Svaka cast, da i Srbija ucini nesto za svoje umetnike 

Демон Југославије поново походи Београд      
   
Пише: Александар Дунђерин      

У Београду је промовисан један нови југословенски културолошко-елитистички концепт, који би требало да заживи на виртуелном простору некаквог заједничког културног идентитета Србије, Хрватске и Босне и Херцеговине
 
Када сам у оквиру темата „Србијанство и југословенство у српској култури“ (број 114 од 14. 5. 2010) писао о процесу обнављања југословенства, нисам очекивао да ће догађаји за само неколико месеци у потпуности потврдити оправданост бојазни да поменуте тенденције битно утичу на промену перцепције српске културе и уметности, и убрзавају ток разградње националне књижевности и језика. Иако је поменути темат изазвао бројне полемике, а ја, као и још неколицина мојих колега доживели оптужбе да ширимо националну хистерију, најновија дешавања недвосмислено су указала на то да југословенски вампир, не само што није упокојен, него поново походи Београд, а у последње време посећује и Загреб и Сарајево.
 
АПОЛОГИЈА НОВОГ ЈУГОСЛОВЕНСТВА
 
На крају прве деценије 21. века, жал за Југославијом не односи се толико на јадиковку због изгубљеног социјалистичког концепта, у којем су грађани добијали станове, уживали у привилегијама бесплатног образовања и адекватне здравствене заштите, имали сигуран посао и пензију. Актуелно оживљавање југословенства нема везе толико са прошлим временом просперитета и вишег стандарда, иако се из бивших република СФРЈ може чути како је у периоду самоуправљања, као важног дела југословенског социјализма, дошло до енормног економског раста у некадашњој држави.
 
Не, нова идеја окупљања Јужних Словена не базира се на покушају васкрсавања друштвених уређења која су одређивала судбину претходних Југославија. Полазећи од тога да идеја југословенства није ингерентно комунистичка (Друга Југославија), као што, аналогно томе, није ни ингерентно монархистичка (Прва Југославија), апологети новог југословенства Јужне Словене у 21. веку посматрају у некој заједници која би, у идеолошком смислу, била у складу са концептом „краја историје“, а у географском део глобалних демократских друштава, где границе више и нису толико важне. Та будућа Југославија, а то је срж проблема, почивала би превасходно на културолошко-елитистичком концепту, на једном виртуелном простору некаквог заједничког културног идентитета. Наравно, да би се све то остварило, да би се обезбедио континуитет југословенске заједнице – од монархистичке, преко социјалистичке до демократске творевине – потребно је, како то истиче Теофил Панчић, појам Југославије „деконтаминирати од милошевићевске мутације“.
 
У том циљу 27. октобра Фондација „Фридрих Еберт“, у сарадњи са недељником „Време“, организовала је трибину „Рођени у Ју“ која је у Центру за културну деконтаминацију окупила старе и нове југоносталгичаре из Србије, Хрватске и Босне и Херцеговине. Овој трибини, међутим, претходило је и низ културних манифестација, углавном у Београду, које су послужиле као добар практични претекст за теоријско оживљавање својеврсног демона југословенства.
 
Као директан повод за поменуту трибину послужила је истоимена представа чијом је премијером Југословенско драмско позориште започело сезону 2010/2011. Овај постредитељски театар, поверен сарајевском режисеру Дину Мустафићу – како је то у 138. броју, у тексту „Жалосне слике наше савремености“ дефинисао Рашко В. Јовановић – у којем извођачи на позорници остварују симбиозу властитих емоција и докумената, представља заправо покушај да се покаже, што ће на поменутој трибини експлицирати Желимир Жилник, како „некадашња културна комуникација између Београда, Загреба, Љубљане, Сарајева, Скопља и Подгорице и ова данашња није богзна како различита“. Међутим, Желимир Жилник – који је, у жељи да афирмише идеју новог југословенства, у Центру за културну деконтаминацију признао како су се он у Немачкој и Макавејев у Француској осећали непријатно када су рекли да се не идентификују са Југославијом, „зато што је цео градски свет у тој земљи видео заправо једину отворену социјалистичку земљу“ – није ни покушао да замисли како би културна јавност у Загребу комуницирала у позоришту са химном „Хеј Словени“. Сасвим сигурно не би устала са својих седишта и заједно је са глумцима запевала, како је то у ЈДП-у учинила београдска публика; вероватно би је уз звиждуке заглушила, а глумце са позорнице растерала. Хрвати цене своју „тисућљетњу културу“ и не дозвољавају „југословенске провокације“, док део Срба управо у химни „Хеј Словени“ и даље тражи свој идентитет. Загреб је хрватска престоница, а Београд све више личи на центар „афирмације југословенске комуникације“.
 
И док загребачка казалишта чувају хрватски културни идентитет, београдска, по ко зна који пут своде српску културу на додатак југословенској наткултури. „Рођени у Ју“ нису усамљен југословенски пројекат у београдским театрима. ЈДП је премијерно извело и комад „Елијахова столица“, по роману младог хрватског писца Игора Штикса. И Позориште на Теразијама је у октобру дало допринос обнављању српско-хрватског културног дијалога, премијерно изводећи представу „Глорија“ хрватског књижевника Ранка Маринковића.
 
Идеја новог југословенског културног заједништва све чешће оставља траг и у Хрватској, дакако и у БиХ (Мирјана Карановић би додала: „Само у Федерацији!“), али не на основу истих критеријума и принципа. Док се у Хрватској и даље српски уметници деле на подобне и неподобне, у Србији, што је свакако за похвалу, и што сведочи да Београд није провинција, сви су добродошли. Мирјана Карановић, на пример, добија улоге и у Хрватској и у БиХ. Али, она је уметница која се, по сопственом признању, стидела још за време СФРЈ што је Српкиња, и која и данас каже: „Ја нисам Српкиња, ја сам глумица“. Њој, стога, не смета да глуми силовану Бошњакињу у „Грбавици“, филму који се, такође као израз успешне југословенске комуникације, премијерно приказивао у Београду (и, што је посебно важно, био исполитизован и пре тог догађаја). За разлику од ње поменути Ранко Маринковић (као и готово све његове колеге из Хрватске) знао је да припада хрватској књижевности, а за живота не само да није написао дело у којем хрватски народ приказује геноцидним (мада је за то имао обиље материјала), него је чак експлицитно подржавао „домовински рат“, истичући праведну борбу против српских злочинаца.
Наравно, Маринковић је значајан књижевник, одјек његовог стваралаштва чује се и изван Хрватске, није наодмет подсетити и београдску публику на његова дела. Али, то никако не треба чинити тако што ће београдска позоришта, у исказивању свог југословенског карактера, скрајнути српске ауторе, али и друге светски признате драмске писце, па у једном тренутку чак заборавити и на јубилеје Бранислава Нушића или Гогоља. Ваљда су они, барем за нијансу значајнији од, рецимо, за сада још увек анонимног Штикса.
 
ТЕМЕЉИ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ КУЛТУРНЕ ПОЛИТИКЕ
 
Део хрватске културне јавности није благонаклоно гледао на доделу Златне арене на овогодишњем Пулском филмском фестивалу Богдану Диклићу (узгред, рођеном у Бјеловару). Али, када већ говоримо о ангажману српских глумаца у хрватским филмовима, или о присутности српског филма на хрватском тржишту, онда се морамо запитати о каквим је „уметничким пројектима“ реч. „Печат“ је у безброј наврата анализирао савремени српски филм (највише је то чинио Владислав Панов), али за ову прилику било би значајно подсетити се прилога Миодрага Зарковића „Снимај српски да те цео свет замрзи“ (у 126. броју од 9. августа 2010). Зарковић је, анализирајући филм по филм, показао како је заједнички именитељ већине филмова снимљених у Србији „српски народ као милитантно племе које и не зна ништа друго него да убија, пљачка, силује и отима“. Али, заједничко им је и то што представљају државни пројекат, а у реализацију неких остварења („Турнеја“ и „Свети Георгије убива аждаху“) укључила се финансијском подршком чак и Република Српска. Они су по мишљењу нашег Министарства културе, дакле, пројекти од изузетног националног значаја!?
 
У „Турнеји“ Горана Марковића Срби су показани као виновници сваког злодела које је чињено током рата деведесетих на простору некадашње СФРЈ, као звери које терају заробљенике да уз песму Цеце Ражнатовић ходају кроз минско поље на којем сви одреда страдају; чак и они који нису огрезли у крви и  као београдски глумци, погнутих глава завршавају на крају филма, дајући за право једном муслиманском официру да их критикује што се нису супротставили својим сународницима који су разорили СФРЈ. „Четврти човек“ Дејана Зечевића, пак, варира дневно-политичку тему, у духу политички коректног филмског исказа, о ратним злочинцима који се међусобно убијају у намери да прикрију своја недела. Срђан Драгојевић у филму „Свети Георгије убива аждаху“ одлази још даље, и причу о српским злочинима представља као историјску константу, тражећи корене српског геноцидног карактера у дешавањима за време и пред Први српски рат. Србе 21. века као изопачене сексуалне манијаке и педофиле, илустровао је „Српски филм“ Срђана Спасојевића – у овом „остварењу“, у кључној сцени отац, глумећи у порно-филму, сексуално општи са својим малолетним сином, док му истовремено брат силује супругу; сцену прати одушевљење редитеља који узвикује: „Ово је права српска породица“.
 
Таква српска породица, и такав српски народ радо су гледани у хрватским кинима и биоскопима Босне и Херцеговине. Филмови, о рецимо, страдању Срба деведесетих у Лици, или у БиХ, сасвим сигурно били би цензурисани у Загребу или Сарајеву, или би њихово приказивање било онемогућено на неки други начин; али, не може се забранити филм који у протеклих десет година није ни снимљен.
 
Примери из актуелне позоришне и филмске продукције, која претендује да покаже како је културна комуникација између Београда, Загреба и Сарајева могућа, указују на то какав би модел нове југословенске уметничке сцене једино био пожељан. Он би био уобличен по идејном обрасцу на основу којег би Србија прихватила одговорност за све трагедије на овим просторима током 20. века, а посебно за крваве сукобе током деведесетих година прошлог века, и онда би, суочена са својом мрачном прошлошћу, прочишћена и освешћена, могла да се уклопи у нову матрицу југословенске културе. Тада ће бити сасвим природна појава да многи српски глумци и редитељи буду овенчани Златном пулском ареном, и да културни посленици из Београда, Загреба и Сарајева хвале и славе бриљантна глумачка остварења српских уметника и маестрална филмска и позоришна формална решења српских аутора. Није случајно то што у последње време владајућа културна елита из свих крајева некадашње СФРЈ креће у кампању против наводног идеолошког тумачења уметности, истичући како политику и уметност не би требало мешати, свесно превиђајући да је та нова уметност управо и настала на темељу нове југословенске (а заправо антисрпске) идеологије.
 
МРТВАЦ СЕ СПОРО ХЛАДИ
 
Но, од таквих идеолога уметности, гори су уметници те идеологије.
А и једни и други су током протеклих година пустили отрове и у српски књижевно-уметнички контекст, који се кроз историју најуспешније опирао било каквим идеолошким догмама. Ако смо до пре пет-шест година били наивни, па исмевали неспретне покушаје Марка Видојковића да кроз дневно-политички дискурс оправда петооктобарске промене, у тежњама Саше Илића да у исту раван стави Хитлерову Немачку и Милошевићеву Србију препознавали тек инцидент, а у ревидирању историје у делима Игора Маројевића, у којима се Срби за време НДХ препознају као злочинци, историографску метафикцију и намеру аутора да шокира читаоце – онда 2010. године више немамо ту привилегију да у појави „стваралаштва“ Сретена Угричића препознамо фикцију која са реалношћу у којој се налази српска књижевност нема додирне тачке. Јер овај, у својим уметничким медитирањима „српски Томас Берхард“, у стварности није згађен актуелном Србијом и не намерава да потражи азил у некој другој земљи, већ столује у Народној библиотеци Србије (која још увек не ради) и са полица српске литературе уклања српске писце, попут Његоша и Николе Маловића, смештајући их у оквире црногорске књижевности, дајући тиме значајан допринос будућем концепту нове регионалне БХС књижевности; али сведочећи о томе како иза тог концепта, као и у случају нашег филма, стоји држава Србија.
 
Препознајући нове тенденције у БХС литератури, многи наши писци, који су у претходном периоду већ етаблирани, али очигледно у намери да претрају и у ова, у српској књижевности никада јачим идеолошким насиљем обележена времена, покушали су да свој књижевни израз примере новом добу. Најлакше је то било да учини Драгославу Михиловићу, који је у збирци прича „Преживљавање“, остајући веран начелима стварносне прозе, направио паралелизам између Србије 21. века и Србије у време СФРЈ, уочавајући, баш као и учесници трибине „Рођени у Ју“, како битна разлика заправо ни не постоји. Нешто више муке имао је вероватно Милисав Савић који је у новом роману „Чварчић“ морао да фингира аутобиографију петнаестогодишње девојчице, како би показао, између осталог, и то да и дете зна како се у Србији живело боље за време југословенског „Краља Црвендаћа“ (Јосипа Броза Тита), него за време српског „Бејби Краља“ (Слободана Милошевића). Новом идеолошком обрасцу, сасвим неочекивано и на запрепашћење многих поштовалаца његовог дела (у које се и сам могу убројити), своје дело прилагодио је и Горан Петровић, извукавши из нафталина причу „Испод таванице која се љуспа“, из иначе успеле књиге „Разлике“, објављујући је као самостално дело, за нијансу југоносталгичнију него у првобитној верзији. Ипак, у нови регионални концепт најбоље се уклопио Мирко Демић који је у роману „Трезвењаци на пијаној лађи“ одговорио готово свим захтевима БХС литературе: пишући о књижевној и уметничкој историји српско-хрватских односа, Демић је у српску књижевност призвао Гомбровича (мада је, као уредник књижевног часописа морао да зна да је гомбровштина у последње време напросто загушила савремену српску прозу), у исту раван ставио Јасеновац и Вуковар, те проблематизовао питање српског језичког идентитета, стварајући тиме погодно тло за успостављање новог језика на просторима бивше Југославије – БХС(ЦГ) језика. „Трезвењаци на пијаној лађи“, и више него представа ЈДП-а „Рођени у Ју“, и истоимена трибина у организацији Фондације Фридрих Еберт, могли би да илуструју оживљавања нове југословенске идеје, са свим погубним последицама по идентитет српске културе, духовности и језика.
 
Будући да сам свим поменутим делима током претходне три године посветио по један или више текстова у „Печату“ (објављени су и на сајту www.пецат.цо.рс/култура, осим приказа Савићевог романа који ће бити штампан у следећем броју), поменућу још само то да све ове књиге прибегавају документаристичко-есејистичком начину приповедања, вероватно зато да би илузију (БХС) стварности о којој говоре учинили што транспарентнијом и уверљивијом.
 
У сваком случају, нове тенденције у српској књижевности створиле су и предуслове да своја прва издања у Београду, захваљујући издавачкој кући Ренде, перјаници БХС издаваштва, објаве и хрватски писац Миљенко Јерговић („Отац“) и његов сарајевски колега Мухарем Баздуљ („Сјетва соли“). Та чињеница потврђује како Београд поново постаје окупљалиште и уточиште за ствараоце из Хрватске и БиХ (који своја дела штампају у нашој престоници несумњиво и из тржишних разлога), али да, по ко зна који пут, у својој омамљености југословенском идејом, не чује шта му ти писци поручују. А Мухарем Баздуљ, иако најмлађи у редовима БХС-оваца (где му иначе није место), сасвим је јасно саопштио посетиоцима трибине „Рођени у Ју“ шта мисли о новом југословенском културно-елитистичком концепту. Помињући да је „распад Југославије донио са собом 130 хиљада мртвих“, Баздуљ је своје излагање закључио речима:
„Не знам кад се први пут спомиње назив Југославија, рецимо средином XИX вијека, па је требало шездесет година да то настане као политичка чињеница. Можда ће требати шездесет година ако је то умрло, да се тај мртвац охлади.“
 
Његове колеге широм Србије, по свему судећи, у својим главама још увек нису упокојили југословенског вампира, већ дају допринос његовом оживљавању, ризикујући да поново жртвују сопствени идентитет на олтару неког новог југословенства.
 
Извор: Магазин Печат

Извор:

Нема више четника и партизана, дајте да помиримо народ

Комунистичка партија, на челу са Јосипом Јошком Брозом, предала је данас у министарству за државну управу и локалну самоуправу 12.000 пописа потребних за њено регистровање, уз најаву да ће учествовати на изборима.
''Циљеви наше партије су да вратимо достојанство народу, да поново направимо систем вредности, помогнемо младима да се школују, старима да се лече, пензионерима да примају пензије, значи све оно што смо изгубили'', изјавио је Јошка Броз, унук Јосипа Броза Тита.

Пред министарство Броз је дошао у пратњи неколико десетина чланова, који су носили Титове слике, црвене заставе и југословенску, са транспарентом - "Док смо били другови живели смо као господа, сада смо господа, а како живимо?"

Броз је рекао да ће та партија бранити у свом деловању лик и дело Тита и тековине Народноослободилачке борбе, као и да ће партија радити на помирењу.

''Нема више живих ни партизана ни четника, зашто би се свађали, дај да помиримо народ и да заједнички кренемо у борбу за бољи живот'', рекао је Броз.

Док је Броз предавао потписе и давао изјаву, недалеко одатле неколико припадника Савеза комунистичке омладине Југаславије протествовало је, тврдећи да Комунистичка партија нема комунистички програм и да су то "лажни комунисти".

Броз је прокоментарисао да ће и они видети да Комунистичка партија ради и "за њихово добро", додајући и да Комунистичка партија обједињује "леве снаге у Србији".

http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/102059/Nema-vise-cetnika-i-partizana-dajte-da-pomirimo-narod

Ministarkin otac posle Drugog svetskog rata sarađivao sa Tuđmanom
Dianin otac bio Franjin posilni?
Četvrtak - 17.02.2011
Ministarka finansija u Vladi Srbije Diana Dragutinović nije krila svojim kolegama da je emotivno dirnuta zbog toga što se u ponedeljak veče našla na prijemu povodom Dana vojske u zgradi Generalštaba Vojske Srbije u kojoj je njen otac kao oficir jugoslovenske vojske radio kao ađutant (pomoćnik) pokojnog hrvatskog predsednika, a tada generala Franje Tuđmana, koji je od 1945. do 1960. službovao u Beogradu.

Dok je cela zemlja bila na nogama zbog iznenadne smene potpredsednika vlade i ministra ekonomije Mlađana Dinkića, ministarka finansija se poverila zvanicama na prijemu povodom obeležavanja dana Vojske Srbije da je imala poseban razlog da poseti to staro zdanje. Kako prenose mediji, ona je rekla da ta zgrada kod nje budi posebne uspomene, pošto je njen otac, koji je bio pukovnik JNA, bio dodeljen tadašnjem generalu Franji Tuđmanu da mu bude posilni.
Bivši predsednik Hrvatske svojevremeno je, posle Drugog svetskog rata, upućen kao predstavnik Zagreba u vrhovni štab Narodnooslobodilačke vojske, gde je upoznao i Dianinog oca. Tuđman je radio u glavnoj personalnoj upravi Ministarstva narodne odbrane, u Generalštabu JNA i u uredništvu Vojne enciklopedije. Iako je krajem 1960. unapređen u čin general-majora, već sledeće godine je napustio aktivnu vojnu službu da bi se, kako je sam izjavio, u potpunosti posvetio naučnom i literarnom radu.
Porodica Ikonić (devojačko prezime ministarke finansija) poreklom je iz Gornjeg Crniljeva kod Osečine, a u Beograd su stigli posle rata. Ministarka je prema sopstvenoj priči odrasla u krugu dvojke, a kao devojčica igrala se na Tašmajdanu. Bila je jedinica, a u školi je bila vukovac. Završila je i muzičku školu, svirala violinu i klavir, pisala pesme i priče i sanjala da bude dramaturg. Čak je i položila prijemni na Filmskoj akademiji na odseku za dramaturgiju, ali je roditeljskom odlukom upisala ekonomiju. Iz ministarkinog kabineta smo ovim povodom pokušali da dobijemo detaljnije informacije, ali smo zamoljeni da pošaljemo pitanja mejlom, te da će odgovor uslediti.
 
Dianin stric srpski premijer

Domaćoj javnosti je mnogo poznatiji njen stric Branislav Ikonić od Dianinog oca, navodno Tuđmanovog posilnog. Naime, Ikonić je bio je srpski premijer od 1982. do 1986. godine da bi posle Osme sednice bio sklonjen zbog toga što se nije priklonio struji Slobodana Miloševića.

http://www.alo.rs/vesti/35747/Dianin_otac_bio_Franjin_posilni

КОЛИКО СМО СЕ ОДРЕКЛИ КОМУНИЗМА?         
Пише: Предраг Ђукнић      

Нисмо вас побили довољно, мирно каже унук вође југословенског комунизма у сред Београда! За то време се откривање истине о генералу Михаиловићу политички употребљава. А онда српски медији, поред непрестаног гушења истине, целу причу подржавају са репризом ратних филмова из комунистичког времена.

Сведоци смо да евродемократска власт нагони судове на „језиве“ пресуде свим својим противнцима, а покушава се чак правно гоњење лидера једне опозиционе странке. Колико је у овим сликама нашег живота присутан комунизам? Шта би могли да урадимо како би се ослободили ове идеологије?

Теоретичари кажу да је ослобађање од комунизма у Источној Европи дуго и тешко. Ралф Дарендорф каже веома дуго. Његова прогноза је да после пада комунистичког режима прво треба да наступе уставне промене, које трају око шест месеци. Затим треба да дођу законодавне и институционалне промене у периоду од око шест година. На крају изградња слободног друштва, за коју је потребно шездесет година.[1] Код оваквих предвиђања после више од двадесет година од пада Берлинског зида, морамо се запитати колико смо далеко одмакли од комунизма. Да ли смо макар прошли кроз прва два периода у последњих десет година како би почели да градимо слободан живот?

ПРАВНА ПРОМЕНА СИСТЕМА

Нисмо заокружили ни правну промену система. Основну правну промену, доношење новог Устава, остварили смо тек 2006 године, а Законе које се односе на поскомунистичко превреднавање још увек нисмо. Устав као најважнији акт донели смо не за шест месеци, већ за шест година од демократских промена. Иако је ово била прва тачка „Уговора са народом“ ДОС-а, у политици странака на власти било је других приоритета.

Док су у другим државама одмах јасно направили разлику између старог и новог поретка - Законима и политичким деловањем, у Србији то иде најспорије. Тачније још увек није завршено. Рецимо, пример Хрватске и Словеније, у окружењу, које су донеле Законе о рехабилитацији још 1991 године, говори о томе.[2] Србија је Закон о рехабилитацији донела исте 2006. – дакле такође шест година од демократских промена, а шеснаест од званичног раскида са комунизмом. Други део правних промена Закони о реституцији, денационализацији, али и група Закона о отварању тајних досијеа и данас чека на усвајање.

Уместо изградње стабилног поретка, у посткомунистичкој Србији се због опстајања на власти наставило његово изигравање. У три наврата коришћењем правних слабости у председничким изборима 2002. и 2003 ометао се избор председника државе; заобилазио се правни поредак, а изругивало демократији и парламентарним смицалицама са посланицима опозиције.  Треба се сетити да смо 200 година државности 2004. дочекали без Владе и без Председника. Само смо имали Скупштину, а осигурање стабилности у држави већином је доносио Уставни суд. Стање у земљи је било слично оном у Орашцу 1804.

Дакле говоримо о државотворној свести наших властодржаца не пре, него после промена 2000. То су они дисиденати предходног режима, губитници Осме седнице, и дојучерашњи саборци тог режима који су у право време основали своје странке и чинили заједничку опозициону снагу која је дошла на власт.

И до данас је тај појам државности остао растегљив и магловит. Држава се слаби уз изговоре интеграција, осигурања права националних заједница и децентрализације. Под овим изговорима покушава се промена Устава. Потпуно неуставно власт тренутно разговора са преставницима Албанаца са Космета о техичким питањима разграничења. И то разграничења са онима који успостављају нелегалну и нелигитимну државну творевину на нашој територији! Питања о интересу Србије и Срба у Црној Гори и Босни и Херцеговини се не постављају, а у Војводини се тихо и неометано граде институције независног државног система.

Ова слаба свест наших политичара о држави, без обзира на налоге из иностранства који је захтевају, остатак је вишедеценијске политике на нашим просторима. Почела је још 1918. укидањем српске државности, а посебно је настављена идеологијом комунистичке власти. Ова политика у себи крије антиправне и антидржавне периоде. Философ и историчар Др Жарко Видовић говори да је српско искуство комунизма криво за ту свест. Он комунизам у Србији смешта у четири антиправна и антидржавна периода. У сва четири идеологија је била изнад права и поретка.

Први је - антифашизам, по доласку на власт, као први изговор за револуцију и успостављање диктатуре.
Други - антибољшевизам, почео са Резолуцијом ИБ-а и Брозовим „Не“ Стаљину. Он није донео отварање Западној демократији, али јесте био изговор за обрачун са бољшевицима и свим неистомишљеницима на Голом отоку и другим местима.

Од Брионског пленума 1966. и теза о самоуправљању до Устава 1974. био је трећи период - антиунитаризам. Тада су ради „равноправности народа и народности“ све републике сем Србије добиле право на своју државност.

На крају, четврти перод комунизма, коју описује г-дин Жарко Видовић и коју делимично ми живимо је марксизам праксиса 1968. То је време када „све југословенске нације траже своју државу, а српска интелектуална омладина тражи демократију, а неће државу, па је „задовољена“ тиме што је и државе лишена“.[3]

Данас се живи слична идеологија, која даје легитимитет политици. Њу чини очекивање скока из „царства нужности у царство слободе“ Европске уније. За тај „скок“ није битно изградити јаку државу, правни и уређени поредак. Довољно је говорити о њему и због тога побеђивати на изборима. Намерно или случајно се превиђа да је правно уређена држава услов тог „скока“. Држава је гарант и људских права и демократије и стабилног развоја. Без државе нема слободе![4] Одсуство свести о држави повезано је са одсуством свести о нацији, из истих горе поменутих разлога и њеног деценијског гушења. Примећује се да је још увек код српских интелектуалаца важнија праксисовска револуција ´68 него српска држава и нација.

Можда је ради промене потребно да на власт дође друга генерација политичара која није рођена и стасала у крилу шездесетосмаша или они који са њима никад нису имали ништа!

ПАРТИЈА ИДЕОЛОГИЈА ПОЛИТИКА

Партија у савременој Србији се није одрекла утицаја на сав живот. И данас је она извор посла, моћи и добра прилика за новчану добит. Она је и гарант судске заштите и неке врсте непрокламованог политичког имунитета. Довољно је упоредити како су у време комунизма чланови партије заузимали сва места од врха до дна државне хијерархије, а посебно како су исти људи заузимали по неколико места у држави и партији и колико су сами били недодирљиви за систем, уколико нису пали под „суд своје партије“.

Такође, Политбиро, па Извршни и Централни комитет КПЈ су одлучивали о основним питањима и доносили све одлуке: од економских планова, до локалне организације и покретања и вођења судских процеса.[5] У скорије време српску политику је водило Председништво ДОС-а (на дневним и ноћним састанцима), данас проевропска коалиција (у телефонском или факс договору са Бриселом), или сам Председник који управо ових дана изјављује да се он „демократски“ тајно састаје са опозицијом и договара о свим правцима вођења политике?! И нико не рече ни реч о овом „демократском инстутуту.“

Као што је социјалистичка Скупштина спроводила одлуке партијских комитета тако данас Парламент који би требало да контролише Владу, и буде место вођења тих расправа о правцу политике, бива у служби коалиције и њене пуке гласачке машине. Парола о путу без алтернативе је пример идеолошке једнодимензионалне свести. Чак и кад је пре годину дана било јасно да ће тај пут трајати још деценију или више, упорно се инсистира на тако ограниченом светоназору.[6] Као што је партија хтела да избрише разлику између власти, друштва и слободе појединца, тако данас постоји намера да се обележи и изопшти из јавности сваки онај који посумња у безалтернативност садашње политике. Каква је то демократија у којој не сме да буде разноврсности политичких идеја можемо се само запитати.

Очигледни пример губљења граница партије и власти јесу примери суђења учесницима протеста против хомосексуалне параде, суђења навијачима, али и ратним злочинцима. Посебан искорак ка обрачуну са политичким противницима је прогон г-дина Војислава Коштунице. Тај прогон је само спонтан израз таквог схватања политике где се временом губе границе политике, власти, судства и слободе медија. Није ли то стара прича – све у свему партија, све у свему идеологија, а ко мисли другачије он је противник поретка, револуције и светле будућности?

Броз је 1956. изјавио да је „штампа у Југославији слободна, али под условом да буде строго принципијелна и у складу са политиком наше народне власти.“[7] То је још једна слика и прилика данашње политике. Српски медији, посебно Јавни сервис грађана Србије је поново последње упориште једне власти, уместо да буде упориште слободе и демократије. Може се закључити да су сви медији у Србији данас „принципијелни“, а под условом ове принципијелности власт подржава свако политичко, друштвено и културно деловање. Погубност овакве политике за здрав разум грађана и њихово политичко сазревање није потребно истицати.

Уз ову медијску и вишедеценијску присилу и социјализацију комуниста наш менталитет обилује страхом од власти и јавности, али и удворништвом и малограђанштином, некритичким расуђивањем и подаништвом. Како би могао другачије да се понаша народ који је био присиљиван да аплаудира на команду, да прећуткује своје ставове како не би био хапшен, да избегава да се супростави надређенима, да за Божић или Васкрс не сме, не да иде у Цркву, него да се свечано обуче на послу тог дана[8], да српско име не сме да помене?

СРПСКА САВЕСТ И КОМУНИЗАМ

Док политичку елиту чине помирене фракције Осме седнице не можемо осуђивати народ због носталгије за комунистичким временом. Овај део историје није ни довољно истражен, нити је грађанима представљена његова права природа.  Ипак у Србији је 9. јула 2009. образована Комисија за откривање злочина комунистичког режима под називом: „Комисија за тајне гробнице убијених после 12. Септембра 1944“. Незаокружен правни оквир ове области, као и слаба политичка воља отежавају да се крене у озбиљну истрагу комунистичких злочина. Сами истраживачи поред правних, говоре и о тешкоћама са тумачењем многих фалсификованих и несталих докумената.

Са друге стране сведоци смо да се у мутљавини политичке идеологије резултати још не завршених истраживања ове комисије употребљавају за политичку промоцију. Пре свега мислимо на медијску објаву и парастос[9] генералу Михаиловићу када се још увек није завршило истраживање о месту његових посмртних остатака. Уколико се не одвоји наука од изборне кампање и постигнути резултати комисије могу изазивати сумњу веродостојности.
                                                                                                                                                           
Како рекосмо на почетку, усред Београда, на градској телевизији, унук вође југословенског комунизма изјавио је да комунистичких убиства за време револуције није било довољно![10] Ако би комунизам упоредили са фашизмом, сигурно је да неки бивши фашиста не би смео ни да се појави на телевизији, а када би још тако нешто изјавио одмах по изласку из студија би завршио на суду. Како би направили паралелу са комунистичким временом рећи ћемо да је исту изјаву по „ослобођењу“ Београда 1944. дао Милован Ђилас. Он је рекао да „Србији није довољно пуштено крви“[11]. Тих дана после освајања власти у Србији, у Београду је убијено између 13.000 и 30.000 људи[12]. Иза ОЗНЕ остале су масовне гробнице, заточеништва и мучења, а процене броја жртава од српског комунизма иду и преко 100 000. Над тим масовним гробницама данас Срби играју фудбал и шетају по парковима. Имамо ли имало људског достојанства да барем да сахранимо невино пострадале?

Колико је незахвално и опасно ово истраживати најбоље говори поменута изјава Јошке Броза о недовољно убијених у револуцији. Ова изјава је у јавности прошла скоро без коментара! А да је могуће судити због вербаног деликта сведоци смо били пре месец и по дана, када због обичног транспарента испред ТВ Б92 „Истина и љубав према Србији победиће ваше лажи о нама“ може да се заврши у Падинској скели.[13]

ЕВРОПСКА САВЕСТ И КОМУНИЗАМ

Друге источноевропске државе су, после двадесет година од пада Берлинског зида, вредновање комунизма оставиле науци и историји. Увелико се из тог угла вреднују комунистичке тековине. Ево неких од иницијатива које постоје у европској политици, а које се у нашој јавности прећуткују.

Једна је Резолуција Савета Европе од 25. јануара 2006. број 1481/2006 о потреби међународне осуде злочина тоталитарних комунистичких режима[14]. Она позива на истраживање комунистичке историје, осуду злочина, кршења људских права, колективних убистава, концентрационих логора и моралне осуде ради васпитања млађих нараштаја.

У Чешкој је 2008. у Парламенту усвојена Прашка декларација, коју затим потписује велики број европских интелектуалаца и политичара. Њен назив је: „Европска савест и комунизам“. Ова Декларација позива, између осталог, на успостављање Европског суда за злочине комунизма, увођење у школске програме историју комунистичких злочина, препознавање комунизма као страшног периода европске историје и, као веома важно – изједначавање нацистичких и комунистичких режима као тоталитарних[15].

У Француској се на осамдесетогодишњицу Октобарске револуције 1997. појавила Црна књига комунизма. Она иде у смеру откривања и пописивања злочина који су се дешавали на територији свих држава у току владавине ове идеологије. Поред Црне књиге, подаци других истраживача о броју страдалих од комунизма се крећу од 20 до 100 милиона. Робер Конквест говори о 40 милиона жртава; Александар Солжењицин 66 милиона, а неки демографи говоре о око 100 милиона[16]. Достојевски је једном рекао да ако дође до револуције у Русији да ће то коштати око 100 милиона жртава, што се и догодило. Ова истраживања показују да је комунизам у историји крив за неколико пута више убистава од нацизма, па га тиме свртавају у најстрашнију идеологију у историји“[17].

Питамо због чега српска власт и контролисана јавност ове европске иницијативе не спомиње, без обзира што је питање разградње комунистичких тековина у свим источноевропским државама један од услова уласка у Европску унију?[18]

ШТА НАМ ЈЕ ЧИНИТИ?

Прво је потребно да се одрекнемо комунизма. Треба да донесемо једну Националну Декларацију о комунизму. Узор за њу можемо наћи у већ поменутим европским. У тој декларацији треба јасно да стоји одређење према комунизму и његовој заоставштини. Такву Декларацију треба понудити свим политичким странкама, јавним личностима и интелектуалној јавности. Она би могла да буде обавезујућа за све који је потпишу, чиме би се јасно разграничили прикривени и отворени баштиници ове идеологије на јавној сцени.

Врло је вероватно да ће многи реаговати бурно, јер се тиме дира у њима најдубљи духовни нерв, али је битно проћи овим питањем и кроз политику и јавност.

Треба рећи да инсистирање да се одредимо према комунизму не значи и одбацивање људи који воле своју земљу, а који су блиски истинској левици и социјалној правди. Овде се не мисли ни на реваншизам према онима који су били комунисти. Овде се од свих, па и од њих, тражи, истинска осуда злочина ове идеологије у историји, и задовољење елементарне правде. До помирења и заједнице може и мора доћи, али једино у истини. То је потребно због морала и правде и то је први и нужан услов националног и државног опоравка.

За завршетак промене правног поретка потребно је да донесемо Законе о реституцији и денационализацији, као и Закон о отварању тајних досијеа.

Напослетку би уз јаку и неоступну политичку вољу наступио период препознавања идеологије, њеног историјског, културног и моралног превреднавања. Та промена подразумева и објективно историјско истраживање, откривање злочина, масовних гробница, историјску правду и рехабилитацију. Није ово једино што нам треба чинити да би обновили национални понос, заједништво и одговорност, али је важан део те обнове.

Појаве које смо описали у политичком животу имају и своју предкомунистичку историју у Србији (посебно партијска, и антидржавна политика), али сматрамо да је комунизам као историјска појава свуда, па и нашој држави допринео антидемократским и тоталитарним појавама. Због тога у политици, доследно се држати демократских начела одвајања партије од друштва, од утицаја на медије и судство, рехабилитација улоге парламента у контроли Владе и прављења политике, а пре свега обнова државотворне и националне свести.

Тај унутрашњи, духовни преображај ће изгледа трајати најдуже, и треба да будемо спремни да се за њега боримо. Оно што нам олакшава јесте сазнање да смо именовали духовно наличје противника. А када се лаж разоткрије и истина појави, пробудиће се и најдубља, непоколебива српска особина - слободољубивост!

Надамо се да ћемо се око ње окупити, јер ми заиста немамо куд без своје земље. Нити земља може имати никакав углед у свету, ако се не ослободи комунистичког и не врати свом вековном државном и националном идентитету. Љубав према идеологији нема ништа с тим.

Видовдан магазин

Спомен-плоча Миловану Ђиласу

На кући у Палмотићевој улици у којој је живео откривена спомен-плоча Миловану Ђиласу, писцу и комунистичком дисиденту бивше Југославије.




Спомен-плоча Миловану Ђиласу, најпознатијем комунистичком дисиденту бивше Југославије, откривена је на кући у којој је живео у Београду, у Палмотићевој улици број 8.

Спомен плочу су открили његов син Алекса Ђилас и министар културе, информисања и информационог друштво Србије Предраг Марковић.

Министар је истакао да је Палмотићева 8 од данас адреса за све оне који су попут Ђиласа ризиковали своју садашњост да би исправили неке ствари из прошлости.

"За све њих праведне бунтовнике ово је адреса на којој почиње лавиринт на којем су са једне стране спорови, а са друге, надамо се, излазак из њих", поручио је Марковић.

Књижевник Матија Бећковић истакао је да ниједан српски писац од Светог Саве до данас није робијао због онога шта је писао, колико Милован Ђилас.

Бећковић је рекао да је откривање спомен-плоче на згради у којој је Ђилас живео и радио велики морални чин и политички искорак.

Ђилас је рођен 4. јуна 1911. године у селу Подбишће код Мојковца у Црној Гори. Још као гимназијалац писао је поезију и приповетке.

У априлу 1933. примљен је у Комунистичку партију Југославије, а од 1937. је члан њеног најужег руководства које је формирао Јосип Броз Тито. Више пута је хапшен.

Активно је од првих дана учествовао у устанку и Народноослободилачком рату у Другом светском рату. Био је члан Политбироа КПЈ и Врховног штаба Народно-ослободилачке војске Југославије.

После рата је обављавао високе партијске и државне функције, а 1954. године је смењен са положаја председника Савезне скупштине и искључен из партије због текстова у београдској "Борби" у којима се залагао за демократизацију и либерализацију југословенског друштва.

Због противљења тадашњим комунистичким властима, у два наврата је осуђиван и у затвору провео укупно 11 година.

Најзначајнија дела Милована Ђиласа су "Бесудна земља", "Нова класа", која се сматра једном од најутицајнијих политичких књига 20. века, затим "Разговори са Стаљином", "Сећање једног револуционара", "Дружење са Титом" и друга. У затвору је превео и Милтонов еп "Изгубљени рај".

Милован Ђилас је умро 1995. године у Београду.

Извор: РТС

´De mi je onaj pajser,da im pokažem šta neki od nas misle o Đilasu...Fuj,crkotine komunjarske !!!

Чекам кад ће неко у београду да постави ''спомен таблу'' злочинцима фрању туђману и алији изебеговићу.
Да београЏани имају и мало образа већ би скинули таблу!

BeograDŽani imaju samo dupe i ništa drugo.Dupe im je sve.