Вилијем Монтгомери бивши амерички амбасадор живи данас у Цафтату у вили коју је добио на поклон од хрватске државе, а зашто, незна се. Редовно за добре хонораре пише за „наш“ лист „Данас“ па погледајте како он то види Србе, Србију и досадашње потезе наших „пријатеља“ на Западу

1. Велика већина Срба има потпуно различиту перцепцију догађаја у региону у последњих двадесет година од остатка света. Иако сличне "болести" преовлађују свугде у бившој Југославији, оне су у Србији израженије него другде. Редак је случај наћи Србина, на пример, који неће потпуно кривити косовске Албанце за све недаће тамо. Исто важи и за распад Југославије, зашта су одговорни други.

2. Раширена снага оваквих емоција обесхрабрује сваког политичара или политичку партију да каже или учини нешто што је супротно томе. Практично ниједна од влада које су дошле на власт после пада Милошевића није систематски радила на искорењивању национализма и у правцу реалистичног гледања на прошлост. Крајњи резултат је било тапкање у месту, чак и нових генерација, које прихватају визију Србије као невине жртве злих спољних снага и сматрају да Србија не сноси никакву одговорност за зла која су је задесила. То је заузврат омогућило екстремним националистичким партијама као што су радикали и социјалисти прво да преживе збацивање Милошевића, а сада и да процветају.

3. Запад је гледао на пад Милошевића као на одрицање народа Србије од акција које су он и његова влада предузимали током 1990-их. У ствари, то углавном није био случај. Иако је Милошевић имао значајну политичку опозицију током своје каријере у виду обичних људи који су се противили његовој политици и отворено демонстрирали против ње, он је изгубио изборе у септембру 2000, јер је српски народ био уморан од суморног економског положаја и видео је ДОС као шансу да добије западну помоћ и подршку. Такво погрешно тумачење основних узрока његовог пораза имало је значајне последице, пошто су се наша политика и захтеви упућени новој влади Србије базирали на погрешној премиси да је српски народ одбацио национализам. Класичан пример била је листа од шест сугерисаних акција које је припремила америчка администрација и испоручила их новој српској влади одмах након Милошевићевог пада. Из америчке перспективе свака сугестија је била логична, било ју је лако спровести, што би демонстрирало опредељеност Србије за демократске промене. Али, свака од сугестија била је, у ствари, нагазна мина у српском политичком рељефу (као ослобађање свих албанских "политичких затвореника"). Нисмо могли да схватимо зашто је нова влада одуговлачила да предузме акције које смо ми сугерисали, а она, пак, није могла да разуме како можемо да тражимо од њих да предузму тако тешке мере управо кад покушавају да консолидују власт.

4. Иако су Словенија и Хрватска имале боље изгледе за раст и напредовање након распада Југославије (због туризма и историјског наслеђа погоднијег за западни демократски процес и тржишну економију), Србија је, да је повлачила најбоље потезе, могла постати доминантна земља у региону. Располагала је највећим делом наоружања, имала је официрски кадар и угледну међународну ваздухопловну компанију са дугом традицијом, значајну западну подршку и симпатије и далеко највећу популацију и територију од свих република, као и значајан утицај преко дијаспоре у већини осталих република. Да се догодила мирна транзиција, Србија, Словенија и Хрватска би биле сада заједно у Европској унији. Србија је имала све потенцијале да постане средиште региона. Уместо тога, она се и даље бори да се врати на бруто производ по глави становника из времена пре распада.

5. Странке које чине садашњу коалициону владу настављају да гледају једне друге као стварне "непријатеље", али не гледају тако и на радикале и социјалисте. Оне проводе далеко више времена у ковању завера како да једне друге прикажу у што лошијем светлу, уместо да се позабаве стварним претњама њиховој политичкој будућности. Снага и популарност радикала и социјалиста порасле су до опасног нивоа, али ниједна партија се отворено не супротставља њиховим екстремним политикама и штети коју наносе међународном имиџу Србије.

6. Проценат Срба који су икад посетили Косово или то желе да ураде, много је мањи него што би се помислило. Већина Срба је концентрисана на тешке економске проблеме и покушавају да одрже главе изнад воде. Велика је заблуда (као што мисле многи амерички званичници), међутим, да то значи да им Косово није уопште важно. Косово је укорењено у генерације Срба као колевка српске цивилизације. Чак и више од тога, сада се то види као конкретан пример како међународна заједница игнорише међународно право. Управо та текућа драма спречава Србију да се суочи са својом прошлошћу. У ствари, то помаже да се ратификују упадљиве предрасуде и екстремни ставови националиста.

7. Србија остаје земља великих контраста. Београд је данас најдинамичнији град у читавом региону. Штавише, приватизација у Србији била је најуспешнија у поређењу можда са свим осталим земљама које су прошле кроз демократску транзицију. У другим земљама квалитет појединачних владиних министара веома је варирао, док је Србија имала више изванредних министара. Годишња стопа привредног раста је импресивна. У исто време, велики делови земље готово да нису осетили никакве користи од тог раста. Постоји све већи јаз између великој броја релативно осиромашених људи (укључујући пензионере, незапослене и људе из економско-депресивних региона) и мањег процента богатих. Корупција је раширена и изнурујућа готово на свим нивоима.

8. Заговорници економских санкција против Србије могу да укажу на Милошевићев пад и да тврде како су санкције у томе имале значајну улогу. Већина демократа у Србији тврдиће управо супротно, да су санкције помогле Милошевићу да остане на власти. Оно што је сигурно јесте да су санкције нанеле катастрофалну штету социјалном миљеу Србије; здравственом и образовном систему. Људи данас веома трпе због тога, и то је, такође, значајан фактор популарности радикала и социјалиста.

9. Постоји распрострањена изрека коришћена годинама током балканских ратова: "Зашто бих био мањина у вашој земљи кад ви можете да будете то у мојој?" Интересантна је чињеница да су Срби изнова и изнова демонстрирали жесток отпор да постану мањине било где (Хрватска, Босна, Косово). У исто време, Србија је крајње мултиетничка и мултирелигиозна. Контраст је упадљив. Једино објашњење којим располажем јесте да су мањине у Србији прихватиле да имају веома ограничену политичку власт и утицај, док је Србима као народу веома тешко да то прихвате.

10. Напори Запада да обезбеди значајне политичке и економске бенефиције Србији су одавно задоцнили. Већину је требало обезбедити одмах након пада Милошевића. Уместо тога, наметнуто условљавање отежало је демократској влади да функционише и допринело поновном буђењу национализма. лпак, Запад би требало да буде свестан да апсолутно ништа што би сада било урађено не би ублажило српски став према Косову. Штавише, на ове кораке се гледа са извесном дозом цинизма. У исто време, српска влада би требало да схвати да је чланство у ЕУ неизвесно и у најбољем случају веома удаљено. Неће заиста бити пречица у том процесу, без обзира на то шта тврде неки политичари из ЕУ.

Вилијем Монтгомери за „Данас“

Klasicno medijsko trovanje.Naravno,radi se o listu "Danas".Sta drugo i ocekivati?
Ali,nekako mi deluje razocarano Montgomeri zbog neispunjenih ciljeva SAD-a u Srbiji.Tisti ga nesto,brinem za njegovo zdravlje...

Mislim da sam ovo vec postavljala... 

Ali... od kada da je "Цафтат" 

Hvala vam, cika Montgomeri, vi znate toliko toga o nama, da je to ne bih naucio ni za 100 godina zivota. Sreca pa je tu "Danas" da prenese vase rijeci narednim pokoljenima koja ce rasti uz vase "istine"...

Да сам ја наследио Милошевића, ја бих целу земљу распродао искључиво западњачким тајкунима.
И када би продао и последњу фабрику и парцелу скупе и атрактивне земље, позвао бих све те богаташе на свечани  ручак, да ми дају заслужени проценат, као што пракса и налаже у демократском свету.
А онда би их све похапсио, одузео све што су јефтино купили и тражио откуп за њих лично.

Венецуелански сценарио ће се остварити кад тад.
И сигуран је само онај ко плаћа у рубљама.

Ma sta mi naprica senjor Montgomeri. On prica o nacionalizmu i ratovima. Jako humano od nekadasnjeg diplomate zemlje koja humanim metodama odrzava demokratiju sirom sveta.
Samo neka on sedi u "Caftatu" i uziva. Daleko mu lepa kuca.

Dosta dobra analiza...

ja sam mislio da je vilijem šekspir a ono ...

Svih 10 tacaka odslikava Srbiju.

Onda zatrazi azil u zemlji porijekla autora teksta, mnogo su ti prirasli srcu....

Procitajte i temu                          - NApad na NAto je napad na DS                    koju je takodje dao Montgomeri pa vidite ko je sta je na politickoj sceni u Srbiji, ko su mu nalogodavci, ko instruktori, ???
Nista nas ne sme iznenaditi.
Proverite i onu temu na koju sam vam sugerisao pa cete tek videti jos neke bisere Montgomerija.

Ne znam ko je od vas imao priliku da cita njegove kolumne u "Dnevnom avazu", jeftinoj i polu-amaterskoj dnevnoj novini iz FBiH. Tu nam je pokazao svoje lice globalnog politickog analiticara, samo sto je imao manjih problema sa opstim poznavanjem materije. Inace,  najbljutavije, najneprofesionalnije i najpristrasnije stranice teksta koje  sam citao.

idi procitaj sta je izjavio o
Idi procitaj o tome sta je izjavio kako ocenjuje napade DSS-a -on ih ocenjuje kao napade na NATO!Procitaj pa ces se uveriti kakav je poznavalac politickih prilikqa u Srbiji i sta misli .
Pokazao se on mnogo puta do sada ali tada su DS i njeni pioni bili na vlasti u Srbiji.

Prijevod:

Hvala Nikola, uramicu ovih 10 primedbi i okaciti ih iznad kreveta da mi stalno budu u blizini i da nikada ne zaboravim da se samokorigujem 

Da bi se stavovi izneti u ovom tekstu opovrgli cinjenicima potrebno je bar 10x+ prostora ( znate o jastuku, perju i oblakoderu). USA shvatanje demokratije pociva na pragmatizmu a to nije izvorni smisao demokratije. Najbolji primeri o njihovoje demokratiji se vide tamo, kod njih - 2 partije koje se smenjuju na vlasti, izbori na koje izlazi manje od 50% reg biraca, desavanja na Floridi i u Vrh Sudu USA kada je Bus dovoden na vlast, medijska kampanja nakon 9/11, "demonkratizacija" Demokratske stranke tokom 60tih, sprecavanje opoziva predsednika bombardovanjem itd. Tako da potpuno razumem nerazumevanje i prikrivenu ljutitost V.M. zato sto se mi ne primamo na njihov mig. Analogno tome bi kritikovao i njegovo poimanje nacionalizma. Je li to osecanje na koje danas pravo imaju samo "atomske" drzave. Klasican pamflet, dostojan ere komunizma.
Slican tekst je juce "osvanuo" u Vijestima, CG dnevniku slicne profilacije kao Danas, sa istim autorom. Naslov - Napad na NATO je u stvari napad na DS i Tadica. V.M. elaborira slicne stavove, podrzava Tadica i Djukanovica, osudjuje Kostunicu i nacionaliste. U izdvojenom delu citira sta mu je odg Djuka 2000 na pitanje sta zna o Kostunici - Milosevic je bio kao nacionalista, a ustvari pragmatican politicar kad je intrese Srba preko Drine uvek podredjivao svojoj vlasti, dok je Kostunica tvrdi nacionalista koji je ici do kraja boreci se za srpske interese bez mogucnosti za kompromis(slobodan "prevod").
Tako da stalnim pritiskom pokusavaju da nas oblikuju kako nas zamisljaju da bi bili u pravu.I moram da priznam da im ide od ruke.

 One of the major Serbian holidays revolves around the battle of Kosovo which they lost to the Turks on June 28, 1389. When it became clear to the Serbian knights that their cause was hopeless, one of their number feigned surrender to the Turkish army while hiding a dagger in his clothing. When he was dragged in front of the Turkish sultan, he pulled out the weapon and promptly cut the Turkish leader's throat. This action had no effect on the outcome of the battle since the sultan's heir immediately took command of the well-organized and disciplined Turkish forces; but the Turks' exhibited their wrath by refusing to permit the burial of their slain foes. Instead, the corpses were left lying on the field of battle where the blackbirds could peck at their bones. To this day, a Serbian mother traditionally greets her newborn son into the world with the words: "Welcome to the world you little avenger of Kosovo." For an excellent and more complete description of these events and their mythology, see Robert D. Kaplan, Balkan Ghosts, St. Martin's Press, New York, 1993, p. 35-40.

Šteta što mu ne izgore kuća letos. A i on u njoj.

Провали лицемера... 

Треба га позвати у земљу, наместити му аферу (или "ископати" неку од оних о којима се толико причало) и ухапсити га... 

25-март-2002
Americki ambasador Vilijem Montgomeri kazao da u Crnu Goru nije dosao da bi vrsio pritisak na bilo koju partiju
ODAVNO SAM NA BALKANU I ZNAM DA
PRITISCI OVDJE NE POMAZU
- Tada sam prokomentarisao da sam na Balkanu dovoljno dugo, od 1975. godine, tako da sam jako dobro naucio da, ako pokusate da vrsite pritisak na bilo koju politicku partiju - odustanite, ne funkcionise - kazao je Montgomeri.
To je izjavio prilikom boravka u CG i razgovora sa liderima pol partija.

a evo i kopletnog teksta iz Vijesti od juce :
B92, Beograd - KRITIKE NA RAČUN SJEVERNE ALIJANSE U SRBIJI SU ZAPRAVO NAPAD NA DEMOKRATSKU STRANKU

Preko NATO napadaju Tadića


Nivo antipatije prema NATO u Srbiji i dan-danas ostaje visok. To nije samo zbog toga što je NATO vodio bombašku kampanju 1999. i prisilio srpske vojne i policijske jedinice na povlačenje s Kosova. To, takođe, ima veze s načinom kako je kampanja bombardovanja bila vođena (s tolikih visina da su napravljene značajne greške koje su za rezultat imale "kolateralnu štetu") i izabranim metama (civilni mostovi na Dunavu, na primjer).
Ironija je, međutim, da je nakon 1999. NATO dobro sarađivao sa Srbijom. Mada je vojni fokus na početku bio na obezbjeđenju Kosova od Miloševićevih snaga, uskoro je postalo jasno da je glavni zadatak s kojim se suočio - i s kojim se suočava i danas - bila zaštita Srba i drugih etničkih manjina na Kosovu od osvete kosovskih Albanaca. Ovo shvatanje bilo je potvrđeno talasom nasilja protiv kosovskih Srba, koji se dogodio odmah nakon povlačenja srpskih snaga. Srpske enklave na Kosovu i vjerske spomenike danonoćno štite vojnici KFOR predvođeni NATO.
Pored toga, srpska vlada i NATO/KFOR djelotvorno su sarađivali u akcijama protiv albanske pobune u Zoni kopnene bezbjednosti (ZKB) u južnoj Srbiji u 2000/2001. Vjerujem da je to bila značajna prelomna tačka, pošto je prvi put, bar u posljednjih 15 godina, srpska vojska uspješno radila u partnerstvu s NATO umjesto na suprotnim stranama. Opšti povratak ZKB pod srpsku kontrolu bio je tako uspješan, da su komandant kopnenih vojnih trupa (general Krstić) i koordinator za južnu Srbiju Nebojša Čović bili pozvani u štab američkih snaga u Evropi (koji se nalazi u Štutgartu) da održe detaljni brifing o svojim postignućima. Oni su sličan brifing održali i ambasadorima NATO u Briselu i susreli se s generalnim sekretarom NATO.
U isto vrijeme, ruski učinak na Kosovu bio je sve drugo samo ne zvezdan. Prije svega, dok su imali vojne jedinice na Kosovu kao dio napora KFOR, uopšte nijesu djelovali protiv infiltracije oružanih albanskih ekstremista u Kopnenu zonu bezbjednosti. Njihove trupe u suštini su ostajale u svojim objektima i nijesu išle u patrolu, ostavljajući svoj sektor potpuno otvorenim. Sjedinjene Države morale su da pošalju neke od naših jedinica da pomognu da bi se pojačala kontrola granične linije. Mada bi neko mogao pomisliti da će zbog navodnih prosrpskih tendencija, ruske trupe biti posebno tvrde prema kosovskim Albancima, izgleda da je bilo suprotno. Pored toga, njihova odluka da napuste KFOR i povuku sve svoje mirovne snage s Kosova bila je posljednji korak koji bi neko mogao očekivati od nacije koja sada postavlja "crvene linije" koje se ne mogu preći. Oni bi izvjesno imali daleko više uticaja da su njihove trupe još na terenu.
Šta onda zaključiti iz ponavljanih napada na NATO od strane visokih rukovodilaca Demokratske stranke Srbije? Na prvi pogled, oni izgledaju promašeni i loše vremenski planirani. Političke odluke o budućnosti Kosova, bar na međunarodnom planu, donijeće članice Evropske unije, Sjedinjene Države i Rusija. NATO ni na koji način nije bio centar bilo kakvih napora tokom posljednjih nekoliko godina da se razriješi kosovska situacija. Osim toga, posljednja runda konsultacija o budućem statusu Kosova tek je započela. Otkud sada opredjeljenje za tuču s jednom institucijom koja je u osnovi na marginama ove bitke?
U stvari, postoji nekoliko razloga:
a) To se dobro uklapa u viđenje svijeta Vladimira Putina. Nazivanje nezavisnog Kosova "NATO državom" je u skladu s filozofijom hladnog rata, koju Putin sve više promoviše. Izgleda da Rusija okuplja blok zemalja kojima je jedina zajednička stvar netrpeljivost prema Zapadu. Srbija se kreće sve dalje i dalje niz ovu klizavu padinu, vjerovatno vjerujući da ne preduzima bilo kakve korake "koji se ne mogu preokrenuti".
b) NATO je lakša meta nego EU. Ankete stalno pokazuju da se na EU u Srbiji gleda daleko pozitivnije nego na NATO. Napadanje NATO košta malo, a pri tom još više izdiže profil kosovskog pitanja. Napadanje EU, koja će u bilo kojem scenariju odigrati glavnu ulogu u bilo kakvoj budućnosti Kosova, bar zasad nije mudro.
c) Dok je u očima Zapada NATO/KFOR zaštita kosovskih Srba nešto što bi srpska strana trebalo da cijeni, nacionalisti će jednostavno reći da Srbi ne bi bili u položaju u kojem se danas nalaze da je bezbjednost ostavljena u rukama srpske vojske i policije. Oni ukazuju na dio Rezolucije 1244 Savjeta bezbjednosti UN, koja poziva na povratak ograničenih srpskih snaga da obezbijede religiozna mjesta i pitaju zašto to nikad nije primijenjeno. Zato se napori NATO oštro odbacuju pa čak i kritikuju kao svjesno nedovoljni. Sve to bilo je pojačavano stalnim preoptimističkim procjenama bezbjednosti koje KFOR daje već godinama poslije 1999.
d) Gledajući unaprijed na mogućnost jednostranog proglašenja nezavisnosti od strane kosovskih Albanaca, DSS predviđa mogućnost sukoba između djelova KFOR i kosovskih Srba koji odbijaju da prihvate nezavisnost Kosova.
Mada su svi gorepomenuti razlozi tačni i djelovi jedne slagalice, daleko najvažniji razlog je:
e) Domaća politika.
DSS je nezadovoljna vladinom koalicijom, gdje većinu ministarskih pozicija drže druge partije. Nezadovoljna je i ličnom popularnošću predsjednika Tadića. Nezadovoljna je padom svoje popularnosti u stanovništvu. I posebno je nezadovoljna anketama koje pokazuju da je DS daleko popularniji od DSS. I, DSS zna da nema stvarne nade da privuče glasove radikala ili socijalista. Rekao sam mnogo puta da je Zoran Đinđić podijelio biračko tijelo na tri grupe: tvrdokorne nacionaliste; prozapadne, demokratski orijentisane umjerenjake; i srednju grupu s nacionalističkim tendencijama koja je takođe željela korist od bližih odnosa sa Zapadom. Upravo je ova posljednja grupa sada cilj osvetničkog napada DSS. Oni pokušavaju da u toj grupi izazovu nacionalističke tendencije. Kampanja protiv NATO smišljena je da postigne upravo to.
Oni time svjesno dovode DS u nezgodan položaj. DS je prisiljena da ignoriše sve glasniju retoriku protiv NATO ili da je napadne. Ako je bude ignorisala, što je dosad radila, dopušta da DSS planira pravac kojim će ići Srbija i, takođe, izgleda slaba. Ako, međutim, napadne te izjave, prisiljena je da djeluje kao da brani instituciju (NATO) koja je u Srbiji danas vrlo nepopularna. Konačni rezultat, bar dosad, jeste da je ministar inostranih poslova u Brisel odnio dokument o Partnerstvu za mir u kome je izmijenjena dogovorena rečenica da je cilj Srbije bliži odnos s evroatlantskim institucijama da bi se eliminisalo pominjanje NATO.
Zato je atak na NATO zapravo napad na Demokratsku stranku i njenog predsjednika. To se, takođe, pokazuje u naporu DSS da odloži predsjedničke izbore nakon okončanja 120-dnevnog perioda konsultacija o Kosovu (10. decembar). To u praksi znači da DSS ili preferira nekog radikala kao predsjednika umjesto Borisa Tadića (što bi bio rezultat izbora koji bi uslijedili poslije bilo kakvog unilateralnog proglašenja nezavisnosti), ili svjesno nameće ovu opciju kako bi se Zapadu dao još jedan razlog da spriječi bilo kakve unilateralne korake kosovskih Albanaca. I, voljna je da izbjegne bliže odnose sa Zapadom u korist pojačanih odnosa s Rusijom, ako je to ono što je potrebno da se zadrži čvrsta ruska podrška oko Kosova.



Vilijam MONTGOMERI

--------------------------------------------------------------------------------

ĐUKANOVIĆ: KOŠTUNICA ZADRTI NACIONALISTA


U avgustu 2000, tokom jednog susreta s Milom Đukanovićem, upitao sam ga za mišljenje o novom kandidatu DOS za predsjednika, Vojislavu Koštunici. Kao što obično radi kad mu se postavi osjetljivo pitanje, on je za trenutak oklijevao, upriličio izvjestan ozbiljan izraz svog lica, a potom dao precizan odgovor. Uporedio je dva predsjednička kandidata, Miloševića i Koštunicu. Rekao je da ljudi stalno griješe nazivajući Miloševića nacionalistom. On je u suštini pragmatista koji je koristio nacionalizam za svoje političke ciljeve. To objašnjava, dodao je on, zašto je Milošević povremeno bio spreman da pravi kompromise ili čak okreće leđa hrvatskim i bosanskim Srbima kada je to odgovaralo njegovim većim interesima. Koštunica je, suprotno tome, nacionalista, koji će ostati vjeran svojim principima do kraja i neće praviti kompromise. To je, dodao je s diplomatskom uzdržanošću, bio razlog za stvarnu zabrinutost. Upravo ti nacionalistički principi sada vode Srbiju na potpuno nepoznatu teritoriju.