Стефан Урош V Нејаки је једини син и наследник цара Душана. Владао је од 1355. до 1371, а задужбина му је Манастир Матејча. Он је последњи владар лозе Немањића. У његово време слаби централна власт и обласни господари се осамостаљују. После смрти цара Уроша српска држава престаје да постоји.

Владавина Уроша, сина цара Душана, била је готово у сваком погледу супротна владавини његовог родитеља. И судбина и историја понекад играју немилосрдне игре. Тако је први потомак цара Душана понео надимак Урош Нејаки. Нови српски цар који је титулу наследио од оца није успевао да заштити своју државу, ни од спољних напада, ни од унутрашњих потреса.

И како је већ било правило у средњем веку, и Урош је морао да води битку за своја наследна права. Најозбиљнији противник му је био Симеон Немањић, Душанов полубрат. Иако је целокупна српска властела и црква стала на Урошеву страну на државном сабору у Скопљу 1357Симеон војно далеко снажнији себи је доделио царске достојанствене ознаке и завладао Епиром и Тесалијом 1359. Млади Урош је уз подршку своје мајке Јелене, државног сабора одржаног у Скопљу и Дубровчана успео је да спасе своје владалачко наслеђе. Убрзо српска држава поделила на два царства, Урошево и Симеоново. У већем делу који је обухватао све старе српске земље владао је Урош. Претпоставља се да је умро 2. или 4. децембра 1371. године, вероватно после Маричке битке, као последњи српски цар.

За време његове владавине, 1365. године, за савладара је крунисан краљ Вукашин Мрњавчевић са очекивањем да ће његови потомци (Марко Мрњавчевић) наследити царски престо јер Урош није имао потомака. Те године Вукашинов брат Угљеша преузима од царице Јелене (Урошеве мајке) власт у Серу.

После великих Душанових освајања, цар Урош постаје жртва бахатости властеле која се нагло обогатила у претходним ратовима и пљачкама. Инфраструктурна неповезаност нових територија царевине са језгром отежала је успостављање реда и државних инструмената. Урош Нејаки је проглашен за светитеља 211 година после смрти.

Његове мошти се налазе у фрушкогорском манастиру Нови Јазак. Његов лик и народна традиција о Вукашину Мрњавчевићу, су послужили као основни мотив за историјску драму Стефана Стефановића из 1825.године под именом „Смрт Уроша V“.Пре њега овај мотив је покушао да обради Емануел Козачински, а његов рад је прерадио Јован Рајић под именом „Трагедија цара Уроша“, али та дела немају значајну књижевну вредност.

Извор

Вукан Немањић је био најстарији син Стефана Немање који је својим прворођењем био одређен за наследника српског престола. Још за време владавине свог оца добио је на управу Зету док су млађа браћа Стефан и Растко (Свети Сава) добили на управу Рашку и Хум.

Немањина ненадана абдикација 1196. године и потискивање најстаријег сина са великожупанског престола нису могли проћи без кризе у земљи. Немањина жеља је била да другорођени син Стефан касније прозван Првовенчани добије титулу великог жупана и право на власт над земљом што је код Вукана изазвало осећај увређености. Можда је неумесно истаћи али је очигледно да Стефан Немања није држао до поретка у рођењу што је показао тридесетак година раније када је као најмлађи брат приграбио целу земљу од старије браће Тихомира, Стацимира и Мирослава. Вукана је на непопустљиво држање према млађем брату подстакла чињеница о сукобу мађарских принчева Андрије и Емерика. Склопио је савез са Андријом не би ли успео да уз његову помоћ дође до српског престола. Католички елемент у Зети тешко је подносио претежни утицај православља у Немањиној Србији а Вукан се 1198. године обратио папи са молбом да у његову земљу упути легате и појача надзор и утицај западне цркве. Папа се одазвао тој молби и почетком 1199. године упитио је у Зету два своја посланика али је своју шаљући их своју препоруку за њих упутио и великом жупану Стефану. Вуканов циљ је био да уз помоћ католичке цркве дође до престола али римски поглавар није желео да слањем посланика истакне Вукана против брата већ само да ојача утицај рима на српске земље. Стефан се држао врло вешто и предусретљиво прима оба папина легата и у писму папи као „свом духовном оцу“ поручује да ће упутити своје посланство у Рим. Такође моли папу да му пошаље краљевску круну и нада се да ће од папе добити заштиту од Вукана и Мађара. Папа Иноћентије III је имао смао црквене интересе и пристао би да Стефану пошаље краљевску круну да би добио једног поглавара више али је мађарски краљ устао против те намере. То је поспешило мађарске намере и у савезу са Вуканом 1202. године Мађари су продрли у Србију. Вукан је постао велики жупан и добио рашке земље и нишку област а мађарски краљ Емерик је узео за себе титулу српског краља и област источно од Мораве. Тако Вукан постаде мађарски вазал као и босански бан Кулин. По Стефановим причањима Србија је том приликом била опустошена а он се склонио у бугарску код пријатеља свога оца. Врло брзо већ 1203. године између Бугара и Мађара дође до сукоба ради граница у источној Србији и Мађари се повукоше из Браничева а Вукан из нишке области а Стефан се 1204. врати у Србију на свој престо а Вукан повуче у Зету. Тако је испуњена Немањина жеља који је преминуо 1199. године да Вукан буде краљ зетске области а Стефан српски велики жупан.

Када је Сава Немањић 1208. године дошао у Србију и донео очево мртво тело, успео је да измири старију браћу над очевим ковчегом. Већ у лето 1208. године Вукан је умро или бар није био на власти у Зети што сведочи податак да се тада као кнез ове области помиње његов најстарији син Ђорђе који се 3. јула 1208. заклео на верност млетачком дужду без обзира на стрица Стефана и био спреман да са Млечанима ратује против Арбанаса Димитрија Прогоновића иначе зета своје куће. Ипак Ђорђе је био прилично самосталан у вођењу своје земље.

Поред Ђорђа Вукан је имао још два сина и то: Стефана који је подигао манастир Морачу и монаха Дмитра. Дмитров син је Вратислав а унук Вратко који је отац Милице, жене кнеза Лазара Хребељановића.

Иначе оно што је јако интересантно за порекло српског народа и једно од највећих ако не и највеће племе Васојевића, чије је матично подручје у пределу црногорских брда, то је да је управо ово племе настало из лозе Вукана Немањића. Наиме, родоначелник племена Васо имао је три брата Краса и Ота (од кога су шиптарска племена Краснићи и Хоти) и Озра (од кога су Озрнићи) а по некима и Пипа (од кога су Пипери). Они су синови Костадина чији је отац био Стефан. Стефанов отац је био Васоје а деда Костадин, по некима син Вукана Немањића али вероватније унук од сина Стефана.

Извор

Растко, најмлађи син Стефана Немање и Ане, рођен је око 1173. године. На двору својих родитеља добио је врло солидно образовање и од ране младости показује љубав према књизи. Тежећи савршенијем животу, млади Растко напустио је дом својих родитеља и отишао у Свету гору, где је већ било српских монаха, и у осамнаестој години живота примио је монашки чин и добио име Сава. У току свог подвижничког живота изродио се у њему стваралац и прегалац, особине које су наши монаси показивали вековима.
Захваљујући материјалној помоћи коју су му слали родитељи и брат, монах Сава је помагао светогорске манастире, а нарочито манастир Ватопед и сазидо је у њему три цркве: цркву Богородице на граду, на пиргу цркву Преображења и цркву Св. Јована Златоуста. Сем тога, покрио је оловом велику манастирску цркву.
Када је Стефан Немања предао престо свом средњем сину Стефану, задржао се у Србији још неко време, а потом је дошао у манастир Ватопед. Одавде су два монаха Сава и Симеон, кренули на поклоничко путовање светогорским светињама. Иако су постали други ктитори манастира Ватопеда, пожлели су и остварили племениту намеру да у Светој Гори подигну српски манастир. Бавећи се у Цариграду пословима манастира Ватопеда, монах Сава је добио дозволу да обнови разорени манастир Хиландар. Обнова манастира Хиландара завршена је 1199. Године. За потребе манастира Хиландара монах Сава је написао Хиландарски типик, а за Карејску ћелију је написао Карејски типик који је јединствен у целом православном свету. Наиме, у току једне седмице Псалтир се на богослужењу прочита једанпут, а у току Васкршњег поста двапут. Међутим, по Карејском типику Псалтир се цео прочита у току једног дана.
Свети Сава је од Хиландара начинио најбогатији светогорски манастир, чије се богатство истицало првенствено богатством духовног живота његових монаха. Из Хиландара су излазили, не само наши први и најбољи књижевници, него и управници Српске цркве, архиепископи, епископи и патријарси. Колики је био значај Хиландара за Српски народ показују и многи дарови којима је дарован како од Српских владара тако и од народа. Све до ХVII века Хиландар је био наша највећа школа и расадник наше просвете и културе. Захваљујући Хиландару до данас су нам остали сачувани многоброји споменици средњовековне уметности и културе.
После представљења монаха Симеона, Сава се често повлачио у Карејску испосницу. Ту је у дубоком миру и молитвеном тиховању доносио најзначајније одлуке у историји Српске цркве и народа. У Карејској испосници Свети Сава је сазнао и за ратну несрећу која је задеслила Српски народ због свађе између Вукана и Стефана. Велико и родољубиво срце Савино, и поред највећег аскетског расположења, није могло да му допусти да он мирно остане, моли се и пости у Светој Гори, док се у његовој Отаџбини руши и упропашћује све оно што је мукотрпно стекао његов отац и светитељ Симеон - Стефан Немања. Он, који је раније без размишљања одбијао све молбе оца и мајке да дође у Србију, сада је одлучио да притекне у помоћ своме народу. Са већ прослављеним од Господа моштима свога оца, чији култ је био развијен не само на Светој Гори већ и у Србији, Свети Сава долази 1208. године у Србију да измири завађену браћу и да спасава душу свога народа. Дошавши у Србију, сада већ архимандрит Сава, се заједно са својим ученицима, који су заједно са њим дошли из Хиландара, настанио у манастиру Студеници. Боравећи овде у очевој задужбини, архимандрит Сава је размишљао о потребама и задатцима Српске цркве.
Пуних девет година Свети Сава провео је у Србији. Путујући по својој Отаџбини увидео је много недостатака и проблема који су били присутни у Србији. Приметио је да парохијски свештеници нису били довољно спремни и образовани да преузму задатке који су се поставили пред њима. Недостатак српске више јерархије Свети Сава је такође забележио као велики недостатак за развој младе Српске државе. Сигурно да су ови, као и остали недостатци који су били присутни, дубоко утицали на Светог Саву да по повратку у Свету Гору почне размишљати о самосталности Српске цркве. Две године је провео на Светој Гори, обнављајући и утврђујући стечене везе са утицајним и зуначајним људима који су му касније помогли да издејствује самосталност за Српску цркву.
Године 1219. Свети Сава одлази у Никеју да затражи самосталност Српске цркве. Убедивши цара Теодора I Ласкариса и патријарха Манојла Сарантина да Охридска архиепископија са својим свештенством није у стању да мисионари у Србији, Свети Сава је успео да 1219. године осамостали Српску цркву. За првог српског архиепископа Свети Сава је хиротонисан на празник Успења Пресвете Богородице 1219. године у Никеји.
По повратку из Никеје Светог Саву је чекао огроман посао на организацији Српске цркве. Он се заједно са својим ученицима, које је повео из Хиландара, прихватио посла. Преводили су и преписивали књиге, оснивао је нове епархије а на већ постојеће постављао своје ученике у које је имао велико поверење. У том периоду настаје и Крмчија која је одиграла огромну улогу у стварању Српске цркве, државе и културе.
Све епископије подељене су на протопопије, на чијем челу су били протопопи, који су имали за дужност да искорењују многобожачке обичаје, да крштавају некрштене, венчавају многобожачке бракове. Тиме је Свети Сава хтео да ојача српску породицу да би преко јаке породице створио снажну државу. Поред великих обавеза у организацији Српске цркве Свети Сава је налазио времена и да помогне своме брату Стефану Првовенчаном у државним пословима.
Велико незадовољство због самосталности Српске цркве показивао је Охридски архиепископ Димитрије Хоматијан. Он је писао Цариградском патријарху Герману да је давањем самосталност Српској цркви нанесена велика штета Охридској архиепископији. Међутим, Свети Сава је све ове притужбе, својом способношћу, решавао без великих проблема.
Када је већ увелико средио стање у српској цркви Свети Сава је крену на своје прво путовање по Светој земљи. Том приликом је подигао манастир Светог Георгија који је служио као прихватилиште за српске поклонике. Подигао је и манастир Светог Јована на Синају. Са путовања по Светој земљи донео је три велике светиње: икону Богородице Тројеручице која се данас налази у манастиру Хиландару и икону Богородице Млекопитатељнице и штап (патерицу) Светог Саве Освећеног који се чувају у Карејској испосници.
По повратку из Свете земље Свети Сава је још неко време управљао Српском црквом да би се 1233. године повукао и за свога наследника предложио Арсенија Сремца свог дугогодишњег ученика и сарадника. И овим поступком Свети Сава показује своју величину и мудрост. Пошто се повукао са свога положаја Свети Сава је кренуо на своје друго поклоничко путовање по Светој Земљи. При повратку са овог путовања упокојио се у Трнову 14. Јануара 1235. или 1236. године. Његове мошти пренесене су из Трнова у манастир Милешеву у мају 1237. године и овде су почивале све до 1594. године док их Синан-паша није однео у Београд и спалио на Врачару.
И после спаљивања моштију Свети Сава је остао духовни вођа српског народа. Српске школе прихватиле су Светог Саву као свог заштитника и славе га не само у отачаству, него и у целом расејању. Култ Светог Саве прешао је све политичке и црквене границе и доспео у све крајеве света где Срби данас живе и још му подижу нове храмове. Захваљујући култу Светог Саве , српски народ пружао је жилав отпор да би очувао православну веру, националну свест и успомену на своју мукотрпну али сјајну прошлост. У томе му је помогао Свети Сава који је био и остао „вођа пута који у живот води“.

Извор

Дмитар (или Димитрије) је био српски жупан, син Вуканов, унук Стефана Немање. Као монах Давид постао је светитељ у Српској православној цркви.

О њему има мало података и ретко се помиње. Зна се да је у априлу 1271. молио византијског цара Михаила VIII Палеолога да потврди Хиландару неки посед на реци Струми. После тога се закалуђерио и узео име Давид. У августу 1281. ангажовао је зидаре из Дубровника да му сагради цркву Давидовицу код Бродарева на Лиму. Помиње се још и 1286. када је путовао у Јерусалим. Његов унук Вратко је отац Кнегиње Милице. Празнује се сваког 24. септембра (7. октобра по новом календару) у Српској православној цркви.

Извор

Симеон Немањић или Синиша Урош или Синиша Урош Палеолог (грч. Συμεών Ούρεσης Παλαιολόγος), цар Епира од 1359. до 1366. године, владар Тесалије од 1359. до 1371. године. Симеон је био син краља Стефана Уроша III Дечанског и византијске принцезе Марије Палеолог, Стефанове друге жене. Марија је била ћерка Јована Палеолога и унука цара византијског Михајла VIII Палеолога. Симеон је био полубрат цара Душана и по том основу је тражио право на престо по Душановој смрти. Године 1359. одметнуо се од Уроша Нејаког, цара Србије и постао самосталан владар. Са царском титулом владао је јужним областима Србије и Епиром. Умро је 1371. године.

Извор

Јован Урош,последњи изданак лозе Немањића, син Епирског цара Симеона Немањића и његов наследник на епирском престолу. Владао је од 1371. до 1372. године Епиром као цар. Након његове смрти Епирско царство је нестало са политичке карте Европе. Замонашио се и добио име Јоасаф. У Српској православној цркви прославља се као светитељ. Ктитор је манастира Метеори који се налазе на стрмим стенама крај грчког града Стагој.

Извор

Рођен је око 1200. године као четврти син српског Краља Стефана Првовенчаног. На крштењу је добио име Предислав. Пре избора за трећег по реду српског архиепископа био је у манастиру Хиландару одакле је изабран за епископа хумског. Св. Сава II био је изабран за архиепископа Српске цркве, још за живота св. Арсеније Сремац који се због болести повукао са архиепископског престола. За његовог наследника изабран је 1264. године и узорно управљао Српском архиепископијом, као и његови претхоцници, до 1271. године. Знамо да је за време његове архиепископске управе Српском црквом, брат његов и краљ Србије Урош I Немањић (1243-1276) са јаком војском покушао да освоји Мачву 1268. године, али је био заробљен, па је по уговору са Угрима (Мађарима) обећао дати на управу престо Србије њиховом зету, свом сину Драгутину, који се био оженио кћерком угарског краља, Катарином.
Архиепископ Арсеније управљао је Српском црквом седам година. Упокојио се 8. Фебруара 1271. Године и сахрањен је у цркви Светих Апостола у Пећи.

Извор

Svaka cast za temu
Saznao sam dosta toga sto nisam znao i vredi sve pazljivo procitati

Ана Дукени је краља Радослава наговорила да се потписује на грчком, због ње ће краљ изгубити престо, са њом ће бежати у Дубровник, и најзад, отеће му је један Француз што грозно краљу запрети смртоносним мачем. Цар Душан је своју љубав према краљици Јелени скупо платио - један од грехова због којих није постао светац био је што је увео Јелену, бежећи од куге, на Свету Гору. Јелена Анжујска, била је прави проповедник латинске вере, и чинила је све да мужа, Уроша наговори на унију с Римом. Баш као што је Ана Дондоло, мужа Стефана Првовенчаног, окрунила папином круном. А Мађарица Катарина, кћи краља Стефана Петог, доживела је да се о њену љубав отимају два српска краља, Драгутин, који је оженио, и Милутин, који је навео да побегне с њим из манастира. Изгледа да је, у буљуку грчких, византијских, бугарских, мађарских, венецијанских, немачких и француских принцеза, удатих на српски двор, најбоља ипак била једна од ретких Српкиња - "царица Милица"

Под папучом Гркиње Ане,
краљ почео да се потписује на грчком

Јиричек тврди да српска историја нема моћнијих владарки, као што је имала Византија: Ирина и Теодора биле су царице које су владале преко својих мужева. Моћније од њих. Писац даље набраја српске снахе које су биле или из Бугарске или Гркиње из Византије. Нешто католикиња са Запада: Францускиње, Италијанке и Мађарице, итд. Жена краља Владислава била је кћи бугарског цара Асена ИИ (у чијем је дворцу, у Трнову умро Св. Сава). О овој принцези се не зна ништа, али описаћемо једну која је била метафора онога што Библија зове Содома и Гомора, ако не дословно, онда метафорично. Жена најстаријег сина Стефана Првовенчаног, Стефана Радослава - Гркиња из Епира, Ана, држала је најслабијег Немањића као змија жабу у двоструком ропству: културном и моралном. Јадног Радослава толико је грецизовала, као принцеза царске крви, да се он на српским повељама потписивао грчки. Трчао за њеним оцем, епирским царем Теодором, као мачићи за мачком. Мислио да поништи дела Св. Саве и крваво стечену аутокефалност српске цркве, баци под тепих, да српску цркву стави поново под грчку власт (охридске архиепископије), као што је било пре Св. Саве.

"Најнесташнија" српска краљица Ана Дукени, оставила краља због неког Француза

Крст краља Радослава била је његова жена Ана Дукени, за коју српски црквени извори кажу све најгоре: дама крајње слободног понашања, Радославу као да то није сметало. Црквени извори кажу да је Радослав био толико под утицајем своје жене, да је изгубио разум. Морао да бежи са женом у Дубровник, затим у Драч, где је Радослав доживео понижење до дна, као мушкарац: њему, краљу, отела је жену, нека мушка протува. Црквени извори елегантно кажу: "Један Фруз (француз) грозно запрети краљу смртоносним мачем". Краљ се повукао испред мача и изгубио краљевину и жену, остало му само да се врати у отажбину, да оде у манастир као калуђер Јован. Његова жена "лепа Ана" пошто је "протутњала" младост, вратила се оцу у Епир, завршила вероватно као и муж у неком женском епирском манастиру. Од свих жена Немањића, Ана Дукени је најмање држала до свога мужа.

Душанова Јелена, сестра бугарског цара,
пратила је мужа на војним походима

Трећа жена Стефана Уроша ИИ (Милутина), исто тако Ана, била је кћерка бугарског цара Ђорђа Тертерија И. Када је овај после петнаест година отерао, отишла је за Цариград и удала се за неког епирског кнежевића. Теодора је била жена Уроша ИИИ (Стефана Дечанског). Заједно са мужем и синовима, Душаном и Душицом, протерана је у Цариград. Родила је Душана.

Јиричек мисли да је највише вредела Душанова жена, Јелена - сестра бугарског цара Јована Александра. Католички извори је мрзе, Мавро Орбин за њу каже дословно: "перверзна дама, непријатељ католика". Први епитет је добила због друге особине. Душана је потпуно везала за себе. Заједно су били на Св. Гори, кад су бежали од куге. Према византијским изворима (Јован Кантакузен) Јелена је пратила мужа у ратним походима: На Солун против Босне, заједно са мужем посетила католички Дубровник.
Ово је можда најскладнији брак Немањића, али цар Душан је брачну срећу скупо платио. Једини Немањић који није светац: нешто што је због везаности за женину сукњу, водио Јелену на Св. Гору - што је по калуђерском мишљењу смртни грех, нешто што је наредио да му се задави отац, Стефан Дечански (чудна је политика наше цркве: Немања је светац, иако је индиректно убио свог брата Тихомира: поразио га у једном боју на Косову (1168). (Тихомир бежао, и онако тежак у оклопу, удавио се у Ситници.) Милутин је према Владимиру Ћоровићу, запањивао свет својим начином живота, па је опет светац. Можда зато, како смо раније рекли, што је био велики градитељ и ктитор. Сазидао стотинак цркава и манастира. Јиричек посебно истиче да ниједна жена Немањића није била из Босне, али да је кћерка краља Драгутина, била жена босанског бана, Стефана И (звала се Јелисавета).

Краљица Евдокија отерана
под изговором да је шугава

Исти извор каже дословно "Гркиње нису биле омиљене". Евдокију, синовицу Исака Анђела, отерао је Стефан Првовенчани под изговором да је шугава (Ћоровић). Због Ане Дукени, коју смо детаљно описали, је протеран из Србије. Нећемо описивати Симониду, јер је њену драму објавило "Српско наслеђе" детаљно, у једном од претходних бројева. Али морамо поновити да једна византијска принцеза нити је волела мужа, нити Србију и да је за мужевог живота маштала о манастиру, да би се склонила од Милутинове љубоморе. То јој је успело тек после његове смрти. (Мавро Орбин пише да јој је Милутин у осмом лету "оштетио" материцу, па није имала деце.)

Запад или католичанство, давало нам је следеће снахе: друга жена Стефана Првовенчаног, Ана Дондоло, типичан политички брак, Јевдокија је због ње отерана и вређана. Стефан Првовенчани је хтео краљевску круну и добио је од папе преко своје жене, јер је њен деда, Енрико Дондоло, тада био сила првог реда.

Јелена Анжујска, радила је да Србе
приведе католичанству

Друга краљица, коју не виде једнако Јиричек и Ћоровић је Јелена Анжујска, Францускиња. Константин Јиричек пише као да је постхумно заљубљен у њу, отприлике као Толстој у Наташу Ростов. Јиричек каже да је Јелена Анжујска родила Драгутина и Милутина, да је сигурно царске или краљевске крви, оштроумна, добра, дарежљива, високоморална и како смо раније на једном месту рекли, наџивела мужа, а изгледа и једног сина, Драгутина. Наводно је била једнако популарна код Срба и Латина у приморју, поштована од обе цркве, оставила трајну супомену у Дукљи, обновила чувени град Дриваст или Дривост. Град су разорили Монголи у једномсвом налету. Подигла је католичке цркве у Котору, Бару, Улцињу и Скадру. Манастире фрањевачког реда и само један српски манастир Градац на Ибру. Даривала католичке манастире код Бара, остала до краја живота у латинској вери. Наговарала мужа да прими унију са Римом. Уопште, Јиричек пише о њој као о католичкој светици.

Ћоровић и други српски извори нису склони да Јелену Анжујску дижу у небо. Виде у њој само једну од безброј католичких мисионара, да преобрати "шизматичке Србе" у једину спасавајућу католичку веру. (Опет морамо да се чудимо скромном знању многих наших умника: цркве су се занавек раздвојиле у XИ веку (1054), али ако је неко шизматик, онда је то Рим, који је осамстоте године (800) поред живог византијског цара, крунисао Карла Великог за цара (Енглез и протестант, Велс, каже хладно у својој умној "Историји света": "Грчко православље је дубље и старије од латинског католицизма") Узгред, цар Душан правилно каже у Законику за католике ("латинска јерес"). Ћоровић нити Јелену Анжујску, нити њеног мужа, Уроша И невиди као велике личности.

Мађарицу Катарину, волела су два брата,
оба краљеви, Драгутин и Милутин

Од Мађарица, води порекло Катарина, кћерка краља Стефана В и његове жене Јелисавете. Она је била жена краља Драгутина и њу црквени извори хвале. (Њена сестра, Јелисавета, била је једна од четири Милутинове жене). Била је калуђерица негде близу Пеште. Милутин је готово отео из манастира, али због рођачких веза и црквених обзира, морао да је врати у манастир. Ова Мађарица је занимљива, по томе што оправдава глас који бије Мађарице: азијска крв + европска култура. (Она се опет удавала, из манастира, па опет враћала у манастир).

Једна Млечанка, Констанца, била је удата за Драгутиновог сина, Владислава. Опет се појављује једна Јелисавета, немачке крви. Цар Душанова жена, Јелена, дуго није могла да роди сина, па је овај мислио да се ожени поменутом Јелисаветом Хабсбург, чији је отац, вероватно због изгледа, имао име Фридрих Лепи. (Ово је можда прилика да опишемо Немањиће као расни тип, са изузетком Његоша, то је најлепша српска династија. Немања је био пре 1180. у Цариграду, као византијски полуроб цара Манојла Комнина. Грци га пљували, али се дивили његовој особитој мушкој лепоти: за главу виши од свакога, широких рамена).

Византијски извори редовно нерасположени према Србима, што је можда нормално, због аутокефалности српске цркве и што је Душан освојио пола Грчке са Св. Гором, кажу за последњег Немањића, Уроша: "Красан ликом и стасом, пријатан за око. Жаока је на крају, и духовне природе. Урош је за поменуте изворе "млад умом". Елегантан израз за човека скромне памети.

Протокол српског двора: Владар је племиће ословљавао са "Возљубљена браћо"

Истим изворима дугујемо опис српског двора из средине ЏИИИ века. По византијским изворима, Срби су пре Милутина живели примитивно, краљице преле, поменута Катарина из Мађарске. Поред тога била је јадно обучена. Српски извори враћају мило за драго: византијска раскошност им је смешна. Срби нису знали за евнухе, који су чували царске кћери. За време Милутина, почеткомXИВ века као да је све другачије. Византијска делегација која је преговарала о Милутиновом браку са Симонидом, госпођом из Цариграда дочекана су господски. Милутин као да је изашао из народне песме, "сав у свили и кадифи", исто тако сијало је од злата на себи. Јело се двоструко више него што је нормално, исто важи и за пиће. Низале се здравице. Милутин наздрављао, Византијци исто. Право утркивање у господству, лепоречивости, јелу и пићу. (Треба рећи да је време које описујемо, XИИ и XИИИ век, време суровости: кад су крсташи пролазили кроз Србију и Бугарску, тукли су се "с главом наопако" на тзв. "вучји начин", а Грци се против њих тукли отровним стрелама, заробљенике вешали на дрвеће, исто "на вучји начин" са главом наопако").

Немањићи су племиће ословљавали као "возљубљену браћу". Кантакузен прича да кад српски племић дође краљу, обојица сјашу с коња, властелин пољуби краља у груди и у уста. Кад се сретну по други пут поздрављају један другог јашући.

Ко год се држао себе, мора да има пратњу. Посланик најмање тројицу на коњима. Кад се Душан оженио Бугарком Јеленом коњичка послуга и дубровачки изасланици, добили су неку врсту униформе - једнако одело.

Поклони су били обавезни: Стефан Првовенчани на састанку у Равном добио је од мађарског краља Андрија ИИ - скерлетну одећу, украшену драгим камењем, бисером, пехар, коње са златним уздама.

Цар Душан је измењао дарове са византијским царом Андроником.Говорило се песничким језиком: Стефан Првовенчани је причао за коње које је добио од мађарског краља као да су сијали као Сунце.

Цар Душан просио Немицу Јелисавету,
кћи краља Фридриха

Српским владаркама за време Немањића и после њих бавио се српски историк првог реда, монах, хиперобразовани интелектуалац Иларион (Руварац). У знаменитом чланку из 1934. "Краљице и царице српске". Нећемо понављати шта су о овој теми писали Јиричек, Ћоровић или непоуздан католички опат из Дубровника, Мавро Орбин. Према Руварцу, средњи син Стефана Првовенчаног, Владислав, умро је без деце. По једним изворима. А по другим родила му је жена Бугарка, двоје деце.

Према трећим изворима, његова ћерка била је удата за неког кнеза Ћуру Кочића, али није сигурно да је имала сина. Ако је постојао звао се Деса или Теша, а жена му се звала Белослава. Руварац једино изричито тврди: "Љуба краља Владислава била је кћи Јована, Асена, цара бугарског и да се по свој прилици звала Белослава". Све друго се сматра нагађањем.

Руварац је говорио о женама и кћеркама Стефана Дечанског. Када се Дечански двапут женио кћерком бугарског цара Смиљца, оженио га је отац, пре него што га је ослепео. Руварац не зна име овој краљици. Она је значајна, јер је родила цара Душана. Друга жена Стефана Дечанског је Гркиња из царске породице Палеолог. Звала се Марија, коју је грчки извор, Григорас лично знао и био гост краљевског пара. Марија Палеолог је родила Стефана Симеона (Синишу), грецизованог Немањића. Руварац о њему неће да говори, јер је овај Душанов полубрат први отпао од царства. Руварац каже да је Стефан Дечански имао две кћерке: Јелачу и Теодору.

Ми смо у првом делу текста говорили детаљније о Јелени, жени цара Душана. Допунићемо наша знања Руварчевим: Руварац каже да аустријски летописи кажу да је Душан просио једну Немицу, Јелисавету, кћи немачког краља Фридриха. Одбијен "као шизматик", тј. православне, а не католичке вере.

Јадни Руварац, морао је да се бори са ондашњим скромним историјским знањима: хрватски историк, Шиме Љубић, писао је да Душанова жена Јелена није оно што јесте. Хрват је писао да је Гркиња, од Јована док смо ми већ у првом делу рада доказали да је Јелена бугарске крви, ћерка цара Александра. Руварац завршава полемику овако: "но оставимо се Љубића и његовог мусавог Огледала". (Вероватно историјски часопис у коме је писао Љубић). "Руварац импренионира духовном бриткошћу, имао је при руци изворе до којих је данас немогуће доћи: "Историју словенских народов, најпоче Болгором, Хорватом и Србом", Милковићеву "Историју Црне Горе", Муровјева "Живот цара Уроша", итд. Знао је језике, изворе наводи на старогрчком, латинском, старословенском, оно што је рекао о српској историји стоји као пирамида.

Руварац пише у поменутој студији "Краљице и царице српске", да је Мавро Србин звао Душанову жену "Рогозна - Рогосна или Јелена". Прво име подсећа Руварца на царицу Роксанду из српских песама. Даље каже да Хрвати Јелену зову Аном "помешавши може бити жену Урошеву, са матером му".

Јелена, Роксанда, Јелисавета, Јевдокија
- како се звала Душанова жена

Руварац је нашао запис из Хиландара где пише за Јелену: "Представи се царица, српска Јелисавета". Исто тако Јелену зове византијски цар Јован Палеолог, који у једном писму каже за Јелену: "Јелисавета краљица, која је по смрти мужевљевој пребивала у Серу". (Византија није признавала Душана за цара, и зато је у овом извору Јелена краљица). Јелену извори називају: "Царица монахиња Јевдокија". (У Дечанима, или у Беочину). Јелену, тамошњи поменик зове: "глагочестива царица Монахиња Јевгенија". Било како било, Душанова жена је за српску историју Јелена. Руварац је писао о приватном животу цара Уроша о коме се не зна готово ништа. Према овом извору, Урош се родио око 1337. Руварац мисли у поменутој студији, да је Урош убијен 1367. године од "царубице Вукашина". И ово је можда једина грешка великог историка, Вукашин је погинуо на Марици 16. 9. 1371. по старом, а Урош је умро 4. 12. исте године, по истом календару, Вукашин Мрњавчевић није могао из гроба убити Уроша Немањића (исту грешку направио је Његош у "Горском вијенцу")



Извор

Стефан Владислав II је био српски краљ (1316—1325), син краља Драгутина и мађарске принцезе Катарине.

Године 1292. године, Стефан Владислав II је одлуком мађарског суда у наследно власништво добио Славонију. После смрти краља Драгутина (1316. године), Стефан Владислав II је почео да влада државом свог оца, познатом у то време као Сремска краљевина, али га је убрзо краљ Србије, Милутин, победио и затворио. Према Дежевском споразуму из 1282. требало је да после смрти свога стрица краља Милутина преузме српски престо.

После Милутинове смрти (1321. године), Владислав је ослобођен и поново је, уз помоћ Мађара и босанског бана Шубића, завладао земљама свог оца, али је поново побеђен од стране присталица Стефана Дечанског (Милутиновог наследника) у близини Рудника. Владислав се 1324. године склонио у Мађарску. После тога земљама краља Владислава у Босни (Усором и Соли) је завладао бан Стефан II, а око Мачве су се водили дуги спорови између Срба и Мађара.

Краљ Владислав је умро у Угарској после 1326


Извор