Jer kako da u Danasu objaviš pozitivnu kritiku filma o ustaškom genocidu nad Srbima u Jasenovcu?

Komunisti su podigli spomenik, muzej i stavili jasenovac u udzbenike. Sta su tacno precutali?

Nije ništa novo da ljudi posle gledanja filmova ili pozorišnih predstava, naročito onih koji duboko poniru u ljudsku emociju i ponore čovečijeg zla, budu u nekom posebnom stanju i da im treba vremena da se priberu i svare ono što su videli. Sa projekcije filma "Dara iz Jasenovca" izašao sam ošamućen, a tokom gledanja se odigravalo nešto čudno: grč u stomaku nije dao suzama na oči. Bila je to teška, ali ubedljiva poruka i signal da su Predrag Gaga Antonijević kao reditelj, Nataša Drakulić kao scenarista i fenomenalna glumačka ekipa uradili nešto vrhunsko na jednoj od najskliskijih tema sa kojom su mogli da se uhvate ukoštac.

Šta vam kažu ostali ljudi koji su videli film?

– Dosta ljudi je videlo film i u Srbiji i u Americi i ljudi, uglavnom, plaču ili sa projekcija izlaze sa osećanjem ozbiljnog uznemirenja koji ih, čak, drži i naknadno. Dobijao sam pozive od ljudi i dva dana nakon gledanja filma koji mi kažu da još ne mogu da se oslobode vizija iz filma. Jednostavno, taj film udara poput tog ustaškog malja i sa gledaocem korespondira, pre svega, emocijom. Znači, sve reakcije idu u pravcu da je to jedan snažan, potresan, emotivan film koji nosi ogromnu dozu uznemirenja. Veliki problem i najveća odluka koju smo morali doneti pre snimanja bilo je kako to zlo prikazati a da ostane minimalno gledljivo. Jer, u pitanju su tako primitivni, barbaristički i monstruozni načini ubijanja ljudi da to nije bilo jednostavno pokazati. A moraš da ga pokažeš, jer je film o tome, ne možeš da se praviš da nije i da se sklanjaš. Nije to mjuzikl. U isto vreme, ako postane do te mere teško i degutantno gledati, rizikuješ da izgubiš publiku i ne možeš ispričati priču. Meni je pomoglo ovo moje američko iskustvo, jer sam znao i imao sam u sebi osećanje da smo sve odluke doneli kako treba. Potvrda je da je i u Americi film dirnuo ljudska srca, zovu me, plaču…

Govorite o Amerikancima ili o našim ljudima koji tamo žive?

– O Amerikancima isključivo. To su ljudi iz filmske industrije, iz distributerske kompanije koja će distribuirati film – tu je trideset ljudi gledalo film. Mi smo pre pet meseci počeli celu priču. Film je išao i po raznim organizacijama koje se bave Holokaustom, išao je kod mnogih mojih američkih kolega, onda kod prijatelja koji nisu iz filmskog sveta… Reakcije su bile nedvosmislene i identične: suze, emocije ali i razumevanje priče i ostanak sa filmom do kraja, što je, za mene, bilo najvažnije. To je značilo da ta teškoća, muka i teskoba i zlo nisu odbili ljude od filma. Mislim da smo u tome uspeli i to smatram, u smislu filmskog jezika koji smo koristili, našim najvećim dostignućem. Ispričali smo to zlo, ali je ono ostalo gledljivo. Doduše, s mukom ali, ipak, gledljivo.

Šta sa snimanja pamtite kao najteži momenat?

– Mogu reći, najteži mi je bio naš mali Budo, detence u ulozi Darinog brata, jer Budo ne može da glumi da plače ili spava u kadru. Moralo se da čeka da se to desi, pa da onda snimaš. Tako se dešavalo da nas 150 plus 200 statista čeka po četiri sata da se Budo probudi ili zaplače. Osim toga, nisi mogao da zameniš i snimaš neku drugu scenu, već mora sa Budom i tu nemaš kud. To najslađe stvorenje na svetu, taj naš mali Budo, bio je izvor i naših najvećih frustracija tokom snimanja.

Ko je dečak?

– Našli smo ga u Podgorici, ima ih trojica braće. Oni su tripleci. Mi smo tražili blizance a našli triplece, ali nismo koristili u snimanju drugu dvojicu. Hteli smo blizance, upravo iz praktičnih razloga, da kad ovaj spava, mi snimamo onog drugog. Međutim sa Budom i njegovom braćom to nije moglo – iako su slični likom, nisu identični. To su tri potpuno različita karaktera, a ovaj naš je nekako kao anđeo. Svi su drugačiji na svoj način, tako da nikakva zamena nije dolazila u obzir i sve smo snimali sa našim Budom. Inače, majka je bila tokom celog snimanja, otac je dolazio povremeno i beskrajno im hvala za sve.

Glumci, naročito Marko Janketić u ulozi Maksa Luburića i Igor Đorđević u ulozi ustaškog koljača Ante Vrbana, kao i ostali, vrlo su upečatljivi. Koliko im je bilo teško da igraju takve ljude, je li bilo otpora i da li je suvi profesionalizam mogao da “hendluje” tako mračne uloge?

– Oni su veliki glumci. Naravno, nije lako igrati ustašu jer ti posle to ostaje kao negativna identifikacija među publikom, ali oni su kao veliki profesionalci zagrizli taj veliki zalogaj i sažvakali ga do kraja. Obojica su briljantni u svojim ulogama kojima su uspeli da dočaraju tu jednu neverovatnu, suludu i morbidnu sliku strašnih zločinaca. Isto moram pohvaliti banjalučke glumce koji su bili fenomenalni, pa Nataša Ninković. Ako izuzmemo nju, nekako su mi Beograđani igrali ustaše, a Banjalučani Srbe.

Hoće li film biti prikazan u Hrvatskoj i kakve reakcije tamo očekujete?

– Ja ga nuditi neću, ali će ga američki distributer sigurno ponuditi, kao što će ga ponuditi svima u svetu. Osim teritorije Srbije i Republike Srpske sve je u njihovim rukama, a da li će u Hrvatskoj film uzeti, ja to ne znam. Mogu samo da kažem da je moj film “Spasitelj” sa Denisom Kvejdom zvanično, odlukom tamošnje vlade, zabranjen u Hrvatskoj. Ja o tome nisam pričao, ali sada moram to da kažem. Kakva će njihova reakcija biti ne znam, ali da sam na njihovom mestu ja bih film odmah prikazao. Gledali ste film i videli ste da pravi razliku između Hrvata i ustaša. Taj film ne podvlači sve pod zajednički imenitelj, već izdvaja ustaštvo kao jedan nacistički i fašistički pokret i njegovu genocidnu stranu. Ne znam, videćemo koja će biti reakcija, ja neću ni da se mešam. To je stvar “Juniverzal pikčersa”, koji je svetski distributer filma, i film će, ako ništa drugo, u Hrvatsku stići u paketu sa njihovim ostalim filmovima.