Похвала ефикасној држави :: Drustvena hronika ~ Obrazovanje ~ Zaposlenje ~ Finansije

Србија ће увидети, бојим се веома брзо, да нагомилани проблеми економије морају бити разрешавани и осмишљеним административним захватима државе

„Вашингтонски консензус – стабилизуј, приватизуј и либерализуј –мртав је”. Овим речима почиње редакцијски уводник угледног „Фајненшл тајмса” од 22. маја ове године, у коме су сажети најважнији закључци управо објављеног Извештаја Комисије за раст и развој.

Вашингтонски консензус је кованица која се користи као синоним за неолибералну доктрину и економску политику какву су годинама заједнички промовисале Светска банка, Међународни монетарни фонд и Министарство финансија САД, сви са седиштем у Вашингтону.

Како је стварност тврдоглаво одбијала да се прилагоди неолибералној доктрини, од ње се на крају морало одустати. Требало је да прође готово двадесет година да би се признало нешто што је одавно било јасно – ниједан успешан економски модел није почивао на неолибералним идејама.

Комисија за раст и развој је формирана 2006. године, с циљем да лидерима земаља у развоју понуди препоруке у вези са оптималном и одрживом стратегијом развоја. Њен рад је спонзорисало неколико западних влада, једна фондација и Светска банка. Комисији је председавао нобеловац Мајкл Спенс, а у њеном раду је поред 21 сталног члана из 18 земаља, учествовало још око 300 угледних стручњака.

Комисија је проучила искуства и развојне моделе 13 економски најуспешнијих држава у последњих шест деценија. С изузетком Боцване, Бразила, Малте и Омана, све остале земље су из југоисточне Азије, уз Јапан и Кину. На бази њихових искустава, формулисане су и препоруке у извештају.

Анализа је обухватила период од 1950. до 2005. године. Свака од поменутих 13 држава је успела да у неком континуираном периоду од најмање 25 година, оствари просечну годишњу стопу раста од 7 одсто. Како се чуда не дешавају 13 пута, ова стопа раста се данас сматра реалистичним циљем. С таквом стопом држава може удвостручити свој бруто домаћи производ сваких десет година.

Комисија је закључила да нема јединственог рецепта за развој, али да упркос томе постоји најмањи заједнички садржитељ економског успеха. Сви успешни модели базирају се на интегрисаности са светском економијом, имају велику покретљивост радне снаге, високу стопу штедње и инвестиција и способне владе које су посвећене економском расту.

У извештају се наглашава да активна и прагматична влада, која је спремна да храбро али разумно експериментише, има кључну улогу у развоју економије. Оваквим наглашавањем улоге државе начињено је радикално одступање од економских доктрина које су владале последњих деценија.

Иако не даје готове рецепте, извештај се дистанцира од неолибералних мантри које су до јуче пролазиле као рецепт „здраве” економске политике. Утисак је да се налази Комисије понајвише ослањају на праксу азијских земаља и на модел којим је Јапан започео своју економску експанзију.

Констатује се да земље – шампиони – нису превише наклоњене слободном тржишту. У спровођењу развојне политике, оне су често прибегавале потцењивању вредности домаће валуте, селективној контроли прилива капитала и политици акумулирања високих девизних резерви. Јединственог става у вези са врлинама овог сегмена економске политике нема, али то можда и није превише важно – таква политика је дала одличне резултате.

Указује се и на опасност од пребрзог отварања економије спољној конкуренцији. Даје се и пример земаља које су се најпре сконцентрисале на супституцију увозне робе, да би се тек у следећем кораку окренуле инотржиштима. Ово ће бити занимљиво оном делу домаће економске јавности који огроман дефицит трговинског биланса везује само за слабост извозне привреде, занемарујући при томе бујајући увоз.

У извештају се наглашава и да је инострано задуживање неадекватна замена за домаћу штедњу, која је најважнији извор динамичног инвестирања. Иза овог става скривена је непријатна истина – државе које желе брзи развој, морају у дужем периоду жртвовати личну потрошњу.

Снажно се наглашава и да нема одрживог и динамичног развоја без убрзаног инвестирања у инфраструктуру, образовање и здравство. Ова врста државног инвестирања не угрожава приватне инвестиције тиме што апсорбује слободан капитал, како тврде присталице приватизовања свега постојећег, напротив, она приватно инвестирање подстиче.

Извештај Комисије би могао добро послужити будућој влади Србије, ко год да је састави. У контексту српске економије, неки правци деловања су већ данас кристално јасни. Држава мора улагати у инфраструктуру: у путеве, производњу енергије, водоснабдевање, итд… Тај стратешки сегмент се не сме препустити вољи страних инвеститора, концесионара или њихових банака. Држава такође мора инвестирати у образовање и здравство, јер у тим областима тржиште функционише лоше – образована и здрава нација је одговорност државе, али и адут у привлачењу капитала.

Србија ће увидети, бојим се веома брзо, да нагомилани проблеми српске економије морају бити разрешавани не само тржишним мерама, већ и осмишљеним административним захватима државе, како су то већ радиле најуспешније земље. Ово се подједнако односи и на буџетску и на монетарну сферу. Није сваки административни интервенционизам лош нити је „тржишност” врлина по себи. Квалитет економске политика се вреднује кроз резултат, а не кроз њену доктринарну подлогу.

(Политика)