Endre Adi (1877-1919)

Rođak smrti

Ja sam rođak smrti.
Volim ljubavi koje ginu
I da poljubim svakog ko odlazi
U daljinu.



Volim bolesne ruže,
Žene kad od čežnje venu,
Volim sumornu, tmurnu
Maglu jesenju.


Volim kucanje tužnih satova,
Njihov samrtni, preteći krik:
Velike Smrti, svete Smrti
Nestalni lik.


Volim one koji putuju,
Koji plaču i bude se bez volje,
U hladnoj zori, pod injem
Sleđeno polje.


Volim umorno odricanje,
Plač bez suza, mir i odmorišta,
Mudraca, pesnika i bolesnika
Utočišta.


Volim onog ko se obmanuo,
Ko je posrnuo, pao i kleo,
Koji ne veruje, koji je tužan:
Svet ovaj ceo.



Ja sam rođak smrti.
Volim ljubavi koje ginu
I da poljubim svakog ko odlazi
U daljinu.

                                    (1907)

Naricati, naricati, naricati

Čekati, dok ponoćni zvon tinja,
Da se donese crna škrinja.


Ne pitati zbog kog je patnja,
Zvoniti dok ne mine pratnja.


Pod baldahinom i crnim velom
Nositi raspelo belo, pred opelom.


Pod teškim srebrom pognuti pleća,
Daviti se u dimu sveća.


S tamnim senama u boj stati
I tihe psalme zapevati.


Slušati orgulje pečalne
I zvona posmrtnih ječanje.


Kročiti preko zeva grobova
U pratnji slugu, božjih robova.


Mrznuti u začaranoj noći,
Gledati tuđeg mrtvaca u oči.


Drhtati na mesečini kobnoj,
Uzdisati na humci grobnoj.


Poreći prošlost, jecajući,
Zamađijano, klecajući.


Oprostiti svakom. Pokajnički
Grliti sanduk, očajnički.


Testament strašni sricati,
i naricati, naricati, naricati.

Marina Cvetajeva (1894-1941)

Gatanje

Ko što pred carevima i knezovima padaju zidine –
Spadnite, tugo-čame-gorčine,
S moje mlade rabe Marine
Pravovernice.


Prošumite poput prolećnih voda, kradom,
Nad mojom rabom
Mladom.
(Zlatan prsten ded u vodu baci,
Po grudima jajce kotrljaj u šaci?)


Od slatkih reči, od besa-nica,
Od groznih zmija, od groznica,
Od saveta družbenica,
Od čoveka od opaka,
Od mladih prijatelja –
Od starih kneževa –
Zaklanjam gospodaricu-kneginju,
Mladu moju, vernu moju rabinju.


(Nakloni lice,
Raspoli jajce!)


Nek rastu njeni dvorovi
Iznad snežnih litica,
Nek jure njeni putovi
Iznad oblaka-ptica.


Nek joj se zemaljski knezovi
Klanjaju sve dublje,
Nek joj u kesi zazvone
Zlatne rublje.


Rđa – s noža.
S tebe, gospoža,
Žal!

                                    (21. maj 1917)

* * *

                                     B. Pasternaku

Raz-stojanje: vrste, milje . . .
Nas su raz-stavili, raz-sadili,
Da bismo bili tihi ko dva siročeta,
Na dva razna kraja sveta.


Raz-stojanje: vrste, daljina sura . . .
Nas su razlepili, razlemili,
I nisu znali da je to – legura


Nadahnuća: žile i tetive . . .
Nisu nas zavadili – već razbili, žive
Raslojili . . .
            Uz zidove i rovove.
Raselili su nas, ko orlove –


Zaverenike: vrste, daljine . . .
Nisu nas rastrojili – samo su nas smutili.
Po čestarima zemljine širine
Nas su, kao siročiće, raz-putili.


Koji je već – koji – zar kraj marta?!
Razbili su nas – kao špil karata!

                                (24. mart 1925)

Pol Verlen (1844-1896)

Sentimentalni razgovor

U pustom parku, niz sleđene staze,
minuše načas dve čudne prikaze.


Oči su im mrtve, a usne im trome
jedva čujne reči sa naporom lome.


U pustom parku, niz sleđene staze,
dozvaše prošlost dve čudne prikaze.


- Da li se još sećaš davnog žara svoga?
- A zašto želite da se setim toga?


- Da l' zadrhtiš kada neko me spomene?
Da li u snu viđaš moju dušu? – Ne, ne.


- Ah! ti davni dani kad smo usne svoje
spojili u sreći! – Da, da, mogućno je.


- Sijaše nam nada sa neba modrine!
- Nada je odbegla u nebeske tmine!


Koračahu tako kroz travu svelu,
samo noć je čula reč im neveselu.

                                (1868)

U meni sve jače plače

                                Polako nad gradom daždi

                                                                         (Artur Rembo)

U meni sve jače plače
dok nad gradom kiša lije,
kakva se to čama stače
do srca što gorko plače?


O tiše, tiše, kiše,
po zemlji i po krovu!
Za srce što uzdiše
o tiše, pesmo kiše!


Plače, bez smisla plače
duša što je patnja kuša.
Zar neverstvo neko jače?
Zar bez smisla grca, plače?


Najgore su patnje, čame,
kad ne zna zašto, s čega,
bez ljubavi i bez čame
srce same tuge mame!

 OPROŠTAJ S MAJKOM

    Majko! Tvoj stakleni pogled dušu moju muti
    i režu mi zjene izlomljene bore...
    Skamenjena, modra, tvoja usna ćuti,
    a ja čujem tihe, nježne razgovore.


    Još jednom, majko, o još samo jednom
    tople prste ti u kosu mi uroni,
    da osjetim, majko, u tom jutru lednom
    žar ljubavi tvoje... I dok zvono zvoni,


    samo jednu riječ utjehe mi kaži,
    pa sklopi oko što u beskraj zuri,
    osjećam da taj pogled mene traži,
    dok niz svelo lice zadnja suza curi.


    O, ta bi suza htjela reći mnogo:
    poljubac majke što se na put sprema,
    i savjet prije no se kaže: "Zbogom..."
    nježnu ljubav majke koje više nema!

                                (OMLADINSKI POKRET, 1. april 1953)

   NA VEST O SMRTI GOSPOĐE M.T.

    Kakav dobro obavljen posao, Smrti,
    kakav uspeh,
    srušiti takvu tvrđavu!
    Požderati toliko mesa, skrckati toliko kostiju
    za tako kratko vreme.
    Potrošiti toliku energiju,
    brzo, kao kad se ispuši cigareta.
    Kakav je to bio posao, Smrti,
    kakva demonstracija sile.
    (Kao da ti ne bismo
    verovali na reč.)

                                (POLITIKA, 12. avgust 1989)

Mansarda

/satirična poema, 1962, (roman)/

Nećemo ugledati romantičnu ćeliju, kolibu i krovinjaru; pred nama će se uzdizati mnogospratna kamena zgrada; što viši spratovi, to se hladnije u njima zivi. Nemaština, jadi, nesreće, neznanje i bolest teraju čoveka sprat po sprat uvis. Dok je bio dole, njega je još zanimalo životno šarenilo, nekako je učestvovao u njemu, iako mu je često od rođenja bilo nerazumljivo i nedostižno (sa usponom civilizacije raste broj „neprilagodenih za život" — to se ne sme izgubiti iz vida). Ukoliko je život terao čoveka na sve veću visinu, njemu je poslajalo sve hladnije; utoliko je manje mogao da shvati život i da mu se prilagodi.
A. A. Blok


Euridika

Slušao sam kako plaču u noći nevidljivi vozovi i kako se rožnato lišće hvata noktima za zamrzlo, tvrdo tle.
Svuda su nas presretale gomile izgladnelih, čupavih pasa. Izlazili su iz tamnih kapija i provlačili se kroz uske tarabe. Pratili bi nas u velikim gomilama, nemo. Samo bi s vremena na vreme podizali k nama svoje sumorne, tužne oči. Imali su nekog čudnog respekta prema našim nečujnim koracima, prema našim zagrljajima.
Sa jednog tamnog drveta, čije su se grane nadvile preko plota, padale su na put neke krupne, modre jesenje šljive. Nikada nisam verovao da mogu da postoje u to doba jeseni tako tvrde i tako modre šljive. No u to vreme smo bili toliko zauzeti zagrljajima da nismo obraćali pažnju na tako nešto. Tek smo jedne noći, pri iznenadnom blesku farova nekog starinskog automobila, primetili kako čopor pasa, što nas je dotle pratio, nemo, gotovo pobožno kupi šljive sa šljunka na putu i iz blata u kanalu. Odjednom mi je postalo jasno zašto su psi tako nemi i pogruženi: te su divlje jesenje šljive stezale njihove glasne žice poput stipse. Čuo sam samo kako im krckaju pod zubima koštice kojima su zavaravali svoju glad. Izgleda, međutim, da su se i sami stideli od svega toga — čim je automobil bacio iznenadno svetlost svojih farova, oni su se skrili u kanal pored puta, a oni što nisu imali vremena da se sklone, ostali su na mestu, kao skamenjeni.
Čovek u kožuhu onda naglo zaustavi kola.
»Cudno«, reče, a ja nisam mogao da vidim kome se obraća. Verujem da u kolima nije bilo nikog, jer svetlo nije bilo upaljeno.
Onda čovek u kožuhu čučnu pored lešine i dugo ju je zagledao govoreći: »Cudno! Čudno!«
Mi smo se stisli uz napukli zid u senci, zaustavivši disanje. Videsmo još samo kako se čovek vrati u kola i upali farove.
Tek kada je automobil sišao niz ulicu, motor zabrekta. Tada mi je postalo jasno kako je čovek u kožuhu uspeo da iznenadi pse. Kola su se spustila niz ulicu bez svetla, na »lerlauf«, sa prepredenošću kakve divlje zveri: vetar je duvao u suprotnom pravcu.
Onda smo preskočili kanal i zaustavili se na onom mestu gde je malopre stajao auto. Oba
psa su ležala na desnom boku, gotovo simetrično jedan pored drugog. Jedan je bio stari buldog sa majmunskom njuškom koju su točkovi unakazili, a drugi jedan mali kineski pinč sa medaljonom oko vrata. Sagnuh se da pogledam ogrlicu. Na žutom medaljonu, ne većem od nokta, bilo je utisnuto:

Larron. Crimen amoris

Ponadao sam se da ću naći oglas u novinama i da ću moći da svedočim i da vratim medaljon vlasniku psa; ali nigde nisam mogao da pročitam takav oglas.
Zato sam jednoga dana, kada sam se uverio da nemam razloga da to zlato ne smatram ličnom svojinom, odneo medaljon kod zlatara.
»Larron znači lopuža«, reče zlatar ne dižući oči na mene.
Bio sam iznenađen,
»Tako se zvao moj pas«, rekoh da prikrijem svoju zbunjenost.
»Cudno!« reče on.
»Voleo je da krade šljive.«
»Šljive?« reče zlatar podižući oči.
»To ga je stalo glave«, rekoh.
»Čudno«, reče on. »I vi hoćete da vam od toga napravim prsten?«
»Da«, rekoh.
»Hm«, reče on. »Naravno, to je vaša stvar.«
Onda ja rekoh:
»Zar ne može od toga da se napravi jedan prsten?«

Nisam u to vreme obraćao pažnju na vozove. No oni su me mučili svojim jaucima a da nisam bio ni svestan toga. Postojalo je u meni neko mutno predosećanje, neki strah od njihovog zavijanja.
Ipak rekoh jedne večeri, i za mene samog iznenadno:
»Bojim se i pasa«, rekoh.
»Ti se ne bojiš ničega«, reče ona. »Ne treba da se bojiš.«
»Bojim se i psa«, rekoh.
»O!« reče ona; no nije mogla da nastavi. Čim je zaoblila usta da kaže »O«, ja sam već prilepio svoje usne za njene, tako da nam je poljubac imao tamni prizvuk nekog kajanja, nekog muklog, dugog o ... o... o koje se nadimalo i.tanjilo dok ne bi prslo, sa lakim praskom, poput mehura.
»O!« reče ona opet i glas joj je sada bio tamniji, pijaniji.
»Šta ti je večeras?« reče.
»Nisam smeo to da kažem. Nisi smela da mi dozvoliš da to kažem.«
»Sta?« reče ona.
»To, za vozove i pse. Nisam smeo da to izgovorim. Da nisam rekao, sada ne bih ni mislio na sve to.«
Ležali smo na suvom lišću pored železničkog nasipa.
Nikada nisam mogao da objasnim šta se to zbiva u meni. Cim bih osetio po lakoin podrhtavanju tla da se bliži voz, obuzimao me mužjački nagon i neki strah, neki nespokoj koji me je terao da poletim pod točkove.
»Zagrli me«, rekoh, »snažno.«
»Opet se bojiš?« reče ona. »Ovde nema pasa. Ili si čuo nešto?«
»Da«, rekoh. »Krckanje semenki pod očnjacima.«
»To nadglednik pruge obilazi šine.«
»Ne«, rekoh. »Grli me samo snažno.«
Kada je voz protutnjao pored nas, podižući u kovitlacu svelo lišće što smo ga zgrnuli na gomilu, drhtao sam na granici nesvestice. Zatim, naglo, i neobjašnjivo, počeh da grcam.
»Vidi!«, reče ona, »vidi!«
Bilo je dovoljno tamno da nisain morao da crvenim. Uostalom, nisam se ni stideo toga što plačem. Pomišljao sam da joj izmislim neko objašnjenje, no i od toga sam odustao. Čak mi se sviđalo što sam plakao pred njom.
»Vidi, ludo!« ponovi ona. »Vidi šta sam našla.«
Tek tada otvorih oči.
Držala je na dlanu jednu plavokosu krpenu lutku. Opipah sa dva prsta lutkinu cicanu haljinu, zatim zavrnuh suknjicu i nasmejah se.
»Ovo je naša beba«, rekoh. »Bezgrešno začeće.«
»Ti mi se rugaš«, reče ona.
»Ne rugam se.«
»Dobro«, reče ona. »Da je krstimo.«
»Ne«, rekoh. »Da je bacimo pod voz! Ima njušku kao onaj buldog što ga jezgazioauto.«
Ona se začas zagleda u lutkino lice, zatim lako kriknu i zavitla je preko nasipa.
Osetio sam samo kako mi strugotina iz lutkine utrobe zasu lice poput peska.
»Čudno«, reče ona kada mi se otkinu sa usta.
»Da«, rekoh. »Sta je čudno?«
Ležala je na leđima u svelom lišću, zagledana u tamno noćno nebo.
No sve je to između nas počelo mnogo ranije.
U to vreme, kada mislim da sam je prvi put sreo, grozničavo sam tražio neke odgovore od života, tako da sam sav bio zaokupljen samim sobom, to jest pitanjima života.
Evo nekih od pitanja na koja sam tražio odgovore:
— besmrtnost duše
— besmrtnost seksa
— bezgrešno začeće
— materinstvo
— očinstvo
— otadžbina
— kosmopolitizam
— pitanje ishrane i
— pitanje organske izmene materije
— metempsihoza
— život na drugim planetama i
— zvezdama
— starost zemljina
— razlika između kulture i civilizacije
— rasno pitanje
— apolitičnost ili angažovanost
— dobrota ili bezobzirnost
— Natčovek ili Svečovek
— idealizam ili materijalizam
— Don Kihot ili Sančo Pansa
— Hamlet ili Don Žuan
— pesimizam ili optimizam
— smrt ili samoubistvo itd, itd.
Ovi i još desetak ovakvih problema stajali su preda mnom kao četa ćudljivih i ćutljivih sfinga. I tako, baš kada sam stigao do problema broj devet — pitanje ishrane — pošto sam osam prethodnih rešio na ovaj ili onaj način, pojavi se i to poslednje, u nizu, pitanje: — pitanje ljubavi ...
Raščlanjeno na svoje sastavne delove, to pitanje — u konkretnom slučaju — imalo je ove determinante:
Pitanje: Kakve su boje njene oči?
Pretpostavke: zelene, modre, modrozelene, boje zrelih maslina, akvamarinske, kao vecernje nebo nad Jadranom, nad Madagaskarom, nad Odesom, nad Celebesam; kao more kod Brača, kod Rta Dobre Nade itd.
Pitanje: Boja njene kose?
Pretpostavke: smeđa, plava, vilinska kosa, kosa vivijane, boje zrele mesečine, čistog sunčanog lana, sunčanog dana ...
Njen glas?
Srebrne harfe, viole sa sordinom, renesansne laute, glas švedske gitare sa trinaest žica, gotskih orgulja ili minijatumog klavsena, violinskog stakata, molskog arpeggia na gitari . . . .'
Njene ruke, njena milovanja? Njeni poljupci? Grudi, bedra, bokovi?