Devet godina od bombardovanja :: Politicki ~ Geopoliticki forum

ДЕВЕТ ГОДИНА “МИЛОСРДНЕ МИСИЈЕ АНЂЕЛА”

Боли, разуме се, сваки изгубљени живот, то понајвише. Пече сваки срушени мост, разрушени пут, фабрика, и гладна уста наше деце која нису знала шта се дешава! У нашим душама, остала је бразда коју је усекла свака бомба и ракета која је погодила наше светиње, не само на Косову и Метохији, Фрушкој Гори, Златибору, Београду..., или где год у Србији! Боли неправда и сазнање, да је несамерљива “јака” сила убијала један слободарски и домаћински народ, који ни своје непријатеље не зна да мрзи! Нагоне нас да окренемо “и други образ”, и да “признамо” сву кривицу и неправду овог “новог јадног светског стања”! Е, не може!!!

Три месеца бесомучног бомбардовања тадашње СРЈ (Србије), и употреба свакојаког оружја, само су продужили вишедеценијску кризу на Космету. У светској јавности се и данас поставља питање: “Ко су стране у сукобу, и зашто?” Наводна “хуманитарна” агресија НАТО и САД, да би се “заштитили” Шиптари, само је показала осетљивост и неслагање појединих држава, учесница у агресији. Дефиниција агресије је јасна, јер поред инвазије, напада и др. она у тачки б) члана 3 каже: “Бомбардовање територије неке државе од стране оружаних снага друге државе, или употреба ма ког оружја од стране једне државе против територије друге државе, сматра се агресијом”. У дефиницији се прецизира да је “агресорски рат злочин против међународног мира”, што учеснице рата против Србије доводи у тежак положај, како у свету, тако и у њиховим државама, јер агресија повлачи међународну одговорност. У Повељи ОУН се изричито каже: “Никаква територијална увећања ни посебне користи до којих се дође агресијом, неће бити признати као законити”, што је важно за жртву агресије, јер и Конвенција из 1968. године јасно наглашава да ратни злочини не застаревају. Србија је била (још увек је) жртва агресије највеће војне алијансе у историји, која је оставила стравичне последице, како у људским жртвама, тако и у материјалној штети. Ратне операције су извођене само на територији Србије (изузев неколико напада на Војску у Црној Гори), а Србија се бранила не узвраћајући по територијама нападача, на шта има право по међународним законима и праву на самоодбрану. Друго, међу нападаче, поред ових који су бомбардовали, укључиле су се и државе које су дале своје територије за базе, ваздушне и копнене коридоре за војну силу, као и медијска средства. У члану 3ф дефиниције агресије пише да је акт агресије “радња једне државе која ставља своју територију и ваздушни простор на располагање другој држави да би је искористила за извршење акта агресије против треће државе”. Не може да се пренебгне ничија одговорност у рату против Србије за последице по народ и земљу, јер дефиниција агресије укључује у агресоре и земље које су дале свој ваздушни простор за прелет, територије за војне базе, чак и медијска средства, зато што се нису супроставили употреби истог у агресији на другу државу.

Дакле, са становишта међународног права и Повеље ОУН, НАТО је извршио агресију и у њу укључио широк круг држава, примера ради, Клинтон је долазио у Бугарску да измоли подршку и накнадни алиби, иако нашег суседа никада раније није посетио ниједан амерички председник. Већина земаља, учесница у агресији, избегава да улази у те аспекте агресије, трудећи се да послушно извршавају налоге САД, остављајући маневарски простор за извлачење од суда правде.

Кршење свих међународних закона и конвенција

Сједињене америчке државе и НАТО су погазиле Повељу ОУН и све међународне законе и конвенције нападнувши СРЈ , јер је Србија, чији је интегрални део Косово и Метохија њена чланица. Државе чланице НАТО прекршиле су и законе на којима се заснивају, зато што ниједна нема право да уђе у рат ако није нападнута. Тиме су довеле себе у позицију да им се суди како у њиховим државама, тако и пред међународним судом. Пошто ратни злочин по међународном праву не застарева, оне такав суд не могу трајно избећи.

У Повељи ОУН се говори о улози регионалних организација у систему безбедности ради одржавања међународног мира (глава 8, члан 52). Али, споразуми и установе из тог круга су подређени Савету безбедности и могу да делују у спровођењу принудних мера када то он одлучи, а не према свом нахођењу. То није случајно дефенисано, јер су после Другог светског рата створене регионалне војне организације које су се дефинисале као одбрамбене, а предвиђале су војне интервенције на идеолошкој основи. Зато је предвиђено да регионалне установе не могу предузети “ниједну меру” против непријатељских држава без одлуке Савета безбедности (члан 53).

У Повељи је предвиђена обавеза регионалних организација да морају да обавештавају Савет безбедности о својим намерама, а поготову акцијама за одржавање мира и безбедности (члан 54). Увек се истиче у нормама Повеље да је она најстарији међународни закон. У случају сукоба између обавеза чланица ОУН на основу ове Повеље и њихове обавезе на основу било којег другог међународног споразума превагу ће имати њихове обавезе према Повељи пише у члану 103. Повеље ОУН. Она искључује било какво импровизовање и самовољу појединих чланова Савета безбедности која је, иначе, непрекидно показивана у односу према Југославији када је започело њено разбијање. Врхунац је предузимање ратних операција на основу одлуке НАТО, војне регионалне организације на основу моћи једне суперсиле која је на себе преузела одлучивање о рату и миру.

Члан 2 Повеље ОУН забрањује употребу силе против суседне државе ако она није извршила агресију на другу државу.

Југославија није извршила агресију ни на коју суседну државу дуж својих граница. А пошто Савет безбедности није донео такву одлуку, то се напад на СРЈ искључује. Да не би лако вршени напади на друге државе са покрићем Савета безбедности, зато је предвиђен вето. Пошто је у кругу америчких савезника прављења анализа, вршене процене исхода гласања, у Савету безбедности дошло се до закључка да би Русија и Кина на такву одлуку ставиле вето. Зато су САД одлучиле да се заобиђе Савет безбедности, служећи се при томе својим утицајем у њему и ОУН. Намерно су игнорисале највиши међународни форум и тако га обесмислиле у најважнијој функцији. На овај начин је главно достигнуће овог века - стављање ратова ван закона и забрана употебе силе у решавању међународних проблема, неспоразума међу државама и народима, анулирано на бруталан начин. Прекршено је достигнуће за које су пале само у прошлом веку небројене жртве, да се не угрожава, нарушава, доводи у питање мир. И што је најгоре, инаугуирисане су нове могућности враћања рата као најпознатијег вида употребе насиља у међународним, међудржавним односима. НАТО је овим вратио точак историје пола века уназад. На заседању ОУН (1999. године у септембру) НАТО-чланице на челу са САД су декларисале употребу насиља против независних држава ако процене да су угрожена људска права. Тај став је наишао на отпор већине представника држава у свету.

У члану 3. Повеље ОУН пише: све чланице морају да решавају спорна питања мирним путем и на такав начин се неће угрожавати међународни мир, безбедност и правда.

У члану 4. пише: Чланице треба у међународним односима да се уздрже од претњи или употребе силе против територијалног интегритета и политичке независности других држава и сваког другог облика нарушавања основа на којима почивају Уједињене нације.

Данас, искључује се употреба силе, а то значи да Савет безбедности не би могао да донесе одлуку која би послужила као основа за напад на било коју суверену државу. Према Повељи ОУН нико нема право да нарушава основе на којима почива мир. Напротив, инсистира искључиво на мирним договорима међу супротстављеним странама. У вези с тим, канадски професор Џејкобс пориче све аргументе агресора када своју војну акцију темељи на новом закону о "хуманитарној интервенцији" који је сада створен. А што се тиче закона унутар земаља чланица НАТО они су само технички кршени. Ови "аргументи" су неприхватљиви, јер нису аргументи већ камуфлажа самовоље најмоћнијих држава алијансе.

Оно што су водеће земље алијансе пропагандно форсирале - да регионална организација има право на овакву акцију је супротно међународном праву. Има изузетака који се ретко користе. У случају "самоодбране" или ако одлуку једногласно донесе Савет безбедности, и тада регионална организација не спроводи већ то може да чини она структура коју Савет безбедности одреди. При томе мора да се оствари сагласност у ОУН. Повеља и други међународни закони су прављени тако да се искључи могућа злоупотреба од појединих држава и регионалних савеза. Зашто је НАТО кренуо у напад на СР Југославију кршећи Повељу ОУН? Зашто је толико журио ако су његове чланице сматрале да су у праву, да мора да се предузме напад на суверену државу? Очигледно су закључили да им одлука не може проћи кроз Савет безбедности, а њихов посебан интерес је био да уђу на Косово. Кренули су у агресију супротно свим међународнитн законима и тиме направили преседан. Отоворен је пут за нове ратове без сагласности Савета безбедности.

НАТО је прекршио Повељу о свом оснивању у којој је изричито дефинисан као одбрамбена организација. Једино ако је нека од чланица нападнута може да одговори силом. У случају агресије на СР Јгославију такви услови се нису стекли, јер она није напала никога.
Није тзв. "уговор" из Рамбујеа могао бити основа за напад. Обратно, вршен је притисак силом на СР Југославију да га потпише чиме је повређена Бечка конвенција из 1980. г. која забрањује притисак, насиље над једном државом да потпише уговор, договор. СР Југославија је присиљивана ултимативним захтевима да потпише "агреемент". Изричито јој је речено ако не потпише биће бомбардована и ракетирана.
Прекршен је завршни документ из Хелсинкија 1975. Који гарантује неповредивост граница у Европи. А тзв. мировни (уговор) план нуди одвајање Косова од Србије путем НАТО бомбардовања или одвајања Косова кроз НАТО окупацију три године касније. У свим варијантама доводе се у питање границе и суверенитет.
Само бомбардовање у функцији стварања независног Косова директно угрожава, крши међународни закон који забрањује претварање провинције у независну државу. Јасно је утврђено међународним законима да се претварање провинције у независну државу насупрот интересима и одлукама федерације забрањује, јер оно угрожава стабилност целине федералне заједнице.
Ниједна од чланица Алијансе нема у свом уставу став на који може да се позове као аргумент за учешће у нападу на СРЈ. Напротив, пошто се ради о државама које су у Другом светском рату биле ангажоване било као агресори, или као антихитлеровска коалиција, све су у уставима посебно дефинисале осуду агресије, напада на другу државу. Познати немачки експерт за међународно право Улрих Фастенрат оптужио је НАТО да води агресорски рат против СРЈ. Немачка крши сопствени устав, учествујући у том рату - немачки устав је изричит у забрани учешћа у агресорском рату. Иде толико далеко у овој забрани, каже немачки експерт, да налазе да "сваки немачки војник кога позову да учествује у таквом рату има пуно право да поднесе тужбу устваном суду". (Тањуг, 16. јуни 1999.).
После заливског рата актуелизује се питање укључивања НАТО у систем колективне безбедности. Заговорници су стављали у први план да он има војно - техничку инфраструктуру за брже акције. Фактички тада започиње његово прерастање из одбрамбене у офанзивну организацију. Под околностима грађанског рата у Босни, НАТО се увлачи у директне војне окршаје. Наводно, да би пружио заштиту мировним војним снагама ОУН. Какав нонсенс: војни регионални пакт штити војне снаге ОУН у Босни, што пре тога никада није била пракса у свету, где год су деловале снаге ОУН. У то време Савет безбедности под притиском Запада, САД-а на првом месту, доноси неке одлуке на основу којих се могу основати мултинационалне војне снаге. Тако се полако ствара квазиоснова за покриће војних мисија које излазе из улоге НАТО и Повеље ОУН. Уствари, започиње пракса разграђивања колективног система ОУН који предвиђа његова Повеља, јер сходно глави 8 Повеље ниједна таква акција не би могла да се преузме без одлуке Савета безбедности.
Опомене и осуде агресије на СРЈ су се одмах појавиле. Најдоследније су биле државе Русија, Кина, а онда Индија, Бразил, Колумбија, Либија и друге. Сходно томе, ове и више других држава су се супростављале у међународним форумима. А Руска дума је донела безброј одлука тражећи заустављање агресије. Сви највиши органи Кине, председник републике, парламент, су доследни били у осуди агресије алијансе. Куба није била једина у Латинској Америци, али сигурно најодлучнија на тим просторима.

Колико је агресија на СРЈ била израз флагрантног кршења Повеље ОУН показују осуде које су изнели водећи људи ове међународне организације. Бивши генерални секретар ОУН Бутрос Гали је у свом интервјуу ББЦ у Лондону оштро осудио међународну заједницу због њене политике према Косову и агресије НАТО на СРЈ. Он је нагласио да је међународна заједница предвођена Америком прекршила сва правила што може довести у питање будућност међународних односа. Не могу се тражити демократски односи од појединих држава, унутар њих ако Америка и друге западне земље не поштују исте у међународним односима. Уместо агресије на СРЈ требало је продужити разговоре макар и годину дана. Бољи су разговори и десет година од рата, нагласио је Гали. На промоцији своје књиге у Лондону говорио је о "америчкој издаји" његове политике у ОУН, коју је предводила г-ђа Олбрајт, садашњи МИП САД (према Тањугу, 16. јули 1999. ).

Два светска романсијера Америке, Норман Мајлер и Штајнер су такође осудили агресију против СРЈ. У "Фигароу" су оштром осудом практично отворили америчку дебату о рату. О рату, где на једној страни нема жртава, рекао је Мајлер да га потсећа на гасне коморе у Другом светском рату. "Нико од њих ко је трпао жене и децу у гасне коморе није морао да пролије крв што нас је ужасавало". "Не можемо да убијамо људе а да им не дамо право на праведну борбу, рекао је велики Американац у интервјуу који носи наслов "Штајнер - Мајлер два ветерана против рата на Косову". Мајлер је спорио тврдњу да је рат у функцији хуманизима истакавши да је врло прљав, а циљ оних који су га повели јесте да се покаже снага НАТО и постигне глобално јединство капиталистичке класе.

Рат против СРЈ осудила је и Мери Робинсон, високи комесар за људска права. Она је жестоко напала НАТО што није тражио сагласност од ОУН, пише "Интернејшел Хералд Трибјун" 3. маја 1999. године.

Током НАТО бомбардоваља СРЈ међународна организација „Хуман Ригхтс Wатцх’’ је у својим истраживањима утврдила много кршења међународног права. Она је о томе обавештавала јавност, писала НАТО. У свом писму од 13. маја 1999. год. тражила је да се изврши озбиљна дисциплинска истрага о почињеном криминалу у овом "озбиљном прекршају" права. Том приликом је тражено предузимање одговарајућих "дисциплинских и тужбених мера", пише Фред Хиyатт (ИХТ, 13. јули 1999. стр Smile

. У истом тексту аутор такође каже: "То је било кршење, напасти српску телевизију и радио преноснике, а било је и кршење не дати унапред "јасна упозорења" о том нападу. Бомбардовање фабрика које припадају сарадницима председника Милошевића, уништавање електрана у Србији, бацање касетних бомби - све то значи прекршај одредби женевске конвенције".

У овом контексту су важне опомене да и овим нападом НАТО на СРЈ ради "заштите" албанске мањине мора да значи тежи преседан. Исто ако би Руси напали Латвију да заштите своју мањину која је стварно угрожена, јер су јој ускраћена основна људска права. Где би био крај таквим заштитама какве је предузео НАТО на Косову и Метохији.

У рату против СРЈ посебну улогу је имала и даље има, како професор Гавро Перазић каже, категорија ратника - злочинца. То су терористи, или како их југословенски законодавац означава "терористичке банде". Ово је групација која има на нашим просторима дугу традицију. Качаци у Првом светском рату, а и после, затим Балисти у Другом светском рату, које су користили фашистички окупатори да би онда од њих направили регуларне шиптарске фашистичке јединице које су по злочинима над Србима и Црногорцима прославио "Скендер Бег" и "Хандџар дивизија". Ово су терористичке групе, а веће банде су настајале у дослуху са центрима на Западу, да би онда постале носиоци мањих, па већих терористичких акција на Косову и Метохији у којима су страдали невини људи, полицајци, војници, Албанци који су били лојални држави. НАТО је у планирању агресије на СРЈ озбиљно рачунао на ове терористе у јужној српској покрајини. Отуда и посете појединих америчких званичника и изјаве које их промовишу у побуњенике против власти и др. Холбрук после једне посете тзв. штабу ОВК даје изјаву према којој, ако се утврди да имају контролу над борцима њима ће бити обезбеђено место у преговарачком тиму у Рамбујеу. Уствари, он је и ишао у тзв. штаб ОВК да би тој терористичкој организацији дао међународни легитимитет, како би ојачао албанску сепаратистичку позицију на КиМ. У овом контексту је посебно употребљавана територија Албаније за припреме и пребацивање терориста и оружја у СРЈ. Зато питање односа држава према терористима у случају рата НАТО против СРЈ има принципијалан значај, јер су они били део агресије, њена снага на КиМ која је требало да делује на територији против полиције и војске Југоставије, против њене одбране.

Тим поводом незаобилазан је став у дефиницији агресије – “упућивање од стране, у име једне државе, оружаних банди, група, нерегуларних војника или најамника који против других држава врше акте оружане силе толико озбиљне да се изједначавају са горе побројеним актима, односно значајно учешће једне државе у томе” (Повеља ОУН, чл. 3д). Из Албаније, пре него што је почео напад НАТО на СРЈ, велике групе терориста су покушавале да пређу границу и уђу на Космет, али су спречаване снажном одбраном Војске СРЈ и полиције Србије. Под притиском САД и њених сателита, ниједном Савет безбедности није дао недвосмислену дефиницију таквих напада као покушаје агресије Албаније против СРЈ, а Албанији је намењена посебна улога, из које произилазе одговарајуће награде по завршетку рата. О умешаности Албаније у припремању терориста не треба пуно доказа, јер је о томе писала сва светска штампа. У случају ОВК појављује се својеврсни међународни тероризам, јер у припреми и обуци ове терористичке организације учествује више држава, не само Албанија и САД. Оно што представља нов феномен у међународним односима је и претварање “бивше” терористичке организације у језгро будуће војске Косова, које њени ментори и спонзори, са успехом покушавају да одвоје од Србије и створе независну државу. Тиме се уводи нова пракса у успостављању Новог светског поретка – стварање терористичких организација и њихово инструментализовање, не само за неке акције, већ за радикалне социјално – политичке промене. Ова чињеница не смета великим креаторима новог света да критикују државе које се бране различитим средствима против терора. Не смета им зато што немају морала и образа.

Делови текста преузети из књиге “ГЛОБАЛИЗАЦИЈА И НАСИЉЕ”, др Радош Смиљковић