Tako je, nacionalizovati je imovinu i u gulag, na Goli otok, i komesare poslati da je prevaspitaju 

Jedino je problem što je Goli Otok u inostranstvu. Treba im , možda viza?

и?

бошко буха и сирогојно су јуришали на немце кад су имали 10 година

Who controls the past controls the future.
                          Who controls the past controls the future.
                                                 Who controls the past controls the future.
http://answers.yahoo.com/question/index?qid=20070916102531AASJPXT

Да је тај ''инситут'' и њиме слична легла нерадника са (песудо)научним знањима,важан за Србе,неоспорно је! А њена заслуга није у томе што ништа није ЗАПИСАЛА(историчари су се у славн времена звали хроничари) јер да је кадра не би била ту, довољно што је у ''партизанском'' стилу саботирала све такве покушаје и за то ДОБИЈАЛА ЛЕПЕ ПАРЕ,као награду, у оно време ''плате од 5/10 марака''   

a УНИШТЕЊЕМ пољоприврдних института (Чачак и Земун) овај народ (некад познат као Срби) је више изгубио него...криминалним продајама Сартида и Заставе!

Izvini , a ko je stvorio pomenute institute?
Slažem se za institute, ali njih nije uništio niko drugi nego Milošević i kasnioje DOS.Znači zajedničkim delovanjem ove političke grupacije , koje su se smenjivale na vlasti od 1990 do danas uništele su sve što je iole vredelo u Srbiji.
Ne želim da branim Latinku Perović, jer iskreno ne znam ni koje političke stavove zastupa, ali ne ne vidim njen uticaj na politička dešavanja u Srbiji , posle 1974 godine.

Институте је основала КП раде ''научне'' оправдања својих (не)дела.

DANI: Gospođo Perović, predsjednik SR Jugoslavije Vojislav Koštunica, nacionalistički srpski intelektualci i određeni predstavnici u međunarodnoj zajednici, ne libe se kondicionalno povezivati Kosovo i Bosnu i Hercegovinu, po načelu: ako Kosovo dobije nezavisnost, to implicira pripajanje Republike Srpske Srbiji. Oprostite, ali kakve veze imaju Kosovo i BiH?

PEROVIĆ: To povezivanje Kosova i Bosne je mehanička logika. Procesi nisu isti. Bosna je prethodno postojala kao država. Pitanje njene istorije je nešto sasvim odvojeno od Kosova. Cilj srbijanske politike zadnja dva vijeka je bio da na Bosnu gleda kao na srpsku zemlju, a ne kao na zemlju etnički vrlo složenu i komplikovanu. U politici su moguće različite kombinacije. Može se govoriti o raznim kompenzacijama, ali stvarni istorijski proces nije tako mehanički i smatram da su te analogije vrlo opasne.

DANI: Gdje je u toj podjeli Crkva?

PEROVIĆ: Crkva je tu tradicionalno na strani patrijarhalnog bloka. U ovom ratu je igrala značajnu ulogu. Izašla je iz okvira svoje misije. Ona je tu na gubitku. To je institucija koja treba da traje, a kratkoročno je radila identifikujući se sa državom, učestvujući direktno u politici. To ne začuđuje, jer je Crkva institucija istorijski vrlo vezana za srpsku državu. Međutim, imate jednu zanimljivu situaciju: srpski narod nije religiozan. Njegovi posmatrači, ako hoćete i prijatelji, to su vidjeli ne kao prednost, nego kao manu. To je još više naglasilo ulogu Crkve. U suštini, Crkva je antimodernizacijska i antievropska.

DANI: Da li će do tog suočavanja doći ako Srbijom još uvijek dominira arhaična nacionalistička svijest u čije je ime ubijeno na desetine hiljada ljudi u Bosni, a, recimo, većina objekata islamske kulture potpuno zbrisana sa zemlje?

PEROVIĆ: Nema sumnje da je riječ o genocidu i etničkom čišćenju. Obje te manifestacije su povezane programom stvaranja etnički čiste nacionalne države i uklanjanja svega što je na tom putu. To ne može drugačije da se objasni i zato se o tome ćuti. Zločin se ne smatra zločinom, nego instrumentom jedne politike, koja je samo faktički poražena, ali nije mentalno. Tu se apsolutno ne treba zavaravati. Dogodila se jedna duboka regresija svijesti. Neke stereotipe srpska naučna misao je još u 19. vijeku dovela u pitanje, a onda su ih obnovili i pretvorili u političke ideje. Stoga i danas imate takav stav prema zločinu. O tome se ćuti, ali to zaista jeste ključno pitanje.


DANI: Treba li Srbiji denacifikacija?

PEROVIĆ: Pitanje zločina u Srbiji je još uvijek obavijeno ćutanjem. Imate više elemenata o kojima morate da vodite računa. Taj svijet je bio neobaviješten, podložan propagandi. Na prve informacije o razmjerama zločina reakcije su bile različite. Tu ima i priličnog očajanja zbog svega što se desilo. Nažalost, nema političke volje da se to dijagnositicira. Negiraju se činjenice. Ja sam vrlo često pravila upoređenja sa Njemačkom.

DANI: I do kakvih ste saznanja došli?

PEROVIĆ: I jedni i drugi su pravili zločine. Zločini su izvršeni u ime prava jedne etničke grupe. Baš na primjeru Njemačke gubi se iz vida da jedan tako veliki narod, sa ogromnom kulturom i velikom sposobnošću metafizičkog razmišljanja, tokom pedeset godina nije prestajao da se vraća na to pitanje. Svaka nova knjiga je tamo povod za rasprave, podjele i oštre polemike. To su mjerila koliko su oni sa tim raskinuli i Njemačka je postala jedna liberalna, demokratska država. Jedan od njemačkih stručnjaka je cinično rekao: "Nikada Nijemci neće oprostiti Jevrejima holokaust koji su im zapravo napravili." To se pitanje neće nikada izbaciti iz istorije. Da li ćete ga ozbiljno opservirati, izvlačiti neke pouke, od toga zavisi kako ćete se i vi razvijati. Istorijski, to pitanje nećete nikada moći skinuti sa dnevnog reda. Ovo pitanje je zrelo za raspravu, ono ne smije da se banalizuje. Ne smije da se pretvori u verziju novog građanskog rata, ali to je jedno pitanje koje mora na intelektualnoj, moralnoj, etičkoj, političkoj razini da se izvede na čistinu.

DANI: Da li bi izvođenje tog pitanja na čistinu konačno označilo "trijumf analize", koju Vi prakticirate, u odnosu na analizu historije, koju prakticira Milorad Ekmečić?

PEROVIĆ: Ne volim da govorim o pojedincima. Šta reći o čovjeku koji ima visoko mjesto u istoriografiji? Drugo je pitanje njegovih političkih koncepcija, njegove interpretacije istorije. O tome ćete vi mnogo bolje suditi. Istoriografija igra ogromnu ulogu u onome što se dogodilo. Imat će i značajnu ulogu u onome što će se događati, ali ne može da bude objašnjenje za ono što čini politika. Ni opravdanje svega onoga što je u okviru politike učinjeno. Analitički odnos je stvar zrelosti. Mi smo još u mnogo čemu pretpolitičko društvo da bismo mogli da opserviramo kritički. A kritičku opservaciju ponajprije zaslužuje nacionalizam. O njemu se u bivšem sistemu mnogo govorilo i nacionalizam je politički osuđivan. Ali nikada nije analiziran. Politička osuda, iako joj to nije bila namjera, u krajnjem rezultatu generirala je nacionalizam. On danas mora postati predmet jedne superiorne analize, i dobra je vijest da već ima mladih ljudi koji idu u tom pravcu tražeći odgovore: Otkuda nacionalizam? Zašto se on održava? Zašto podliježe stereotipima koji se pretvaraju u istorijske istine? Tek nakon odgovora na ovakva pitanja bit ćemo na putu ozdravljenja.

DANI: Genocid je bio jedan od metoda vođenja rata protiv Bosne i Hercegovine. Nažalost, zvanična srpska politika to ne prihvata. Eklatantan primjer je Srebrenica?

PEROVIĆ: Imali ste zvaničnu politiku koja je taj zločin izvršila. Ona ga poriče. Taj zločin može da prihvati samo politika koja ima stvarni raskid sa prethodnom. I to je jedan od kriterija toga raskida. Ne samo Srebrenica nego Foča, Sarajevo, Vukovar… To, samo to mogu biti mjerila koliko ste napravili raskid sa prethodnom politikom. Ta reidentifikacija sa Miloševićem u Haškom sudu dokaz je da taj raskid niste napravili. To je pokušaj da spasite to što se može spasiti od te politike, da se ne izložite međunarodnoj kompromitaciji. To je problem pred kojim stoji srpsko društvo. Haag je važan kao pravna sankcija za pojedince, za konkretne izvršioce, ali važan je i kontekst u kome se sve to dogodilo. Raskid sa tim kontekstom je ključna stvar.

DANI: Gospođo Perović, u podnaslovu knjige Srpska strana rata, koju ste prije nekoliko dana veoma uspješno promovirali u Sarajevu, piše: Trauma i katarza u istorijskom pamćenju. Šta je to trauma, a šta je to katarza u historijskom pamćenju srpskog naroda?

PEROVIĆ: Mi smo veoma daleko od katarze. Lično se ne usuđujem da izgovaram tako krupnu riječ kao što su katarza i pomirenje. Put ka tome je veoma dalek, ali se tim putem mora krenuti. Trauma je, bez sumnje, nešto što svaki čovjek u Srbiji osjeća na svojoj koži. Mora se postaviti pitanje kako je do toga došlo. Zašto je do traume došlo, pa i ko je odgovoran? Suočavanje sa prošlošću je veoma bolno. Ono se odlaže, ali ne može da se izbjegne. Pitanje je koje će sve forme to suočavanje sa prošlošću zadobiti. Ono ima višestruke dimenzije: pravne, moralne, etične. Veoma je važno da jedna institucija poput Crkve osudi ubijanje i mržnju prema ljudima. To se još uvijek ne događa. Politička volja u Srbiji ne dozvoljava da se identifikuje poraz i da on postane predmet javnih i naučnih analiza. Razgovarala sam sa direktorom Holandskog instituta, koji se bavi istraživanjem zločina u Drugom svjetskom ratu. Njemu je pridodano da se bavi i ulogom Holandskog bataljona u Srebrenici. To je pitanje koje opterećuje društvo. Imate i kod nas ljude koji imaju znanje i mogu da spriječe manipulaciju. Uzmite problem Jasenovca. Kočović i drugi istraživači prije, a Goldštajn sada, na osnovu pomnih istraživanja, govore o 80 hiljada ubijenih. To ne relativizuje ubistvo nijednog čovjeka. Ali, 80 hiljada podići na 700 hiljada, pa na milion, jeste jedna teška zloupotreba žrtava. Ustvari, nevjerovatna ravnodušnost prema ljudima, političko licitiranje sa traumama koje nisu za pazar. Srbija mora mijenjati svoju političku strukturu, ili bar moramo dati dokaze da, što bi rekao Ivan Lovrenović, "napuštamo kulturu smrti".

DANI: Koje ste tendencije uočili proučavajući modernu historiju srpskog naroda?

PEROVIĆ: U modernoj istoriji srpskog naroda manifestovale su se dvije tendencije: jedna je tendencija stvaranja nezavisne srpske države poslije Berlinskog kongresa, njena modernizacija i evropeizacija, a druga je tendencija teritorijalne ekspanzije, ujedinjenja i oslobođenja kroz čitav niz ratova, koje je Srbija prolazila. Dominirala je druga orijentacija.

DANI: Da ste u burnim političkim previranjima šezdesetih i sedamdesetih godina Vi, Nikezić i drugi liberalni intelektualci u Srbiji odnijeli političku pobjedu, da li bi bivša Jugoslavija bila pošteđena ratova s kraja dvadesetog stoljeća?

PEROVIĆ: Znate, to se ipak nije desilo.

http://www.bhdani.com/arhiva/277/t27710.shtml

 

Svako krije svoja ne(dela), svaka vlast. Inače ne vidim zašto bi baba u penziji i njeno razmišljanje uopšte bilo bitni. On je dovoljno glupa da je stranci koriste, što ne znači da mi moramo pridavati značaj njenim razmišljanjima, pogotov što je njen uticaj u političkom životu Srbije u poslednjih 40 godina nula.

Проблем је што мене не занимају друге власти,него само власт над овим народом.
Она се данас више пита кога и где,него Борис Тадић.
-------------------------------------
Романсирана самообмана

Идеолошки и не само идеолошки угао из ког Стевановић наступа препознатљив је

Подигла се прилична прашина око дневничких записа Видосава Стевановића. А како и не би. Човек је написао голему књигу у којој је напљувао готово комплетну српску јавну и културну сцену с краја двадесетог и почетка двадесет и првог века.

Идеолошки и не само идеолошки угао из ког Стевановић наступа препознатљив је и очекивано логички конфузан.

Од бившег високопозиционираног комунистичког културног радника, који се после фамозне Осме седнице нашао у табору поражених, сасвим је очекивано, на пример, да у свакој личности, појави, у сваком феномену реченог периода – уколико нису у питању „национално неосвешћени комунисти” и њихово деловање – препознаје „мрски национализам”.

Сви који нису „национално неосвешћени комунисти” могу да се поделе на две групе. Једну чине они које је режим чији је представник био Стевановић – на различите начине цензурисао и гњавио. Другу – представници оног дела Стевановићеве дружине који су се у периоду око Осме седнице „национално освестили”, после чега су почели да на различите начине цензуришу и гњаве престројавању на „национални” колосек несклоне бивше другове.

Појаве и појединци које није могуће сврстати у две поменуте групе, такође постају „мрски националисти”, у складу са старом, провереном мантром – „ако ниси с нама, онда си против нас”.

„Логично”, „мрски националиста” по Стевановићу постаје и Данило Киш, зато што је пристао да буде члан националне академије (о какав преступ!), што је пожелео да буде сахрањен по православном обреду („религија је опијум за народ”) и зато што је љубазно разговарао са српским представницима на париским пријемима (уместо да је по пријемима делио шамаре)...

У контексту таквог резоновања, сасвим је логично и очекивано да најпозитивнији лик у књизи буде Гаврило Граховац, нeкадашњи сарајевски издавач, а садашњи функционер националистичке бошњачке странке Хариса Силајџића! Јер оно са чим се ваља обрачунати јесте „српски национализам”! А у борби против „српског национализма”, од бошњачког националисте вернијег савезника тешко је наћи!

Осим по неоспорном ауторовом списатељском таленту, Стевановићево остварење се од сличних памфлетистичких сочињенија не разликује ни по чему другом. Али, та разлика никако није безначајна. Она читаоца подстиче на благонаклон став. И тера га да – уколико већ Стевановићеву књигу није могуће тумачити као веродостојно сведочанство о једном времену и сопственој улози у њему – покуша да је посматра потпуно одвојено од реалних догађаја који се описују – као књижевну фикцију.

Међутим, упркос добром стилу, и на овај начин читана – ствар опасно шкрипи. И то, првенствено – због неуверљивости лика главног јунака. Који је, по сопственом признању, био у комунистичком јату иако у комунизам није веровао, жарио и палио књижевном сценом, иако није поседовао вољу за моћ, него је, иако му је комунизам био стран, осећао потребу да се жртвује за „општу ствар”, а при том је, иако пријатељ са најмоћнијим људима, па и сам својеврстан моћник – константно био прогањан...

Па чак ни то не би нужно морало да представља проблем, када би у тексту био присутан ауторов иронијски отклон у односу на склоност ка самообмањивању коју демонстрира његов литерарни алтерего.

Иронијског отклона према главном јунаку илити аутоиронијског отклона – у овој књизи недостаје. Од патетике – ова књига врви.

Да је своје „дневнике” писао са намером да напише фикционалан текст, писац Стевановићевог искуства би главног јунака, сигуран сам, много боље мотивисао.

Штета је што су му намере, очигледно, биле другачије.

Владимир Кецмановић
објављено: 28.09.2010.

http://www.politika.rs/rubrike/Pogledi-sa-strane/Romansirana-samoobmana.sr.html

Pa svaka vlast ti je vlast nad narodom pa i nad ovim narodom a da svakoga zanima kako da preuzme vlast nad narodom, to nekako razumem 

кад смо код имена!
Ја немам времена да се бавим невођењем њихових имена,па у ту сврху могу да послуже спискови које они сами о себи састављају.
---------------

Добитници националних пензија

После месец дана ишчекивања на националне пензије, Влада Србије је на седници 24. децембра усвојила списак од 52 добитника овог признања.

Министарство културе Србије, као и председница комисије Ђурђија Цветић, те чланови Радослав Зеленовић, Миодраг Табачки, Владимир Копицл, Лидија Мереник, Зоран Ерић и Адам Пуслојић, заветовали су се на ћутање, док Влада Србије дефинитивно не усвоји списак заслужних уметника. У јавности се до тада спекулисало ко је добитник, а појављивали су се и делимични спискови уметника. Незванично, списак је био смањен на 48 добитника, а у међувремену су неки, које је комисија већ изабрала, преминули.

Подсетимо, у протеклих месец дана било је разних спекулација ко су добитници посебних признања за врхунски допринос националној култури Републике Србије, како гласи званичан назив за допунску пензију, у вредности од 50.000 динара.

Списак добитника је следећи: 

Књижевници: Славко Алмажан, Јовица Аћин, Ристо Василевски, Иван Гађански, Ференц Деак, Милан Ђорђевић, Радослав Златановић, Перо Зубац, Милан Комненић, Тања Крагујевић, Каталин Ладик, Милосав Мирковић, Милош Петровић, Радомир Путник, Јован Радуловић, Бисерка Рајчић, Видосав Стевановић, Бора Ћосић, Радивој Шајтинац.

Глумице: Неда Арнерић, Душица Жегарац и Рада Ђуричин.

Сликари: Биљана Вилимон, Милена Јевтић Ничева Костић, Божидар Милорадовић, Радослав Тркуља, Стјепан Филеки.

Музичари: Јован Адамов, Звонко Богдан, Предраг Ивановић, Александар Илић, Корнелије Ковач, Божидар – Боки Милошевић, Светлана Стевић-Вукосављевић.

Међу добитницима су и архитекте Милан Лојаница и Михајло Митровић, редитељка анимираног филма Вера Влајић, балерине Милица Бјелић и Мира Шиљеговић, филмски монтажер Марко Бабац, критичари Милан Влајчић и Петар Волк, етномузиколог Драгослав Девић, историчар уметности Јерко Денегри, историчар филма Дејан Косановић, позоришни редитељ Радослав Дорић, сценограф Живорад Кукић, позоришни критичари Феликс Пашић и Дејан Пенчић Пољански, филмски редитељ Олга Петровић, графичар Халил Тиквеша и карикатуриста Бранислав Цонић.

У протекле три године укупно је 369 уметника добило националне пензије, претпрошле године 267, а прошле њих 50. Ове године, 457 уметника је конкурисало за признање за врхунски допринос националној култури.

С. Б. С.
објављено: 29/12/2009

http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Dobitnici-nacionalnih-penzija.sr.html