Enciklopedija mrtvih



    "Carstvo nebesko počiva na temeljima od laži – nastavlja Simon, pogledavši u nemilosrdno sunce – a krov mu je na dve vode, od laže i paralaže. I njihovi su spisi sastavljeni od lažnih reči i lažnih zakona, svaki je zakon po jedna laž: deset zakona, deset laži... Nije im dovoljno što je taj njihov Elohim tiranin i osvetoljubiv i zao kao kakav zli starac, nego još treba da mu se divite, da padate pred njim na zemlju ničice, da ne mislite ni na šta drugo do na njega! Da ga nazivate, tog tiranina, jedinim i svemogućnim i pravednim! I da se pokoravate njemu jedinome! O, narode samarijski, kakvi su to šarlatani koji te posećuju, koji ti pune uši lažima i lažnim obećanjima? Oni su prisvojili za sebe njegovu milost, a od vas traže da mu se pokoravate bez roptanja, da snosite sve nevolje života, rane, bolesti, trešnje, povodnje, kugu, a da ga pri tom ne kunete. Zašto bi inače zabranjivali da mu uzimate ime u usta? Laž je, velim, narode samarijski, sve što vam propovedaju Petar i Pavle, sve je to laža i paralaža njihovih učenika, sve je to strašna i golema podvala! Zato: ne ubij! Jer ubijanje je njegov posao, tog njihovog Jedinog i Svemogućeg i Pravednog! Njegovo je da kolje i da ubija decu u kolevci, majke pri porođaju i starce bezube! To je njegov zanat; zato: ne ubij! To je njegovo i slugu njegovih da ubijaju! Oni su jedini pozvani za to! Oni su određeni da budu vukovi, a vi da budete ovce! Stoga se, narode samarijski, prepusti njihovim zakonima!... I zato: ne bludniči, da bi mogli oni da odvode za sebe cvet tvojih devojaka! I zato ne zavidi bližnjemu svome, jer nemaš šta da mu zavidiš! Oni traže od tebe sve, dušu i telo, duh i misao, a zauzvrat ti daju obećanja; za tvoju sadašnju pokornost, i tvoju sadašnju molitvu i tvoje sadašnje ćutanje daju ti šarenu lažu obećanja, obećavaju ti budućnost, budućnost koje nema..."

*

    "... A sad me pusti da skupim svoju snagu, da saberem svoje misli u jednu žižu, da pomislim svom silinom na užas zemaljskog življenja, na nesavršenstvo sveta, na mirijade života što se razdiru, na zveri što se međusobno kolju, na zmiju koja peči lane što preživa u hladu, na vukove koji razdiru jagnjad, na bogomoljke što ubijaju svoje mužjake, na pčele što umiru posle uboda, na bol majki koje nas rađaju, na slepe mačiće što ih deca bacaju u reku, na užas riba u utrobi ulješure, na užas ulješure kad se nasuče na obalu, na tugu slona koji mre od starosti, na kratkotrajnu radost leptira, na varljivu lepotu cveta, na kratkotrajnu varku ljubavnog zagrljaja, na užas prolivenog semena, na nemoć ostarelog tigra, na trulež zuba u ustima, na mirijade mrtvog lišća što se taloži u šumama, na strah tek izleglog ptića koje majka istiskuje iz gnezda, na paklene muke gliste koja se prži na suncu kao na živoj vatri, na bol ljubavnog rastanka, na užas gubavaca, na strašnu metamorfozu ženskih sisa, na rane, na bol slepaca..."

*

    "Svaka je zemlja zemlja i svejedno je gde čovek seje. Prava je zajednica kada se čovek i žena izmešaju."
    "Svaki čovek i svaka žena?" upita Petar i umalo se od čuđenja ne obrnu.
    "Žena je urna blaženstva", reče Simon. " A ti, kao svaki smetenjak, jednako zatvaraš uši kako ih ne bi zagadio hulom, i sklanjaš pogled ili bežiš kad nemaš šta da odgovoriš."
    Tu sledi duga teološka rasprava o Elohimu, o kazni, o kajanju, o smislu života, o odricanju, o duši i telu, sve to izmešano skolastičkim dokazima i citatima na hebrejskom, grčkom, koptskom i latinskom.

    "Duša je alfa i omega", zaključi Petar. "Dobro je ono što godi Bogu."

    "Dela nisu dobra ili loša po sebi", reče Simon. "Moral određuju ljudi a ne Bog."

    "Dela milosrđa jesu zarok večnosti", reče Petar. "Čuda su dokaz za one koji još sumnjaju."

    "Može li vaš Bog da popravi oštećenje jedne device?" upita Simon, pogledavši svoju pratilju.

    "On ima duhovnu moć", reče Petar, očigledno zbunjen tim pitanjem.

    Sofija se smeškala dvosmisleno.

    "Da li ima, hoću da kažem, fizičku moć?" nastavi Simon.

    "Ima", reče Petar bez oklevanja. "Onaj koji je izlečio gubavce, onaj koji je..."

    "... Pretvorio vodu u vino et caetera et caetera", prekide ga Simon.

    "Da", nastavi Petar. "Njegov zanat su čuda i ..."

    "Mislio sam da je njegov zanat stolarstvo", reče Simon.

    "I milosrđe", reče Petar.

    Najzad, razljućen zbog tolike Petrove tvrdoglavosti i upornog pozivanja na Njegova čuda, Simon reče:

    "Mogu da učinim čuda kao taj vaš Nazarećanin."

    "Lako je to reći", uzvrati Petar i glas mu zadrhta.

    "On je naučio na egipatskim vašarima razne veštine", reče jedan od Petrovih učenika. "Treba se pribojavati podvala."

    "I vaš je Nazarećanin – kako se ono zvaše? – mogao da nauči egipatske magije", reče Simon.

    "Čudo se zbilo više puta", reče Petar.

(Simon Čudotvorac)



    .... Ali ono što čini tu enciklopediju jedinstvenom na svetu – ne samo zato što je unikatna – to je način na koji su opisani ljudski odnosi, susreti, pejzaži; ono obilje detalja od kojih je sastavljen ljudski život. Podatak (na primer) o njegovom mestu rođenja, potpun i tačan ("Kraljevčani, opština Glina, srez sisački, oblast Banija") popraćen je još i geografskim i istorijskim pojedinostima, jer tamo je sve zapisano. Sve. Predeo njegovog rodnog kraja dat je tako živo da sam se, čitajući, prelećući zapravo redove i pasuse, osećala kao da sam bila tamo, u srcu tog predela: sneg na vrhovima dalekih planina, gola stabla, zaleđena reka po kojoj, kao na Brojgelovim pejzažima, promiču na čkaljkama deca, među kojima sam videla jasno i njega, svog oca, mada tad još ne bejaše moj otac, nego samo onaj koji će biti moj otac, onaj koji je bio moj otac. – Zatim bi predeo naglo ozeleneo, buknuo bi cvet na stablima, ružičast i beo, procvetavaju na moje oči bokori gloginja, sunce preleće iznad sela Kraljevčani, zvone zvona sa seoske crkve, muču krave u štalama, a na prozorima kuća sja rumeni odraz jutarnjeg sunca i topi ledene stalaktite na oluku.
    Onda sam videla, kao da se sve to na moje oči odvija, kako se kreće ka seoskom groblju pogrebna povorka. Četvorica gologlavih muškaraca nose čamov sanduk na ramenu, a na čelu povorke korača, sa šeširom u ruci, čovek za koga znam – tako i piše u Knjizi – da je moj deda po ocu Marko, muž pokojnice koju ispraćaju na večni put. Tu stoji sve i u vezi s njom, uzrok bolesti i smrti, godina rođenja, tok bolesti. I piše u čemu je sahranjena, ko ju je okupao, ko joj je stavio novčiće na oči, ko joj je vezao bradu, ko je sanduk tesao, gde je stablo posečeno. Mislim da iz ovoga možete naslutiti, bar približno, količinu informacija koju unose u Enciklopediju mrtvih oni koji su uzeli na sebe težak i hvale dostojan zadatak da zabeleže – bez sumnje objektivno i nepristrasno – najviše što se može zabeležiti o onima koji su završili svoj zemaljski put i uputili se ka večnom trajanju. (Jer oni veruju u čudo biblijskog uskrsnuća, i ovom golemom kartotekom samo pripremaju dolazak tog časa. Tako će svak moći da pronađe ne samo svoje bližnje nego, u prvom redu, svoju sopstvenu zaboravljenu prošlost. Ovaj će registar tada biti velika riznica sećanja i jedinstven dokaz uskrsnuća.) Očigledno, za njih nema razlike, kada je u pitanju život, između nekog banijskog trgovca i njegove žene, između seoskog popa (a to je bio moj pradeda) i seoskog zvonara, nekog Ćuka, čije je ime takođe zapisano u knjizi o kojoj govorim. Jedini uslov – to sam odmah shvatila, jer mi je izgleda ta misao došla još pre nego što sam i uspela da je proverim – da bi se ušlo u Enciklopediju mrtvih jeste da onaj čije je ime tu zapisano ne bude zastupljen ni u jednoj drugoj enciklopediji. Ono što mi je zapelo za oko pri prvom pogledu, dok sam prelistavala tom "M" – jedan od hiljadu tomova na to slovo – jeste odsustvo poznatih ljudi. (To sam začas proverila, okrećući promrzlim prstima stranice, tragajući za imenom mog oca.) U Enciklopediju ne bejaše, kao posebna jedinica, unesen ni Mažuranić, ni Mejerholjd, ni Malmberg, ni Maretić, iz čije je gramatike moj otac učio, ni Meštrović, koga je jednom video na ulici, ni Maksimović Dragoslav, strugarski radnik, kojeg je poznavao moj deda, ni Milojević Tasa, prevodilac Kauckog, s kojim je moj otac razgovarao jednom kod "Ruskog cara". Enciklopedija mrtvih delo je neke sekte ili verske organizacije koja je u svom demokratskom programu istakla egalitarističku viziju sveta mrtvih - bez sumnje inspirisanu nekom od biblijskih postavki – a sa namerom da se ispravi ljudska nepravda i da se svim Božjim stvorenjima da jednako mesto u večnosti. Shvatila sam uskoro i to da Enciklopedija ne seže u daleku tamu istorije i vremena, nego da počeci ove knjige datiraju negde posle 1789. Ova čudna eruditna kasta mora da ima svuda po svetu svoje privrženike koji riju po čituljama i po biografijama ljudi, uporno i diskretno, a zatim obrađuju podatke i dostavljaju ih ovoj centrali koja se nalazi u Stokholmu. (Nije li možda, pitala sam se na trenutak, i gospođa Johanson njihov adept? I nije li me dovela u ovu biblioteku – pošto sam joj poverila svoju nesreću – da bih otkrila Enciklopediju mrtvih i našla u njoj zrno utehe?) To je sve što mogu da znam, da slutim o njihovom radu. Razlozi njihovog tajnog delovanja mislim da se mogu otkriti u dugoj tradiciji crkvenih progona, a s druge strane, rad na enciklopediji kao što je ova zahteva izvesnu razumljivu diskreciju, kako bi se izbegao pritisak ljudske sujete i sprečio pokušaj korupcije.

*

...Jer – a to je mislim osnovna poruka sastavljača Enciklopedije – nikad se ništa ne ponavlja u istoriji ljudskih bića, sve što se na prvi pogled čini da je isto jedva da je slično; svaki je čovek zvezda za sebe, sve se događa uvek i nikad, sve se ponavlja beskrajno i neponovljivo. (Stoga sastavljači Enciklopedije mrtvih, tog veličanstvenog spomenika različitosti, insistiraju na pojedinačnom, zato im je svako ljudsko stvorenje svetinja.)

(Enciklopedija mrtvih)

Gorki talog iskustva



    Nauka, nauke zapravo, svojim su čudima i obmanama pridobile svet: svet o naukama zna isto toliko malo koliko i o umetnosti, ali u čuda nauke veruje, kao što je verovao, i veruje još uvek, u Hristova ili derviška čuda. Futurologija, astronomija, eugenetika, seksologija, kibernetika, hibernacija i druga čuda, zajedno sa atomskim čudom, prikazali su svetu neka od svojih čudesa, kao što ih je Hristos pokazao nekad svetu, pretvorile su vodu u vino, ali i vino u vodu, i već svako se dete bavi futurologijom, a da pri tom ne zna o svetu u kojem živi ništa, njegovo saznanje ne ide dalje od tog poverenja u nauku, jer to današnje dete, hoću da kažem današnji čovek, video je poneko od čuda te nauke; što se tiče astronomije, video je mesec izbliza, što se tiče eugenetike, vidi kako deca narastaju, "pa su nekoliko santimetara viša od svojih dedova", svedok je tzv. seksualne revolucije ili čak i njen učesnik, sociologija mu je odgovorila jasno na sva pitanja, jasno da jasnije ne može biti, dva puta dva jesu četiri, progresivni pobeđuju, nazadni su pobeđeni ili biće pobeđeni još koliko sutra, kibernetika je neka vrsta usavršene računaljke naših očeva, hibernacija je besmrtnost bogatih, sutra već pristupačna i nama, a atomska bomba je probušila obraz čovečanstva, kao obraz fakira ili derviša, bezbolno, bez krvi, za tili čas, i time potvrdila da su čuda nauke jedina čuda, a, eto, srce se čovekovo presađuje s jednog čoveka na drugog, s mrtvog na živog, i uskoro će to srce, tako bar tvrde, biti zamenjeno svinjskim srcem i čovek će početi da rokće kao svinja. A tom današnjem čoveku, koji veruje slepo u sva čuda nauke, sve je odjednom postalo jasno, nema više problema na ovom svetu ili ih bar neće biti sutra, i njemu je svejedno, kao što je svakom dobrom Hrišćaninu svejedno što su se ribe umnožile u znaku hristovskog čuda samo jedan jedini put, pa mu je svejedno što uz optimistička nagađanja futurologa o našoj svetloj budućnosti stojimo i dan-danas u potpunom mraku što se tiče bitnih pitanja čovekovih: Odakle smo? Ko smo? Kuda idemo? Ko smo i odakle smo u mraku kosmičkih prostranstava, odakle smo to došli na svet sa ovom svešću o svetu, i da, dakle, živimo u najdubljem mraku teorija i nagađanja a da nam nauka tu ništa ne može pomoći, ni biologija, ni astronomija, ni genetika, ni evolucija čak; kao što mu je svejedno što uz astronomiju, koja je stekla puno poverenje svih, mi još uvek živimo u znaku astrologije, i što umesto u zvezde mi buljimo u astrološke kalendare, a moderne žene, kao znak svoje emancipacije i svog "poverenja u nauku", kao i poslovni ljudi i "umetnici" i dan-danas svoj dan ne započinju a da nisu pogledali u svom astrološkom kalendaru kako im se piše u taj dan, zdravlje – poslovi – ljubav; poverenje u nauku, slepo poverenje, a da pri tom, uz seksualnu revoluciju u koju verujemo slepo, slepo se rastržemo od ljubomore i od ljubavi, novine su pune krvavih zločina u znaku seksualne revolucije, godišnje su bar dva muškarca kažnjena najokrutnijom kaznom od seksualno prosvećenih žena koje isteruju svoja praiskonska prava nožem ili oštrom britvom, kao u kakvoj grčkoj tragediji, sociologija postaje svojina svih, kafane su pune socijalnih teorija zasnovanih na novinskim člancima, a da, pri tom, sagovornici o sociologiji znaju upravo samo toliko koliko su pročitali u novinama, dva puta dva jesu četiri, jedan plus jedan jesu dva, starost se pobeđuje pilulama protiv zaboravnosti (čudo nauke!) i uspešno savlađuje sistemom gospođe Aslan, sistemom koji se, u divotnoj koordinaciji svih nauka, može kupiti ispod ruke u parku kod Pravnog pod nazivom gerovital, što je pak u tesnoj vezi sa seksualnom revolucijom, i sa hibernacijom (hibernacija spolova), još kad nam doktor Bernar, ili neki drugi doktor, presadi svinjsko srce, moći ćemo da rokćemo kao svinje! U čuda nauke, dakle, ne možemo sumnjati, i čemu tu onda filozofirati, čemu tu onda mudrovati i zanositi se glupostima, gubiti svoje dragoceno vreme iskustvom filozofije koja je pokazala svoj potpun debakl, i poezije koja je posle osvajanja meseca, pogotovo od tada, postala sasvim besmislenom. Jer pevati bez čarolije meseca, priznaćete, nije baš mudro a ponajmanje savremeno. No upravo zbog svih ovih čuda nauke, i uprkos njima, iskustvo nas umetnosti uči jedinom mogućnom saznanju, uči nas sumnji, umetnost je, po Paundu, "antena vrste", i umetnost je, umetničko saznanje, još poslednja instanca, poslednje utočište ljudskog duha. Kad budu svi roktali svojim svinjskim srcima, poslednji koji će još gledati ljudskim očima i osećati ljudskim srcem biće oni kojima ne bejaše strano iskustvo umetnosti.

(1973)

*

     Ideologije ovog veka uništile su živote pojedinaca, stotine hiljada, miliona. U čemu vi vidite metafizičko određenje čoveka?

    Polazim od toga da mi ništa ne znamo. Metafizika je neka vrsta poezije u prozi. Čovek je nepoznata veličina. Ne znamo odakle dolazimo, ne znamo kuda idemo i ne znamo zašto postojimo. Religija, filozofija i poezija pokušavaju da daju odgovor na to pitanje. Kad kažem poezija, imam na umu književnost u celini. Ali, ni religija, ni filozofija ni poezija nisu u stanju da nas svojim odgovorima ubede. U sva tri slučaja imamo posla samo s formama poetske transformacije našeg traganja za odgovorom na ta egzistencijalna pitanja. Nauku, ovom prilikom, izostavljam. Ali, i nauka za koju mnogi još uvek misle da će pre ili kasnije rešiti sve suštinske probleme, predstavlja, u krajnjoj liniji, samo još jedan poetski pokušaj da se razumeju ljudi i stvari.
    Mi boravimo u nepoznatom, kao na početku sveta ili na početku čovekovog postojanja. Ideologije su nastale da bi ispunile tu prazninu. One su najjednostavniji način da se čoveku stvori utisak kako su svi problemi egzistencije i postojanja savladani. Na tome se zasniva veliki uspeh ideologija, ili tačnije: na tome se zasnivao njihov veliki uspeh. Jer, danas se, kao što sam već rekao, vraćamo religiji, mitu.

    U tom kontekstu hteo bih da razgovaramo o još jednom "aspektu verovanja", o vašem verovanju u "moć knjige". Kako stoji stvar s tom "moći knjige"? Koji su činioci presudni za to da jedna knjiga "ima moć"?

    Tim pitanjem bavio sam se još u Enciklopediji mrtvih. Nije opasno čitati mnogo knjiga, opasno je čitati jednu jedinu. Ljudi koji su pročitali samo jednu knjigu – bila to Biblija, Koran, ili Mein Kampf – najžešći su fanatici religioznih ili političkih verovanja. Problem, međutim, postoji i ako posmatramo ukupno dejstvo književnosti na čoveka. Uzmimo Nemce: istorija pokazuje da oni spadaju među narode s najvišim nivoom kulture. Nemci imaju pisce svetskog ranga, i mnogo čitaju. Ali, iako su imali Getea, Šilera, Herdera, Lesinga, Hajnea i Kanta, kod njih je nastao nacizam, oni su stvorili koncentracione logore uništenja, ubijali Jevreje i ostale pripadnike "nižih rasa". To što su čitali pomenute autore, što su vaspitavani u humanističkom duhu nije predstavljalo nikakvu prepreku njihovom padu u varvarstvo.
    Krajnje je problematična i teza da pisci svojim knjigama u načelu služe nekoj "dobroj stvari". Kojoj "dobroj stvari" služe? Mnogi pesnici i pisci su svojim poemama i romanima uvek iznova izdavali humanističke ideje i ideale – u Nemačkoj, u Rusiji, i drugde. Pisali su laži koje je izrodio njihov revolucionarni romantizam. Taj revolucionarni romantizam rasplamsavao je u njihovim mozgovima imaginaciju koja im je omogućavala da laž prikazuju kao istinu.
    Verujem da za samoga sebe mogu da kažem da svojim knjigama nikada nisam izdao istinski ljudske ciljeve. Da ih ne bi izdao, svaki pisac svestan svoje odgovornosti mora tragati za formama umetničkog izraza koje mu omogućavaju da nađe istinu - bile te forme autobiografske ili dokumentarističke. On mora dobro da se čuva imaginacije na koju je uticala ideološka ili revolucionarna vera.

    Gospodine Kiš, jednom ste govorili o svom "pesničkom pogledu na svet", o svom "tragičnom osećanju života". Smatrate li da je život apsurdan, kao što bi se moglo pretpostaviti po sudbinama koje slikate u svojim knjigama?

    Za život jednog čoveka sigurno nije mnogo podsticajno da se prepušta nekom pesimističkom osećanju. Ali, za mene je van sumnje da nad ljudskim životom uopšte počiva senka duboke tragike. Već sam rekao: mi ne znamo odakle dolazimo, i još manje znamo kuda idemo – od jednog ništavila drugome. Između jednog i drugog, moramo da se nosimo s problemima egzistencije, starenja, bolesti i s nizom drugih stvari. Postoji, reklo bi se, samo jedna stvar koja nam daje izvesnu utehu: to je ljubav. Čak nam i tragična ljubav pruža utehu.
    Mi pisci smo privilegovani, za nas postoji još i književnost, umetničko stvaralaštvo; ono nam daje iluziju da ne živimo uzalud, bez smisla, da u svom životu ostvarujemo nešto suštinsko. Možda postoje i druga rešenja, druge iluzije, recimo religija. Što se mene tiče, ja ni u kom slučaju ne osporavam da na svet gledam s pesimizmom, a znam da nešto od tog pesimizma izbija i iz mojih knjiga: uprkos njihovom ironičnom aspektu, čitalac često oseća strah. Možda je taj pesimistički odjek, koji plaši slabe, razlog što moja dela nisu tako popularna kao dela nekih drugih autora.

   S obzirom na svoja iskustva s totalitarnim ideologijama i sistemima našeg stoleća, vi u svojim knjigama žestoko branite jedinstvenost i singularnost čoveka. Slažete li se da ljudska individualnost danas i na Istoku i na Zapadu u podjednakoj meri ugrožava nadmoć kolektiva?

    O tom problemu danas mislim nešto drugačije nego pre deset godina. Dozvolite da vam što mogu jasnije izložim svoje stanovište. Svaka totalitarna ideologija razara ljudskost, a istorijsko iskustvo poučava da čovek u uslovima neslobode razvija bitno radikalnije, egoističnije mehanizme za sprovođenje i očuvanje svojih interesa nego u liberalnoj državi koja normalno funkcioniše. S druge strane, u ljudima koji su prinuđeni da žive pod vladavinom totalitarnih sistema često se razvijaju kvaliteti i vrednosti koji se bez pritiska ekstremnih situacija nikada ne bi razvili.
    Prilično dobro poznajem sovjetsku kulturu i književnost. Na njihovom primeru može se jasno pokazati kako totalitarni pritisak na jednoj strani izvlači na površinu negativna ljudska svojstva, ono varvarsko, dok na drugoj podstiče čoveka na najherojskije napore. Nadežda Mandeljštam, udovica pesnika Osipa Mandeljštama, koga su ubili Staljinovi dželati, na veličanstven način reprezentuje mnoge druge ruske pesnike, pisce i intelektualce koji nisu izdali svoje drugove – uprkos teroru kojim su bili okruženi i koji nije zaobišao ni njihove živote. I ja se tu pitam nisu li poezija, književnost, kultura bile oni činioci koji su sačuvali te ljude od izdaje.
    No, u isti mah se postavlja pitanje nije li upravo odsustvo poezije u metaforičkom kao i u direktnom smislu reči bilo uslov da se rodi slobodan čovek Zapada, makar i po cenu da mu to oduzme dušu.
    U svakom slučaju, suviše bismo pojednostavili stvari ako bismo tvrdili da je potlačeni čovek suštinski rđav, dok je slobodan čovek suštinski dobar. Stvari ne stoje tako. U stvarnosti ljudska svojstva pod datim okolnostima vrlo često proizvode sasvim suprotne efekte, tako da kod ljudi u totalitarnim komunističkim sistemima možemo naći u mnogo čemu bolje kvalitete nego kod onih u slobodnom delu Evrope ili na Zapadu uopšte. To znači: određeni negativni i pozitivni kvaliteti vide se u punoj meri samo u uslovima ekstremnog pritiska. Književnost nam možda daje odgovor na taj čovekov problem, jer kad ona ne bi pružala svedočanstvo o visovima i ponorima ljudskog postojanja, ljudske psihe, smrt jednog deteta bila bi ravna smrti jedne ovce.
    Mi, naravno, možemo poći od toga da naročito jaka forma tlačenja deformiše i na kraju ukida čovekovu sposobnost za ljudskost, ali kod nekih budi i neslućene snage otpora, pobune. Dolazi do neke vrste "procesa hemijskog preobražaja". I zato bih rekao da totalitarni sistemi naročito oštro iznose na videlo pozitivna i negativna svojstva ljudi kojima vladaju.

    Ali, kad pratite tok istorije kroz vekove, možete li u njemu da otkrijete neki ljudski napredak?

    Ne mogu. Kad gledamo unatrag, vidimo da je čovečanstvo napredovalo u tehničkom i naučnom pogledu, ali ne i u pogledu antropološkog ostvarenja specifičnih humanističkih koncepcija. U toj tački, potpuno se slažem s Arturom Kestlerom. Jugoslovenski pesnik Miroslav Krleža opisao je, jednom prilikom, naš dvadeseti vek slikom majmuna koji upravlja avionom. To odlično definiše situaciju u kojoj se nalazimo. Tokom vekova i vekova svoje znane istorije, čovek nije izmenio svoju duhovnu strukturu. Ako – primera radi – uzmemo samo period posle drugog svetskog rata, suočeni smo s bezmernim ljudskim žrtvama koje je donela kulturna revolucija u Kini, s užasima rata u Vijetnamu, masovnim ubistvima koja su delo Pol Potovih crvenih Kmera u Kambodži, sa suludim religioznim ratom u Severnoj Irskoj, brutalnim ratom u Avganistanu i ništa manje brutalnim ratom između Irana i Iraka, s krvavim mahnitanjem fundamentalizma, i tako dalje.
    Svi ti sukobi u našoj epohi ni po čemu se ne razlikuju od ratova u antici ili srednjem veku. Možda su čak "klasični ratovi" bili manje užasni, jer čovek tada još nije raspolagao razornim sredstvima kakva su danas uobičajena. Morali bismo biti vrlo naivni da bismo verovali kako je današnji čovek drugačiji, razvijeniji. Ja sam, u načelu, uveren da se istorija ostvaruje kao istorija nesreće, da se ponavlja uvek u svojim rđavim aspektima.

(1989)

Život, literatura

   

SAVETI MLADOM PISCU

    Gaji sumnju u vladajuće ideologije i prinčeve.
    Drži se podalje od prinčeva.
    Čuvaj se da svoj govor ne zagadiš jezikom ideologija.
    Veruj da si moćniji od generala, ali se ne meri s njima.
    Ne veruj da si slabiji od generala, ali se ne meri s njima.
    Ne veruj u utopijske projekte, osim u one koje sam stvaraš.
    Budi jednako gord prema prinčevima i prema gomili.
    Imaj čistu savest u odnosu na privilegije koje ti tvoj zanat pisca donosi.
    Prokletstvo tvog izbora nemoj brkati sa klasnom opresijom.
    Ne budi opsednut istorijskom hitnjom i ne veruj u metaforu o vozovima istorije.
    Ne uskači, dakle, u "vozove istorije", jer je to samo glupava metafora.
    Imaj uvek na umu misao: "Ko pogodi cilj, sve promaši."
    Ne piši reportaže iz zemalja u kojima si boravio kao turista; ne piši uopšte reportaže, ti nisi novinar.
    Ne veruj u statistike, u cifre, u javne izjave: stvarnost je ono što se ne vidi golim okom.
    Ne posećuj fabrike, kolhoze, radilišta: napredak je ono što se ne vidi golim okom.
    Ne bavi se ekonomijom, sociologijom, psihoanalizom.
    Ne sledi istočnjačke filozofije, zen-budizam itd; ti imaš pametnija posla.
    Budi svestan činjenice da je fantazija sestra laži, i stoga opasna.
    Ne udružuj se ni sa kim: pisac je sam.
    Ne veruj onima koji kažu da je ovo najgori od svih svetova.
    Ne veruj prorocima, jer ti si prorok.
    Ne budi prorok, jer tvoje je oružje sumnja.
    Imaj mirnu savest: prinčevi te se ne tiču, jer ti si princ.
    Imaj mirnu savest: rudari te se ne tiču, jer ti si rudar.
    Znaj da ono što nisi rekao u novinama nije propalo zauvek: to je treset.
    Ne piši po narudžbini dana.
    Ne kladi se na trenutak, jer ćeš se kajati.
    Ne kladi se ni na večnost, jer ćeš se kajati.
    Budi nezadovoljan svojom sudbinom, jer samo su budale zadovoljne.
    Ne budi nezadovoljan svojom sudbinom, jer ti si izabranik.
    Ne traži moralno opravdanje za one koji su izdali.
    Čuvaj se "užasavajuće doslednosti".
    Čuvaj se lažnih analogija.
    Poveruj onima koji skupo plaćaju svoju nedoslednost.
    Ne veruj onima koji svoju nedoslednost skupo naplaćuju.
    Ne zastupaj relativizam svih vrednosti: hijerarhija vrednosti postoji.
    Nagrade koje ti dodeljuju prinčevi primaj s ravnodušnošću, ali ništa ne čini da ih zaslužiš.
    Veruj da je jezik na kojem pišeš najbolji od svih jezika, jer ti drugog nemaš.
    Veruj da je jezik na kojem pišeš najgori od svih, mada ga ne bi zamenio ni za jedan drugi.
    "Tako, budući mlak, i nijesi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta svojih". (Otkrivenje Jov., 3,16)
    Ne budi servilan, jer će te prinčevi uzeti za vratara.
    Ne budi naduven, jer ćeš ličiti na vratare prinčeva.
    Nemoj dozvoliti da te uvere da je tvoje pisanje društveno nekorisno.
    Nemoj misliti da je tvoje pisanje "društveno koristan posao".
    Nemoj misliti da si i ti sam koristan član društva.
    Nemoj dozvoliti da te uvere da si stoga društveni parazit.
    Veruj da tvoj sonet vredi više od govora političara i prinčeva.
    Znaj da tvoj sonet ne znači ništa spram retorike političara i prinčeva.
    Imaj o svemu svoje mišljenje.
    Nemoj o svemu reći svoje mišljenje.
    Tebe reči najmanje koštaju.
    Tvoje su reči najdragocenije.
    Ne nastupaj u ime svoje nacije, jer ko si ti da bi bio ičiji predstavnik do svoj!
    Ne budi u opoziciji, jer ti nisi naspram, ti si dole.
    Ne budi uz vlast i prinčeve, jer ti si iznad njih.
    Bori se protiv društvenih nepravdi, ne praveći od toga program.
    Nemoj da te borba protiv društvenih nepravdi skrene sa tvoga puta.
    Upoznaj misao drugih, zatim je odbaci.
    Ne stvaraj politički program, ne stvaraj nikakav program: ti stvaraš iz magme i haosa sveta.
    Čuvaj se onih koji ti nude konačna rešenja.
    Ne budi pisac manjina.
    Čim te neka zajednica počne svojatati, preispitaj se.
    Ne piši za "prosečnog čitaoca": svi su čitaoci prosečni.
    Ne piši za elitu, elita ne postoji; elita si ti.
    Ne misli o smrti, i ne zaboravljaj da si smrtan.
    Ne veruj u besmrtnost pisca, to su profesorske gluposti.
    Ne budi tragično ozbiljan, jer to je komično.
    Ne budi komedijant, jer su boljari navikli da ih zabavljaju.
    Ne budi dvorska luda.
    Ne misli da su pisci "savest čovečanstva": video si već toliko gadova.
    Ne daj da te uvere da si niko i ništa: video si već da se boljari boje pesnika.
    Ne idi ni za jednu ideju u smrt, i ne nagovaraj nikog da gine.
    Ne budi kukavica, i preziri kukavice.
    Ne zaboravi da herojstvo zahteva veliku cenu.
    Ne piši za praznike i jubileje.
    Ne piši pohvalnice, jer ćeš se kajati.
    Ne piši posmrtno slovo narodnim velikanima, jer ćeš se kajati.
    Ako ne možeš reći istinu – ćuti.
    Čuvaj se poluistina.
    Kad je opšte slavlje, nema razloga da i ti uzimaš učešća.
    Ne čini usluge prinčevima i boljarima.
    Ne traži usluge od prinčeva i boljara.
    Ne budi tolerantan iz učtivosti.
    Ne isteruj pravdu na konac: "s budalom se ne prepiri".
    Nemoj dozvoliti da te uvere da smo svi jednako u pravu, i da se o ukusima ne vredi raspravljati.
    "Kad oba sagovornika imaju krivo, to još ne znači da su obojica u pravu." (Poper)
    "Dozvoliti da drugi ima pravo ne štiti nas od jedne druge opasnosti: da poverujemo da možda svi imaju pravo." (Idem)
    Nemoj raspravljati sa ignorantima o stvarima koje prvi put od tebe čuju.
    Nemoj da imaš misiju.
    Čuvaj se onih koji imaju misiju.
    Ne veruj u "naučno mišljenje".
    Ne veruj u intuiciju.
    Čuvaj se cinizma, pa i sopstvenog.
    Izbegavaj ideološka opšta mesta i citate.
    Imaj hrabrosti da Aragonovu pesmu u slavu Gepeua nazoveš beščašćem.
    Ne traži za to olakšavajuće okolnosti.
    Ne dozvoli da te uvere da su u polemici Sartr-Kami obojica bili u pravu.
    Ne veruj u automatsko pisanje i "svesnu nejasnost" - ti težiš za jasnošću.
    Odbacuj književne škole koje ti nameću.
    Na pomen "socijalističkog realizma" napuštaš svaki dalji razgovor.
    Na temu "angažovana književnost" ćutiš kao riba: stvar prepuštaš profesorima.
    Onoga ko upoređuje koncentracione logore sa Santeom, pošalješ da se prošeta.
    Ko tvrdi da je Kolima bila različita od Aušvica, pošalješ do sto đavola.
    Ko tvrdi da su u Aušvicu trebili samo vaške a ne ljude - isti postupak kao gore.
    Segui il carro e lascia dir le genti. (Dante)

(1984)

Lauta i ožiljci

A I B

    A

    (The magical place)

    Iz Kotora (Kotor se trouve dans la region de la Zeta, en Yougoslavie, dans le golfe de Cattaro, une embouchure de la mer Adriatique) treba krenuti oko pet sati. Posle sat vožnje uz strme serpentine treba negde zastati i čekati.
    Dan treba da je vedar, ali je potrebno da na zapadu bude nekoliko belih oblaka i da liče na krdo belih slonova.
    Onda treba obuhvatiti pogledom more, planine, nebo.
    Zatim nebo, planine, more.
    I treba da znate pouzdano da je vaš otac išao ovim putem, autobusom ili taksijem koji je iznajmio u Kotoru, i da ste uvereni da je posmatrao ovaj isti prizor: sunce koje na zapadu izranja iz oblaka koji liče na krdo belih slonova, visoke planine koje se gube u izmaglici, tintanotamno plavetnilo mora u zalivu, grad u podnožju planina, belu lađu koja pristaje uz gat, fabriku sapuna iz čijeg dimnjaka kulja gust dim, a golemi vitraži gore svetlošću požara.
    Treba još obratiti pažnju na zrikanje zrikavaca (kao navijanje miliona ručnih časovnika), jer se inače to može lako zaboraviti, kao što se može ne primetiti, zbog postojanosti, miris dlakavog pelina kraj puta.
    Zatim treba sve drugo zaboraviti i posmatrati iz te božanske perspektive susret elemenata: vazduha, zemlje, vode.
    Tada će vam se, ako su ispunjeni svi uslovi, javiti osećanje večnosti, što ga je Kestler nazvao “okeanskim čuvstvom”.

    P.S.

    Jedan moj prijatelj, foto-reporter, snimao je po odobrenju kapetana, na jednoj sovjetskoj krstarici ukotvljenoj u Kotoru. Zatim je, sa obale, snimio, širokim objektivom, krstaricu i pejzaž zaliva. Kada je razvio traku, traka je bila crna kao crna noć.
    Saznanje večnosti, “okeansko čuvstvo” daje na filmskoj traci samo mrlje, nezavisno od tehnike brujaža (brouillage), crvene, crne ili zelene, ukoliko je prilikom snimanja izostala neka od senzacija: sluha, njuha ili vida.
    Taj je isti prizor posmatrao moj otac, godine 1939 (pet godina pre nego što će nestati u Aušvicu), a godine 1898. gospodin Sigmund Frojd, koji će posle toga usniti svoj čuveni san o trima Parkama.

    B

    (The worst rathole I visited?)

    Spolja:

    Kuću s jedne strane zaklanja seoska kurija, s druge drvena štala, a sa lica nisko stablo bukve. Kuća je od blata, krov od potamnele cigle koja je mestimice razbijena ili razmaknuta. Vrata su niska, tako da odrasla osoba može da uđe samo ako se sagne do pojasa. Prema drvetu, koje se nalazi na nekih desetak metara od izbe, gleda jedan prozor površine pola m2. Taj se prozor otvara prema vani. S druge strane, prema “bašti”, gde se nalazi latrina i zapušten komad neobrađene zemlje zarasle u korov, gleda okrugao svetlarnik ugrađen direktno u zid. Taj je prozor delimično razbijen. Otvor je zatrpan krpama.

    Iznutra:

    Prostorija je podeljena tankim zidom od blata na dva dela: veći, 2x2, i manji 2x1. Prvi se naziva “spavaćom sobom” a drugi “kuhinjom”. Zidovi su okrečeni oker bojom, koja se dobija kada se u mlakoj vodi rastvori ilovača. Pod uticajem vlage i sunca, taj se sloj potklobučuje ili se na njemu stvaraju pukotine nalik na krljušti ili na izbledela platna starih majstora. Pod je nabijen takođe ilovačom koja je u odnosu na površinu dvorišta niža za nekoliko santimetara. Za sparnih dana ilovača zaudara na mokraću. (Ovde je nekad bila štala.)
    U većoj prostoriji nalaze se dva drvena kreveta i dva ormana odmaknuta od zida nekih desetak santimetara. Na podu je, ukoso, prostrta krpara – od ulaznih vrata do kuhinje. U kuhinji, u uglu, nalazi se jedan limeni šporet, dva-tri lonca koja vise na velikim ekserima i jedan drveni sanduk koji služi kao ležaj i kao ostava. Kraj šporeta se nalazi gomila gnjilih i vlažnih šišarki koje služe za loženje. U kujni je gust dim, tako gust da se oni koji sede na sanduku ili na drvenim niskim hoklicama jedva vide. Glasovi im dopiru kroz dim kao kroz vodu.
    "Tu je stajao budilnik, na ovom ekseru", kažem čoveku koji me je dovezao iz Pešte kolima. "Odneo ga je neki pijani ruski vojnik, četrdeset i pete."
    "Ovde će stajati ploča", kaže čovek ironično u času kada smo izašli. "Na njoj će pisati: OVDE JE ŽIVEO JUGOSLOVENSKI KNJIŽEVNIK D. K. OD 1942. DO 1947."
    "Srećom, kuća je predviđena za rušenje", kažem.
    "Šteta", kaže čovek koji me je dovezao iz Budimpešte kolima. "Da imam foto-aparat snimio bih ovo."

    P.S. Tekstovi A. i B. vezani su tajanstvenim vezama.

    *

    Vi biste hteli, gospodo, da vam pokažem svoju rodnu kuću? Ali moja se majka porodila u bolnici u Fijumi, i ta je bolnica već srušena. Nećete uspeti da stavite ploču na moj dom, jer je i on valjda srušen. Ili biste morali staviti tri-četiri ploče sa mojim imenom: u raznim gradovima i raznim državama, ali ni tu vam ne bih mogao pomoći, jer ne znam koja je bila moja rodna kuća, ne sećam se više gde sam živeo u detinjstvu, jedva znam na kojem sam jeziku govorio. To što pamtim, jesu slike: zaljuljana palma i oleandri negde kraj nekog mora, Dunav koji teče mutnozelen pored livada, jednu brojanicu: en-den-dina, ti-raka, tina...

(Apatrid, 26)

Varia



JEDNA ŠETNJA GOSPODINA MAKA

    Pošto je odložio knjigu
    (Džems Džojs: Uliks) g. Mak
    se indignirano uputio ka
    obali mora da odmori svoj duh.
    Pokušava da se reši nekih
    sumnji. Utoliko nailazi jedan
    sprovod koji ga sasvim skrene
    sa puta. G. Mak jednim fanatičnim
    naporom želi da
    afirmiše svoju volju...
    "Ovo se dobro završilo", reče g. Mak vrativši se iz šetnje.
    "Dakle", reče neko od upućenih "da li more govori ili ćuti?"
    "Idimo redom", reče g. Mak. "Oko dva sam sišao na obalu, ponevši sa sobom samo svudaprisutne moje cigarete. Vama je, mislim, jasno da se neću upuštati u džojsovske analize svoje (pod)svesti, neću vam opisivati samo stanja, već više fakta. Dosledno tome, zaključujem da sam u tom rusoovskom povratku prirodi osetio (izvinjavam se za ovu nedoslednost) da bi opisivati stanja moje podsvesti u tom trenutku o kome hoću da vam govorim (kao i u ma kom drugom trenutku) bilo u najmanju ruku taština. Pitate, naravno, zašto? Zato što bi samo jedan trenutak opisan detaljno, svestrano (a svaki je trenutak krcat sadržajem, ma koliko nam se čini lišen sadržaja) predstravljao kvantitativno čitav jedan univerzum, dakle mikrokozam i makrokozam ujedno, a kvalitativna determinanta tog univerzuma bio bi – haos. Pokušaj povezivanja svih asocijacija koje su se javile u mojoj svesti i u mojoj podsvesti dok mi je pogled lutao s kamena na more, s mora na oblak, na pticu itd. – to bi bio haos pred kojim sam unapred spreman da bankrotiram. Jer u celom tom postupku svesti ima, prijatelji, bojim se, nečeg, da tako nazovem, neumetničkog. Znate li šta je umetnost, u definiciji koju mi je donela ova šetnja obalom mora. Umetnost je pre svega selekcija asocijacija, smelost uništenja misli još u zametku. Molim, bez smeška. Ne mislim ovde na delo, na uobličavanje, na doterivanje, na spaljivanje, i kako se već zovu svi ti postupci. Mislim na asocijacije (tzv. "strujanja svesti" i sl.) beskrajne u svom večitom talasanju, u svojoj plimi i oseki, i ako smo mi svesni te beskrajnosti, jednom reči ako smo mi svesni da iz tog beskonačnog niza koncentričnih asocijacija možemo registrovati jedva jedan infinitezimalni deo, jedan atom, onda... Jasno vam je na šta ciljam. Treba propustiti samo one asocijacije koje su funkcionalne već apriori, još pre teksta. Funkcionalne za sledeći niz asocijacija u prvom redu, a ujedno (naravno) i za tekst. Na ovaj ćemo način biti u stanju da sami doprinesemo apriornom rađanju jednog sveta – ideja i dela podjednako. Bićemo zatim u stanju da taj demijurški svet ne bude iskonstruisan. Inače nas može progutati stihija.
    Nazvao sam malopre "neumetničkom" ambiciju da se uhvati i registruje celokupnost asocijacija. Da. Jer kakav je to, molim vas, slikar koji nije u stanju da se odluči, da se opredeli i da izabere najbolju poziciju za štafelaj svoga oka i svoje svesti. Nemojte mi navoditi "Ruansku katedralu" - ona ide meni u prilog. To su razna osvetljenja jednog te istog univerzuma.
    Prometejska je, hoću da kažem umetnička, stvaralačka – snaga izbora. Molim. To ne znači da se time uništava sam po sebi jedan niz asocijacija i time osiromašuje svoj sopstveni doživljaj sveta. Naprotiv.
    Treba izneti na videlo, staviti u delo samo jedan ili nekoliko određenih, bitnih, centralnih nizova, koji će latentno sadržati u sebi i sve ostale nizove – od minus do plus beskonačnosti. Cela je stvar u tome da se nađe baš taj jedan ili taj niz atoma univerzalne asocijacije. Jasno vam je konačno na šta mislim: tačka manjeg otpora svesti (to što sam nazvao neumetničkim) u ovom slučaju je u tome da se s mukom i naporom registruje svaki atom svesti i podsvesti čak – i da se tobože tako stvara univerzum. Ne. Univerzum, to su tri jabuke na Sezanovom stolu. Pod tim i tim uslovima svesti, podsvesti, univerzalija i realija... Ne mislite valjda da bi broj mogao bitno da utiče na širinu tog univerzuma? Ne mislite valjda da bi neke druge jabuke (lepše, veće, rumenije; ružnije, manje, rošavije) mogle da utiču bitno na sliku tog univerzuma?

* * *

    "Iz ovog aspekta", nastavi g. Mak, "da ne ostavim bez odgovora pitanje koje ste mi uputili na početku (da li more govori ili ćuti) odgovoriću vam da more govori o svom ćutanju. Stajati blumovski pred morem to znači biti vođen svojim asocijacijama kroz sve tajne i dubine mora, razgovarati s ribama i s talasom – a ne izneti ništa. Džojsovski pak se zaroniti u želji da se opipa oblina svakog talasa, sagleda boja svih dubina, oseti ukus svih korala – to znači taštinu. Istina prometejsku. Pregršt relikvija."
    "Kasnije sam", nastavi g. Mak, "ispratio jedan voz, zatim dočekao jedan brod. Zatim sam lutao obalom sasvim neodređeno i bez plana. Meni, prijatelji, nesezonsko more mnogo bolje prija i više koristi mom duhu nego kamijevsko vrelo leto. Letnje je more, bar za mene, suviše ezoterično, banalno čak. Svuda po žalu – jevtine konzerve turističkog seksa.
    A more se kupa s jeseni i zimi. Golo kao od majke. Pod pazuhom miriše na večnost. Među nogama krije zvezdu."

* * *

    "Kada sam se umorio od hodanja", nastavi g. Mak, "rešio sam da se vratim, ali ne istim putem, uz šine, nego stazom koja vodi podnožjem brda, malo iznad mora. To bi bila neka vrsta promene rakursa.
    Onda je počelo da zvoni odnekud s brda. To zvonjenje mi nije dozvoljavalo da budem lišen anonimnosti pred samim sobom. Uz to je unosilo neku notu podrugljive izuzetnosti, tj. banalnosti u pejsaž moje šetnje. Svejedno, nije bio lišen prijatnosti.
    Tako stigoh do raskršća.
    Raskršće je pak ono mesto pred kojim slobodan čovek oseća svoju afirmaciju. Zato rekoh: idem ovom stazom, a ne onom, samo zato da krunišem ovu šetnju jednim aktom slobodne volje, opredeljenja.
    Dok sam se naslađivao u magnovenju svojom odlukom, ne stupajući još uvek na put svog izbora, pomoli se iz borika, koji je zaklanjao levu stranu staze na kojoj sam stajao, jedan pozlaćeni krst, zatim sveštenik. Zamislite moje zaprepašćenje. Baš ta staza koju sam izabrao kao objekat (da se izrazim filozofski) na kome ću manifestovati svoju slobodnu volju, baš ta staza vodi na groblje. A da čudo bude još veće, baš u ovom trenutku nailazi sprovod... "Jedan, dva, tri, četiri, pet..." počeh da brojim do ... 127 (to je broj kote na raskršću). Ako izbrojim do tog broja a sprovod ne pređe raskršće i ne oslobodi mi prolaz, doneh hitro odluku u sebi (jer sam bio više indigniran zbog stereotipnog i filmskog završetka moje šetnje, nego zanet ili uplašen koincidencijom – uostalom neizbežnom – koja je spojila naše puteve), ako dakle ovaj mrtvac ne pređe dotle raskršće – idem i ja u sprovod. Lep završetak moje šetnje.
    No to je i bio jedini način da još jednom afirmišem (ili barem da to pokušam) snagu svog metafizičkog opredeljenja...
    Tako sam, kao što vidite, ne svojom voljom, a ipak s njenim pristankom, krenuo za pogrebnom stazom koja vodi na groblje."

* * *

    "Ako ne bih imao da vam kažem ništa što i vi sami ne biste zapazili ili osetili, ne bih želeo da vas zamaram. Jer na redu ste i vi... Mislim, prijatelji, s pripovedanjem. Verujem da je svako od onih za sandukom imao iste asocijacije kao i ja: budući mrtvaci nose mrtvaca. I svi su se kao i ja trudili da misle o toj stvari tako intenzivno (a da i nisu bili svesni toga) da posle ne bi više mogli misliti o tome. Ili pak nisu o tome mislili ništa. Šta ima tu da se misli? Jedino mi je bilo nejasno (i žao u isto vreme) šta misle ona dva dečaka što su zastala u igri i gledaju u pozlatu sanduka. Žao mi je bilo što nisam mogao da se setim u kolikoj je meri u tim godinama bilo meni nejasno to što je nejasno. I žao mi je bilo jer mi se čini da mi je bilo prilično jasno.
    Zapazio sam još – tek sada – da se mrtvaci nose s nogama okrenutim napred. Ako se ima na umu obrnuti red pojavljivanja, onda se sme, bez metafore u značenju, nazvati cela komedija jednim spretnim skokom. Originalni salto mortale.
    Još ću vam kazati koju o susretima, o tišini.
    Ide tako čovek svojim putem i misli: stići ću lepo na vreme. Sve je u redu. A onda ugleda pred sobom na putu povorku. Znate li, prijatelji, zašto je zastao, i stoji s izrazom spokojstva na licu, mada oseća da će ga ovo stajanje sprečiti da stigne na vreme. Kazaću vam jedan od razloga: on se stidi (pred kim?) da hita ili da bude zaposlen kada uvidi da se ima kada stići. U ma koje vreme. No, vidite, slični su razlozi i za tišinu. Tišina je navikavanje.
    Ovaj pogreb, međutim, ne bi bio, što se tiče mog opredeljenja, u dovoljnoj meri poučan, da nije i još jedne dozlaboga smešne činjenice. Kada sam se već bio na neki način opredelio da idem za pogrebom, znate li čime sam motivisao suštinu moga opredeljenja? Dopao mi se osmeh jedne devojke na kraju povorke. Smešila se kao da se smrt ne tiče njenog mesa.

* * *

    "Time sam bio toliko revoltiran da nisam ispratio pokojnika do stanice Terminus. Skrenuo sam prvom kozjom stazom i približio se opet toploj golotinji mora. Ležalo je na pesku s čelom zaronjenim u nebo. Među nogama je nosilo smrt. Pod pazuhom je skrivalo zvezdu."

(1959)

GOSPODIN MAK SE ZABAVLJA

    G. Mak- racionalist parodira
    g. Maka – pesnika.
    Pri kraju te ravnopravne (da li?)
    borbe oseća se da ovaj
    drugi pobeđuje zahvaljujući
    valjda logici bumeranga. –
    Iz (pod)teksta se da lako
    zaključiti da je sporni objekt
    duha prhnuo poput vampira
    iz jedva prozirne tame Džojsovog
    Uliksa. Ova činjenica
    međutim nije bez značaja.
    Jer poznato je da postoje
    izvesne genetičke koincidencije
    između gospodina Maka i
    gospodina Bluma.

* * *

    Postoji dozlaboga dosadna doslednost tzv. realističke škole, koja uporno, već više od dva veka, iznosi zbivanja u spoljašnjem svetu. Filistarski filtrirana fakta. Filtrirana filistarska fakta.

    No postoji i drugi svet. Unutarnji. Isto toliko bitan i realan kao onaj drugi. Uhvatimo se dakle smelo u koštac sa tim svetom! Vade mecum: S. Frojd, E. Jung, A. Adler, Ps. Analiza, Kom. Inferiori, Un. Monolog, Str. Svesti, A. Bergson, Levi-Brihl, Aut. Pisanje, Kakoseonozvaše itd., itd.

    Tehnika filma. Muzička kompozicija (sonatni oblik), štamparske poštapalice. Itd.

    Ali sve to što se naziva svetom psihološke realnosti (nasuprot neke nepsihološke realnosti) opet je samo jedan od vidova realnosti. Ipso suo: taj novi vid realnosti nosi istu potencijalnu grešku (istu nemoć) protiv koje se pobunila i koju je htela da zameni – jednostranost.

    Umesto dozlaboga dosadnih doskočica prastarih pripovedača kao što su gg. Golsfordi i R. M. di Gar (recimo) čije nam je objektivno sveznanje postalo otužno (vidi: Virdžinija Vulf) – imaćemo priliku da čitamo subjektivna strujanja svesti jednog Dž. Dž. i jedne V. V. i dr. manje talentovanih, čije nam je pak subjektivno sveznanje postalo ili može da postane u najmanju ruku ... čudno. Zasad samo to. Obuhvatajući tom reči dva oprečna suda: pozitivan i negativan. Pozitivno-negativan.

* * *

    Šta ima u Uliksu suviše?
    Suviše forme.
    I čega još?
    Suviše jezika. Suviše podsvesti, strujanja svesti, što se sve može svesti na napor svesti.
    Čega ima u Uliksu još suviše?
    Isuviše podteksta. Isuviše seksa. Isuviše teksta. Isuviše testa. (Kao što se vidi iz teksta, strana seksta, strana siksta, strana iksta).
    G. BLUM I MOLI
    ( u horu)
    Unutarnji monolog
    To je log, to je bog
    Monologbog
    Jer rad udovoljstvija svog
    I bog ima međ nogama rog

* * *

    Kazati sve što se nalazi prvenstveno u podsvesti, dakle ono nerečeno pre svega, ono neviđeno i nepredviđeno - jer ostalo se podrazumeva. Zato toliko seksa?
    Džojs ponekad podseća na one slikare koji su slikali pomoću lupe: svaka pora, svaka dlačica, svaki miteser na svom mestu. Samo što je on (ma koliko da njegova analiza ima u krajnjem rezultatu sintezu) s tom minucioznošću slikao unutarnje pore i mitesere na fluidnom tkanju duše, dlačice na onom delu podsvesti koji skriva genitalije i tamne nagone koji upravljaju mehanizmom obljube.
    Španska srednjovekovna madona sa očima od dijamanata, sa veštačkim zubima od liskuna i s kosom od nedavno preminule infantkinje zvane Čedna. Presveta Deva Marija, virgo intacta, no toliko (do odvratnosti) slična svome ženstvenom biću i liku da bi je vatreni španski seljak silovao u crkvenom portalu kada se ne bi bojao - ipak - nekakve božje kazne, tačnije kada joj telo ne bi bilo - ipak - od drveta, a oči od dijamanata . . .
    Tako su pravili nekad portrete i siluete u Španiji.
    Ali to je možda samo naličje medalje.

* * *

    Parodija na sve. Na roman (bez romana), na Uliksa, na život, na smrt, na umetnost, na filozofiju, metempsihozu, proces pisanja, Dedalusa, Dablin, arijevce, Jevreje, Irce, Engleze, na Svest, na Podsvest, na seks, na tekst, na poliglotiju, na kulu Vavilonsku, na kopno, na more, na čoveka, na ženu, na Kirku, na mene, tebe, njega, nas, vas, parodija na Sve i na Ništa.
    Parodija na parodiju. Na tome se drži cela stvar.

* * *

    Ima (međutim) u Uliksu nekoliko mesta koja donose osveženje umornome Radoznalcu Upornome. To su upravo ona mesta gde se dva sveta (subjektivni i objektivni) spajaju u jedinstvo koje je simbioza svesti i podsvesti ...
    1. Početak "objektivne" šetnje g. Bluma kroz Dablin, (obuhvatajući i strujanje njegove svesti nad klozetskom šoljom pre pogreba);
    2. Antologijski, divni, nadahnuti suton u kome Divna Devojka – Gerti – doživljava na domaku crkve svoja prva ljubavna uzbuđenja. Pomalo hroma, divna Gerti. I one dve: Edi i Sisi. I blizanci. I (naravno) Blum.
    3.Molim monolog na kraju.

* * *

    No, naravno, sve gorerečeno pada u vodu ako se setimo (ne slučajno) Divine Commedije.
    Nije li Uliks - božanstvena komedija Novoga doba. Višeslojno univerzalan. Enciklopedija XIX – XX vv?
    Možda malo razuzdaniji. Pustopašniji. Kao i to doba, uostalom. To je couleur jednog razdoblja istorije.
    Pustopašnorazuzdano doba.

* * *

    Parodija je neizbežna i neminovna ako objektivnost potčinimo subjektivnim hirovima jezika.

(1959)

Skladište



LA PART DE DIEU

    1. Negde tokom februara - marta 1976, ako me sećanje ne vara, u svom stanu u Rue de Carros, u Bordou, u blaženoj samoći i dokolici, završio sam priču pod naslovom "Grobnica za Borisa Davidoviča"; prilika za slavlje! Sutradan, da, čini mi se to bejaše sutradan, ili kroz dva dana, još u zamahu stvaranja što ga pesnici zovu "nadahnućem", reč koju smatram svetogrdnom, i koju bih najradije zamenio rečju koncentracija ili radost stvaranja (a to nije ništa drugo do prestanak idiosinkrazije i ironičnog odnosa prema svetu i umetnosti, prema samom sebi u krajnjem slučaju), dakle u tom stanju još prisutnog uzbuđenja i odsustva idiosinkrazije, ulazim u knjižaru čija topologija nikog možda ne zanima ali koja je meni značajna i draga (pogotovu iz ove perspektive), u knjižaru, Molat, ne više intimnu kao one male knjižare od negda, i kakvih još ima i u Bordou i u Parizu, nego u knjižaru koja već prerasta u svojevrsni provincijski FNAC, ali koja još nije monstrum kao ona u Rue de Rennes u Parizu – Vavilonska biblioteka i Lavirint istovremeno – no u kojoj su već knjige poređane po jednoj klasifikaciji, proizvoljnoj dakako, koja opasno ukida udeo slučaja i sreće. No sad svejedno. Negde tamo gde se nalaze odvojene knjige o magiji i o okultnim naukama, kakve sad cvetaju u svetu kao uvek u doba dekadencije, nalazim dakle knjigu o inkviziciji i otkrivam u sadržaju, nasumce, povest o nekom Baruhu i shvatam, na brzinu, da je taj Baruh po nečemu rođeni brat Borisa Davidoviča. Kao čovek koji odlaže čas naslade, intelektualne ili čulne, uzimam knjigu, stavljam je na stranu, prebiram po ostalim knjigama, polako, ali u nekoj vrsti groznice, u nekoj vrsti ozarenja, još pre nego što sam je čestito otvorio, još pre nego što sam shvatio da se u toj knjizi, u toj ispovesti u senci lomače, krije sledeća moja priča, razvijena metafora jedne ofucane istorijske (i političke) metafore i paralele. Odlazim sa knjigama kući, čitam ispovest Baruhovu i već znam šta ću i kako ću...

    2. Dok pišem, gledam da se oduprem omamljujućoj snazi dokumenata, da se prepustim tkanju proze kojoj su "dokumenta" samo potka. Kasnije ću uneti što je potrebno uneti, proveriti što je potrebno proveriti. Pišem povest Svete Sofije kijevske, na osnovu fotografije i šturih podataka, pokušavam da oživim sliku, kao na filmu, da zamislim mužike kako grade hram Božiji "svojom krvlju i kostima". Tekst je već gotov, liči na dokument, na istorijski izvor. A onda otkrivam – treba li reći: slučajno! - knjigu koja me dezavuiše, ne u tom smislu što raniji podaci nisu tačni ili su nedovoljni, nego u prvom redu stoga što su suviše pesnički dati, suviše "nalik na dokument" ali ne još i dokument. Upoređujem taj svoj raniji tekst o Svetoj Sofiji kijevskoj, sa ovim novim, neizmišljenim: onaj je prvi, onaj što je pisan "napamet", poetičan i bled, sad odjednom upoređen sa ovim drugim, dokumentarnim. Svaki se nauk plaća.

    3. U toj istoj priči "Mehanički lavovi", u istom poglavlju, zapisao sam, napamet, slučajno, ime nekog ruskog slikara, bilokog i bilokoje ime, nekog slikara koji je – jedan od stotine hiljada, ovekovečio Oca Naroda, i pišem dakle Sokolov, prvo ime koje mi pada na pamet. Kasnije, u onoj istoj studiji o ruskom slikarstvu i umetnosti, u kojoj sam našao podatke o Svetoj Sofiji, otkrivam među umetnicima koji stvaraju dvadesetih i tridesetih godina, ime nekog Sokolova! Ne verujući svojim očima, proveravam podatke: I. A. Sokolov (1890), slikar i graver, zaslužni umetnik SSSR-a, itd., koji je poznat po svojim portretima, među kojima i po portretu J. V. Staljina! Đavo je opet umešao svoje prste.

    4. Sedamnaestog jula ove godine javlja mi se telefonom neka nepoznata dama koja, zajedno sa svojim mužem, iz Francuske dolazi u posetu Jugoslaviji i na savet mog prijatelja glumca D. Ž. sa nostalgijom priča o našim zajedničkim beogradskim "belim noćima". Upoznajem neka beznačajna bića, klasični francuski gošisti, koji mi pričaju ofucane francuske priče iz kojih jedino možete da shvatite ljudske gluposti. Kako bih na neki način sprečio tu bujicu banalnosti da me ne zatrpa i da me ne revoltira, pokušavam da na jedno od mogućnih pitanja svojih sagovornika odgovorim suvislo, ma koliko da je to pitanje bilo takođe konvencionalno i izvan svakog interesa po one koji to pitanje postavljaju: o čemu govori moja najnovija knjiga (kao da ih se to tiče!). Koristim dakle priliku da im pričam o svojoj knjizi kao što se pričaju priče deci, kako bi se uspavala i kako nas ne bi svojim brbljanjem i svojim pitanjima dovela do nervnog sloma. (Tom prilikom prisećam se jedne Borhesove opaske i zahvaljujući njoj, čini mi se da sam našao najbolju mogućnu definiciju razlike između romana i priče: "Roman je ono što se ne može ispričati, a priča je ono što se može ispričati.") "Sedma priča, Madame et Monsieur, govori o jednom Francuzu, Eriou, Eduardu Eriou", nastavljam ja da vezem kao Šeherezada, kako bi taj mučni sastanak što pre prošao. "Čuli ste za Eduarda Erioa" (slede podaci). Gospođa odmahuje glavom, gospodin pokušava da se priseti da li je čuo i, gle, odjednom, kao da se nečeg prisetio, uzima novine (le Monde) i pruža mi ih trijumfalno. Čitam naslov: "Mere Marie-Yvonne est morte". Majka Mari-Ivon, benediktinka, preminula je 15. jula ove godine u svojoj sedamdeset i petoj godini. Pre nego što se zavetovala, bila je glumica, poznata po svojim intervencijama na televiziji i u štampi, posebno u Mondu, a povodom raznih kontroverznih religioznih sižea.

    Prelećem pogledom tekst, zatim čitam dalje:

    U jednoj od svojih knjiga, Pisma neverniku (Desclee et Ci. 1969) ona izražava svoju punu privrženost svima onima koji traže Boga i ne znajući, a među kojima beše najslavniji predsednik Eduard Erio. Ona je već bila objavila pre toga svoju prepisku sa Erioom, pod naslovom Eduard Erio i Bog (Casterman, 1965). Itd. Itd.

    Datum je jučerašnji, 17. jul 1976.

    Pročitati navedene knjige. Dopuniti u drugom izdanju belešku o Eriou.

    Udeo božji u stvaralaštvu! La part de Dieu. Možda sličan onom koji je imala Sesil Sorel, pre nego što je postala sestra Mari-Ivon, i Eduard Erio dok je posmatrao melanholiju ruskog pejzaža.

VARIJACIJE NA SREDNJOEVROPSKE TEME

(fragmenat)

    On sada ima oko pedeset godina - nikako manje od pedeset, može samo više - živi u izgnanstvu (kao Kundera), piše na svom maternjem jeziku, češkom, slovačkom, poljskom, mađarskom, srpsko-hrvatskom (srpskom ili hrvatskom), možda i na jidišu (mada mi se čini odveć mlad za to), kao da piše na nekom mrtvom jeziku, i stoga mu je taj jezik još dragoceniji; govori još i čita na francuskom, nemačkom, mađarskom, ruskom, od rođenja je dvojezičan, a dva-tri je naučio kasnije, ali ga svi pitaju, njega, tog jedinog (kako se njemu čini) čuvara svog dalekog i bliskog maternjeg jezika, pitaju ga zašto ne piše na francuskom, nemačkom, engleskom - a on već po stoti, po hiljaditi put objašnjava da se ne piše jezikom, nego celim bićem, mitosom, tradicijom, svešću i podsvešću, utrobom, sećanjem, svim onim što se kroz zamah ruke pretvara u automatizam, u slučajnu metaforu, u asocijaciju, u književnu aluziju, u idiotizam, u nesvesni ili namerni citat. Jer on - i to ga upravo čini srednjoevropskim piscem - vuče za sobom užasan teret melodija jezičkih i muzičkih; vuče za sobom klavir i mrtvog konja, i sve ono što je na tom klaviru svirano, i sve one koje je taj konj nosio u bitkama i porazima, mermerne statue i bronzana bradata poprsja, slike u baroknim ramovima, reči i melodije - reči i melodije nikom izvan tog jezika razumljive, realije, koje na drugim jezicima treba objašnjavati dugačkim fusnotama, velikom svetu nepoznate aluzije, ratove, epove, epske junake, istorijske i kulturološke pojmove, turcizme, germanizme, mađarizme, arabizme koji imaju svoj jasan i precizan poluton... jer on ne može da dozvoli sebi kao Rus, kao Francuz, kao Englez, kao Nemac da ne uči i ne zna nijedan drugi jezik... idiomi, uzrečice, poslovice, zagonetke, gatke, sinonimi, među kojima treba da biraš, jer sinonimi nisu iste reči, isti zvuk, ista boja, jer "kara-tamna noć", sa ovim zvučnim turcizmom, nije isto što i "crna noć", "tamna noć", jer to "kara" izaziva istorijske asocijacije, podrazumeva neku etnografsku, etnološku, rekao bih nacionalnu, tešku, gustu, pastuoznu tamu, tamu punu krikova i jauka, rzanja konja, plača dece, kuknjavu majki, to je tama crna kao krv, kao gavran, kao dva "vrana gavrana" iz narodne epske pesme, gde taj novi sinonim "vran" jeste ako ne nova boja a ono nova nijansa crnog, nov pridev koji ide uz neke nove imenice, "vrana" je kosa devojačka, na primer, a to opet nije crna kosa, nije samo crna, nego "crna kao zift" ili tamna, kao što noć može biti "tavna-tavna", i to više nije ona ista turska, krvava noć puna jauka i strave, nego noć kada zađe mesec, kad zamiriše jorgovan, neka spokojna... lirska noć.
    I on zna da se sve to, svi ti zvuci, sav taj instrumentarij njegovog jezika gubi u prevodu, on zna da "black" nije isto što i "kara", "vran", "taman" i "tavan", on zna da je fr. "noir" zapravo svetla boja kao što je tvrdio Malarme, a da je "jour" svojim muklim, dugim "ou" zapravo reč pogodna za noć, kao da se jezik poigrava značenjima, kao da je nalepio pogrešnu belu etiketu na noć a crnu na dan, bez ikakvog smisla i logike, i zna da "schwarz" i "Nacht" isto tako svojom kratkoćom, svojim stakatom nisu isto što i "crn", što i "tavan", "taman", "kara-taman" ili "noć", "noćca", "kara-tama" i "kosa vrana". I zna da nijedan prevod, ni najbolji, neće preneti sva značenja, sve instancije njegovog jezika, sve istorijske, književne, nacionalne, verske, etnografske, pesničke asocijacije originala, i smešiće se tužno kad pročita u kritici da njegova knjiga na francuskom (npr.) zvuči "bolje od originala", gde se podrazumeva da je original pisan na nekom barbarskom jeziku, i da je smisao svega toga, tog nerazumljivog barbarskog mucanja postao jasan, razgovetan, osmišljen tek u prevodu.
    Zato se on smeška gorko kada mu kažu: "Pišite na francuskom, pa vi divno govorite francuski!" jer oni ne znaju da govoriti divno i pisati nije isto, ne znaju da je piscu jezik sudbina, i da je svaki pokušaj spoljne intervencije, svako nasilje nad tom sudbinom poput neke teške operacije ili mutacije gena iz kojih se ne izlazi čitav, ne izlazi isti.

Mansarda



    Soba je bila slična utrobi onih malih lađa što se ljuljaju na pučini izgubljene u tamnim noćima. Vlaga je iscrtala po zidovima čudesne šare flore i faune koja cveta i raste samo u snovima. Na plafonu je bilo predstavljeno rađanje sveta iz zagrljaja rose sna i zelene jave, a u četiri ugla simbolične slike četiri kontinenta: afričko leto, proleće Azije, snegovi Amerike, evropska jesen.
    Po zidovima su pasli mastodonti i reptili, a iz oka jednog mamuta kolibri su čupali gusti krmelj sa trepavica. Jata divljih golubova (čiji se poslednji primerci nalaze u toj sobi na mansardi), ždralova i lasta prekrivala su zidove, stvarajući jedan golemi klin u obliku cifre 1 i ostvarujući tako sliku biblijskog bratstva i mitsko čudo prijateljstva: »I svijaće lasta svoje gnezdo u uhu mastodonta, kolibri će srebrnim kljunom češljati grivu leoparda, a detlić će čistiti zube krokodila iz Nijagare i svetog Nila.« (Jevanđelje po Jarcu-Mudrijašu, sa galaksijskog na mansardski prevedeno i u stihove stavljeno od... zvanog Orfej ili Orfeus.)
    Noktima smo svuda po zidu ispisali (kada to nije išlo na uštrb slika koje je iscrtala vlažna ruka) latinske i grčke sentence kojih smo se pridržavali kao deset božjih zapovesti i izgovarali ih u časovima intelektualnih kriza i očajanja kao molitve očišćenja. To su bili putokazi ka Istini, lux in tenebris, kako je rekao Jarac-Mudrijaš. Ko bi se drugi setio toga da se sentence moraju urezivati u zid ad unguem, »golim noktima, dok krv ne brizne!«
    Evo nekih mudrosti iz hrama Mansarda:


    Jos arta, caci se prostituat!

    *

    Quod non est in actis (in artis!) non est in mundo.

    *

    Plenus venter non studet libenter.

    *

    Nulla dies sine linea.

    *

    Abyssus abyssum invocat.

    *

    Nec vivere carmina possunt.

    *

    Quae scribuntur aquae potoribus.

    *

    Ho bios brakhus, he de tekhne macra.

    *

    Castigat ridendo mores.

    *

    Amo, ergo sum.

    *

    Credo quia absurdum.

    *

    Tempora si fuerint nubila, solus eris.

    *

    Felix qui potuit rerum cognoscere causas.

    *

    Gnohti seauton.

    *

    Habent sua fata libelli.

    *

    Os homini sublime dedit.

    *

    Pectus est quod disertos facit.

    *

    Albo lapillo notare diem.

    *

    Mens agitat molem...



    Sećaš li se, Jarče-Mudrijašu, onog krika:
    O ubi campi!
    One mudrosti koje se nismo hteli pridržavati:
    Primum vivere, deinde philosophari.
    One gordosti:
    Hic tandem stetimus nobis ubit defuit orbis. (Stigli smo najzad ovde gde nam je nestalo globusa.)
    Eh, ta mansarda!