гору. Јелена Анжујска, била је прави проповедник латинске вере, и чинила је све да мужа, Уроша наговори на унију с Римом. Баш као што је Ана Дондоло, мужа Стефана Првовенчаног, окрунила папином круном. А Мађарица Катарина, кћи краља Стефана Петог, доживела је да се о њену љубав отимају два српска краља, Драгутин, који је оженио, и Милутин, који је навео да побегне с њим из манастира. Изгледа да је, у буљуку грчких, византијских, бугарских, мађарских, венецијанских, немачких и француских принцеза, удатих на српски двор, најбоља ипак била једна од ретких Српкиња - "царица Милица"

Под папучом Гркиње Ане,
краљ почео да се потписује на грчком

Јиричек тврди да српска историја нема моћнијих владарки, као што је имала Византија: Ирина и Теодора биле су царице које су владале преко својих мужева. Моћније од њих. Писац даље набраја српске снахе које су биле или из Бугарске или Гркиње из Византије. Нешто католикиња са Запада: Францускиње, Италијанке и Мађарице, итд. Жена краља Владислава била је кћи бугарског цара Асена ИИ (у чијем је дворцу, у Трнову умро Св. Сава). О овој принцези се не зна ништа, али описаћемо једну која је била метафора онога што Библија зове Содома и Гомора, ако не дословно, онда метафорично. Жена најстаријег сина Стефана Првовенчаног, Стефана Радослава - Гркиња из Епира, Ана, држала је најслабијег Немањића као змија жабу у двоструком ропству: културном и моралном. Јадног Радослава толико је грецизовала, као принцеза царске крви, да се он на српским повељама потписивао грчки. Трчао за њеним оцем, епирским царем Теодором, као мачићи за мачком. Мислио да поништи дела Св. Саве и крваво стечену аутокефалност српске цркве, баци под тепих, да српску цркву стави поново под грчку власт (охридске архиепископије), као што је било пре Св. Саве.

"Најнесташнија" српска краљица Ана Дукени, оставила краља због неког Француза

Крст краља Радослава била је његова жена Ана Дукени, за коју српски црквени извори кажу све најгоре: дама крајње слободног понашања, Радославу као да то није сметало. Црквени извори кажу да је Радослав био толико под утицајем своје жене, да је изгубио разум. Морао да бежи са женом у Дубровник, затим у Драч, где је Радослав доживео понижење до дна, као мушкарац: њему, краљу, отела је жену, нека мушка протува. Црквени извори елегантно кажу: "Један Фруз (француз) грозно запрети краљу смртоносним мачем". Краљ се повукао испред мача и изгубио краљевину и жену, остало му само да се врати у отажбину, да оде у манастир као калуђер Јован. Његова жена "лепа Ана" пошто је "протутњала" младост, вратила се оцу у Епир, завршила вероватно као и муж у неком женском епирском манастиру. Од свих жена Немањића, Ана Дукени је најмање држала до свога мужа.

Душанова Јелена, сестра бугарског цара,
пратила је мужа на војним походима

Трећа жена Стефана Уроша ИИ (Милутина), исто тако Ана, била је кћерка бугарског цара Ђорђа Тертерија И. Када је овај после петнаест година отерао, отишла је за Цариград и удала се за неког епирског кнежевића. Теодора је била жена Уроша ИИИ (Стефана Дечанског). Заједно са мужем и синовима, Душаном и Душицом, протерана је у Цариград. Родила је Душана.

Јиричек мисли да је највише вредела Душанова жена, Јелена - сестра бугарског цара Јована Александра. Католички извори је мрзе, Мавро Орбин за њу каже дословно: "перверзна дама, непријатељ католика". Први епитет је добила због друге особине. Душана је потпуно везала за себе. Заједно су били на Св. Гори, кад су бежали од куге. Према византијским изворима (Јован Кантакузен) Јелена је пратила мужа у ратним походима: На Солун против Босне, заједно са мужем посетила католички Дубровник.
Ово је можда најскладнији брак Немањића, али цар Душан је брачну срећу скупо платио. Једини Немањић који није светац: нешто што је због везаности за женину сукњу, водио Јелену на Св. Гору - што је по калуђерском мишљењу смртни грех, нешто што је наредио да му се задави отац, Стефан Дечански (чудна је политика наше цркве: Немања је светац, иако је индиректно убио свог брата Тихомира: поразио га у једном боју на Косову (1168). (Тихомир бежао, и онако тежак у оклопу, удавио се у Ситници.) Милутин је према Владимиру Ћоровићу, запањивао свет својим начином живота, па је опет светац. Можда зато, како смо раније рекли, што је био велики градитељ и ктитор. Сазидао стотинак цркава и манастира. Јиричек посебно истиче да ниједна жена Немањића није била из Босне, али да је кћерка краља Драгутина, била жена босанског бана, Стефана И (звала се Јелисавета).

Краљица Евдокија отерана
под изговором да је шугава

Исти извор каже дословно "Гркиње нису биле омиљене". Евдокију, синовицу Исака Анђела, отерао је Стефан Првовенчани под изговором да је шугава (Ћоровић). Због Ане Дукени, коју смо детаљно описали, је протеран из Србије. Нећемо описивати Симониду, јер је њену драму објавило "Српско наслеђе" детаљно, у једном од претходних бројева. Али морамо поновити да једна византијска принцеза нити је волела мужа, нити Србију и да је за мужевог живота маштала о манастиру, да би се склонила од Милутинове љубоморе. То јој је успело тек после његове смрти. (Мавро Орбин пише да јој је Милутин у осмом лету "оштетио" материцу, па није имала деце.)

Запад или католичанство, давало нам је следеће снахе: друга жена Стефана Првовенчаног, Ана Дондоло, типичан политички брак, Јевдокија је због ње отерана и вређана. Стефан Првовенчани је хтео краљевску круну и добио је од папе преко своје жене, јер је њен деда, Енрико Дондоло, тада био сила првог реда.

Јелена Анжујска, радила је да Србе
приведе католичанству

Друга краљица, коју не виде једнако Јиричек и Ћоровић је Јелена Анжујска, Францускиња. Константин Јиричек пише као да је постхумно заљубљен у њу, отприлике као Толстој у Наташу Ростов. Јиричек каже да је Јелена Анжујска родила Драгутина и Милутина, да је сигурно царске или краљевске крви, оштроумна, добра, дарежљива, високоморална и како смо раније на једном месту рекли, наџивела мужа, а изгледа и једног сина, Драгутина. Наводно је била једнако популарна код Срба и Латина у приморју, поштована од обе цркве, оставила трајну супомену у Дукљи, обновила чувени град Дриваст или Дривост. Град су разорили Монголи у једномсвом налету. Подигла је католичке цркве у Котору, Бару, Улцињу и Скадру. Манастире фрањевачког реда и само један српски манастир Градац на Ибру. Даривала католичке манастире код Бара, остала до краја живота у латинској вери. Наговарала мужа да прими унију са Римом. Уопште, Јиричек пише о њој као о католичкој светици.

Ћоровић и други српски извори нису склони да Јелену Анжујску дижу у небо. Виде у њој само једну од безброј католичких мисионара, да преобрати "шизматичке Србе" у једину спасавајућу католичку веру. (Опет морамо да се чудимо скромном знању многих наших умника: цркве су се занавек раздвојиле у XИ веку (1054), али ако је неко шизматик, онда је то Рим, који је осамстоте године (800) поред живог византијског цара, крунисао Карла Великог за цара (Енглез и протестант, Велс, каже хладно у својој умној "Историји света": "Грчко православље је дубље и старије од латинског католицизма") Узгред, цар Душан правилно каже у Законику за католике ("латинска јерес"). Ћоровић нити Јелену Анжујску, нити њеног мужа, Уроша И невиди као велике личности.

Мађарицу Катарину, волела су два брата,
оба краљеви, Драгутин и Милутин

Од Мађарица, води порекло Катарина, кћерка краља Стефана В и његове жене Јелисавете. Она је била жена краља Драгутина и њу црквени извори хвале. (Њена сестра, Јелисавета, била је једна од четири Милутинове жене). Била је калуђерица негде близу Пеште. Милутин је готово отео из манастира, али због рођачких веза и црквених обзира, морао да је врати у манастир. Ова Мађарица је занимљива, по томе што оправдава глас који бије Мађарице: азијска крв + европска култура. (Она се опет удавала, из манастира, па опет враћала у манастир).

Једна Млечанка, Констанца, била је удата за Драгутиновог сина, Владислава. Опет се појављује једна Јелисавета, немачке крви. Цар Душанова жена, Јелена, дуго није могла да роди сина, па је овај мислио да се ожени поменутом Јелисаветом Хабсбург, чији је отац, вероватно због изгледа, имао име Фридрих Лепи. (Ово је можда прилика да опишемо Немањиће као расни тип, са изузетком Његоша, то је најлепша српска династија. Немања је био пре 1180. у Цариграду, као византијски полуроб цара Манојла Комнина. Грци га пљували, али се дивили његовој особитој мушкој лепоти: за главу виши од свакога, широких рамена).

Византијски извори редовно нерасположени према Србима, што је можда нормално, због аутокефалности српске цркве и што је Душан освојио пола Грчке са Св. Гором, кажу за последњег Немањића, Уроша: "Красан ликом и стасом, пријатан за око. Жаока је на крају, и духовне природе. Урош је за поменуте изворе "млад умом". Елегантан израз за човека скромне памети.

Протокол српског двора: Владар је племиће ословљавао са "Возљубљена браћо"

Истим изворима дугујемо опис српског двора из средине ЏИИИ века. По византијским изворима, Срби су пре Милутина живели примитивно, краљице преле, поменута Катарина из Мађарске. Поред тога била је јадно обучена. Српски извори враћају мило за драго: византијска раскошност им је смешна. Срби нису знали за евнухе, који су чували царске кћери. За време Милутина, почеткомXИВ века као да је све другачије. Византијска делегација која је преговарала о Милутиновом браку са Симонидом, госпођом из Цариграда дочекана су господски. Милутин као да је изашао из народне песме, "сав у свили и кадифи", исто тако сијало је од злата на себи. Јело се двоструко више него што је нормално, исто важи и за пиће. Низале се здравице. Милутин наздрављао, Византијци исто. Право утркивање у господству, лепоречивости, јелу и пићу. (Треба рећи да је време које описујемо, XИИ и XИИИ век, време суровости: кад су крсташи пролазили кроз Србију и Бугарску, тукли су се "с главом наопако" на тзв. "вучји начин", а Грци се против њих тукли отровним стрелама, заробљенике вешали на дрвеће, исто "на вучји начин" са главом наопако").

Немањићи су племиће ословљавали као "возљубљену браћу". Кантакузен прича да кад српски племић дође краљу, обојица сјашу с коња, властелин пољуби краља у груди и у уста. Кад се сретну по други пут поздрављају један другог јашући.

Ко год се држао себе, мора да има пратњу. Посланик најмање тројицу на коњима. Кад се Душан оженио Бугарком Јеленом коњичка послуга и дубровачки изасланици, добили су неку врсту униформе - једнако одело.

Поклони су били обавезни: Стефан Првовенчани на састанку у Равном добио је од мађарског краља Андрија ИИ - скерлетну одећу, украшену драгим камењем, бисером, пехар, коње са златним уздама.

Цар Душан је измењао дарове са византијским царом Андроником.Говорило се песничким језиком: Стефан Првовенчани је причао за коње које је добио од мађарског краља као да су сијали као Сунце.

Цар Душан просио Немицу Јелисавету,
кћи краља Фридриха

Српским владаркама за време Немањића и после њих бавио се српски историк првог реда, монах, хиперобразовани интелектуалац Иларион (Руварац). У знаменитом чланку из 1934. "Краљице и царице српске". Нећемо понављати шта су о овој теми писали Јиричек, Ћоровић или непоуздан католички опат из Дубровника, Мавро Орбин. Према Руварцу, средњи син Стефана Првовенчаног, Владислав, умро је без деце. По једним изворима. А по другим родила му је жена Бугарка, двоје деце.

Према трећим изворима, његова ћерка била је удата за неког кнеза Ћуру Кочића, али није сигурно да је имала сина. Ако је постојао звао се Деса или Теша, а жена му се звала Белослава. Руварац једино изричито тврди: "Љуба краља Владислава била је кћи Јована, Асена, цара бугарског и да се по свој прилици звала Белослава". Све друго се сматра нагађањем.

Руварац је говорио о женама и кћеркама Стефана Дечанског. Када се Дечански двапут женио кћерком бугарског цара Смиљца, оженио га је отац, пре него што га је ослепео. Руварац не зна име овој краљици. Она је значајна, јер је родила цара Душана. Друга жена Стефана Дечанског је Гркиња из царске породице Палеолог. Звала се Марија, коју је грчки извор, Григорас лично знао и био гост краљевског пара. Марија Палеолог је родила Стефана Симеона (Синишу), грецизованог Немањића. Руварац о њему неће да говори, јер је овај Душанов полубрат први отпао од царства. Руварац каже да је Стефан Дечански имао две кћерке: Јелачу и Теодору.

Ми смо у првом делу текста говорили детаљније о Јелени, жени цара Душана. Допунићемо наша знања Руварчевим: Руварац каже да аустријски летописи кажу да је Душан просио једну Немицу, Јелисавету, кћи немачког краља Фридриха. Одбијен "као шизматик", тј. православне, а не католичке вере.

Јадни Руварац, морао је да се бори са ондашњим скромним историјским знањима: хрватски историк, Шиме Љубић, писао је да Душанова жена Јелена није оно што јесте. Хрват је писао да је Гркиња, од Јована док смо ми већ у првом делу рада доказали да је Јелена бугарске крви, ћерка цара Александра. Руварац завршава полемику овако: "но оставимо се Љубића и његовог мусавог Огледала". (Вероватно историјски часопис у коме је писао Љубић). "Руварац импренионира духовном бриткошћу, имао је при руци изворе до којих је данас немогуће доћи: "Историју словенских народов, најпоче Болгором, Хорватом и Србом", Милковићеву "Историју Црне Горе", Муровјева "Живот цара Уроша", итд. Знао је језике, изворе наводи на старогрчком, латинском, старословенском, оно што је рекао о српској историји стоји као пирамида.

Руварац пише у поменутој студији "Краљице и царице српске", да је Мавро Србин звао Душанову жену "Рогозна - Рогосна или Јелена". Прво име подсећа Руварца на царицу Роксанду из српских песама. Даље каже да Хрвати Јелену зову Аном "помешавши може бити жену Урошеву, са матером му".

Јелена, Роксанда, Јелисавета, Јевдокија
- како се звала Душанова жена

Руварац је нашао запис из Хиландара где пише за Јелену: "Представи се царица, српска Јелисавета". Исто тако Јелену зове византијски цар Јован Палеолог, који у једном писму каже за Јелену: "Јелисавета краљица, која је по смрти мужевљевој пребивала у Серу". (Византија није признавала Душана за цара, и зато је у овом извору Јелена краљица). Јелену извори називају: "Царица монахиња Јевдокија". (У Дечанима, или у Беочину). Јелену, тамошњи поменик зове: "глагочестива царица Монахиња Јевгенија". Било како било, Душанова жена је за српску историју Јелена. Руварац је писао о приватном животу цара Уроша о коме се не зна готово ништа. Према овом извору, Урош се родио око 1337. Руварац мисли у поменутој студији, да је Урош убијен 1367. године од "царубице Вукашина". И ово је можда једина грешка великог историка, Вукашин је погинуо на Марици 16. 9. 1371. по старом, а Урош је умро 4. 12. исте године, по истом календару, Вукашин Мрњавчевић није могао из гроба убити Уроша Немањића (исту грешку направио је Његош у "Горском вијенцу")



Извор

Стефан Владислав II је био српски краљ (1316—1325), син краља Драгутина и мађарске принцезе Катарине.

Године 1292. године, Стефан Владислав II је одлуком мађарског суда у наследно власништво добио Славонију. После смрти краља Драгутина (1316. године), Стефан Владислав II је почео да влада државом свог оца, познатом у то време као Сремска краљевина, али га је убрзо краљ Србије, Милутин, победио и затворио. Према Дежевском споразуму из 1282. требало је да после смрти свога стрица краља Милутина преузме српски престо.

После Милутинове смрти (1321. године), Владислав је ослобођен и поново је, уз помоћ Мађара и босанског бана Шубића, завладао земљама свог оца, али је поново побеђен од стране присталица Стефана Дечанског (Милутиновог наследника) у близини Рудника. Владислав се 1324. године склонио у Мађарску. После тога земљама краља Владислава у Босни (Усором и Соли) је завладао бан Стефан II, а око Мачве су се водили дуги спорови између Срба и Мађара.

Краљ Владислав је умро у Угарској после 1326


Извор