Десет непријатних истина о Србији

Вилијем Монтгомери бивши амерички амбасадор живи данас у Цафтату у вили коју је добио на поклон од хрватске државе, а зашто, незна се. Редовно за добре хонораре пише за „наш“ лист „Данас“ па погледајте како он то види Србе, Србију и досадашње потезе наших „пријатеља“ на Западу

1. Велика већина Срба има потпуно различиту перцепцију догађаја у региону у последњих двадесет година од остатка света. Иако сличне "болести" преовлађују свугде у бившој Југославији, оне су у Србији израженије него другде. Редак је случај наћи Србина, на пример, који неће потпуно кривити косовске Албанце за све недаће тамо. Исто важи и за распад Југославије, зашта су одговорни други.

2. Раширена снага оваквих емоција обесхрабрује сваког политичара или политичку партију да каже или учини нешто што је супротно томе. Практично ниједна од влада које су дошле на власт после пада Милошевића није систематски радила на искорењивању национализма и у правцу реалистичног гледања на прошлост. Крајњи резултат је било тапкање у месту, чак и нових генерација, које прихватају визију Србије као невине жртве злих спољних снага и сматрају да Србија не сноси никакву одговорност за зла која су је задесила. То је заузврат омогућило екстремним националистичким партијама као што су радикали и социјалисти прво да преживе збацивање Милошевића, а сада и да процветају.

3. Запад је гледао на пад Милошевића као на одрицање народа Србије од акција које су он и његова влада предузимали током 1990-их. У ствари, то углавном није био случај. Иако је Милошевић имао значајну политичку опозицију током своје каријере у виду обичних људи који су се противили његовој политици и отворено демонстрирали против ње, он је изгубио изборе у септембру 2000, јер је српски народ био уморан од суморног економског положаја и видео је ДОС као шансу да добије западну помоћ и подршку. Такво погрешно тумачење основних узрока његовог пораза имало је значајне последице, пошто су се наша политика и захтеви упућени новој влади Србије базирали на погрешној премиси да је српски народ одбацио национализам. Класичан пример била је листа од шест сугерисаних акција које је припремила америчка администрација и испоручила их новој српској влади одмах након Милошевићевог пада. Из америчке перспективе свака сугестија је била логична, било ју је лако спровести, што би демонстрирало опредељеност Србије за демократске промене. Али, свака од сугестија била је, у ствари, нагазна мина у српском политичком рељефу (као ослобађање свих албанских "политичких затвореника"). Нисмо могли да схватимо зашто је нова влада одуговлачила да предузме акције које смо ми сугерисали, а она, пак, није могла да разуме како можемо да тражимо од њих да предузму тако тешке мере управо кад покушавају да консолидују власт.

4. Иако су Словенија и Хрватска имале боље изгледе за раст и напредовање након распада Југославије (због туризма и историјског наслеђа погоднијег за западни демократски процес и тржишну економију), Србија је, да је повлачила најбоље потезе, могла постати доминантна земља у региону. Располагала је највећим делом наоружања, имала је официрски кадар и угледну међународну ваздухопловну компанију са дугом традицијом, значајну западну подршку и симпатије и далеко највећу популацију и територију од свих република, као и значајан утицај преко дијаспоре у већини осталих република. Да се догодила мирна транзиција, Србија, Словенија и Хрватска би биле сада заједно у Европској унији. Србија је имала све потенцијале да постане средиште региона. Уместо тога, она се и даље бори да се врати на бруто производ по глави становника из времена пре распада.

5. Странке које чине садашњу коалициону владу настављају да гледају једне друге као стварне "непријатеље", али не гледају тако и на радикале и социјалисте. Оне проводе далеко више времена у ковању завера како да једне друге прикажу у што лошијем светлу, уместо да се позабаве стварним претњама њиховој политичкој будућности. Снага и популарност радикала и социјалиста порасле су до опасног нивоа, али ниједна партија се отворено не супротставља њиховим екстремним политикама и штети коју наносе међународном имиџу Србије.

6. Проценат Срба који су икад посетили Косово или то желе да ураде, много је мањи него што би се помислило. Већина Срба је концентрисана на тешке економске проблеме и покушавају да одрже главе изнад воде. Велика је заблуда (као што мисле многи амерички званичници), међутим, да то значи да им Косово није уопште важно. Косово је укорењено у генерације Срба као колевка српске цивилизације. Чак и више од тога, сада се то види као конкретан пример како међународна заједница игнорише међународно право. Управо та текућа драма спречава Србију да се суочи са својом прошлошћу. У ствари, то помаже да се ратификују упадљиве предрасуде и екстремни ставови националиста.

7. Србија остаје земља великих контраста. Београд је данас најдинамичнији град у читавом региону. Штавише, приватизација у Србији била је најуспешнија у поређењу можда са свим осталим земљама које су прошле кроз демократску транзицију. У другим земљама квалитет појединачних владиних министара веома је варирао, док је Србија имала више изванредних министара. Годишња стопа привредног раста је импресивна. У исто време, велики делови земље готово да нису осетили никакве користи од тог раста. Постоји све већи јаз између великој броја релативно осиромашених људи (укључујући пензионере, незапослене и људе из економско-депресивних региона) и мањег процента богатих. Корупција је раширена и изнурујућа готово на свим нивоима.

8. Заговорници економских санкција против Србије могу да укажу на Милошевићев пад и да тврде како су санкције у томе имале значајну улогу. Већина демократа у Србији тврдиће управо супротно, да су санкције помогле Милошевићу да остане на власти. Оно што је сигурно јесте да су санкције нанеле катастрофалну штету социјалном миљеу Србије; здравственом и образовном систему. Људи данас веома трпе због тога, и то је, такође, значајан фактор популарности радикала и социјалиста.

9. Постоји распрострањена изрека коришћена годинама током балканских ратова: "Зашто бих био мањина у вашој земљи кад ви можете да будете то у мојој?" Интересантна је чињеница да су Срби изнова и изнова демонстрирали жесток отпор да постану мањине било где (Хрватска, Босна, Косово). У исто време, Србија је крајње мултиетничка и мултирелигиозна. Контраст је упадљив. Једино објашњење којим располажем јесте да су мањине у Србији прихватиле да имају веома ограничену политичку власт и утицај, док је Србима као народу веома тешко да то прихвате.

10. Напори Запада да обезбеди значајне политичке и економске бенефиције Србији су одавно задоцнили. Већину је требало обезбедити одмах након пада Милошевића. Уместо тога, наметнуто условљавање отежало је демократској влади да функционише и допринело поновном буђењу национализма. лпак, Запад би требало да буде свестан да апсолутно ништа што би сада било урађено не би ублажило српски став према Косову. Штавише, на ове кораке се гледа са извесном дозом цинизма. У исто време, српска влада би требало да схвати да је чланство у ЕУ неизвесно и у најбољем случају веома удаљено. Неће заиста бити пречица у том процесу, без обзира на то шта тврде неки политичари из ЕУ.

Вилијем Монтгомери за „Данас“