tesko je takve stvari shvatiti iz djecijeg ugla..posebno kad nisi bio nikad u tom uglu..dal u svojstvu onog koje ugnjetavan ....dal u onog koji je ugnjetavao....

ja sam to radio..pa sam ispao x puta bolji od mnogih koji to nisu radili kao mali..
nego su bili fini i td...ali su poceli x puta gore stvari da rade u zrelosti...i rade i danas....
kamaru ih ima sto su bili kao dobri a sad otimaju staricama torbe za cetvrtinu grama heroja...da kupe...
i ima ih jos koliko hoces..tih koje sam maltretirao ...danas su jos vece pickurine....i smradovi...

dok si mlad mozes da gresis...i drustvo ce ti to oprostiti...ako ti shvatis da to sto radis nije u redu....
a ako ne shvatis...nema ti pomoci...
ja sam shvatio..jer sam imao koga da me povuce na pravu stranu i sa te strane 25 narednih godina nisam nijednom skrenuo...skretanje nesto vise od premacivanja nekog olosa....od uszpenzije i zabrane na platu 3 mjeseca zbog toga..i to se desilo dva tri puta....i desilos e zbog toga sto sam to ucinio..
jer pravila neka ne dozvoljavaju da to radim...
a ne sto sam to tom olosu ucinio....

ali kad kao zreo covjek radis stvari ruzne i koje se kose sa zakonom..tu ti pomoci nema...

i to sad da ce oni da rade za njega ne mora da znaci nista..
ja ne radim ni za jednog koga sam ja maltretirao..
ne zivimo u istom gradu a ni u drzavi...vidim ih nekad..neke od njih....kad idem kod prijatelja...
ja njih i sada mogu da maltretiram..a svi oni mogu da me za kurac povuku ...
i da me mrko pogedaju ne smiju..nego me pozdravljauu sa dvadeset ,metara i sviraju kolima i masu kod a boga vide...

tako da to nema veze sa vezom....

neki svijet iz ugla djetata ...ako preneses u odrasli zivot..ti si uglavnom najebao...

lako je biti fin na jednom forumu...
i lako je prosipati pricu..svis u bili fini..jesu kurac bili fini..i danas neki nisu fini...

ali kad se nadjes na ulici to nije kao na forumu..

na forumu samari i udarci kopitom u potiljak ne izazivaju nesvesticu..
a u onom filmu i te kako to izazivaju...

da mi prica covjek kako  sam ja bilo olos..sa 15 godina i da me osudjuje.
neko ko je z pizdarija napravio posle 18 te..ja mrlje nemam u zivotu ...sem pomenutigh par fleika...u karijeri...
ako se to tako moze nazvati...nije vazno sta si bio kao dijete..vazno je u kakvog si covjeka izrstaoo....

i to je 80 posto urbane omladine proslo..svako je nekoga bar jednom maltretirao kao klinac...

i to je to....

i cak sta vise imam potrebnu strucnu  kvalifikaciju da se bavim takvim slucajevima... kakav sam ja bio..
i ako bog da i bavit cu se....i nadam se da cu svo iskustvo znati da upotrebim da oni ne budu takvi i da ne ispadnu
kao neki moji drugari iz tog vremena koja nije imao ko da povuce za rukav....i koji su dansa  ili mrtvi ili trunu negdje u nekom zatvoru....ili su alhosi ili narkomancine i obicne propalice zivotne ...
koji za vijeka ni kuceta ni maceta stekli nisu....

Ja nosim slusne aparate na oba uha jos od svoje sedme godine, kasnije sam krenuo u skolu zbog toga.

Secam se da su me najvise ismejavali zbog toga sto sam nosio naocare: "Evo ga ovaj pepeljavi, nosi piksle na glavi". Niko mi se nije podsmevao sto nosim slusne aparate niti su me makljali zbog slusnih. Najveci problem su im bile moje piksle. 

Elem, jednog dana su poceli grupno da me guraju i u tom guranju ispale su mi naocare, jedan iz te grupice ih je smrskao. Pao mi je mrak na oci tad, udario sam ga iz sve snage u lice i izbio sam mu zub (sva sreca da je bio mlecni pa se regenerisao). Dosla uciteljica, videla je staklo na podu, okrvavljeno dete...
Logicno, rekla da se rukujemo i sve je tip-top. Niko me od tada nije gurao. A i prosla ih je volja da me zezaju za piksle.

U srednjoj su svi znali da nosim slusne aparate ali me niko nije uznemiravao zbog toga, niti zbog naocara. Cudo jedno.

Не предаје учитељ оно што жели,
не предаје учитељ оно што зна,
учитељ предаје оно што јесте.

Након што је јавност сазнала да у гимназији Светозар Марковић у Суботици постоји ученик који трпи психичко и физичко малтретирање, коме се наноси духовна и телесна бол од стране његових вршњака, поставља се и сувише очигледно питање: Ко је овде глув?
 
 
Наиме, пар дана након блога Снежане Михајловић, а потом и мог текста, сазнао сам да је Данило био изложен још већем шиканирању и понижавању у школи. Дакле, текстови су били контрапродуктивни. Испровоцирали су Данилове вршњаке да силније и разулареније крену у контраофанзиву, јер су се очигледно осетили прозваним. Још једном понављам, мој блог је пре свега имао за циљ да да подршку Данилу и да га оснажи у његовој величанственој борби. Поред поменутог, блог је био тенденциозан како би позвао на одговорност Данилове наставнике, психолога, педагога и директора школе. Међутим, не лези враже, све је кренуло по злу. Био сам принуђен да ступим у контакт са Данилом, и да му се извиним уколико сам својим текстом додатно отежао ситуацију. Био сам спреман да текст повучем, уколико Данило то пожели, и да престанем да пишем о Случају Данила К. Али, Данило ме је својим ставом обезоружао по ко зна који пут: Не, не смемо стати, у Србији постоји још много деце која су у сличном или у још горем положају, вреди се борити, и морамо се борити. Да, то је Данило, херој нације који још увек верује у моћ борбе. Верујем и ја, и не знам ко је у читавој причи коме већа подршка, Данило мени или ја Данилу. Иако сам бескрајно поносан на своје ученике, најискреније, био бих јако поносан кад бих могао да се назовем Даниловим учитељем.
 
Да ли се Данилови наставници поносе њиме?
 
Јуче сам упутио имејл Даниловој школи са молбом да ми одговоре: зашто се данима не оглашавају у вези са Даниловим случајем, и како је могуће да игнорисањем, односно нечињењем, или недовољним чињењем саучествују у злостављању једног ученика чија је једина кривица другост, односно различитост. Позвао сам их на професионалну, и моралну, одговорност, подсетивши их да ће се једног дана можда постидети, и да неће моћи да одговоре на питање будућим ученицима зашто су ћутали ако су све ово знали. Школа поред директора Слободана Чампрага, има и два заменика директора Марту Петкович и Александра Славова, психолога и 86 наставника. Нико, наравно, до данас, није нашао засходно да ми одговори. Они свакако нису у обавези да ми одговоре, али су у обавези да заштите интегрит ученика, и да му обезбеде сигурност. Желео сам да чујем и другу страну, али је нисам чуо. Зашто, не желим да нагађам.
 
Док пишем овај текст стрепим и слутим да је пред Данилом још један дан пун неизвесности и стрепње, пун нелагоде, јер ће бити принуђен да се суочи са својим наставницима и вршњацима. Сигуран сам да би Данило имао много тога да им каже, али нисам сигуран шта је њима остало да кажу њему. Али, нека кажу, нека се огласе. Горе од неписања и неговорења је ћутња и игнорисање.
 
Никада нисам делио ученике на моје и туђе, сви ученици су наша будућност, темељ овога друштва; они нас неће памтити по учењу, већ по доброти, да парафразирам Душана Ковачевића. Питам се по чему ће Данило памтити своје учитеље? Не осуђујем, само питам.
 
И ко је глув: Данило или друштво? Послужио је као сензација да испуни насловне стране разних новина, и шта даље: да ли су тиме Данилове патње окончане? Не осуђујем, само констатујем.
 
 
Душан Благојевић, постиђен наставник 

Preuzeto sa:

блогери,мрсомуди,лемемуди...

и какво је ово тешко просеравање са "херој нације"?

Komentar sa Bloga B92:


Čudni smo mi ljudi, majke mi...

зашто чудни?

тај коментар је скроз на месту

Mali je hrabriji od mnogih na ovoj temi.

јесте да...кућни си пријатељ са његовом породицом

мали има проблем који не могу да му реше ни родитељи,ни ти као његова најбоља пријатељица,ни разни блогери а ни психолози,наставници и остала екипа...мора сам да га реши,да се супротстави,да покаже зубе

све остало је само лапрдање

tz..tz..tz.. Toliko napetosti...

Znači Gandi je bio najveća pičkica u istoriji.