то ја и причам...
а слично мисли и г.Обрадовић само не сме јавно да напише...
па да,није треба да бомбардује Беч за Васкрс... и није требао да одреши 100 Енглеза за 1 Србина...
глуби Слоба...или глупи јул....

Бошко Обрадовић
УДБАШКО ПРАУНУЧЕ ИЛИ ТАЈНА ИСТОРИЈА ПОРОДИЦЕ КОЈА ВЛАДА СРБИЈОМ
 
 
Нема другог објашњења зашто се ништа не може и не сме променити у Србији већ две деценије. Разлог је дефинитивно тај што овом државом већ пуних 65 година влада иста Породица. Ко не познаје тајно функционисање ове Породице, тај не зна суштину владавине над Србијом већ много више од пола века. Из ове Породице до наших дана регрутују се главне друштвено-политичке снаге које запоседају све водеће функције у нашој држави. Они су на свим руководећим местима у политици, економији, култури, медијима… Ван Породице нема социјалног успеха, позиције, моћи, власти. Зато у Србији није било и неће бити промене док са историјске позорнице не буде склоњена Породица, управо она која је увек корак испред историјских промена. Зато је главно питање свих питања за Србију данас – шта удбашка Породица планира да понуди као алтернативу самој себи у будућности?
 
Како је све почело?
Родоначелник ове породице ујахао је у Београд 1944. године, зацаривши се као Нова Власт, иако овај терористички режим није био избор српског народа већ наших западних савезника.
Прво што је учинио родоначелник Ослободилац било је запоседање виле на Дедињу. Тог тренутка формирана је Црвена буржоазија и основана Породица. А онда је почео вишедеценијски систематски терор, застрашивање, цензура, отимачина, цепање српских земаља, језика, Цркве, нације… и парадоксално и невероватно – сарадња ове Породице са НАТО-пактом и обавештајним службама и амбасадама разних западних земаља.
Ова Породица је створена у братској крви, а њени западни спонзори до дана данашњег нису је оставили без подршке, и зато се она не може и неће повући без великих историјских потреса.
 
Породична историја

Најстарији син ове Породице, по неписаном породичном наследном праву, постао је социјалистички директор великих државних фирми. Рођен, одрастао, школован, припремљен, постављен од стране Породице – пребациван је потом са једног на друго директорско место, стекао све везе и искуства владања које Породица деценијама развија. Шта је за њега било да на време промени политичке боје и да, према Породичном договору, крајем осамдесетих постане опозиција сопственом оцу? Притом, он је најбоље знао каква се социјално-економска трансформација нашег друштва спрема и природно био први који ће фабрику на чијем је челу, пошто је из директоровања извукао све што је могао, најпре уништити, па потом приватизовати и на приватизацији се појавити као Нови Власник.
Од капиталне политичке функције у социјализму преко ноћи стиже се до власника крупног капитала у демократији. Још је најбоље да се синови на време поделе на две стране, па један у режим, а други у опозицију, један у тајкуне, а други у политичаре. Обојица крупни капиталисти и политичари, Нова буржоазија, играју се страначких противника и беспрекорно чувају један другог и заједничког им оца Породице.
 
Унук као алтернатива Оцу и Деди

Док се ми носимо са Оцем и Сином ове Породице у комунизму, социјализму и постсоцијализму или новој демократији, Породица школује своју унучад на Западу. Док нас пола века уче шта све не ваља на Западу, своју децу школују управо тамо. И то не само они који су дипломатски представници наше државе у иностранству, него и бројни чланови Породице у Србији шаљу своју децу на школовање у најпрестижније светске универзитете. И, невероватном случајношћу, у историјском тренутку када српски народ одбацује социјализам и окреће се западним демократским вредностима – појављују се наши људи, стручњаци који су школовани на Западу и који најбоље познају начине како да изађемо из кризе, и ми их наравно позивамо да нам помогну и преузму власт у своје руке. Њихови унуци тако постају демократска опозиција и алтернатива сопственим очевима и дедовима, Нова Власт која долази на њихово место, разуме се, изнова по Породичном договору и чувајући све Породичне тајне. Унуци и синови бивших комуниста, нових демократа и тајкуна, настављају власт Породице над Србијом.
Посебно је дирљиво када данас видимо да је на власти у Србији цела Породица на коалиционом окупу: Деда, Синови и Унуци. Ко је помислио да је ово њихово историјско финале и врхунац после кога нема куда даље, тај ништа није научио из ове Породичне историје и не познаје Породицу.
 
Шта планирају у овоме часу?

Колико пута су се до сада транформисали у алтернативе самима себи? Колико су нас пута преварили представљајући се као неко нов и различит од претходних?
Пре неки дан ухватио сам себе у крајњој неозбиљности и несвестици. Колико дуго размишљам и пишем о удбашком политичком позоришту у Србији, а нисам размишљао о најобичнијој чињеници: они који су се до сада толико пута успешно преобукли, камуфлирали, маскирали – зар у овом часу не спремају нову улогу, зар немају спремну нову идеолошку преобуку, нову друштвену камуфлажу, нову политичку маску?
И то је заиста питање свих питања за све оне који озбиљно мисле да Србију мењају: шта планира Породица и кога спрема да понуди као алтернативу? Где се данас школују Породична праунучад? У Русији? Кини? Венецуели? Истанбулу? Бразилу?
И кога тренутно врбују међу нама да уђе у Породицу?
Да ли по први пут у последњих седам деценија можемо бити корак испред Породичних планова?
Онај ко не рачуна са овом озбиљном Породицом и њеним плановима о будућности Србије наћи ће се и сам, као толико пута у новијој историји, као део Породичног плана за ново освајање већ деценијама држане свевласти у Србији.
Не желимо да будемо део Породичног плана! Али, који је њихов план?
 
Напомена: Објављено на сајту Нове српске политичке мисли (www.nspm.rs)
 
Бошко Обрадовић, рођен 1976. у Чачку, је дипломирани професор српског језика и књижевности, до пре шест и по година библиотекар Градске библиотеке у Чачку, данас пројектни менаџер и секретар Управног одбора Српског сабора Двери. Један је од оснивача прво Двери српских, ‘‘националног гласила студената србистике на непостојећој катедри за србистику Филолошког факултета Универзитета у Београду’‘ потом и удружења грађана Српски сабор Двери. Аутор је две књиге: Милош Црњански и нови национализам и Српско национално питање данас. Ожењен је, има троје деце и живи и ради у Чачку.
 

КОМЕНТАР МОМЧИЛА СЕЛИЋА
 
Као један од чланова Породице, на напис Бошка Обрадовића додао бих следеће: нису сви синови, ћерке, унуци и унуке делови Завере коју он приказује, нити су свима онима који биолошки не припадају Породици недоступне озбиљне, па и владајуће функције у Њој.

Породица постоји, али као све сличне појаве током повести, она себе допуњује и даровитим и послушним придошлицама. Карло Велики није био син Меровинга већ управника њиховог двора, Удба и Кос, да се послужимо народним именима за тајну политичку полицију која влада ‘‘овим просторима’‘ од 1944, надоместили су елиту коју је Арчибалд Рајс беспоштедно описао у својој књизи Чујте Срби. Многи чланови те номенклатуре били су биолошки изданци претходне: од Коче Поповића, сина богаташа и шпекуланта из ратова 1912–1920, Олге Хумо, кћерке министра Нинчића, или мога оца, Владете Селића, сина члана Велике Подгоричке Народне Скупштине, потписника Уједињења са Србијом 1918, и среског начелника на Цетињу током раних 1920-их.

По себи, проблем елита није њихов педигре колико каквоћа: јесу ли оне заиста сој или узурпатори? Кочи Поповићу, тако, могло се замерити много али не и лична – прво војничка, потом и државничка способност. Невоља са Борисом Тадићем није што је син пуковника Озне и праксисовца Љубомира Тадића већ што је недорастао, као ни с Вуком Јеремићем што је унук муслиманског ‘‘кадра’‘ Хакије Поздерца, већ што је постављен на положај који захтева српски патриотизам и вишедеценијску проверу опасним и врлинским живљењем, а не само школским квалификацијама. Нажалост, српска елита се у последњих двеста година често показала невољном или некадром да своје потомке подвргне посебном узгоју и одгоју, историјски неопходном за њено одржавање као племства овога народа.
Нису наиме Спартанци из хира установили суров одабир својих грађана (сваки Спартијат будући племић) нити је, рецимо, британско племство своје синове слало у прве борбене линије, губећи многе, нити се одрицало других због њиховог неморала, разврата или слабости тела и духа. Британски краљ Едвард VII морао је да абдицира оженивши се пучанком, не што је британска јавност презирала ‘‘обичан свет’‘ већ што је захтев краљевства тражио подређивање личног живота јавном, и личног добра општем. Чак је и Стаљин сина Јакова пустио да умре у заробљеништву, не хотећи да деморалише народ прихватањем да замени сина за заробљене нацисте.

Карађорђе је успео јер је био у стању да обеси рођенога брата због силовања, док је, насупрот тога, син црногорског војводе Мирка Петровића и Његошев синовац, Данило, слављен као Књаз Црне Горе – иако је, са својим перјаницима, извршио масовно силовање у бар једном црногорском племену. Брозов син Жарко поштеђен је затвора у много случајева пијанства и туче, као и синови Вељка Влаховића и неких других лумена револуције засноване на врлинским тежњама свога програма, баштине, и носилаца. Данашњи ‘‘тајкуни’‘, ‘‘политичари’‘, ‘‘уметници’‘ и естрада (Јелена Карлеуша, рецимо, је ћерка полицијског инспектора Карлеуше, Момчило Бајага пуковника ЈНА) нису проблематични са свога порекла, колико своје лажности и неспособности.

Бошко Обрадовић, и сам син угледног чачанског комунисте, уз неке друге није међутим прихватио да се окористи породичним ‘‘заслугама’‘. Насупрот, на пример, Зорана Ђинђића који је као син пуковника Коса избегао и војску, и затвор због ‘‘дисиденства’‘, или Аркан, чији је отац замолио Другове из Службе да се ‘‘побрину’‘ за њега, Обрадовић, те Владимир Димитријевић, а пре њих Данило Удовички и још неки, свој дуг према народу и сопственој потреби за врлином, личном и општом, исказао је делањем, и делима, којима мало ко може приговорити.

Породица је, истина, покушала и њега и многе друге – па и мене – да искористи, макар као ‘‘корисне будале’‘, али то је већ за неки други коментар, много дужи од овог. Срећом, нико ко ради свој посао, ко се одазива налогу најбољега у себи, не може бити ‘‘употребљен’‘ пошто се тај или та баве оним чиме би се и иначе бавили, без обзира на цену или околности. Ако Породица од тога има користи – најчешће привидне и тренутне – прегаоци се својим позвањем баве зарад Бога и људи, а не Њих. ‘‘Одсећи сопствени нос да би се наудило сопственом лицу’‘ енглеска је пословица, српска будући нешто грубља.
На крају, ваља рећи и да су овакви чланци заиста корисни и значајни једино уз навођење имена и конкретних примера, будући да од езоповштине нико није имао вајде осим нешто фарисеја (књижевника, да не заборавимо значење те јеврејске речи). Шта нам при том смишљају душмани да се проникнути, стављајући се на њихово место и узимајући у обзир њихову карактерологију, очиту увидом у њихове животописе – у случају људи па и Породица – или њихову повест, у случају држава и народа. Конкретно: Запад је своју геноцидност потврдио безброј пута, без обзира на покушаје умира савести хвалоспевима поништеним народима и људима: Сер Валтер Скот је опевао Шкоте Брђане тек пошто су их енглески велепоседници иселили, Американци Индијанце тек пошто су их свели на шаку јада и сатерали у резервате. Немци тек однедавна помињу Лужичке Србе, пошто су убедили већину становника својих источних крајева да су Германи, Французи се диче Галима тек откада њихови образовани људи себе доживљавају као потомке Римљана и Франака.

Што би Они, и Породице које Им служе, и које Они подржавају, нама желели ишта што већ, на неки начин, нису учинили себи?

Пренето са...

MIŠA ĐURKOVIĆ: KO SU OCI DANAŠNJIH SRPSKIH TROCKISTA U VLASTI

Čitava ta šezdesetosmaška priča u Jugoslaviji jedna je strahovita sprdnja od koje se danas pravi mit, dok se lukavo skriva trockistička intelektualna pozadina tadašnjih aktivnosti


Pre koji dan „Politika“ nam je donela intervju sa izvesnim gospodinom povodom njegovog osamdesetog rođendana. Po ko zna koji put smo mogli da čitamo o korifeju demokratije, doslednom borcu za ne znam šta već itd., sve u cilju veštačkog održavanja i podgrevanja jednog i dalje opstajućeg mita o navodnom humanizmu, slobodarstvu i progresivizmu takozvanih praksisovaca. 

Ono što u tom intervjuu nije bilo pomenuto, a mnogo je značajnije za razumevanje metoda i rezultata delatnosti pomenute osobe su sledeće činjenice: radi se o nekome ko je pre četrdeset godina bio glavni promoter crvenog univerziteteta Karl Marks, da bi dvadeset godina kasnije sa istim žarom promovisao Tomasa Pejna i Karla Popera ne osećajući ni minimum potrebe da objasni ovu vrstu radikalnog prelaza; dalje, radi se o osobi koja je utucala Humboltovu stipendiju (dobijenu zbog navodnog disidentstva), a da nije ništa napisala ni objavila; radi se o akademskom radniku, institutskom istraživaču i profesoru koji iza sebe ne ostavlja ni jednu jedinu pristojnu i značajnu knjigu kojom bi obogatio makar ovu kulturu; radi se o osobi koja poslednjih deset godina objavljuje u pompeznim izdanjima sve svoje parlamentarne govore, intervjue itd, sastavljene od opštih mesta i praznih floskula, i time pokušava da proizvodi nekakav „intelektulani opus“; konačno, radi se o osobi koja je pre par godina svom višedecenijskom prijatelju i izdavaču na brutalan način, prevarom otela firmu koju je ovaj izgradio i izdigao u jedan od stubova srpske kulture. E, sad, vi procenite da li se tu radi o nekakvoj moralnoj i intelektualnoj gromadi ili bi više odgovarale neke druge kvalifikacije.

MIT O VELIČINAMA Sve ovo ispiračah da bih još jednom pokrenuo pitanje o tome kako se u ovoj nesrećnoj zemlji sistematski suzbija ono što je najvrednije, autentično i inovativno, a na veštački način održavaju mitovi o ovakvim veličinama. Treba li da vas podsetim da Milan Kašanin i Miloš Crnjanski nisu bili članovi Srpske akademije nauka i umetnosti, a pogledajte ko sve tamo sedi. Nešto mi govori da se to ni ubuduće neće promeniti.

No, i pored svega toga, realna svedočanstva o vremenu koje ostaje iza nas pre ili kasnije ugledaju svetlost dana. Koliko god društveni i intelektulani mejnstrim nastoji da održava kule izgrađene na pesku, uvek se nađe neko ko na brutalan a jednostavna način pokaže kako je carevo odelo satkano od vazduha. 

Nedavno se u izdanju beogradske Paideje pojavio kratak, nepretenciozan i veoma čitljiv roman „Spidijeva filozofija“. Autor je potpisan kao Gordin Lakas, što je pseudonim jednog sredovečnog gospodina svedoka šezdesetosmaških događanja iz prve ruke. Roman je posvećen istinitom junaku Spidiju, studentu filozofije, avanturisti, šverceru, mađioničaru, jednom rečju čoveku koji pokušava da u doba sedamdesetih i osamdesetih preživi i sopstvenim snalaženjem izbori neku nišu u licemernom titoističkom sistemu. 

Ovo kratko delo je najpre izvanredna literatura za ove letnje dane ili za odmor. Jednostavne rečenice nižu povest nadrealnih avantura koje su sklopljene u autentičnu, skladnu celinu. Drugo, na pitak i uverljiv način oživljavaju atmosfera i topografija Beograda iz tog doba sa kafanama kao što su Zora, Bosna ili Šumatovac, sa Lotos barom i njegovim pionirskim promovisanjem noćnog života i erotike u zemlji realnog socijalizma itd. U vreme dok vam Tadić i Josipović obnavljaju jugoslovenstvo, savršeno lekovito deluju opisi stvarnog života u doba nestašica kada crna berza, pijaca i šverc postaju jedini izvori kafe i druge deficitarne robe. Pročitaćete kako su izgledali počeci šanerskog zanata kada su naši „preduzetnici“ pokušavali da reše enigmu tek uvedenih bar-kodova: prvo rešenje je bilo fizičko odsecanje žiletom komada rukava za koji je bar kod-bio prikačen. Tako su beogradske pijace bile preplavljene izuzetno kvalitetnim firmiranim odelima kojima je samo nedostajalo par rukava! Videćete kako je Spidi sticajem okolnosti u Americi završio kao deo sajentološke sekte iz koje je pobegao glavnom bez obzira, ili kako je godinama opstajao u Nemačkoj radeći po dva posla u noćnoj smeni istovremeno.

REVOLUCIONARNA SPRDNJA Spidijeva figura i čitava njegova istorija naslikana je s one strane tadašnjeg akademskog i intelektualnog establišmena koji Lakas slika potpuno realno: dakle najbrutalnijim i najgorim rečima. Centar dešavanja jeste Filozofski fakultet u Beogradu i njegova katedra za filozofiju, na kojoj srećete večite asistente, neshvaćene genije i, kako bi Džoni Štulić rekao, „žene bez ljepote, ljude bez ideja“. Za sve nas koji smo prošli kroz ovu veselu instituciju tako poznato zvuče opisi pravila za polaganje ispita i za vođenje konverzacije koja zaista objašnjavaju opšte stanje u našoj intelektulanoj eliti. Izdvojimo samo momenat kad Lakas objašnjava da se za svaku misao ili stav uvek traži navođenje izvora, odnosno gde je to pročitano. Ne daj Bože ako je čovek nešto sam smislio ili dokonao, jedino rešenje je da kaže kako trenutno ne može da se seti gde je to tačno pročitao. Govorimo inače o fakultetu na kome bi ljudi trebalo da razvijaju slobodno mišljenje i kreativnost. Umesto toga, ljudi poput onog korifeja demokratije s početka teksta proizvodili su revolucinarne fanatike, trockiste i potencijalne teroriste koje je samo kukavičluk i neozbiljnost sprečavala da urade ono što su njihovi ozbiljni idoli u Nemačkoj (Bader-Majnhof) stvarno i radili. Ovako ćete u knjizi pronaći kako im je vrhunac revolucinarne akcije pod vođstvom generala Đapa i onoga što je svom imenu dodao prezime Revolucija, bilo kolektivno pišanje na zgradu rezidencije ambasadroa Brazila!

Postoji posebno poglavlje u kome Spidi oživljava i detaljno opisuje tu sprdnju od revolucionarnih delatnosti. Čitalac će sresti i čuvenu epizodu o tome kako su dva Zokija, studentska lidera a kasnije važna politička i intelektualna čimbenika, organizovali demonstracije pred grčkom ambasadom i zatim zbrisali dok je milicija makljala njihove kolege. Itd.

Spidijeva flozofija iako umetničko delo ostaje jedno od najvažnijih istorijskih svedočanstava o tome kako je čitava ta šezdesetosmaška priča u Jugoslaviji jedna strahovita sprdnja od koje se danas pravi mit, dok se lukavo skriva trockistička intelektualna pozadina tadašnjih aktivnosti. A budući da su akteri te sprdnje i njihovi studenti i danas najvažniji intelektulani i politički činioci u ovoj zemlji, postaje veoma jasno zašto nam je i sama država srpdnja, a posebno zašto se i stranci prema njoj odnose na takav način.

standard.rs

Pa i Draza Mihajlovic je bio orijentisan prema zapadu, cak je dobio orden 
Ujedno, i dosta Rusa je orijentisano prema zapadu, kupuju Mercedese, BMW-e a glavne face se voze u Humvijima, nista Lade i Moskvici   

Ujedno, trebalo je malo jace da stisnu, ko recimo Todor Zivkov ili Chausesku, da onda cujemo pricu 

Комуњаре,докле?

Tekstovi kao što je napisao gospodin Obradović govore mnogo samo o tekstopiscu, a malo o temi. Tolika količina uopštavanja i donošenja proizvoljnih i pogrešnih zaključaka ide samo u prilog antikomunističkoj histeriji. Sve je u stavri ujedna papzjanija , kako bi za današnju propast i raspad Srbije bili okrivljeni oni koji više nema, a kako bi se današnji vlastodršci oslobodili bilo kakve odgovornosti. Ejde mi lepo zadremo u današnji sitem , pa da vidimo ko je ko . Ko je lopov i prevarant dajmo ga u  zatvor, a da li mu je tata bio komunista. Znam lokalne bogataše , kojima su tate bili radnici , sirotinja , ili pak srednje stojeći , nikako sa privilegijama.

A Бога ми,има их! Има их и живих. Данас много више него што их је било '44!
Нпр: ....?    
Имена,имена....
А какве то везе има? Комуњара је комуњара!!!!! Неписмени радник или неписмени профан БЕОГРАДСКОГ универзитета...

не треба обраћати пажњу на ове што су за време тите ишли на бесплатне екскурзије и имали бесплатну ужину у школи...а тата и мама шефови у ооур-у  ...капе,мараме и тако то

Не разумеш мргец, тито их је натерао да то раде, знаш, нису имали избора.  Сада кад су се ослободили његове опресије и опресивне бесплатне ужине, могу коначно да говоре против њега.

па да...чекали су десет година да почну да говоре против тита...вероватно су проверавали да ли је мртав