Znaci to je to...Sigurno su mu Karadzic i ostali pederi rekli da ce odigrati jednu prijateljsku i to posle Svetskog samo zbog pritiska koji narod vrsi...Al opet zao mi sto ga nece pozvati na Svetsko 

Колики је само то респект. А он то апсолутно заслужује. 
И уз све ово - кандидатура за нај-играча године. Свака Част !!!

Evo 3 teksta iz Politike dan pre i na dan Rambovog ulaska u kucu slavnih i na danasnji dan... U vidu pisma su...

Ako nekog ne mrzi da kaci, neka ih okaci, a ja cu ostaviti linkove...

http://www.politika.rs/rubrike/Sport/sportske-price/Petkovicu-s-ljubavlju-pismo-iz-Brazila.sr.html


http://www.politika.rs/rubrike/Sport/fudbal/Miljenik-velike-zvechke.sr.html


http://www.politika.rs/rubrike/Sport/fudbal/Razroke-ochi-svevideceg-Interneta.sr.html

 

Занимљиво је да га сад сви хвале,а када га је петковић позвао 2006, сви су га напали...

РАМБО У КУЋИ СЛАВЕ (1)

Петковићу с љубављу – писмо из Бразила

Како се у Рио де Жанеиру доживљава данашњи дан, историјског признања фудбалеру Фламенга Дејану Петковићу, „европском Зику”



Данас у подне по локалном времену, односно у 17 часова по нашем, Дејан Петковић Рамбо (37) биће званично примљен у „Кућу славе” на Маракани у Рио де Жанеиру, као једини Европљанин после Еузебија и Бекенбауера. На широком простору, између капија за улазак у храм фудбала на левој страни, и гигантских слика бразилских идола на зиду здесна, налазе се отисци стопала великана као што су Пеле, Гаринча, Зико, Роналдињо, Кака, а од јуче и – наш Петковић...
У времену илузије да је свевидеће око Интернета довољно да будемо у току, сви смо повремено слушали приче о Петковићевој слави у земљи фудбала, али већина је наставила да верује да су то наша претеривања. Од тренутка уласка у Бразил, убедићете се у супротно.
Тако је, прошлог месеца на светском конгресу шаховских проблемиста у Рију, главна тема разговора са домаћинима, уместо шаха, постао Петковић, или једноставно Пет, како га у Бразилу зову. У Рију, где се неки сугласници додатно умекшавају, то звучи као „пећ”, или чак „пећи”, али званични надимак Пет је врло карактеристичан, јер у преводу на енглески значи оно што Петковић заиста јесте – општи миљеник.
Све бразилске приче о идолу Фламенга и „европском Зику” су крајње емотивне, и све носе са собом и боју неправде. Неправде, да је такав фудбалер одиграо само седам утакмица за Југославију, ниједну за Србију, а да у исто време није могао да заигра ни за Бразил, из формалних разлога. Један од наших бразилских домаћина, шаховски композитор Маркос Роланд (59), порезник у Рију и велики навијач Фламенга, причао нам је и писао са толико одушевљења о Петковићу, да његове речи могу да послуже као најнепосредније сведочанство онога што смо слушали на сваком кораку:
Покушаћу речима да опишем утиске заљубљеника у фудбал, о магичним данима вашег земљака Дејана Петковића у „највољенијем” тиму Бразила. Бојим се да моје знање није довољно, али силно бих желео да одам признање човеку који нам је донео толико радости и задовољства.
Нећу да причам о статистици, тога има довољно на Интернету. Само бих желео мало да говорим о Петковићу као идолу маса. Мада је имао лепих тренутака и у другим клубовима, прави идол је постао у Виторији, свом првом клубу у Бразилу, где је дошао 1997, а затим у Фламенгу, у периодима 2000-2001 и у повратку, од овог маја.
Пошто је већ био у 37. години када је потписао нови уговор са Фламенгом, готово нико није веровао да још може да буде користан било ком професионалном тиму. Али, Андраде је, преузимајући тим неколико недеља касније, рачунао на Пета. У то време, Фламенго је био у великој кризи, а Андраде је своје планове сажео у две реченице: 1. „Поразговараћу” с Адријаном (бивши „Император” Интера из Милана, који се вратио у Фламенго неколико месеци раније, али је изгледа више био заинтересован за ноћни живот него за фудбал) и 2. Наћи ћу место за Петковића у „мојих 11”.
Андраде, чије је пуно име Хорхе Луис Андраде да Силва, био је класичан фудбалер средине терена, а дошао је у Фламенго заједно са таквим сјајним играчима као што су били Леандро, Жуниор, Адиљо, Мозер, Раул и велики Зико. Био је то један од најбољих бразилских фудбалских тимова свих времена, одакле су регрутовани многи репрезентативци осамдесетих.
Сада можемо да закључимо да је Андраде предвидео да би Петковић могао да буде „његов” Зико: вођа, организатор, човек који „чини да тим да игра”. Барем тако виде многи навијачи Фламенга (укључујући и мене) Петковићеву улогу у васкрснућу Фламенга у последњих 14 кола државног првенства, током којих је из доње половине табеле, међу 22 екипе, скочио у врх и стигао до другог места, три кола пре краја. У 13 мечева у којима је Пет играо Фламенго није доживео ни један пораз, а постигао је десет победа и три нерешена резултата. (Петковић није играо само једном, против знатно слабијег Баруерија, и тада је Фламенго доживео једини пораз у овој сјајној серији).



У ствари, од свих који су облачили дрес са фамозним „бројем 10” после Зика, Петковић је, без сумње, најсличнији највећем идолу у историји Фламенга. Он игра на истом делу терена (углавном између центра и шеснаестерца); има крајње опасан и прецизан шут (и десном и левом), једнако у покрету или из слободног ударца (по шуту из корнера је надмашио и Зика). У шеснаестерцу увек реагује брзо и паметно; покушава да дрибла само када је нужно и тада се увек креће право према голу или гол-линији. И последње, али не мање важно, он сјајно додаје лопту саиграчима, овлаш је додирујући, тако да лопта „нежно љуби” траву. Статистика каже да има готово 90 одсто тачних додавања, што је запањујуће, поготово што су многа од њих последња, или претпоследња пре шута на гол, значи најтежа.
Упркос свему овом, Пет не носи број 10 у свом повратку у Фламенго. Зашто? Зато што је Адријано, „супер-звезда”, желео „свети” број за себе и нико није могао да му каже не. Због тога, скромни Пет носи дрес са бројем 43, у част незаборавног тренутка његове каријере, 43. минута другог полувремена последње утакмице сезоне 2001, против Васка да Гаме. Тада је на Маракани постигао историјски гол из слободног ударца са 25 метара, за победу од 3:1, баш онолико колико је било неопходно Фламенгу за трећи узастопни тријумф у Бразилској лиги, сва три пута испред Васка. И тада је Петковић подсетио на Зика: никада се не предаје, бори се до последњег минута. Као у химни Фламенгових навијача: „Твоја слава је да се бориш!”.
Можда сте приметили, у једном деликатном тренутку, колико маса верује Петковићу. На недавној утакмици са Сао Паулом (10. октобра), сјајни голман Рожерио Сени одбранио му је пенал, али је судија тражио да се шут понови због кретања голмана пре ударца. У том моменту, сви навијачи су почели да скандирају „Пет, Пет”, тражећи да поново шутира! И сећате се како је овлаш подбо лопту у средину гола, док се голман бацао у своју леву страну, као и први пут.
И, док сви у Бразилу питају зашто селектор Антић не зове Петковића, навијачи Фламенга не желе да виде Пета у репрезентацији Србије. Они траже да обуче жути дрес „са пет звездица”, исти онај који су носили Пеле, Гаринча, Диди, Жерсон, Ривелињо, Зико и многи други.
Када су му то рекли, Пет се громко насмејао и одговорио: „Било би веома лепо играти са фудбалером као што је Кака, али ви имате играча који су у бољој форми него ја”. А, када су га питали да ли планира да узме бразилско држављанство (овде је већ 12 година), рекао је, на добром португалском, са симпатичним шпанским акцентом: „То је много компликовано: превише бирократије”.

Рамбо у кући славе (2)

Миљеник „велике звечке”

„Дошао је да нам учини велику услугу: да нас подсети како се игра фудбал” – пише „О Глобо” о Дејану Петковићу, легенди бразилске Маракане



Има више разлога да – у случају Дејана Петковића – Срби не могу да схвате Бразилце, а ни обрнуто. Нама је непознат тај свет магијског значаја фудбала, у којем је центар Рио, а свето место се зове Маракана, стадион пред којим од јуче стоје утиснуте стопе нашег фудбалера, као бразилског великана. Реч „Маракана”, са нагласком на последње „а”, у ствари је назив целе те области Рија, у којој је некада била насељена птица необичног гласа, као дечија звечка. „Маракана”, на језику бразилских домородаца, значи „као звечка”.
Значење речи Маракана оживљава на фудбалској утакмици, када стадион забруји као гигантска звечка, у дечијој радости оних који заборављају на разлике између црних и белих, богатих и сиромашних. Тада се рашире заставе јарких боја, зачују се чегртаљке и клепетуше. Маса, која се на утакмици крсти, пева и плаче, своје хероје открива заједничким срцем, а не прагматичним европским мерилима.
На пример, када наше навијаче питате да ли Петковић треба да игра у репрезентацији, одговориће скептично: има 37 година. А, у Рију, када продавцу кокоса кажете да сте из Србије, он већ прстима одушевљено показује број 37, док изговара Петковићево име. Исти тај број 37 појавиће се у сваком стручном коментару, са дивљењем. И свуда исто питање: зашто није позван у репрезентацију Србије?



Најблиставији тренутак Петковићевог повратка догодио се овог 18. октобра, када је Фламенго на терену водећег Палмеираса славио са 2:0, фантастичним головима нашег интернационалца, од којих је други био директно из корнера. Два дана касније, у најтиражнијем бразилском листу „О Глобо”, један поред другог осванула су два коментара угледних тамошњих новинара, оба о истом идолу.
У првом, Ренато Маурицио Прадо поручује селектору Антићу да позове Петковића, насловом: „Разбуди се, Радомире!”. На исту тему, Фернандо Калазанс у тексту „Заборављени човек” објашњава Петковић-манију речима: „Дошао је да нам учини велику услугу: да нас подсети како се игра фудбал”. На следећој страници је велика Петковићева слика, са потписом „Пет је изненадио и самог Пета”.
И оно што се догађа ван стадиона, нама је тешко замисливо, мада смо некада давно доживљавали нешто налик... Медији славе харизматичне играче као што је Петковић далеко изнад њихове међународне цене, која се код нас одавно мери зарадом. У Бразилу је и даље важна личност, жеља, добар потез...
На питање број два: ко је тренутно бољи, Адријано или Петковић, код нас ће навијач, васпитан на квотама европских кладионица, одмахнути руком и показати на првог. Тамо, у Бразилу, асови попут Загала и Бебета су већ прогласили Петковића за најбољег у 2009, али не у Фламенгу, него у целој Бразилској лиги.
Марјан Ковачевић
(Сутра: Разроке очи свевидећег Интернета)

-----------------------------------------------------------
Ако Фламенго сутра победи, цене карата скачу
Три кола пре краја Бразилског првенства, водећи Сао Пауло (62 бода) сутра увече гостује у Рију, на стадиону „Жоао Авеланж”, против Ботафога, силно мотивисаног да избори опстанак. У случају неуспеха водећег, Петковићев Фламенго, са 60 бодова, имаће велику прилику да га достигне. Меч против Гојаса, у другом делу Рија, на Маракани, почиње сат и по касније.
Цене карата на Маракани су од 20 бразилских реала (око 8 евра) до 120 (48 евра). Највише је карата од 12 до 16 евра, али висине се мењају зависно од важности меча. На пример, ако Фламенго сутра победи Гојас, цене карата у последњем колу порашће за 50 одсто.
Иначе, осим репрезентације Бразила, на Маракани играју Фламенго, Флуминезе и Васко да Гама. Ботафого, клуб чувеног Гаринче, играо је доскора на Маракани, а сада користи нови стадион, изграђен за Панамеричке игре, осим у мечевима са осталим члановима „велике четворке” из Рија.
-----------------------------------------------------------
Већ је продато 75.000 седишта
Када је за Светско првенство 1950. грађена Маракана, (чији је званични, али ретко коришћени назив „Стадион новинара Марија Фиља”, по инцијатору градње), планирано је 200.000 места. Процењује се да је у финалном мечу, у којем је Бразил изгубио од Уругваја 2:1 иако му је довољно било и нерешено, укупни број гледалаца достигао 210.000.
После трагичног рушења дела стадиона 1992, када је троје погинуло, а педесеторо повређено, стадион је, крајем 90-их, преуређен тако да су остала само места за седење. На прослави пола века постојања, 2000. године, извршена је нова реконструкција, па опет 2007, а сада је капацитет безмало 90.000. седишта.
На последњим утакмицама Фламенга на Маракани, Коритибу је гледало 48.000, Флуминезе 78.000, Сао Пауло 57.000, а Сантос 77.000 навијача са плаћеним улазницама. За сутрашњу утакмицу против Гојаса продато је свих 75.000. Наравно, нису сва седишта на продају, на свакој од ових утакмица било је и много позваних гостију клуба.

Рамбо у кући славе (3)

Разроке очи свевидећег Интернета

Само у протеклој недељи, Петковић постао најбољи страни стрелац у историји Бразила (78), ушао у „Кућу славе” и изабран за почасног грађанина Рија



Не може цео овај српско-бразилски неспоразум да се објасни националним и културолошким разликама. На послетку, ни ми не заостајемо превише за Бразилцима – или бар доскора нисмо – када су у питању осећај неправде, или однос према јунаштву.
Неко ипак греши, или Бразилци, или ми. Када уђете у Википедију, под презименом Петковић, на српском језику налазите дугу и изузетно похвалну фудбалску биографију, али, то је Илија Петковић. Код Дејана нема ни речи коментара, само штури биографски факти.
Онда окренете енглеску верзију и нађете импресивну биографију Дејана Петковића и велики део о томе како су га редом заобилазили селектори, почевши од Сантрача. Ту се цитира и изјава Вујадина Бошкова да би га позвао 2000. године „да је остао у Венецији, иако десет пута слабијем тиму од Фламенга”, па да је 2006. Илија Петковић „иронично, позвао другог Петковића, свог сина Душана”. Завршна реченица гласи: „до сада још није играо за репрезентацију Србије”. На крају схватите врло корисну чињеницу: да очи свевидећег Интернета могу да буду итекако разроке.
Како иначе да се објасни да је Рамбо овде престао да постоји откако је постао Пет? Да је стидљиво испраћен чак и његов светски рекорд у головима из корнера. Овде, где је сваки мангуп сањао о голу из ћошка, где су идоли били Шеки, Мока, Кића, Пикси и остали спортски враголани?
Како, међу свим белосветским бизарностима које нам продаје телевизија, нема овог нашег чуда од човека? Ни драматичног расплета Бразилског шампионата? Не може се рећи једноставно „далеко од чију, далеко од срца”. Зашто смо онда устајали у три ујутро да гледамо НБА лигу само због Дивца и Стојаковића?
На срећу, ту је опет Интернет, да покаже праве квалитете. Уместо да вам други бирају, пођите на „ју-тјуб”, на сајт „О'Глоба”, или Фламенга, па запитајте модерно огледалце: који је Петковић најпопуларнији на свету? Материјала има на претек.
Остало је још мало времена да се уздигнемо изнад локалних прича и укључимо директно у завршницу једне блиставе спортске каријере, светских размера. Да пратимо подвиг Дејана Петковића, који је са 37 година подигао Фламенго од дна табеле до другог места, са два бода заостатка за водећим тимом бразилског шампионата. Смена на врху могућа је већ вечерас, јер Ботафого се против водећег Сао Паула грчевито бори да не испадне, а Фламенгу на Маракану долази Гојас.
У међувремену, Петковићеви рекорди и признања која добија пљуште готово свакодневно. Стоту утамицу на Маракани одиграо је 1. новембра, за „Кућу славе” предложен је 5. новембра, а три дана касније повисио је сопствени светски рекорд на осам голова из корнера. Само у протеклој недељи, уз прекјучерашњи улазак у „Кућу славе” на Маракани, доживео је још два блистава тренутка: 78. голом, 15. новембра против Наутика, постао је најбољи странац у историји Бразилске лиге, а 16. новембра је предложен за почасног грађанина Рио де Жанеира...
Марјан Ковачевић
(Сутра: Амабасадор и Србије и Бразила)
-----------------------------------------------------------
„Не плачем, јер долазим из другачије културе”
– За мене је улазак у „Кућу славе” на Маракани титула над титулама у целој каријери. Дирнут сам, преплављен осећањима, једино не плачем јер долазим из другачије културе, али ово јесте тренутак да се човек расплаче. Као да постижем свој најлепши гол – рекао је Петковић прекјуче на Маракани, после церемонијалног узимања отисака његових стопала, за „стазу славе” испред стадиона.
Потом је наш ас, високо подигутних руку, на српски начин, са три испружена прста, поздравио масу окупљених обожавалаца. Срдачно, скромно и духовито, као на терену, захваљивао се свима, а појединачно и великом Зику, који је ове године рекао да управо Петковић, а не Адријано, заслужује да носи „свети” број 10.
– Хвала Фламенгу јер је веровао у свој повратак, и његовим навијачима зато што сада стојим овде. Играо сам за три велика клуба из Рија (Фламенго, Васко и Флуминезе) и остаје ми да се извиним навијачима Ботафога што нисам стигао да обучем и њихов дрес. Али, данас сам овде, у овој „светој мантији”, са којом ћу да одиграм можда и последње утакмице каријере.
-----------------------------------------------------------
Почасни грађанин Рија од 24. јуна
Саопштавајући одлуку да се Дејан Петковић 24. јуна идуће године прогласи за почасног грађанина Рио де Жанеира, представник градске управе је рекао:
– Пет је тек четврти спортиста који прима ово градско признање. За разлику од неких који нису знали то да цене, Пет је образован и културан, и са одушевљењем је примио нашу одлуку.

Pa neki ovde pricaju price o nekoj mafiji, a ja sam od starijih cuo i da se on mnogo kurcijo u reprezentaciji dok je grejao klupe u Spaniji i da je zbog svog ponasanja izbacen iz repke.

Sad sta je tacno bilo ja ne znam sa sigurnoscu i zato necu da pricam o tome da li je ranije trebao da igra, ali po meni sad sa 37 godina on nije potreban reprezentaciji, pa i da mu marsovci uzmu otiske stopala ja ga ne bi zeleo u reprezentaciji...  

Ботафого победио Сао Пауло 3:2, па ако Фламенго вечерас победи избиће на прво место на табели.

Bas sam to hteo da kazem,ako se ne varam ovo je poslednje kolo znaci ako pobede sampioni i Rambo igrac sezone  Ili se mozda varam pa je ovo pretposlednja utakmica?