Tadićevi rani jadi

Datum objave: 12.03.2010.    Piše: Dejan Kožul

Hapšenje beogradskih anarhosindikalista podsetilo nas je na rane osamdesete godine kada je u Beogradu na mitingu solidarnosti sa Palestincima, na kojem je data podrška i poljskoj Solidarnosti, uhapšeno osmoro “radikalnih levičara”, kako su tada nazivali tu grupu. U toj grupi bila je i Veselinka Zastavniković, bivša supruga predsednika Srbije Borisa Tadića, koji je i sam koji dan nakon toga uhapšen jer je bio u grupi koja je protestvovala protiv hapšenja, na užas roditelja mu. Ceo slučaj Tadićevog aktivizma za vreme studentskih dana je poprilično mistifikovan, a na zvaničnom sajtu predsednika piše samo da je bio hapšen radi opozicionog delovanja. Lepo zvuči, a da li je zaista bilo tako razgovarali smo sa svedokom i aktivnim učesnikom tog vremena Pavluškom Imširovićem.

- Boris se motao jedno vreme oko Otvorenog univerziteta, kao i još mnoštvo mladih ljudi njegove generacije. Najlepše devojke su gravitirale ka levici, pa je to verovatno i njega nekako privuklo levici – započinje Imširović svoje prisećanje za “Novosti”.

- Ne pamtim da je ikada održao ikakvo izlaganje na nekoj od sesija tih kućnih diskusionih tribina čiji spektar interesovanja je bio zaista širok: od politike, istorije, ekonomije, psihologije, filosofije, sociologije do muzičkih i svakidašnjih subkultura. Boris naprosto nije bio neko ko je tu ikada imao šta da kaže o bilo čemu. Njegovo obrazovanje bilo je tek obaveštenost o ponečemu iz druge ili treće ruke i nije nikada odavao utisak mladog čoveka koji čita i trudi se da se ozbiljno obrazuje. Pre je ličio na prilično lenjog konformistu. Taj utisak ostavlja i dan-danas i ponekad su zaista otužno komični njegovi putinovski pokušaji da merodavno govori o bilo kojoj ozbiljnijoj temi. Od ostalih njegovih vršnjaka izdvajale su ga dve stvari: to što je bio sin praksisovca Ljube Tadića i to što je bio dečko lepe i osobene Veselinke Zastavniković. Veselinka je veoma snažna, gorda i inteligentna ličnost i dominirala je u toj vezi. Koještarija su tabloidni tračevi da je on nju kobajagi šikanirao. Niko Veselinku nije mogao da šikanira. Ona je za Borisa bila autoritet i on je za njom i došao u zatvor 1982. – nikakvih političkih motiva on tu nije imao. Da ih je imao, on bi bio uhapšen zajedno s njom i ostalih sedmoro tog 4. jula 1982, a ne u kasnijim protestima zbog tog hapšenja. To njegovo hapšenje jedna je od najkomičnijih priča iz istorije ovdašnje političke represije.

Veze Ljube Tadića

Zašto jedna od najkomičnijih? Koliko je Tadić uopšte bio angažovan u tim protestima?

- Nekoliko nedelja posle prvog hapšenja na mitingu solidarnosti sa palestinskim narodom, gde smo nas osmoro – Radmila Karajović, Veselinka Zastavniković, Branislava Katić, Jovica Mihailović, Gordan Jovanović, Dragomir Olujić i ja, plus “pridodati” Bojan Vižental – uhapšeni zato što smo uz palestinske zastave razvili i zastave poljske Solidarnosti, pa zbog toga i kažnjeni sa po 50 dana zatvora u prekršajnom postupku za “remećenje javnog reda i mira”, beogradski intelektualci iz redova demokratske opozicije počeli su da na istom mestu, pred tadašnjom knjižarom “Komunista” na Trgu Marksa i Engelsa (danas Nikole Pašića), u manjim grupama demonstriraju protiv našeg hapšenja kao protiv antidemokratskog i nezakonitog akta političke represije. Režim je na te kasnije proteste reagovao tako što je iz tih grupa par puta izdvojio po nekoliko učesnika i takođe ih prekršajno kaznio. Sve kasnije kazne izricane su tako da se završe istog dana kada i kazne prvouhapšenih – krajem avgusta te godine.

Zašto baš istog dana?

- Zato što režim nije hteo da rizikuje da ima političke zatvorenike u zatvoru kada počne školska godina i kada bi se tim demonstracijama mogli masovnije priključiti studenti. Tako su tog leta, na po nekoliko nedelja, u zatvor dospeli i Vesna Pešić, Ivan Janković, legendarni prodavac omladinske štampe Dragan Blagojević, Nebojša Popov, Milan Nikolić, Dušan Gamser, pa i Boris Tadić. Od svih 15 uhapšenih, jedini za koga je policija u prvi mah zaključila da je uhapšen greškom bio je Boris Tadić i on je jedini koji je oslobođen odmah posle prvog trijažnog saslušanja u policiji. Boris se nije zadržao u policiji da vidi šta će se desiti sa ostalim uhapšenima u toj turi, nije zvao porodice drugih uhapšenih da ih obavesti šta se sa ovima dešava, nego je krenuo u grad da dovršava neki posao oko popravke automobila koji je već ranije planirao za taj dan, a zatim je navratio do Steve Milovanovića, jednog od neuhapšenih učesnika protesta toga dana, posedeo malo kod njega, a odatle se uputio svojoj kući i nemalo se iznenadio kada ga je tamo dočekala policija i ponovo privela, a potom i izvela pred sudiju za prekršaje koji mu je odrezao istu kaznu zatvorom kao i ostalim uhapšenim tog dana.

Šta je bilo posle?

- Posle tog hapšenja jedna grupa “radikalnijih” učesnika, nezadovoljna “legalističkim oportunizmom” Otvorenog univerziteta, odlučila je da osnuje ilegalnu političku grupu koja je trebala da izdaje neki ilegalni politički list, štampan na jednom geštetneru preostalom iz 1968. godine. Veselinka je bila u toj grupi, pa je zato tu bio i zaljubljeni Boris. Cela ta stvar je skrivana i od mene jer je bio poznat moj negativan stav prema takvim igrarijama “konspirativne revolucionarnosti” – takvi pokušaji obavezno su se završavali optužnicama i drakonskim presudama za zaveru u cilju stvaranja antidržavne podzemne organizacije. Moj stav tu je bio identičan stavu ruskog generala Pjotra Grigorenka, po kome je i dobila naziv “strategija Grigorenko” 60-ih godina u SSSR-u: država je uzurpatorska, ilegitimna i ilegalna i nipošto joj ne treba prepuštati sferu legalnosti nikakvim povlačenjima u ilegalu. Jedan od regrutovanih učesnika te grupe ipak mi se poverio, zabrinut tom inicijativom koja se zahuktavala, i ja sam se iznenada jednom pojavio na njihovom “konspirativnom” sastanku na Kalemegdanu, održao im vakelu da se ne igraju vatrom i opomenuo ih da sumnjam da su pilotirani i manipulisani od infiltriranih agenata Udbe. Veoma ozbiljno sam sumnjao da je to bio Dragomir Olujić, koji je moj vršnjak i sklon svakojakim mitomanijama u negovanju svoje nepostojeće šezdesetosmaške biografije. Te sumnje su bile zasnovane samo na indicijama koje su često mogle biti i plod samo njegove gluposti, ličnog kukavičluka i mitomanije. Danas sam u to još uvereniji, jer se takvih indicija nagomilalo, a pojavio se i jedan broj činjenica koje ih potvrđuju.

Nisam tada bio sasvim uveren da su moji argumenti ohladili sve usijane ultralevičarske glave, a znao sam da se sa Veselinkinim uticajem na Borisa može nositi samo njegova majka Nevena. Zato sam otišao kod Nevene i ocinkario sam joj Borisa za tu detinjariju. Rezon mi je bio veoma jednostavan: bolje da ga ja cinkarim majki, nego da ga infiltrirani agent servira Udbi kao učesnika “antidržavne zavere”. Nisam tada prema Borisu imao ozbiljnijih rezervi osim tih što sam ga smatrao nesamostalnim, nezrelim i lenjim u svakom pogledu. U procesu Otvorenom univerzitetu Boris je bio jedan od svedoka saslušavanih u istrazi, ali nije pozvan na sud kao svedok optužnice. Veselinka je uoči pokretanja istrage očito bila predviđena za to da bude jedna od šestoro optuženih i njeno ime je na spisku uhapšenih koji je Desa Trevizan, u noći našeg hapšenja za sudsku istragu, 23. maja 1984, objavila po informacijama koje je dobila od svog intimusa Staneta Dolanca. Bilo je jasno da se od Veselinkinog hapšenja odustalo u poslednji čas i njeno mesto u zatvoru zauzeo je Gordan Jovanović. Verovao sam da je Ljuba Tadić iskoristio sve svoje veze da svoju snahu sačuva od hapšenja i zatvora i mislim to i danas. S tim što danas mislim da su ondašnje veze oca i sina Tadića sa državnom bezbednošću bile mnogo tešnje nego što smo to mi tada slutili.

Radović žrtva terora tajne policije

Tajni arhivi Udbe, kako stvari stoje, teško da će ikada biti otkriveni, a bacili bi jedno sasvim novo svetlo na sadašnjeg, a možda i na nekog budućeg predsednika, premijera… Samim tim, politici kontinuiteta ne vidimo kraj?

- Slabački Boris je zahvalno testo za takvo mešenje. Njegov odnos prema upornom skrivanju tajnih arhiva Udbe od 1943. godine do danas veoma je simptomatičan – na isti način kao i odnos svih današnjih političara prema upornom držanju tih arhiva pod pečatom državne tajne. Taj odnos upućuje na to da svi oni imaju nekakvog udbaškog putera na glavi, putera koji bi se brzo istopio i procureo ako bi te arhive bile otvorene. Otvaranje tih arhiva i lustracija javnih ličnosti i državnog činovništva koja bi korespondirala njihovom sadržaju verovatno bi po svojim efektima bili ravni pravoj maloj političkoj revoluciji koja bi sa političke scene Srbije počistila ogromnu većinu njenih aktera, i “pozicionih” i “opozicionih”.

Pre nepune četiri godine godine, Boris se, nakon pauze od devet godina, prvi put opet pojavio na komemoraciji pokojnog Radomira Radovića, sindikaliste i učesnika Otvorenog univerziteta koga je Udba ubila torturom, u montaži optužnice za veleizdaju protiv učesnika Otvorenog univerziteta, pokušavajući da ga prinudi da lažnim priznanjem svedoči protiv sebe i svojih prijatelja. Mi već 25 godina održavamo redovne godišnje pomene Radomiru. Boris je tada pristigao sa celom svitom obezbeđenja, izričito potvrdio još jednom svoje i naše čvrsto uverenje da je Radomir žrtva terora tajne policije, ali je odmah i krenuo da nas uverava da su besmisleni zahtevi da se njeni tajni arhivi otvore, pošto on zna da su ti arhivi uništeni i da su prazni. Nasmejao sam se toj naivnoj pričici i upitao ga zašto onda ne otvore bar takve prazne arhive, kazne nekoliko odgovornih za njihovo nesavesno čuvanje i uništavanje i skinu jednom zauvek to pitanje s dnevnog reda. Bili su zaista smešni njegova zbunjenost i nemoć da pruži ikakav odgovor na to pitanje, do te mere da su izazvali smeh čak i njegovog obezbeđenja. Bili smo zaista poprilično iznenađeni tom njegovom pojavom na pomenu Radomiru u aprilu 2006. Posle toga se više nije pojavljivao. Slutim da ga je i tada na taj potez nagovorio stari lisac Dragoljub Mićunović – možda čak i samo iz vica. Mićunović je znao da mi planiramo da na tom pomenu ponovo pokrenemo akciju za istragu o ubistvu Radomira i za otvaranje arhiva Udbe, a dovoljno je pametan da je mogao da zna i to na kakav prijem mogu naići Borisova humoreskna uveravanja da su ti arhivi uništeni i da nema smisla tražiti da se otvore. A to otvaranje arhiva Udbe moglo bi baciti novo svetlo i na Borisovo hapšenje, puštanje i ponovno hapšenje u leto 1982, kao i na to kojim to uticajem i vezama je Ljubi Tadiću uspelo da postigne da Veselinka u poslednji čas bude izbrisana sa liste za odstrel u maju 1984. Mislim da je ponosna i čestita Veselinka saznala i shvatila nešto od toga i da se zato povukla u manastirsku smrt i izolovala od sveta i života – bukvalno da spasi dušu i umiri savest bar odbijanjem da u svemu tome dalje lično učestvuje. Ne znam nikakve detalje o tome. Nagađam samo na osnovu ličnog poznavanja njene karakterne strukture. Ogavna su mi proizvoljna primitivna čaršijska preklapanja koja o tome objavljuju žuti tabloidi bez plavila umivene “EUropejske bezalternativnosti”.

http://www.novossti.com/2010/03/tadicevi-rani-jadi/

Imena,imena,imena i datumi...To nama treba !Buba-švabe i pacovi ne vole kada se u podrumu upali svetlo...

Културна политика
Удбашко праунуче или тајна историја Породице која влада Србијом
      
Бошко Обрадовић      

Нема другог објашњења зашто се ништа не може и не сме променити у Србији већ две деценије. Разлог је дефинитивно тај што овом државом већ пуних 65 година влада иста Породица. Ко не познаје тајно функционисање ове Породице, тај не зна суштину владавине над Србијом већ много више од пола века. Из ове Породице до наших дана регрутују се главне друштвено-политичке снаге које запоседају све водеће функције у нашој држави. Они су на свим руководећим местима у политици, економији, култури, медијима... Ван Породице нема социјалног успеха, позиције, моћи, власти. Зато у Србији није и неће бити промене док са историјске позорнице не буде склоњена Породица, управо она која је увек корак испред историјских промена. Зато је главно питање свих питања за Србију данас – шта удбашка Породица планира да понуди као алтернативу самој себи у будућности?

Како је све почело?

Родоначелник ове породице ујахао је у Београд 1944. године, зацаривши се као Нова Власт, иако овај терористички режим није био избор српског народа већ наших западних савезника.

Прво што је учинио родоначелник Ослободилац било је запоседање виле на Дедињу. Тог тренутка формирана је Црвена буржоазија и основана Породица. А онда је почео вишедеценијски систематски терор, застрашивање, цензура, отимачина, цепање српских земаља, језика, Цркве, нације... и парадоксално и невероватно – сарадња ове Породице са НАТО-пактом и обавештајним службама и амбасадама разних западних земаља.

Ова Породица је створена у братској крви, а њени западни спонзори до дана данашњег нису је оставили без подршке, и зато се она не може и неће повући без великих историјских потреса.

Породична историја

Најстарији син ове Породице, по неписаном породичном наследном праву, постао је социјалистички директор великих државних фирми. Рођен, одрастао, школован, припремљен, постављен од стране Породице - пребациван је потом са једног на друго директорско место, стекао све везе и искуства владања које Породица деценијама развија. Шта је за њега било да на време промени политичке боје и да, према Породичном договору, крајем осамдесетих постане опозиција сопственом оцу? Притом, он је најбоље знао каква се социјално-економска трансформација нашег друштва спрема и природно био први који ће фабрику на чијем је челу, пошто је из директоровања извукао све што је могао, најпре уништити, па потом приватизовати и на приватизацији се појавити као Нови Власник.

Од капиталне политичке функције у социјализму преко ноћи стиже се до власника крупног капитала у демократији. Још је најбоље да се синови на време поделе на две стране, па један у режим, а други у опозицију, један у тајкуне, а други у политичаре. Обојица крупни капиталисти и политичари, Нова буржоазија, играју се страначких противника и беспрекорно чувају један другог и заједничког им оца Породице.

Унук као алтернатива Оцу и Деди

Док се ми носимо са Оцем и Сином ове Породице у комунизму, социјализму и постсоцијализму или новој демократији, Породица школује своју унучад на Западу. Док нас пола века уче шта све не ваља на Западу, своју децу школују управо тамо. И то не само они који су дипломатски представници наше државе у иностранству, него и бројни чланови Породице у Србији шаљу своју децу на школовање у најпрестижније светске универзитете. И, невероватном случајношћу, у историјском тренутку када српски народ одбацује социјализам и окреће се западним демократским вредностима – појављују се наши људи, стручњаци који су школовани на Западу и који најбоље познају начине како да изађемо из кризе, и ми их наравно позивамо да нам помогну и преузму власт у своје руке. Њихови унуци тако постају демократска опозиција и алтернатива сопственим очевима и дедовима, Нова Власт која долази на њихово место, разуме се, изнова по Породичном договору и чувајући све Породичне тајне. Унуци и синови бивших комуниста, нових демократа и тајкуна, настављају власт Породице над Србијом.

Посебно је дирљиво када данас видимо да је на власти у Србији цела Породица на коалиционом окупу: Деда, Синови и Унуци. Ко је помислио да је ово њихово историјско финале и врхунац после кога нема куда даље, тај ништа није научио из ове Породичне историје и не познаје Породицу.

Шта планирају у овоме часу?

Колико пута су се до сада транформисали у алтернативе самима себи? Колико су нас пута преварили представљајући се као неко нов и различит од претходних?

Пре неки дан ухватио сам себе у крајњој неозбиљности и несвестици. Колико дуго размишљам и пишем о удбашком политичком позоришту у Србији, а нисам размишљао о најобичнијој чињеници: они који су се до сада толико пута успешно преобукли, камуфлирали, маскирали – зар у овом часу не спремају нову улогу, зар немају спремну нову идеолошку преобуку, нову друштвену камуфлажу, нову политичку маску?

И то је заиста питање свих питања за све оне који озбиљно мисле да Србију мењају: шта планира Породица и кога спрема да понуди као алтернативу? Где се данас школују Породична праунучад? У Русији? Кини? Венецуели? Истанбулу? Бразилу?

И кога тренутно врбују међу нама да уђе у Породицу?

Да ли по први пут у последњих седам деценија можемо бити корак испред Породичних планова?

Онај ко не рачуна са овом озбиљном Породицом и њеним плановима о будућности Србије наћи ће се и сам, као толико пута у новијој историји, као део Породичног плана за ново освајање већ деценијама држане свевласти у Србији.

Не желимо да будемо део Породичног плана! Али, који је њихов план?

(Аутор је секретар Управног одбора Српског сабора Двери)

Пренето са...

Dalje nisam citao,a nema ni potrebe 

Тако је, нема. Све је речено у тој једној реченици.

U Srbiji je krajem 80tih bilo preko 1 000 000 članova Saveza Komunista. I nestadoše bez traga u jednoj jedinoj stravičnoj noći...

ja мислим да су комуњаре сад јачи,него кад је броз био жив...
свиђало се то некима или не...

Jebt da je Laza ziv ladno ne bi mogao da registruje svoj sajt. 

1000.000 clanova kom.partije?Ali odanih clanova partiji,a gde su oni na cekanju,pa omladinci,pa pioniri....