***

Kad malo bolje razmislim, kaže moj prijatelj, najbolje godine naših života proveli smo naduvani.

Dok to govori, vešto mota džoint od tri papirića. Sedimo na obali reke, veče je, iznad nas dopiru glasovi šetača, lavež razigranih pasa. Našli smo se da bismo probali prve plodove ovogodišnje žetve, da proverimo kako se kolumbijsko seme primilo na sremskom tlu.

Moj prijatelj mi dodaje džoint. Liznem prst i ovlažim nepravilno sagoreli papir. Trava je još mlada, nedovoljno osušena, i u ustima ostavlja opor ukus. Uvlačim još jedan dim, potom mu vraćam džoint.

Pitam se, kaže moj prijatelj, dokle ćemo ovako?

Uzimam ponovo džoint. Zauvek, kažem mu.

Moj prijatelj kaže: Pre neki dan jedna devojka mi je rekla da ću duvati sve dok ne odrastem.

Ako je u tome stvar, odgovaram, ne smeta mi da večno ostanem mlad.

Ne mlad, ispravlja me moj prijatelj, već infantilan.

Trava je već počela da deluje. Osećam po tome kako pratim približavanje i udaljavanje džointa. Onda s druge strane čujem krik neke noćne ptice. Onda počnu da mi se suše usta. Onda moj prijatelj kaže: Ej, vidi ono!

Osvrćem se. Šta to? pitam.

Ništa, kaže moj prijatelj, učinilo mi se.

***

Problem je u tome što, čak i kada bismo mogli da zamislimo postojanje objektivne priče, ne možemo nikako da pretpostavimo postojanje objektivnog čitaoca. Napisana na jedan način, priča se čita na bezbroj načina, pretvara se u bezbroj sličnih, ali ne i istih priča. Naša jednostavna ideja pretvara se u zamršenu strukturu iz koje ne vodi nikakav izlaz.

Ili nešto drugo: ideja Salmana Rušdija da je pisanje jedne priče neka vrsta cenzure, s obzirom da onemogućava pripovedanje bilo koje druge, svih ostalih. Iz čega proizlazi da i govorenje predstavlja neku vrstu cenzure, sprečavanja iznošenja bilo koje druge misli. Reći jednu reč znači sputati sve ostale.

A tišina? Da li tišina otvara sve ono što govor zatvara?

Znatiželjan čitalac: »Zašto onda ne prestaneš da pišeš, nego nastavljaš s ovim dosadnim, fragmentarnim tvorevinama koje nemaju ni glavu ni rep? Zašto ne budeš bar toliko pošten?«

David Albahari: »Zato što sam kukavica. Zato što sam povodljiv. Zato što sam slab prema sebi. Zato što pomišljam da ću ipak uspeti da izrazim neizrecivo. Zato što volim ono što pišem. Zato što, itd.«

Književni kritičar: »Sve se raspada u Albahariijevoj prozi — struktura, fabula, jezik. Fragment je koherentan, ali samo zbog toga što je ukočen, zamrznut, sleđen u svom mirovanju. Paradoks Albaharijeve proze jeste u tome što se kreće ne prekidajući svoje osnovno stanje mirovanja.«

Prodavačica u trafici: »Kako ste, komšija? Kad će nova knjiga?«

I silično.

***

A odgovor je prost. Treba pisati male, jednostavne priče o običnim ljudima i još običnijim događajima. Na primer, o starici koja, dok bere kupine u šumi, nalazi malo dete, devojčicu, uplakanu i sasvim samu; starica je odvodi kući, zahvaljuje se bogu što, eto, i ona napokon ima nekoga; devojčica raste i pretvara se u prelepu devojku; dolazi lovac; starica primećuje kako devojka odjednom počinje da muca; lovac se smeška kroz paru koja se podiže s tanjira juhice pred njim; starica izlazi, kobajagi da donese još drva, a vraća se sa sekirom koju prvo zabada u široka lovčeva leđa, a onda, posle kraćeg razmišljanja, u devojčino naborano čelo. Kraj priče.

I nije ti neka priča, kaže moja žena.

Pretvaram se da je nisam čuo. Ona je već toliko puta poremetila tkivo mojih priča, da počinjem da je osećam kao mračnu pretnju.

Ali žene umeju da budu uporne. Tako i moja. Ona kaže: Nije potrebna neka velika pamet da bi se tačno shvatilo ko je ko u toj tvojoj priči.

Uvek postoji neko ko zna bolje od vas. Stoga je pitam: Ko je ko, reci mi!

Ja sam lovac, kaže ona, devojka je priča, ti si starica, a sekira je sekira. To što si sebe naslikao kao staricu odaje još nešto: tvoju svest o stvaralačkoj impotenciji. Koja je verovatno blisko povezana sa seksualnom impotencijom.

Zar zaista misliš da —

Ništa ja ne mislim, oštro me prekida moja žena. Ja samo čitam ono što ovđe piše. Tvoja priča vrvi od strahova: strah od stvaralačke nemoći, strah da ti se više neće dići, strah od lošeg suda kritike, strah od svih strahova ...

Ali to je samo nacrt za priču, to nije prava priča, kažem. Što je moja poslednja odbrana.

Ona je neumoljiva.

Pokušavam ponovo: Draga, kažem.

Ona odmahuje glavom i prilazi prozoru.

Preko njenog ramena vidim tragove jeseni: požutelo lišće, kestenove, čisto nebo, tegle s ajvarom na susednoj terasi. Nekada se o nekim stvarima može dugo razgovarati; nekada je sve uzaludno. Istina je, kao i uvek, na sredini, na pola puta. Odmeravam rastojanje između moje žene i mene. Mali je naš stan, ograničene su mogućnosti, krhka je arhitektura ljudske duše. Uostalom, ko zna da li se odnos između dva bića može predstaviti linijom na kojoj je tačno ubeležena polovina puta? Čak i ako pođemo jedno prema drugom, možda ćemo krenuti različitim paralelnim linijama, možda ćemo se mimoići na tračnicama sveta. Ostajem gde sam. Malo posle, moja žena se zakašlje. Njen kašalj je suv, hrapav. Dobro bi joj došla čaša vode, neki aspirin. Ona kašlje ponovo. Dugo. Što je još jedan trag jeseni.

CITAT

Šta ja radim ovde? Svaki odgovor je dobar, ponajviše onaj koji najmanje očekujem. »Poželi da budeš neranjiv, pa ćeš takav biti«, kaže Paracelzus. Ja, međutim, kroz život prolazim na sasvim drugi način. Oči u oči. Licem u lice. »Svako mora jedared baciti bombu na nekog generala«, kaže Mrožek. U redu, gde je moj general? Nekada sam verovao u tišinu. Napisao sam: »Tišina govori glasnije od bilo koje reči«, ili nešto slično. Sada sam mnogo skeptičniji. U kabali, kažu, Sunce predstavlja anđela svetla a Mesec anđela snova i htenja. To su Mihael i Gabriel, Mihajlo i Gavrilo. Moja žena kaže: »U stanju si da ispisuješ stranice i stranice na kojima ništa ne kažeš.« To me podseća na reči Elifasa Levija: »Opšte govoreći, imati neprijatelje nije dobro po zdravlje.« Pokušao sam jednom da sedim u mraku, zatvorenih očiju. Onda sam ih otvorio. Onda sam ih ponovo zatvorio. »Kada ljudi upotrebe silu: stare«, kazao je Laoce. Na selu sam, posle dugog čekanja, video zvezde. Stajao sam u polju, okružen detelinom, i čekao. Nebo se otvaralo polako, kao zrelo voće. »S vremena na vreme, ne često, i ne obično, ali s vremena na vreme čuli bi i gde grmi«, kaže Knut Hamsun. Zgodno je što sam sam, što me niko ne čuje. Moja žena peva u susednoj sobi. Rečenice su još jedino što mi je ostalo. Reči su izdajice. »Usamljenost može da odvede u ludilo«, vajka se Kafka. »Pa ti, čoveče, nemaš ni pojma o gimnastici« , uzvikuje Sokrat. Dobro, nemam. Moja žena kaže da je od nekog čoveka čula nešto što će me sigurno zanimati. Nekada sam verovao da se može iskoračiti iz sveta. U jarku, kraj šume, osluškivao sam šumove. »Mudri su slobodni od sumnji«, veli Konfucije. Ja sam samo čučao i drhtao. Onda sam otišao na izložbu. Jedan čovek je rekao: »Ovi cvetovi su tako stvarni.« Ceptio sam od želje da mu se obratim. Moja žena se sagla i dotakla mi čelo. Objasnio sam joj da u pojedine ulice grada nikada ne odlazim. »Šta brbljate, čudnovati ljudi?«, pita Platon. »Šta si video na toj slici?«, pita moja žena. Reči su zamke. Korak po korak odmičem od zida. »Teorija izaziva sumnje«, upozorava Jan Kot. Bolje bi mi bilo da priznam nemoć. Čuo sam, doduše, da je Adam, taj ljudslki tetragram, neka vrsta kabalističkog falusa. U tome je stvar, magija postaje nemoćna u tišini. »Možda: ali ne uvek«, kaže Džojs. Nekada sam verovao da svet postoji samo u fragmentima. Mislio sam: »Ako odem, ako se više nikada ne vratim.« Ulazim u belilo papira kao u bambusov šumarak. Stidim se poređenja. Stidim se netačnosti. Ima već nekoliko dana kako nagonim sebe da napišem tekst koji je neko drugi zamislio. Odjednom se, kao Tristan, setih sveta. »Budite pesak a ne ulje u motora sveta«, pevao je Ginter Ajh. »Ko teži redu, samo povećava haos«, zapisao je nepoznati alhemičar. »Prepusti se haosu«, kaže moja žena, »pa ćeš videti šta će ti se dogoditi.« Kretanje me uvek udaljava, nikada ne osetim blagodeti približavanja. Jezik je sam po sebi smetnja, ne znam zašto o tome treba govoriti. Izašao sam na trg, i zakopčao kaput. »Zabrinutost je pravi odnos prema životu«, misli Kjerkegor. Nisam ništa rekao. Ovaj svet je koprena koja pod prstima otkriva fino tkanje. »Svaka reč mora da krivotvori«, kaže Martin Buber. »Potrebno je sporazumevati se bez znanja jezika«, piše Patrik Vajt. I šta ja tu mogu?. »Zašto ne odeš na put?«, pita moja žena. Slikar me je čekao u knjižari, bio je srdačan, izvadio je crtež na kojem sam odmah prepoznao sebe. Nisam se usudio ništa da pitam. Da li postoji nešto gore nego doznati da ti nisi ti već neko drugi? »Ja sumnjam u sve reči«, piše Valeri u pismu jednom prijatelju, »jer i najmanje razmišljanje čini besmislenim naše uzdanje u njih.« Moja žena ima dobar savet: »Prestani da razmišljaš«, kaže ona. Santajana kaže nešto slično: »Ima neke opasnosti u tome da se ističe ono očevidno.« Ali šta ja tu mogu? Osim reči, nema drugih reči. Život je kao plišani medvedić, pun strugotina. Nekome se to može dopasti, meni ne. »Ka Aziji«, uzviknuo je Dostojevski, »ka Aziji!« Moja žena kaže da zna šta hoću da joj kažem, da je umorna od priča kako za sve ono što postoji mora da postoji i nešto što ne postoji. »Čak i ova tvoja priča«, kaže ona, »jeste priča koja ne postoji.« O tome nisam razmišljao. Poverovao sam slikaru, valjda će i on meni poverovati. Gledao sam kako odlazi. »Naše je srce velika praznina«, rekao je Nakae Tođu. Lepo sam osetio kako mi srce zjapi kao provalija. Ne može ovo još mnogo da traje. Moram da vas podsetim da je Ezra, sakriven u pećini, četrdeset dana beležio reči Gospodnje i napisao ukupno devedeset i četiri knjige: dvadeset i četiri su poznate, ali do onih sedamdeset dosežu samo oni koji ovladaju tajnim učenjem. »Trt-mrt«, kaže moja žena. A Arnhajm: »Umetničko delo ne traži značenje, ono ga sadrži.« Što znači: možda nije trebalo da budem ovde, možda je trebalo da budem negde drugde.

PRIČA ZA DECU

Prvo se mrak spušta na zemlju kao upijač. Onda u jarku zašušti trava. Ne vide nam se više ni ruke ni noge, a i lica su samo blede mrlje. Malo posle, mesec pronalazi put između oblaka. Prašina postaje srebrnasta, paučina je jasna naspram šiblja. Preko puteljka pretrči lasica. U štali se meškolje krave. Prozori na kući su kao oči slepca. Posle, s visine, počnu da se obrušavaju šišmiši. Ako se ko napregne, može da čuje žuborenje potoka. Noć ništa ne usporava, naprotiv! Na grani sedi sova: sada se tek vidi, kada je otvorila oči. A stalno isti osećaj: kao da neko u daljini žustro diše. Potom oblaci nastave da se raspadaju, i ubrzo ugledamo zvezde. Već ima toliko svetlosti, da bi neko mogao pomisliti kako će uskoro svanuti. Kapija se zaljulja, škripne, odbije se od ograde, iako nema vetra, iako niko nije prošao. Kada provučemo prste kroz kosu, čujemo pucketanje. Tada od potoka neko stane da doziva tužnim, prigušenim glasom. Mogao bi sada da se oglasi i pas, ali on leži ispod stola, cvili i trza se u snu. Neko dotiče obraz, neko obrve, neko vrh nosa, kao da svi žele da se uvere u svoje postojanje. Kada je noć, onda nisi tu; kada je mrak, onda te nema. Još malo pa će se trava ovlažiti, a tada bi već moglo da se govori o studeni. Promakne jedan usamljeni svitac. Nešto kasnije vrati se istim putem natrag. Onda oblaci počnu ponovo da se gomilaju. Sada je mrak gušći, mirisniji, gotovo da nas plaši. Sva sreća da smo nadomak kuće! Iznenadni vihor udari u krošnju kestena i iz nje izleti ptica. Sluti na oluju. Tog časa se sve utiša. Posle, u sobi, kapi kiše na oknima. O, kako je velik ovaj svet, kako su mnogobrojne njegove mogućnosti!

MOJA ŽENA TIHO JECA

Kada sam se popeo na »prvu mesu« u rezervatu Hopi Indijanaca, video sam kraj sveta.

Kada sam došao u mestašce zvano Vindou Rok, zaljubio sam se u kelnericu, oni-sku Navaho Indijaniku, koja je pred mene spustila činiju s jagnjećom čorbom.

Kada sam zavirio u kanjon Dešej, poželeo sam da tamo ostanem celog života.

Kada sam sve to ispričao mojoj ženi, pitala je: »Da li je ona Indijanka bila debela?«

Kada sam pokušao da joj objasnim da se među Indijancima nisam osećao kao autsajder, kako bi to rekao Hans Majer, već kao neko ko im je, ako zanemarimo boju kože, sasvim sličan, ona je samo slegla ramenima.

Kada sam uporno ponavljao da su Indijanci u stvari Jevreji »Novog sveta«, moja žena je izvila obrve, prestala da štrika i položila obe šake na sto.

Kada sam razvio filmove koje sam doneo s putovanja, i kada sam napravio fotografije, dugo ih je razgledala, unoseći se u snimljena lica, bez obzira da li su mutna ili oštra, krupna ili izgubljena u totalu.

Kada sam prvi put po povratku sanjao da hodam predelima Navaho Indijanaca, moja žena me je probudila i rekla da ržem kao konj.

Kada smo, nekoliko dana kasnije, večerali pod svetlošću sveća, treperave senke supromicale preko njenog lica kao oblaci iznad Velikog kanjona.

Kada sam joj prepričavao mitove Hopi Indijanaca, zaspala je u trenutku kada sam, kao jedan od bogova rata, izveo ceo narod iz podzemlja, pravo u Arizonu, gde nas je sačekao Masavu, bog smrti, i pokazao kako da gajimo kukuruz.

Kada se probudila, lice joj je bilo prepuno bora, šminka razmazana preko kapaka.

Kada sam dospeo do kraja sela Valpi, tamo gde se litica »prve mese« okomito obrušava u ravnicu, pomislio sam da bih lako mogao da poletim: okrenuo sam se, ushićen, i video da moj vodič, dežmekasta Hopi Indijanka, drema pod varljivim zracima sunca.

Kada poželiš da ne budeš sam, uvek si sam; kada poželiš da nešto podeliš, uviđaš da su sve deobe već završene.

Kada sam mojoj ženi skrenuo pažnju na verovanje nekih Navaho Indijanaca da su prvi čovek i prva žena nastali od dva klipa kukuruza, noć je nasrtala na otvoren prozor, grane se savijale pod naletima vetra, zvezde bežale pred pomahnitalim oblacima; moja žena je ustala i prišla prozoru, i prvi talas kiše slio joj se niz obraze.

Kada sam u Vindou Roku ušao u dvoranu punu Navaho Indijanaca, osetio sam da sam, uprkos svim svojim željama, »neko drugi«; moja bela koža se izdajnički presijavala među spokojnim zagasitocrvenim licima; da sam mogao, smesta bih se pretvorio u tirkizni broš na kožnoj jakni stare Indijanke; samo stvari znaju ono što izmiče ljudima.

»Kada ćeš prestati da živiš svoj život kao da je tuđi«, pita moja žena i umorna naslanja čelo na dlan, »kada ćeš biti ono što si ti a ne neko drugi, kada ćeš već da napišeš jednu pravu priču?«

Kada započnem s tumačenjima da bit priče, pa time i njenu ispravnost ili neispravnost, određuje onaj ko je piše a ne onaj ko je čita, te da ne može biti govora o, ona samo odmahne rukom.

»Kada ćeš se već jednom uozbiljiti«, pita, »pa život nije samo puko nabrajanje činjenica ili oslikavanje prizora; u život se ponire kao u duboki vodeni kovitlac; dok čitam, želim da imam osećaj da će mi pluća pući usled nedostatka vazduha, a na kraju priče, dok izranjam, oči mi se šire u novom razumevanju poretka svih stvari; je l' razu-meš, je l' ti jasno?«

Kada joj naglasim da moja priča beleži upravo trenutak moga izranjanja, da ja — posle posete indijanskim plemenima Navaho i Hopi — više nisam isti čovek, što znači da se raspored stvari u meni i sveta nepovratno izmenio, onda odbija dalje da govori.

Kada istaknem da moja priča oponaša jednostavan ritam indijanskih pesama, u kojima osim frule, bubnjeva i zvečki nema drugih instrumenata —

Kada kažem da ovaj svet postoji samo zato da bi svako u njemu pronašao svoje mesto —

Kada opišem sukob tradicije i savremenosti Navaho Indijanaca u kojem sam prepoznao kolebanja svog jevrejskog identiteta —

Kada moja žena —

Kada ja —

Kada se veliki potop završio, veruju Lakote i Poniji, Stvoritelj je na severu zemlje postavio jednog bizona i zadužio ga da zadržava vodu; bizon i dalje tamo stoji, ali svake godine gubi po jednu dlaku; kada ostane bez dlaka, svet će ponovo biti poplavljen; vidim kako to izgleda: vidim sebe, vidim moju ženu, vidim bizona, gotovo bezkrzna, kako podrhtava pod udarima severca; vidim mulj kroz koji ćemo gacati u zaludnom pokušaju da stignemo do juga: onda će nas veliki talas razdvojiti, moja žena će se pretvoriti u krik, bizon će se iznad naših glava uzvinuti smer neba, a potom će sve postati tišina, sve početak a ništa okončavanje, samo će orlovi indijanskih duša kružiti sve više, sve dalje, napokon slobodni; što mi, naravno, nećemo nikada biti.

Kada zaćutim, čujem: moja žena tiho jeca.

JERUSALIM

Prvi put sam izgovorio »Jerusalim« kada sam napunio jedanaest godina. Sedeli smo oko velikog trpezarijsikog stola i pomno pratili očev kažiprst koji je klizio preko mape Balkana. »Beograd, Niš, Skoplje, Đevđelija«, govorio je otac za tragom svoga prsta, a potom ga odigao s mape kao da je granica stvarna. »Solun, Atina, Pirej«, dodao je. »Tu ćemo«, udario je vrhom prsta po Pireju, »sesti na brod, a onda« — prevrnuo je nekoliko listova dok nije došao do mape Sredozemlja — »Rodos, Kipar, Haifa.« Pogledao nas je pažljivo, redom, majku, sestru, pa mene. »A ako bog da, videćemo i Jerusalim.« Poslednja reč je pala na mane, prekrila me kao plašt (koji ću, mnogo godina kasnije, prepoznati na nebu iznad Ciona), i osetio sam da moram da je ponovim. Rekao sam: »Jerusalim.« Očevo lice se u međuvremenu iskrivilo, zgrčilo, i on je, oduprevši se o šake koje su bledele pod pritiskom tela, počeo da plače.

Uspomene su, naravno, varljive, bez obzira što jedino one pomažu da osetimo da doista postojimo. Jerusalim je, kao reč, sigurno i ranije promicao prostorom našeg stana. Otac ga je besumje pominjao u razgovorima, komentarima dnevne štampe ili dok je majci diktirao pisma rođacima. Možda ga je izgovarao kada je čitao molitve za praznike, blagosiljao hleb i vino. Prelistao sam nedavno njegove stare molitvenike i uzaludno nastojao da prepoznam hebrejska slova koja tvore reč »Jarušalajim«. Slova su ležala nema kao moj otac, kao moje neznanje koje je od mene pravilo pouzdanog tuđinca.

Neke stvari sam ipak naučio. Jedna od njih je da je Jerusalim možda jedini grad u kojem je svaka poseta ravna umiranju. Svaki put kada sam ga napuštao osećao sam da je jedan moj deo umro. Nekad je to bio deo tela, nekad teško odredljivo osećanje koje je kružilo oko srca, nekad jedan od mnogih slojeva duše. Razgovarao sam o tome s ocem. Zastao je nasred sobe i raširio ruke: »Kad je reč o Jerusalimu«, rekao je, »ja sam živi mrtvac.« Već tada sam bio viši od njega i pomislio sam kako bih lako mogao da ga obuhvatim oko struka ili stražnjice i podignem visoko u vazduh. Nosio sam ga, međutim, samo onda kada je umirao: dva puta kada sam pomagao vozačima kola za hitnu pomoć, jednom uz stepenice a drugi put niz njih, a onda još mnogo puta sasvim sam, svih onih dana dok je bespomoćno ležao u krevetu. Od one nekadašnje lakoće tada više ništa nije ostalo. Čilio je, to je istina, ali njegovo telo kao da se zgušnjavalo, menjalo specifičnu težinu, vuklo sve za sobom prema zemlji. Nosio sam ga iz fotelje u dnevnoj sobi do kreveta u spavaćoj sobi, i kad bih ga spustio ruke su mi ostajale ispod njegovog tela. Polagao sam glavu na njegove grudi i osluškivao njihovu duboku tišinu.

Nije to moglo dugo da traje. Sudeći po dokumentima, moj otac je umro za dva-tri meseca. Sudeći po sećanjima, njegova smrt je dolazila izdaleka, kao putnik na sporom konju, kao veliki talas čija se razbarušena kresta nadvila nad nas poput kobre. Nikada nisam video kobru. Pričam sve ovo samo zato što verujem da se jednostavne stvari (smrt) mogu poništiti složenim strukturama (pripovedanje), iako je već odavno trebalo da uvidim da je jednostavnost zamršenija od svake složenosti. Nema većeg lavirinta od pravog puta koji spaja dva mala grada na obali iste reke.

Bilo kako bilo, moj otac je umro a ja sam nastavio da odlazim u Jerusalim. Jedne vedre noći, na primer, stajao sam na ravnom krovu katoličkog prihvatilišta i gledao u pravougaono dvorište obližnje arapske kuće. Vrata su bila otvorena, na njima je visila zavesa od raznobojnih perli, i svetlost je, u obliku izduženog trapeza, osvetljavala kameni basamaik i pohabane papuče. Drugi put, hodajući uz strmu uiliou, gledao sam u snažne butine žene koja je na glavi nosila kotaricu s voćem. Sve se izmenilo na nizbrdici. Sunce je zalazilo i njegovi zraci su se zavlačili ispod očnih kapaka. Setio sam se kako sam ušao u crkvu s belim zidovima: jedino je iznad oltara, uokviren krugom tamnije boje, bio naslikan Isusov lik. A u predvečerje, iznad bučne ulice, sedeo sam na terasi arapskog restorana i jeo lepinju sa humusom.

Sve se to pretvara u mrvice s neopisivim, ali dobro znanim, ukusom smrti. One noći kada je moj otac pretrpeo moždani udar, probudio sam se u vlažnoj telavivskoj noći i pokušao, onako u mraku, da odredim šta me je trglo iz sna. Čuo sam kako otac stenje, požurio da ustanem, i tada je prostor između naših ležajeva počeo da se uvećava. Mislio sam da beskonačno gacam kroz mrak, a možda sam samo trupkao u mestu.

Očev čaršav je poput letećeg ćilima lebdeo u vazduhu, i ono što mi je iz daljine izgledalo kao veslo bila je, u stvari, njegova ruka. Visila je pored kreveta, bela i nestvarna, a vrhovi prstiju su doticali pad. Sigurno je čuo kako mu prilazim, jer je okrenuo već izobličeno lice prema meni i podigao drugu ruku, ščepao me za majicu, privukao, šavovi su počeli da popuštaju, lepo se u mraku čulo kako se cepa tkanina. Morao sam da kleknem i njegova glava se našla na mom ramenu. Obujmio sam je i pod prstima osetio sitne kovrdže njegove kose. Pomislio sam kako bi bilo najbolje da na tom čaršavu izletimo kroz otvoreni prozor, pravo u noć, pravo do Jerusalima. Oduvek sam želeo da vidim Jerusalim sa velike visine.

Tada sam na trbuhu i butinama osetio pritisak njegove klonule ruke, i shvatio da se smrt već uselila u njega. Možda je tamo, u Tel Avivu, na obali Sredozemnog mora, trebalo da pomislim na račića u kućici puža: bila bi to prikladna slika života zaostalog u neživoj ljušturi tela. Umesto toga, u meni se ukazalo belilo jerusalimskog kamena, potom onaj nestvaran trenutak predvečerja kada se ceo grad pretvara u plamsavo zlato.

Čudno je to: ponekad, da bi nešto nestalo, dovoljno je zatvoriti oči; ponekad, međutim, treba ih otvoriti. Svet je ovaj dvoličan i nesavršen.

Nema u tome, siguran sam, nikakve utehe. Mesec dana kasnije, avionom Svisera, prevezao sam oca u Beograd. Nekada su Jevreje dovodili u Zemlju Izraela da bi tamo okončali život; sada ih odvode odande da bi ga okončali negde drugde. To je još jedna od mojih izmišljotina. U stvari, duša svakog Jevrejina umire u Jerusalimu, nije važno gde se telo nalazi. Telo mog oca smirilo se na jednoj beogradskoj klinici. Bio je kraj leta, početak rane jeseni, i još se moglo ići samo u košulji. Sećam se da sam se osećao lako, užasno lako; pomišljao sam čak da bih mogao da poletim. A onda je neko telefonirao i rekao da je on umro, i reči su odjednom postale sasvim nevažne.

POETIKA KRATKE PRIČE, PETI DEO

(Epilog)

Jednom sam vodio ljubav sa ženom kojoj su obe ruke bile u gipsu. Povremeno ih je spuštala na moja leđa, povremeno na čaršav, povremeno podizala iznad glave. U svakom slučaju, njihova nepokratnost je tvorila čudnovat nesklad s pokretima njenog tela, što nam je — ili bar meni — davalo poseban podsticaj. Kao da je ljubavni čin trebalo da spoji nešto što je razdvojeno, da oživi nešto što je — bar prividno, bar privremeno — mrtvo. Drugim rečima, ponadao sam se da će se sve ono što njeno telo upije u našem sjedinjavanju proširiti nekim nepredvidljivim putevima, i da ću sa same tačke vrhunca, negde duboko ispod sebe, ugledati kako joj se pomiču prsti.

Naravno, ništa se nije desilo. Prsti su joj ostali nepokretni, malo povijeni, malo stisnuti kao da na dlanu — tamo gde ga je presecao gipsani zavoj — drži gutljaj vode.

Posle sam joj pomogao da se obuče. Pridržavao sam je dok se uvlačila u farmerke, zakopčao joj prsluče i košulju, a onda sam dugo tražio papuče ispod kreveta. Potom sam skuvao kafu.

— Najgore od svega — rekla je — jeste to što zbog ovoga (podigla je ruke s gipsom u vazduh kao da ih do tada nisam video) ne mogu da pišem.

Nisam znao da je pisac.

Sedeli smo u dnevnoj sobi, koja je bila i njena radna soba. Na stolu je stajala pisaća mašina, zatim nekoliko knjiga, fascikle, duboka šolja s raznobojnim olovkama.

— Pokušala sam to da objasnim svojoj mašini. Da ti pokažem.

Ustala je, odgurujući se laktovima od naslona fotelje, i prišla stolu. Izvukla je stolicu, kancelarijsku stolicu koja se okreće, sela i zagledala se u mašinu.

Dugo smo tako ostali.

Mašina je bila stara, jedan od već zaboravljenih »olivetijevih« modela, ali je neko o njoj brinuo. Nigde prašine, masnoće ili gromuljica od papirnih vlakana. Na površini metalnih delova ona je sigurno jasno videla svoj lik.

U međuvremenu, u onom području neba koje je bilo omeđeno ramom njenog prozora, svašta se dešavalo. Prvo su proletela dva balona, potom mlažnjak koji je za sobom ostavljao gust trag, onda su počeli da se gomilaju oblaci, što je izazvalo pravi metež među lastama, pa se jedan golub u sporom padu prevrtao od gornjeg do donjeg ruba, a na kraju, u levom uglu, pokazao se Mesec.

— Ako tražim pravo osećanje — oglasila se žena — onda je to griža savesti.

Do tada sam već bio zaboravio o čemu razgovaramo. Mesečina je počivala na podu kao ustajala barica.

— Kada pomislim na sve priče koje su u meni i koje zbog ovoga (ponovo je podigla ruke u vazduh) ne mogu da zapišem, osećam se kao zločinac. — Polako je spustila ruke i pritom vrhovima prstiju prešla preko tastature. Slova su se usplahireno podigla, a onda su klonula na gumeno uzglavlje.

— To je samo stoga — rekao sam — što pisanje izjednačavaš s vrlinom.

Bila je to prva rečenica koju sam izgovorio otkako sam ušao u njenu spavaću sobu. Nije joj se dopala.

— Ako te udarim ovim gipsom — rekla je — otkinuću ti glavu.

Delovala je uverljivo. Već sam mogao da vidim kako mi se glava kotrlja po podu, preko prosute mesečine, i zaustavlja se ispod njenog radnog stola.

— Nisam tako mislio — rekao sam.

— Nego kako?

— Pisanije se ne može povezivati jedino s čistotom. U njega ulaze izvesna neodlučnost i neverica, onda strepnja, pa neki od mračnih aspekta duše. Pisanje je ravnoteža a ne kvarenje balansa između dobra i zla.

Uzbudio sam se i mlatarao mukama, čime sam verovatno hteo da pokažem svoju nadmoć nad njom. Njene ruke su i dalje, veoma mirne i veoma ubojite, počivale u njenom krilu.

— Grešiš — rekla je. — Pisanje je kao hodočašće, a hodočašće je kao uspon. Svejedno je šta je to: brdo, merdevine, stepenice, tobogan. Možda je najbolje da to zamisliš kao uglačani tobogan uz koji se penješ, dok ti noge svaki čas gube oslonac. Pisanje je planinarenje, veranje uz okomitu stenu, grozničavo traganje za i najmanjom pukotinom. Nema tu nikakvog silaska u mračne dubine, razmene duše s đavolom, kopanja ispod nivoa mora. Priča nije jezik niti sintaksa, a još manje tišina; priča je spokoj po završetku hodočašća. Ono što razmenjuješ s čitaocem jeste osećaj smirenja: možda si ga uzbudio, možda uznemirio ili nagnao na suze, ali ono što mu na kraju daješ jeste tanani osećaj mira, činjenica da je neko, negde na svetu, razumeo sreću ili bol. Razumeš?

Razumeo sam, ali nisam želeo da priznam. Negde u njenim rečima naslutio sam aluziju na moju naklonost metaproznom iskazu i osetio kako me obuzima plima nezadovoljstva. Osim toga, pomisao da ona, kao pisac, može da upotrebi svoje iskustvo sa mnom kao građu za ono što piše — šta ona, u stvari, piše? — činila me je nesrećnim. Ugledao sam, na tren, u krupnom planu, njene nepokretne prste.

I tu bi priča mogla da se završi. Od mnogih mogućih krajeva najbolji je svakako onaj prema kojem se pisac (muškarac) vraća kući, ulazi u radnu sobu, pali stonu lampu i počinje da prelistava svoje knjige i rukopise. Ponegde u njima pronalazi sunovrat, ponegde delikatan osećaj ravnoteže, ponegde maglovit nagoveštaj tajne, ali nigde spokoj. Otpor koji je osećao prema rečima pisca (žena) počinje u njemu da jenjava. Negde u dubini duše — ne, on briše tu rečenicu, kakva duša, kakvi bakrači! Dozvolio je da ga zanese vlastiti književni lik, i još dopušta da mu drži lekcije iz pisanja. Sve je trebalo da bude mnogo jednostavnije: pisac (muškarac) nije smeo da dozvoli drugom piscu (žena) da ga nadvlada, makar se on, tj. ona, poslužio neknjiževnim sredstvima. Pri pomisli na svoju pomisao pisac (muškarac) se zadovoljno smeška: postojalo je nešto u kakvoći kože tog pisca (žena) što bi ga sigurno navelo da joj se vrati. Ali, zašto orada oseća izvesnu nelagodnost kada se seti izrečenih reči? Zato što je ona ipak bila u pravu. Na tren on okleva: možda bi reč ipak trebalo da zameni rečju možda? Pisac (muškarac) podiže ruku prema telefonu i okreće broj drugog pisca (žena), ali pre nego što bilo šta uspe da kaže, čuje njen glas: »Znala sam da ćeš zvati.« Prekrasan kraj. Koji se raspada onog časa kada shvati da ruke u gipsu ne bi bile kadre za takav poduhvat. Previše je redova koje bi trebalo da obriše, a pritom mu ništa ne garantuje da neće obrisati neke od redova u kojima on prebiva. Uprkos svemu, on čvrsto stiska gumicu. Uostalom, nije li stvarnost sveta jedina stvarnost koja se doista nalazi u njegovim rukama? Pisac (žena) je bio u pravu: spokoj je jedino osećanje vredno našeg truda. Stoga se on saginje, žuri da sto pre izbriše ono što je stvorio — sebe, mene, vas — i trenutak kasnije sve postaje belo, prazno i spokojno, kao vreme, kao smrt

Snezni covek

David Albahari



   Reci su uvek sporije od istine.

   Ponekad je dobro otvoriti srce nepoznatim ljudima.

   Da sam mu prethodne veceri otvorio srce, sada ne bih mogao da
ga pogledam u oci.

   "Dosli ste ovamo da pisete", rekao je," i sve cemo uciniti da
vas nista u tome ne omete, ponajmanje uspomene". Nisam mogao da
se setim nijedne uspomene.

   "Ako drzava ludi, da li i ljudi moraju da polude?"
   "Zar mislite da se taj proces odigrava u suprotnom smeru: da
prvo polude ljudi, pa tek onda drzava?"

   Uvek ga je, naime, iznova cudilo kako se u tim neuspesnim zemljama
uspevala da stvori uspesna kultura, makar ona bila samo zbir
izuzetnih pojedinaca, onih koji su se izmicali neumitnoj sudbini...

   Neke stvari treba tako citati: rano ujutru, potom popodne, pa
uvece, pa u gluvo doba noci. Svaki put te reci, iako na izgled iste,
kazuju sasvim druge stvari. Ono sto je ujutru zabrana, uvece moze
da bude poziv; ostrine u podne obicno otupljuje negde oko ponoci;
po naglom budjenju, reci su samo ljuspe i zvone kao prazne kutije
od sardina.

   I najmanja sigurnost, pomislio sam, vise vredi od nesigurnosti.

   Ponekad verujem da ova zemlja uopste ne postoji, da smo je svi
zajedno izmislili, i da ce jednom morati da dodje trenutak kada
cemo uvideti da zivimo u praznini.

   Ranije sam mislio da je "daljina" samo druga rec za putovanje,
posle sam shvatio da se putuje iznutra, u sebi, i da spoljasnji
prostor nema nikakve veze s tim. Jedno vreme nisam verovao u daljinu,
kao sto neki ljudi ne veruju u boga; nista me nije moglo ubediti.
Potom sam "daljinu" poceo da zamisljam kao "bekstvo", a posto sam
o "bekstvu" uvek mislio kao u "utocistu", "daljina" se pretvorila u
neku vrstu "utocista", koje sam, s druge strane, uvek zamenjivao
recju "gost", ali ne u smislu "radost u kuci", nego u smislu
"tudjinac" ili, jos bolje, "covek pod nepoznatim krovom".

   Prevalio sam toliki put, pomislio sam, da bih svoj zivot sveo
na ono od cega sam hteo da pobegnem.

   Neka imena, naravno, ne znace nista; neka secanja su samo nacin
da se bolje zaboravi.

   Nikada niko nije uspeo da pobegne, jer bezi se samo od sebe, ni
od koga drugog.

   Ako zemlja u kojoj zivim, nije vise moja, a kuca u kojoj stanujem
pripada nekom drugom, ciji sam onda ja, kome pripada moje telo?

   ... stari svet je mrtav za sve njih, Evropa jos samo nama nesto
znaci. Ovo je novi svet, ovde niko nema razumevanje za oklevanje.
U Evropi, vazduh se dise, a ovde se vazduh jede. U Evropi zivi se
jedan zivot, a ovde se svako menja i svako, za vreme jednog zivota
prozivi najmanje cetiri. Kada se Evropa raspada, ljudi hodaju kao
muve bez glave, a ovde, ako se nesto ikada raspadne, samo promene
masku. U Evropi, samoca je oblik izgnanstva, a ovde je nacin zivota.
Niko odavde ne izlazi ziv.

Sudija Dimitrijević

(roman)

 
Sudija DImitrijević odgovara na anoniman telefonski poziv
Halo, reče sudija Dimitrijević. Sat na njegovom stolu pokazivao je 13:45. Petnaest minuta do povratka kući.

Sudija Dimitrijević? Glas je bio prigušen, skoro nejasan, ali nije nalikovao na šapat.

Da? Ko je?

Jedan vaš prijatelj.

Ko?

Glas ponovi, razdvajajući slogove: Jedan vaš pri-ja-telj.

Koji prijatelj, reče sudija. Vlado, jesi ti?

Ne, reče glas.

Aca?

Ne.

Čujte, uozbilji se sudija, ako mislite da imam vremena za --

Ne mislim, prekinu ga glas.

Šta onda želite?

Ne bi trebalo da se ljutite.

Šta želite? ponovi sudija.

Glas oćuta. Sudiji Dimitrijeviću nenadno se učini da do njega, kroz slušalicu, dopire muzika. Čvršće je pritisnu uz uvo, ali nije bio siguran. Možda je u susednoj kancelariji svirao tranzistor. Dakle? reče. O čemu se radi?

O vašem sinu.

Ne razumem.

Radi se o vašem sinu, potvrdi glas. O Andriji.

Sudija naglo viknu: Šta se desilo? Nije valjda...

Nije, reče glas.

Šta: nije?

Nije ništa.

Znate šta, reče sudija, nemam ja vremena za takve kao što ste vi, i spusti slušalicu.
 

2.

Sutradan, u 14:20, dok je sudija Dimitrijević oblačio kišni mantil stojeći kraj prozora, reski zvuk telefona bolno odjeknu u praznoj sobi. On oseti čudnu nelagodnost: njegovo radno vreme bilo je završeno, više se nije nalazio u svojoj kancelariji. Rešio je da ne odgovori. Dole, ispod prozora, ulica se sve više punila ljudima. Automobili su se s naporom probijali prema raskrsnici. Ako sada krene, možda će uspeti da stigne kući pre prave gužve. On potraži šešir i nađe ga na stolu, pored telefona. I dalje je zvonio. Sudija Dimitrijević izađe iz kancelarije i zatvori vrata za sobom. Zastao je i osluškivao. Telefon zazvoni snažno: jednom, drugi put, i njemu se učini da osoba koja zove zna da on sada stoji pred vratima i iščekuje tišinu. Sudija Dimitrijević se vrati u kancelariju i podiže slušalicu. Halo?

Dugo vam je trebalo da se javite, reče glas. Isti glas.

Molim, reče sudija.

Da li sada imate vremena za ovakve kao što sam ja?

Čujte, reče sudija, ja... Sada je bio siguran da čuje muziku, savremenu, bučnu, i hrapav glas pevača.

Radi se o vašem sinu ...

Šta o mom sinu? viknu sudija. Šta hoćete? Sinoć sam bio sa njim. Sve je u redu, zdrav je i--

Nisam ni rekao da je bolestan, to ste vi pomislili.

Šta je ako nije to?

Saslušajte me, reče glas, samo nekoliko trenutaka. To je sve.

Dobro, reče sudija. Samo da znate: ja sam upravo krenuo kući. Slučajno ste me zatekli ovde. Već sam se obukao.

Znam.

Tišina. Sudija Dimitrijević se nakašlja. Sa druge strane ponovo dopreše zvuci muzike, kao da je neko promenio ploču na gramofonu. Isti hrapavi glas pevača, ravnomerni udarci u bubanj.

Evo o čemu se radi, reče glas.

Da?

Nije u pitanju ni ucena, ni podvala, ništa slično tome. Želim samo da vam pomognem. Kao prijatelj. Možda ćete vi nekom prilikom moći da pomognete meni, je li tako? Prijatelj u nevolji je pravi prijatelj.

Ko je u nevolji? upita sudija. Vi?

Ne, reče glas. Ne ja. Vi.

Ja?

Vaš sin, bolje rečeno. Andrija.

Hoćete li već jednom da kažete šta je. O čemu se radi?

Hoću.

Dakle?

Vaš sin se drogira.

Sudija Dimitrijević spusti šešir na sto i lagano sede. Stolica zaškripa, a on opazi guste, crne oblake iznad obližnjih zgrada. Kiša je žestoko udarala o prozorska okna. Možda će biti najbolje da uzmem taksi, pomislio je. Ili da sačekam da prestane? Ali ko zna koliko ovo nevreme može da traje, možda čak -

Halo, reče glas, halo!

Tu sam, reče sudija.

Uplašio sam se da ste prekinuli vezu.

Nisam, reče sudija.

Znate, neki roditelji shvataju to olako, ne čine ništa da pomognu.

Mene interesuje, reče sudija, kako ste vi to doznali? Trudio se da govori mirnim glasom.

Nije važno. Znam.

Zašto bih vam onda poverovao?

Ne morate da mi verujete, reče glas.

Eto vidite.

Ali možete da se uverite.

Kako?

Vaš sin izlazi skoro svako veče i vraća se kad želi. Tačno?

Da.

Ne postavljate mu nikakve uslove. Imate poverenja u njega.

Tačno, reče sudija, ali ne vidim kakve -

Pratite ga jedno veče. Idite za njim i videćete gde ćete stići.

Sudija je ćutao.

Da li ste čuli za restoran "Zagreb"? upita glas.

Da.

Znate li gde je "Kolarac"? "Šumatovac"?

Da, reče sudida.

Prošetajte tom okolinom predveče, može vam koristiti.

Da, ali -

Videćete da govorim istinu, reče glas i prekinu vezu.

Čujte, reče sudija. Neodlučno je držao slušalicu među prstima. Onda je spusti na viljušku, usta, stavi šešir na glavu, i priđe prozoru. Ulica se šarenila od raširenih kišobrana; na nekim mestima već su se stvorile široke bare. Ipak ću uzeti taksi, reče glasno.

Pred vratima je zastao, ali telefon je bio nem. Kada začu nečije korake u hodniku, on strča niz stepenice, pridržavajući šešir levom rukom.

3.

Sudija Dimitrijević podiže ruku i taksi se zaustavi pred njim. Hvala, reče kada vozač otvori prednja vrata, sešću pozadi. Taksi krenu brzo, snažno, ali se skoro istog trenutka zaustavi pred semaforom.

Usrano vreme, reče vozač.

Sudija nije odgovarao. Onda podiže pogled i opazi vozačeve oči u ogledalu. Seti se da vozači vole da razgovaraju. Grozno je, reče, a umoran sam kao pas.

Vozač se osvrnu. Radite u sudu?

Da.

Baš me interesuje šta će biti sa ovom aferom oko "Adrije"?

Ne bih znao, reče sudija. Ja nemam veze sa tim.

Vi ste na običnim parnicama?

Da.

Na semaforu se upali zeleno svetlo. Gde ćemo? upita vozač.

U Zemun, reče sudija. Onda se seti: Ali čujte, prvo me provezite pored "Šumatovca". Želim nešto da vidim.

Nema problema, reče vozač.

Vozili su se dalje u tišini, kroz Takovsku i Ive Lole Ribara. Kiša je primetno oslabila, postala je sitna, neprimetna. Vozač je, s vremena na vreme, isključivao brisače, zatim ih ponovo uključivao uz nerazgovetno mrmljanje. Na nekoj raskrsnici, kada je morao da zakoči ispred mnogobrojnih pešaka, on glasno opsova. Hoćete li da stanem? upita kada su prošli zgradu Radio-Beograda.

Molim?

Da stanem pred "Šumatovcem"?

O ne, reče sudija. Samo provezite polako. Ne morate da stanete. Priljubio je lice uz staklo. Po stolovima na kojima su bile naslagane stolice dobovale su kapi kiše. Unutrašnjost restorana bila je mračna, nije mogao da vidi ima li nekoga unutra. U holu "Politike", naročito u oglasnom odeljenju, vrzmalo se mnoštvo ljudi. Možemo li sada da prođemo pored restorana "Zagreb"? upita vozača. Posle toga idemo u Zemun.

Zašto da ne, reče vozač. Kola pođoše brže. Skrenuli su desno, prošli pored Narodnog pozorišta, i zastali pred semaforom na uglu Knez Mihailove. Samo da provezem?

Da.

Kola se probiše kroz pešake, koji nisu obraćali pažnju na saobraćajne znake, i lagano prođoše pored restorana. Deo u kojem se sedi bio je pun: devojke opuštene kose, mladići s bradama, usamljene žene. U prednjem delu, sudija Dimitrijević uoči jednog ili dva Crnca, mladiće i devojke u hipi odeći, starce koji su rukom brisali usta. U jednom trenutku, učinilo mu se da je video Andriju, ali ubrzo posumnja. Odstraga, sa tom dugom kosom, svaki mladić je mogao biti on.

Vozite u Zemun, reče sudija i zavali se u sedište. Vrhovima prstiju pokuša da dotakne zatvorene kapke, ali nije mogao da ih pronađe.