Kontraudar sprečen 11. oktobra

HELIKOPTER nadleće plato ispred Savezne skupštine. Na tlu se tiska na stotine hiljada ljudi, temperatura među demonstrantima raste. Iz kabineta ministra policije Vlajka Stojiljkovića uporno stižu naređenja: „Ispustite hemiju, ispustite hemiju!“ Ljudi u helikopteru donose odluku da, prvi put, ne izvrše naređenje.

Bilo je mnogo prelomnih momenata tog 5. oktobra 2000, ali, po Nebojši Čoviću, ovo je onaj „sudbinski“, koji je trasirao demokratski prevrat.

- Kasnije se ispostavilo da su u tom helikopteru bili Milorad Ulemek Legija i Goran Radosavljević Guri - otkriva prvi put Čović u razgovoru za „Novosti“
...
PARE STIZALE SA ZAPADA

STRANI faktor odigrao je značajnu ulogu u pripremi i realizaciji 5. oktobra. Nebojša Čović kaže da su lideri DOS išli na brojne brifinge u ambasade nekadašnjih istočnoevropskih zemalja u Beogradu, ali i u Segedin i Budimpeštu, gde su se sastajali sa zapadnim diplomatama, među kojima je bila i Medlin Olbrajt. - Zadatak da napravi računicu koliko je para i od koga stiglo u Srbiju dobio je pokojni Vuk Obradović, ali on to nije uspeo da uradi - kaže Čović.

- Šta su najveće tajne 5. oktobra? Možda to da sam sprečio Boška Buhu da se ubije. Ili to da je vlasnik TV Pink Željko Mitrović još ranije prešao na „našu“ stranu... Kako smo Đinđić i ja na dramatičnom sastanku u Generalštabu na Banjici, u cik zore 6. oktobra, mirili Legiju i Pavkovića, sprečavajući sukob vojske i policije... Ili da je poslednji pokušaj kontraudara bio 11. oktobra, kada je Milošević sabrao generale vojske i policije u vili „Mir“...

Ali, krenimo redom...

Podela uloga

- Posao za 5. oktobar rudarski je odrađivan, radilo se dan i noć, po 20 i više sati dnevno, na terenu. Pripreme su počele već krajem marta, kada smo krenuli da detaljno razrađujemo kompletnu strategiju - priča Čović.

...
Prokletstvo cilja

U mesecima koji su usledili DOS se, kaže Čović, susreo sa najjačim neprijateljem - prokletstvom ostvarenog cilja.

- Na nesreću ove zemlje, mi nismo nastavili da budemo tim. Krenula je glad za raspodelom funkcija, osvajanje funkcija i već od januara 2001. stvari su krenule da se raspadaju. Da nije bilo tako, Srbija bi danas potpuno drugačije izgledala i bila u mnogo boljoj poziciji.

Apetiti lidera, svađe, netrpeljivost Đinđića i Koštunice, sve je to doprinelo raspadu DOS, smatra Čović.

- Naš najveći neuspeh je što nismo mogli da savladamo lične sujete. Najveću cenu svega toga platila je i plaća Srbija. Verujem da nikom, ni u najluđim snovima, 6. oktobra nije palo na pamet šta će se sve u Srbiji događati narednih godina...

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:302242-Kontraudar-sprecen-11-oktobra
--------------------
Srbija je i danas siromašnija nego što bi trebalo

Kada se moj mandat britanskog ambasadora u Sarajevu završio sredinom 1998, odlučio sam da napravim pauzu u karijeri i otišao sam na Univerzitet Harvard. U proleće 1999. pozvao me Robin Kuk da predvodim britanski tim za sprovođenje politike prema Balkanu.

Na letu za London u junu te godine odredio sam tri ključne stavke aktivne nove politike:
 
Prva je bila naša poruka. Milošević je opstajao zahvaljujući dvema velikim lažima: da on sam može da reši probleme Srbije i da svet dolazi u Srbiju preko njega. Morali smo da uzvratimo udarac i insistiramo na tome da je Milošević uzrok problema Srbije i da su on i njegov režim ključna prepreka ulasku Srba i Srbije u evropsku porodicu.

U praksi je to značilo izolovanje Miloševića i njegove najbliže elite, ali istovremeno uspostavljanje kontakta sa svim ostalim ljudima od uticaja (uključujući uglednije nacionalističke političare i – posredstvom tajnih poruka – neke ključne vojne/policijske komandante). To je takođe značilo ulaganje značajnih napora da se pomogne novim medijima u Srbiji i oko nje kako bi naši politički signali stigli do što šireg auditorijuma. Mreža „Otpora“ i B92 obavila je ovde sjajan posao.

Druga je bila doslednost. Nije imalo smisla da najznačajnije vlade izoluju Miloševića, a da se prema hrvatskom predsedniku Tuđmanu ponašaju kao prema prihvatljivom partneru. Robin Kuk se gnušao Tuđmana i toplo je podržao ovu ideju, pa je blokirao mnogobrojne inicijative EU da se uspostave tešnje veze sa hrvatskom vladom dok je Tuđman na vlasti. Zapadne vlade su kontaktirale s umerenijim elementima u Republici Srpskoj, kako bi pokazali Srbima bilo gde u regionu da se razumna politika isplati.

Treća je bila podrška pobednicima. Nije bilo dovoljno da vlade EU na rečima toplo podržavaju demokratske snage u Srbiji. Morali smo da im pokažemo da znamo da će da pobede – i pomognemo im da izađu na kraj s novim teškim obavezama upravljanja. Ja sam uzeo novac iz britanske državne kase da bih osnovao Forum nove Srbije u Budimpešti. Zahvaljujući toj inicijativi, više desetina budućih lidera prošlo je kroz obuku vođenja praktične svakodnevne politike (poljoprivredne, ekološke, finansijske itd.). To je odlično funkcionisalo. Nažalost, ovu taktiku nismo primenili protiv drugih autoritarnih režima, recimo, protiv Kube.

Uspešno sam izložio ove stavke nove politike višim diplomatama EU i SAD neposredno nakon što sam se vratio u London. I prionuli smo na posao.

Naša velika prednost bio je Miloševićev inat i njegova preterana samouverenost. On nije sprečavao srpske demokratske političare da putuju po Evropi i učestvuju u inicijativama orijentisanim na promene. Bio je ubeđen da će na svakim izborima pobediti, ili barem „namestiti“ rezultate u svoju korist, i ostati na vlasti.

Moskva je u to poverovala. Ruske diplomate i zvaničnici su ignorisali prodemokratski orijentisane Srbe i nisu shvatili kolike snage može da okupi kompjuterski povezana opozicija. Time se objašnjava grozničava poseta ruskog ministra inostranih poslova Ivanova Beogradu 6. oktobra 2000: ruska vlada je pokušala da spase bar deo kredibiliteta iz olupine svojih pogrešnih političkih procena.

Kad su narodni protesti protiv Miloševića dostigli vrhunac, pridružio sam se ključnim funkcionerima EU i SAD u žučnoj telefonskoj raspravi. Francuska i Nemačka su tražile da se sankcije Zapada protiv Srbije ublaže i pošalje snažan signal podrške demokratskim snagama. Britanija i SAD su to odbile: sankcije je trebalo ukinuti onda kad naša politika da rezultate. Šta ako ukinemo sankcije sada, a Milošević ipak ostane na vlasti? Svi bismo ispali smešni.

Sankcije su ostale na snazi dok Milošević nije pao. Kasnije smo dobili veliku profesionalnu satisfakciju kad nam je šef francuske diplomatije priznao da je britanski i američki stav bio ispravan.

Deset godina kasnije? Uspeh i razočaranje.

Srbija je na putu ka članstvu u EU. Sve bolje se živi. Moguće je da Beograd najzad počinje stvaralački da razmišlja o problemu Kosova.

Godine 2000. zapadne vlade su ponovo pokušale da na jeftin način doprinesu promenama, kao što su to uradile kad je sovjetski komunizam doživeo krah. Za oporavak Srbije izdvajale su što je moguće manje novca. Ta bedna, kratkovida politika pomogla je antidemokratskim snagama da se pregrupišu, što je dovelo do ubistva Zorana Đinđića.

Britanska vlada (velikim delom na moju preporuku) uradila je mnogo da bi doprinela dolasku Vojislava Koštunice na vlast. Ali on je završio u psihološkoj zamci formalističkog uskogrudog nacionalizma pomešanog s neumesnom sentimentalnošću prema etno-gangsterima Karadžiću i Mladiću. Da je ispoljio makar deo Đinđićeve poletnosti i vizionarstva, Srbija bi mnogo bolje prošla s Kosovom, Crnom Gorom i liderstvom u regionu uopšte.

Svaka zemlja je kovač svoje sreće. Previše Srba se suprotstavljalo Miloševiću ne zbog onoga što je radio, već zbog toga što nije uspeo da uradi to što je pokušao.
Ta kolektivna egzistencijalna greška skupo je plaćena. Srbija je danas mnogo siromašnija nego što bi trebalo. Cena „miloševićizma“ plaćaće se decenijama, čak i vekovima. Ali bolje je biti u sporoj traci ka oporavku nego u brzoj traci ka propasti.

Autor je bivši ambasador Velike Britanije u Srbiji

http://www.blic.rs/Vesti/Politika/209961/Srbija-je-i-danas--siromasnija-nego-sto-bi-trebalo

Nisam hteo da citam posle ovoga

Tom coveku danas ne fali ni dlaka s'glave kao ni ostalim lesinarima koji su jeli ovu zemlju od 6 oktobra 2000e godine, svi su daleko bogatiji i deblji a niko nije u zatvoru i jos ima obraza da prica o svemu tome, pa jebem te drzavo da te jebem

Kada se sada sagleda sve sam ološ. 

Svetlana Lukić: U poslednjoj emisiji rekla sam da Peščanika kakvog ste slušali prethodnih 10 godina, neće biti, i neće. Danas počinjemo novu desetoljetku. Kakva će biti? I mi bismo to volele da znamo. Ne zavisi samo od nas, radimo nešto u čemu mora da učestvuje mnogo ljudi. Ako ih bude bilo, dobro, ako ne, onda ništa, uvek ostaje opcija da se svako zatvori u svoj kibuc. Dakle, prve mesece ove desetoljetke radio emisija Peščanik počinje u 30-35 minutnoj formi, za dalje ćemo, kažem, videti. Da ne bi bilo nekog opuštanja, odmah ću vam zaigrati po živcima i pomenuti 10. godišnjicu 5. oktobra. Odavno smo, povodom njega, ili počeli da zbijamo šale, ili da kukamo, sve smo radili, samo nismo pokušali da stvarno razumemo šta se to, dođavola, desilo. Nema naučnih skupova, nema istraživanja, nema ozbiljnih knjiga. Kao što se ne usuđujemo da govorimo i pišemo o onome što smo se usuđivali da radimo 90-ih, tako se ne usuđujemo da govorimo o onome što nismo uradili 2000.

Mislim da sam već pominjala, ali evo opet, poslednji teleks koji je direktor Mađarske novinske agencije poslao u svet 1956. godine, pre nego što su mu ruski tenkovi srušili kancelariju. Teleks se završavao rečima – Izginućemo i za Mađarsku i Evropu. Koliko se naših revolucionara i koliko se nas, pešadije u toj revoluciji, pozvalo na Evropu kao na osnovu zbog koje vredi umreti. Niko od nas toga dana nije bio spreman da umre ni za šta na svetu, hteli smo život, benzin, milka čokolade, po svaku cenu, i dobili smo ih.

Marks je jednom rekao da revolucionar mora da bude u stanju da čuje rast trave, naši revolucionarni generali i mi, revolucionarna pešadija, nismo imali sluha ni za tenkovske gusenice, ni za škripanje guma hamera, a kamoli da čujemo kako nam se praktično tog istog dana, šunjaju za leđima prvo Koštuničin mrak, a onda Tadićeva pustoš.

Mnogo ljudi je još dugo posle 5. oktobra imalo iluziju da smo prekinuli sa iluzijama. Očekivali su nagradu, jer su pretrpeli sankcije i bombardovanje, a nagrada je trebalo da bude makar mali udeo u državi shvaćenoj kao akcionarsko društvo, koje uredno, svakog prvog, isplaćuje dividende za patnje koje su nam se desile. A onda, kada je Đinđić rekao da dividendi nema, javila se sumnja da smo džabe šetali, zviždali, udarali u bubnjeve, da smo toga dana učestvovali u velikoj grešci na koju nas je navukao Zoran Đinđić. I onda je Koštunica na jednom GO DSS rekao nešto od čega me i danas hvata jeza. Rekao je – proteklih meseci je u Srbiji ubijana demokratija, društvo je krajnje dehumanizovano, to je povratak na autoritarnu vlast koja je gora nego ona do 2000; ova agonija predugo traje, sve ćemo učiniti da do izbora dođe. I sve je učinio. On je ozbiljan čovek. Nije to Vuk Drašković koji peva o semenu bune koja će da grune protiv dosmanlija, a onda ode kući da piše razne knjige.

I bilo je to što je bilo 12. marta. To je bio još jedan znak da se treba, uvređeno, povući u tzv. privatni život. Postali smo lukaviji, kompleksniji, imali smo više zadnjih misli i o drugima i o sebi, postali smo sposobniji, znamo da razmenimo četvrt slobode za 13. platu.

Juče je bilo 6 godina od kako je skupština usvojila nacrt novog ustava. U njemu je pisalo da je ropstvo zabranjeno – izričito, da su potrošači zaštićeni – izričito i da je Kosovo naše – izričito. Upisali smo to u ustav, iako već odavno više nema smisla da se pravimo da ne znamo ono što svako zna da znamo – da to više nije naša zemlja. A upisali smo u ustav i da mandati pripadaju strankama i tako sebi namenili ovu višepartijsku diktaturu. Ovim skarednim ustavom Koštunice i Tadića, za koji je glasalo 53,04 odsto od izašlih 54 odsto birača, sebi smo ukinuli budućnost, makar na određeno vreme. Od 2000. do 2006. smo živeli u provizorijumu od države, a onda smo doneli ovakav ustav, ovakav temeljni, utemeljujući akt.

Na isti dan kada su naši narodni predstavnici usvojili predlog teksta novog ustava, 30. septembra, ali pre 558 godina, odštampana je prva knjiga. Ljudi su počeli da čitaju i da iz toga uče. Niko u ovoj zemlji ništa nije naučio iz onoga što je napisala Hana Arent: Osnovni problem je u propuštanju da se uoči razlika između oslobađanja i slobode. Ništa nije beskorisnije od pobune i oslobođenja, ukoliko oni nisu praćeni ustavom novoosvojene slobode. Došli smo do toga da je ovih dana 81 odsto građana Srbije reklo da je najbolje bilo za vreme druga Tita.

Može se i ovako živeti, može se i ovde živeti. Do skoro se verovalo da na dnu okeana ne može biti života, jer tamo ne dopire sunčeva svetlost. A onda su pronašli čitav jedan ekosistem potpuno nezavisan od sunčeve svetlosti. Tamo, u večnom mraku, žive stvorenja koja se hrane metanom. Opstaju i na minus 80 Celzijusovih i zovu se crvi, pompejski crvi.

„Ovo što sada imamo je jedan posebno hibridni sistem. Umesto da ukinu sve liberalne zakone i time se obeleže kao reakcionari, oni ih i dalje formalno ostavljaju u važnosti. Uspeli su posebnom organizacijom vladavine da od tih slobodoumnih zakona naprave jednu žalosnu sprdnju. Formalno, taj režim je vrlo slobodouman. Stvarno, on je negacija slobode.“ Ovo je citat iz teksta objavljenog u srpskoj štampi leta gospodnjeg 1907, u zlatno doba srpske demokratije.

U današnjem Peščaniku govoriće vam Vesna Pešić. Ona se već dugo sprema za naučni skup o 5. Oktobru, koji će se održati ovih dana na Fakultetu političkih nauka. Zamolili smo Vesnu da za našu emisiju kaže do kakvih je zaključaka došla čitajući jadnu i bednu literaturu koja je objavljena o 5. oktobru, čitajući čak i jadne i bedne memoare, od Dušana Mihajlovića do Čedomira Jovanovića. Govori Vesna Pešić:

Vesna Pešić: Vojislav Koštunica je početkom januara 2001. primio Miloševića u posetu kao predsednika najveće opozicione stranke. Iz tog i sličnih činova se videlo da je on 5. oktobar doživeo pre svega kao promenu vlasti. Znači, bili su izbori, na tim izborima je pobedio on i neke druge stranke, ali to nikako ne isključuje, budući da je on demokrata, da na sledećim izborima može da se vrati Milošević i njegova stranka. To za njega nije bio ireverzibilni process: skinuli smo Miloševića i on se više nikad neće vratiti, nego je za Koštunicu to mogla biti samo promena vlasti.To je jedno shvatanje petooktobarskih događaja.

Drugo shvatanje je da je to bio puč. Ima argumenata i za takvu interpretaciju zato što su delovi Miloševićevog sistema vlasti, a naročito vojne službe i Državna bezbednost zajedno sa JSO, stupili u kontakt i pre 24. septembra sa predstavnicima koalicije DOS. Oni su garantovali da neće pucati na narod. Zbog tog dogovora neki smatraju da se radi o puču. Gospodin Đorđević, koji je tada bio šef Javne bezbednosti, ignorisao je Miloševićeva naređenje, general Pavković nije poslušao Milošević naređenje da sa vojskom krene iz kasarne u Bubanj Potoku. Legija sa svojim specijalnim jedinicama takođe je odbijao naređenja. Svi oni su izdali svog Šefa.

O tome mogu i lično da svedočim. Kada sam tog 5. oktobra izašla na demonstracije, u Pionirskom parku sam videla vodene topove i svu tu ogromnu mašineriju. Ja sam ih pitala – šta je vama, nije moguće da ćete to da koristite protiv nas. Rekli su mi – gospođo Pešić, nemojte ništa da se uzbuđujete, nećemo mi ništa raditi. Znači, otvoreno su mi rekli da ništa protiv nas neće preduzimati.

A ti građani koji su izašli na ulicu, nisu oni bili samo dekor, kao što postoje neke interpretacije. Neki ljudi su mislili i pre 5. oktobra da će biti streljani, general Pavković je odlazio u Kolubaru, tih dana je bilo veoma dramatičnih zbivanja. Vi ne možete da negirate nečiju hrabrost samo zato što znate da su vojska i policija rešile da ne pucaju. Građani koji su izašli na ulice jesu stvarali tu revoluciju, imali su ogromna očekivanja i vi ne možete da negirate percepciju stvaranja revolucije. Zar je odlazak takvog diktatora mali događaj? Svaka revolucija počinje tako što se prvo zbaci kralj ili diktator. 5.oktobar je bio i revolucija.

Znači, mi smo onda imali i revoluciju, I neku vrstu puča, ali i onu vrstu Koštuničinog shvatanja legalizma koja je isključivala svaku metodu tzv. revolucionarne pravde koja se, kao recimo u komunizmu, završavala oduzimanjem stanova, proterivanjima, streljanjima. Koštunica je odmah rekao – ne, ne, tu ne treba da radi nikakva revolucionarna metla. I kad se od njega tražilo da smeni određene ljude, on je rekao – pa ja nemam nikakva prava. Prve noći, 5. oktobra su mu rekli – hajde, kaži da Rade Marković više nije šef Državne bezbednosti. Pošto tada još uvek nije bio proglašen za predsednika, a to i nije bilo u nadležnosti predsednika države, on je rekao – ja nemam legitimitet da to kažem. Znači, Koštunica je 5. oktobar doživeo samo kao smenu vlast. Dakle, sve je to zajedno postojalo u petooktobarskim događajima, I puč i revolucija… Ono što postoji ne možete da negirate i da kažete da su građani bili samo dekor, kao što to tvrdi moj prijatelj Srđa Popovići. Ne, sve je to postojalo.

A ono što je usledilo posle 5. oktobra i što je trajalo do atentata na Zorana Đinđića vidim ovako – kao što je u Oktobarskoj revoluciji posle zauzimanja Zimskog dvorca u Rusiji počeo rat koji je trajao 3-4 godine, tako je i u Srbiji posle 5. oktobra počela neka vrsta prikrivenog građanskog rata koja je u stvari bila borba za interpretaciju 5. oktobra.

Svetlana Lukić: Koliku ulogu u obaranju Miloševića su imale Amerika, Rusija i Evropa?

Vesna Pešić: Na rušenju Miloševića najviše su bili angažovani Amerikanci i Rusi. Mislim da su Amerikanci dosta tih svojih akcija oko rušenja Miloševića koordinirali sa Rusima. To se vidi i po događajima od 6. oktobra kada je Milošević krenuo iz Beograda na Zlatno jezero, a onda je morao je da se vrati jer je u Beograd stigao ruski ministar spoljnjih poslova Igor Ivanov. Ivanov je verovatno došao da kaže Miloševiću da i Rusija smatra da on treba da prizna poraz.

Mislim da je jako zanimljivo analizirati američki uticaj. Amerikanci nisu mnogo pomagali opoziciju, iako je bilo opšte mesto da smo mi njihovi plaćenici. S vremena na vreme su pomagali nas iz antiratnog pokreta, Radio B92, Vreme, ali sve je to bilo takoreći ništa. Mi smo nekada imali iluziju da je njima strašno važno da Srbija što pre postane demokratska država. Ne, njima to nije bilo važno. Njih je Srbija najviše interesovala kao neko ko je strašno uznemirio jedan prostor i oslanjali su se na Miloševića kada su hteli da smiruju situaciju u region. I za vreme Dejtonskog sporazuma oni su se oslanjali na Miloševića kao na jedinog čoveka koji je mogao da im isporuči ono što je njima bilo važno u tom momentu. Oni su naravno znali ko je Milošević, znali su da je on glavni krivac za užase koji su se događali, ali je on istovremeno bio i najjači igrač koji je mogao, na primer, da im pomogne u rešavanju krize sa taocima u Bosni. Šta vredi da se oslanjaju na mene kad ja ne mogu ništa s taocima da uradim.

Godinama, čak i za vreme demonstracija '96-97. Amerikanci nas ni u čemu nisu pomagali. Čak i za vreme tih demonstracija američki otpravnik poslova Ričard Majls, u to vreme SAD u Beogradu nisu imale ambasadora, u Nišu je držao konferenciju za novinare zajedno sa Miloševićevim socijalistima. To što se dešavalo na ulicama Beograda nije ga mnogo interesovalo.

Na osnovu knjige Živorada Kovačevića u kojoj opisuje ulogu Amerike u raspadu Jugoslavije, ja sam zaključila da su Amerikanci tokom '98. godine, kada je izbio rat na Kosovu, pokušali da naprave određene sporazume. I opet su pokušali da se oslone na Miloševića. I onda je Ričard Holbruk, koji je sa Miloševićem imao najbolju komunikaciju, utanačio dogovor oko Kosova. Međutim, Milošević je izigrao taj dogovor. Kada je Holblruk doživeo poraz, onda je oštrija struja u Stejt dipartmentu na čelu sa Madlen Olbrajt dobila prevagu. Ona je izgurala te svoje preporuke, da se sa Miloševićem više ne može pregovorati, da se sa njim mora raščistiti. Istovremeno, u Vašington postu izlazili su tekstovi kao što je onaj senatora Lugara, u kojima piše da se ne može istovremeno biti protiv Miloševića i raditi s njim, da se u Srbiji mora tražiti novi partner. Senator Lugar je u tom tekstu jasno rekao da će taj partner ubuduće biti opozicija, i tako je i bilo. Oni su posle toga prešli na finansiranje opozicije i nevladinog sektora, Otpora, nezavisnih sindikata. [b]Zaista su dosta sredstava tu uložili. Onda su Nacionalni institut Demokratske stranke i Nacionalni institut Republikanske stranke, koji su sve vreme bili u Srbiji, počeli intenzivno da obučavaju opoziciju. Tako da su Amerikanci zaista uložili dosta sredstava i dosta energije da sruše Miloševića. Mada se meni čini da su ipak bili veoma iznenađeni što je 5. oktobar uspeo, oni uopšte nisu verovali da je opozicija u stanju da to uradi.
[/b]
Kad je reč o Amerikancima, ja mislim da su oni posle 5. oktobra vršili preterano jak pritisak na novu vladu, pre svega na Zorana Đinđića. Ta vlada nije imala nikakvu vlast, a oni su toliko pritiskali s tom saradnjom sa Haškim tribunalom oko koje će se kasnije sve dešavati. Amerikanci su samo po saradnji sa Hagom merili da li se Srbija promenila ili nije, samo je to bilo merilo. Ili ćete uhapsiti i predati Miloševića ili nećete. Taj pritisak je bio veoma jak i tu nikakve milosti nisu imali. A istovremeno, sa ove strane, vlada Zorana Đinđića nije raspolagala ničim. Tako da su to radili na krkače. Kada čitate kako je izgledalo hapšenje Slobodana Miloševića, tako bi ga nas dve hapsile. Miloševića je čuvala vojska, a ti pošalješ policijski nalog da ga hapse zbog finansijskih malverzacija. Ispred Miloševićeve vile ih sačekuje general Ćosić i kaže – stoj, nema prolaza. To hapšenje je bilo komično. Vlada uopšte nije kontrolisala aparate sile i nije mogla to da uradi na normalan način. A pritisak je bio ogroman. Po svedočenju našeg tadašnjeg ambasadora u Americi Milana St. Protića, čak i onda kada je Koštunica u maju otišao u Ameriku da primi neku nagradu za najdemokratskijeg predsednika, Amerikanci su mu poručili da jedina tema o kojoj žele da razgovaraju sa Koštunicom jeste Haški tribunal, i neka ne pokušava uopšte da govori o bilo kojoj drugoj temi. A pored toga, bilo je i drugih uslovljavanja, nećeš dobiti pomoć, nema donatorske konferencije… Znači, postojao je strahovit pritisak oko Haškog tribunala koga, evo, sada nema, iako Ratko Mladić nije uhapšen, a onda kada vlada Zorana Đinđića nije raspolagala aparatima sile, nije bilo milosti. Aparati sile su više kontrolisali Đinđića nego on njih. Taj pritisak je bio gotovo neizdrživ.

Već od početka je to bilo jasno, da Milošević može da ode jedino ujedinjavanjem opozicije. Svi su bili razočarani opozicijom zato što je razjedinjena. Pa sad, jeste bila razjedinjena zato što smo mi bili veoma različiti. Ujediniti sve je bila ispravna strategija, i na kraju su Amerikanci dosta radili na tome da se ujedini sve što živi i što se može nazvati nekakvom strankom. Kad je nastajao Savez za promene čiji sam ja bila prvi predsednik, mi smo upisali preko stotinu udruženja. Strategija je bila da se pokaže, u stvari, jedna vrsta laži. Kao što znamo, glasovi sa izbora 24. septembra nikad nisu prebrojani. Koliko se zna, Koštunica je dobio veći broj glasova od Miloševića, ali je trebalo da se napravi utisak da sve što diše, nevladine organizacije, selo, mladi, sindikati, znači sve što postoji je protiv Miloševića. Ideja je bila da se zbog ljudi koji su imali nekakve sumnje napravi atmosferu – sve se diglo protiv njega.

Svetlana Lukić: Da je na njegovoj strani još jedino njegova žena…

Vesna Pešić: Tako je, ostali su on, njegova žena i njihova deca, tamo sede u toj kući, a svi su protiv njega. Strategija je bila, svi sa onom pesnicom krećemo u konačnu borbu. E sad, ta strategija je po mom mišljenju bila dobra jer smo zaista svi morali da se okupimo da bismo ga pobedili. Ali tu leži i zla kob 5. oktobra. Nije bilo moguće da se Milošević i njegova stranka pobede jednom strankom, znači moglo je samo tom lažju da su svi ujedinili protiv njega. Ta strategija, on protiv celog naroda, bila je dobra za rušenje režima, međutim, odmah posle 5. oktobra je postal jasno da ta koalicija nije mogla da funkcioniše, odmah su počela komešanja. Ceo DOS je na primer bio za to da se odmah smene bar dve figure, Nebojša Pavković, načelnik generalštaba, i šef Državne bezbednosti. Rade Marković. Međutim, Koštunica to nije dao.

A sam Koštunica je bio izabran za našeg kandidata, jer se htelo da se Miloševiću suprotstavi njegov dvojnik. To je, na žalost, bilo sabotiranje onoga što je došlo posle.Ta strategija je bila uspešna, jer narod ne bi glasao da su stavili mene ili Đinđića. Čak su Amerikanci došli do istog fotorobota, to je bilo toliko jasno da je svako mogao da vidi. Zašto? Prvo, Milošević je uvek napadao Đinđića, nikada Koštunicu, jer nije imao ništa da kažu protiv Koštunice. Koštunica nije imao veliku podršku jer je njegova stranka bila mala, ali je bilo presudno što veliki broj građana nije imao ništa protiv njega.

Za Koštunicu je petooktobarska revolucija značila – nacionalno nastavljamo, dodajemo demokratsko. Šta je u stvari bila mera tog 5. oktobra? Đinđić ili Koštunica? Ja bih rekla da je mera 5. oktobra u stvari bio Koštunica. Dakle, svi smo mi glasali za Miloševićevog dvojnika, jer se jedino tako original mogao srušiti, a kada je on pao ta koalicija je naravno počela da se deli. Čak su i mnogi ozbiljni analitičari njihov sukob predstavljali kao tuču oko podele plena. Nikad se Koštunica se nije hvatao za vlast samo da bi imao vlast, nikad se on preterano nije ni gurao u vlast, tako da uopšte nije bila reč o podeli plena. Što bi Zoranu Đinđiću, kao jednom evropejcu, intelektualacu, talentovanom filozofu trebala vlast shvaćena kao podela plena. Zabunu stvaraju ljudi koji osobine sadašnje vlasti koja misli samo o podeli upravnih odbora i funkcija, projektuju i na sukob između Đinđića i Koštunice. Ja mislim da te dve ličnosti uopšte ne potvrđuju takvu hipotezu. Radilo se o tome da su, na primer, decembarski izbori 2000. protiv Koštuničine volje, izbacili u prvi plan Zorana Đinđića. Koštunica je odmah jasno stavio do znanja da ne želi da Đinđić bude kandidat za predsednika vlade jer je znao da je on iz jednog potpuno drugog filma, čovek drugačijih nazora, drugačijih ideja. Međutim ceo DOS je bio za to da Zoran Đinđić bude premijer i Koštunica nije mogao to da spreči. Politički gledano, sama vlast je bila podeljena na dva nepodnošljiva roga, to je bilo kao kada biste stavili zajedno, šta ja znam, Hitlera i Vili Branta. Pa, to ne može... E sad, kad ste vi dobili tu situaciju, jasno je da tu više ništa nije moglo da funkcioniše. U sistem je uneta jedna strašna nestabilnost. U takvim okolnostima mafija i organizovani kriminal počinju da ucenjuje i da kažu – pa, mi smo vas doveli na vlast. Njih dvojica su postali na neki način taoci tih pučista koji su počeli da se seljakaju od jednog do drugog.

E sad, tu dolazi ta haška priča, Amerikanci pritiskaju, daj ovoga, daj onoga, hapsi... A da bi uhapsio Miloševića, ti moraš da zoveš Crvene beretke da idu da ga hapse. Onda oni podvale tako što ne odu u uniformama, nego se pojave sa čarapama na glavi i patikama na nogama, i naravno da ne urade ništa. A ti si se obrukao pred svojim građanima i celim svetom. Ne treba zaboraviti da su i Crvene beretke i cela ta državna mafija bili u strahu od Haškog suda, a ti si već krenuo da sarađuješ sa njima i hoćeš da izručiš Miloševića.

Dakle, cela državna mafija je počela da se seljaka, malo ću da budem kod tebe, malo ću da budem kod onog drugog. Ta mafija koja se selila od jednog do drugog praktično je značila da se vodi građanski rat. Nije se pucalo po ulicama, ali nešto nalik tome jeste bilo.

Zoran Đinđić je posle 5. oktobra rekao – aha, sad je istorijski momenat da se Srbiji izbije ta spiroheta iz glave, da joj se izbije taj čip. I Amerikanci su nas u stvari dobro shvatali, i njihova politika je isto bila – hajde da tim Srbima izbijemo taj čip iz glave. Ali to nije moglo tako, odnos snaga na terenu nije bio takav. Zoran Đinđić je mislio – hajde da probam da nekim reformama ubrzam taj put ka EU, da probam da krenem u nekakve promene. Njegove ideje su bile pridruživanje EU, ali pre svega završavanje nacionalnog pitanja, on kao teoretičar države nije mogao da podnese to stanje. Mislio je – šta da radim u ovakvom bezdržavnom stanju gde se ne znaju državne granice, gde se ne zna šta se dešava na tom Kosovu, gde se ne zna gde je ta država uopšte. Onda uzmite u obzir da se tad i SRJ raspadala. Situacija je bila jako, jako kompleksna. Dakle, tu nije bilo reči ni o kakvim liderskim sujetama, to su bile dve potpuno različite koncepcije. Ali dozvoljavam da je žestini tih sukoba doprinosilo i to što su njih dvojica bili toliko različite ličnosti. I da nisu bili na vlasti, nikad se ne bi družili. A u onoj poslednjoj fazi, pred sam atenatat, Đinđić je počeo da se usamljuje, osećao je da se to sve neće dobro završiti. U intervjuu Vesni Mališić on govori da tu vlasti nema, tu supstance nema, da će to biti jedna od tih bezumnih građanskih revolucija gde će se ponovo sve završiti u krvi. Ustvari, krv je bila njegova. On je sve to predviđao i osećao, ali više nije mogao iz toga da izađe. Mislim da je Gligorov bio u pravu kada je napisao da se u tom poslednjem periodu gnev skupio i na jednoj i na drugoj stran, i da se pojavila i neka crta potpune netrpeljivosti.

Sa Gligorovim se slažem i da je veliko pitanje da li je Đinđić postupio ispravno kada je izbila pobuna Crvenih beretki. To je recimo slika potpunog nedostatka vlasti, imamo li mi nešto čime možemo da se suprotstavimo oružanoj pobuni? Ja smatram da su pogrešili što nisu pozvali vojsku. Kad im postavim to pitanje oni kažu – vojska je bila na Koštuničinoj strani. Znam, ali ti moraš da je zoveš. Te formalne stvari su počele da se preskaču a mislim da je problem bio u tome što se oko toga nije smelo ići u pregovore.Taj građanski rat je morao tada da se zaustavi i da se kaže – mi smo ovde imali oružanu pobunu, raspisujemo odmah izbore i pitamo građane – da li hoćete da Srbijom vlada ova kriminalna grupa koja je sada pokušala državni udar. Molim lepo. Pregovori s njima su bili velika greška. Na kraju se taj građanski rat završio tako što je ubijen Zoran Đinđić.

Posle njegove smrti videlo se kako društvo koje je te 2-3 godine živelo na 500 stepeni, kako odlazi u smiraj, da bi se na kraju završilo današnjom tišinom i besmislom. Mi ćemo polako da odumiremo. Mi smo to pitanje oko čega su se oni sukobili bacili, preovladalo je stanovište da smo svi nekako isti.

Moja glavna teza da je prošlost definisala sve što se dešavalo posle 5. oktobra, ali ne preko onoga što zovemo suočavanjem sa prošlošću, nego preko živhi ljudi, ljudi koji su tamo ubijali, ti si sa njima radio. Ta prošlost je bila aktivna i dirigovala je celu tu priču. Tako da je Hag bio stalna tema na svim mestima, i kad govorimo o američkom uticaju i kad govorimo o samoj koaliciji, odnosno o Koštunici i Đinđiću. Hag je bio kao neko zborno mesto gde su se sretali svi ti akteri, petooktobarski pučisti, političari, analitičari… Kada je došao na vlast, ni Koštunica nije mogao da izbegne to pitanje, ali on je uzeo jednu drugu taktiku – aha, mi ćemo iznutra da održimo priču da su to patriote koji su vodili naše oslobodilačke ratove i mi njih volimo, cenimo, poštujemo i dajemo im automobile i sve moguće počasti. Ako se sami predaju država će stati iza njih, pomoći će im na svaki način. Preko te strategije on je uspevao da oslabi pritisak spolja, kome ni on nije mogao da kaže – e, sad doviđenja. Ni on, pa ni Đinđić, nisu mogli strancima da kažu, sudićemo im u Beogradu. Pronašla sam podatak da je tokom posete Beogradu '97. godine. Madlen Olbrajt od Miloševića tražila da isporučuje optužene u Haškom sudu. Tražila je specijalno da preda onu vukovarsku trojku. Na to je on rekao – ali ja nemam dokumentaciju. Međutim, Olbrajtova, koja je pre dolaska u Beograd bila u Haškom tribunal i uzela dokumentaciju o trojci, kaže Miloševiću  – evo, izvolite dokumentaciju. On je pokušao da se izvuče tako što je rekao – pa, zar nije bolje da se njima sudi u Beogradu, a ona mu je na to rekla – a zašto vi ne sudite Arkanu, on vam je tu prekoputa. Ako takve ljude ne sudite onda pada vaš argument da bi vukovarskoj trojci trebalo suditi u Srbiji, imate vi ovde mnogo takvih koje biste mogli da sudite ali vi to uopšte ne činite.

Tako da se taj Haški tribunal stalno provlači... Evo, uskoro će izaći knjiga Jelene Subotić koja se bavi tim pitanjem i ja sam je malo kritikovala da je prejaka njena ocean da možda Zoran Đinđić ne bi bio ubijen da je taj pritisak bio manji. Ja smatram da je Haški tribunal unosio jedan užasan strah a vlast nije znala šta s tim da radi. Javno mnjenje nije bilo pripremljeno, nikad se o tome pre toga nije razgovaralo, i sad odjedared je to trebalo činiti. A nisi čak ni imao vlast u svojim rukama.

Svetlana Lukić: Pre nekoliko godina rekli ste da je 5. oktobar došao prerano…

Vesna Pešić: Došao je prerano u smislu ovih naših vizija, šta bismo mi voleli da radimo i kako da se Srbija kreće. Sa te tačke gledanja, naravno da je to bilo prerano. A da li će to uopšte ikada doći u Srbiju, videćemo. Bilo je prerano za Đinđića.

Ali, ne shvatam kad neko kaže da je to bila samo promena vlasti, ma, nije to obična vlast, čoveče božji... Ne možeš da kažeš – eto, smenjena je vlast Hitlera, pa nije, to je bila jedna vrlo specifična vlast. Ne zaboravimo, država je bila pod sankcijama, na kraju je završila pod tepihom bombi najveće svetske sile. U tom momentu je bilo dovoljno samo da ode Milošević, a šta ćemo posle toga… Mi ni sad, 10 godina kasnije, ne znamo šta ćemo, a da li ćemo mi to dočekati potpuno je drugo pitanje. Mada mi više nije jasno ni šta uopšte čekamo.

Ja i dalje mislim da je bila dobra odluka da Milošević mora da ode, bilo je najvažnije da Srbija izađe iz izolacije jer bi smo i ekonomski i socijalno istrulili. To je bila mera te stvari, a vladala je jedna komedija zabune. Cela opozicija je samo pričala – hoćemo sloboda štampe... To jeste jedan deo te priče, ali Miloševića nisu jurili i bacali bombe na nas zbog slobode štampe, nego zbog ratova. A kako je DOS to objasnio? Je l' on ima neku stavku u vezi s tim? Nema nijednu. Znači, ako pogledamo šta bi bio rezultat te revolucije, odgovor je – da dođe neko ko ne bi bio diktator, eto Koštunica. I dalje bi se brinulo o Kosovu, nacionalna politika bi se vodila umerenijim sredstvima, ali bi izašli iz izolacije. To je bila neka mera stvari tog 5. oktobra. A ovo drugo što smo mi želeli bi verovatno bila neka druga ili treća faza, da smo dozvolili da se te faze nekako odvijaju. A i mi imamo mnogo veće ambicije nego što srpsko društvo može da podnese. Jeste da Zoran Đinđić nije imao nikakvu vlast i da su se svi bili urotili bili protiv njega, ali ni društvu ništa nije objašnjavano. I onda je čitava ta njegova vladavina patila od tog nedostatka legitimiteta. Svi su znali da on nije bio omiljeni političar. Onda je još počeo da isporučuje Hagu da bi dobio nekakvu pomoć, da bi tu vladu nekako održao preko ekonomskih dobitaka za stanovništvo. Međutim, nije mogao da pokrije sve to. Mislim da su ti decembarski izbori trebalo da se odvijaju u nekim logičnijim kombinacijama. Recimo da Zoran Đinđić izađe u koaliciji sa svojim podržavaocima, Građanskim savezom, Koraćevim SDU i svim drugima koji bi podržali jednu takvu opciju koja bi se sada iz opozicije suprotstavljala Koštunicinoj politici. Ali se tako nije dogodilo.

Svetlana Lukić: Đinđić kao simbol jedne vrste ideje i politike je ubijen, Koštunica je, makar tako izgleda, politički mrtav, eno ga u Belanovici. Šta je onda pobedilo?

Vesna Pešić: Kad smo mi bili deca postojalo je jedno piće koje se zvalo špricer. Kada uđete u poslastičarnicu i tražite da vam pomešaju bozu i limunadu, dobijete špricer. Mi smo dobili taj špricer, tako se u stvari ta priča razrešila. Protiv te špricer politike se veoma teško boriti. Znači, niti ćete da se napijete, pošto je to razblaženo, niti ste trezni. Boris Tadić je sve pokrio, ali on ničim ne upravlja. Često kažem – postani diktator pa da znam da ćeš i nešto korisno da uradiš. Hoću da kažem da mi sad tražimo da nam se uredi život, a oni ne uređuju život nego idu na utakmice, slikaju se, a ne obavljaju taj posao. Ja bih sad skoro volela da se pojavi neka malo čvršća ruka koja bi rekla – slušajte, ja hoću nešto da sredim, a vi me kritikujte kolko hoćete da sam autokrata. Mi nemamo vladu, nemamo parlament, i sad u stvari kao da čekaš nekog ko će da uleti u taj prostor i da kaže – ej, ljudi, pa ovde ništa ne radite.

Nemamo o čemu da pišemo, da razgovaramo, nemamo kome da se žalimo, a oni na kraju krajeva svi izigravaju neke lepo vaspitane ljude, dobar dan, doviđenja, svi su pristojni, ali u stvari nepristojno obavljaju svoje državne funkcije. Kao da je sve uvenulo, kao da je sve ishlapelo, kao da je za ovih 10 godina sve iscrpljeno. Više niko snage nema ni za šta, nemamo ljudske resurse… Ko šta radi niko živi ne zna. Svi su prešli u nekakav daleki ilegalni život, a na javnoj sceni nema ničega.

http://www.pescanik.net/content/view/5703/1309/

A i ovi iz EU i Amerike smetao im Milosevic pa udri i po njemu i po narodu.On i njegovi najblizi saradnici su im smetali a rusili su bolnice,mostove,privredne objekte.....Koliko god Sloba bio kriv za lose stanje u Srbiji toliko je kriva i EU i Amerika ali i politicari koji su bili nakon 5.-og Oktobra.

Zoran Đinđić (1952 - 2003)

Opšta je ocena da je baš Đinđić bio alfa i omega, glavni mozak operacije 5. oktobar, ali i njegova najveća žrtva. Političar koji obećava postao je prvi premijer postmiloševićevske Srbije, 25. januara 2001. Odigrao je ključnu ulogu u izručenju Slobodana Miloševića Haškom tribunalu. Mučki je ubijen 12. marta 2003, kada je krenuo u odlučujuću borbu protiv organizovanog kriminala, a neki kažu i kada je rešio da okrene novu stranicu u politici prema Kosovu. Ubili su ga oni sa kojima je bio prinuđen da se viđa i pregovara pripremajući „oktobarsku revoluciju“.

Vojislav Koštunica (66)

Od titule najvećeg Evropljanina do najvećeg evroskeptika trebalo mu je samo osam godina. Na predsedničkim izborima pobedio je Miloševića i „spasao Srbiju iz ludnice“. Odluka da bude kandidat DOS-a doneta je jednoglasno, jer je ocenjeno da jedini ima šansu da „stane na crtu“ Slobi. O njemu „Dnevnik RTS-a“ ne može ništa ružno da javi, glasio je najjači argument opozicije prilikom izbora kandidata. Nakon funkcije predsednika SRJ, bio je premijer u dve srpske vlade. Nakon 5. oktobra ponadali smo se da će nas uvesti u Evropu, ali on se baš zainatio, tvrdi da ona ima alternativu.
 
Velja Ilić (59)

Glavni hajduk revolucije svakako je bio Velja Ilić. Bez obzira na to što je kasnijim ispadima u javnosti i političkom životu donekle srozao ugled, valja biti pošten i priznati da 5. oktobra ne bi bilo bez Velje. Legenda o Čačanima i njihovom lideru prepričavala se tih dana po Srbiji. U nekim intervjuima kasnije je tvrdio da su on i njegova ekipa bili naoružani i spremni na sve ukoliko krene po zlu. Danas je ponovo žestoki opozicionar i sve češće poziva narod na ulice u proteste. To je definitivno njegov teren.
 
Bogoljub Arsenijević Maki (55)

Da revolucija u najboljem slučaju „zaboravlja svoju decu“, na svojoj koži je najbolje osetio Maki. Slikar freski iz Valjeva, pre mesec dana imao je priliku da uporedi uslove u nekadašnjim, Miloševićevim, i današnjim, demokratskim ćelijama. Deceniju posle revolucije njega su se setili, ali ne prilikom slanja pozivnica za koktel, već na državnoj granici, gde su ga uhapsili zbog optužbi iz Miloševićeve ere. Dojučerašnji saborci i aktuelni vlastodršci su ga pomilovali, ali je ostao gorak ukus u ustima. U danu odluke predvodio je upad demonstranata u Skupštinu SRJ i stanicu policije u ulici 29. novembra.
 
Čedomir Jovanović (39)

Bio je Đinđićev najvažniji operativac tokom priprema za 5. oktobar. Jovanović je imao zadatak da na liniji drži sve lidere DOS-a i da kontroliše da će ono što je dogovoreno biti i obavljeno. Čedi su na obradu zapali i „momci“ zbog kojih će kasnije reći da je morao da uprlja ruke, „jer niko drugi nije hteo“. Nagovorio je i Miloševića da se mirno preda Haškom tribunalu. Posle ubistva Đinđića, dolazi u nemilost vrha DS-a, pa osniva LDP, s kojim je i danas u opoziciji. Kritikuje vlast, ali redovno glasa za njihove zakone.
 
Branimir Nikolić Branči (1957-2010)

Otporaš iz Subotice bio je jedan od najglasnijih članova pokreta, ali je nakon 5. oktobra optužio rukovodstvo za proneveru dva miliona dolara i osnovao svoj Vojvođanski otpor. Proteklih godina nastavio da se bori protiv korupcije i ostalih devijacija srpskog društva, prikupljajući dokumentaciju o kontroverznim biznismenima. Miodrag Kostić, a potom Jožef Kasa, tužili su ga zbog klevete. Novčano je kažnjen u oba slučaja, ali je robijao jer nije želeo, ispostaviće se ni imao, da plati kaznu. Poslednje dane života proveo je u velikom siromaštvu i bedi. Ubio se marta ove godine, a u oproštajnom pismu je poručio da „revolucija jede svoju decu“.

General Nebojša Pavković (64)

Kažu da je najzaslužniji što 5. oktobra vojska nije intervenisala i izazvala krvoproliće. Ipak, sve do izbora 24. septembra otvoreno je agitovao za Miloševića. Na funkciji načelnika Generalštaba „preživeo“ do juna 2002, kada ga je smenio Koštunica. Kasnije iste godine osnovao je stranku Narodni blok i bio kandidat na predsedničkim izborima. Tokom akcije „Sablja“ bio je u pritvoru zbog sumnje da je posredno učestvovao u atentatu na Vuka Draškovića u Budvi, juna 2000. Aprila 2005. godine predao se Haškom tribunalu, koji ga je optužio za zločine protiv čovečnosti tokom sukoba na Kosmetu 1999. Osuđen je na 22 godine.
 
Ljubisav Đokić, Bagerista Džo

Bez njegovog bagera „TV Bastilja“ nikada bi bila osvojena. Heroj 5. oktobra se nekoliko godina kasnije žestoko razočarao u svoje „saborce“. Toliko da je, kada su 2004. godine usvojili Zakon o pravima haških optuženika i njihovih porodica, Džo tražio da ide u Hag umesto Miloševića. „Kriv sam što sam DOS doveo na vlast“, vajkao se Džo. Od 2007. godine bezuspešno pokušava da proda bager, koji više nije u voznom stanju.

Milorad Ulemek Legija (42)

Ironijom sudbine, tadašnji komandant „crvenih beretki“ se u predvečerje 4. oktobra sastaje sa Zoranom Đinđićem u Gepratovoj ulici, nedaleko od mesta gde će samo dve i po godine kasnije njegov pulen Zveki okončati Đinđićev život. Sklopio je te noći pakt o nenapadanju, pa je 5. oktobar iskoristio za paradu i promociju svoje jedinice na ulicama pobunjenog grada, gde je „eskadron smrti“ slao poljupce demonstrantima.Trenutno služi maksimalnu zatvorsku kaznu za ubistva Đinđića i Ivana Stambolića, zločine zemunskog klana, atentat na Vuka Draškovića i zločina na Ibarskoj magistrali.

http://www.alo.rs/vesti/31577/Gotov_je_a_ni_mi_nismo_daleko

Za stanje u Srbiji kriv je bio isključivo Milošević, kao što je svaka vlast, pa i sadašnja, ekskluzivno kriva za loše stanje u samoj zemlji. Zar je Eu kriva što se u zemlji krade, otima i radnicima ne isplaćuju plate?

Nije EU kriva za to sto se kod nas krade i sto je korupcija,za to je kriv i Sloba i ovi sada jer su isti kao i on,a kako i ne bi bili isti kad su zajedno sa SPS-om napravili vladu.Hocu da kazem da nije ceo narod kriv i nije zasluzio bombardovanje,rusenje infrastrukture,rusenje fabrika jer to nama nije Milosevic napravio to su sticale generacije.

Svakako da narod nije kriv. Ja nisam zastupnik teze da je narod glup i da mu tako, odnosno da nam tako treba. Otkud ja znam da li političar laže, dok ne dođe na vlast i dok ne prođe određeni vremenski rok. Demokratija , kao politički sitem , jeste samo obmana , laž i pšrevara. No drugi sistem u svetu ne postoji.

Перуђи, политичаре не треба критиковати, већ се молити за њих