Svakako da komunista vise nema. Tranziciju uradili mrtvi chetnici, narodni neprijatelji i bivse gazde koje su streljali kao izdajnike.
Ako ima jedan milioner u Srbiji a da kaze: ja nemam ama bas nikakve veze sa SKYU, taj treba u Ginisa.
Okrenes kokardu, ono petokraka. Sad cemo im i denacionalizaciju platiti. Prvo uzeli sebi tudje, pa prostorno planiranje, pa zemljisne knjige, pa denacionalizacija: evo vam papiri i budzet.

   Opet tema ode u krivom smeru : četnici vs. partizani (mada,priznajem,početni joj je "felš" dala Anea istakavši naziv topika "Deca komunizma",a zna se šta se pod tom frazom podrazumeva nakon Marićeve knjige,da bi joj propratni tekst odudarao od naziva),a to smo analizirali,minimum,zilion puta na ovome forumu.U takvoj raspravi ne želim,ponovo,da gubim i vreme i zdravlje(dovoljno me jede onaj idiot kojim počinju RTS-ov Dnevnik svako veče).Zato ću,što kraće,pojasniti svoje prethodne osvrte na temu,da ne bi bilo zabune.
    Briga me za Mariće,Buliće,Samardžiće i ine kao ljude,da ne kažem muškarce,da ne kažem pravoslavne Srbe (kako god) i to je nešto što sam morao da prelomim u sebi još ´91. kada sam se vratio sa ratišta,inače bih do današnjih dana želeo da "overim" barem milion sisica koje nose gaće sa razrezom za "onu" stvar,a nisu kraj mene gazile blato do kolena dok su me gađali što ustašoidi,što "dezinformisano" JNA vazduhoplovstvo.Ono što jeste bitno kod pomenutih jeste navođenje imena i prezimena pomenute "Dece komunizma",jer niti moja,niti generacije mlađe od moje ne znaju sve funkcije koje su ista obavljala u doba Titovog režima,niti njihovo pozicioniranje u tadanjoj SKJ-hijerarhiji.Ako mogu da postoje mafijaši-pokajnici,stisnuću zube i odćutati slične i u ovom slučaju,ali samo jednokratno.
   Naravno,budući da sam desničar,radije bih slušao Miću Popovića/Borislava Pekića i slične (Čavoškog,Peđu Ristića,Gojka Đoga,brojne akademike,...) nego one koje pomenuh,ali - šta je-tu je .
   Samarđića nisam pominjao u kontekstu njegovih radova o četničkom pokretu,već u kontekstu jednog (možda i jedinog) članka (  pod imenom ---Bivši novinari "Pogleda"---  ) koji se "Decom..." bavi na način koji potpuno demaskira njihovu suštinu.
   Dakle,dajte da uklonimo kamenje pod kojim se te pijavice skrivaju i izložimo ih svetlu dana,uredno katalogizovane i obeležene,a pošto je "crkva odvojena od države" kako vole da kenjaju,neka im Crkva oprašta,ja - neću !
  

Веруј ми,друже,не би слушао!
Сем Пеђе Исуса (,а чак ни он није робијао,ако се не варам) или Борислава Пекића (који јесте робијао,али је и под старе дане,тим само горе по њега, стао уз мићуна,ђинђића,коштуницу,десимира тошића,радослава стојановића, сашу петровића и поменутог ђога,у оснивању ДС,странке која НИКАДА у својој историји није била Србска!!!!!).
Умето неких десничара (који су као и левичари само коров рођен француском револуцијом),признајем само добре људе (насупрот нељудима).А међу Србима,добри, то су они ''отровани'' Видовданским заветом,''заведени'' Царством (Небеским),и они што им Бог подари очи да гледају само у Војводе Марка Миљанова,Јанковић Стојана,Јована Бабунског и Манета Роквића колико и у Николу Теслу и Михајла Пупина!
А ''деца комунизма'' су баш то деца-комунизма!
На жалост међу ту децу,склизнуше и потомци таквих јунака као што су Вук Бећковић и Војвода,Бан и Ђенерал Блажа Ђукановића или Војводе Мине Радовића,Владимира Велмар-Јанковића,Кнеза Арсенија Карађорђевића,Јефта Дедијера,и тамо нађоше наследнике Момчила Нинчића верне следбенике идеје свог оца ...Поведоше се угодним животом и лаким дрогама,ето то ти је!
Сад у америци можеш да неђеш децу чији очеви и мајке изгубише  живот у јамама око Зиданог Моста и Кочевског рога,да пију виски са крцуновом сином и ћерком.

   Rekoh već - morao sam da prelomim još ´91.

Izgleda da vam ni Desimir Tošić ne odgovara?
Десимир Тошић
Из Википедије, слободне енциклопедије

Десимир Тошић (рођен 19. фебруара 1920, Бела Паланка, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (Србија), умро 8. фебруара 2008, Оксфорд, Велика Британија) је био српски и југословенски политичар, првак Југословенске демократске странке, публициста, историчар, емигрантски дисидент комунистичке диктатуре и обновитељ Демократске странке.

Тошић је у Нишу је завршио основну школу и започео школовање у гимназији, а 1934. је дошао у Београд где је завршио Трећу мушку гимназију.

Десимир Тошић се у политички живот укључио још као младић пошто се већ у јесен 1938, као студент прве године београдског Правног факултета, учланио у тадашњу Југословенску демократску странку. Од јануара до августа 1939. био је представник студентске Демократске омладине у Извршном одбору Уједињене студентске омладине на Београдском универзитету. Почетком 1940. године изабран је за секретара Демократске омладине, а у новембру 1940. постаје председника ове студентске организације Демократске странке.


На самом почетку Другог светског рата Тошић се као добровољац нашао у 10. прекобројном пуку код Сарајева. Окупација Сила осовине која је уследила после Априлског рата 1941. године је забранила дејство свих политичких странака, тако да ЈДС прелази у илегалу. Десимир Тошић је у ово време члан Извршног одбора Демократске омладине.

Током немачке окупације Београда, Гестапо је фебруара 1943. ухапсио Тошића са још петорицом других чланова извршног одбора, оптужених за недозвољено политичко дејство. Прво је послат у затвор у самом Београду, затим у немачки концентрациони логор Сајмиште у Независној Држави Хрватској и најпосле је септембра 1943. интерниран на принудни рад у Нацистичку Немачку, у једно мало место између Граца и Беча (данашња Аустрија. Након завршетка Другог светског рата у јуну 1945. Тошић је, пре свега због демократског опредељења, одабрао одлазак у емиграцију уместо повратка у тада комунистичку, тоталитарну Југославију.

Прво је отишао у Француску, затим се на шеснаест месеци отиснуо у Њујорк, а у Европу се вратио 1956. и дефинитивно је прешао у Велику Британију где је остао све до 1990. године. Већ након завршетка Другог светског рата, Тошић се укључио у рад емигрантских удружења тако да је вршио функције члана Извршног одбора Српске демократске омладине 1946, члана Главног одбора Савеза Ослобођење лета 1949, члана Секретаријата Главног одбора „Ослобођења“ и члана Уређивачког одбора, доцније уредника месечника „Наша реч“ (1948—1990) и, потом, члана Уредништва библиотеке „Наше дело“.


Тошић се у септембру 1990. вратио у Србију и на првој изборној скупштини Демократске странке 29—30. септембра је изабран за потпредседника странке. На савезним изборима 1992. изабран је за посланика у Савезној скупштини Савезне Републике Југославије. Када је Драгољуб Мићуновић 1996. изашао из странке и оформио нову, Демократски центар, Тошић му се придружио и у тој новоствореној странци изабран је за потпредседника. Доцније се Демократски центар колективно утопио у Демократску странку (2004) и Тошић је изабран у два наврата за члана политичког савета Демократске странке.

Последње године живота Тошић је већим делом проводио у Србији, али је период новогодишњих и божићних празника проводио у Великој Британији тако да га је смрт затекла 8. фебруара 2008. у Оксфорду. Десимир Тошић је сахрањен 11. фебруара 2008. у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу.



Iako demokratiju smatram tipičnom zabludom savremenog čoveka, ako moram da biram levičarske ideje su mi bliže. U Srbiji nema trenutno ni jedna levo orijentisana partija, iako ne bih bio član ni jedne , ni da postoje. Organizovanje po parijama je bolesno grupašanje ljudi sa sličnim idejama , ali češće istim ciljevima, gde se neprikosnoveno slušaju vođe.

   Znači,delio stranku sa baba-Mićunkom (osvedočenim Golootočaninom koga je,priča kaže, Udba ,valjda za dobro vladanje na "letovanju",nagradila profesurom na Bgd univerzitetu ),ali i sa tzv. Mišom Omegom koga su,zbog izležavanja Lapovskih radnika po šinama pruge Bgd-Niš prozivali ovih dana po novinama ?
   Naravno da ne valja,jer koja to "desna emigracija" utekla u London pred "Titovim egzekutorima" završi podržavajući Čedomira Jovanovića,krvopije iz nevladinih organizacija,razgaćenog idiota kojim mi započinju Dnevnik svako veče i (vrhunac!) priznajući u poslednjim godinama života da su joj je bliže levičarske ideje ?
   Koliko se sećam,čitava nam je ta bagra predstavljena pre prvih višestranačkih izbora u Srbiji kao mal´ne fanatično-antikomunjarska (pri tome pravim razliku između komunista i komunjara).

Tvoj je problem Torivoje što ne možeš da odvojiš ideje od politike. Često su ideje dobre, ali zloupotrebljene od strane političara. Drugo ne znači da je neko , ako je levičar , ili desničar , apriori dobar političar, ili čovek. Kada sam rekao da su mi bliže leve ideje, bliža mi je ideja da čovek živi isključivo od svoga rada. Moraš priznati da desnica znači bliže vladaru, a vladari i bogataši najčešće ne žive uipšte od svoga rada.

   Peruđi,problem levice je u tome što ona danas ne podrazumeva pravedniju socijalnu raspodelu (protiv čega ja,kao pravoslavac,neko kome ideja "sabornosti" nije strana,nemam ništa protiv),već nebuloze tipa zaštite "ljudskih prava" tzv. "manjinskih grupa"(,a nove se štancuju svakodnevno) .Dovoljno se razumem u matematiku da bi mi bilo jasno da skup izdeljen na bezbroj podskupova postaje bespredmetno zvati skupom.
   Uzgred,ne čuvam ja vlast (niti neku buduću desnu,niti ovu,sadanju kvinslišku - moja je vlast ideja o Majci Srbiji,otadžbini,ma kako to nekima od vas zvučalo smešno .

Ne govorim ja tebi o partijskom organizovanju, već o načinu razmišljanja. Pod levim načinom razmišljanja ja upravo podrazumevam ljudska prava. Ovo sa pederima je podmetačina, kako bi se ljudksa prava obesmislila, a izopačenost vladajućih krugova ozakonila i legalizovala. Dakako da danas ne postoji prava levica , razbijena je s jedne strane zahvaljujući lukavosti kapitala, a sa druge strane zahvaljukući propalom sovijalističkom eksperimentu. Socijalizam je toliko unazadio leve ideje da će trebati 100 godina da se ideje ljudske solidarnosti i ravnoprvnosti ponovo postave na pijedestal.

Ne treba nam levičarenje da bi bili uzajamno solidarni,manje samoživi i alavi,naprotiv.Imali smo sve to i ranije i bilo je zasnovano na najbazičnijem pravoslavnom moralu i kućnom vaspitanju.