MOJA ŽENA IMA SVETLE OČI

Ovo je jednostavna priča, pomišljam, i u njoj neće biti složenih rečenica.

Smešno, kaže moja žena, pa već ta rečenica je dovoljno složena.

Okrećem se i gledam je. Gledam je onako kako je nikada do sada nisam gledao, ali ona to ne zna. Šta si ti, kažem, čitač misli?

Moja žena ne odgovara na postavljeno pitanje. To je jedna od njenih veština. Ali zato kaže nešto drugo: Ako si slagao čitaoca već u prvoj rečenici, kako možeš očekivati da ti veruje u drugoj?

Gledam u prazni list papira pred sobom. Nisam ga slagao, kažem, jer nisam ništa napisao.

Ali si pomislio, kaže moja žena.

Ovo mi liči na početak iscrpljujućih bračnih rasprava iz priča i romana Džona Apdajka. Nemam vremena za to. Prelazim, stoga, na suštinu stvari. Po tebi, kažem mojoj ženi kao da je neki evanđelista, po tebi, ponavljam zbog unutrašnjeg ritma, proza mora da bude istinita.

Pitaš ili tvrdiš? pita moja žena.

Pitam.

Tvrdim, kaže ona.

U tom slučaju, kažem, ako bih tebe opisivao morao bih da napišem »bradavice njenih dojki nisu stajale na istoj visini«, ili: »nabrana koža njenog vrata«, ili: »mršave noge prošarane venama«.

Pa šta? kaže moja žena.

Njen mir je već poslovičan. O tome ne treba govoriti.

Ne bi ti smetalo, pitam, da ljudi znaju istinu o tebi?

Ne bi, kaže ona, jer ionako ne veruju da je ono što pitaju istinito.

Ovo je previše! Ustajem da bih izbegao beskorisno opisivanje, ali ipak uspevam da joj kažem da preteruje. Prvo mi kažeš da moram da govorim istinu da bi mi verovali, vičem, a onda ispada da im je svejedno šta čitaju, jer, uprkos svemu, ipak ne veruju! Kako to!? Kako to objašnjavaš?

Moja žena nije ni trepnula. Njen mir je već poslovičan, itd. Ona kaže: U pitanju su dve različite vrste verovanja. Ne razumem zašto urlaš? Dužnost pisca jeste da uveri čitaoca u istinitost svojih namera, ali čitalac, i pored svega, ipak ne veruje, ne može da veruje u zbilju fikcije. Fikcija je fikcija — ništa drugo, zar ne?

Šta je sad ovo, kažem, gde si to pročitala, kod Škreba, možda?

Sada sam stvarno ljut, ljut i žedan. Otišao bih u kuhinju da popijem čašu vode, ali bojim se da ću nešto propustiti.

Ništa nećeš propustiti, kaže moja žena i podiže bretelu koja joj je spala. Bretela joj uvek spada u trenutku kada ona to želi, što je samo lep način da ponovo skrene razasutu pažnju na sebe, da je usmeri, kao kroz levak, na oblinu svog ramena.

Na mladež na ramenu, kaže moja žena, koji su ljubili mnogi.

U redu, kažem, na mladež na ramenu, ali kako to da je tebi poznata svaka moja misao? Ko je ovde junak u čijoj priči? Ili si ti, uzvikujem, doista veštica?

Ne seri, kaže moja žena.

To je još jedna od njenih veština: sposobnost da vlada situacijom, da pronađe prikladne reči, da spreči larpurlartizam u bilo kom obliku.

Slušaj, kažem pomirljivo, još uvek nije kasno, možemo da se dogovorimo, možemo da odredimo gde se svako od nas nalazi, možemo tačno da utvrdimo kako će sve početi i kako će se završiti...

Ako nešto ne želim u životu, kaže moja žena, to je izvesnost.

Ali ja ne govorim o životu, kažem.

Moja žena vrti glavom. Ako imaš književnost na umu, kaže, tek si onda u pravom sosu. Izvesnost je smrt za literaturu.

Zastajem, u stvari: krećem, jer malopre sam rekao da stojim, ali odmah zastajem. Možda je, napokon, moja žena u pravu? (Ona će reći da je uvek u pravu, ali ja neću to da zapišem.) Možda je izvesnost u doslovnom smislu reči »smrt za književnost«? Krećem ponovo, ali ne otkrivam da li sam se uputio u kuhinju, u kojoj bih popio čašu vode iz gornjih redova, ili se vraćam radnom stolu, za kojim sam sedeo pre nego što je moja žena počela da mi čita misli.

Sve u svemu, kaže moja žena i uzima štrikeraj, pisanje je zaludan posao. Šta si, u stvari, hteo da napišeš?

O, kažem, mešto sasvim jednostavno.

Kao?

Kao: bila jedna žena, i posle četiri, ne, šest, posle šest godina braka, u jesen, ponovo sretne ljubav iz mladosti, jednog sentimentalnog, istrošenog profesora, ostavlja muža i dete, dečaka od pet godina, možda i devojčicu, i odlazi s profesorom. Završetak se odigrava na nekom prašnjavom putu. Na jednom kraju stoje muž i dete, na drugom čeka profesor, žena dotiče muža po obrazu, čučne ispred deteta, dete trepće, i onda ona odlazi, polako, gotovo posrće, a zatim počinje da trči, sve brže i brže, sve do profesora koji je čeka raširenih ruku. Dete tada kaže: Gde je onaj čika odveo mamu?, ali muž ne može da odgovori jer će zaplakati. U tom času s drveta otpadne prvi list.

Grozno, kaže moja žena, kako si to uspeo da smisliš?

Što je još jedna od njenih veština: postavlja pitanja na koja nije potrebno odgovarati.

Tja, kaže ona i uzima novu vunu, ne, to je heklica, moja žena hekla, njeni prsti prate neku novu mustru. Reci mi, kaže, za koga to pišeš?

Za »Književnu reč«, kažem.

Gleda me iznenađeno, što je dosta čudno za moju ženu. Njena kosa je, inače, smeđa, njene oči svetle, njena kolena se ponekad dodirnu u hodu, što je posledica neke bolesti iz detinjstva. Neće ti je primiti, kaže ona na kraju.

Sada sam stvarno besan. Nije ti dovoljno što si veštica i oštrokonđa, vičem, htela bi da budeš i književni kritičar!

Zašto da ne?, kaže ona.

I dalje vičem: Još malo, pa ćeš početi da mi govoriš kakve priče treba da pišem, je l' to hoćeš?

Ona uzima svoj vez, širi platno, i na njemu se pokazuje klasična domaćinska scena: žena u (nešto kraćoj) lepršavoj suknji meša jelo u velikoj šerpi. Iz šerpe se podiže dim, na ženinom licu je zaleđen osmeh, kažiprst njene slobodne ruke podignut je u znak upozorenja.

Šta je to, urlam, je li to neka poruka?

Nema nikakvih poruka, kaže moja žena staloženim glasom, samo postoje ljudi koji veruju u poruke.

To mi nikada nije palo na pamet. Možda u tome ima istine? Osećam kako se smirujem. Seo bih, ali ne znam da li u priči stojim.

Hoćeš da čuješ moju priču? pita moja žena.

Da, kažem. Hoću.

U pitanju je jedan čovek, kaže ona, srednjih godina, običnog izgleda. Jednog dana, kada izađe na ulicu, možda je krenuo na posao, ne znam koliko je to važno, ali tog dana, kada je dospeo do pešačkog prelaza, na primer, on shvata da je sve onakvo kakvo je. Sve je takvo kakvo je oduvek bilo i kako će uvek biti. Ništa se ne menja, odnosno, ako se nešto promeni, istog časa postaje takvo kakvo je. Čovek zbog toga ne odlazi na posao, ako je pošao na posao, mislim, ne odlazi tamo kuda je krenuo, a nekud je krenuo, već se vraća kući. Kada otključa vrata i uđe u sobu, u predsoblje, pa u sobu, uviđa da je i tu sve onakvo kakvo je, da gazi kroz baruštinu nepromenljivosti, seda u fotelju, gleda u mrlju na tavanici, a onda začuje zvono. Neko zvoni na njegovim vratima. On ustaje, odlazi do vrata, i pita ko je. Niko ne odgovara, čovek ništa ne čuje, ali trenutak kasnije zvono se ponovio oglasi. Čovek ponavlja pitanje, ali odgovora nema. On otvara vrata. Hodnik je, međutim, prazan. Čovek se približi stepenišnoj ogradi i proviri preko nje, ali tada se, nošena promajom, zalupe vrata njegovog stana. On ostaje u hodniku, bez ključa, sam, prilazi vratima, osluškuje, podiže ruku i zvoni.

I?

I ništa, kaže moja žena. To je kraj priče.

I misliš da će im se to dopasti?

Mislim.

Ima nečega u toj poslednjoj sceni: čovek na hodniku zvoni iako u njegovom stanu nema nikoga. Priznajem vrednost scene u sebi, ali ne i naglas.

Moja žena me gleda. Njene oči su svetle i krupne, ali kada svršava: kapci joj trepere, oči se izvrću, i ja vidim samo beonjače, sev beonjača između lelujavih trepavica.

Kaži nešto, kaže moja žena.

Da sam ja taj čovek, kažem, i da su se vrata zatvorila, i da ti sediš unutra, tu gde sada sediš, i da ja zvoniim, da li bi mi otvorila?

Ona sklapa platno s vezom. Video sam već takve njene pokrete; poslednji put kada sam pisao priču za »Politiku«, a i pre toga: proletos, na primer, kada sam joj priznao neke stvari.

Ponovio bih pitanje, ali taj postupak je toliko puta do sada korišćen u literaturi i na filmu, da se radije odlučujem za ćutanje.

Nikakva tišina, međutim, ne može da nas spase od istine, jer svi već, i to odavno, znamo njen odgovor:

Ne, kaže moja žena, ne bih.

SENKA

Ponovo jedna od onih rečenica koje dolaze neznano otkuda i odlaze neznano gde, što može da bude jedno isto, koliko slično toliko različito, premda se čini da je bliža istini tvrdnja koja je dalja od laži, što je još jedna igra reči koja nas čini posebno srećnim, nas: kao da nas ovde ima više od dvojice, a manje me je od jednog, mnogo manje, već sam se bezbroj puta uverio, jedna ruka i jedna noga, ništa više, i senka između očiju koja bi mogla da bude nos, kada bi senke bile opipljive, stvarne, a ne samo izvor strahova, strepnji, iščekivanja, nadanja, negde sam pogrešio, strah i nada ne idu zajedno, mada je i to teško reći, bezbroj puta sam se uverio u suprotno, zar nisam i sam često bio sjedinjen s nekim ili nečim što mi se činilo krajnje različitim od onoga s čime bih mogao da budem sjedinjen, šta god to bilo, makar ne bilo ništa, makar to bila žena ili cvet ili pero, bolje da bude pero jer bih cvet pojeo, ali bez obzira šta je, jedna stvar je jasna: teže je sjediniti se nego se rastati, sam sa sobom ili s nekim drugim, pogotovo sam sa sobom ili sam od sebe, to mi je uvek padalo najteže: prići sebi iz daljine, tiho, dok pod nogama stenje zgnječena trava, a oblaci na nebu izvode vratolomije od kojih zastaje dah u grudima, kada bih samo imao grudi ili dah da to osetim, mislim da bih bio najsrećniji čovek na svetu kada bih osetio to probadanje, kočenje daha u mračnoj iznutrici pluća, premda ona možda i nije toliko mračna, imajući u vidu kiseonik, količinu kiseonika koja se tu nalazi, ali zašto bi kiseonik bleštao, zašto bi disanje bilo sinonim za svetlost, šta je to sinonim, šta svetlost, šta blesak, ništa više ne znam, a nekad sam se toliko trudio, vodili su me u razne škole, gledao sam tablu, video trag krede, prepoznavao poznate oblike, ne oblake, oblaci nisu tako pravilni, ovo o čemu govorim merilo se uglovima, sve se moglo izmeriti uglovima, iako niko nije umeo da kaže zašto se meri, čemu merenje, zar stvari nisu lepe neizmerene, onakve kakve jesu, zašto sve mora da ima težinu, visinu, debljinu, zapreminu, šta je zapremina, pitao sam, ono što je unutra, rekli su, a ono što je napolju, zar to nije vanjska zapremina, zar to ne obuhvata sve ostalo, a čovek koji je stajao pred tablom je sve obrisao, i dan-danas vidim kako se bledunjavi vodeni kraci slivaju niz crnu ploču, brzi kao zmije, oduvek sam se plašio zmija, ponajviše u jesen, ali i u proleće, a leti možda još više, jedino zimi, čime sam iscrpeo sva doba, jedino sam zimi bio miran, miran u odnosu na zmije, ali zato irvasi, polarne sove, morževi, beli medvedi, svi su oni dolazili u moje snove kada bih zaspao, ako bih zaspao, jer zima ima osobinu mrava da uvek pronađe pravi put, ako joj je uopšte do puta, kao meni, na primer, kome je put uvek olakšanje, ako ništa drugo onda zbog toga što je ravan, iako i ravne površi imaju svoje mane, kao i sve drugo uostalom, jer ništa nije bez mana, ništa nije sastavljeno samo od vrlina, svugde mora da postoji zrno suprotnosti koje obećava dijalektiku promene ili neku sličnu tešku reč, jer inače, jer inače, doduše, imao sam jednog prijatelja, ako može da se nazove prijateljom, ali on je otišao pa o njemu ne vredi govoriiti, ostao sam sam, bez igde ikoga, i tada sam prvi put primetio senku koja bi mogla da bude moj nos, pod uslovom, naravno, da ja znam šta je nos, jer bi ta senka, inače, mogla da bude nešto drugo, bilo šta, bilo gde, ali kada je moj prijatelj otišao, a otišao je u sred belog dana, u stvari, kada sam se probudio i video da je moj prijatelj otišao, a otišao je u sred belog dana, pogledao sam levo, sasvim levo, ne okrećući glavu, i desnim okom video senku ili obris, radije senku, koju sam ponovo video kada sam, ne pokrećući glavu, pogledao sasvim desno, samo što sam je onda video levim okom, pa sam zbog toga sve morao da ponovim, i tada sam je ponovo video, prvo desnim pa levim okom, i odmah sam pomislio: nos, to je zanimljivo, ništa drugo nisam pomislio, samo sam u sebi rekao: nos, i bio sam srećan, srećan u mom smislu te reči, što je poseban semantički problem u koji ne bih hteo sada da ulazim, ali činjenicu da sam bio srećan u tom trenutku niko mi ne može oduzeti, jedino zaborav, zaborav sve oduzima, pa će tako oduzeti i moju sreću, ali tada će mi biti svejedno, ili sveisto, ili jednoisto, svejedno, glavno je da sam shvatio da imam nos i da sam istog časa poželeo da ga dodirnem, svakako: ne nogom, već rukom, šta će mi ta ruka ako nije za dodirivanje, ali tada je iskrsao problem: gde da je spustim, levo od desnog oka ili desno od levog ili negde iznad očiju ili ispod njih ili desno od levog i levo od desnog, a šta ako pritom dodirnem same oči, oduvek sam strepeo za svoje oči, i tako sam shvatio još nešto: da ne znam gde drugi ljudi imaju nos, ako je nos uopšte ono na šta ja mislim, i otišao sam pred banku, uvek sam odlazio pred banku kada bih poželeo da doznam nešto što mi je na drugim mestima izmicalo, ali nisam znao gde da gledam, svaki čovek mi je delovao drugačije, iako su mnogi od njih imali iste šešire, ali ja nisam bio došao zbog šešira, ili štapove, koji su me još manje privlačili, ili kišobrane, o kojima mislim sve najlepše, i onda sam prvog koji je naišao upitao gde mu je nos, a to je bila žena, imala je smeđu kosu, čarape sa šavom, visoke potpetice, i već me je bila prošla kada sam izrekao svoje pitanje, ali ona se zaustavila, vratila, sagla se da bi me bolje videla, i tada sam u njenim očima prepoznao nešto o čemu sam do tada samo čitao, kod Hajdegera ili Finkelkrauta ili nekog trećeg, a ona me je upitala kako se osećam, zar mi nije hladno na betonu, iako sam ja sedeo na kartonu, što ona nije mogla da vidi, ali razumeo sam nijanse uglađenosti, nekada sam i ja bio tako uglađen, razumeo sam i njen osećaj dobročinstva, što se o meni ne bi moglo reći, nikada ja nisam bio dobročinitelj u osnovnom smislu te reči, što i nije toliko važno, s obzirom da se ne govori o meni, već o nekom drugom, s obzirom da je ova rečenica, bez obzira kolika je, ovde samo u prolazu, u odlasku ili dolasku, što je nekima isto a meni itekako različito, to sam slagao, međutim, bilo kako bilo, ona žena je čak pružila ruku da mi dotakne kosu, a ja sam podigao glavu i pokazao lice, ili ono što mi je ostalo od lica, i rekao: Nos, zbog čega je njena ruka zastala i ostala iznad mog lica kao suncobran, ili kišobran, ili vetrobran, zavisi od toga kakvo je vreme tada bilo, a ona je upitala da li imam nekih problema s nosom, rekla je da ne krvari, bar ne koliko ona vidi, a ona sasvim dobro vidi, bar iz ove blizine, za veće daljine, bioskop, na primer, ili za televiziju, za duže šetnje, ona nosi naočare, i verovatno bi još dugo pričala o svojom naočarima, jer je već htela da mi navede dioptrije, posebno za levo i posebno za desno oko, kao da ja ne znam šta je astigmatizam, iako to možda nema nikakve veze s navedenim, ili pak sintaksa ili paralelopiped ili heksapode, ali od svega toga samo sam je upitao, ne, povikao sam da to znači da i ja imam nos, da li to znači da i ja imam nos, i gde je u tom slučaju moj nos, a njen dlan se tada ponovo pokrenuo i uz osmeh, ne dlana već usana, spustio negde ispod mog pogleda, što je učinilo da se sledim, karton tu nije mogao mnogo da pomogne, možda mi ga je neko u međuvremenu ukrao, lopovi su se izuzetno izvestili u svojoj veštini ovih dana, a osim toga: nije tačno da lopov ne krade od lopova, ali ni tako vesele misli nisu mogle da odagnaju moju žalost, jer ako je nos tamo gde je mlada žena s čipkastim gaćicama, ne pitajte me kako sam to uspeo da doznam, spustila svoju namirisanu ruku, šta je onda senka koju sam video negde na polovini ove rečenice, pa sam požurio da se ponovo uverim u isto, iako je rečenica već dosta odmakla, ali sve se može nadoknaditi, makar reči ne bile iste kada se jednom izgovore, i tako sam ponovo pogledao levo, sasvim levo, ne pokrećući glavu, pa desno, sasvim desno, podjednako ne pokrećući glavu, i video sam istu onu senku, obris senke: možda je najbolje reći, ali sada nisam mogao da pomislim: nos, nisam ništa mogao da pomislim, imao sam nešto što niko drugi verovatno nije imao, odnosno, imao sam nos ali i nešto drugo, nešto što nije posedovalo ime, svojstvo ili značaj, moguće je da grešim za značaj, ali u svakom slučaju ostaje kao nepobitna činjenica da o tom obrisu nisam mogao ništa da mislim, možda sam već previše odmakao s tom rečenicom, s ovom rečenicom, jer reči su takve: puštaju vas ispred sebe, ali iza njih ne možete zaći, ni ispod njih, ako je već o tome reč, ali ona ljubazna žena odavno je otišla, samo je na rub moga kaputa, koji se uvek vuče po zemiji, ostavila jednu novu novčanicu, sasvim novu, što i nije bilo toliko čudno budući da smo se nalazili ispred banke, ali crv sumnje ima svoju logiku, i tako sam pomislio da je novčanica možda ukradena, možda opljačkana, novine su zagušene vestima o prepadima maskiranih razbojnika, i stoga sam munjevitom brzinom, što u mom slučaju treba shvatiti krajnje uslovno, stavio novčanicu u usta, zažmurivši zbog odvratnog ukusa novog novca, kao da stari novac ima bolji ukus, jedino što je masniji, i to je nešto kada se nema ništa drugo, i tako, čvrsto zatvorenih očiju, uvideo sam šta treba da činim: da više nikada ne otvorim oči i da odem tako, čvrsto zatvorenih očiju, svojoj kući, kraju rečenice koji se sada već sasvim jasno video uprkos tmini koja me je okruživala, jer svet ne može da ti naudi ako ga ne vidiš, a ni mrak ti ne može ništa ako si i sam mrak, kraj rečenice, tačka, posle koje će neki reći kako sve to liči na Samjuela Beketa, u pravu su.

DNEVNIK

Ušao sam u autobus i video devojku. Imala je zelenu bluzu. Odmah sam joj prišao. »Način na koji se držiš za tu šipku«, rekao sam, »kazuje mi mnoge stvari o tebi. Znam da si usamijena, da želiš da te neko voli, da si oročila svoju skromnu ušteđevinu u zemunskoj filijali Beobanke. Ali, da li znaš da je čovekovoj prirodi svojstveno da se suprotstavlja, da nežnost shvata kao prepredenu smicalicu? Ako se osvrneš, nećeš videti ništa; ako pogledaš ispred sebe, nećeš videti ništa. Isto tako u podne, kada nema senki i kada ti se čelo orosi znojem, ruka kojom podižeš papirnu maramicu prema licu putuje dugo, dovoljno dugo da ne poveruješ. Ti znaš ono što niko ne zna, ali da li želiš da doznaš ono što niko osim mene neće znati?«

To se dogodilo u ponedeljak; u utorak sam video nešto drugo. Čovek je bacao komad drveta, a pas ga je donosio i spuštao ispred njegovih nogu. To se već dugo ponavljalo, jer je drvo bilo izgriženo i caklilo se od pseće pljuvačke. Između mene i njih protezalo se ukrasno šiblje, ali mislim da mi se ipak može verovati. Čovek nije gledao u psa, a pas, kada bi doneo drvo, nije podizao pogled prema čoveku. Čovek je uzimao drvo desnom rukom i bacao ga odsečnim pokretom. S mesta na koje bi drvo palo dopirao je tup odjek. Pas se podizao na prednje, pa na stražnje noge, i onda lagano odlazio po njega. U međuvremenu, pao je mrak. Sada se više u moje oči nije moglo verovati, ne bih ni ja u njih poverovao. Ali tup odjek i dalje se čuo, potom šuštanje trave i opalog lišća preko kojih su prelazila pseća stopala, onda opet ništa. Jednom mi se učinilo da čujem tanani fijuk, struju vazduha koju stvara komad drveta u letu, ali to je teško dokazati. Jednom mi se učinilo da je čovek nešto rekao. Jednom da je pas zarežao, ali i to je teško dokazati. Pas je imao crno-belu dlaku, klempave uši i vlažnu njušku.

U sredu.

U četvrtak, međutim, nisam hteo da jedem. Otišao sam do prozora i video da jedna žena stoji na drugoj strani ulice a druga na drugoj. Vratio sam se u kuhinju i na silu progutao komad hleba. Moj otac je rekao: »Zaludno je očekivati kišu danas.« Osvrnuo sam se, ali nigde nikoga. Svetlost je dopirala samo do rubova stvari: predmeti su bili u mraku, dok se prostor kupao u svetlosti. Ženu na vratima sam upitao da li sam je već jednom video, misleći da je ona žena s ove strane. »Ne«, rekla je žena. Vratio sam se u kuhinju. Koračao sam lako, pouzdano, premda sam se povremeno oslanjao na nešto, i to u najneočekivanijim trenucima. To je zbog toga što se nikada s pouzdanošću ne može reći kada nailaze praznine. Otvorio sam frižider. Uhvatio sam levom šakom ručku na vratima, desnom sam se oslonio na zid, onda sam levu ruku privukao sebi. Ne znam šta sam očekivao, ali unutra nisam ništa našao. »Ti previše veruješ«, rekao je moj otac. Osvrnuo sam se, ali nigde nikoga. Odgurnuo sam levu ruku od sebe i zatvorio frižider. Čuo sam prigušen šum, kakav se obično ne čuje, jer naša pažnja prema okolišu popušta u skladu s porastom naše paznje prema nama samima. Onaj ko kaže da gleda u sebe da bi bolje zavirio u druge, najobičniji je lažov. Rado bih pripisao tu rečenicu mom ocu. Otišao sam do prozora. U jednom trenutku sva su se svetla ugasila, a odmah zatim ponovo su se upalila. Tako ja trepćem. »Šta kažeš?«, rekao je moj otac. Ponovo sam trepnuo, samo zbog njega, ali oprezno. Postoji lepota u danu koji se završava. Razumem, razumem.

»Želela bih da govorimo o nečem drugom«, rekla je devojka. »O čemu?«, pitao sam. »O nečem drugom«, rekla je devojka. Slegnuo sam ramenima; nikada nisam znao šta je nešto drugo, sada je kasno da počnem da učim. »Ne želim da učim«, rekao sam. Devojka me je pogledala. »Kako to misliš?«, pitala je. »Tako«, rekao sam. Devojka je prestala da me gleda. »Koji je dan danas?«, pitala je. »Petak«, rekao sam. »Hoćeš li me voleti sutra kao što me voliš danas?«, pitala je. »Da«, rekao sam bez razmišljanja, a možda je trebalo malo da razmislim. Devojka me je ponovo pogledala, zatim je ponovo prestala da me gleda. Ustao sam i otišao do prozora. Ni na jednoj strani ulice nije bilo nikoga. Svetla na semaforima su se promenila u isto vreme. Ono što je samo trenutak ranije bilo jedne boje sada je bleštalo drugom bojom. Osetio sam devojku za svojim leđima, ali kada sam se okrenuo: ona je i dalje sedela na istom mestu. »Ne verujem ti«, rekla je kao da znam na šta se to odnosi. »Da«, rekao sam, »da.«

Na ulici sam čuo kako me neko doziva. Vratio sam se u zgradu, stupio u ulaz. »Stvari nisu dobre ili loše po sebi«, rekao je moj otac, »stvari nisu nikakve.« Osvrnuo sam se, ali nigde nikoga. Zakucao sam na najbliža vrata i popeo se sprat više. »Zaklela bih se da je neko kucao«, rekla je žena koju nisam video. Možda mene neko tako doziva, možda se na taj način moj otac oglašava? Vratio sam se i ponovo zakucao na lista vrata. »Izvinite«, rekao sam kada sam ugledao ženu, »pogrešio sam.« Žena je namestila kosu, ovlažila usne i rekla: »Koga tražite?« Rekao sam da tražim oca. »Šta mu se desilo?«, pitala je. »Kada«, rekao sam. »Da«, rekla je žena, »kada?« Slegnuo sam ramenima. »Jadni dečače«, rekla je žena. Pomislio sam da će pružiti ruku i pomilovati me po obrazu, ali ona je samo čvršće stisla izrez na kućnoj haljini. Onda je zatvorila vrata.

To je bilo u subotu; u nedelju sam se probudio znatno ranije nego obično. Obukao sam se. Podrhtavao sam od hladnoće i od predviđanja da će mi i dalje biti hladno. Pažljivo sam oslušnuo, ali nisam čuo nikakav glas. Podgrejao sam mleko, nasuo ga u ćasu i počeo da umačem hleb kažiprstom i palcem sam otkidao komade hleba i zamakao ih u toplo mleko. Mleko je bilo gusto ili bar gušće nego ranije. Sve je bilo drugačije nego ranije. Progutao sam poslednji komad hleba, obrisao usta, vratio ćasu na mesto. Onda sam pomerio ćasu s mesta na kojem je uvek stajala. Sve je bilo drugačije, čak ni ćasa više nije mogla da ostane na istom mestu. Moj otac je rekao: »Odlasci menjaju ljude, povraci ih čime istim.« Trgao sam se. Nisam hteo da se osvrćem, dovoljno je bilo što sam se trgao. Njegove papuče su zagrebale po kuhinjskom linoleumu. Na sims je sleteo golub-pismonoša koji mi je izgledao poznat. Moj otac je rekao: »Kako je mala razlika između 'da' i 'ne'«, ali ja sam uvek sumnjao da su to njegove reči. Možda je sada došao trenutak da ga upitam? Žena na vratima je rekla da mi je donela malo pirinča, jednu faširanu šniclu, malo zelene salate. Nisam je video ranije, bar ne sa salatom. »Ne smeš ni jednog časa da prestaneš da sumnjaš«, rekao je moj otac. Više nisam mogao da izdržim. Osvrnuo sam se, ali nigde nikoga. Duboko sam udahnuo vazduh, potom sam ga duboko izdahnuo. »Šta još znaš«, pitao je moj otac, »šta još znaš?« Nisam znao na koju stranu sad da se okrenem. Rekao sam: »Ništa ne znam što i ti ne bi znao.« Žena je spustila pirinač na sto i ja sam lepo video svako zasebno zrno. Na šniclu nisam obraćao pažnju, još manje na salatu. Golub je imao ćubu od perja na glavi, a na levoj kandži nedostajao mu je jedan prst. Preostalo je još samo da opišem mog oca. Jednostavne dužnosti su mi uvek zadavale najviše problema. Povući pravu liniju, na primer, ili razdeliti kosu, ili ići zatvorenih očiju, ili skakati s noge na nogu. »Šta kažeš?«, rekao je moj otac. Spuštanje roletna, na primer, beskrajan je poduhvat koji sam započeo u ranoj mladosti, a još ga nisam dovršio. »Šta kažeš?«, ponovio je moj otac. Nekada doista ume da bude uporan. »Ništa«, rekao sam, »ništa.« Tako je došao nov dan.

DUGMAD

Iznenada, jednog dana, popustila su mi sva dugmad. Visila su na istanjenim koncima i njihala se pod udarcima jesenjeg vetra. Otišao sam kod krojača. »Ništa se tu ne može učiniti«, rekao je krojač i žalostivo odmahnuo glavom. »Kako to?«, pitao sam, ali krojač nije bio spreman za dalji razgovor. Izašao sam iz radnje i pažljivo zatvorio vrata, nastojeći da ne prikleštim ni jedno od dugmadi koja su se vukla za mnom. Kroz izlog sam video krojača kako se saginje, pljuje na vrhove prstiju i pipa dno velike crne pegle. Onda je iz radnje izašla njegova kćerka. Nisam znao da je njegova kćerka, ali ona je rekla: »Molim vas, pokušajte da razumete moga oca. On je star, onemoćao, bodovi mu više nisu ujednačeni, i stoga se štiti ponosom. Odbija, navodno, one poslove koji su mu ispod časti, a u stvari, odbija sve. Vašu dugmad, ako želite, srediću vam ja.« Pristao sam. Povela me je obilaznim putem do stražnjeg stepeništa koje se uspinjalo u njihovu dnevnu sobu. Tada se, doduše, već smračilo, ali u pitanju su bili gusti oblaci, ništa više. Devojka me je zamolila da odem iza paravana i da joj dodam svu odeću: onu na kojoj postoje dugmad. Pružio sam joj kaput, sako, pantalone, košulju; malo sam oklevao kod gaća, svašta mi je prošlo kroz glavu, kao: da li su dovoljno čiste, ili: možda će jedna neprijatnost (moja) izazvati drugu (devojčinu), ali jednostavnije je učvrstiti dugmad na gaćama nego u njih udevati učkur; tako sam pomenutim stvarima pridodao i gaće, i sve pružio ogoljenom rukom devojci koja je čekala s onu stranu paravana. Onda sam seo. Paravan je iznutra bio jednobojan, gotovo mrk. Linije prevoja bile su presvučene tkaninom, tako da je omeđeni ugao bio sasvim taman, gotovo mrk. Osim jedne tačkice, sleva, kroz koju se zlatila svetlost. Prignuo sam se i provirio. Krojačeva kćerka je zaneto pritezala dugmad, zubima grizla konac, prstima proveravala čvrstinu. Nakašljao sam se. »Je li vam hladno?«, pitala je devojka. »O, ne«, rekao sam. Onda sam video da su mi prsti na rukama i nogama poplavili. »Neću još dugo«, oglasila se devojka. I zaista, ubrzo sam dobio gaće, potom košulju, pa pantalone, onda sako, i na kraju kaput. Ne, pre nego što sam dobio kaput, čim sam prihvatio i obukao sako, izašao sam iza paravana i zaustavio se nasred sobe. Dugačak, povijen vrat krojačeve kćerke bio je prekriven prozračnim paperjem. Ona je pregrizila poslednju nit konca i pružila mi kaput. »Hoćete li da vam ga prepeglam?«, upitala je. Začudio sam se. Nikad do tada nisam pomislio na peglu na mom kaputu. Zahvalio sam, učtivo, i ponudio da platim. Devojka je odbila, blagim ali odlučnim glasom je odbila. »Ali, vaš otac«, rekao sam i uperio kažiprst u pod, pretpostavljajući, naravno, da se radnja nalazi negde ispod mojih nogu. Devojka je bila nepopustljiva. »Onda mi ne možete odbiti bombonijeru i buket ruža«, rekao sam. »Ne mogu«, rekla je krojačeva kćerka.

Moji prijatelji su bili zadivljeni. »Ko ti je tako sredio dugmad?«, uzvikivali su. Tek tada sam obratio pažnju na stanje njihove dugmadi. Žalosno, stvarno žalosno. Takav sumoran prizor odavno nisam video. Sve je to visilo, landaralo, držalo se na čvorićima, opstajalo zahvaljujući došivenim krpicama. Mnoga su bila prepolovljena, osakaćena, većina se nije nalazila na pravom mestu, a ona metalna su stenjala pod teretom rđe i prljavštine. Nisam hteo ništa da im kažem; u stvari, rekao sam da sam se sam pobrinuo; ne bih ni za šta na svetu dozvolio još nekome da pogleda kako paperje na njenom vratu postaje sve neprimetnije i otvara prostor za meku kožu leđa. Moji prijatelji, dakako, nisu mi poverovali. Tražili su da im pokažem prste, da ih ubedim tako što ću im predočiti izbodene i podbule jagodice. Uzalud sam se branio naprstkom. Ništa ih nije moglo razuveriti.

Ušao sam u prodavnicu slatkiša i zatražio jednu bombonjeru. »Kakve bombone želite?«, upitala je prodavačica. Izašao sam napolje.

Kod kuće sam o svemu dobro razmislio. Prodavačica je bila u pravu. Uostalom, ne sme se optuživati drugo biće zbog vlastite nemarnosti. Prijatelju koji je tada pokucao na vrata nisam otvorio. Doviknuo sam da se loše osećam. »Šta ti je?«, pitao je prijatelj kroz vrata. »Razmišljam«, odgovorio sam. »Hoćeš da ti donesem vode?«, pitao je moj prijatelj. Ponudio me je i aspirinom, »tigrovom mašću«, preporučio mi masažu vratnih žila, naglasio da bi bio voljan da mi izgazi leđa. »Ne«, rekao sam stojeći kraj pisaćeg stola, »ostaću u krevetu.«

Ušao sam u drugu prodavnicu slatkiša i zatražio bombonjeru. »Kakve bombone želite?«, upitala je prodavačica. »Punjene«, rekao sam. »Odlično«, rekla je prodavačica, otišla do ugla i s najviše police skinula bombonjeru upakovanu u beli papir. »Ako želite«, rekla je, »možemo je prepakovati u luksuzan papir.« Nisam želeo. »To su najbolje punjene bombone«, rekla je prodavačica, »i dobro je što ste ih danas uzeli, jer sutra ih verovatno više neće biti.« Osvrnula se i nastavila da govori u drugom smeru, tako da sam morao da se napregnem kako bih čuo njene reči. »Ima ih još samo dvanaest«, rekla je, verovatno misleći na bombonjere, »a juče ih je bilo dvadeset i tri.« Okrenula je lice meni i rekla jasnim glasom: »Lako bi mogao da se izračuna broj prodatih kutija u jednom danu, a i faktor verovatnoće buduće prodaje na osnovu zahteva potražnje kada ih više ne bude bilo.« Nisam znao šta da joj odgovorim; nije me, uostalom, ništa pitala. Stajali smo tako još neko vreme, a onda sam platio i, s bombonjerom ispod miške, izašao na ulicu.

Bombonjera je stajala na stolu u mojoj radnoj sobi kada je na vrata zakucala moja majka. »Majko«, rekao sam kada sam otvorio, »otkud ti?« »Ne želim o tome da razgovaram«, rekla je moja majka. Onda je pokazala na kutiju uvijenu u beli papir koja je stajala na stolu u mojoj radnoj sobi. »Šta ti je to?«, pitala je. Pogledao sam u pravcu radne sobe kao da se prvi put nalazim u svom stanu. »Koje?«, pitao sam. Nastojao sam da mi glas zvuči ravnodušno. »Ono u belom papiru«, rekla je moja majka. »O, to«, rekao sam, osećajući kako me glas sve više izdaje, »to su kopije mojih starih pisama.« Majka se primakla vratima radne sobe. »Zašto si ih tako upakovao?«, pitala je. »Želim da ih sačuvam«, rekao sam, »od prašine, vlage, knjiških moljaca, i od samog sebe. Znaš kakav sam ponekad.« »Znam«, rekla je moja majka. Na licu joj se pojavio izraz uznemirenosti. »Ne reci mi da su napadi učestali«, rekla je. »Nisu«, rekao sam, »ne brini«, i potapšao je po ispruženom dlanu koji nije dotakao moj obraz. »O, bože«, uzdahnu moja majka, »tako sam se brinula.«

Ušao sam u cvećaru i rekao da želim da kupim lale. »Ali, gospodine«, rekla je prodavačica, »pa sada nema lala, jako mi je žao, ali njihova sezona tek dolazi.« »Vrlo dobro«, rekao sam, »dajte mi onda buket ruža.«

S bombonjerom ispod leve miške, s buketom ruža u levoj ruci, zakucao sam, desnim kažiprstom, na krojačeva vrata. Otvorila mi je njegova kćerka. »Nemojte se ljutiti«, rekla je kada sam joj predao ruže i bombonjeru, »ali ne mogu se previše radovati vašim darovima, premda oni gode mome srcu, jer je u ovom času moj otac jako bolestan.« Do tada smo već bili ušli u radnju, i ja sam istog trena spustio ruku na kvaku, spreman da odem. »Ne«, rekla je devojka, »nemojte sada otići!« Pružila je ruku da me uhvati, i stvarno mi je dotakla lakat, ali tada joj je ispala bombonjera. Podigao sam bombonjeru, zapazivši, naravno, tragove prašine i končiće koji više nisu mogli da se skinu s belog papira. Seo sam nedaleko od pegle. Krojačeva kćerka je sela na štokrlu. Nije ispuštala uprljanu bombonjeru i buket ruža. U tišini koja nas je opkolila čula se blaga škripa kreveta u sobi iznad nas. Devojka je zapazila moj pogled uperen u tavanicu i rekla: »To je moj otac. Vezan je za krevet, što mu teško pada. Ujutru mu odnesem toplo mleko, u podne supicu, predveče ispržim džigericu, ali on gotovo ništa ne jede. Bojim se.« Kleknuo sam, prihvatio bombonjeru i ruže iz njenih šaka, odložio ih na sto, i zagnjurio glavu u njenu suknju. Oduvek sam voleo kada mi prebiru po kosi. Kada sam, malo kasnije, podigao glavu, video sam da devojka spava. Ko zna koliko je noći sedela uz uzglavlje svog bolesnog oca, i sada ju je umor savladao. Zavukao sam ruku ispod njene suknje i opipao gornji rub čarapa, kvalitet kombinezona, zategnutost žabica. Nije imala gaćice. Tada se devojka protegla i rekla: »Moram da odem gore i vidim kako mu je. Hvala na poklonima.« Upitao sam: »Da li to znači da je vreme da pođem? Ili možda«, dodao sam, »želite da vas sačekam?« »Znate kakav je moj otac«, rekla je devojka. Tada smo začuli tupe udarce iznad naših glava. »Ah«, rekla je devojka, »zove me. Probudio se i želi da — « »Hoću li vas videti opet«, pitao sam. I dalje sam klečao, iako je ona sada stajala. »Dođite sutra«, rekla je i otrčala uz stepenice. Te unutrašnje sigurno nisu vodile kuda i one spoljašnje. Ustao sam s naporom, obrisao prašinu s kolena i proverio dugmad. Odozgo kao da su dopirali glasovi, ali u mraku koji raste lako se može prevariti.

Posetio me je jedan od mojih prijatelja i predstavio se kao govornik u ime svih njih. »Koliko vas ima?«, pitao sam. Prijatelj je prećutao moje pitanje i rekao: »Ne želimo da ovo zvuči kao pretnja ili ucena, ali stanje naše dugmadi nagoni nas na ovaj korak. U nekim drugim uslovima, ili u nekom romanu, to bi bio korak očajnika. Mi, međutim, računamo na tvoje razumevanje, na tvoju plemenitost, na uzajamne veze sa svima nama. Tvoja duša se već toliko puta otvarala, da je nemoguće da bi ovog puta mogla da ostane zatvorena.« Zaćutao je. Nakašljao sam se. I on se nakašljao. Čekao sam. On se opet oglasio: »Moraš nam reći ko ti je sredio dugmad. Od toga ne zavisi samo dobrobit naših individualnih bića, već i mnogo više. Spokoj kosmosa, ako hoćeš.« »A šta ako odbijem?«, upitao sam. »Moraćemo da te ostavimo«, rekao je moj prijatelj. »Svi?«, pitao sam. »Svi«, potvrdio je. »A koliko vas ima?«

Sutradan sam ponovo otišao kod krojača. Dugmad su mi i dalje bila čvrsta, što mi je darovalo samopouzdanje. Zakucao sam, a vrata je otvorila moja majka. »Majko«, uzviknuo sam, »otkud ti ovde?« »O tome ne želim da govorim«, rekla je moja majka i povukla se u unutrašnjost radnje. Tada sam ugledao krojača. Oblizao je prste, dotakao dno velike crne pegle, potom je spustio na vlažnu krpu. Iz krpe se podigao oblačić pare. Krojačeva kćerka je sedela ispred prozora i vešto obrubljivala komad tkanine. Pretpostavio sam da će to biti nečiji džep, ali sam prethodno želeo da doznam šta se događa. »Šta se ovde događa?«, pitao sam. Krojač se okrenuo i pogledao me. Peglu je držao visoko podignutu, kao da se bojao da bi i sama njena blizina mogla nešto da zapali, da izazove požar. »Ne uznemiravaj čoveka«, rekla je moja majka. Njegova kćerka se trgla na zvuk njenog glasa, igla joj je prodrla kroz tkaninu i ubrzo smo mogli da vidimo kap krvi na njenom dlanu. »Brzo«, rekao sam, »dajte alkohol i zavoj.« Onda je krojač rekao: »Ako tako nastaviš, raspaliću te ovom peglom.« U tom času sam shvatio važnost i vrednost prijatelja koje više nisam imao. Pegla je podrhtavala u krojačevoj ruci. Gde je bila igla? Moja majka se ponovo oglasila:

»Samo nas sve nepotrebno zamaraš«, rekla je kreštavim glasom. Dobro, pomislio sam i okrenuo se, ali nisam znao kuda bih. Mrak je gusnuo napolju podjednako kao i unutra, svetlost se samo povremeno odbijala od neke zvezde ili od ušica igle, moja majka i krojač su disali hrapavo i naizmenično, dok se njegova kćerka javljala kratkim jecajima u dugim razmacima. Pitao sam se da li u pauzama između jecaja spava i šta je s njenim gaćicama. Nigde ih nisam video, ali možda se suše na kanapu, u dvorištu? Onda se ponovo javila moja majka: »Je li otišao?«, pitala je. »Jeste«, reče krojač. »Upaliću svetlo«, kazala je devojka. I kad se svetlo napokon upalilo, tamo me više nije bilo

POETIKA KRATKE PRIČE, PRVI DEO

Iznenada, iz »zahuktale mase prolaznika«, izdvaja se jedna devojka, prilazi mi i kaže: »Znala sam da ćemo se ponovo sresti.«

***

Siguran sam da je ranije nisam sreo, ali ipak: taj nos, zasenčenost obraza, krhke usne školjke. Okrećem se i vidim da stoji nasred sobe. Na njoj je cicana haljina. Ponovo gledam kroz prozor. Ona i dalje stoji nasred sobe.

***

Kažem joj, malo posle, da se skine i da uzjaše konjića za ljuljanje. Konjić čami u uglu. Beo je, ali na čelu i stražnjim nogama ima crne pege. »Šta?«, kaže devojka. Ponavljam zapovest nešto blažim glasom, mada ni onaj koji sam u prvi mah upotrebio nije bio nešto naročito grub. Umoran sam. Devojka gleda s nerazumevanjem, ali ja više ne znam kakav glas da upotrebim.

***

»Promenio si se«, kaže devojka kada sam se najmanje nadao. »Kako to misliš?«, pitam. Ona sleže ramenima.

***

Pre nekoliko godina živeo sam godinu dana na selu. Nije to bilo selo već veliko vikend-naselje gradskih stanovnika, sačinjeno od sitnih parcela, bašta i voćnjaka. Radnim danom bilo je pusto, a subotom i nedeljom, kada je vrvelo od ljudi, vraćao sam se u grad. U ponedeljak naselje je ponovo mirovalo. Sedeo sam na tronožnoj stoličici i gledao kako se sunce rađa. Sa iste stoličice, uveče, gledao sam kako zalazi. Popodne sam zalivao ruže, kresao grančice, brao voće, uvek je bilo nešto da se radi. Noću sam čitao ili jednostavno posmatrao kako se mrak ponaša. Nadohvat ruke stajala je čaša s mlekom. Veliki zidni sat nije radio. Noćne životinje kretale su se po gustišu, i ponekad, danju, pronalazio sam tragove njihovih poseta: otisak u vlažnoj zemlji, sićušan izmet, razbacano perje. Jednog jutra, u rosnoj travi, našao sam žensku narukvicu. Uspravio sam se, još je nisam bio uzeo u ruke, i obazreo se oko sebe. Onda sam je podigao i obrisao.

***

— Ne — kažem devojci. — Ne možeš ovde ostati.

— Zašto? Zar imaš nekog drugog?

***

Ipak je sela na konjića, ali nije se svukla, već je samo zadigla cicanu haljinu i opkoračila belu igračku s crnim pegama, i još dok je sedala, uhvatila se za njegove uši i vrhovima prstiju prekrila deo pege na čelu, ali konjić je bio mali, tako da nije mogla da podigne stopala na oslonce niti da ih uvuče u uzengije, nego se sva skvrčila i iskrivila, iako pritom nije ispuštala uzde, i stalno je čas jednom čas drugom nogom doticala pod, a pramen kose joj je padao na čelo, i ona je pokušavala da ga oduva nazad, isturala je donju usnu i duvala vazduh sebi u nos i pored nosa, i pramen je poskakivao na toj vazdušnoj struji, a konjić je gledao očima sa kojih se već zgulio deo farbe, a rep, koji su nekada davno odsekli nekom pravom konju, njihao se i lelujao i katkad češao konjićeva kopita. Toliko je bio dugačak.

***

Opet sam kod prozora.

Nešto kasnije dolazi moj poznanik. Devojka je uzbuđena, brzo ustaje s konjića, povlači haljinu naniže, pita čime može da nas ponudi. Dok iz kuhinje dopire zveckanje posuđa, moj poznanik podiže obrve, širi ruke, krivi vrat prema izvoru zvuka. Sve bi to trebalo da znači »Ko ti je ovo?«. Odmahnem desnom šakom, što znači »Ma, pusti to, nije važno, reci mi zašto si došao, šta te zbilja dovelo?«. Devojka se vraća s posluženjem, šoljice podrhtavaju na metalnom poslužavniku kao što je to negde opisano, ja se zavaljujem u stolicu, moj poznanik uzima jedan pa drugi zalogaj slatka od sitnih šumskih jagoda. »Čitao sam tvoje nove priče«, kaže on kada sažvaće. Onda pogleda devojku. »On piše priče«, kaže joj. Devojka mu uzvraća pogled, ali ne pomera ruke koje ostaju prekrštene u njenom krilu. Poznanik sada gleda u mene. »Ne mogu tim pričama da poreknem određene kvalitete, preciznost koja podseća na dijamant, ritam, jezik, ali čemu sve to? Kada ih pročitam, ne osećam se ni bolje ni gore nego pre što sam ih započeo. Razumeš šta mislim?« Prvo devojka klimne glavom, potom ja. »Tvoje prve priče«, nastavlja, »one o Jevrejima, imale su težinu, bile su žive, doticale su srce, zadirale su u suštinu egzistencije.« »Zar je on Jevrejin?«, kaže devojka. »Jeste«, kaže moj poznanik, »nisi znala?« Devojka ne odgovara.

***

— Znaš li da je Lorens Stern pisao o drvenom konjiću u romanu Tristram Šendi? — pita moj poznanik.

— Ali u drugom kontekstu — kažem.

— Da, u drugom kontekstu — kaže moj poznanik. — Ali je ipak pisao.

***

»Zar je on došao samo zato da bi ti rekao kako mu se ne dopadaju priče koje sada pišeš?«, kaže devojka nakon što je moj poznanik otišao, i to je najduža rečenica koju je ona izgovorila. Uzbuđen njenom rečitošću, propuštam priliku da joj odgovorim. Kada vidi da ne odgovaram, devojka sama odlazi do konjića, zadiže cicanu haljinu do butina, opkoračuje ga i seda na nacrtano sedlo. Sedi neudobno, jer je konjić mali, pa ona ne može ni da podigne stopala ni da se čvrsto osloni na njih. Njena kolena su obla. Njene butine izdužene. Njene gaćice bele. Prislanjam čelo na prozorsko okno. To je pakret koji redovno budi saosećanje. Kada vidi da se ne pokrećem, devojka će ustati, brzo će mi prići na bosim stopalima, možda će zastati samo da bi se oslobodila odeće ili da bi prikupila hrabrost, svejedno, važno je zastajkivanje, a ne obrazloženje. »Šta to radiš?«, kaže devojka. Zatvaram oči, ali ona ipak ponavlja: »Šta to radiš?«

***

Kao prvo, gledam sporo. Ono što je brzo, vidim polako; ono što je polako, vidim još sporije. Kretanje mi, dakle, ne donosi radost.

Kao drugo, obuzima me nemoć. Mogu danima sebi da govorim ove ili one stvari; to neće ništa izmeniti. Kada pogledam kroz prozor, kada izađem na ulicu, kada se osvrnem, ne vidim kuće ili ljude ili stabla ili domaće životinje; vidim reč »kuća« ili reč »stablo«, ili reč »mačka«. Jezik je veo koji me razdvaja od stvarnog sveta.

***

— Zašto mi to nisi ranije rekao? — kaže moj poznanik.

— Koje?

— To o jeziku kao velu koji te odvaja od stvarnog sveta.

— Nisam znao — kažem. Pokrivam rukom slušalicu i kažem devojci da se obuče.

— Molim? — kaže moj poznanik.

— Nisam znao — ponavljam.

— To sam čuo, ali učinilo mi se da si još nešto rekao.

— Nisam.

— A devojka?

— Šta?

— Je li otišla?

— Jeste.

— Javiću se ponovo — kaže moj poznanik i prekida vezu.

***

U želji da bar malo umirim svog poznanika: pišem priču o jednom starom Jevrejinu. Taj stari Jevrejin, koji se zove Elazar, vlasnik je male radnje u kojoj prodaje školski pribor, pribor za pušenje i pribor za šivenje. Njegova žena (Rahela) umrla je pre mnogo godina, i to, najverovatnije, na porođaju. Iako ne pomišlja da se ponovo oženi, Elazar često razgovara s Bogom o mogućnosti da dobije sina. Elazar opšti s Bogom kao sa sebi ravnim, uveren da je to pravi način. Bog, naravno, ne odgovara. Ne odgovara neposredno, ali nekim znakom uvek pokazuje da je čuo Elazarov zahtev. Elazar se stoga neće iznenaditi kada jednog petka uveče, po povratku sa službe u sinagogi, na svom pragu zatekne pletenu korpu sa uplakanim i uneređenim detetom. Razočaraće se tek kada bude odvio pelene i ugledao devojčicu, ali će ubrzo potisnuti to osećanje i zameniće ga radošću. Ipak, nekoliko večeri kasnije, dok Bog šušti u obližnjom drvetu i nastoji da zaviri kroz Elazarov prozor, Elazar mu se obraća sledećim rečima: »Reci mi nešto: zašto mi nisi darovao sina kojeg sam tražio, i kojeg si mogao da obeležiš znakom zaveta, nego si mi poklonio devojčicu za koju neću nikada doznati da li je pravi deo našeg naroda?« Bog, naravno ne odgovara. Elazar je, za svaki slučaj, nazove Rebeka. Sedamnaest godina posle toga počne drugi svetski rat. Elazara i Rebeku odvode u logor, i tokom zime sprovode ih u gasnu komoru, potom u krematorijum. Elazar dospeva na nebo. Rebeka je takođe negde u raju. Bog sačekuje Elazara zavaljen u nebeski presto. Kraj njegovih nogu sedi jedan sasvim mali anđeo. Glasom koji podseća na sve zvukove koje je Elazar čuo, iako ne liči ni na jedan od njih, Bog mu kaže: »Je l' si sada shvatio da spoljne odlike ništa ne znače?«

***

Moj poznanik je zgranut. »Ti se podsmevaš svetoj uspomeni na milione mučenika«, kaže on, »a ta priča koju si napisao samo je bedan pokušaj da prikriješ svoju netalentovanost. Čovek koji u dubini svoga srca ne saoseća s malim ljudima nema šta da traži među piscima.« Gledam devojku kao da mi ona može pomoći. »Ne mogu ja da ti pomognem«, kaže ona i prilazi prozoru. Njeno čelo dotiče okno. Niz okno se slivaju kapi kiše. Moj poznanik je i dalje uzrujan. On kaže: »Godinama pratim tvoja nastojanja da ismeješ zdravorazumski pogled na svet, a sada tek shvatam da su to izrazi nemoći, nemoći koja prerasta u zlobu, u pizmu, u kivnost prema samoj sebi. Ovo«, udara kažiprstom po otkucanim stranicama, »predstavlja konačan dokaz, završni udarac. Posle ovoga, mali moj, ti nemaš više šta da tražiš u literaturi.« Gledam devojku kao da mi ona može pomoći. »Ne mogu ja da ti pomognem«, kaže ona i odmiče se od prozora. Na mestu gde je njeno čelo doticalo okno ostaje magličast otisak. Kiša je u međuvremenu prestala. Moj poznanik odbija dalje da govori. Uzima šešir, kišni mantil, kišobran, kaljače, lulu, kesu s duvanom, upaljač, futrolu s naočarima, džepni nožić, adresar, hemijsku olovku; i polazi. Pred vratima zastaje i okreće se. »Hoćeš li ti sa mnom?«, pita devojku. Devojka me gleda kao da joj mogu pomoći. »Ne mogu ja da ti pomognem«, kažem. »Ako nećeš ti«, kaže ona, »ko će?« Ne odgovaram. Napolju se razvedrava, i dok mi stojimo: poslednji zraci zalazećeg sunca boje zlatnom bojom predmete u mojoj sobi.

***

Posle nekoliko dana, u četvrtak, magličast otisak zaostao od devojčinog čela više se ne vidi. Vidi se, u stvari, jedna tanka, krivudava crta, ali ne bih smeo da se zakunem da je to, baš to, njen poslednji trag. Isprobavam razne položaje, krivim glavu iz različitih uglova, približavam se, potom se udaljavam. Ništa. Kada bih imao papagaja, možda bi mi on nešto rekao. Ali nemam papagaja. Imam zlatnu ribicu koja ne govori. Pregledao sam i kupatilo; pomislio sam da je možda u njemu nešto zaboravila: češalj, sapun, vlat kose. Ništa. U predsoblju nema otisaka njenih cipela. Dotičem kvaku, pokušavam da se setim da li je tu kvaku nekada dotakla njena ruka, ali ne uspevam. Pokušavam ponovo. Mogu da se setim mnogih stvari, ali toga ne. Zatvaram oči i usredsređujem se na tu misao sve dok sasvim jasno ne vidim kvaku u sebi.

Onda otvaram oči.

PRIZOR, PROZOR

U subotu uveče ponovo sam ga sanjao. Za razlilku od stvarnosti, u mom snu on je bio živ, a ja mrtav. Ležao sam na krevetu; kratak beli čaršav pokrivao mi je bedra; stopala i skočni zglobovi upijali su preostalu svetlost. Moj otac je sedeo na oguljenoj kuhinjskoj stolici i plakao. Na njegovom licu pokazivalo se očajanje; rukama je katkad prelazio preko obrva ili nosa, brisao zalutale suze; povremeno je odmarao šake na kolenima, povremeno odmahivao glavom u krajnjoj neverici. Onda je uzeo molitvenik i počeo da čita. Video sam kako se ljulja napred-nazad, dok se hebrejske reči lome u njegovom grlu. Čulo se da su mu usta suva. Tada se zagrcnuo, počeo da kašlje, i naočare su mu se smandrljale niz grudi, preko krila, do kolena, na pod.

Ujutru sam otišao na groblje.

Zašto mi to radiš? pitao sam ga.

Stajao sam pred širokom nadgrobnom pločom koja je još uvek bila pokrivena rosom.

Zašto mi to radiš? ponovio sam.

Ćutao je.

Ako mi štogod zameraš, rekao sam, zašto to ne kažeš?

Negde iza mene nešto je šušnulo.

Okrenuo sam se, ali nigde nikoga. Otišao sam do velikog oraha i zavirio mu među grane kao što ženi gvirim ispod suknje.

Pomislio sam na veverice, voleo bih da vidim veverice kako nose orahe u svoja legla, ako sada ima oraha i ako sada ima veverica.

Nigde nikoga.

Ponovo sam prišao očevom grobu.

Na drugoj strani staze video sam svežu humku s drvenim obeležjem. Na obeležju je pisalo »Flora Monitijas, 1903—1985«.

Kada smo pre nekoliko godina sahranili moga oca, ovaj deo groblja bio je sasvim pust. A sada, ako ne grešim, preostalo je još samo desetak slobodnih mesta. Kada i ona budu popunjena, groblje će prestati da živi. Jevreji će morati da potraže drugo mesto za svoj počinak, za očekivanje trenutka kada će se Mesija pojaviti, kada će se na gradskim zidinama Jerusalima, sama od sebe, otvoriti Zlatna vrata.

Pod uslovom, naravno, da Mesija ne propusti svoj trenutak. Jer ako ga tog puta propusti, kao što mu se to verovatno desilo u nekoliko navrata u prošlosti, ništa nas više neće spasti.

Tvoj osećaj za katastrofu, govorio je moj otac, toliko je neprirodan, toliko izveštačen, da može da predstavlja samo svoju karikaturu, svoju parodiju.

Možda, slegnuo sam ramenima, ali mene je uvek privlačila različitost stvari, njihova izuzetnost.

Otac je odmahnuo rukom. Ako želiš da stvari budu drugačije, rekao je, onda ih prvo moraš načiniti istim. Tek posle toga možeš uzeti da ih menjaš.

Što je značilo: prvo moraš da budeš kao svi ostali, a tek kada ovladaš tim umećem možeš da počneš da se razlikuješ.

Postoji određeni redosled stvari koji se ne može izmeniti.

Udaljio sam se od očevog groba i pronašao kamenčić neobičnog oblika. Stavio sam ga na rub spomenika, pomilovao mermer prstima, pa usnama, i pošao.

Zatvorio sam grobljansku kapiju. Pored mene je protutnjao tramvaj. Jedna Ciganka, pa još dve, ponudile su mi bukete cveća. U kiosku više nije bilo dnevnih novina. Prijele su mi se viršle. Samousluga je bila dobro snabdevena. Berberi su se besposleno vrteli na svojim stolicama. Na stepenicama je ležao ispražnjen tetrapak. Semafori su se prilagođavali saobraćaju kao kameleoni. Pekle su me oči. Čačkao sam uši. Poštar nije imao kapu. Pojedini zanati izumiru. U vazduhu se osećala prašina.

Svet se sastoji od prizora, rekao je moj otac.

U to vreme već je bio bolestan, koža mu je bledela, oči gubile sjaj, kosa postajala sve ređa, prsti otkazivali poslušnost, creva proizvodila neprijatne zvukove, usne se krivile, desni se sve više sušile, tako da su veštačke vilice klizile, ispadale, bežale niz jastuk mokar od znoja.

Prozor je zatvoren, rekao je bolesnik na susednom krevetu.

Soba u kojoj su ležali bila je mala, tesna, dva kreveta i čiviluk, noćni stočići, umivaonik, dve stolice bez naslona, zavesa, fotografija nekog primorskog mesta na zidu.

Moj otac je iskrivio glavu da bi bolje video bolesnika na susednom krevetu. Kakav prozor, pitao je moj otac, kakvi bakrači? O čemu on to priča?

Od »prizora« mu se učinilo da si rekao »prozor«, rekao sam.

Lud je, rekao je moj otac i pokušao da uhvati vilice.

Možda je bio lud, ali u onome što je rekao bilo je neke istine. Svet se sastoji od prizora, ali prozor je zatvoren, bolje rečeno: došlo je vreme, kucnuo je čas da se prozor zatvori i da nas ostavi bez prizora. Kada više nema prizora, nema ni sveta.

Moj otac je nastavio goropadno da umire. Odbijao je da ga pokriju i bacao je svaki pokrivač sa sebe. Tvrdio je da mu je vrućina i da mora da leži go. U klonuli penis zabili su mu cevčicu koja je sprovodila mokraću u providnu plastičnu kesu. U očima mu je bleštalo ludillo, koje je u stvari bilo razumevanje koje nikad u životu nećemo dosegnuti. Naše posete pretvarale su se u uzaludne pokušaje da ga ubedimo da treba da jede, da mirno leži, da uzima lekove, a on se otimao, urlao, mlatarao nogama, bacao čaršave, cepao potkošulje, prevrtao tanjire, prosipao čaše s vodom.

Dve ili tri godine kasnije, za stolom, u jednom svom pokretu prepoznao sam njega, njegovu kretnju. Pokušao sam da ponovim pokret, ali podudarnost mi nije polazila za rukom. Kasnije, u nepredvidljivim trenucima, ponovo mi se dešavalo da u sebi prepoznam njega. Dok bi tonuo u san, s dlanovima prekrštenim ispod glave, osetio bih da sam on, i ako bih u retkom mraku sobe otvorio oči, ugledao bih svet onakav kako ga je on video. Trzaj lica koji bih u prolazu, u predsoblju, spazio u ogledalu, bio je njegov, pripadao samo njemu. U tim magnovenjima on je živeo umesto mene, vraćao se kao što ću se ja vraćati u telo moga sina.

Svaki čovek ima svog oca. Svaki otac ima svoga oca. Itd.

Ako želiš da budeš siguran, govorio je moj otac, onda moraš prvo da ovladaš nesigurnošću. Tek kada doznaš šta znači biti nesiguran, moći ćeš da se prepustiš sigurnosti.

Kada sam se probudio, ostao sam da ležim zatvorenih očiju. Čuo sam svaki poznati šum u našem stanu: kucanje zidnih satova, šuštanje vode u kupatilu, bruj prozorskih okna prilikom prolaska autobusa. Plašio sam se da pogledam. Šta ako sam se probudio kao moj otac? Prstima desne ruke dotakao sam levu nadlakticu, potom sam prstima leve ruke dotakao desni ručni zglob. Mogao sam to da budem ja, a mogao je to da bude i neko drugi. Opipao sam lice: čelo, kapke, obraze, usne, bradu, nos. Da li je potrebno otvarati oči da bi doista doznao ko si? Popustio sam stisak kapaka i kroz trepavice nazreo svetlost jutra. Onda sam podigao glavu i video, u dnu kreveta, svoja stopala. Zgrčila su se, ispravila. Moram još mnogo da učim, pomislio sam. Tako je počeo dan.

IMITACIJA ŽIVOTA

Pogledala sam kroz prozor i videla svog muža kako prelazi preko trga. Nisam mogla da mu vidim lice; bila sam predaleko, bolje rečeno: previsoko, ali ništa nije moglo da me prevari. Kada svake večeri ležete s nekim u krevet, i kada tokom tih noći opipavate njegovo telo, onda se ne greši. Nešto u vama, iznutra, kao glas koji dopire kroz prigušene telefonske kablove, jednostavno kaže: To je on.

Okrenula sam se i zakoračila u sobu. Dodirnula sam svoje lice, prvo obraz, pa čelo, pa resicu na uhu. Pogledala sam naniže i videla da stojim kao i uvek: pomalo razmaknutih stopala, isturenih prema napolje. Kada smo se upoznali, rekao je da takva stopala odaju ženu koja voli da spava s muškarcima. Bili smo na nekoj zabavi, ne znam gde, samo se jasno sećam da je s gramofona dopirao glas Lu Rida. Pogledala sam u stopala, ovako kao što ih sada gledam, a onda sam podigla pogled i zagledala se u njega. Lu Rid je nešto govorio, ali reči više nisu bile važne.

Tek sam se trećeg dana setila da ga pitam kako se zove. Mislim, do tada sam ga zvala nekim smešnim imenom: Macane iii Maco, ili možda Braco. Bili smo u mom stanu, u ovom stanu, a on je šetao po kući sasvim go. Ja sam mu govorila Macane ili Maco, ili možda Braco, a on mi je prilazio, doticao me, ponovo odlazio.

Onda je otišao u Tursku i vratio se s pola kilograma hašiša. Stigao je uveče, raspakovao lepinju šita i stavio je na sto. Osetio se sladunjavi, otužni miris. On je napravio džoint od tri papirića, savio filter od neke stare razglednice. Pušili smo, a ja sam posmatrala njegove ruke na stolu. Nokti su mu bili obrubljeni tankim nitima prljavštine. Iz nadlanica i pojedinih delova prstiju izbijale su mu retke, crne dlake.

Da li me voliš? upitao je.

Počela sam da razmišljam o tom pitanju. Osetila sam kako mi kosti glave pucketaju od naprezanja, kako se raspadaju i ponovo sastavljaju krupni molekuli moždanih kiselina. Na kraju sam se setila: Šta ti znaš o ljubavi? pitala sam ga.

Ništa, rekao je.

Nisam verovala svojim ušima. Šta ti se desilo? pitala sam.

On je onda rekao da je oduvek želeo da upozna nekog kao što sam ja, da je ovih dana, dok se smrdljiviim vozom, punim turskih radnika i naših švercera, vozio prema Istambulu, pa natrag, prema Beogradu, da je sve to vreme mislio, ne, da je sve to vreme samo priželjkivao da što pre stigne kući, mojoj kući, ovoj kući, i da je pokušavao da uobliči reči koje će mi reći kada mu budem otvorila vrata.

Šta si hteo da mi kažeš? pitala sam.

Da li hoćeš da se udaš za mene? rekao je.

Nasmejala sam se. I on se nasmejao.

Rekla sam mu da liči na junake holivudskih melodrama, i on se složio. Onda smo zajedno probali da se setimo neke od tih melodrama, ali nismo mogli. Bili smo toliko naduvani, da su nam glave tonule prema površini stola. U jednom trenutku čak sam i spustila obraz na stoljnjak, i ona lepinja od šita učinila mi se kao gora na kojoj su boravile zloglasne ubice »Starca s planine«. Tada sam rekla: Hoću, ali on nije stigao ništa da odgovori, jer je zazvonilo ulazno zvono. Dolazio je Fiks, njegov ortak.

Kada smo podelili hašiš i kada je Fiks otišao, ponovo sam rekla: Hoću. Već smo bili legli u krevet i pružila sam ruku da ga dotaknem. Gledala sam kako se moja ruka kreće prema njemu i kako se spušta na njegovu kožu, ali nisam ništa osetila. Možda nije trebalo da kažem: Hoću, ali reč, kada se izgovori, zna samo za jedan pravac kretanja. Otvorio je oči kada je čuo moju reč. Da, rekao je.

A onda, prošle godine, odlučio je da nestane. Prvo sam pomislila da je ponovo otputovao u Istambul, potom sam se uplašila da su ga uhapsili, posle sam poverovala da je pronašao drugu devojku. Ovih dana lako se pronalaze nove devojke. Sigurno je pomislio da će stvari, s takvom devojkom, biti drugačije. Da će izbeći sve ono što nije izbegao sa mnom.

Čudno je to kada se posle nekoliko godina probudiš i vidiš da je sve oko tebe ipak isto: isti je ugao pod kojim pada svetlost, iste stvari koje te okružuju, isti zvuk zidnog sata, isti mehurići u časi bajate vode.

Marina, moja prijateljica, ponudila mi je da spava sa mnom. Možda će ti biti lakše ako ne budeš sama, rekla je. Odbila sam. Prvo sam sredila kuhinju. Onda sam pozvala majstore da zastakle terasu. Sama sam okrečila kupatilo. Stan sam usisavala dva puta dnevno. Kupila sam novu garnituru za predsoblje. Promenila sam zvono na vratima.

Ali ništa nisam uspela da učinim. Stavljala sam ključ u bravu, otvarala vrata, ulazila. Uvek je to bio onaj isti stan. Sve dok se on nije ponovo pojavio. Pogledala sam, sasvim slučajno, kroz prozor i videla kako prelazi preko trga. Kada sam ga izgubila iz vida, okrenula sam se i vratila u sobu. Dotakla sam lice, pogledala stopala, potom se osvrnula oko sebe. Gotovo da nisam mogla da prepoznam prostor koji me je okruživao. Ponovo sam dotakla lice. Pomislila sam:

Možda ni ja više nisam ista.

Tada sam se setila naziva jedne melodrame: »Imitacija života«. Setila sam se kako sam plakala kada sam je gledala u bioskopu »Central«, kao i onda kada su je prikazali na televiziji. Nisam upamtila s kim sam je gledala u bioskopu, ali znala sam da sam je na televiziji gledala sama. On još nije bio otišao, mislim: zauvek, već se negde zadržao, nikada nisam doznala gde. Kada se film završio, upalila sam svetlo, otišla u predsoblje i zavirila u ogledalo. Kapci su mi bili natečni od plača. Obrisala sam ih vlažnom maramicom. Ugasila svetlo. Učinilo mi se da čujem kako neko korača hodnikom, ali kada sam oslušnula: uvidela sam da sam se prevarila.

Sada je, međutim, bio dan. Nisam otišla do ogledala, jer znam šta bih ovog puta u njemu videla. Videla sam to već toliko puta, da bih mogla da se ogledam zatvorenih očiju. Vratila sam se do prozora. Ako je on pre toga išao u nekom smeru, sada se odatle vratio. Stajao je na prelazu, licem prema meni, i čekao da se promeni svetlo na semaforu. I ja sam čekala. Svetlo se promenilo, neki ljudi su krenuli, a on je ostao i dalje da stoji. Pođi, rekla sam u sebi, pođi. Svetlo se ponovo promenilo i automobili su se uskomešali. On je i dalje stajao. Onda sam osetila kako se nešto pomera u meni, duboko unutra, ali to nije bio onaj nemušti glas. Bilo je to njegovo ili moje srce, svejedno. Zadržala sam dah i osetila kako odskače: gore, pa dole, pa dole.