Sol ju je ugledao prvi. Priliku koja je hodala usred bujica svetlosti i tečnog vremena što su tekle iz Sfinge. Bila je to žena, video je on, kada su se njeni obrisi ocrtali u brilijantnom portalu. Žena koja je nosila nešto.
   Žena koja je nosila bebu.
   Napolje izroni njegova kćer Rejčel - Rejčel kakvu je poslednji put video kao zdravu, mladu, odraslu osobu, koja je polazila da obavi doktorski rad na nekom svetu po imenu Hiperion, Rejčel u sredini dvadesetih godina, možda sada i malo stariju - ali Rejčel, tu nije bilo nikakve sumnje, Rejčel sa bakarnosmeđom kosom, kratko ošišanom, tako da joj pada preko čela, obraza zarumenelih kao i uvek, ali od nekog novog poleta, sa blagim osmehom, sad gotovo drhtavim, a njene oči - te ogromne, zelene oči u kojima su se jedva mogle videti smeđe tačkice - te oči bile su prikovane za Sola.
   Rejčel je nosila Rejčel. Beba se meškoljila sa licem pribijenim uz rame mlade žene i majušnim šakama koje su se stezale i opuštale dok se predomišljala da li da ponovo zaplače ili ne.
   Sol ustade zapanjen. Pokuša da progovori, ne uspe, pa pokuša ponovo. "Rejčel."
   "Oče", reče mlada žena i kroči napred da zagrli naučnika slobodnom rukom, okrenuvši se malo kako njih dvoje ne bi stegli bebu.
   Sol poljubi svoju odraslu kćer, zagrli je, oseti čisti miris njene kose i njenu čvrstu stvarnost, a onda pridiže bebu do sopstvenog vrata i ramena, osetivši kako kroz novorođenče prolazi drhtaj pre nego što je udahnulo i zaplakalo. Rejčel koju je on doneo na Hiperion bila je bezbedna u njegovim rukama, mala, crvenog lica, smežuranog, dok je pokušavala da usredsredi oči koje su se nasumce kretale po očevom licu. Sol joj obuhvati majušnu glavu dlanom i pridiže je bliže, ispitujući to lišce na sekund pre nego što se okrenuo ka mladoj ženi.
   "Je li ona..."
   "Normalno stari", reče njegova kćer. Ona je bila odevena u nešto što je delom bilo ogrtač, delom odora, sačinjeno od mekog smeđeg materijala. Sol zavrte glavom, pogleda je, vide da se ona osmehuje i primeti istu onu jamicu ispod i levo od usana koja se videla i kod bebe koju je držao.
   On ponovo zavrte glavom. "Kako... kako je ovo moguće?"
   "Neće još dugo potrajati", reče Rejčel.
   Sol se nagnu napred i ponovo poljubi odraslu kćer u obraz. Shvatio je da plače, ali nije želeo da oslobodi ni levu ni desnu ruku da bi obrisao suze. Njegova odrasla Rejčel učini to za njega, dodirujući mu obraz nežno nadlanicom.
   Začu se zvuk na stepenicama ispod njih i Sol se osvrnu da bi ugledao kako tamo stoje tri muškarca iz broda, lica crvenih od trčanja, dok Bron Lamija pomaže pesniku Silenusu da sedne na belu ploču kamena ograde.
   Konzul i Teo Lejn pogledaše ih odozdo.
   "Rejčel..." šapnu Melio Arundez, dok su mu se oči punile.
   "Rejčel?" reče Martin Silenus, namršti se i baci pogled na Bron Lamiju.
   Bron je zurila poluotvorenih ustiju. "Moneta", reče ona, pokazujući, a onda spusti ruku shvativši da pokazuje prstom. "Ti si Moneta. Kasadova... Moneta."
   Rejčel klimnu glavom i osmeha joj nestade. "Imam još samo minut ili dva ovde", reče ona. "I mnogo toga da vam ispričam."
   "Ne", reče Sol i uze svoju odraslu kćer za ruku, "moraš ostati. Želim da ostaneš sa mnom."
   Rejčel se ponovo osmehnu. "I ostaću sa tobom, tata", reče ona tiho, pa podiže ruku da dodirne bebinu glavu. "Ali samo jedna od nas to može... a njoj si potrebniji." Ona se okrenu prema grupi ispod njih. "Slušajte, molim vas, svi vi."
   Dok se sunce pomaljalo i dodirivalo svojom svetlošću razlomljene zgrade Grada Pesnika, Konzulov brod, zapadne litice i više Vremenske Grobnice, Rejčel ispriča svoju kratku i mučnu priču o tome kako je odabrana da bude podignuta u onoj budućnosti kada će konačni rat besneti između UI koju je stvorila Srž i ljudskog duha. To je, rekla je ona, budućnost zastrašujućih i divnih tajni, u kojoj se čovečanstvo proširilo ovom Galaksijom i počelo da putuje na druga mesta.
   "U druge galaksije?" upita Teo Lejn.
   "U druge vasione", osmehnu se Rejčel.
   "Pukovnik Kasad vas je poznavao kao Monetu", reče Martin Silenus.
   "Poznavaće me kao Monetu", reče Rejčel i oči joj se smračiše. "Videla sam ga kako gine i otpratila njegovu grobnicu u prošlost. Znam da je deo mog zadatka da se sretnem sa tim legendarnim ratnikom i da ga povedem u poslednju bitku. Još ga nisam zaista upoznala." Ona pogleda niz dolinu ka Kristalnom Monolitu. "Moneta", reče zamišljeno. "To znači 'Ona koja opominje' na latinskom. Prikladno. Daću mu da izabere moje ime između toga i Mnemozine - 'sećanja'."
   Sol nije puštao ruku svoje kćeri. Ne učini to ni sada. "Ti putuješ natrag kroz vreme sa Grobnicama? Zašto? Kako?"
   Rejčel podiže glavu i odbijena svetlost sa dalekih litica oboji joj lice toplinom. "To je moja uloga, tata. Moja dužnost. Oni mi omogućuju da kontrolišem Šrajka. A samo sam ja bila... spremna."
   Sol pridiže svoju kćer-bebu. Prenuta iz sna, ona izbaci jedan jedini mehur pljuvačke, okrenu lice ka očevom vratu u potrazi za toplotom, pa stisnu pesničice uz njegovu košulju.
   "Spremna", reče Sol. "Misliš na Merlinovu bolest?"
   "Da", reče Rejčel.
   Sol odmahnu glavom. "Ali ti nisi odgojena u nekom tajanstvenom svetu budućnosti. Odrasla si u univerzitetskom gradu Krofordu, u ulici Fertig, na Barnardovom Svetu, a tvoja..." On ućuta.
   Rejčel klimnu glavom. "Ona će odrasti... tamo, tata. Žao mi je, moram da idem." Ona oslobodi ruku, skliznu niz stepenice i dodirnu načas obraz Melija Arundeza. "Žao mi je zbog bolnih sećanja", reče ona tiho zaprepašćenom arheologu. "Za mene je to, bukvalno, bio drugačiji život."
   Arundez trepnu i zadrža joj ruku još tren duže uz svoj obraz.
   "Jesi li oženjen?" upita Rejčel tiho. "Imaš dece?"
   Arundez klimnu glavom, pomeri drugu ruku kao da želi da izvadi sliku svoje žene i odrasle dece iz džepa, a onda stade i ponovo klimnu glavom.
   Rejčel se osmehnu, poljubi ga brzo u obraz i vrati se uz stepenice. Sunce je bilo bogato od osvita, ali vrata Sfinge još su bila blistavija.
   "Tata", reče ona, "volim te."
   Sol pokuša da progovori, pročisti grlo. "Kako... kako da ti se pridružim... tamo gore?"
   Rejčel mahnu ka otvorenim vratima Sfinge. "Za neke će to biti portal ka vremenu o kome sam govorila. Ali, tata..." Ona zastade. "To će značiti da ponovo treba da me podižeš. To znači da ćeš propatiti moje detinjstvo treći put. Ni od jednog roditelja to ne sme da se traži."
   Sol uspe da se osmehne. "Nijedan roditelj to ne bi odbio, Rejčel." On premesti usnulu bebu u drugu ruku i ponovo zavrte glavom. "Hoće li postojati vreme kada ćete... vas dve...?"
   "Ponovo postojati istovremeno?" osmehnu se Rejčel. "Ne. Ja sada idem u suprotnom smeru. Ne možeš ni da zamisliš kakve sam poteškoće imala da ubedim Odbor za paradokse da odobri ovaj sastanak."
   "Odbor za paradokse?" reče Sol.
   Rejčel udahnu. Ona uzmaknu tako da su se ona i otac dodirivali još samo vršcima prstiju ispruženih ruku. "Moram da pođem, tata."
   "Hoću li..." On pogleda bebu. "Hoćemo li biti sami... tamo gore?"
   Rejčel se nasmeja i taj zvuk bio je toliko poznat da se sklopio oko Solovog srca kao topla šaka. "Oh, ne", reče ona, "ne sami. Tamo ima divnih ljudi. Divnih stvari koje treba naučiti i raditi. Divnih mesta koja treba videti..." Ona se obazre. "Mesta kakva nismo zamišljali ni u najluđim snovima. Ne, tata, nećete biti sami. I ja ću biti tamo, u svoj svojoj tinejdžerskoj trapavosti i kočopernosti devojaštva." Ona kroči unazad i njeni prsti skliznuše sa Solovih.
   "Sačekaj malo pre nego što prođeš, tata", doviknu mu ona dok se vraćala u blistavost. "Ne boli, ali kada jednom prođeš, nema povratka."
   "Rejčel, čekaj", reče Sol.
   Njegova kćer krenu unazad dok joj je dugačka odora tekla preko kamena, sve dok je ne okruži svetlost. Ona podiže ruku. "Vidimo se, aligatore!" doviknu mu.
   Sol podiže ruku. "Kasnije... krokodilče."
   Starija Rejčel nestade u svetlosti. Beba se probudi i zaplaka.
   
   Prošlo je više od sata pre nego što su se Sol i ostali vratili u Sfingu. Otišli su u Konzulov brod da zaleče Bronine povrede i rane Martina Silenusa, da obeduju i da opreme Sola i dete za putovanje.
   "Osećam se blesavo što se pakujem za ono što bi moglo biti istovetno kao i korak kroz dalekobacač", reče Sol, "ali bez obzira na to koliko je budućnost divna, ako tamo nema paketa za dojenje i pelena za jednokratnu upotrebu, u sosu smo."
   Konzul se iskezi i potapša puni ranac na stepeniku. "Ovo bi trebalo da potraje tebi i bebi prve dve nedelje. Ako do tada ne pronađeš servis za pelene, idi u neku od onih drugih vasiona o kojima je Rejčel govorila."
   Sol zavrte glavom. "Zar se ovo stvarno dešava?"
   "Sačekajte nekoliko dana ili nedelja", reče Melio Arundez. "Ostanite ovde sa nama dok ne vidimo šta se zbiva. Nema žurbe. Budućnost će uvek biti tamo."
   Sol se počeša po bradi dok je hranio bebu iz jednog od pakovanja za dojenje koja je brod proizveo. "Nismo sigurni da će ovaj portal uvek biti otvoren", reče on. "Osim toga, možda izgubim hrabrost. Prilično sam ostario da ponovo podižem dete... pogotovo kao stranac u stranoj zemlji."
   Arundez spusti svoju snažnu ruku na Solovo rame. "Dozvolite da pođem sa vama. Umirem od radoznalosti da vidim to mesto."
   Sol se iskezi i pruži ruku, pa se čvrsto rukova sa Arundezom. "Hvala, prijatelju. Ali vi imate ženu i decu u Mreži... na Renesansi Vektor... koji očekuju vaš povratak. Imate obaveze."
   Arundez klimnu i pogleda u nebo. "Ako budemo mogli da se vratimo."
   "Vratićemo se", reče Konzul glatko. "Staromodni svemirski letovi pod Hokingovim pogonom još dejstvuju, čak i ako je Mreža zauvek nestala. Biće to vremenski dug od nekoliko godina, Melio, ali vratićeš se."
   Sol klimnu glavom, završi hranjenje bebe, stavi čistu pamučnu pelenu na rame i snažno je potapša po leđima. On okruži pogledom po malom krugu ljudi. "Svi imamo svoje obaveze." On se rukova sa Martinom Silenusom. Pesnik je odbio da se uvuče u kupku sa hranljivim rastvorom za oporavak ili da mu se nervna utičnica hirurški ukloni. "Imao sam te stvari i ranije."
   "Hoćete li nastaviti svoju poemu?" upita ga Sol.
   Silenus odmahnu glavom. "Dovršio sam je na drvetu", reče. "A tamo sam otkrio još nešto, Sole."
   Naučnik podiže obrvu.
   "Saznao sam da pesnici nisu Bog, ali da ako Bog... ili nešto slično Bogu... postoji, onda je on pesnik. I to promašeni."
   Beba podrignu.
   Martin Silenus se isceri i poslednji put rukova se sa Solom. "Priredi im pravi pakao tamo, Vejntraube. Reci im da si im ti čukun-čukun-čukun-čukun-čukun-čukundeda, i ako budu nevaljali, ima da ih isprašiš po guzicama."
   Sol klimnu glavom i krenu dalje do Bron Lamije. "Video sam da ste se posavetovali sa brodskim medicinskim terminalom", reče on. "Da li je sve u redu sa vašim nerođenim detetom?"
   Bron se isceri. "Sve je u redu."
   "Dečko ili devojčica?"
   "Devojčica."
   Sol je poljubi u obraz. Bron mu dodirnu bradu i okrenu lice kako bi sakrila suze koje ne priliče bivšoj privatnoj detektivki.
   "Devojčice su tako naporne", reče on dok je raspetljavao Rejčeline prste iz svoje brade i Broninih uvojaka. "Prvom prilikom trampite svoju za dečka."
   "O.K.", reče Bron i odstupi.
   On se poslednji put rukova sa Konzulom, Teom i Melijem, stavi ranac na leđa dok je Bron držala bebu, pa uze Rejčel u naručje. "Bio bi to đavolski antiklimaks kada ova stvar ne bi dejstvovala i kada bih završio tumarajući po Sfingi", reče on.
   Konzul se začkilji u blistava vrata. "Dejstvovaće. Mada nisam siguran kako. Mislim da to nije nikakav dalekobacač."
   "Vremebacač", odvaži se Silenus i podiže ruku da blokira Bronine ćuške. Pesnik odstupi za korak i slegnu ramenima. "Ako nastavi da dejstvuje, Sole, osećam da nećete tamo biti sami. Hiljade će vam se pridružiti."
   "Ako to dopusti Odbor za paradokse", reče Sol, čupkajući bradu kao i uvek kada je mislio na nešto drugo. On trepnu, pomeri ranac i bebu, pa kroči napred. Polja sila iz otvorenih vrata pustiše ga ovaj put napred.
   "Zbogom svima!" viknu on. "Bogamu, vredelo je sve ovo, zar ne?" On se okrenu ka svetlosti i on i beba nestaše.
   
   Nastade tišina koja se graničila sa prazninom i rastegnu se na nekoliko minuta. Konačno, Konzul reče, gotovo postiđeno: "Hoćemo li u brod?"
   "Pošaljite lift po nas ostale", reče Martin Silenus. "M. Lamija će hodati po vazduhu."
   Bron se zapilji u zgurenog pesnika.
   "Mislite da je to bilo nešto što je Moneta sredila", reče Arundez, misleći na nešto što je Bron ranije nagovestila.
   "Mora biti", reče Bron. "Neki delić nauke budućnosti, tako nešto."
   "Ah, da", uzdahnu Martin Silenus, "nauka budućnosti... ta poznata fraza onih suviše stidljivih da budu sujeverni. Alternativa, moja draga, jeste da poseduješ još neotkrivenu moć da levitiraš i pretvaraš čudovišta u lomljive staklene gobline."
   "Umukni", reče Bron, sada bez prizvuka privrženosti u glasu. Ona se osvrnu. "Ko kaže da se neki drugi Šrajk neće pojaviti za koji tren?"
   "Ko, zaista?" saglasi se Konzul. "Pretpostavljam da ćemo uvek imati Šrajka ili glasine o Šrajku."
   Teo Lejn, kome je uvek bilo neprijatno kod nesuglasica, pročisti grlo i reče: "Gledajte šta sam pronašao među prtljagom rasutim oko Sfinge." On pruži instrument sa tri žice, dugačkim vratom i svetlim šarama naslikanim na trouglastom telu. "Gitara?"
   "Balalajka", reče Bron. "Pripadala je Ocu Hojtu."
   Konzul uze instrument i odsvira nekoliko akorda. "Znate li ovu pesmu?" On odsvira nekoliko tonova.
   "'Jebačka pesma Lide Sisulje'?" odvaži se Martin Silenus.
   Konzul odmahnu glavom i odsvira još nekoliko akorda.
   "Nešto staro?" nagađala je Bron.
   "'Negde iznad duge'", reče Melio Arundez.
   "To mora da je bilo pre mog vremena", reče Teo Lejn, klimajući glavom dok je Konzul svirao.
   "To je bilo pre svačijeg vremena", reče Konzul. "Hajdemo, uz put ću vas naučiti rečima."
   Hodajući zajedno po vrelom suncu, pevajući skladno i falš, gubeći reči i počinjući iznova, oni odoše uzbrdo ka brodu koji ih je čekao.

EPILOG
   Pet i po meseci kasnije, u sedmom mesecu trudnoće, Bron Lamija je krenula jutarnjim dirižablom severno od prestonice do Grada Pesnika, na Konzulovu oproštajnu zabavu.
   Prestonica, koju su domoroci, svemirski putnici u poseti i Proterani sada podjednako zvali Džektaun, izgledala je belo i čisto u jutarnjoj svetlosti dok je dirižabl napuštao kotvište u središtu i hitao severozapadno uz reku Huli.
   Najveći grad na Hiperionu pretrpeo je dosta u vreme borbi, ali sada je glavnina bila ponovo izgrađena, a većina od tri miliona izbeglica sa plantaža fiberplastike i iz manjih gradova na južnom kontinentu odabrala je da ostane, uprkos nedavnom pojačanom zanimanju Proteranih za fiberplastikom. I tako je grad rastao kao iz vode, sa osnovnim službama kao što su elektricitet, kanalizacija i kablovska HTV služba, da bi upravo stigao do odgajališta smeštenih na vrhovima brda između svemirske luke i starog grada.
   Ali zgrade su bile bele u jutarnjoj svetlosti, prolećni vazduh bogat obećanjima, a Bron je videla grube useke novih drumova i užurbanost rečnog saobraćaja dole kao dobar znak za budućnost.
   Borbe u Hiperionovom svemiru nisu trajale još dugo posle uništenja Mreže. Faktička okupacija Proteranih u svemirskoj luci i prestonici prerasla je u priznavanje smrti Mreže i zajedničku upravu sa Zakonodavnim Većem u sporazumu koji su sačinili prvenstveno Konzul i Guverner-General Teo Lejn. Ali za skoro šest meseci od smrti Mreže, jedini saobraćaj u svemirskoj luci svodio se na padobrodove ostataka flote SILE koji su se još nalazili unutar sistema i česte planetne izlete iz Roja. Više nije bilo neobično videti visoke prilike Proteranih kako kupuju na Trgu Džektaun, ili njihove egzotičnije verzije kako piju kod 'Cicerona'.
   Bron je boravila kod 'Cicerona' u proteklih nekoliko meseci, odsevši u jednoj od većih soba na četvrtom spratu starog krila gostionice dok je Sten Leveski ponovo gradio i širio oštećene odeljke legendarne građevine. "Bogamu, ne treba mi pomoć trudnih žena!" vikao bi Sten svaki put kada bi mu se Bron ponudila, ali ona bi neizostavno završila tako što bi obavila neki posao dok je Leveski gunđao i mrmljao. Bron je možda i bila trudna, ali je i dalje bila Lusijanka i mišići joj nisu sasvim atrofirali posle samo nekoliko meseci provedenih na Hiperionu.
   Sten ju je odvezao tog jutra do tornja-kotvišta i pomogao joj da ponese prtljag i paket koji je donela za Konzula. Onda joj je gostioničar pružio i sopstveni paketić. "To je prokleto, dosadno putovanje Bogu iza leđa", zarežao je. "Moraš imati nešto za čitanje, ha?"
   Poklon je bio reprodukcija izdanja Pesama Džona Kitsa iz 1817, koju je u kožu uvezao sam Leveski.
   Bron je postidela diva i oduševila putnike koji su ih posmatrali zagrlivši ga tako da su mu rebra zakrckala. "Dosta, prokleta bila", promrmljao je on dok je trljao bok. "Reci toj ništariji Konzulu da hoću da ga vidim da se dovukao natrag pre nego što budem predao tu bezvrednu gostionicu svom sinu. Reci mu to, O.K.?"
   Bron je klimnula glavom i mahala sa drugim putnicima ljudima koji su došli da ih prate. Onda je nastavila da maše sa osmatračkog mezanina dok se vazdušna lađa razvezivala, oslobađala balasta i tromo kretala iznad krovova.
   Sada, dok je lađa ostavljala za sobom predgrađa i skretala ka zapadu da prati reku, Bron je prvi put jasno videla planinski vrh na jugu gde se lice Tužnog Kralja Bilija još mrštilo na grad. Sveži ožiljak dugačak deset metara na Bilijevom obrazu, gde je laser zasekao za vreme borbe, sada je polako bledeo izložen vremenskim uslovima.
   Ali ono na šta je Bron obratila pažnju bila je veća skulptura koja je poprimala oblik na severozapadnoj litici. Čak i sa modernom opremom za sečenje pozajmljenom od SILE, rad je napredovao sporo, i veliki orlovski nos, teško čelo, široka usta i tužne, pametne oči upravo su počele da budu prepoznatljive. Mnoge izbeglice iz Hegemonije ostavljene na Hiperionu prigovarale su što se planini daje lik Meine Gledston, ali Ritmet Korber III, čukun-unuk vajara koji je stvorio lice Tužnog Kralja Bilija - i slučajno čovek kome je planina sada pripadala - rekao je, koliko god je mogao diplomatskije: "Ko vas jebe" - i nastavio sa poslom. Još godina, možda dve, i biće gotovo.
   Bron uzdahnu, protrlja svoj nabrekli stomak - u afektaciji koju je uvek mrzela kod trudnica, ali koju sada nikako nije mogla da izbegne - i ode nespretno do stolice na osmatračkoj palubi. Ako je ovoliki sa sedam meseci, koliki će tek da bude kad mi dođe termin? Bron baci pogled naviše uz nabreklu krivinu velikog gasnog omotača dirižabla iznad sebe i trže se.
   
   Putovanje vazdušnom lađom, sa dobrim vetrom u krmi, trajalo je samo dvadeset sati. Bron je deo puta odremala, ali najveći deo vremena provela je u posmatranju poznatih predela koji su se prostirali ispod nje.
   Sredinom jutra prošli su iznad Prevodnice Karla i Bron se osmehnula i potapšala paket koji je ponela Konzulu. Krajem popodneva, približavali su se rečnoj luci Najad i Bron je pogledala odozgo, sa tri hiljade stopa, staru putničku baržu koju su uzvodno vukle mante i ostavljale svoj trag u obliku slova 'V'. Zapitala se da li je to možda Benares.
   Preleteli su preko Ruba kada je u gornjem salonu bila servirana večera i počeli prelazak preko Mora Trave baš kada je suton potpalio veliku stepu bojom i kada su se milioni vlati trave namreškali pod istim onim lahorom koji je nosio vazdušnu lađu dalje. Bron je popila kafu u svojoj omiljenoj stolici u mezaninu, širom otvorila prozor i posmatrala kako se More Trave prostire kao senzualna čoja na bilijarskom stolu, dok je svetlost posustajala. Neposredno pre nego što su bile upaljene svetiljke na palubi mezanina, bila je nagrađena prizorom vetrokola koja su se probijala sa severa ka jugu, uz njihanje fenjera na pramcu i krmi. Bron se nagnula napred tako da može jasno da čuje tutnjavu velikog točka i pucketanje platna poprečnog jedra dok su se kola oštro zanosila da bi zauzela novi ugao.
   Spremna postelja čekala ju je u kabini kada se Bron popela da se presvuče u kućnu haljinu, ali posle nekoliko pročitanih pesama našla se ponovo na osmatračkoj palubi i ostala tamo sve do zore, dremajući u svojoj omiljenoj stolici i udišući sveži miris trave odozdo.
   Pristali su u Hodočasnikovom Počinku dovoljno dugo da uzmu svežu hranu i vodu, obnove balast i izmene posade, ali Bron nije silazila da se prošeta. Mogla je da vidi radna svetla oko stanice žičare, a kada je putovanje konačno nastavljeno, vazdušna lađa kao da je pratila niz tornjeva-nosača za kabl ka Masivu Uzde.
   Bio je još mrkli mrak dok su prelazili preko planina i jedan stjuart došao je da zatvori hermetičke, dugačke prozore dok je pritisak u odeljcima rastao, ali Bron je još mogla povremeno da vidi kabine žičare koje su dole prelazile od jednog vrha do drugog između oblaka, kao i ledena polja koja su blistala na svetlosti zvezda.
   Prešli su preko Utvrđenja Hronos odmah posle zore; kamenje zamka nije izgledalo nimalo toplo čak ni okupano ružičastim svetlom. Onda se pojavi visoka pustinja, Grad Pesnika zablista beo sa strane za pristajanje i dirižabl se spusti ka tornju-kotvištu smeštenom na istočnom kraju tamošnje nove svemirske luke.
   Bron nije očekivala nikoga ko bi je sačekao. Svi koji su je poznavali mislili su da će ona doleteti sa Teom Lejnom u njegovom letaču kasnije po podne. Ali Bron Lamija je smatrala da je putovanje vazdušnom lađom pravi način da putuje sama sa svojim mislima. I bila je u pravu.
   Ali dok su zatezali kabl kotve i spuštali rampu, Bron ugleda poznato Konzulovo lice u maloj gužvi. Do njega je stajao Martin Silenus, mrštio se i čkiljio u jutarnjem svetlu na koje nije navikao.
   "Proklet bio taj Sten", promrmlja Bron, setivši se da su sada uspostavljene mikrotalasne veze i da su novi komunikacioni sateliti na orbiti.
   Konzul je sačeka zagrljajem. Martin Silenus zevnu, rukova se s njom i reče: "Nisi mogla da nađeš neko nezgodnije vreme da dođeš, a?"
   
   Uveče je priređen prijem. Nije samo Konzul odlazio sledećeg jutra - većina preostale flote SILE polazila je natrag, a znatan deo Roja Proteranih išao je sa njima. Desetak padobrodova stajalo je raštrkano na malom polju blizu Konzulovog svemirskog broda dok su Proterani bili u svojoj poslednjoj poseti Vremenskim Grobnicama, a oficiri SILE poslednji put svraćali do Kasadove grobnice.
   Sam Grad Pesnika sada je imao gotovo hiljadu stalnih stanovnika; mnogi od njih bili su umetnici i pesnici, mada je Silenus rekao da su većina poseurs. Dvaput su pokušali da izaberu Martina Silenusa za gradonačelnika; dvaput je odbio i sočno opsovao svoje nesuđeno glasačko telo. Ali stari pesnik i dalje je upravljao stvarima, nadgledao restauraciju, izglađivao sporove, delio smeštaj i dogovarao letove za snabdevanje iz Džektauna i mesta na jugu. Grad Pesnika više nije bio Mrtvi Grad.
   Martin Silenus govorio je da je kolektivni IQ bio viši dok je mesto bilo napušteno.
   Banket je održan u novoizgrađenom paviljonu za obedovanje; velika kupola odjekivala je smehom dok je Martin Silenus čitao skaredne pesme i dok su drugi umetnici izvodili skečeve. Pored Konzula i Silenusa, Bronin okrugli sto razmetao se sa pet-šest gostiju Proteranih, uključujući i Slobodnjakinju Gengu i Središnjeg Minmuna, kao i Ritmeta Korbera III, odevenog u proštepana krzna i visoku konusnu kapu. Teo Lejn je zakasnio, sa izvinjenjima, ispričao publici najnovije viceve iz Džektauna i došao za sto kako bi im se pridružio za dezert. Lejna su odnedavno pominjali kao mogućeg gradonačelnika Džektauna na izborima koji treba da se održe u četvrtom mesecu - izgleda da se njegov stil dopadao i domorocima i Proteranima - a Teo do sada ničim nije pokazao da bi odbio tu čast ako bi mu bila ponuđena.
   Posle dosta vina na banketu, Konzul je tiho pozvao njih nekoliko gore u brod, na muziku i još vina. Otišli su, Bron, Martin i Teo, i seli visoko na brodski balkon dok je Konzul veoma trezno i sa osećanjem svirao Geršvina, Struderija, Bramsa, Luzera i Bitlse, a onda ponovo Geršvina, završivši konačno Rahmanjinovim predivnim Klavirskim koncertom br. 2 u C-molu, od čije je lepote srce zastajalo.
   Onda su sedeli u prigušenoj svetlosti, gledali iznad grada i doline, pili još malo vina i razgovarali do kasno u noć.
   "Šta očekuješ da zatekneš u Mreži?" upita Teo Konzula. "Anarhiju? Vladavinu rulje? Povratak u život Kamenog doba?"
   "Sve to i još više, verovatno", osmehnu se Konzul. On zavrte konjak u čaši. "Ozbiljno, bilo je dovoljno mlazeva pre nego što je fetlinija isključena da bismo znali da će uprkos nekim stvarnim problemima na većini svetova Mreže stvari biti u redu."
   Teo Lejn je sedeo i pijuckao vino iz iste one čaše koju je doneo iz paviljona za obedovanje. "Zašto misliš da je fetlinija isključena?"
   Martin Silenus frknu. "Bog se umorio od našeg škrabanja grafita po zidovima njegove kuće."
   Razgovarali su o starim prijateljima i pitali se kako je Otac Dire. Čuli su za njegov novi posao u jednoj od poslednjih uhvaćenih fetlinijskih poruka. Setili su se Lenara Hojta.
   "Mislite li da će on automatski postati Papa kada Dire premine?" upita Konzul.
   "Sumnjam", reče Teo. "Ali će bar dobiti priliku da ponovo živi ako ta kruciforma viška koju Dire nosi na grudima još deluje."
   "Pitam se hoće li doći po svoju balalajku", reče Silenus, sviruckajući na instrumentu. U prigušenom svetlu, pomisli Bron, stari pesnik još je ličio na satira.
   Razgovarali su o Solu i Rejčel. U proteklih šest meseci, na stotine ljudi pokušalo je da uđe u Sfingu; jednome je uspelo - tihom Proteranom po imenu Mizenspešt Amenjet.
   Stručnjaci Proteranih proveli su više meseci analizirajući Grobnice i trag vremenskih plima i oseka koji je ostao. Na nekim građevinama, hijeroglifi i čudnovato poznato klinasto pismo pojavili su se posle otvaranja Grobnica i omogućili, ako ništa drugo, ono približno nagađanja svrhe pojedinih Vremenskih Grobnica.
   Sfinga je bila jednosmerni portal u budućnost o kojoj je govorila Rejčel/Moneta. Niko nije znao kako ona bira one koje želi da propusti, ali među turistima je bilo popularno da pokušaju da prođu kroz portal. Nije otkriven nikakav trag ili naznaka sudbine Sola i njegove kćerke. Bron je shvatila da često misli na starog naučnika.
   Bron, Konzul i Martin Silenus nazdraviše Solu i Rejčel.
   Grobnica od žada izgleda da je imala nekakve veze sa džinovskim gasnim svetovima. Niko nije bio propušten kroz njen portal, ali egzotični Proterani, stvoreni i odgajani tako da žive u jupiterskim naseobinama, stizali su svakodnevno da pokušaju da uđu. Stručnjaci Proteranih i SILE zajedno su iznova i iznova isticali da Grobnice nisu dalekobacači, već neki sasvim drugačiji oblik kosmičke veze. Turiste je to bilo baš briga.
   Obelisk je ostao crna tajna. Grobnica je još svetlela, ali nije imala vrata. Proterani su nagađali da unutra još čekaju vojske Šrajkova. Martin Silenus je smatrao da je Obelisk samo falusni simbol ostavljen u dekoru doline posle nešto premišljanja. Drugi su mislili da on možda ima neke veze sa Templarima.
   Bron, Konzul i Martin Silenus nazdraviše Pravom Glasu Drveta Hetu Mastinu.
   Ponovo zaptiveni Kristalni Monolit bio je grobnica pukovnika Fedmana Kasada. Dešifrovane oznake urezane u kamen govorile su o kosmičkoj borbi i velikom ratniku iz prošlosti koji se pojavio da pomogne da se porazi Bog Bola. Mladi regruti iz bakljobrodova i napadačkih nosača gutali su svaku reč. Kasadova legenda raširiće se kada se ti brodovi budu vratili svetovima stare Mreže.
   Bron, Konzul i Martin Silenus nazdraviše Fedmanu Kasadu.
   Prva i druga Pećinska grobnica kao da nisu vodile nikuda, ali Treća se, izgleda, otvarala u lavirinte na raznim svetovima. Posle nestanka nekoliko istraživača, uprava Proteranih za istraživanja podsetila je turiste da lavirinti leže u različitim vremenima - moguće čak i stotinama hiljada godina u prošlosti ili budućnosti - kao i u različitim svemirima. Zabranili su pristup pećinama, osim za kvalifikovane stručnjake.
   Bron, Konzul i Martin Silenus nazdraviše Polu Direu i Lenaru Hojtu.
   Šrajkova Palata ostala je misterija. Bedemi sa telima nestali su kada su se Bron i ostali vratili nekoliko sati kasnije; unutrašnjost grobnice bila je iste veličine kao i ranije, ali sa jednim jedinim vratima od svetlosti koja su gorela u njenom središtu. Svako ko bi prošao kroz njih nestao bi. Niko se nije vratio.
   Istraživači su proglasili unutrašnjost za zabranjenu zonu dok su radili na dešifrovanju slova urezanih u kamenu, ali veoma erodiranih pod dejstvom vremena. Do sada, bili su sigurni u tri reči - sve na latinskom jeziku Stare Zemlje - prevedene kao 'KOLOSEUM', 'RIM' i 'REPOPULACIJA'. Već je naraslo predanje o tome da se portal otvara ka nestaloj Staroj Zemlji i da se tamo prevoze žrtve drveta trnja. Stotine su i dalje čekale.
   "Vidiš, jebote", reče Martin Silenus Bron, "da nisi toliko žurila da me oslobodiš, vratio bih se kući."
   Teo Lejn se nagnu napred. "Zar biste zaista odabrali da se vratite na Staru Zemlju?"
   Martin se osmehnu svojim najslađim osmehom satira. "Ni za jebenih milion godina. Bila je dosadna dok sam živeo tamo i ostaće uvek dosadna. Ovo je mesto gde se stvari dešavaju." Silenus nazdravi sam sebi.
   U neku ruku, shvati Bron, to je bilo istina. Hiperion je bilo sastajalište Proteranih i bivših građana Hegemonije. Same Vremenske Grobnice značile su buduću trgovinu, turizam i putovanja dok se ljudska vasiona prilagođavala životu bez dalekobacača. Ona pokuša da zamisli budućnost onako kako su je videli Proterani, sa velikim flotama koje šire ljudska obzorja, sa genetski skrojenim ljudskim bićima koja kolonizuju gasne džinove, asteroide i svetove surovije od preteraformiranog Marsa ili Hebrona. Nije to mogla da zamisli. Bila je to vasiona koju će možda videti njeno dete... ili njeni unuci.
   "O čemu razmišljaš, Bron?" upita Konzul kada se tišina rastegla.
   Ona se osmehnu. "O budućnosti", reče ona. "I o Džoniju."
   "Ah, da", reče Silenus, "o pesniku koji je mogao da bude Bog, ali nije."
   "Šta mislite da se desilo sa drugom ličnosti?" upita Bron.
   Konzul mahnu rukom. "Ne vidim kako bi mogla da preživi smrt Srži. A ti?"
   Bron odmahnu glavom. "Samo sam ljubomorna. Ispada da ga je videlo mnogo ljudi. Čak mi je i Melio Arundez rekao da ga je sreo u Džektaunu."
   Oni nazdraviše Meliju, koji je pet meseci ranije otišao prvim kovit-brodom SILE koji se vraćao ka Mreži.
   "Svi su ga videli osim mene", reče Bron, namrštivši se nad svojim konjakom i shvativši da mora da uzme još antialkoholnih prenatalnih tableta pre nego što legne. Shvatila je da je pripita: to nije moglo da naškodi bebi ako uzme tablete, ali na nju je nesumnjivo uticalo.
   "Idem nazad", objavi ona i ustade, zagrlivši Konzula. "Moram rano da ustanem kako bih posmatrala vaše lansiranje u osvit."
   "Sigurno ne želiš da prenoćiš u brodu?" upita Konzul. "Gostinska soba ima lep pogled na dolinu."
   Bron odmahnu glavom. "Sve stvari su mi u staroj palati."
   "Popričaću s tobom pre nego što krenem", reče Konzul i oni se ponovo zagrliše, brzo, pre nego što ijedno od njih bude primorano da primeti Bronine suze.
   Martin Silenus otprati je do Grada Pesnika. Oni zastaše u osvetljenoj galeriji ispred apartmana.
   "Da li si zaista bio na drvetu ili je to bio samo stimsim dok si spavao u Šrajkovoj Palati?" upita ga Bron.
   Pesnik se ne osmehnu. On dodirnu grudi tamo gde ga je probo čelični trn. "Jesam li bio kineski filosof koji sanja da je leptir, ili leptir koji sanja da je kineski filosof? Da li me to pitaš, malena?"
   "Da."
   "Tako je", reče Silenus tiho. "Da, bio sam oboje. I oboje je bilo stvarno. I oboje je bolelo. A ja ću te doveka voleti i slaviti zbog toga što si me spasla, Bron. Za mene, ti ćeš uvek biti u stanju da hodaš po vazduhu." On joj podiže ruku i poljubi je. "Ideš li unutra?"
   "Ne, mislim da ću na koji minut još prošetati po vrtu."
   Pesnik je oklevao. "U redu je. Bar mislim da jeste. Imamo patrole - mehaničke i ljudske - i naš Grendel-Šrajk još se nije pojavio na 'bis'... ali pazi se, O.K.?"
   "Ne zaboravi", reče Bron, "ja sam ubica Grendela. Hodam po vazduhu i pretvaram ih u staklene gobline kako bi se razbili."
   "Aha, ali nemoj odlutati izvan vrtova. O.K, malena?"
   "O.K.", reče Bron. Ona dodirnu stomak. "Pazićemo."
   

Čekao je u vrtu, tamo gde svetlost nije sasvim dopirala, na mestu koje kamere nisu sasvim pokrivale.
   "Džoni!" prodahta Bron i brzo kroči napred po kamenoj stazi.
   "Ne", reče on i odmahnu glavom, možda malo tužno. Izgledao je kao Džoni. Potpuno ista riđosmeđa kosa i oči boje lešnika, čvrsta brada, visoke jagodice i blagi osmeh. Bio je odeven pomalo čudno, sa debelom kožnom jaknom, širokim pojasom, teškim cipelama, štapom za hodanje i grubom vunenom kapom, koju je skinuo kada mu je prišla bliže.
   Bron stade na manje od metar. "Naravno", reče ona jedva čujnije od šapata. Ona posegnu da ga dodirne i ruka joj prođe kroz njega, iako nije bilo nimalo treperenja ili nejasnosti holoa.
   "Na ovom mestu još postoji izobilje polja metasfere", reče on.
   "Aha", složi se ona, iako nije imala ni najmanje pojma o čemu on to govori. "Ti si drugi Kits. Džonijev blizanac."
   Niski muškarac se osmehnu i pruži ruku kao da želi da joj dodirne nabrekli stomak. "Tako dođem neka vrsta strica, zar ne, Bron?"
   Ona klimnu glavom. "Ti si bio taj koji je spasao bebu... Rejčel... zar ne?"
   "Zar si mogla da me vidiš?"
   "Ne", prodahta Bron, "ali osetila sam da si tamo." Oklevala je na sekund. "Premda ti nisi onaj o kome je Umon govorio - Empatija, deo ljudske UI?"
   On odmahnu glavom. Uvojci mu zablistaše na mutnom svetlu. "Otkrio sam da sam ja Onaj Koji Dolazi Ranije. Ja utirem put za Onu Koja Podučava, a plašim se da je moje jedino čudo bilo to što sam podigao bebu i sačekao da neko dođe po nju."
   "Nisi pomogao meni... sa Šrajkom? Da lebdim?"
   Džon Kits se nasmeja. "Ne. A nije ni Moneta. To si bila ti, Bron."
   Ona žustro zavrte glavom. "To je nemoguće."
   "Nije nemoguće", reče on tiho. On posegnu da joj ponovo dodirne stomak i ona zamisli da može da oseti pritisak njegovog dlana. On šapnu: "Ti, još nedirnuta nevesto mira/Ti, pastorče tišine i sporog vremena..." On podiže pogled ka Bron. "Majka One Koja Podučava svakako može da iskaže neke prerogative", reče on.
   "Majka..." Bron je najednom morala da sedne; pronašla je klupicu tačno na vreme. Nikada ranije u životu nije bila nespretna, ali sada, sa sedam meseci trudnoće, nije postojao graciozni način da sedne. Ona pomisli, nevezano, na dirižabl koji je tog jutra pristajao uz kotvište.
   "Ona Koja Podučava", ponovi Kits. "Nemam pojma šta će to podučavati, ali to će izmeniti vasionu i pokrenuti zamisli koje će biti žive i za deset hiljada godina."
   "Moje dete?" izusti ona, boreći se malo za vazduh. "Džonijevo i moje dete?"
   Kitsova ličnost protrlja obraz. "Spoj ljudskog duha i AI logike za kojim su Umon i Srž tako dugo tragali i umrli, ne shvativši to", reče on. On kroči napred. "Želim samo da budem u blizini kada bude podučavala to što treba da podučava. Da vidim učinak koji će to imati po svet. Ovaj svet. Druge svetove."
   Bron se vrtelo u glavi, ali razabrala je nešto u njegovom tonu. "Zašto? A gde ćeš ti biti? Šta nije u redu?"
   Kits uzdahnu. "Srž je nestala. Datasfere su ovde premale da me sadrže čak i u svedenom obliku... izuzev AI na brodovima SILE, a tamo mislim da mi se ne bi dopalo. Nikad nisam umeo da primam naređenja."
   "Zar ne postoji nijedno drugo mesto?" upita Bron.
   "Metasfera", reče on i osvrnu se. "Ali ona je puna lavova, tigrova i medveda. A ja još nisam spreman."
   Bron prihvati to tako. "Imam jednu zamisao", reče ona. I kaza mu je.
   Slika njenog ljubavnika priđe bliže, obgrli je i reče: "Vi ste čudo, madam." On kroči natrag u senke.
   Bron odmahnu glavom. "Samo obična trudnica." Ona položi ruku na nabreknuće ispod haljine. "Ona Koja Podučava", promrmlja. A onda, Kitsu: "U redu, ti si arhanđeo koji nam sve najavljuje. Koje ime da joj nadenem?"
   Pošto nije dobila odgovor, Bron podiže pogled.
   Senke su bile prazne.
   
   Bron je bila u svemirskoj luci pre nego što se sunce diglo. Nije to baš bilo veselo grupno opraštanje. Pored uobičajene tuge pozdravljanja, Martin, Konzul i Teo lečili su se od mamurluka pošto tablete za 'dan posle' nisu mogle više da se nabave na post-Mrežnom Hiperionu. Samo je Bron bila lepo raspoložena.
   "Prokleti brodski kompjuter ponaša se uvrnuto čitavo jutro", progunđa Konzul.
   "Kako to?" osmehnu se Bron.
   Konzul se začkilji u nju. "Zatražim da prođe kroz propisnu listu provere pred lansiranje, a glupi brod mi izrecituje stihove."
   "Stihove?" reče Martin Silenus, podigavši jednu satirsku obrvu.
   "Aha... sluštajte..." Konzul i uključi komlog.
   Glas koji je Bron poznavala reče:
   
   Dakle, zbogom, vas tri Duha! Bez sve šale
   Glava mi je sada u svežoj cvetnoj travi;
   Jer mi nije stalo ni do kakve slave,
   Ja sam samo jagnje koje gnjila farsa davi!
   Nestajte mi iz očiju i budite opet
   Maskolike prilike na urni za snove;
   Zbogom! Još vizija imam ja za mrak,
   A vizija dnevnih, bledih, pun je sada svet;
   Nestajte, Utvare! Natrag u svoj vilin svlak,
   U oblake, bez nade za povratke nove!
   
   Teo Lejn reče: "Kvar na AI? Mislio sam da tvoj brod nosi jednu od najistančanijih inteligencija izvan Srži."
   "I nosi", reče Konzul. "Nije u kvaru. Izvršio sam punu kognitivnu i funkcionalnu proveru. Sve je u redu. Ali daje mi... ovo! On pokaza na očitavanje zabeleški u komlogu.
   Martin Silenus pogleda Bron Lamiju, pažljivo osmotri njen osmeh, a onda se ponovo okrenu ka Konzulu. "Pa, čini se da ti se brod opismenio. Ne brini za to. Praviće ti društvo tokom dugog putovanja donde i natrag."
   U nastaloj pauzi, Bron podiže glomazni paket. "Poklon za odlazak", reče ona.
   Konzul ga odvi, najpre sporo, a onda kidajući i cepajući omot kako se presavijena, izbledela i otrcana prostirka pomaljala. On pređe rukama po njoj, podiže pogled i progovori glasom punim osećanja. "Gde... kako si..."
   Bron se osmehnu. "Jedna lokalna izbeglica pronašla ju je ispod Prevodnice Karla. Pokušavala je da je proda na pijaci u Džektaunu kada sam ja slučajno naišla. Niko nije bio zainteresovan da je kupi."
   Konzul duboko udahnu i pređe rukom preko šara na hoking-prostirci koja je odnela njegovog dedu Merina na sudbonosni sastanak sa njegovom bakom Siri.
   "Plašim se da više ne leti", reče Bron.
   "Vlakna za letenje moraju se ponovo napuniti", reče Konzul. "Ne znam kako da ti zahvalim..."
   "I nemojte", reče Bron. "To je za sreću na putovanju."
   Konzul odmahnu glavom, zagrli Bron, rukova se sa ostalima i pope se liftom u brod. Bron i ostali vratiše se do terminala.
   Na Hiperionovom nebu boje lapis-lazulija nije bilo oblaka. Sunce je obojilo daleke visove Masiva Uzde dubokim tonovima i obećalo toplinu danu koji se rađao.
   Bron se osvrnu prema Gradu Pesnika i dolini iza njega. Vrhovi viših Vremenskih Grobnica jedva su se videli. Jedno krilo Sfinge uhvati svetlost.
   Uz malo buke i samo naznaku vreline, Konzulov brod boje abonosa vinu se na čistom plavom plamenu i uzlete ka nebu.
   Bron pokuša da se seti pesama koje je upravo pročitala i poslednjih stihova najdužeg i najboljeg nedovršenog dela njene ljubavi:
   
   Anon jurnu kraj jarkog Hiperiona;
   Dok mu je odežda plamtela, vijorila za petama,
   Pa riknu, kao u zemaljskoj vatri,
   Te preplaši krotke eterične Sate,
   Zatrese im bela, golubija krila. On nastavi da bukti...
   
   Bron oseti topao vetar u kosi. Okrenu lice ka nebu i mahnu, ne pokušavajući da sakrije ili obriše suze, pa zamaha žestoko dok se divni brod naginjao i uspinjao ka nebesima na svom žestokom plavom plamenu da bi - poput dalekog uzvika - iznenada probio zvučni zid; prasak se prolomio pustinjom i stao da odjekuje kod dalekih vrhova.
   Bron dopusti sebi da plače i ponovo mahnu, nastavi da maše, Konzulu koji je odlazio, nebu i prijateljima koje nikada više neće videti, delu svoje prošlosti i brodu koji se gore uzdizao kao savršena strela od abonosa ispaljena iz luka nekog boga.
   On nastavi da bukti...

1.
   Ovo čitate iz pogrešnog razloga.
   Ako ovo čitate da biste saznali kako je bilo voditi ljubav sa mesijom - našim mesijom - onda ne treba dalje da čitate, jer niste ništa bolji od pukog voajera.
   Ako ovo čitate zato što ste poklonik Speva starog pesnika i opsednuti ste radoznalošću o tome šta se dalje događalo u životu hodočasnika sa Hiperiona, bićete razočarani. Ne znam šta se desilo sa većinom njih. Živeli su i umrli skoro tri veka pre mog rođenja.
   Ako ovo čitate zato što pokušavate da shvatite poruku One Koja Podučava, možete takođe ostati razočarani. Priznajem da me je ona više zanimala kao žena nego kao učitelj ili mesija.
   Najzad, ako ovo čitate da biste otkrili njenu sudbinu, ili čak moju sudbinu, onda čitate pogrešan dokument. Mada sudbine nas dvoje izgledaju onoliko izvesne koliko i bilo čija, ja nisam bio uz nju kada se njena odigrala, a moja čeka na poslednji čin još dok ispisujem ove reči.
   Zapanjio bih se da uopšte ovo čitate. Ali to ne bi bilo prvi put da se zapanjim zbog razvoja događaja. Proteklih nekoliko godina, neverovatne stvari ređale su se jedna za drugom i svaka je izgledala čudesnije i naizgled neočekivanije od prethodne. Razlog što ovo pišem jeste moja želja da sa nekim podelim sećanja. Možda pobuda čak i nije u tome da ih delim - znajući da dokument koji stvaram gotovo sigurno nikada neće biti pronađen - već samo da zabeležim niz događaja kako bih ih doveo u red u sopstvenoj glavi.
   'Kako da znam šta mislim pre nego što vidim šta sam rekao?' napisao je neki prehedžirski pisac. Baš tako. Moram da vidim stvari kako bih znao šta da mislim o njima. Moram da vidim događaje pretvorene u mastilo, kao i emocije pretvorene u slova kako bih poverovao da su se oni zaista zbili i da su me dodirnuli.
   Ako ovo čitate iz istog razloga iz kog ja ovo pišem - da biste nazreli nekakvo ustrojstvo u haosu, da biste doveli u nekakav red suštinski nasumični niz događaja koji je upravljao našim životima u proteklim standardnim decenijama - onda može biti da ovo ipak čitate iz pravog razloga.
   
   Odakle da počnem? Možda od smrtne kazne. Ali čije - moje smrtne kazne ili njene? I ako je u pitanju moja, onda koja moja? Mogu da biram između nekoliko njih. Možda je ova konačna odgovarajuća. Da počnem od kraja.
   Pišem ovo u Šredingerovoj mačjoj kutiji, na visokoj orbiti Armagasta, sveta-karantina. Mačja kutija i nije toliko kutija, koliko jajasti objekat glatke oplate, dimenzija šest metara sa tri metra. To će biti moj čitav svet sve do kraja života. Najveći deo unutrašnjosti mog sveta čini spartanska ćelija sa crnom kutijom za recikliranje vazduha i otpadnih materija, ležajem, jedinicom za sintetizovanje hrane, uskim stolom koji mi služi i za obedovanje i za pisanje, i konačno sa toaletom, umivaonikom i tušem, koji se nalaze iza pregrade od fiberplastike, iz razloga pristojnosti koje ne mogu da shvatim. Ovde me niko neće posetiti. Privatnost mi izgleda kao loš vic.
   Imam tablicu i pisaljku. Kada završim stranicu, prenesem je u tvrdu kopiju na mikrovelumu koji proizvodi reciklator. Sporo gomilanje tanušnih stranica jedina je vidljiva promena u mom okruženju iz dana u dan.
   Bočica sa otrovnim gasom ne može se videti. Smeštena je u statičko-dinamičku školjku mačje kutije, povezana sa jedinicom za filtriranje vazduha na takav način da bi svako petljanje sa njom oslobodio cijanid, baš kao i svaki pokušaj da se probije sama školjka. Detektor radijacije, njegov satni mehanizam i izotopni element takođe su stopljeni sa zamrznutom energijom školjke. Nikada neću saznati kada će satni mehanizam nasumično aktivirati detektor. Nikada neću saznati kada će isti taj element za nasumično tempiranje otvoriti olovni štit oko majušnog izotopa. Nikada neću saznati kada će izotop ispustiti česticu.
   Ali znaću da je detektor aktiviran u trenutku kada izotop bude ispustio česticu. Trebalo bi da osetim miris gorkog badema u toj sekundi ili dve pre nego što me gas ne ubije.
   Nadam se da će to biti samo sekunda ili dve.
   Tehnički, prema drevnoj enigmi kvantne fizike, sada nisam ni mrtav ni živ. Nalazim se u suspendovanom stanju preklapajućih talasa verovatnoće koje je nekada bilo rezervisano za mačku u Šredingerovom misaonom eskperimentu. Pošto je oplata mačje kutije jedva nešto više od tempirane i stopljene energije spremne da eksplodira na najmanji poremećaj, niko nikada neće ni pogledati unutra da bi video da li sam živ. Teorijski, niko nije neposredno odgovoran za moje pogubljenje, pošto me nepromenljivi zakoni kvantne teorije svake mikrosekunde pomiluju ili osude. Nema posmatrača.
   Ali ja sam posmatrač. Ja čekam baš na taj kolaps talasa verovatnoće sa nečim što nije puko hladno zanimanje. U trenutku kada gas cijanida zašišti, ali pre nego što mi stigne do pluća i mozga, ja ću znati kako je Vaseljena odlučila da se ustroji.
   Znaću bar u pogledu mene samoga. Što je, kada se pogleda suština stvari, jedini vid razrešenja Vaseljene o kome većina nas brine.
   A u međuvremenu, jedem i spavam, praznim se, dišem i prolazim kroz puni dnevni obred krajnje zaboravljenog. Ima ironije u tome, pošto ja sada živim - ako je 'život' prava reč - samo da bih se sećao. I da bih pisao o onome čega se sećam.
   Ako ovo čitate, gotovo sigurno to činite iz pogrešnog razloga. Ali, kao kada je u pitanju toliko drugih stvari u životu, razlog za nešto što činite nije važan. Ono što ostaje jeste činjenica da ste to učinili. Samo nepromenljive činjenice da sam ja ovo napisao i da vi to čitate na kraju ostaju važne.
   Odakle da počnem? Od nje? Ona je ta o kojoj želite da čitate i jedina osoba u mom životu koje želim da se sećam iznad svega i svakoga drugog. Ali možda bi trebalo da počnem od događaja koji su me doveli njoj, a zatim i ovamo, širom ove Galaksije i izvan nje.
   Mislim da ću početi od početka - od svoje prve smrtne kazne.
   

   2.
   Zovem se Rol Endimion. Ime mi se rimuje sa Pol. Rođen sam na svetu Hiperionu godine 693. posle kolonizacije po našem lokalnom kalendaru, 3099. godine nove ere po prehedžirskom računanju vremena, ili, kako većina nas računa vreme u eri Paksa, 247. godina posle Pada.
   O meni su govorili, dok sam putovao sa Onom Koja Podučava, da sam bio pastir, i to je tačno. Gotovo tačno. Moja porodica bila je porodica putujućih pastira na vresištima i livadama najzabačenijih krajeva kontinenta Akvile, gde sam odrastao, i ja sam ponekad kao dete čuvao ovce. Sećam se tih mirnih noći pod zvezdanim nebom Hiperiona kao prijatnog doba. Kada sam napunio šesnaestu (po Hiperionovom kalendaru) pobegao sam od kuće i prijavio se kao vojnik u teritorijalne snage pod kontrolom Paksa. Te tri godine pamtim uglavnom po tupoj i dosadnoj rutinu sa neprijatnim izuzetkom od četiri meseca kada su me poslali na Glečer Kandže da se borim protiv domorodaca za vreme pobune na Ursusu. Pošto su me otpustili iz teritorijalaca, radio sam kao izbacivač i krupije na ajncu u jednoj od žešćih kockarnica u četvrti Devet Repova, zatim kao kapetan barže na gornjem delu reke Kans dve kišne sezone, a onda me je za vrtlara na nekim imanjima Kljuna obučavao umetnik pejsaža Avrol Hjum. Ali 'pastir' mora da je zvučalo bolje onima koji su pisali letopise o Onoj Koja Podučava kada je došlo vreme da se navede ranije zanimanje njenog najbližeg sledbenika. 'Pastir' zvuči lepo, biblijski.
   Ne prigovaram tituli pastira. Ali u ovoj priči ja sam pastir čije se stado sastoji od samo jedne beskrajno važne ovce. A i nju sam više gubio nego nalazio.
   U vreme kada se moj život zauvek izmenio i kada ova priča zaista počinje, imao sam dvadeset sedam godina, bio sam visok za nekoga rođenog na Hiperionu i nisam bio izuzetan ni po čemu, osim po količini žuljeva na rukama i ljubavi prema nestašnim zamislima, a radio sam u to doba kao vodič lovaca u ritovima iznad zaliva Tošahi, stotinu kilometara severno od Port Romensa. Do tada sam u životu naučio malo toga o seksu i dosta toga o oružju, iz prve ruke sam saznao kakvu ulogu pohlepa igra u muškim i ženskim stvarima, naučio da koristim pesnice i skromne vijuge da bih preživeo, bio radoznao u mnogo pogleda i osećao se bezbedno samo u saznanju da ostatak mog života gotovo sasvim sigurno ne krije velika iznenađenja.
   Bio sam idiot.
   Najveći deo onoga što sam bio, te jeseni moje dvadeset osme godine, mogu opisati negacijama. Nikada nisam napustio Hiperion i nikada nisam ni pomislio da bih mogao da putujem svemirom. Bio sam u katedralama Crkve, naravno; čak i u zabačenim krajevima gde je moja porodica umakla pošto je napustila grad Endimion vek pre toga, Paks je proširio svoj civilizacijski uticaj - ali ja nisam prihvatio ni katehizam, ni krst. Bio sam sa ženama, ali nikada nisam bio zaljubljen. Ako se izuzme ono čemu me je baba učila, samouk sam i sve što znam nakupio sam iz knjiga. Čitao sam halapljivo. Sa navršenih dvadeset sedam godina, mislio sam da znam sve.
   Nisam znao ništa.
   I tako sam te rane jeseni moje dvadeset osme godine, zadovoljan u sopstvenom neznanju i čvrst u ubeđenju da se ništa značajno nikada neće izmeniti, počinio ono zbog čega ću biti osuđen na smrt i započeti svoj pravi život.
   
   Ritovi iznad zaliva Tošahi opasni su i nezdravi, neizmenjeni još od vremena davno pre Pada, ali stotine bogatih lovaca - mnogi od njih su sa drugih svetova - svake godine dolaze tamo u lov na patke. Većina protoplovki uginula je brzo posle regeneracije i puštanja iz semebroda vekovima ranije, bilo zbog nesposobnosti da se prilagode Hiperionovoj klimi ili zbog preterano revnosnih lokalnih grabljivaca, ali nekoliko pataka preživelo je u ritovima severno-centralne Akvile. I lovci su dolazili. A ja sam ih vodio.
   Nas četvorica radili smo iz baze na napuštenoj plantaži fiberplastike smeštenoj na uskom palcu od škriljca i blata između ritova i pritoke reke Kans. Ostala tri vodiča specijalizovala su se za pecanje i lov na krupnu divljač, ali plantaža je za vreme sezone pataka bila uglavnom prepuštena samo meni. Ritovi su predstavljali polutropsku močvarnu oblast koja se sastojala uglavnom od gustiša čalme, šume vrše i umerenijih šumaraka džinovskih prometeja u kamenitim oblastima iznad vodoplavne ravnice, ali tokom oštrog, suvog i hladnog naleta rane jeseni, divlje plovke su tamo privremeno prekidale migraciju sa južnih ostrva ka jezerima u najzabačenijim krajevima visoravni Pinion.
   Probudio sam 'lovce' sat i po pre zore. Pripremio sam za doručak šunku, tost i kafu, ali četiri gojazna poslovna čoveka gunđala su i psovala dok su to proždirala. Morao sam da ih podsetim na to da provere i očiste oružje: trojica su nosila sačmarice, a četvrti je bio dovoljno blesav da ponese drevnu energetsku pušku. Dok su gunđali i jeli, ja sam izašao iza kolibe i seo kraj Izi, labradorke koju sam imao još kada je bila štene. Izi je znala da idemo u lov i morao sam da je mazim po glavi i vratu da bih je smirio.
   Prva svetlost počela je da se pomalja baš kada smo napustili obraslu plantažu i počeli da se motkom odgurujemo u skifu ravnog dna. Svetlucavi paučinasti velovi vidljivo su se njihali u tamnim tunelima grana i iznad drveća. Lovci - Č. Rolman, Č. Herig, Č. Rušomin i Č. Poneasku - sedeli su napred na veslačkim klupama dok sam ja stajao i odgurivao skif motkom. Izi i ja bili smo odvojeni od njih gomilom maskirnih splavova, a na zakrivljenom dnu diskova još se videla gruba rogozina ljušture od fiberplastike. Rolman i Herig nosili su skupe pončoe od kameleonske tkanine, mada nisu aktivirali polimer sve dok nismo zašli duboko u močvaru. Zamolio sam ih da prestanu da pričaju tako glasno dok smo se približavali ritovima sa svežom vodom gde su plovke obično sletale. Sva četvorica su se zapiljila u mene, ali utišali su glasove i ubrzo zaćutali.
   Svetlost je bila gotovo dovoljno snažna da se uz nju čita kada sam zaustavio skif odmah ispred rita za gađanje i izbacio njihove maskirne splavove. Navukao sam svoju zakrpljenu nepropusnu odeću i skliznuo u vodu koja mi je dopirala do prsa. Izi se nagnula preko ruba skifa, ozarenih očiju, ali ja sam joj dao znak rukom da bih je zadržao da ne skoči unutra. Zadrhtala je, ali je sela natrag.
   "Molim vas, dajte mi pušku", rekao sam Č. Poneaskuu, prvom od njih. Ovi lovci koji dolaze jednom godišnje imaju dovoljno problema sa pukim održavanjem ravnoteže dok se ne smeste u male splavove; nisam u njih imao dovoljno poverenja da bih im dozvolio da pritom zadrže sačmarice. Zatražio sam da ne ubacuju municiju u cevi i da puške drže zakočene, ali kada mi je Poneasku pružio oružje, indikator cevi sijao je crvenom bojom, što je značilo da je cev bila puna, a puška nije bila ni zakočena. Izbacio sam patronu, zakočio pušku, smestio je u nepropusni nosač vezan oko mojih ramena i umirio splav dok je zdepasti muškarac silazio sa skifa.
   "Odmah se vraćam", rekao sam tiho ostaloj trojici i zagacao kroz lišće čalmi, vukući za sobom splav za vezove. Mogao sam da kažem lovcima da se motkama odgurnu na splavovima do mesta koje sami izaberu, ali rit je bio pun cisti sa živim blatom koje bi usisalo i motku i onoga ko je koristi, nastanjen drakula-krpeljima veličine krvlju ispunjenih balona koji su voleli da padaju na pokretne objekte sa granja, ukrašen obešenim trakastim zmijama koje su neopreznima izgledale potpuno isto kao lišće čalme, i vrveo je borbenim štukama koje mogu da pregrizu prst. Za posetioca koji prvi put dolazi postojala su i druga iznenađenja. Osim toga, naučio sam iz iskustva da ti lovci-vikendaši mahom postavljaju splavove tako da pucaju jedni u druge čim se pojavi prvo jato plovki. Moj posao bio je da to sprečim.
   Parkirao sam Poneaskua u skrovištu isprepletanog lišća sa dobrim pogledom ka južnoj blatnoj obali najšireg poteza vode, pokazao mu gde ću smestiti ostale splavove, rekao mu da gleda kroz prorez u platnu splava i da ne počne da puca sve dok svi ne budu smešteni, a onda se vratio po ostalu trojicu. Smestio sam Rušomina dvadesetak metara desno od prvog čoveka, pronašao dobro mesto bliže rukavcu za Rolmana, a onda se vratio po čoveka sa idiotskim energetskim oružjem. Po Č. Heriga.
   Sunce će izaći za deset minuta.
   "Krsta mu, prokletniče, krajnje je vreme da me se setiš", odbrusio mi je debeljko dok sam gacao natrag ka njemu. On je već sišao na svoj splav; pantalone od kameleonske tkanine bile su mu vlažne. Metanski mehurovi između skifa i ulaza u rukavac ukazivali su na veliku blatnu cistu, pa sam morao da se probijam blizu blatnog tla svaki put kada sam dolazio i odlazio.
   "Krsta mu, ne plaćamo te da ovako traćiš vreme", zarežao je oko debele cigare.
   Klimnuo sam glavom, posegnuo rukom, izvukao mu upaljenu cigaru između zuba i bacio je dalje od ciste. Imali smo sreće što se mehurovi nisu zapalili. "Patke mogu da osete dim", rekao sam, prenebregavši njegova otvorena usta i sve crvenije lice.
   Kliznuo sam među vezove i izvukao maskirni splav u otvoreni rit, krčeći grudima put kroz crvenonarandžaste alge koje su ponovo prekrile površinu posle mog prethodnog odlaska.
   Č. Herig je pomilovao svoju skupu i beskorisnu energetsku pušku i zapiljio se u mene. "Dečko, tako ti krsta, bolje pazi na svoja prokleta usta da ti ja ne bih pomogao u tome", rekao je. Njegov pončo i lovačka bluza od kameleonske tkanine bili su dovoljno raspečaćeni da sam mogao da vidim sjaj zlatnog dvostrukog krsta Paksa koji mu je visio oko vrata i crvenu masnicu prave kruciforme na gornjem delu njegovih grudi. Č. Herig je bio preporođeni hrišćanin.
   Nisam govorio ništa sve dok nisam propisno postavio njegov splav levo od rukavca. Sada su sva četiri stručnjaka mogla da pucaju ka bari bez straha da će pogoditi jedan drugog. "Navucite platno i posmatrajte kroz prorez", rekao sam dok sam razvezivao uže sa svojih vezova i omotavao ga oko korena čalme.
   Č. Herig se oglasi nekakvim zvukom, ali ostavi kamuflažno platno i dalje smotano na pritkama kupole.
   "Sačekajte sa pucanjem dok ne izbacim mamce", rekoh ja. Pokazah mu ostale streljačke položaje. "I ne pucajte ka rukavcu. Tamo ću biti ja, u skifu."
   Č. Herig nije odgovarao.
   Slegnuo sam ramenima i zagacao natrag do skifa. Izi je sedela tamo gde sam joj zapovedio, ali video sam po napinjanju njenih mišića i sjaju u očima da duhom skakuće tamo-amo kao kučence. Ne penjući se u skif, protrljao sam joj vrat. "Još samo nekoliko minuta, devojčice", šapnuo sam. Pošto sam tako poništio prethodnu zapovest, ona je otrčala do pramca, a ja sam počeo da vučem skif ka rukavcu.
   Svetlucavi paučinasti velovi su nestali, a nebeski tragovi meteorskog pljuska bledeli su u svetlu praskozorja koje se zgusnulo u mlečni sjaj. Simfonija zvukova insekata i kreket amfibijskih zmija duž blatnog tla ustupali su pred jutarnjim ptičjim kricima i povremenim roktanjem štuke koja izazivački nadima kesu. Nebo je na istoku poprimalo sve dublju, dnevnu boju lapisa.
   Povukao sam skif ispod lišća, mahnuo ka Izi da ostane na pramcu i izvukao četiri mamca ispod veslačkih klupa. Ovde se duž linije obale nalazio tanušni sloj leda, ali središte rita bilo je čisto i ja sam počeo da postavljam mamce, aktivirajući svaki pre nego što bih ga ostavio. Na najdubljim mestima, voda mi je dopirala do prsa.
   Samo što sam se vratio do skifa i legao kraj Izi, sakrivši se ispod lišća, patke su stigle. Izi ih je prva čula. Čitavo telo joj se ukrutilo i digla je njušku kao da može da ih nanjuši u vetru. Sekund kasnije, začuo se lepet krila. Nagnuo sam se napred i provirio kroz krto rastinje.
   U središtu jezerceta, mamci su plivali i udešavali se kljunovima. Jedan od njih izvio je vrat i oglasio se kada su prave plovke postale vidljive iznad linije drveća na jugu. Grupa od tri patke skrenula je sa kursa, raširila krila kako bi usporila i počela da klizi niz nevidljivi tobogan prema ritu.
   Osetio sam uobičajeno uzbuđenje koje uvek pronalazim u takvim trenucima: grlo mi se stegne i srce zalupa, naizgled zastane za tren, pa zatim osetno zaboli. Najveći deo života proveo sam u zabačenim krajevima u posmatranju prirode, ali susret sa takvom lepotom uvek je dirao nešto duboko u meni, nešto o čemu nisam umeo da pričam. Kraj mene, Izi je bila nepomična i kruta kao kip od abonosa.
   Tada zapraštaše puške. Trojica sa sačmaricama smesta su otvorila vatru i nastavila da pucaju onoliko brzo koliko su hitro mogla da izbacuju patrone. Energetska puška zasekla je svojim zrakom preko rita i uski snop ljubičaste svetlosti jasno se video u jutarnjoj izmaglici.
   Prvu patku mora da su istovremeno pogodila dva ili tri hica: razletela se u eksploziji perja i utrobe. Druga je podvila krila i pala, lišena sve svoje gracioznosti i lepote posle pucnja. Treća plovka kliznu udesno, poče da uzleće tik iznad vode i zamaha krilima kako bi dobila na visini. Energetski zrak sekao je za njom, koseći lišće i grane kao nema kosa. Sačmarice ponovo grmnuše, ali plovka kao da je očekivala gde će ciljati. Ptica se obruši ka jezeru, skrenu oštro udesno i polete ka rukavcu.
   Pravo prema Izi i meni.
   Ptica je bila na samo dva metra iznad vode. Snažno je mahala krilima i čitavo njeno obličje bilo je podvrgnuto svrsi bekstva, a ja sam shvatio da će proleteti ispod drveća, pravo kroz otvor rukavca. Uprkos činjenici da je pticu neobični let doveo između nekoliko streljačkih položaja, sva četvorica još su pucala.
   Odgurnuh desnom nogom skif iz granja koje ga je skrivalo. "Prekinite s vatrom!" viknuh zapovedničkim glasom koji sam izvežbao za vreme svoje kratke karijere narednika u teritorijalnim snagama. Dvojica od njih učiniše tako. Jedna sačmarica i energetska puška nastaviše sa pucnjavom. Plovka nije ni za milimetar skrenula dok je prolazila kraj skifa, na udaljenosti od jednog metra levo od nas.
   Izino telo zadrhta i ona kao da još više zinu od iznenađenja dok je patka lepetala nisko, kraj nas. Sačmarica nije ponovo opalila, ali video sam ljubičasti zrak koji nam se približavao kroz razređenu izmaglicu. Viknuo sam i povukao Izi naniže, između veslačkih klupica.
   Plovka umače iz tunela koji su obrazovale grane čalmi iza nas i zamaha krilima kako bi se uzdigla. Najednom, vazduh zamirisa na ozon i savršeno prava linija plamena zaseče preko krme čamca. Bacih se ničice na dno skifa, zgrabih pri tom Izinu ogrlicu i privukoh je sebi.
   Ljubičasti zrak promašio mi je savijene prste i Izinu ogrlicu za milimetar. Video sam načas sjaj upitnog izraza u Izinim uzbuđenim očima, a onda ona pokuša da spusti glavu na moje grudi onako kako je činila kao štene, kada se ponašala pokajnički. Pri pokretu, glava i deo vrata iznad ogrlice odvojiše joj se od tela i preturiše se s druge strane uz tihi pljesak vode. Još sam držao ogrlicu i njena težina i dalje je bila na meni, a prednje šape još su joj drhtale na mojim grudima. Onda krv pokulja kao gejzir po meni, iz arterija njenog čisto presečenog vrata, a ja se otkotrljah na bok, odgurnuvši grčevito, obezglavljeno telo svoje kuje dalje od sebe. Krv joj je bila topla i imala je bakarni ukus.
   Energetski zrak zaseče ponovo natrag, odseče tešku granu čalme sa stabla udaljenog jedan metar od skifa, a onda nestade kao da nikada nije ni postojao.
   Uspravio sam se i pogledao preko jezerceta ka Č. Herigu. Debeljko je palio cigaru; energetska puška nalazila mu se na kolenima. Dim njegove cigare mešao se sa pramenovima izmaglice koja se još dizala sa rita.
   Skliznuh sa skifa u vodu koja mi je dopirala do grudi. Izina krv još se vrtložila oko mene kada sam zagacao prema Č. Herigu.
   Podigao je svoju energetsku pušku i nastavio da je drži preko grudi dok sam se približavao. Kada je progovorio, učinio je to oko cigare koja mu je bila stisnuta među zubima. "Pa, hoćeš li da doneseš te patke koje sam ustrelio, ili ćeš da pustiš da plutaju dok ne istru..."
   Čim sam se našao na dohvat ruke, zgrabio sam debeljkov kameleonski pončo levom rukom i cimnuo ga napred. On pokuša da podigne energetsku pušku, ali ja je ščepah desnom rukom i zavitlah je daleko u rit. Č. Herig tada nešto viknu i cigara mu ispade u maskirni splav, a ja ga svukoh sa stoličice u vodu. On izroni uz frfljanje i pljuckanje algi, a ja ga udarih jednom, veoma snažno, pravo u usta. Osetih da mi se koža na zglavcima kida dok je nekoliko njegovih zuba pucalo, a onda on pade na leđa. Glavom udario o ram maskirnog splava uz šuplji zvuk, pa ponovo potonu.
   Sačekah da mu debelo lice ponovo izroni na površinu kao trbuh neke mrtve ribe, a kada je to učinilo, gurnuh ga natrag, posmatrajući mehuriće koji su se dizali dok je on mlatarao rukama i beskorisno udarao ćuftastim šakama po mojim ručnim zglobovima. Ostala trojica zavikaše sa svojih streljačkih položaja oko rita. Prenebregao sam ih.
   Kada su šake Č. Heriga klonule i kada se struja mehurića istanjila u slabi mlaz, pustio sam ga i odstupio. Za trenutak, mislio sam da neće izroniti, ali onda debeljko izbi na površinu i oklembesi se o rub splava. Poče da bljuje vodu i alge. Okrenuh mu leđa i zagacah preko, ka ostalima.
   "To je sve za danas", rekoh. "Dajte mi puške. Vraćamo se."
   Svi zaustiše da protestuju; svi me pogledaše u oči i krvlju isprskano lice, a onda mi pružiše svoje sačmarice.
   "Idite po svog prijatelja", rekoh poslednjem od njih, Poneaskuu. Vratih oružje na skif, spustih ga, sklonih sačmarice u nepropusni odeljak ispod krme i prenesoh kutije sa patronama do pramca. Izino truplo već je počelo da se koči kada sam ga gurnuo preko. Dno skifa bilo je obliveno njenom krvlju. Vratih se do pramca, sklonih patrone i uspravih se tamo, oslonjen o motku.
   Tri lovca konačno su se vratila, nespretno veslajući na svojim splavovima dok su vukli za sobom splav na kom je Č. Herig ležao ničice. Debeljko je još visio preko ruba, bledog lica. Popeli su se u skif i počeli sa pokušajima da podignu i splavove.
   "Ostavite ih", rekoh ja. "Vežite ih za koren te čalme. Vratiću se kasnije po njih."
   Ostavili su splavove i uvukli Č. Heriga u čamac kao neku gojaznu ribu. Mogle su se čuti samo ptice i insekti dok se rit budio, a Č. Herig i dalje povraćao. Kada je bio u čamcu i kada su ostala trojica sedela, mrmljajući, odgurao sam nas motkom natrag do plantaže, dok je sunce pržilo kroz poslednja jutarnja isparenja koja su se dizala sa tamne vode.
   I to bi trebalo da je kraj priče. Osim što, naravno, nije.
   Pripremao sam ručak u primitivnoj kuhinji kada je Č. Herig izašao iz brvnare za spavanje sa zatupastim vojničkim flešetnim pištoljem. Takvo oružje bilo je zabranjeno na Hiperionu; Paks nije dozvoljavao nikome osim teritorijalcima da ga nosi. Video sam bela, šokirana lica ostale trojice lovaca koji su virili kroz vrata brvnare dok se Č. Herig teturao u kuhinju kroz isparenja viskija.
   Debeljko nije mogao da odoli porivu da održi kratak, melodramski govor pre nego što me ubije. "Krsta mi, pseto jedno bezbožničko..." započe on, ali ja nisam stajao i čekao da saslušam ostatak. Bacih se napred i naniže još dok je on pucao sa kuka.
   Šest hiljada čeličnih strelica raznese šporet, tiganj sa paprikašem koji sam na šporetu kuvao, umivaonik, prozor iznad umivaonika, police i grnčariju na policama. Hrana, plastika, porcelan i staklo zapljusnuše mi noge dok sam puzao ispod otvorene tezge i posezao za nogama Č. Heriga, a on se naginjao preko tezge da bi me zasuo drugim hicem strelica.
   Zgrabih glomaznog čoveka za članke i cimnuh. On tresnu na leđa uz prasak koji je sa podnih dasaka digao prašinu taloženu čitavu deceniju. Uzverah se po njegovim nogama i pri tom mu nabih koleno u međunožje, a onda ga zgrabih za ručni zglob u nameri da mu otmem pištolj iz ruke. Čvrsto je držao rukohvat; prst mu je još bio na okidaču. Magacin je tiho zazujao kada je novo punjenje strelica škljocnulo. Osećao sam na licu viski i cigaru u dahu Č. Heriga, dok je ovaj trijumfalno krivio lice i silom gurao cev pištolja ka meni. Jednim pokretom tresnuh ga podlakticom po ručnom zglobu i teškom pištolju, stisnuvši ga čvrsto ispod mesnate brade Č. Heriga. Oči nam se susreše na tren pre nego što je on, zahvaljujući sopstvenom otimanju, stisnuo oroz do kraja.
   
   Rekao sam jednom od lovaca kako da upotrebi radio u zajedničkoj prostoriji, i letač Paksa spustio se na travnjak posle jednog sata. Na kontinentu je postojalo samo desetak letača koji su radili, tako da je prizor crnog vozila Paksa u najmanju ruku bio otrežnjujući.
   Vezali su mi ruke, nalepili mi kortikalni aparat na slepoočnicu kako bih poslušno išao za njima i ugurali me u prtljažnik u zadnjem delu, dok su islednici koje je Paks obučavao pokušali da pincetama pokupe svaki delić lobanje Č. Heriga i razbacano moždano tkivo iz poda i zida. Onda, pošto su ispitali ostale lovce i pronašli sve što su mogli od Č. Heriga, video sam kroz izgrebani prozor od perspeksa kako utovaruju vreću sa lešom u letač. Elise za uzletanje zazujale su, ventilatori su mi omogućili dotok malo svežijeg vazduha baš kada sam pomislio da više neću moći da dišem i letač se digao, okružio jednom oko plantaže i odleteo ka jugu, prema Port Romensu.
   
   Suđenje mi je održano šest dana kasnije. Č. Rolman, Č. Rušomin i Č. Poneasku posvedočili su da sam vređao Č. Heriga dok smo išli ka ritu i da sam ga onda tamo napao. Ukazali su na činjenicu da je lovački pas stradao u gužvi koju sam ja izazvao. Posvedočili su da sam, čim smo se vratili na plantažu, izvukao nedozvoljeni flešetni pištolj i zapretio da ću ih sve pobiti. Č. Herig je pokušao da mi oduzme oružje. Pucao sam u njega iz najveće blizine i bukvalno mu razneo glavu.
   Č. Herig je svedočio poslednji. Još uzdrman i bled posle svog trodnevnog vaskrsenja, odeven u trezveno poslovno odelo i ogrtač, govorio je drhtavim glasom i potvrdio svedočenje ostalih, uz opis mog brutalnog napada na njega. Advokat koji me je branio po službenoj dužnosti nije ih podvrgnuo unakrsnom ispitivanju. Kao preporođeni hrišćani, u dobrim odnosima sa Paksom, njih četvorica nisu mogli biti primorani da svedoče pod uticajem Istinozbora ili bilo kakvog drugog hemijskog ili elektronskog vida verifikacije. Ja sam dobrovoljno predložio da se podvrgnem Istinozboru ili sve-skaniranju, ali tužilac je uložio protest sa obrazloženjem da su takve trice nebitne i sudija čije je postavljenje odobrio Paks složio se sa tim. Moj advokat nije protestvovao.
   Nije bilo porote. Sudiji je trebalo manje od dvadeset minuta da donese presudu. Bio sam kriv i osuđen sam na pogubljenje štapom smrti.
   Ustao sam i zahtevao da se izvršenje kazne odloži dok ne stupim u kontakt sa svojom tetkom i rođacima na severu Akvile, kako bi mogli da me posete poslednji put. Moj zahtev bio je odbijen. Za vreme pogubljenja određen je osvit sledećeg dana.
   

3.
   Neki pop iz manastira Paksa u Port Romensu došao mi je te večeri u posetu. Bio je to nizak, pomalo nervozan čovek proređene plave kose, koji blago je mucao. Kada je ušao u sobu za posete bez prozora, predstavio se kao Otac Ce i mahnuo je stražarima da se udalje.
   "Sine moj", započe on, a ja sam osetih poriv da se osmehnem, pošto je pop izgledao kao da je otprilike mojih godina, "sine moj... da li si spreman za sutra?"
   Svaki dalji poriv za osmehom nestade. Slegnuh ramenima.
   Otac Ce se ugize za usnu. "Nisi prihvatio Našeg Gospoda..." reče, glasom napetim od uzbuđenja.
   Osetih poriv da ponovo slegnem ramenima, ali umesto toga progovorih. "Nisam prihvatio kruciformu, Oče. To možda baš i nije isto."
   Njegove smeđe oči bile su uporne, gotovo molećive. "To jeste isto, sine moj. Naš Gospod je to obznanio."
   Oćutah.
   Otac Ce spusti svoj misal i dodirnu mi vezan ručni zglob. "Znaš da ćeš, ukoliko se večeras pokaješ i prihvatiš Isusa Hrista kao svog ličnog Spasitelja, tri dana od... sutra... ustati da bi ponovo živeo u milosti praštanja Našeg Gospoda." Njegove smeđe oči gledale su me netremice. "To znaš, sine moj, zar ne?"
   Uzvratih mu pogledom. Neki zatvorenik u susednom bloku ćelija proveo je najveći deo protekle tri noći u vrištanju. Osećao sam se veoma umorno. "Da, Oče", rekoh. "Znam kako kruciforma deluje."
   Otac Ce žustro odmahnu glavom. "Ne kruciforma, sine moj. Milost Našeg Gospoda."
   Klimnuh glavom. "Jeste li vi već prošli kroz vaskrsenje, Oče?"
   Pop spusti pogled. "Još ne, sine moj. Ali ja se ne plašim tog dana." On ponovo diže pogled ka meni. "A ne moraš ni ti."
   Zatvorih oči na tren. Razmišljao sam o ovome svakog minuta u proteklih šest dana i noći. "Vidite, Oče", rekoh, "ne želim da vas uvredim, ali pre više godina doneo sam odluku da se neću podvrći kruciformi i mislim da ovo nije pravo vreme da se predomislim."
   Otac Ce se nagnu napred, ozarenih očiju. "Svako vreme jeste pravo vreme da se prihvati Naš Gospod, sine moj. Posle sutrašnjeg osvita, vremena više neće biti. Tvoje mrtvo telo izneće odavde i baciće ga u more, kao običnu hranu za lešinarske ribe izvan zaliva..."
   To za mene nije bila nova slika. "Da", rekoh, "znam kakva je kazna za ubicu koji je pogubljen bez primanja vere. Ali ja imam ovo..." Kucnuh po kortikalnom aparatu koji mi je sada bio stalno pričvršćen uz slepoočnicu. "Nije mi potreban simbiot kruciforme srastao sa mojim telom da bi me podvrgao još dubljem ropstvu."
   Otac Ce se trže kao da sam ga ošamario. "Jedan običan životni vek posvećenosti Našem Gospodu nije ropstvo", reče on, bez zamuckivanja, zahvaljujući hladnom besu. "Milioni njih nudili su ovo pre nego što je opipljivi blagoslov neposrednog vaskrsenja u ovom životu zaista ponuđen. Milijarde ga sada zahvalno prihvataju." On ustade. "Izaberi sam, sine moj. Večitu svetlost, sa darom gotovo bezgraničnog života u ovom svetu gde služimo Hristu, ili večitu tamu."
   Slegnuh ramenima i pogledah u stranu.
   Otac Ce me je blagoslovio, oprostio se sa mnom glasom u kom se mogla čuti mešavina tuge i prezira, okrenuo se, pozvao stražu i otišao. Minut kasnije, bol mi je prosvrdlao lobanju kada su stražari zagolicali moj aparat za poslušnost i poveli me natrag u ćeliju.
   
   Neću vas gnjaviti dugom litanijom misli koje su mi jurcale kroz glavu te beskrajne jesenje noći. Imao sam dvadeset sedam godina. Voleo sam život toliko strasno da me je to povremeno uvaljivalo u nevolje... mada nikada ranije u ovako ozbiljne. Prvih nekoliko sati te poslednje noći, razmišljao sam o bekstvu onako kako zatvorena životinja sigurno grebe po čeličnim rešetkama kaveza. Zatvor se nalazio visoko na goloj litici iznad spruda nazvanog Vilica, duboko u zalivu Tošahi. Sve je bilo od nesalomivog perspeksa, nepopustljivog čelika ili bešavne plastike. Stražari su nosili štapove smrti, a ja u njima nisam naslućivao nikakvo oklevanje da ih upotrebe. Čak i kada bih uspeo da umaknem, dodir dugmeta na daljinskom upravljaču aparata za poslušnost naterao bi me da se sklupčam od najgore migrene u Vaseljeni sve dok ne dođu za zrakom do mog skrovišta.
   Poslednje sate proveo sam u razmišljanju o svom kratkom, budalastom, beskorisnom životu. Nisam se kajao ni zbog čega, ali takođe nije postojalo ništa čime bi Rol Endimion mogao da se podiči za svojih dvadeset sedam godina na Hiperionu. Preovlađujuća tema mog života izgleda da je bila ista ona nastrana tvrdoglavost koja me je navela da odbacim vaskrsenje.
   Pa šta ako duguješ Crkvi jedan životni vek službe, prošaputa izbezumljeni glas u mojoj lobanji. Tako bar imaš životni vek! I još njih posle toga! Kako možeš da odbiješ takvu pogodbu? Sve je bolje od stvarne smrti... od toga da se tvojim trulim lešom hrane morske zmije, dupljari i skark-crvi. Razmisli o tome! Sklopih oči, praveći se da spavam, samo da bih pobegao od povika koji su mi odjekivali lobanjom.
   Noć kao da je trajala čitavu večnost, ali osvit je svejedno stigao prerano. Četiri stražara otpratila su me do komore za pogubljenje, vezala me za drvenu stolicu, a onda zatvorila čelična vrata. Da sam mogao da se osvrnem preko ramena, ugledao bih lica kako vire kroz perspeks. Nekako sam očekivao nekog popa - možda ne ponovo Oca Cea, već bilo kog popa, predstavnika Paksa - koji bi mi ponudio poslednju priliku da steknem besmrtnost. Nije ga bilo. Samo jednom delu mene bilo je drago zbog toga. Ne znam sada da li bih se predomislio u poslednjem trenutku.
   Metod pogubljenja bio je jednostavan i mehanički - ne tako domišljat kao kutija za Šredingerovu mačku, možda, ali svejedno vispren. Štap smrti kratkog dometa bio je postavljen na zid i uperen ka mestu gde sam sedeo na stolici. Video sam kako crveno svetlo žmirka na malom komlogu pričvršćenom uz oružje. Zatvorenici u susednim ćelijama radosno su mi šapatom objasnili mehaniku takve smrti pre nego što je presuda i bila objavljena. Kompjuter komloga imao je generator nasumičnih brojeva. Kada generisani broj bude prost broj manji od sedamnaest, aktiviraće se zrak štapa smrti. Svaka sinapsa u sivoj masi koja predstavlja ličnost i pamćenje Rola Endimiona biće istopljena. Uništena. Stopljena do neuronskog ekvivalenta radioaktivne šljake. Autonomne funkcije prestaće samo koji milisekund kasnije. Rad mog srca i disanje prestaće skoro odmah posle uništenja mog uma. Stručnjaci su tvrdili da je smrt putem štapa smrti najbezbolniji ikada pronađeni način da se umre. Oni vaskrsnuti posle pogubljenja štapom smrti obično nisu želeli da pričaju o tom osećaju, ali po ćelijama se pričalo da đavolski boli - kao da vam svako kolo u mozgu eksplodira.
   Pogledao sam crveno svetlo komloga i upereni kraj kratkog štapa smrti. Neki nestaško je povezao LED ekran sa time kako bih mogao da vidim generisane brojeve. Treptali su i nestajali kao brojevi spratova u liftu koji se spušta u pakao: 26-74-109-19-37... programirali su komlog da ne generiše brojeve veće od 150... 77-42-12-60-84-129-108-14...
   Tada sam izgubio petlju. Stisnuo sam pesnice, napeo nepopustljive plastične vezove i zavrištao prostakluke zidovima, bledim licima izobličenim kroz prozore od perspeksa, jebenoj Crkvi i njenom jebenom Paksu, kukavici koji mi je ubio psa i prokletim jebenim kukavicama koje...
   Nisam video da se mali prost broj pojavio na ekranu. Nisam čuo tiho zujanje štapa smrti prilikom aktiviranja njegovog zraka. Jesam osetio nešto, neku vrstu otrovne hladnoće u zadnjem delu lobanje odakle je počela da se širi ka svim delovima mog tela brzinom nervne provodljivosti i osetio sam iznenađenje što nešto osećam. Stručnjaci greše, a osuđenici su u pravu, pomislih mahnito. Možeš da osetiš kako umireš od štapa smrti. Tada bih se zakikotao da me obamrlost nije preplavila kao talas.
   Kao crni talas.
   Crni talas koji me je odneo sa sobom.

4.
   Nisam bio iznenađen kada sam se probudio živ. Čovek se valjda iznenadi samo kad se probudi mrtav. U svakom slučaju, jedina neugodnost po buđenju bilo je blago peckanje u udovima; ležao sam tamo i posmatrao kako sunčeva svetlost puzi preko grubog gipsa tavanice čitav minut ili duže, pre nego što me jedna žurna pomisao u potpunosti nije razbudila.
   Čekaj malo, zar nisam... zar nisu...?
   Seo sam i pogledao okolo. Ako se u meni još iole zadržao osećaj da je moje pogubljenje bilo samo san, prozaičnost mesta na kome sam se nalazio smesta ga je razvejala. Soba je imala oblik parčeta pite, sa zakrivljenim i okrečenim spoljnim kamenim zidom i tavanicom od debelog gipsa. Krevet je bio jedini komad nameštaja, a teška, nekada bela posteljina na njemu slagala se sa teksturom gipsa i kamena. Bila su tu masivna drvena vrata - zatvorena - i lučni prozor otvoren spoljnim elementima. Jedan pogled kroz prozor na nebo boje lapisa saopštio mi je da sam još na Hiperionu. Nije bilo nikakvih izgleda da se još nalazim u zatvoru u Port Romensu; kamen je bio previše star, detalji na vratima suviše ornamentalni, posteljina suviše kvalitetna.
   Ustao sam, ustanovio da sam nag i prišao prozoru. Jesenji lahor bio je oštar, ali sunce mi je bilo toplo na koži. Nalazio sam se u nekom kamenom tornju. Žuta čalma i gusti čestar niske vrše ispleli su čvrsti baldahin krošnji po brdima sve do horizonta. Zimplave biljke rasle su na pročelju granitnih litica. Video sam druge zidove, bedeme i oblinu druge kule koja se protezala duž linije grebena na kome se nalazio ovaj toranj. Zidovi su izgledali staro. Kvalitet njihove konstrukcije i organski osećaj njihove arhitekture poticali su iz doba veštine i ukusa mnogo pre Pada.
   Smesta sam pogodio gde se nalazim: čalma i vrša nagoveštavali su da sam na jugu kontinenta Akvile; elegantne ruševine govorile su o napuštenom gradu Endimionu.
   Nikada nisam posetio grad po kom je moja porodica uzela prezime, ali čuo sam mnogo njegovih opisa od Grandam, pripovedačice našeg klana. Endimion je bio jedan od prvih naseljenih gradova na Hiperionu posle nesreće padobroda koja se dogodila gotovo sedam stotina godina ranije. Sve do Pada, bio je čuven po svom sjajnom univerzitetu, ogromnoj građevini nalik na zamak, koja se nadnosila nad starim gradom u njenom podnožju. Grandamin čukun-čukundeda bio je profesor na univerzitetu sve dok trupe Paksa nisu zauzele čitavu oblast centralne Akvile i bukvalno naterale hiljade ljudi da se spakuju.
   A ja sam se sada vratio.
   Neki ćelavi muškarac plave kože i očiju boje kobalta uđe kroz vrata, spusti na krevet donji veš i jednostavno dnevno odelo od nečega što je ličilo na ručno tkani pamuk, pa reče: "Obucite se, molim."
   Priznajem da sam nemo zurio dok se čovek nije okrenuo i izašao kroz vrata. Plava koža. Svetloplave oči. Bez kose. On... to... mora da je bio prvi android kog sam ikada video. Da me je neko pitao, rekao bih da na Hiperionu više nema androida. Njihova biofaktura bila je ilegalna i pre Pada, i mada ih je uvezao legendarni Tužni Kralj Bili da bi izgradili većinu gradova na severu pre više vekova, nikada nisam čuo da ijedan od njih još postoji na našem svetu. Zavrteo sam glavom i obukao se. Dnevno odelo sasvim mi je odgovaralo, uprkos mojim neuobičajeno širokim ramenima i dugačkim nogama.
   Ponovo sam stajao kraj prozora kada se android vratio. Stao je kraj otvorenih vrata i pokazao otvorenom šakom. "Ovuda, molim, Č. Endimion."
   Odoleo sam porivu za postavljanjem pitanja i krenuo za njim uz stepenice tornja. Soba na vrhu zauzimala je čitav sprat. Sunčeva svetlost poznog popodneva navirala je kroz žutocrvene prozore od vitražnog stakla. Najmanje jedan prozor bio je otvoren i mogao sam da čujem šuštanje baldahina lišća odozdo, na vetru koji je duvao iz doline.
   Ova prostorija bila je podjednako bela i gola kao i moja ćelija, ako se izuzme gomila medicinske opreme i komunikacionih konzola u središtu kruga. Android iziđe, zatvorivši teška vrata za sobom, a ja tek sekund kasnije shvatih da sva ta oprema opslujužje neko ljudsko biće.
   Bar sam mislio da je u pitanju ljudsko biće.
   Čovek je ležao na hoverležaju od meke pene, podignutom u položaj za sedenje. Cevi, kapaljke infuzije, vlakna monitora i pupčane vrpce organskog izgleda pružale su se od opreme do smežurane prilike na krevetu. Kažem 'smežurane', ali, uistinu, čovekovo telo izgledalo je gotovo mumificirano: koža mu je bila zbrčkana poput prevoja stare kožne jakne, lobanja prošarana i gotovo savršeno gola, ruke i noge istanjene toliko da su izgledale kao degenerisani organi. Sve u položaju tog starca nagonilo me je na pomisao o smežuranom ptiću bez perja, ispalom iz gnezda. Njegova pergamentna koža imala je plavičasti preliv koji me je naterao da na tren pomislim: android - ali onda sam video drugačiju nijansu plave boje, slabi sjaj dlanova, rebara i čela, i shvatio da gledam pravo ljudsko biće koje je uživalo, ili pretrpelo, vekove Polsenovih tretmana.
   Više niko ne dobija Polsenove tretmane. Tehnologija je zagubljena prilikom Pada, kao i sirovine sa svetova izgubljenih u vremenu i prostoru. Ili sam ja tako mislio. Ali ovde se nalazilo stvorenje staro mnogo vekova, koje mora da je bilo izloženo Polsenovom tretmanu najkasnije pre nekoliko decenija.
   Starac otvori oči.
   Od tada sam viđao podjednako moćne oči, ali ništa u mom životu do tog trenutka nije me pripremilo za silovitost takvog pogleda. Mislim da sam ustuknuo za korak.
   "Hodi bliže, Role Endimione." Glas je zvučao kao grebanje tupog sečiva po pergamentu. Starčeva usta pomerala su se kao kornjačin kljun.
   Kročio sam bliže, zaustavivši se tek kada se komunikaciona konzola našla između mene i mumificiranog obličja. Starac trepnu i podiže koščatu šaku koja je i dalje izgledala preteška za tako tanušan ručni zglob. "Znaš li ko sam ja?" Grebuckavi glas bio je tih kao šapat.
   Odmahnuh glavom.
   "Znaš li gde se nalaziš?"
   Udahnuh. "U Endimionu. Mislim, na napuštenom univerzitetu."
   Bore se nabraše u bezubi osmeh. "Vrlo dobro. Imenjak prepoznaje gomilu kamenja po kom je nazvana njegova porodica. Ali ti ne znaš ko bih ja mogao da budem?"
   "Ne."
   "I ne pitaš se kako si preživeo svoje pogubljenje?"
   Stajao sam u u paradnom stavu na mestu voljno i čekao.
   Starac se ponovo osmehnu. "Vrlo dobro, nema šta. Ko čeka, taj dočeka. A detalji i nisu toliko poučni... podmićivanje na visokim mestim, ošamućivač umesto štapa smrti, još podmićivanja onih koji potvrđuju smrt i rešavaju se tela. Ne zanimamo se za 'kako', zar ne, Role Endimione?
   "Ne", rekoh ja konačno. "Zašto."
   Kornjačin kljun zadrhta, masivna glava klimnu. Primetih sada da je lice čak i posle oštećenja nanesenih vekovima i dalje oštro i uglasto - lik satira.
   "Baš tako", reče on. "Zašto? Zašto bih se mučio da izlažiram tvoje pogubljenje i da prebacim to tvoje jebeno truplo preko pola jebenog kontinenta? Zašto, stvarno?"
   Prostakluci nisu zvučali naročito grubo iz starčevih ustiju. Činilo se da ih je isuviše dugo koristio u govoru, tako da nisu zaslužavali neko posebno naglašavanje. Sačekah.
   "Želim da obaviš jedan poslić za mene, Role Endimione." Starčev dah je šištao. Bledi fluid tekao je kroz cevi infuzije.
   "Imam li izbora?"
   Lice se ponovo osmehnu, ali oči su bile nepromenjive kao kamen u zidovima. "Uvek imamo izbora, dragi momče. U ovom slučaju ti možeš da prenebregneš svaki dug prema meni zbog toga što sam ti spasao život i da jednostavno napustiš ovo mesto... da slobodno odeš. Moje sluge te neće sprečiti. Uz nešto sreće izići ćeš iz ove zabranjene oblasti, pronaći ćeš način da se vratiš do civilizovanijih krajeva i izbeći patrole Paksa kod kojih bi tvoj identitet i nedostatak isprava mogli biti... ah... nezgodni."
   Klimnuh glavom. Moja odeća, hronometar, radna dozvola i lična karta Paksa verovatno su se sada nalazili u zalivu Tošahi. Dok sam radio kao vodič za lovce u ritovima, zaboravio sam koliko često vlasti proveravaju lične karte u gradovima. Ubrzo će me podsetiti ukoliko budem stigao natrag do bilo kog grada na obali ili dublje na kopnu. A čak je i seoski posao pastira i vodiča zahtevao ličnu kartu Paksa i poreske formulare. Preostajalo je samo skrivanje u unutrašnjosti do kraja života, bivstvovanje u divljini i izbegavanje ljudi.
   "Ili", reče starac, "možeš da obaviš jedan poslić za mene i da se obogatiš." On zastade, a njegove tamne oči ispitivale su me na isti način kao što profesionalni lovci ispituju štenad koja možda mogu da izrastu u dobre lovačke pse.
   "Kažite", rekoh ja.
   Starac sklopi oči i udahnu škripavo i duboko. Nije se potrudio da otvori oči kada je progovorio. "Umeš li da čitaš, Role Endimione?"
   "Da."
   "Jesi li pročitao poemu poznatu kao Spev?"
   "Ne."
   "Ali čuo si ponešto o njoj? Svakako, pošto si rođen u jednom nomadskom pastirskom klanu severa, vaš pripovedač se morao dotaći Speva?" U napuklom glasu čuo se čudan prizvuk. Postiđenost, možda.
   Slegnuh ramenima. "Čuo sam neke delove. Mom klanu se više dopadao Ep o vrtu ili Saga o Glenon-Hajtu."
   Satirsko lice nabra se u osmeh. "Ep o vrtu. Da. Rol, kentaur, tamo je bio glavni junak, zar ne?" <Odnosi se na Simonsovu priču 'Smrt kentaura', koja se zbiva u svemiru 'Hiperiona'; prim. prev.>
   Ćutao sam. Grandam je volela lik kentaura po imenu Rol. Moja majka i ja odrasli smo slušajući priče o njemu.
   "Da li veruješ pričama?" reče oštro starac. "Mislim na priče iz Speva."
   "Da li im verujem?" upitah. "Da su se zaista tako odigrale? Ono o hodočasnicima, Šrajku i tako to?" Zastao sam na tren. Bilo je onih koji su verovali svim pričama ispričanim u Spevu. A bilo je i onih koji nisu verovali ni u šta od toga i smatrali da je sve to samo mit i trabunjanje sklepano kako bi se ružni rat i zbrka posle Pada začinili misterijom. "Nikada nisam stvarno razmišljao o tome", rekoh iskreno. "Zar je to važno?"
   Starac poče da se guši, ali ja onda shvatih da ti suvi, čegrtavi zvuci predstavljaju, zapravo, kikot. "Ne baš", reče on konačno. "A sad, slušaj. Opisaću ti... poslić... u opštim crtama. Govor mi oduzima energiju, pa ne pitaj ništa dok ne završim." On trepnu i pokaza pegavom kandžom ka stolici prekrivenoj belim čaršavom. "Želiš li da sedneš?"
   Odmahnuo sam glavom i ostao u paradnom stavu.
   "U redu", reče starac. "Moja priča počinje pre otprilike dvesta sedamdeset godina, u vreme Pada. Jedan od hodočasnika iz Speva bio mi je prijatelj. Bila je to žena po imenu Bron Lamija. Ona je zaista postojala. Posle Pada... posle smrti Hegemonije i otvaranja Vremenskih Grobnica... Bron Lamija je rodila kćerku. Ime deteta bilo je Dajana, ali devojčica je bila tvrdoglava i promenila je ime skoro istog trenutka kada je progovorila. Neko vreme znali smo je kao Sintiju, pa kao 'Katu... što je skraćeno od Hekata... a onda, kada je napunila dvanaestu, insistirala je na tome da je prijatelji i članovi porodice zovu Temis. Kada sam je poslednji put video, nosila je ime Anea..." Izgovorio je to kao Ah-nee-a.
   Starac prekinu i začkilji se u mene. "Misliš da ovo nije važno, ali imena jesu važna. Da ti nisi dobio ime po ovom gradu, koji je opet nazvan po jednoj drevnoj pesmi, ne bi mi privukao pažnju i ne bi se danas ovde nalazio. Bio bi mrtav. Hranio bi skark-crve u Velikom južnom moru. Da li to razumeš, Role Endimione?"
   "Ne", rekoh ja.
   On odmahnu glavom. "Nije ni važno. Gde sam ono stao."
   "Poslednji put kada ste videli to dete, zvalo se Anea."
   "Da." Starac ponovo sklopi oči. "Ona nije bila naročito privlačno dete, ali bila je... jedinstvena. Svi koji su je poznavali znali su da je drugačija. Posebna. Ne razmažena, uprkos svim tim besmislicama sa promenama imena. Naprosto... drugačija." On se osmehnu i otkri ružičaste desni. "Jesi li ikada upoznao nekoga suštinski drugačijeg, Role Endimione?"
   Oklevao sam samo sekund. "Ne", rekoh. To nije bilo sasvim tačno. Ovaj starac bio je drugačiji. Ali znao sam da ne pita to.
   "'Kata... Anea... bila je drugačija", reče on, ponovo sklopljenih očiju. "Njena majka je to znala. Naravno, Bron je znala da je dete posebno pre nego što je uopšte bilo rođeno..." On prekinu da govori i otvori oči dovoljno da bi se začkiljio u mene. "Čuo si taj deo Speva?"
   "Da", rekoh ja. "Kibridski entitet predskazao je da će žena po imenu Lamija roditi dete poznato kao Ona Koja Podučava."
   Pomislih da će starac pljunuti. "Glupa titula. Niko Aneu nije zvao tako u vreme kada sam je ja poznavao. Ona je naprosto bila dete, blistavo i tvrdoglavo, ali ipak dete. Sve ono jedinstveno bilo je samo jedinstveno po potencijalu. Ali onda..."
   On zaćuta i oči kao da mu se zamagliše. Činilo se da je izgubio nit razgovora. Sačekao sam.
   "Ali onda je Bron Lamija umrla", reče on nekoliko minuta kasnije, snažnijim glasom, kao da u monologu nije bilo praznine, "a Anea je nestala. Imala je dvanaest godina. Tehnički, ja sam vodio računa o njoj, ali nije tražila od mene dozvolu da bi nestala. Jednog dana je otišla i više mi se nikada nije javila." Ovde ponovo nastade pauza u priči, kao da je starac bio mašina koja je povremeno prestajala sa radom, pa joj je bilo potrebno unutrašnje navijanje.
   "Gde sam ono stao?" reče on konačno.
   "Više vam se nikada nije javila."
   "Da, ona mi se nikada više nije javila, ali ja znam gde je otišla i kada će se ponovo pojaviti. Vremenske Grobnice sada su u zabranjenoj zoni i trupe Paksa koje su tamo razmeštene sprečavaju radoznalcima pristup, ali sećaš li se ti imena i funkcija grobnica, Role Endimione?"
   Zastenjah. Grandam me je često ovako gnjavila određenim vidovima predanja. Mislio sam da je Grandam bila stara. U poređenju sa ovim drevnim, zbrčkanim stvorenjem, Grandam je bila beba. "Mislim da se sećam grobnica", rekoh. "Jedna se zvala Sfinga, pa Grobnica od žada, Obelisk, Kristalni Monolit, gde je sahranjen vojnik..."
   "Pukovnik Fedman Kasad", promrmlja starac. Onda se njegov pogled vrati meni. "Nastavi."
   "Tri Pećinske Grobnice..."
   "Samo je Treća Pećinska Grobnica vodila nekuda", prekinu me starac ponovo. "U lavirinte na drugim svetovima. Paks ju je zatvorio. Nastavi."
   "To je sve čega se sećam... oh, Šrajkova Palata."
   Starac mi se osmehnu oštro, kao kornjača. "Ne smemo zaboraviti Šrajkovu Palatu, niti našeg starog prijatelja Šrajka, zar ne? Je li to sve?"
   "Mislim da jeste", rekoh ja. "Da."
   Mumificirana prilika klimnu glavom. "Kćerka Bron Lamije nestala je kroz jednu od ovih grobnica. Možeš li da pogodiš koja je u pitanju?"
   "Ne." Nisam znao, ali sam podozrevao.
   "Sedam dana posle Bronine smrti, devojčica je ostavila poruku, otišla do Sfinge usred noći i nestala. Sećaš li se kuda je vodila Sfinga, momče?"
   "Prema Spevu", rekoh ja, "Sol Vejntraub i njegova kćerka otputovali su u daleku budućnost kroz Sfingu."
   "Da", šapnu drevno stvorenje na hoverležaju. "Sol, Rejčel i nekoliko drugih nestali su u Sfingi pre nego što ju je Paks zatvorio i odsekao Dolinu Vremenskih Grobnica od ostatka sveta. Mnogi su pokušali tih prvih dana... pokušali da pronađu prečicu do budućnosti... ali Sfinga je, izgleda, birala one koji su mogli da putuju kroz vreme njenim tunelom."
   "A devojčicu je prihvatila", rekoh ja.
   Starac samo zastenja zbog toga što tvrdim nešto tako očigledno. "Role Endimione", zastruga on konačno, "da li znaš šta ću zatražiti od tebe?"
   "Ne", rekoh, mada sam ponovo osećao snažno podozrenje.
   "Hoću da pođeš za mojom Aneom", reče starac. "Hoću da je pronađeš, da je zaštitiš od Paksa, da pobegneš sa njom i - kada odraste i postane ono što mora da postane - da joj preneseš poruku. Hoću da joj kažeš da je njen čika Martin na umoru i da ukoliko ona želi da porazgovara sa njim, mora da se vrati kući."
   Pokušah da ne uzdahnem. Pogodio sam već da je ovo drevno stvorenje nekada bilo pesnik Martin Silenus. Svako je znao za Spev i za njegovog autora. Način na koji je izbegao Paksove čistke i dobio dozvolu da živi na ovom zabranjenom mestu bio je misterija, ali nisam hteo o tome dalje da razmišljam. "Hoćete da odem na sever, na kontinent Ekvus, da se probijem kroz nekoliko hiljada vojnika Paksa, da nekako uđem u Dolinu Vremenskih Grobnica, doprem u Sfingu, ponadam se da će me ona... prihvatiti... a zatim da krenem u poteru za tom devojčicom u daleku budućnost, da se motam oko nje nekoliko decenija, pa da joj onda kažem da se vrati kroz vreme kako bi vas posetila?"
   Jedan trenutak vladala je tišina remećena samo tihim zvucima opreme za održavanje života Martina Silenusa. Mašine su disale. "Ne baš", reče on konačno.
   Sačekao sam.
   "Ona nije otputovala u neku daleku budućnost", reče starac. "Bar ne u budućnost daleku od nas, sada. Kada je stupila kroz ulaz Sfinge pre dvesta četrdeset sedam godina, pošla je na kratko putovanje kroz vreme... dve stotine šezdeset dve Hiperionove godine, da budem precizan."
   "Otkud to znate?" upitah ja. Po svemu što sam čitao, niko - čak ni naučnici Paksa koji su imali dva veka da izuče zatvorene grobnice - nije mogao da predvidi koliko će daleko u budućnost Sfinga nekoga poslati.
   "Znam", reče drevni pesnik. "Zar mi ne veruješ?"
   Umesto odgovora na to, ja rekoh: "Dakle, dete... Anea... treba da iziđe iz Sfinge ove godine."
   "Ona će kročiti iz Sfinge za četrdeset dva sata i šesnaest minuta", reče stari satir.
   Priznajem da sam trepnuo.
   "A Paks će je čekati", nastavi on. "Oni takođe tačno u minut znaju kada će se ona pojaviti..."
   Nisam pitao otkud im ta informacija.
   "...a zarobljavanje Anee jeste najvažnija moguća stvar na Paksovom spisku prioriteta", zastruga stari pesnik. "Oni znaju da od toga zavisi budućnost Vaseljene."
   Sada sam znao da je stari pesnik senilan. Budućnost Vaseljene nije zavisila ni od jednog događaja... za koji sam ja znao. Nastavio sam da ćutim.
   "U ovom trenutku više od trideset hiljada vojnika Paksa nalazi se u Dolini Vremenskih Grobnica i oko nje. Najmanje pet hiljada među njima pripada Vatikanskoj Švajcarskoj Gardi."
   Zviznuh na to. Vatikanska Švajcarska Garda bila je elita elite, najbolje obučavana, najbolje opremljena vojna sila u čitavom prostranstvu Paksa. Desetak pripadnika Vatikanske Garde u punoj opremi moglo je da porazi čitavih deset hiljada vojnika Hiperionovih teritorijalnih snaga. "Dakle", rekoh, "imam četrdeset dva sata da stignem do Ekvusa, pređem preko Mora Trave i planina, nekako prođem kroz dvadeset ili trideset hiljada najboljih vojnika Paksa i izbavim devojčicu?"
   "Da", reče drevna prilika na krevetu.
   Uspeo sam da ne zakolutam očima. "Šta onda?" upitah. "Nemamo gde da se krijemo. Paks kontroliše čitav Hiperion, sve svemirske letelice, svemirske trase i svaki svet onoga što je nekada bilo Hegemonija. Ako je ona toliko važna kao što kažete, prevrnuće ceo Hiperion naglavce da bi je pronašli. Čak i kada bismo nekako uspeli da napustimo planetu, što ne možemo, ne bi postojao način da umaknemo."
   "Postoji način da napustite planetu", reče pesnik umornim glasom. "Postoji jedan brod."
   Progutah knedlu. Postoji jedan brod. Pomisao na putovanje među zvezdama u trajanju od više meseci dok kod kuće prolaze decenije, ostavila me je bez daha. Priključio sam se teritorijalcima iz dečje nade da ću jednog dana pripadati vojnim formacijama Paksa i da ću leteti među zvezdama. Budalasta nada za klinca koji je već rešio da ne prihvati kruciformu.
   "Svejedno", rekoh ja, bez iskrenog uverenja da zaista postoji nekakav brod. Nijedan pripadnik Paks Merkantilusa ne bi prevezao begunce. "Čak i kada bismo uspeli da stignemo na neki drugi svet, uhvatili bi nas. Osim ako ne smatrate da treba da bežimo brodom sa vekovima vremenskog duga."
   "Ne", reče starac. "Ne vekovima. Ni decenijama. Umaći ćete brodom na jedan od najbližih svetova stare Hegemonije. Onda ćete krenuti tajnim putem. Videćete stare svetove. Putovaćete rekom Tetis."
   Sada sam znao da je starac izgubio razum. Kada su dalekobacači pali i kada je TehnoSrž AI napustila čovečanstvo, Mreža Svetova i Hegemonija umrli su istog tog dana. Tiranija međuzvezdanih udaljenosti ponovo je uspostavljena nad čovečanstvom. Sada su se samo snage Paksa i njihove marionete iz Merkantilusa, kao i omrznuti Proterani, usuđivali da putuju kroz tamu između zvezda.
   "Hodi", zastruga starac. Nije mogao da opruži prste dok me je pozivao da priđem bliže. Nagnuo sam se preko niske komunikacione konzole. Osetio sam njegov miris... neodređenu kombinaciju lekova, starosti i nečega nalik na kožu.
   

Nisu mi bila potrebna sećanja na Grandamine priče kraj logorske vatre da bi mi objasnile reku Tetis i da bih sada sa sigurnošću znao da je starac u poodmaklom stadijumu senilnosti. Svi su znali za reku Tetis; ona i takozvano Veliko Stecište bile su dve stalne avenije dalekobacača između svetova Hegemonije. Stecište je bilo ulica koja je povezivala više od stotinu svetova ispod više od stotinu sunaca i njegova široka avenija bila je otvorena svima i povezana portalima dalekobacača koji se nikada nisu zatvarali. Reka Tetis bila je trasa kojom se manje putovalo, ali ipak je bila značajna zbog rečnog prevoza tereta i bezbrojnih jahti koje su lagodno plovile od sveta do sveta po jednom jedinom vodenom drumu.
   Stecište je Padom dalekobacačke Mreže Svetova bilo rasparčano u hiljade odvojenih segmenata; reka Tetis je jednostavno prestala da postoji, portali koji su je spajali bili su beskorisni, a jedna reka na stotinu svetova pretvorila se u stotinu manjih reka koje nikada više neće biti ponovo povezane. Čak je i stari pesnik koji je sada sedeo ispred mene opisao smrt reke. Sećam se reči Speva koje mi je Grandam recitovala:
   
   I reka što je tekla
   Dva veka ili duže
   Kroz prostor i vreme
   Zbog trikova TehnoSrži
   Sada je prestala da teče
   Na Fudžiju i Barnardovom Svetu
   Na Ektonu i Deneb Drei
   Na Esperanci i Nikadviše.
   Svuda gde je reka Tetis tekla,
   Poput vrpci kroz
   Svetove ljudi,
   Portali su prestali da rade,
   Korita presahnula,
   Struje i vrtlozi nestali,
   Izgubljeni su trikovi TehnoSrži,
   Izgubljeni putnici zanavek
   Zaključan je portal, zaključana vrata
   Tetis neće teći, nikad više.
   
   "Hodi bliže", šapnu stari pesnik, koji me je još pozivao požutelim prstom. Nagnuh se bliže njemu. Dah drevnog stvorenja bio je poput suvog vetra iz otpečaćene grobnice - lišen mirisa, ali drevan, zasićen prohujalim vekovima - dok mi je šaputao:
   
   "Lepota je večita radost:
   Njena ljupkost sve je veća; i nikada neće
   Proći u ništavilo..."
   
   Odmakao sam se i klimnuo glavom kao da je starac rekao nešto suvislo. Bilo je jasno da je lud.
   Kao da mi čita misli, stari pesnik se zakikota. "Oni koji potcenjuju moć poezije često su me zvali ludakom. Nemoj sada donositi odluku, Role Endimione. Sastaćemo se kasnije, na večeri, pa ću dovršiti opisivanje tvog iskušenja. Tada odluči. A sada... odmaraj se! Mora da si se umorio od smrti i vaskrsenja." Starac se presamiti i začu se suvo čegrtanje koje sam sada prepoznao kao smeh.
   
   Android me je otpratio natrag do sobe. Video sam nakratko delove dvorišta i spoljnih zgrada kroz prozore tornja. Jednom sam ugledao nekog drugog androida - takođe muškarca - koji je prolazio kraj visokih prozora s druge strane dvorišta.
   Moj vodič otvori vrata i odstupi. Shvatio sam da neću biti zaključan, da nisam zatvorenik.
   "Večernja odeća vas čeka, ser", reče plavokožac. "Naravno, slobodno možete razgledati stari univerzitet ako tako želite. Trebalo bi da vas upozorim, Č. Endimione, da u obližnjoj šumi i planinama ima opasnih životinja."
   Klimnuh glavom i osmehnuh se. Opasne životinje ne bi me sprečile da odem. U tom trenutku, nisam to želeo.
   Android se tada okrenu da pođe, a ja osetih iznenadni poriv da kročim napred i učinim nešto što će mi zauvek izmeniti život.
   "Čekaj", rekoh i pružih ruku. "Nismo se upoznali. Ja sam Rol Endimion."
   Jedan dugi trenutak, android je samo gledao u moju pruženu ruku i bio sam siguran da sam prekršio neko pravilo protokola. Najzad, androide su smatrali manje vrednim od ljudi pre toliko vekova, kada su bili biofakturisani za potrebe Hedžira-ekspanzije. Onda veštački čovek zgrabi moju šaku i čvrsto je protrese. "A. Betik", reče tiho. "Drago mi je što smo se upoznali."
   A. Betik. To ime mi je zbog nečega bilo poznato, ali nisam mogao da se setim zbog čega. Rekoh: "Voleo bih da popričam s tobom, A. Betiče. Da saznam malo više o... o tebi, ovom mestu i starom pesniku."
   Android podiže plave oči i učini mi se da sam tamo načas ugledao nešto nalik na razveseljenost. "Da, ser", reče on. "Biće mi drago da porazgovaram sa vama. Plašim se da to mora da sačeka, pošto u ovom trenutku postoji mnogo obaveza koje moram da ispunim."
   "Onda, kasnije", rekoh i odstupih. "Jedva čekam."
   A. Betik klimnu glavom i siđe niz stepenice tornja.
   Uđoh u sobu. Izuzev činjenice da je krevet bio namešten i da je tamo ležalo elegantno večernje odelo, prostor je bio potpuno isti kao i pre. Priđoh prozoru i pogledah napolje ka ruševinama endimionskog univerziteta. Visoki zimplavi šuštali su na svežem lahoru. Ljubičasto lišće opadalo je sa stabala vrše blizu tornja i grebuckalo po pločniku dvadeset metara niže. Lišće čalme ispunilo je vazduh osobenim mirisom cimeta. Ja sam odrastao samo nekoliko stotina kilometara severoistočno odatle, na pustopoljinama Akvile između ovih planina i krševite oblasti poznate kao Kljun, ali hladna planinska svežina za mene je bila nova. Nebo je imalo dublju boju lapisa nego ono koje sam ikada video sa pustopoljina ili iz nizija. Udahnuo sam jesenji vazduh i iscerio se: kakva me god čuda čekala, bilo mi je prokleto drago što sam živ.
   Ostavivši prozor, krenuo sam ka stepenicama tornja kako bih razgledao univerzitet i grad po kom je moja porodica dobila ime. Koliko god da je starac bio lud, razgovor uz večeru trebalo bi da bude zanimljiv.
   Najednom, kada sam gotovo sišao do samog podnožja stepeništa tornja, ukopao sam se u mestu.
   A. Betik. To ime je poticalo iz Grandaminog prepričavanja Speva. A. Betik je bio android koji je pilotirao levitacionom baržom po imenu Benares kojom su hodočasnici prošli severoistočno od Kitsa, na kontinentu Ekvus, uz reku Huli, pokraj rečne stanice Najda, prevodnice Karla i Dukoborovog čestara do mesta gde se plovni deo reke završavao kod Ruba. Od Ruba, hodočasnici su krenuli sami preko Mora Trave. Sećam se da sam kao dete slušao i pitao se zbog čega je A. Betik bio jedini android čije se ime pominjalo, kao i šta mu se dogodilo kada su ga hodočasnici ostavili za sobom, kod Ruba. To ime nisam čuo više od dve decenije.
   Zavrtevši glavom i zapitavši se ko je tu lud - stari pesnik ili ja - iziđoh na svetlost poznog popodneva kako bih istražio Endimion.
   

5.
   U istom trenutku kada se ja rastajem sa A. Betikom, šest hiljada svetlosnih godina daleko, u zvezdanom sistemu poznatom samo po NGC brojevima i navigacionim koordinatama, udarna jedinica Paksa koja se sastoji od tri bakljobroda za brze napade pod komandom Oca Kapetana Federika de Soje uništava jednu orbitalnu šumu. Proterani nemaju nikakav način da se odbrane od ratnih brodova Paksa i taj sukob se preciznije može opisati kao klanica nego kao bitka.
   Ovde moram nešto da objasnim. Ja ne spekulišem o ovim događajima: oni su se zbili upravo onako kako ih opisujem. Isto tako ne ekstrapoliram niti nagađam prizore koje ću ubrzo podeliti sa vama kada vam budem saopštio šta su Otac Kapetan de Soja ili drugi važni učesnici činili u odsustvu svedoka. Ili šta su mislili. Ili šta su osećali. Te stvari su bukvalno istinite. Kasnije, objasniću kako sam te stvari saznao... kako sam ih saznao bez i najmanjeg iskrivljavanja... ali za sada tražim da ih prihvatite kao ono što i jesu - kao istinu.
   Tri bakljobroda Paksa iskaču iz relativističkih brzina pod više od šest stotina gravitacija usporavanja - a to je ono što su svemirski putnici vekovima nazivali 'delta-v za pekmez od malina' - što, naravno, znači da bi od posade, popusti li samo za tren interno zaštitno polje, ostao samo premaz na podu palube nalik na pekmez od malina.
   Zaštitno polje ne popušta. Na udaljenosti od jedne AJ, Otac Kapetan de Soja upravlja sferu za osmatranje ka orbitalnoj šumi. Svi u kontrolnom borbenom centru zastaju kako bi bacili pogled na displej: nekoliko hiljada stabala koja su sačinili Proterani, svako od njih dugo najmanje pola kilometra, kreće se u složenoj koreografiji duž ravni ekliptike - šumarci sakupljeni gravitacijom, upletene niti i blago promenljive šare stabala, u stalnom pokretu, lišća stalno okrenutog prema suncu tipa G, dok im se dugačko granje pomera kako bi pronašlo savršeno poravnanje, sa žednim korenjem uronjenim duboko u isparavajuću maglu vlage i hranljivih materija koje daju pastirske komete što se kreću među šumarcima poput džinovskih prljavih grudvi snega. Između grana ovog drveća i između samih stabala, vidi se kako brzo proleću varijante Proteranih - humanoidna obličja srebrne i reflektujuće kože, sa mikronski tankim krilima leptira što se protežu stotinama metara. Ta krila hvataju sunčevu svetlost iz trena u tren dok se otvaraju i trepere kao blistave Božićnje svetiljkice u zelenilu orbitalne šume.
   "Otvorite vatru", kaže Otac Kapetan Federiko de Soja.
   Na dve trećine AJ, tri bakljobroda udarne jedinice Paksa po imenu MAGI otvaraju vatru iz svog dalekometnog oružja. Sa te udaljenosti, čak bi i energetski snopovi izgledali kao da pužu prema svojim metama poput svitaca na crnom čaršavu, ali brodovi Paksa nose hiperbrzo i hiperkinetičko oružje: praktično male zvezdane brodove na Hokingov pogon, od kojih neki imaju bojeve glave sa plazmom što za nekoliko mikrosekundi mogu da dostignu relativističku brzinu da bi eksplodirale unutar šume, dok su drugi jednostavno sačinjeni tako da iskoče natrag u stvarni svemir, uvećane mase, i da zaoru kroz stabla kao đulad ispaljena kroz vlažan karton sa najbližeg mogućeg rastojanja. Nekoliko minuta kasnije, tri bakljobroda nalaze se na udaljenosti pogodnoj za upotrebu energetskih snopova i CPB-i simultano šibaju u hiljadu smerova i zraci su im vidljivi zbog uskovitlanih koloidalnih čestica koje sada ispunjavaju svemir kao prašina sa starog tavana.
   Šuma gori. Veštački sačinjena kora, mahune i lišće sposobno za samozatvaranje razleću se od silovite dekompresije ili ih testerišu zraci i pipci eksplozija oblikovane plazme, a odbegle globule kiseonika potpaljuju vatre usred vakuuma sve dok se vazduh ne zaledi ili ne sagori. A šuma gori. Desetine miliona listova razleću se dalje od šume u eksploziji, a svaki je list ili grupa listova zasebna buktinja, dok stabla i grane gore naspram crne pozadine svemira. Pastirske komete primaju udare i smesta volatizuju, razarajući upletene niti šume udarnim talasima pare i istopljenim kamenim krhotinama. Proterani sačinjeni za svemir - 'Luciferovi anđeli', kako su ih snage Paksa prezirno nazivale vekovima - zahvaćeni su eksplozijama kao prozirni moljci u plamenu. Neki su naprosto razneseni eksplozijama plazme ili raspadanjem kometa. Drugi su zatečeni CPB-ima i postaju i sami hiperkinetički objekti pre nego što im se delikatna krila i organi ne razlete na sve strane. Neki pokušavaju da umaknu, šireći solarna krila do krajnosti u uzaludnom pokušaju da izbegnu pokolj.
   Niko ne preživljava.
   Sukob traje manje od pet minuta. Posle njegovog završetka, udarna jedinica MAGI usporava kroz šumu pri smanjenih trideset gravitacija, a plameni fuzioni repovi njihovih bakljobrodova pale svaki delić stabala koji je izbegao prvobitni napad. Tamo gde je pre pet minuta šuma lebdela kroz svemir - gde je zeleno lišće hvatalo sunčevu svetlost, gde je korenje pilo iz vodenih sfera kometa, gde su anđeli Proteranih lebdeli kao svetlucava paučina među granama - sada je samo torus dima, a otpaci koji se šire pune ravnu ekliptike duž ovog svemirskog luka.
   "Ima li preživelih?" pita Otac Kapetan De Soja koji stoji na rubu centralnog displeja C3, <Skraćenica za Combat Control Center, kontrolni borbeni centar; u sagi o Hiperionu ovakve skraćenice su česte: npr. TC2 je planeta Tau Ceti Centar, i tako dalje; prim. prev.> sa rukama na leđima, balansirajući lako, dok mu samo jastučići tabana dodiruju lepljivu traku koja se pruža oko ruba displeja. Uprkos činjenici da bakljobrod još usporava pri trideset gravitacija, borbeni kontrolni centar nalazi se neprekidno u mikrogravitaciji od jedne pedesetine g-standarda. Desetak oficira u prostoriji sedi ili stoji glavama okrenuto prema središtu sfere. De Soja je nizak muškarac na polovini tridesetih godina po standardu. Lice mu je ovalno, koža tamna, a prijatelji su tokom godina primetili da se u njegovim očima češće može videti sveštenička samilost nego vojnička okrutnost. Te oči sada su uznemirene.
   "Nema preživelih", kaže Majka Zapovednik Stoun, De Sojin izvršni oficir i takođe jezuita. Ona se okreće od taktičkog displeja da bi se uključila u treperavu komunikacionu jedinicu.
   De Soja zna da nijedan od njegovih oficira u C3 nije zadovoljan zbog ovog napada. Uništavanje orbitalnih šuma Proteranih deo je njihove misije - naizgled bezopasna stabla služe kao stanice za opremanje i popunjavanje borbenih Rojeva - ali malo ratnika Paksa oseća zadovoljstvo u besciljnom uništavanju. Oni su bili obučavani kao vitezovi Crkve, branioci Paksa, a ne kao rušioci lepote ili ubice nenaoružanih živih bića, makar to bili i veštački prilagođeni Proterani koji su prodali svoje duše.
   "Zauzmite uobičajenu formaciju za pretragu", naređuje De Soja. "Recite posadi da napusti svoja borbena mesta." Na savremenom bakljobrodu, posada se sastoji samo od tih desetak oficira i još desetak ostalih članova posade raspoređenih po brodu.
   Najednom, Majka Zapovednik Stoun ga prekida. "Ser, distorzija Hokingovog pogona, gornji ugao sedamdeset dva, koordinate dva-dvadeset devet, četrdeset tri, jedan-nula-pet. Izlazna tačka C-plus na sedam-nula-nula-zarez-pet hiljada klika. Verovatnoća: jedno vozilo, devedeset šest odsto. Relativna brzina nepoznata."
   "Svi na borbene položaje", kaže De Soja. Blago se osmehuje, a da nije ni svestan toga. Možda Proterani hitaju da spasu svoju šumu. Ili je možda postojao jedan branilac koji je upravo lansirao daljinsko oružje odnekud izvan sistema Ortovog oblaka. Ili je to možda prethodnica čitavog Roja borbenih jedinica Proteranih i njegova jedinica je osuđena na propast. Kakva god pretnja bila, Otac Kapetan De Soja više voli borbu od ovog... ovog vandalizma.
   "Vozilo vrši translaciju", izveštava oficir sa svog mesta iznad De Sojine glave.
   "Vrlo dobro", kaže Otac Kapetan De Soja. Posmatra kako mu displej treperi pred očima, podešava priključke i otvara nekoliko virtuelno-optičkih kanala. Sada C3 bledi i on stoji u svemiru, džin visok pet miliona klika, i vidi sopstvene brodove kao trunke sa buktećim repovima, zakrivljeni stub dima uništene šume koji se svija na visini pojasa, a sada i tog uljeza koji se naglo pojavljuje sedam stotina hiljada klika daleko i na dohvat ruke iznad ravni ekliptike. Crvene sfere oko njegovih brodova pokazuju da su spoljna polja uključena do borbene snage. Druge boje ispunjavaju svemir, izlažući očitavanja senzora, akvizicione pulseve i pripremu za ciljanje. Dok radi na milisekundnom taktičkom nivou, De Soja može da lansira oružje ili da oslobodi energiju tako što će pokazati i pucnuti prstima.
   "Snop transpondera", izveštava oficir za komunikacije. "Tekuća provera šifara. To je kurir Paksa. Klasa arhanđeo."
   De Soja se mršti. Šta je to toliko važno da Komanda Paksa šalje najbrže vozilo Vatikana - letelicu toliko brzu da je ona istovremeno i najtajnije oružje Paksa? De Soja može da vidi šifre Paksa oko majušnog broda u taktičkom svemiru. Njegov fuzioni plamen doseže desetine i desetine kilometara. Brod ne koristi gotovo nimalo energije na unutrašnja zaštitna polja, a gravitacije u njemu prevazilaze i nivo pekmeza od malina.
   "Bez posade?" pita De Soja. Očajnički se nada da je tako. Brodovi klase arhanđela mogu da otputuju na bilo koje mesto u poznatom svemiru za samo nekoliko dana - u stvarnom vremenu! - umesto nedelja brodskog vremena i godina stvarnog vremena koje zahtevaju sve ostale letelice - ali niko ne može da preživi putovanje arhanđelom.
   Majka Zapovednik Stoun stupa u taktičo okruženje kraj njega. Njena crna tunika gotovo je nevidljiva naspram svemira tako da se čini da joj bledo lice lebdi iznad ekliptike, dok joj sunčeva svetlost virtuelne zvezde obasjava oštre jagodice. "Ne, ser", kaže ona tiho. Glas u ovom modu može da je čuje samo De Soja. "Snop pokazuje dva člana posade u fugi."
   "Dragi Isuse", šapuće De Soja. To je pre molitva nego kletva. Čak i u rezervoarima za fugu pod visokim g, tih dvoje ljudi, već ubijenih za vreme C-plus putovanja, sada su samo mikrotanak sloj proteinske paštete pre nego zdravi pekmez od malina. "Pripremite komore za vaskrsavanje", kaže on na zajedničkoj talasnoj dužini.
   Majka Zapovednik Stoun dodiruje priključak iza svog uha i mršti se. "U šifru je ugrađena poruka. Ljudske kurire vaskrsnuti pod prioritetom alfa. Nivo naređenja Omega."
   Glava Oca Kapetana De Soje naglo se okreće i on jedan nemi trenutak zuri u svog izvršnog oficira. Dim orbitalne šume u plamenu uvija im se oko struka. Prioritetno vaskrsavanje prkosi doktrini Crkve i pravilima Komande Paksa; ono je takođe opasno - izgledi za nepotpunu reintegraciju kreću se od blizu nule kada su u pitanju uobičajena tri dana, do gotovo pedeset procenata na nivou od tri sata. A nivo prioriteta Omega znači da je naređenje dala Njegova Svetost na Pacemu.
   De Soja uočava uviđanje u očima svog izvršnog oficira. Ovaj kurirski brod stiže iz Vatikana. Neko tamo, neko u Komandi Paksa, ili i jedni i drugi, smatrao je ovu poruku dovoljno važnom da je pošalje nezamenljivim kurirskim brodom klase arhanđeo, da ubije dva visoka oficira Paksa - pošto se arhanđeo nije smeo poveriti nikome drugome - i da rizikuje nepotpunu reintegraciju ta dva oficira.
   U taktičkom svemiru, De Soja diže obrve umesto odgovora na upitni pogled svog oficira. Na zapovedničkoj talasnoj dužini, on kaže: "Dobro onda, Zapovednice. Dajte uputstva za sva tri broda da usklade brzine. Pripremite grupu za ukrcavanje. Želim da se rezervoari za fugu prenesu u da se vaskrsavanje okonča u 06:30 sati. Molim vas da prenesete moje komplimente Kapetanu Hernu na Melkioru i Majci Kapetanu Bulez na Gasparu, kao i da ih zamolite da mi se pridruže na Baltazaru radi sastanka sa kuririma u 07:00."
   Otac Kapetan De Soja istupa iz taktičkog svemira u stvarnost C3. Stounova i ostali još ga gledaju.
   "Brzo", kaže De Soja i odguruje se od ruba displeja da bi poleteo kroz prostor prema vratima svoje privatne odaje i provukao se kroz kružni otvor. "Probudite me kada kuriri budu vaskrsnuti", kaže on bledim licima koja ga posmatraju u onih nekoliko sekundi pre nego što se poklopac-dužica ne zatvori.
   

6.
   Hodao sam ulicama Endimiona i pokušavao da shvatim sopstveni život, smrt i ponovni život.
   Ovde bi trebalo da kažem da nisam bio baš toliko hladan po pitanju ovih stvari - mislim na moje suđenje, 'pogubljenje', čudni sastanak sa ovim mitskim, starim pesnikom - kao što bi se dalo zaključiti po onome što pričam. Deo mene bio je potresen do srži. Pokušali su da me ubiju! Želeo sam da okrivim Paks, ali sudovi nisu bili agenti Paksa - ne direktno. Hiperion je imao sopstveno Veće, a sudovi Port Romensa bili su organizovani u skladu sa našom lokalnom politikom. Smrtna kazna nije bila neizbežna presuda Paksa, naročito na onim svetovima gde je Crkva vladala preko teokratije, već je zadržana iz starih Hiperionovih kolonijalnih vremena. Moje brzo suđenje, njegov neizbežni ishod i zbrzano pogubljenje bili su, ako ništa drugo, pre izraz prestrašenosti vodećih poslovnih ljudi Hiperiona i Port Romensa da će oterati turiste sa drugih svetova Paksa, nego išta drugo. Ja sam bio seljak, lovački vodič koji je ubio bogatog turistu o kom je trebalo da vodim računa, pa su me pogubili za primer. Ništa više. Ne bi trebalo to da shvatam lično.
   Shvatao sam to veoma lično. Zastavši ispred tornja, u toploti sunca koja se odbijala od širokih ploča dvorišta, lagano sam podigao ruke. Tresle su se. Previše toga dogodilo se prebrzo i moja prisilna smirenost za vreme suđenja i u kratkom razdoblju pred pogubljenje isuviše je zahtevala od mene.
   Zavrteo sam glavom i polako krenuo kroz ruševine univerziteta. Grad Endimion bio je sagrađen visoko, na izbočini brda, a univerzitet se nalazio na još većoj visini, duž ovog hrbata, u kolonijalno doba, tako da je pogled ka jugu i istoku bio prelep. Šume čalme u dolini blistale su jarkožutom bojom. Nebo boje lapisa bilo je lišeno tragova pare i vazdušnog saobraćaja. Znao sam da Paks nimalo ne mari za Endimion, da njegove trupe i dalje čuvaju visoravan Pinion na severoistoku i da njegovi roboti još rade u rudnicima jedinstvenih simbiota, kruciformi, ali čitav ovaj deo kontinenta nalazio se toliko decenija u zabranjenoj zoni da je izgledao sveže i divlje.
   Posle deset minuta dokone šetnje, shvatio sam da samo toranj u kome sam se probudio i njegove okolne zgrade izgledaju nastanjeno. Ostatak univerziteta bio je potpuno razrušen - njegove velike sale bile su otvorene za prirodne elemente, njegovi fizički pogoni opljačkani pre više vekova, igrališta zarasla, kupola opservatorije razbijena - a dole je grad izgledao još napuštenije. Video sam da su tamo čitavi gradski blokovi prekriveni čestarima vrše i kudzua.
   Mogao sam da vidim da je univerzitet u svoje doba bio divan: posthedžirske, neogotske zgrade bile su izgrađene od blokova peščanog kamena iskopanog nedaleko odavde, u podnožju visoravni Pinion. Tri godine ranije, kada sam radio kao šegrt slavnog umetnika pejsaža Avrola Hjuma i obavljao najveći deo teških poslova dok je on preobražavao imanja Prvih Porodica duž pomodne rivijere Kljuna, mnogo su se tražile 'ludorije' - veštačke ruševine smeštene uz jezerce, šumu, ili na vrhu brda. Postao sam neka vrsta stručnjaka za postavljanje starog kamenja u umetničkim stadijumima raspadanja tako da simulira ruševine - većina je bila besmisleno starija od istorije čovečanstva na ovom zabačenom svetu - ali nijedna Hjumova ludorija nije bila tako privlačna kao ove stvarne ruševine. Lutao sam među kostima nekada velikog univerziteta, divio se arhitekturi i razmišljao o svojoj porodici.
   Dodavanje imena lokalnog grada našem bilo je u tradiciji većine domorodačkih porodica - jer moja porodica je zaista bila domorodačka, poticala je od onih prvih pionira sa semebroda od pre gotovo sedam vekova, a na sopstvenom svetu predstavljala je građane treće klase: treće, posle posetilaca sa drugih svetova Paksa i hedžirskih kolonista koji su došli vekovima posle mojih predaka. Potom je moj narod stolećima živeo i radio u ovim dolinama i planinama. Bio sam siguran da su moji domorodački srodnici mahom obavljali manuelni rad - baš kao i moj otac pre svoje prerane smrti, kada sam ja imao osam godina, baš kao što je to nastavila da čini i moja majka do svoje smrti, pet godina kasnije, baš kao što sam činio i ja sve do ove sedmice. Moja baba rođena je u deceniji pošto je Paks sve stanovnike izmestio iz ovih krajeva, ali Grandam je bila dovoljno stara da bi pamtila dane kada su klanovi naše porodice lutali čak do visoravni Pinion i radili na plantažama fiberplastike južno odavde.
   Nisam imao osećaj da sam se vratio kući. Hladne pustopoljine oblasti severoistočno odavde bile su moj dom. Ritovi severno od Port Romensa bili su mesto gde sam odabrao da živim i radim. Ovaj univerzitet i grad nikada nisu bili deo mog života i nisu mi značili ništa više od mahnitih priča iz Speva starog pesnika.
   U podnožju drugog tornja, zastao sam da dođem do daha i razmotrim ovu poslednju misao. Ako je pesnikova ponuda stvarna, 'mahnite priče' Speva biće za mene izuzetno važne. Pomislio sam na to kako je Grandam recitovala taj ep - setio sam se noći kada sam čuvao ovce na brdima severa, naših karavana na baterijski pogon postavljenih u krug radi noćne zaštite, slabih vatri za kuvanje koje nisu uspevale da priguše sjaj veličanstvenih sazvežđa ili pljuskove meteora iznad nas, setio sam se Grandaminih sporih, odmerenih reči kada je dovršavala svaku strofu i čekala da joj ponovim stihove, setio sam se sopstvenog nestrpljenja zbog toga - mnogo sam više želeo da sedim kraj fenjera i čitam knjigu - i osmehnuo se na pomisao da ću večeras obedovati sa piscem tih stihova. Štaviše, stari pesnik bio je jedan od sedam hodočasnika o kojima je poema pevala.
   Ponovo sam zavrteo glavom. Previše toga. Prebrzo.
   Ovaj toranj bio je zbog nečega čudan. Iako viša i šira od one u kojoj sam se probudio, građevina je imala samo jedan prozor - otvoreni lučni prolaz na visini od trideset metara. Još zanimljivije, prvobitni ulaz bio je zazidan. Posle svih onih sezona koje sam proveo kao zidar i tesar pod Avrolom Hjumom, nagađao sam da su vrata zazidana pre nego što je ovaj kraj napušten jedan vek ranije - ali ne mnogo pre toga.
   Ni danas ne znam šta je to u toj zgradi privuklo moju radoznalost kada sam tog popodneva mogao da istražujem toliko ruševina - ali bio sam radoznao. Sećam se da sam digao pogled uz strmo brdo iza tornja i primetio gustiš lisnate čalme koja se uvijala iza i oko tornja kao bršljan debele kore. Čovek bi mogao da se uzvere uz brdo i da uđe u gustiš čalme odmah... tamo... a onda da otpuzi po onoj grani i dođe na dohvat ruke od praga tog usamljenog tornja.
   Ponovo sam zavrteo glavom. To je bila besmislica. U najboljem slučaju, takva detinjasta ekspedicija završila bi se iscepanom odećom i odranim šakama. U najgorem, čovek bi sasvim lako mogao da se stropošta sa visine od trideset metara na popločano tle. I čemu rizik? Šta bi to moglo da se nalazi u starom zazidanom tornju osim paukova i paučine?
   Deset minuta kasnije, nalazio sam se pri kraju izuvijane grane čalme, polako sam se pomerao i pokušavao da se držim pronalazeći udubljenja u kamenu ili dovoljno debele grane na puzavici iznad sebe. Pošto je grana rasla uz kameni zid, nisam mogao da je opkoračim. Umesto toga, morao sam da se polako krećem po njoj na kolenima - loza čalme koja je visila iznad mene bila je suviše niska da bi mi dopustila da stojim - a osećaj da sam izložen i da me nešto gura u ponor bio je zastrašujući. Svaki put kada bi jesenji vetar ojačao i zatresao lišće i grane, ja bih prestao da se pomeram i uhvatio se očajnički za granu.
   Konačno sam stigao do prozora i počeo tiho da psujem, Moji proračuni - do kojih sam tako lako došao na pločniku trideset metara niže - bili su donekle pogrešni. Grana čalme ovde je bila gotovo tri metra ispod praga otvorenog prozora. Na ovoj kamenoj površini nije bilo pogodnih udubljenja za oslonac. Ako želim da stignem do praga, moraću da skočim i ponadam se da ću uspeti da se uhvatim za njega. To bi bilo bezumno. Ništa u tom tornju nije moglo da opravda takav rizik.
   Sačekao sam da vetar zamre, čučnuo i skočio. U jednoj mučnoj sekundi moji savijeni prsti grebali su unazad po trošnom kamenu i prašini, kidajući mi nokte, ne pronalazeći oslonac, ali onda naiđoše na trule ostatke starog prozorskog praga i uhvatiše se za njih. Povukoh se naviše, uz dahtanje i cepanje tkanine košulje iznad laktova. Meke cipele koje mi je A. Betik ostavio grebale su po kamenu ne bi li pronašle uporište.
   A onda se nađoh gore, sklupčan na prozorskoj izbočini, pitajući se kako ću, do đavola, uspeti da se vratim na granu čalme. Moja zabrinutost zbog toga pojačala se sekund kasnije, kada sam se zapiljio u zamračenu unutrašnjost tornja.
   "Sveca ti jebem", šapnuh nikome određenom. Odmah ispod prozorske izbočine za koju sam se držao, nalazila se stara drvena platforma, ali toranj je praktično bio prazan. Sunce koje je naviralo kroz prozor obasjavalo je delove crvotočnog stepeništa iznad i ispod platforme, koje se pružalo u spirali oko unutrašnjosti tornja slično puzavicama čalmi koje su obavile spoljašnjost, ali središte tornja bilo je u gustoj tami. Pogledah načas gore i ugledah trunčice sunčeve svetlosti kroz nešto što je verovatno predstavljalo privremeni drveni krov nekih trideset metara iznad i shvatih da ovaj toranj nije ništa drugo do malo ulepšani silos za žito - džinovski kameni cilindar visok šezdeset metara. Nije ni čudo što mu je trebao samo jedan prozor. Nije ni čudo što su vrata bila zazidana još pre evakuacije Endimiona.
   I dalje održavajući ravnotežu na prozorskom pragu, bez poverenja u trulu platformu unutra, zavrteh glavom poslednji put. Jednog dana ću poginuti zbog svoje radoznalosti.
   A onda, dok sam još čkiljio u tamu toliko drugačiju od bogate popodnevne sunčeve svetlosti napolju, shvatih da je unutrašnjost previše tamna. Nisam mogao da vidim zid niti spiralno stepenište sa druge strane. Shvatih da raštrkana sunčeva svetlost tu obasjava kamenu unutrašnjost, da mogu da vidim deo crvotočnog stepeništa tamo, kao i da je puni cilindar unutrašnjosti vidljiv nekoliko metara iznad mene - ali ovde, na visini na kojoj sam se nalazio, najveći deo unutrašnjosti jednostavno nije... postojao.
   "Hriste", šapnuh. Nešto je ispunjavalo prostor unutar ove mračne kule.
   Lagano, pazeći da najveći deo težine držim na rukama koje su mi još bile na prozorskom pragu, spustih se na unutrašnju platformu. Drvo je zaškripalo, ali činilo se da je dovoljno čvrsto. Držeći se i dalje za prozorski ram, prebacih nešto težine na stopala i okrenuh se da pogledam.
   I opet mi je bio potreban skoro čitav minut da shvatim u šta to gledam. Unutrašnjost tornja ispunjavao je svemirski brod smešten kao metak u komoru burenceta staromodnog revolvera.
   Spustivši sada čitavu težinu na platformu, gotovo ne mareći hoće li izdržati, kročih napred da bih bolje video.
   Brod nije bio visok po standardima svemirskih letelica - možda pedeset metara - i bio je vitak. Metal oplate - ako je to uopšte bio metal - bio je mat crne boje i kao da je upijao svetlost. Nije bilo vidljivog sjaja niti odraza. Razabrao sam obris broda mahom tako što sam pogledao u kameni zid iza njega i uočio gde kamen i odbijena svetlost prestaju.
   Ni za trenutak nisam sumnjao da je u pitanju svemirski brod. Bilo je to gotovo isuviše očigledno. Jednom sam pročitao da mala deca na stotinama svetova i dalje crtaju kuće tako što naškrabaju kutiju sa piramidom na vrhu i dimom koji se u spirali diže iz pravougaonog dimnjaka - svejedno da li ta deca žive u organski gajenim stambenim mahunama visoko u rezidencijalnim RNK krošnjama. Slično tome, ona i dalje crtaju planine kao piramide slične Materhornu, bez obzira na to da li njima najbliže planine više podsećaju na zaobljena brda ovde, u podnožju visoravni Pinion. Ne znam šta je taj članak naveo kao razlog za ovu pojavu - pamćenje rase, možda, ili predodređenost mozga za određene simbole.
   Stvar u koju sam gledao, čkiljio i video uglavnom kao negativni prostor, nije toliko bila svemirski brod koliko SVEMIRSKI BROD.
   Video sam slike najstarijih raketa sa Stare Zemlje - pre Paksa, pre Pada, pre Hegemonije, pre Hedžire... do đavola, gotovo pre Svega - i one su ličile na ovo zaobljeno crnilo. Visoke, tanke, sužene na oba kraja, šiljate na vrhu, sa perajima u podnožju - gledao sam u mozgom predodređenu, rasno upamćenu, simbolički savršenu sliku SVEMIRSKOG BRODA.
   Na Hiperionu nisu postojali privatni ili zagubljeni svemirski brodovi. U to sam bio siguran. Svemirske letelice, čak i one jednostavne, međuplanetne, bile su naprosto preskupe i previše retke da bi se ostavile da leže okolo u starim kamenim tornjevima. Postojalo je doba, vekovima pre Pada, kada su resursi Mreže Svetova izgledali neiscrpni, pa je možda i bilo mnoštvo svemirskih letelica - vojnih letelica SILE, diplomatskih letelica Hegemonije, letelica planetnih vlada, korporacijskih, zadužbinskih, istraživačkih, pa čak i nekoliko privatnih brodova koji su pripadali hipermilijarderima - ali čak i u to doba, samo je planetna privreda mogla da priušti sebi izgradnju jednog zvezdanog broda. U moje vreme - i u vreme moje majke i babe i njihovih majki i baba - samo je Paks, taj konzorcijum Crkve i sirove međuzvezdane vlade, mogao sebi da dopusti bilo kakve svemirske brodove. A nijedan pojedinac u poznatoj Vaseljeni - pa čak ni Njegova Svetost na Pacemu - nije mogao sebi da priušti privatni zvezdani brod.
   A ovo je bio zvezdani brod. Znao sam to. Ne pitajte me kako, ali znao sam to.
   Ne obraćajući pažnju na njihovo strašno stanje, počeh da se spuštam spiralnim stepenicama. Oplata se nalazila na četiri metra od mene. Neprobojno crnilo izazivalo je u meni vrtoglavicu. Negde na polovini puta oko unutrašnjosti tornja i petnaest metara ispod mene, jedva vidljiva pre nego što bi je ovalno crnilo zaklonilo, jedna platforma pružala se gotovo do same oplate.
   Strčah do nje. Jedan truli stepenik uistinu puče poda mnom, ali kretao sam se toliko brzo da sam ga prenebregao.
   Tu, na platformi, nije bilo ograde i ona se pružala kao daska skakaonice. Kada bih pao sa nje, gotovo sigurno bih polomio kosti i ostao da ležim u crnilu zaptivenog tornja. Nisam ni pomislio na to kada sam kročio tamo i priljubio dlan uz oplatu broda.
   Oplata je bila topla. Nisam imao osećaj da je to metal - više je ličila na glatku kožu nekog usnulog bića. Da bi ta opsena bila potpuna, u oplati se osećalo jedva primetno kretanje i vibriranje - kao da brod diše, kao da osećam pod dlanom otkucaje srca.
   Najednom, ispod moje šake nešto se zaista pokrenu i oplata jednostavno spade i presavi se u stranu - nije se mehanički digla kao neki portali koje sam ranije video, a svakako se nije zanjihala na šarkama - već se jednostavno presavila i uklonila sa puta, kao usne povučene unazad.
   Svetla se upališe. Unutrašnji hodnik - sa tavanicom i zidovima organskim poput slike nekog mehaničkog grla - bio je blago osvetljen.
   Oklevao sam oko tri nanosekunde. Moj život je godinama bio miran i predvidiv kao život većine ljudi. Ove nedelje nenamerno sam ubio čoveka, osudili su me i pogubili, da bih se probudio u Grandaminom omiljenom mitu. Zašto sad da stanem?
   Kročih u svemirski brod i vrata se presaviše i zatvoriše iza mene nalik na gladna usta koja se zatvaraju oko zalogaja.