"...i tako se okončala zvanična istraga Svete kancelarije u vezi sa događajima na Paksovom svetu Marsu", zaključi kardinal Mustafa. On pogleda kardinala Lurdusamija. "Upravo tada je kapetan Volmak javio da je od najveće važnosti da se moja svita i ja vratimo na arhanđela Džibril koji je još bio na orbiti oko te planete."
     "Molim vas, nastavite, Ekselencijo", promrmlja kardinal Lurdusami. "Možete li nam reći kakva je priroda tog hitnog slučaja zbog koga je kapetan Volmak smatrao neophodnim vaš povratak?"
     "Da", reče Mustafa i protrlja donju usnu. "Kapetan Volmak je pronašao međuzvezdani teretnjak koji je ukrcao teret u neregistrovanoj bazi blizu marsovskog grada Arafat-kafijeha. Brod je otkriven kako lebdi bez energije u pojasu asteroida sistema Stare Zemlje."
     "Možete li nam reći ime tog broda, Ekselencijo?" podstaknu ga Lurdusami.
     "H.H.M.S. Saigon Maru."
     Usne funkcionera Kenza Isozakija trznuše se uprkos njegovoj gvozdenoj kontroli. Sećao se tog broda. Njegov najstariji sin bio je tamo član posade u ranim godinama, dok je pekao zanat. Saigon Maru je bio drevni teretnjak za rude i rasuti teret... jonski nosač kapaciteta oko tri miliona tona, kako se prisećao.
     "Funkcioneru Isozaki?" upita oštro Lurdusami.
     "Da, Ekselencijo?" Isozakijev glas bio je smiren i bez osećanja.
     "Opis broda ukazuje na to da pripada Merkantilusovom registru. Je li to tačno, Č. Isozaki?"
     "Da, Ekselencijo", reče funkcioner. "Ali, koliko se sećam, H.H.M.S. Saigon Maru prodat je za staro gvožđe sa još šezdesetak zastarelih teretnjaka pre oko... osam standardnih godina, ako me pamćenje ne vara."
     "Ekslencije?" upita Ana Peli Konjani. "Vaša Svetosti? Smem li?" Druga funkcionerka šaputala je nešto u svoj tanušni komlog i sada je dodirivala slušni prsten.
     "Funkcioner Peli Konjani", reče kardinal Lurdusami.
     "Naši podaci pokazuju da je Saigon Maru zaista prodat nezavisnim trgovcima starim gvožđem pre osam godina, tri meseca i dva dana, po standardu. Kasnije poruke potvrdile su da su brodovi razmontriani i reciklirani u automatskim orbitalnim livnicama kod Armagasta."
     "Hvala vam, funkcioneru Peli Konjani", reče Lurdusami. "Kardinale Mustafa, možete nastaviti."
     Veliki inkvizitor klimnu glavom i nastavi izlaganje, iznoseći samo najneophodnije pojedinosti. A dok je govorio, mislio je na slike koje nije podrobno opisivao:
     Džibril i bakljobrodovi koji ga prate usporavaju u nemo, sinhronizovano tumbanje, usklađujući brzine sa mračnim teretnjakom. Kardinal Mustafa oduvek je zamišljao pojaseve asteroida kao guste grupe malih meseca, ali uprkos višestrukim slikama na taktičkom prikazu, na vidiku nije bilo nijedne stene: samo mat-crni teretnjak, ružan i funkcionalan kao zarđala masa cevi i cilindara, dug pola klika. Pošto su uskladili brzine i krivulje i ostali da vise samo tri klika udaljeni, sa žutim suncem čovekovog rođenja koje im je gorelo iza krme, Džibril i Saigon Maru izgledali su nepomično dok su se samo zvezde obrtale oko njih.
     Mustafa se setio - i zažalio zbog - svoje odluke da istraži brod sa vojnicima koji su se ukrcavali. Nedostojnost oblačenja borbenog oklopa švajcarske garde: sloja pripijenog uz telo, od monomola-D, zatim AI nervne mreže, pa onda samog svemirskog odela - glomaznijeg od civilnih zbog polimerom obloženog oklopa za udar - i konačno mrežnih opasača sa opremom i morfujućeg reaktivnog kompleta. Džibril je istražio korito dubinskim radarom desetak puta i bio je siguran da se tamo ništa ne kreće niti diše, ali arhanđeo se ipak povukao na udaljenost za napad, od trideset klika čim su Veliki inkvizitor, zapovednik obezbeđenja Brauning, narednik marinaca Nel Kasner, bivši zapovednik površinskih snaga major Pijet i deset komandosa švajcarske garde i marinaca iskočili kroz otvor broda.
     Mustafa se sećao svog pulsirajućeg bila dok su se približavali mrtvom teretnjaku i dok su ga dva komandosa nosila preko bezdana kao da je on samo paket koji treba isporučiti. Sećao se sunčeve svetlosti u odsjaju na zlatnim vizirima dok su vojnici komunicirali preko uskog snopa i pomoću ručne signalizacije, zauzimajući položaj sa obe strane otvorene vazdušne komore. Dva vojnika ušla su prva, sa reaktivnim kompletima koji su nemo pulsirali i podignutim oružjem za napad. Za njima su brzo ušli zapovednik Brauning i narednik Kasner. Minut kasnije začuo se šifrovani signal na taktičkom kanalu i Mustafini pomagači poveli su ga kroz crnu rupu vazdušne komore.
     Leševi koji lebde u zracima laserskih svetiljki. Slike iz kasapnice. Zamrznuta trupla, crevno išarana rebra, rasporene trbušne duplje. Vilice ukočene u večnim nemim kricima. Zaleđeni potoci krvi iz razjapljenih čeljusti i prokrvavljenih, iskolačenih očiju. Utroba koja lebdi tumbajući se usred zraka svetla koji probadaju tamu.
     "Posada", odasla preko uskog snopa zapovednik Brauning.
     "Šrajk?" upita kardinal Mustafa. U mislima je brzo i jednolično izgovarao molitvu brojanicu, ne radi duhovnog ohrabrenja, već da ne bi mislio na slike koje su lebdele u paklenom svetlu pred njim. Upozorili su ga da ne povraća unutar kacige. Filteri i čistilice uklonile bi sve pre nego što bi se on ugušio, ali za to nije postojalo stopostotno jemstvo.
     "Verovatno Šrajk", odgovori major Pijet, zavukavši rukavicu u rastrgnutu grudnu duplju jednog lebdećeg leša. "Vidite kako je kruciforma iščupana. Baš kao u Arafat-kafijehu."
     "Zapovedniče!" začu se preko uskog snopa glas jednog od vojnika koji su krenuli dalje od vazdušne komore. "Naredniče! Ovde! U prvom odeljku za teret!"
     Brauning i Pijet otišli su ispred Velikog inkvizitora u dugačku, cilindričnu prostoriju. Laserske svetiljke gubile su se u tom ogromnom prostoru.
     Ovi leševi nisu bili rasporeni i rastrgnuti. Bili su uredno naslagani na ugljeničnim pločama koje su izbijale unaokolo iz oplate, da bi ih na mestu držali povezi od najlonske mreže. Ploče su izbijale sa svih strana iz oplate, ostavljajući samo hodnik za nultu gravitaciju u središtu. Mustafa i njegovi vodiči i čuvari prelebdeli su taj crni prostor, zabadajući laserskim svetiljkama levo, desno, gore, dole. Zamrznuto meso, bledo meso, sa prugastom šifrom na tabanima, stidnim dlačicama, zatvorenim očima, rukama bledim spram crnog ugljenika uz kosti kukova, mlitavim penisima, dojkama zamrznutim u bestežinskom stanju nulte gravitacije, kosom slepljenom uz blede lobanje ili lebdećom, u zamrznutim nimbusima. Deca glatke, hladne kože, ispupčenih trbuha i providnih očnih kapaka. Bebe sa prugastom šifrom na tabanima.
     U četiri dugačka odeljka za teret bilo je na desetine hiljada tela. Sva su bila ljudska. Sva su bila naga. Sva su bila beživotna.

"I da li ste završili svoju inspekciju na H.H.M.S. Saigon Maru, Veliki inkvizitore?" podstaknu ga kardinal Lurdusami.
     Mustafa shvati da je na jedan dugi trenutak ućutao, opsednut demonom tog strašnog sećanja. "Završili smo je, Ekselencijo", odgovori on promuklo.
     "I kakvi su vaši zaključci?"
     "Na teretnjaku H.H.M.S. Saigon Maru bilo je šezdeset sedam hiljada osam stotina dvadeset sedam ljudskih bića", reče Veliki inkvizitor. "Pedeset jedno bili su članovi posade. Njihova tela bila su prisutna. Sva su bila rasporena i rastrgnuta na isti način kao i žrtve u Arafat-kafijehu."
     "Nije bilo preživelih? Niko se nije mogao vaskrsnuti?"
     "Niko."
     "Da li je, po vašem mišljenju, kardinale Mustafa, demonsko stvorenje po imenu Šrajk odgovorno za smrt članove posade H.H.M.S. Saigon Maru?"
     "Po mom mišljenju, jeste, Ekselencijo."
     "A da li je, po vašem mišljenju, kardinale Mustafa, Šrajk odgovoran za smrt šezdeset sedam hiljada sedam stotina sedamdeset šest preostalih tela otkrivenih na brodu Saigon Maru?"
     Mustafa je oklevao sam na tren. "Po mom mišljenju, Ekselencijo" - on okrenu glavu i pognu je prema čoveku u stolici - "Vaša Svetosti... uzrok smrti šezdeset sedam hiljada i nešto muškaraca, žena i dece pronađenih na H.H.M.S. Saigon Maru ne odgovara ranama otkrivenim kod žrtava na Marsu, niti sa ranijim pričama o Šrajkovim napadima."
     Kardinal Lurdusami kroči napred, zašuštavši mantijom. "A prema nalazima stručnjaka za sudsku medicinu vaše Svete Kancelarije, šta jeste bilo uzrok smrti ljudskih bića pronađenih u tom teretnjaku?"
     Kardinal Mustafa obori oči kada je progovorio. "Ekselencijo, specijalisti za sudsku medicinu, kako Svete Kancelarije tako i Flote Paksa, nisu mogli da odrede nikakav uzrok smrti tih ljudi. U stvari..." Mustafa zaćuta.
     "U stvari", nastavi Lurdusami umesto njega, "tela pronađena na brodu Saigon Maru... izuzev posade... nisu pokazivala niti jasan uzrok smrti niti atribute smrti, nije li tako?"
     "Tako je, Ekselencijo." Mustafine oči krenuše od jednog do drugog lica zvaničnika u kapeli. "Nisu živela, ali... nisu pokazivala ni znake raspadanja, posmrtnu pomodrelost, moždano trulenje... nijedan od uobičajenih znakova fizičke smrti."
     "A ipak nisu bila živa?" podstaknu Lurdusami.
     Kardinal Mustafa protrlja obraz. "Ne tako da bi se mogla oživeti, Ekselencijo. Niti u okviru naših mogućnosti da otkrijemo znakove moždane ili ćelijske aktivnosti. Bila su... zaustavljena."
     "I šta se dogodilo sa teretnjakom H.H.M.S. Saigon Maru, kardinale Mustafa?"
     "Kapetan Volmak je poslao neophodnu posadu sa Džibrila", reče Veliki inkvizitor. "Smesta smo se vratili na Pacem da bismo javili o tome. Saigon Maru je putovao pomoću tradicionalnog Hokingovog pogona, u pratnji četiri bakljobroda sa Hokingovim pogonom,i treba da stigne u najbliži sistem Paksa sa bazom Flote Paksa... mislim, u Barnardov sistem... za... ovaj... tri standardne nedelje."
     Lurdusami sporo klimnu glavom. "Hvala, Veliki inkivizitore." Državni sekretar ode do mesta kraj papine stolice, pokloni se prema oltaru i prekrsti se dok je prelazio na drugu stranu. "Vaša Svetosti, zamolio bih da saslušamo Njenu Ekselenciju, kardinala Di Noje."
     Papa Urban diže ruku kao da će dati blagoslov. "Sa zadovoljstvom ćemo saslušati kardinala Di Noje."

Kenzu Isozakiju se vrtelo u glavi. Zašto su im govorili te stvari? Od kakve bi moguće koristi bilo da funkcioneri Paksa slušaju o ovim stvarima? Isozakijeva krv zaledila se na nehajnu smrtnu presudu za admirala Aldikakti. Zar će to biti sudbina svih njih?
     Ne, shvatio je. Aldikakti je osuđena na ekskomunikaciju i smaknuće zbog jednostavne nesposobnosti. Ako Mustafa, Peli Konjani, on lično i drugi treba da budu optuženi za neku vrstu izdaje... brzo, jednostavno pogubljenje bilo bi poslednje što bi se pretpostavilo kao njihova sudbina, Mašine bola u Kaštelu Sant'Anđelo zujale bi i škrgutale vekovima.

     Kardinal Di Noje očito je odabrala da bude vaskrsnuta kao starica. Kao i većina starijih ljudi, izgledala je savršeno zdravo - imala je sve zube, bore su joj bile svedene na najmanju meru, tamne oči bistre i jasne - ali takođe je volela da bude viđena sa belom kosom - ošišanom gotovo do skalpa - i kožom zategnutom na oštrim jagodicama. Započela je bez uvoda.
     "Vaša Svetosti, Ekselencije, ostali zvaničnici... danas sam ovde kao prefekt i predsednik Cor Unuma i de fakto portparol privatne agencije po imenu Opus Dei. Iz razloga koji će postati očigledni, administratori Opus Dei nisu mogli, a ne bi ni trebalo danas ovde da prisustvuju."
     "Nastavite, Ekselencijo", reče kardinal Lurdusami.
     "Cor Unum je kupio brod za rasute terete H.H.M.S. Saigon Maru za Opus Dei, sprečio njegovu reciklažu u staro gvožđe i isporučio ga toj agenciji pre sedam godina."
     "Za kakvu svrhu, Ekselencijo?" upita Lurdusami.
     Pogled kardinala Di Noje kretao se od lica do lica u maloj kapeli, završivši sa Njegovom Svetošću i spustivši se u znak poštovanja. "Za svrhu prevoza beživotnih tela miliona ljudi poput onih koja su pronađena na tom prekinutom putovanju, Ekselencije, Vaša Svetosti."
     Četiri funkcionera Merkantilusa ne uspeše da suspregnu zvuk nalik na oštar uzdah, jedva čujniji od pukog uzimanja vazduha.
     "Beživotna tela..." ponovi kardinal Lurdusami, ali tihim tonom tužioca koji unapred zna odgovore na svoja pitanja. "Beživotna tela odakle, kardinale Di Noje?"
     "Sa svakog onog sveta koji Opus Dei odredi, Ekselencijo", reče Di Noje. "U proteklih pet godina, ti svetovi obuhvatali su Hebron, Kom-Rijad, Fudži, Nikadviše, Sol Drakoni Septem, Parvati, Cingtao-Hsišuang Panu, Novu Meku, Mao Četiri, Iksion, Teritorije Lambertovog Prstena, Sibiatuovu Ogorčenost, Severni Mare Infinitus, Novu Zemlju i Mars."
     Sve su to svetovi izvan Paksa, pomisli Kenzo Isozaki. Ili svetovi gde je Paks tek kročio.
     "I koliko su tela ti teretnjaci Opus Dei i Cor Unuma prevezli, kardinale Di Noje?" uputa Lurdusami svojom dubokom tutnjavom.
     "Blizu sedam milijardi, Ekselencijo", reče starica.
     Kenzo Isozaki se usredsredi na to da održi ravnoteži. Sedam milijardi tela. Teretnjak kao što je bio Saigon Maru mogao je da preveze možda stotinu hiljada leševa ako bi ih poslagali kao cepanice. Saigon Maru bi morao da izvede sedamdeset hiljada putovanja da bi prevezao sedam milijardi ljudi od jednog zvezdanog sistema do drugog. Besmisleno. Osim ako nije postojalo mnoštvo teretnjaka... među kojima bi mnogi morali da budu novije klase 'nova'... na stotinama hiljada šatl-putovanja. Svi svetovi koje je Di Noje pomenula bili su zatvoreni za Paks Merkantilus za sve četiri protekle godine ili jedan njihov deo - u karantinu zbog trgovinskih ili diplomatskih sporova sa Paksom.
     "Sve su to nehrišćanski svetovi." Isozaki shvati da je progovorio naglas. Bilo je to najveće kršenje discipline koje je ikada sebi dozvolio. Muškarci i žene u kapeli okrenuše glave prema njemu.
     "Sve nehrišćanski svetovi", ponovi Isozaki, propustivši čak i da se učtivo obrati ostalima. "Ili hrišćanski svetovi sa velikom populacijom nehrišćana, kao što su Mars, Fudži ili Nikadviše. Cor Unum i Opus Dei iskorenjivali su nehrišćane. Ali čemu prevoz njihovih tela? Zašto nisu naprosto pustili da istrunu na svojim rodnim svetovima, a onda doveli koloniste Paksa?"
     Njegova Svetost diže ruku. Isozaki zaćuta. Papa klimnu glavom prema kardinalu Lurdusamiju.
     "Kardinale Di Noje", reče državni sekretar, kao da Isozaki nije ništa rekao, "koje je odredište tih teretnjaka?"
     "Ne znam, Ekselencijo."
     Lurdusami klimnu glavom. "A ko je odobrio taj projekt, kardinale Di Noje?"
     "Komisija za mir i pravdu, Ekselencijo."
     Isozaki naglo trže glavu. Kardinal je upravo sručila krivicu za ovo zverstvo... ovo masovno ubistvo bez presedana... Pravo pod noge jednog čoveka. Komisija za mir i pravdu imala je jednog i samo jednog prefekta... Papu Urbana XVI, bivšeg papu Julija XIV. Isozaki spusti pogled na cipele i pomisli da jurne na zlotvora, da proba da ščepa papu za mršavi vrat. Znao je da bi ga nemi stražari u uglu sasekli na pola puta. Ipak, i dalje je bio u iskušenju da pokuša.
     "A da li znate, kardinale Di Noje", nastavi Lurdusami kao da ništa strašno nije otkriveno, kao da ništa neizrecivo nije kazano, "kako su ti ljudi... ti nehrišćani... učinjeni... beživotnim?"
     Učinjeni beživotnim, pomisli Isozaki, koji je oduvek mrzeo eufemizme. Ubijeni, mater ti jebem!
     "Ne", reče kardinal Di Noje. "Moj posao kao prefekta Cor Unuma jeste samo da opskrbim Opus Dei prevozom neophodnim da izvrše svoje dužnosti. Odredište tih brodova i ono što se dogodilo pre potrebe za mojim teretnjacima nije... niti je ikada bilo... moja briga."
     Isozaki kleknu na jedno koleno na kameni pod, ne da bi se pomolio, već naprosto zato što više nije mogao da stoji. Koliko su vekova, bogovi mojih predaka, saučesnici u masovnom ubijanju odgovarali ovako? Od Horasa Glenon-Hajta. Od legendarnog Hitlera. Od... oduvek.
     "Hvala, kardinale Di Noje", reče Lurdusami. Starica odstupi.
     Začudo, papa je bio taj koji je ustajao, kretao napred, tako da su mu bele papuče tiho šuštale po kamenu. Njegova Svetost hodao je među ljudima koji su zurili - pored kardinala Mustafe i oca Farela, pored kardinala Lurdusamija i monsinjora Odija, pored kardinala Di Noje i bezimenog monsinjora iza nje, pored praznih jastuka gde su bili oficiri Flote Paksa, pored funkcionera Arona, Hej-Modina i Ane Peli Konjani, do mesta gde je klečao Isozaki, umalo ne povraćajući, sa crnim tačkicama koje su mu igrale pred očima.
     Njegova Svetost spusti ruku na glavu čoveka koji je upravo u tom trenutku razmišljao o tome kako da ga ubije.
     "Ustani, sine naš", reče masovni ubica milijardi. "Ustani i slušaj. Naređujemo ti."
     Isozaki ustade i raširi noge, povodeći se. Osećao je bockanje u rukama i šakama kao da ga je neko prostrelio nervnim omamljivačem, ali znao je da ga to izdaje rođeno telo. U tom trenutku nije mogao nikoga da ščepa za vrat. Bilo je dovoljno teško da samo stoji.
     Papa Urban XVI pruži ruku, spusti je funkcioneru na rame i pridrža ga. "Slušaj, brate u Hristu. Slušaj."
     Njegova Svetost okrenu glavu i pognu kapicu napred.
     Savetnik Albedo priđe rubu niskog podijuma i progovori.

"Vaša Svetosti, Ekselencije, časni vrhovni izvršni funkcioneri", reče čovek u sivom. Albedov glas bio je besprekoran kao i njegova kosa, besprekoran kao njegov sivi pogled, besprekoran kao svila njegovog sivog plašta.
     Kenzo Isozaki zadrhta na njegov zvuk. Seti se agonije i poniženja u trenutku kada je Albedo njegovu kruciformu pretvorio u vrelo bola.
     "Recite nam ko ste vi, molim vas", zatutnja Lurdusami svojim najprijatnijim glasom.
     Lični savetnik Njegove Svetosti, pape Urbana XVI, bio je spreman Kenzo Isozaki da čuje. Albedovo sivo prisustvo bilo je primećivano i služilo je kao povod za glasine decenijama i decenijama. Nikada nije identifikovan nikako drugačije nego kao lični savetnik Njegove Svetosti.
     "Ja sam veštački konstrukt, kibrid, koji su stvorili elementi AI TehnoSrži", reče savetnik Albedo. "Ovde sam kao predstavnik tih elemenata Srži."
     Svi u prostoriji izuzev Njegove Svetosti i kardinala Lurdusamija ustuknuše od Albeda. Niko ne progovori, niko ne uzdahnu niti uzviknu, ali životinjski zadah strave i odvratnosti u maloj kapeli nije mogao biti jači ni da se Šrajk iznenada stvorio među njima. Kenzo Isozaki još je osećao stisak papinih prstiju na ramenu. Zapitao se može li Njegova Svetost da oseti tutnjavu njegovog pulsa kroz meso i kosti.
     "Ljudska bića koja se prevoze sa svetova koje je navela prisutna kardinal Di Noje bila su... učinjena beživotnim... tehnologijom Srži, korišćenjem robotskih svemirskih letelica Srži, i skladište se korišćenjem tehnika Srži", nastavi Albedo. "Kao što je izvestila kardinal Di Noje, približno sedam milijardi nehrišćana obrađeno je na ovaj način u proteklih sedam godina. Još četrdeset do pedeset milijardi mora biti na isti način obrađeno u sledećoj standardnoj deceniji. Vreme je da se objasni razlog za ovaj projekt i da se zatraži vaša neposredna pomoć u njegovom ostvarenju."
     Kenzo Isozaki je razmišljao - Moguće je obložiti ljudski kostur moćnim eksplozivom na bazi proteina toliko suptilnim da čak ni njuškala švajcarske garde ne bi mogla da ga otkriju. Tako mi bogova, zašto to nisam učinio pre nego što sam došao ovamo
     Papa pusti Isozakijevo rame i tiho priđe podijumu, dodirnuvši u prolazu rukav savetnika Albeda. Njegova Svetost sede na svoju stolicu sa uspravnim naslonom. Njegovo mršavo lice bilo je mirno. "Želimo da svi pažljivo slušate", reče Njegova Svetost. "Savetnik Albedo govori sa našim odobrenjem i ovlašćenjem. Nastavite, molim vas."
     Albedo malo pognu glavu i ponovo se okrenu zvaničnicima koji su zurili. Čak su i stražari iz papinog obezbeđenja ustuknuli uza zid.
     "Rečeno vam je, mahom kroz mit i legendu, ali takođe kroz istoriju Crkve", započe Albedo, "da je TehnoSrž uništena u doba Pada dalekobacača. To nije tačno.
     Rečeno vam je - uglavnom kroz zabranjeni Spev o Hiperionu - da se Srž sastojala od Tri Elementa - Stabilnih, koji su želeli da sačuvaju status quo između čovečanstva i Srži, Nestalnih, koji su na čovečanstvo gledali kao na pretnju i zaverili se da ga unište - prvenstveno uništenjem Zemlje u Velikoj Greški iz '08 - i Ultimativnih, koji su mislili samo na stvaranje Ultimativne Inteligencije zasnovane na AI, neke vrste silikonskog Boga koji bi mogao da predviđa i vlada Vaseljenom... ili u najmanju ruku ovom Galaksijom.
     Sve su to bile laži."
     Isozaki shvati da mu je Ana Peli Konjani ščepala ručni zglob hladnim prstima i da ga vrlo snažno stiska.
     "TehnoSrž nikada nije bila grupisana u tri zaraćena elementa", reče Albedo dok je koračao ispred oltara i podijuma. "Od njenog razvoja u svest pre hiljadu godina, Srž je bila sačinjena od hiljada osobenih elemenata i frakcija - često zaraćenih, češće u saradnji, ali uvek u nastojanju da postignu sintezu saglasnosti u pogledu načina na koji bi autonomna inteligencija i veštački život trebalo da evoluiraju. Ta saglasnost nikada se nije kristalizovala.
     Gotovo istovremeno dok je TehnoSrž evoluirala u pravu autonomiju, dok je većina čovečanstva živela na površini i na bliskoj orbiti jednog sveta - Stare Zemlje - čovečanstvo je razvilo sposobnost da menja sopstveno genetskog programiranje... što će reći, da odlučuje o sopstvenoj evoluciji. Do tog otkrića došlo je delimično zahvaljujući razvoju genetske manipulacije početkom dvadeset prvog veka nove ere, ali najdirektnije je omogućeno usavršavanjem i rafinisanjem nanotehnologije. Isprva pod kontrolom i smernicama ranih AI iz Srži koje su radile zajedno sa ljudskim istraživačima, nanotehnički oblici života... autonomna bića, neka od njih inteligentna, mnogo manja od ćelije, neka veličine molekula... ubrzo su razvila sopstveni raison d'Wtre i raison d'Qtat. Nanomašine, mnoge u obliku virusa, zaposele su i preoblikovale čovečanstvo kao neka strašna virusna kuga. Na sreću kako ljudske rase tako i rase autonomnih inteligencija koje su sada poznate kao Srž, primarni prenosilac ove kuge bio je u ranim semebrodovima i drugim brodovima za kolonizaciju sporijim od svetlosti lansiranim u godinama koje su neposredno prethodile ljudskoj Hedžiri.
     U to doba, rani elementi onoga što će postati Hegemonija Čoveka i predskazujući elementi TehnoSrži shvatili su da je cilj evoluirajućih nanotehničkih zajednica razvijenih u tim semebrodovima ništa drugo do uništenje čovečanstva i stvaranje nove rase nanotehnologijom kontrolisanih, biološki prilagođenih bića u hiljadu dalekih zvezdanih sistema. Hegemonija i Srž odgovorili su zabranom usavršenog nanotehnološkog istraživanja i objavom rata kolonijama nanotehnoloških semebrodova - grupama sada poznatim kao Proterani.
     Ali drugi događaji zasenili su ovu borbu.
     Elementi Srži koja se pomaljala skloni savezu sa nanotehnološkim vaseljenama - a ta klika nije bila malobrojna - otkrili su nešto što je prestravilo sve elemente Srži.
     Kao što znate, naše rano istraživanje fizike Hokingovog pogona i komunikacije brže od svetlosti dovelo je do otkrića medijuma Plankovog svemira, koji su neki nazvali Praznina Koja Spaja. Evoluirajuće znanje o toj donjoj, ujedinjujućoj podstrukturi vaseljene dovelo je do našeg stvaranja FTL komunikacije - do takozvane fetlinije - kao i usavršenog Hokingovog pogona, dalekobacača koji su ujedinili Mrežu Svetova Hegemonije, planetne sfere podataka koje su evoluirale u megasfere podataka kojom je upravljala Srž, današnjeg trenutnog Gideonovog pogona, pa čak i eksperimenata sa antientropijskim mehurima unutar ove Vaseljene - što mislimo da će prerasti u Vremenske Grobnice na Hiperionu.
     Ali ovi pokloni čovečanstvu nisu bili besplatni. Istina je da su izvesne klike Ultimativnih unutar Srži koristile dalekobacače kao način da prodru u ljudske mozgove i tako stvore nervnu mrežu za sopstvene ciljeve. Ta upotreba bila je neškodljiva... nervne mreže stvorene su u nevremenu i neprostoru dalekobacačkog prelaza kroz Plankov svemir i ljudi nikada ne bi saznali za te opite da drugi elementi Srži nisu otkrili tu činjenicu prvoj kibridnoj personi Džona Kitsa pre četiri veka - ali ja se slažem sa onim ljudima i onim elementima Srži koji taj čin smatraju neetičkim, narušavanjem privatnosti.
     Ali ti najraniji eksperimenti sa nervnom mrežom otkrili su nešto zapanjujuće. Postojale su i druge Srži u Vaseljeni... možda i u našoj matičnoj Galaksiji. Otkriće te činjenice dovelo je do građanskog rata u našoj TehnoSrži koji još besni. Izvesni elementi - ne samo Nestalni - zaključili su da je vreme da se okonča biološki opit po imenu ljudska rasa. Planirano je da se 'slučajno' '08. baci Kijevska crna rupa u središte Stare Zemlje pre nego što Hokingov pogon omogući opšti egzodus. Drugi elementi Srži usporili su te planove sve dok mehanizmi bekstva nisu predočeni ljudskoj rasi.
     Na kraju, nijedna ekstremna klika nije likovala... Stara Zemlja nije bila uništena. Bila je oteta - sredstvima koja naša TehnoSrž ne može da razume, ni dan-danas - a to je učinila jedna ili više tih tuđinskih Ultimativnih Inteligencija."
     Funkcioneri zagrajaše međusobno. Kardinal Mustafa pade na oba kolena na svoj jastuk i poče da se moli. Kardinal Di Noje izgledala je toliko bolesno da je njen ađutant, monsinjor, prošaputao zabrinute reči ohrabrenja. Čak je monsinjor Lukas Odi izgledao kao da bi mogao da se onesvesti.
     Njegova Svetost Urban XVI podiže tri prsta. U kapeli zavlada tajac.
     "Ovo je, naravno, samo podloga", nastavi savetnik Albedo. "Ono što želimo danas da podelimo sa vama predstavlja neodložni razlog za zajedničko delanje.
     Pre tri veka, ekstremne klike Srži - društvo autonomnih inteligencija bilo je opustošeno i rastrzano tokom osam vekova silovitih rasprava i sukoba - pokušale su nešto novo. Stvorile su kibridno biće poznato kao Džon Kits - ljudsku ličnost usađenu u AI personu nošenu u ljudskom telu povezanom sa Srži preko interfejsa Plankovog svemira. Kitsova persona imala je mnoge svrhe - kao neka vrsta zamke za ono što su UI smatrale 'empatijskim' elementom pomaljajuće UI ljudske vrste, kao pokretač niza događaja koji će konačno dovesti do poslednjeg hodočašća na Hiperionu i otvaranja tamošnjih Vremenskih Grobnica, da bi se Šrajk isterao iz skrovišta, i kao katalizator za Pad dalekobacača. Da bi poslužilo ovom potonjem, elementi Srži - elementi kojima dugujem svoje postojanje i poslušnost - doturili su informacije Meini Gledston i drugima u Hegemoniji da drugi elementi Srži koriste dalekobacače kako bi koristili ljudske neureone kao neka vrsta nervnih vampira.
     Ti elementi Srži, pod maskom novog napada Proteranih, lansirali su konačni, fizički napad na Mrežu Svetova. U očajanju što ne mogu da unište raštrkanu ljudsku rasu jednim udarcem, ovi elementi ponadali su se da će uništiti uznapredovalo društvo Mreže Svetova. Napavši Srž neposredno uništenjem medijuma dalekobacača, Gledstonova i drugi lideri Hegemonije okončali su eksperimente sa nervnom mrežom i izazvali veliko nazadovanje kod takozvanih Nestalnih i Ultimativnih u građanskom ratu u Srži.
     Naši elementi Srži - elementi posvećeni očuvanju ne samo ljudske rase nego i neke vrste saveza sa vašom vrstom - uništili su jednu verziju kibrida Džona Kitsa, ali druga je stvorena i uspela je u svojoj osnovnoj misiji.
     A ta misija bila je - da reprodukuje određeno žensko ljudsko biće i stvori 'mesiju' povezanog kako sa Srži, tako i sa čovečanstvom.
     Taj 'mesija' sada živi u obličju deteta po imenu Anea.
     Rođeno na Hiperionu pre više od tri veka, to dete je umaklo kroz Vremenske Grobnice do našeg doba. Nije to učinila iz straha - mi joj ne bismo naudili - već zato što je njen zadatak da uništi Crkvu, da uništi civilizaciju Paksa i da okonča ljudsku rasu onakvu kakvu poznajete.
     Smatramo da ona nije svesna svoje prave svrhe i funkcije.
     Pre tri veka, ostaci mog elementa Srži - grupe o kojoj možete misliti kao o Humanistima - stupili su u kontakt sa ljudima preživelim posle Pada dalekobacača i haosa koji je posle tog pada usledio." Albedo klimnu glavom prema Njegovoj Svetosti. Papa pognu glavu u priznanju.
     "Otac Lenar Hojt preživeo je poslednje Hodočašće Šrajku", nastavi savetnik Albedo, ponovo koračajući tamo-amo ispred oltara. Plamenovi sveća malo su trepereli zbog njegovog prolaska. "On je iz prve ruke video manipulacije elemenata Ultimativne Inteligencije Srži i pustošenja njihovog čudovišta odaslanog unazad kroz vreme, Šrajka. Kada smo mi prvi put stupili u vezu - Humanisti, otac Hojt i još nekoliko pripadnika Crkve na umoru - rešili smo da zaštitimo ljudsku rasu od daljih napada i da ponovo izgradimo civilizaciju. Kruciforma je bila naše oružje spasenja - bukvalno.
     Svi znate da je kruciforma bila neuspešna. Pre Pada, ljudi vaskrsnuti zahvaljujući delanju tog simbiota bili su retardirani i aseksualni. Kruciforma - neka vrsta organskog kompjutera u kome su bili uskladišteni neurološki i fiziološki podaci o živom ljudskom biću - ponovo je stvarala telo, ali ne i potpuni intelekt ili ličnost. Vaskrsavala je leš, ali je krala dušu.
     Poreklo kruciforme obavijeno je tajnom, ali mi, Humanisti u Srži, smatramo da je ona razvijena u našoj budućnosti i vraćena kroz vreme kroz Vremenske Grobnice na Hiperionu. U izvesnom smislu, odaslana je da bi je otkrio mladi otac Lenar Hojt.
     Svoj neuspeh simbiot je dugovao jednostavnim zahtevima za skladištenjem i ponovnim korišćenjem podataka. U ljudskom mozgu postoje neuroni. U ljudskom telu ima približno 10 na 28 atoma. Kruciforma, da bi restaurirala um i telo ljudskog bića, mora ne samo da vodi računa o tim atomima i neuronima, već i da pamti precizno konfiguraciju stajaćeg holističkog talasnog fronta koji se sastoji od ljudskog pamćenja i ličnosti. Takođe mora da obezbedi energiju da bi se ti atomi, molekuli, ćelije, kosti, mišići i sećanja ponovo izgradili, tako da organizam bude iznova rođen kao pojedinac koji je već ranije živeo u toj ljušturi. Sama kruciforma ne može to da izvede sa uspehom. U najboljem slučaju, biomašina može da reprodukuje grubu kopiju originala.
     Ali Srž je posedovala računarski kapacitet skladištenja, pozivanja, preoblikovanja i ponovnog formiranja tih informacija u vaskrsnuto ljudsko biće. I to smo i radili tri veka."

Kenzo Isozaki vide paniku u razmenjenim pogledima između kardinala Di Noje i kardinala Mustafe, između oca Farela i monsinjora koji je bio ađutant Di Nojevoj. Ovo je bila jeres. Svetogrđe. Ovo je bio kraj Sakramenta Vaskrsavanja i novi početak vladavine fizičkog i mehaničkog. I sam Isozaki je osećao mučninu. On baci pogled na Hej-Modina i Peli Konjani i vide da se funkcioneri mole. Aron je izgledao kao da je u šoku.

     "Voljeni naši", reče Njegova Svetost. "Ne sumnjajte. Ne odričite se vere. Ono što sada mislite jeste izdaja našeg Gospoda Isusa Hrista i Njegove Crkve. Čudo vaskrsavanja nije nimalo uniženo time što ovi prijatelji u onome što je nekada bilo poznato kao TehnoSrž pomažu da to čudo ostvarimo. Sam Isus Hrist Svemogući naveo je ovu decu Božju - ove tvorevine našeg Gospoda kroz Svoja najnedostojnija oruđa, ljudsku rasu - da pronađu sopstvene duše i spasenje. Nastavite, Č. Albedo."

     Albedo je izgledao blago razveseljen izrazima šoka u prostoriji. Ali njegovo glatko lice poprimilo je izraz tihe uljudnosti kada je ponovo progovorio.
     "Mi smo ljudskoj rasi podarili besmrtnost. Za uzvrat, tražili smo samo tihi savez sa čovečanstvom. Želimo samo mir između nas i naših tvoraca.
     U protekla tri veka, naš tihi savez koristio je kako AI, tako i čovečanstvu. Mi smo, kao što je Njegova Svetost rekla, pronašli svoje duše. Čovečanstvo je pronašlo mir i stabilnost koji su nedostajali istoriji milenijumima... možda i oduvek. I, priznajem, savez je pogodovao mom elementu Srži, grupi poznatoj kao Humanisti. Prerasli smo iz jedne od manjih, prezrenijih klika u - ne baš vladajuću partiju, jer nijedan element ne vlada u Srži - već glavni element konsenzusa. Našu filozofiju prihvataju gotovo sve ranije zaraćene grupe.
     Ali ne i sve."
     Tu savetnik Albedo prestade da korača i stade ispred oltara. Pogleda jedno lice za drugim, smrknutim očima.
     "Element Srži koji se nadao da će presuditi čovečanstvu... element koji čine neki bivši Ultimativni i neki od evolucionista koji se zalažu za nanotehnologiju - posegnuo je za svojim adutom u vidu deteta po imenu Anea. Ona je, bukvalno, virus pušten u telo čovečanstva."

     Kardinal Lurdusami kroči napred. Lice ogromnog muškarca bilo je rumeno i ozbiljno. Sitne oči su mu svetlucale. Glas mu je bio oštar.
     "Recite nam, savetniče Albedo, kakva je svrha tog deteta Anee?"
     "Njena svrha", reče čovek u sivom, "jeste trojaka."
     "Koja je njena prva svrha?"
     "Da uništi izglede čovečanstva da stekne fizičku besmrtnost."
     "A kako jedno dete može to da učini?" upita Lurdusami.
     "Ona nije dete, nije čak ni ljudsko biće", reče Albedo. "Ona je nakot veštački sačinjenog kibrida. Persona njenog kibridnog oca stupila je sa njom u vezu još dok je ona bila u majčinoj materici. Um i telo su joj prepletani sa odmetnutim elementima Srži još pre njenog rođenja."
     "Ali kako ona može čovečanstvu da ukrade dar besmrtnosti?" insistirao je Lurdusami.
     "Zahvaljujući svojoj krvi", reče Albedo. "Ona može da širi virus koji uništava kruciformu."
     "Bukvalno virus?"
     "Da. Ali ne neki prirodan. Napravili su ga odmetnuti elementi Srži. Taj virus je svojevrsni oblik nanotehnološke pošasti."
     "Ali u Paksu postoje stotine milijardi ponovo rođenih hrišćana", reče Lurdusami, tonom advokata koji navodi svog svedoka. "Kako jedno dete može da ugrozi toliko mnoštvo? Zar se virus širi od jedne žrtve do druge?"
     Albedo uzdahnu. "Koliko možemo da utvrdimo, virus postaje zarazan kada kruciforma umre. Oni kojima je uskraćeno vaskrsnuće zahvaljujući kontaktu sa Aneom, šire virus drugima. Takođe, oni koji nikada nisu nosili kruciformu mogu biti prenosioci ovog virusa."
     "Postoji li neki lek? Imunizacija?" upita Lurdusami.
     "Ništa od toga", reče Albedo. "Humanisti već tri veka pokušavaju da stvore kontramere. Ali pošto je Anein virus u obliku autonomne nanotehnologije, on stvara sopstveni optimalni vektor mutacije. Naša odbrana nikako ne može da ga sustigne. Možda bismo sa sopstvenim legijama nanotehnoloških kolonija puštenih unutar čovečanstva jednog dana mogli da sustignemo Anein virus i porazimo ga, ali mi Humanisti gnušamo se nanotehnologije. A žalosna je činjenica da je sav nanotehnološki život izvan naše kontrole - izvan bilo čije kontrole. Suština evolucije nanotehnološkog života je autonimija, slobodna volja i ciljevi koji nemaju ništa zajedničko sa ciljevima susednog oblika života."
     "Mislite, sa čovečanstvom", reče Lurdusami.
     "Upravo tako."
     "Anein prvi cilj", reče kardinal Lurdusami, "ili da budemo precizniji - prvi cilj njenih tvoraca koji su se odmetnuli od Srži - jeste uništenje svih kruciformi, pa time i uništenje ljudskog vaskrsavanja."
     "Da."
     "Pomenuli ste tri cilja. Koja su preostala dva?"
     "Drugi cilj je da se unište Crkva i Paks... to jest, čitava sadašnja ljudska civilizacija", reče Albedo. "Kada se Anein virus raširi, kada vaskrsavanje bude uskraćeno... sa dalekobacačima i dalje nefunkcionalnim i Gideonovim pogonom nepraktičnim za ljudska bića sa jednim životnim vekom... taj drugi cilj biće ispunjen. Čovečanstvo će se vratiti balkanizovanom tribalizmu koji je usledio posle Pada."
     "A treći cilj?" upita Lurdusami.
     "Konačni cilj jeste, zapravo, prvobitni cilj ovog elementa Srži", reče savetnik Albedo. "Uništenje ljudske vrste."
     Vrhovni izvršni funkcioner Ana Peli Konjani bila je ta koja je povikala: "To je nemoguće! Čak i uništenje... otmica... Stare Zemlje ili Pad dalekobacača nisu zbrisali čovečanstvo. Naša vrsta isuviše je raštrkana za takvo zatiranje. Previše svetova. Previše kultura."
     Albedo je klimao glavom, ali sa tugom. "To je bilo tačno. Bilo. Ali Aneina pošast raširiće se gotovo svuda. Virusi koji ubijaju kruciformu mutiraće u nove faze. Ljudska DNK biće posvuda zaražena. Kada padne Paks, Proterani će ponovo navaliti... ovaj put sa uspehom. Oni su odavno podlegli nanotehnološkoj mutaciji. Oni više nisu ljudska bića. Bez Crkve ili Paksa, ili Flote Paksa koja štiti čovečanstvo, Proterani će potražiti te džepove preživele ljudske DNK i zaraziti ih nanotehnološkom kugom. Ljudska vrsta... koju smo poznavali i koju je Crkva nastojala da zaštiti... Prestaće da postoji za nekoliko standardnih godina."
     "A šta će je naslediti?" upita kardinal Lurdusami dubokom tutnjavom.
     "To niko ne zna", reče Albedo tiho. "Čak ni Anea ili Proterani, ili odmetnuti elementi Srži koji su oslobodili tu konačnu kugu. Kolonije nanotehnološkog života evoluiraće po sopstvenom planu i prilagođavaće ljudsko obličje po svom hiru, i samo će oni kontrolisati njihovu sudbinu. Ali ta sudbina više neće biti ljudska."
     "Bože moj, Bože moj", reče Kenzo Isozaki, zapanjen što govori naglas. "Šta možemo da učinimo? Šta ja mogu da učinim?"
     Na opšte zaprepašćenje, odgovori mu Njegova Svetost.
     "Strepeli smo i borili se protiv pretnje te pošasti tri stotine godina", reče Njegova Svetost tiho, dok mu se u očima video bol koji je prevazilazio njegovu ličnu patnju. "Naše prvo nastojanje bilo je da uhvatimo dete, Aneu, pre nego što bude mogla da raširi zarazu. Znali smo da je umakla iz svog doba u naše ne iz straha - nismo nameravali da joj naudimo - već da bi mogla da raširi virus celim Paksom.
     "Zapravo", dopuni Njegova Svetost, "podozrevali smo da dete Anea uistinu ne zna puni učinak koji će zaraza imati po čovečanstvo. U neku ruku, ona je nesvesni pion tih odmetnutih elemenata Srži."
     Funkcioner Hej-Modino iznenada progovori sa žestinom. "Trebalo je da pretvorimo Hiperion u pepeo plazma bombama onog dana kada je bilo predviđeno da iziđe iz Vremenskih Grobnica. Da sterilišemo čitavu planetu. Da ne rizikujemo."
     Njegova Svetost nije se naljutio zbog te neoprostive upadice. "Da, sine naš, bilo je onih koji su to tražili. Ali Crkva nije mogla da oduzme toliko nevinih života baš kao što nije mogla da odobri ni smrt jedne jedine devojčice. Posavetovali smo se sa predskazujućim elementima Srži... oni su videli jezuita po imenu otac kapetan De Soja kao ključnu figuru u njenom zarobljavanju... ali nijedan naš miran pokušaj da zarobimo dete nije uspeo. Flota Paksa mogla je da njen brod pretvori u paru pre četiri godine, ali imala je naređenja da to učini tek ako sve ostalo propadne. Zato nastavljamo nastojanja da suzbijemo njenu virusnu invaziju. Ono što morate učiniti, Č. Isozaki - ono što svi morate učiniti - jeste da nastavite pružanje podrške nastojanjima Crkve, dok mi ta nastojanja budemo pojačavali. Č. Albedo?"
     Sivi čovek ponovo progovori.
     "Zamislite nadolazeću pošast kao šumski požar na nekom svetu bogatom kiseonikom. Počistiće sve pred sobom ukoliko ne budemo mogli da je suzbijemo, a zatim i ugasimo. Naš prvi napor jeste da uklonimo mrtva stabla i žbunje - zapaljive elemente - koji nisu neophodni živoj šumi."
     "Nehrišćane", promrmlja funkcioner Peli Konjani.
     "Upravo tako", reče savetnik Albedo. "Zbog toga su morali da budu likvidirani", reče Veliki inkvizitor. "Sve te hiljade na Saigon Maru. Svi ti milioni. Sve te milijarde."
     Papa Urban XVI diže ruku, ovaj put pre da bi naložio tišinu nego da bi dao blagoslov. "Ne likvidirani!" reče strogo. "Niti jedan život, hrišćanski ili nehrišćanski, nije oduzet."
     Zvaničnici se zbunjeno zgledaše.
     "To je tačno", reče savetnik Albedo.
     "Ali bili su beživotni..." započe Veliki inkvizitor, a onda naglo zaćuta. "Moje duboko izvinjenje, Sveti Oče", reče papi.
     Njegova Svetost odmahnu pokrivenom glavom. "Nisu potrebna izvinjenja, Džone Domeniko. Ovo su emocionalne teme. Molim vas, objasnite, Č. Albedo."
     "Da, Vaša Svetosti", reče čovek u sivom. "Oni u brodu Saigon Maru bili su beživotni, Ekselencijo, ali ne i mrtvi. Srž... elementi Humanista u Srži... usavršili su način za smeštanje ljudskih bića u privremeni zastoj, stanje ni života ni smrti..."
     "Poput kriogenske fuge?" upita funkcioner Aron, koji je mnogo putovao Hokingovim pogonom pre svog preobraćenja.
     Albedo odmahnu glavom. "Mnogo sofisticiranije. I neškodljivije." On mahnu dobro manikiranim prstima. "U proteklih sedam godina, obradili smo sedam milijardi ljudskih bića. U sledećoj standardnoj deceniji - ili skorije - moramo obraditi još više od četrdeset dve milijarde. Ima mnogo svetova u Zabačenosti, a mnogo ih je čak i u svemiru Paksa, gde su nehrišćani u većini."
     "Obradili?" upita funkcioner Peli Konjani.
     Albedo se mračno osmehnu. "Flota Paksa proglasi karantin nad svetom ne znajući za pravi razlog svog postupka. Robotski brodovi Srži stižu na orbitu i zasipaju nastanjene oblasti iz naše opreme za zastoj. Cor Unum obezbeđuje brodove, finansiranje i obuku. Opus Dei koristi teretnjake kako bi uklonio tela u zastoju..."
     "Zašto ih uklanjate?" upita Veliki inkvizitor. "Zašto ih ne ostavite na rodnim svetovima?"
     Njegova Svetost odgovori: "Moraju biti skriveni na mestu gde ih Aneina Pošast ne može pronaći, Džone Domeniko. Moraju biti s pažnjom... s ljubavlju... sklonjeni dalje od opasnosti sve dok opasnost ne prođe."
     Veliki inkvizitor pognu glavu u razumevanju i pristanku.
     "Ima još toga", reče savetnik Albedo. "Moj element Srži stvorio je... vrstu vojnika... čiji je posao da pronađe i zarobi tu Aneu pre nego što bude bila u stanju da raširi smrtonosnu zarazu. Prvi je bio aktiviran pre četiri godine, a ime mu je bilo Radamant Nemes. Ima još samo nekoliko tih lovaca/tragača, ali oni su opremljeni tako da mogu da se ponesu sa svim preprekama koje bi odmetnuti elementi Srži postavili... čak i sa Šrajkom."
     "Šrajka kontrolišu Ultimativni i drugi odmetnuti elementi Srži?" upita otac Farel. Bilo je to prvi put da je taj čovek progovorio.
     "Mislimo da je tako", odgovori kardinal Lurdusami. "Izgleda da je demon u savezu sa Aneom... da pomaže širenju zaraze. Isto tako, izgleda da su Ultimativni našli način da otvore izvesne portale dalekobacača za nju. Plašim se da je đavo pronašao ime... i saveznike... u našem dobu."
     Albedo diže prst. "Trebalo bi da napomenem da su čak i Nemes i naši lovci/tragači opasni... kao i svaki drugi takav konstrukt sa toliko strašnom, jednom jedinom svrhom. Kada dete bude zarobljeno, ta kibridna bića biće likvidirana. Samo strašna opasnost koju predstavlja Aneina Pošast opravdava njihovo postojanje."
     "Sveti Oče", reče Kenzo Isozaki, stisnuvši ruke u molitvi, "šta još možemo da učinimo?"
     "Da se molite", reče Njegova Svetost. Njegove tamne oči bile su bunari bola i odgovornosti. "Da se molite i podržavate našu Svetu Majku Crkvu u nastojanju da izbavi čovečanstvo."
     "Krstaški pohod protiv Proteranih nastaviće se", reče kardinal Lurdusami. "Držaćemo ih dalje od sebe sve dok budemo mogli."
     "Sa tim ciljem", reče savetnik Albedo, "Srž je izumela Gideonov pogon i radi na novim tehnologijama za odbranu čovečanstva."
     "Nastavićemo potragu za devojčicom... koja je sada, mislim, već mlada žena", dodade Lurdusami. "I ako bude uhvaćena, biće izolovana."
     "A ako ne bude uhvaćena, Ekselencijo?" upita Veliki inkvizitor kardinal Mustafa.
     Lurdusami ne odgovori.
     "Moramo se moliti", reče Njegova Svetost. "Moramo tražiti Hristovu pomoć u ovo vreme krajnje opasnosti za našu Crkvu i za ljudsku rasu. Svako od nas mora učiniti sve što može, a zatim zatražiti i više od sebe. I moramo se moliti za duše sve naše braće i sestara u Hristu - čak i za - naročito za - dušu deteta Anee, koja nesvesno dovodi svoju vrstu u takvu opasnost."
     "Amen", reče monsinjor Lukas Odi.
     A onda, dok su ostali u maloj kapeli klečali pognutih glava, Njegova Svetost, papa Urban XVI, ustade, priđe oltaru i poče da govori misu zahvalnosti.

14.

     Anea.
     Njeno ime došlo je pre bilo koje druge svesne misli. Mislio sam na nju mnogo pre nego što sam se setio da pomislim na sebe.
     Anea.
     A onda su došli bol, buka i nalet vlage, šibanje vetra. Ponajviše me je probudio bol.
     Otvorio sam jedno oko. Drugo izgleda da je bilo slepljeno usirenom krvlju ili nečim drugim. Pre nego što sam se setio ko sam ili gde sam, osetio sam bol bezbrojnih masnica i posekotina, ali isto tako i nečeg mnogo goreg u desnoj nozi. Onda sam se setio ko sam. A onda sam se setio i gde sam bio.
     Nasmejao sam se. Ili preciznije, pokušao sam da se nasmejem. Usne su mi bile ispucale i naduvene, a jedan ugao ustiju bio mi je slepljen krvlju ili gnojem. Smeh se začuo kao neko bezumno stenjanje.
     Progutala me je nekakva vazdušna sipa na svetu gde je bila samo atmosfera, sa oblacima i munjama. Evo, upravo me vari bučni trbuh zveri.
     I jeste bilo bučno. Eksplozivno. Tutnjava, udari i zvuk dobovanja, pljuštanja. Kao kiša po krošnjama tropske šume. Začkiljio sam kroz jedno oko. Tama... zatim stroboskopska bela svetlost... tama sa crvenim otiscima na mrežnjači... nova, bela stroboskopska svetlost.
     Setio sam se uragana i oluja veličine planeta koje su mi se približavale dok sam lebdeo u kajaku pod jedrom-padobranom pre nego što me je zver progutala. Ali ovo nije bila ta oluja. Ovo je bila kiša u krošnjama džungle. Materijal koji me je lupkao po licu i grudima bio je iskidani najlon, ostaci jedra, vlažno lišće palmi, i komadi izlomljenog fiberstakla. Začkiljih naniže i sačekah sledeći blesak munje. Kajak je bio tamo, ali razbijen i iscepkan. Noge su mi bile tamo... i dalje delimično unutar školjke kajaka... leva noga nedirnuta i pokretna, ali desna... Jeknuo sam od bola. Desna noga bila je neosporno slomljena. Nisam video da se kost negde probija kroz meso, ali bio sam siguran da imam frakturu u donjem delu butine.
     Inače, izgleda da sam bio nedirnut. Bio sam u modricama i ogrebotinama. Na šakama i licu imao sam sasušenu krv. Pantalone jedva da su mi bile nešto bolje od rita. Košulja i prsluk bili su mi u krpama. Ali kada sam se okrenuo i izvio leđa, protegnuo ruke i ispružio prste, počeo da okrećem prste na levoj nozi i pokušao to isto da ponovim na desnoj, pomislio sam da sam manje-više u jednom komadu... bez slomljene kičme, bez polomljenih rebara, bez nervnih oštećenja izuzev možda u desnoj nozi, gde je bol bio poput bodljikave žice provučene kroz vene.
     Kada su eksplodirali sledeći blesci munja, pokušao sam da odredim gde se nalazim. Slomljeni kajak i ja izgleda da smo se zaglavili u krošnjama džungle, između dve slomljene grane, omotani iskidanim jedrom i obešenim konopcima, izudarani lišćem palmi u tropskoj oluji, u tami prekidanoj samo sevanjem munja, viseći na nekoj neodredivoj visini iznad čvrstog tla.
     Drveće? Čvrsto tle?
     Svet kojim sam leteo nije imao čvrsto tle... ili makar se takvo nije moglo dosegnuti bez sabijanja pod pritiskom u nešto veličine moje pesnice. A činilo se neverovatno da u jezgru tog jupiterijanskog sveta, gde je vodonik bio spljeskan u oblik metala, postoji drveće. Dakle, nisam bio na tom svetu. A nisam više bio ni u trbuhu zveri. Gde sam bio?
     Grmljavina zatutnja oko mene poput plazma bombi. Vetar se pojača, drmajući kajak na mestu gde je tako nesigurno ležao i nagoneći me da glasno vrištim od bola. Možda sam izgubio svest na nekoliko trenutaka, jer kada sam ponovo otvorio oči, vetar je zamro, a kiša je dobovala po meni poput hiljada hladnih pesnica. Obrisao sam kišu i skorenu krv iz očiju i shvatio da imam groznicu, da mi koža gori čak i po toj hladnoj kiši. Koliko sam ovde? Kakvi su opaki mikrobi pronašli moje otvorene rane? Kakve li su bakterije delile sa mnom želudac te vazdušne sipe?
     Logika bi nalagala da je čitavo sećanje na letenje jupiterijanskim svetom i ulazak u sipu sa pipcima bio grozničavi san - da sam se prebacio ovamo... gde god to bilo... Posle bekstva sa Vitus-Grej-Balianusa B, a da je sve ostalo bilo samo san. Ali tu su bili ostaci izbačenog jedra, svuda oko mene u mokroj noći. I tu je bilo moje živo sećanje. I tu je bila logična činjenica da logika u ovoj odiseji nije važila.
     Vetar zatrese drvo. Slomljeni kajak kliznu duž nestabilnog gnezda od polomljenog lišća i granja. Slomljena noga me ispuni sečivima agonije.
     Shvatio sam da bi bilo bolje da u ovoj situaciji primenim neku logiku. Svakog trena, kajak će skliznuti ili će se grane polomiti, a čitava masa razbijenog fiberstakla, okačenih dizača od najlona-10 i rita mokrog memorijskog platna srušiće se dole, u mrak, i povući sa sobom i mene i moju slomljenu nogu. Uprkos sevanju munja... koje su se sada javljale manje redovno, ostavljajući me u trzavoj, mokroj tami... nisam mogao da vidim ništa ispod sebe osim još granja, procepa tame i debelih, sivozelenih stabala koja su se uvijala jedna oko drugih u tesnoj spirali. Nisam prepoznao tu vrstu drveta.
     Gde sam? Anea... gde si me sada poslala?
     Prestao sam sa time. Bila je to gotovo neka vrsta molitve, i nisam nameravao da se navikavam da se molim devojci sa kojom sam putovao, štitio je, večeravao i svađao se sa njom godinama. Ipak, sve u svemu, pomislio sam, mogla si da me pošalješ na neka manje teška mesta, malena. Mislim, ako si uopšte mogla da biraš.
     Grmljavina je zatutnjala, ali nije sevnula munja da obasja prizor. Kajak se pomerao i tonuo, a slomljeni pramac iznenada se nagnuo. Posegnuo sam iza sebe i zamlatarao prema debeloj grani koju sam video tamo prilikom ranijeg sevanja munja. Tamo je bilo slomljenih grana u izobilju, rascepljenih stabljika oštrih kao brijač i nazubljenih listova sa ivicama poput testere. Zgrabio sam i povukao, pokušavši da izvučem slomljenu nogu iz razbijenog kajaka, ali grane su bile odlomljene i uspeo sam da se izvučem samo dopola, zanoseći se od mučnine i bola. Zamišljao sam da mi crne tačkice poigravaju pred očima, ali noć je bila tako mračna da to nije predstavljalo nikakvu razliku. Ispovraćao sam se preko ivice zaljuljanog kajaka i pokušao ponovo da pronađem čvrsti rukohvat u lavirintu slomljenog granja.
     Uostalom, kako sam, do đavola, i dospeo na ove krošnje?
     Nije bilo važno. Ništa nije bilo važno u tom trenutku osim da se izvučem iz ovog džumbusa od slomljenog fiberstakla i upetljanih konopaca jedra.
     Da uzmem nož i prosečem sebi put iz ovoga u čemu sam visio upetljan.
     Mog noža nije bilo. Mog opasača nije bilo. Džepovi mog prsluka bili su iskidani, a onda je prsluk bio iscepan u nekoliko krpa. Košulja mi je uglavnom nestala. Flešetni pištolj koji sam držao kao talisman protiv leteće sipe nestao je... nejasno sam se sećao da su mi on i ranac ispali kada je uragan u prolazu iskidao jedro u komadiće. Odeća, laserska svetiljkica, porcija sa hranom... sve je nestalo.
     Sevnu munja, mada se tutnjava grmljavine udaljila. Ručni zglob mi blesnu u pljusku.
     Komlog. Ta prokleta narukvica mora da je neuništiva.
     Kako bi komlog mogao da mi pomogne? Nisam bio siguran, ali bolje i to nego ništa. Podigavši levi ručni zglob uz usta pod bubnjanjem kuše, dreknuh: "Brode! Komlog, uključi se... Brode! Hej!"
     Bez odgovora. Setih se da je sprava blesnula sa upozorenjem da je preopterećena za vreme električne oluje na jupiterijanskom svetu. Neobjašnjivo, imao sam osećaj gubitka. Brodska memorija u komlogu bila je, u najboljem slučaju, idiot savant, ali bila je uz mene dugo. Navikao sam se na njeno prisustvo. I pomogla mi je da upravljam padobrodom koji nas je odneo od Folingvotera do Zapadnog Taliesina. I...
     Otresoh se nostalgije i ponovo počeh da se bacakam u potrazi za rukohvatom, da bih se konačno uhvatio za užad jedra koja su visila oko mene kao tanke lijane. Ovo je vredelo. Užad jedra-padobrana mora da su bila čvrsto uvijena oko viših grana, i neka od njih izdržala su moju težinu dok sam upirao levim stopalom u klizavo fiberstaklo kako bih izvukao povređenu nogu iz olupine.
     Bol me natera da ponovo izgubim svest na nekoliko trenutaka... ovo je bilo podjednako gadno kao i kamen u bubregu u najgorim trenucima, samo što me je zapljuskivalo nazubljenim talasima... ali kada sam se ponovo pribrao, visio sam uz spiralno uvijeno deblo umesto da ležim u olupini. Nekoliko minuta kasnije, mikronalet vetra probi se kroz baldahin džungle i kajak se raspade na komade, tako da su neke zadržali još nedirnuti konopci jedra, dok su se ostali stumbali uz prasak i lomljavu u mrak.
     Šta sad?
     Da sačekam zoru, pretpostavljam.
     Šta ako na ovom svetu nema zore?
     Onda da sačekam da se bol primiri.
     Zašto bi se primirio? Slomljena butna kost očigledno kida mišiće i živce. Imaš visoku temperaturu. Sam Bog zna koliko si dugo ležao ovde na kiši i iskidanim biljkama, u nesvesti, sa ranama otvorenim za svakog ubistvenog mikroba koji želi da uđe unutra. Možda te hvata gangrena. Ovaj smrad trulog rastinja možda potiče od tebe.
     Gangrena ne dolazi tako brzo, zar ne?
     Bez odgovora.
     Pokušao sam da visim o deblu držeći se levom rukom i da opipam povređenu butinu desnom, ali i najmanji dodir nagnao me je da zastenjem i zaljuljam se. Ako ponovo izgubim svest, lako bih mogao da padnem sa ove grane. Zadovoljio sam se time da ispitam desnu potkolenicu: na većini mesta bila je obamrla, ali činilo se da je cela. Možda je u pitanju samo jednostavan prelom u nižem delu butne kosti.
     Samo jednostavni prelom, Role? Na svetu sa džunglom u oluji koja, koliko znamo, možda traje neprestano. Bez medkompleta, bez načina da zapališ vatru, bez oruđa. Samo sa slomljenom nogom i visokom temperaturom. Oh, dobro... sve dok je u pitanju samo jednostavan prelom.
     Jebote, zaveži.
     Odmerio sam alternative dok je kiša pljuštala po meni. Mogao bih ovde da visim dok noć ne prođe... što može da potraje deset minuta ili sledećih trideset sati... ili bih mogao da pokušam da se spustim do tla džungle.
     Gde te možda čekaju grabljivice? Dobar plan.
     Rekao sam da zavežeš. Na tlu džungle mogao bih da nađem zaklon od kiše, meko mesto da odmorim nogu, granje i lijane da napravim udlagu.
     "U redu", rekoh naglas i zapipah okolo po mraku ne bih li pronašao neko uže jedra, lijanu ili granu pomoću koje bih započeo silazak.

Nagađam da mi je trebalo između dva i tri sata da se spustim. Možda je trajalo i dvostruko, a možda i upola manje. Onaj deo oluje sa munjama prošao je i bilo bi nemoguće pronaći rukohvate u gotovo potpunoj tami da se neki čudan, slab, gotovo nevidljiv crvenkasti sjaj nije javio iznad gustih krošnji džungle i dozvolio mojim očima da se dovoljno prilagode da pronađu uže tu, lijanu tamo, čvrstu granu ovde.
     Osvit? Mislio sam da nije. Svetlost je izgledala previše difuzna, previše slaba, gotovo hemijska.
     Mislim da sam bio oko dvadeset pet metara visoko u krošnjama. Debele grane nastavile su se sve do podnožja, ali lišće palmi sa ivicama oštrim kao brijač razredilo se dok sam se približavao dnu. Nije bilo tla. Dok sam se odmarao u račvi dve grane i oporavljao od bola i vrtoglavice, počeo sam ponovo da se spuštam samo da bih pod sobom pronašao brzu vodu. Brzo sam izvukao i podigao levu nogu. Crvenkasti sjaj bio je taman dovoljno jak da vidim vodu posvuda, bujice vode koje teku između spiralnih stabala, vrtloge crne vode koja teče kraj mene poput bujice nafte.
     "Sranje", rekoh. Neću te noći krenuti dalje. Neke misli o izgradnji splava vrzmale su mi se po glavi. Bio sam na drugom svetu, tako da uzvodno mora da postoji dalekobacač, i još jedan nizvodno. Nekako sam dospeo ovamo. Već sam gradio splav.
     Aha, kad si bio zdrav, uhranjen, sa dve noge i alatom... kao što je sekira i laserska svetiljkica. Sada nemaš čak ni dve noge.
     Molim te, umukni. Molim te.
     Zatvorio sam oči i pokušao da zaspim. Groznica me je nagnala da se sada tresem od jeze. Prenebregao sam sve to i pokušao da mislim na priče koje ću pripovedati Anei kada se ponovo budemo videli.
     Ne veruješ, valjda, da ćeš je ikada ponovo videti?
     "Jebote, zaveži", rekoh ponovo, glasom izgubljenim u zvuku kiše na rastinju džungle i vrtloženju besne vode pola metra ispod mene. Shvatio sam da bi trebalo da se popnem nekoliko metara po granju niz koje sam se upravo spustio sa takvim bolom i naporom. Voda bi mogla da naraste. Verovatno će i narasti. Ironija je bila u tome da sam prošao kroz sve te muke samo da bih olakšao da me voda odnese. Tri ili četiri metra naviše bilo bi bolje. Krenuću za minut. Samo da najpre dođem do daha i pustim da se talasi bola malo smire. Dva minuta najviše.

 Probudio sam se pod tankim velom sunčeve svetlosti. Bio sam opružen preko nekoliko povijenih grana, samo nekoliko centimetara iznad vrtložne, sive površine bujice koja se kretala između spiralnih stabala sa vidljivom strujom. Još je bilo tamno kao duboki suton. Koliko sam znao, mogao sam i da prespavam ceo dan i sada sam se spremao za novu beskrajnu noć. Još je padala kiša, ali jedva nešto jače od rominjanja. Temperatura je bila tropski topla, mada je zbog moje groznice to bilo teško proceniti, a vlažnost je bila blizu apsolutne.
     Sve me je bolelo. Bilo je teško razdvojiti tupu agoniju slomljene noge od bola u mojoj glavi, leđima i stomaku. U lobanji kao da sam imao loptu žive koja se tromo pomerala u dugim sekundima pošto bih okrenuo glavu. Od vrtoglavice sam ponovo osećao mučninu, ali nisam više imao šta da ispovraćam. Visio sam o umršenim granama i razmišljao o veličanstvenoj pustolovini.
     Sledeći put kada neko bude trebalo da ti završi neki posao, malena, pošalji A. Betika.
     Činilo se da svetlost ne slabi, ali nije ni jačala. Pomerio sam se tako da sam mogao da podrobno zagledam vodu koja je proticala: sivu, isprekidanu vrtlozima, sa otpacima lišća i mrtvog rastinja. Digao sam pogled, ali kajaku i jedru nije bilo ni traga. Svaki komad fiberstakla ili tkanine koji je pao ovamo u dugoj noći odavno je odnela bujica.
     Ličilo je to na poplavu, na prolećne bujice u Ritovima iznad Zaliva Tošahi na Hiperionu, gde se mulj taložio preko čitave godine, privremeno plavljenje, ali znao sam da ova potopljena šuma, ovaj beskrajni barski pejsaž vodene džungle, isto tako lako može da bude i trajno stanje stvari ovde. Gde god ovde bilo.
     Zagledao sam vodu. Bila je neprozirna, mutna kao sivo mleko, i mogla je da bude duboka nekoliko centimetara ili mnogo metara. Potopljena debla nisu mi ništa govorila. Struja je bila brza, ali ne toliko brza da me odnese ako se budem dobro držao za grane koje su visile nisko iznad uskomešane površine vode. Uz sreću, bez lokalnih ekvivalenata blatnih cisti, drakula-krpelja ili zubatih štuka, mogao bih da gacam prema... nečemu.
     Za gacanje su potrebne dve noge, Role moj. Tebi pre sleduje skakutanje kroz blato.
     U redu, onda, skakutanje kroz blato. Zgrabio sam granu iznad sebe obema rukama i spustio levu nogu u struju, zadržavši povređenu nogu na širokoj grani na kojoj sam ležao. To izazva novu agoniju, ali bio sam uporan i spustio sam stopalo u uskomešanu vodu, zatim gležanj, pa potkolenicu, koleno, onda se pomerio da bih video mogu li da stojim... napinjući podlaktice i bicepse, dok mi je povređena noga klizila sa grane uz kidajući nalet agonije koji me je naterao da oštro uzdahnem.
     Voda je bila duboka manje od metar i po. Mogao sam da stojim na zdravoj nozi dok mi je voda nadirala oko struka i zapljuskivala mi prsa. Bila je topla i činilo se da mi umiruje bol u slomljenoj nozi.
     Svi ti lepi, sočni mikrobi u ovoj toploj čorbi, mnogi među njima mutirani još iz vremena semebrodova. Oblizuju se pred gozbu, Role moj.
     "Zaveži", rekoh tupo, obazrevši se. Levo oko bilo mi je naduveno i prekriveno krastom, ali mogao sam da vidim njime. Glava me je bolela.
     Beskrajna stabla uzdizala su se iz sive vode u sivu kišu na sve strane, a kapavo lišće i grane bili su tako tamnozeleni da se činilo da su gotovo crni. Učinilo mi se da je s leve strane malo svetlije. A blato pod stopalom izgledalo je nešto tvrđe u tom smeru.
     Krenuh tuda, pomerajući levo stopalo napred i menjajući rukohvate od grane do grane, uz povremeno saginjanje ispod lišća i povremeno pomeranje postrance kao toreador u usporenoj projekciji, da bih dozvolio plutajućim granama ili drugim otpacima da prohuje kraj mene. Kretanje prema svetlu potrajalo je više sati. Ali nisam imao ništa pametnije da radim.

 Poplavljena džungla završila se rekom. Visio sam o poslednjoj grani, osećao da struja pokušava da mi odvuče zdravu nogu i zurio u beskrajni predeo sive vode. Nisam mogao da vidim drugu stranu - ne zato što je voda bila beskrajna, video sam po struji i vrtlozima koji su se kretali s desna ulevo da je to reka, a ne neko jezero ili okean, već zbog magle ili niskih oblaka koji su se komešali gotovo uz površinu, zaklanjajući sve što je bilo udaljeno više od stotinu metara. Siva voda, sivozeleno kapavo drveće, tamonosivi oblaci. Činilo se da se smrkava. Bližila se noć.
     Prešao sam koliko sam mogao na ovoj nozi. Groznica je besnela. I pored toplote džungle, zubi su mi cvokotali, a šake su mi se gotovo nekontrolisano tresle. Negde prilikom svog trapavog puta kroz poplavljenu džunglu, pogoršao sam prelom toliko da sam želeo da vrištim. Ne, priznajem, jesam vrištao. Isprva tiho, ali kako su prolazili sati, bol se produbljivao, a situacija pogoršavala, vrištao sam stihove starih koračnica teritorijalne garde, pa skaredne pesme koje sam naučio kao vozar barže na reci Kans, da bih zatim naprosto vrištao.
     Toliko kada je u pitanju scenario sa pravljenjem splava.
     Navikavao sam se na taj zajedljivi glas u mojoj glavi. On i ja sklopili smo mir kada sam shvatio da me ne ubeđuje da legnem i umrem, već samo kritikuje moja neprikladna nastojanja da ostanem u životu.
     Ode tvoja najbolja prilika da dođeš do splava, Role moj.
     Reka je nosila čitavo drvo, čije se upleteno deblo obrtalo u dubokoj vodi. Tu sam stajao u vodi dubokoj do ramena i bio sam deset metara od ivice prave struje.
     "Aha", rekoh naglas. Prsti mi skliznuše sa glatke kore grane za koju sam se držao. Pomerih se i malo izvukoh naviše. Nešto mi očeša nogu i ovaj put bio sam siguran da su mi crne tačkice zamutile vid. "Aha", rekoh ponovo. Kakvi su izgledi da ostanem svestan, ili da i dalje bude svetla, ili da ostanem u životu dovoljno dugo da uhvatim jedno od tih stabala za prevoz? Desna noga bila mi je beskorisna, a preostala tri ekstremiteta tresla su se kao da su oduzeta. Imao sam taman dovoljno snage da visim o toj grani još nekoliko minuta. "Aha", rekoh ponovo. "Sranje."
     "Izvinite, Č. Endimione. Da li ste se to meni obratili?"
     Glas me umalo ne natera da pustim granu. Držeći se i dalje desnom rukom, spustih levi ručni zglob i zagledah se u njega pri sve slabijem svetlu.
     "E, neka sam proklet. Mislio sam da si pokvaren, Brode."
     "Ovaj instrument je oštećen, ser. Memorija je obrisana. Nervna kola su potpuno mrtva. Samo komunikacioni čipovi dejstvuju sa rezervnim napajanjem."
     Namrštih se na svoj ručni zglob. "Ne razumem. Ako ti je memorija obrisana, a nervna kola..."
     Reka mi cimnu slomljenu nogu, mameći me da se pustim. Za trenutak nisam mogao da govorim.
     "Brode?" upitah konačno.
     "Da, Č. Endimione?"
     "Ti si ovde."
     "Naravno, Č. Endimione. Baš kao što ste mi vi i Č. Anea naložili da ostanem. Sa zadovoljstvom mogu da kažem da su sve neophodne popravke..."
     "Pokaži se", naredih. Bilo je gotovo mračno. Pipci magle kovitlali su se prema meni po crnoj reci.
     Zvezdani brod se diže, mokar, vodoravno, sa pramcem udaljenim samo dvadeset metara od mene u središnjoj struji, zaprečivši struju kao iznenadna stena, lebdeći i dalje upola uronjen u vodu, crni levijatan koji se oslobađa rečne vode u bučnim potocima. Navigaciona svetla treptala su mu na pramcu i na crnom peraju ajkule pozadi, u magli.
     Nasmejah se. Ili zajecah. Ili možda samo zastenjah.
     "Da li želite da doplivate do mene, ser? Ili da dođem po vas?"
     Prsti su mi klizili. "Dođi po mene", rekoh i ščepah granu obema rukama.
     U kabini palube za kriogensku fugu, gde je Anea spavala na našem putovanju sa Hiperiona, nalazio se automatski lekar. Bio je drevan - do đavola, čitav brod bio je drevan - ali samopopravka je radila, imao je dobre zalihe i, ako je verovati brbljivom brodu sa putovanja pre četiri godine, Proterani su nešto petljali po njemu još u Konzulovo vreme. Radio je.
     Ležao sam u ultraljubičastoj toploti dok su mi meki priključci pipkali kožu, mazali mi masnice, šili dublje posekotine, davali sedativ infuzijom i završavali dijagnozu.
     "U pitanju je višestruki prelom, Č. Endimione", reče brod. "Da li želite da vidite rendgenske i ultrazvučne snimke?"
     "Ne, hvala", rekoh. "Kako ćemo to da sredimo?"
     "Već smo počeli", reče brod. "Kost se namešta još dok razgovaramo. Plastično i ultrazvučno kalemljenje započeće kada budete spavali. Zbog popravke oštećenih nerava i mišićnog tkiva, hirurg preporučuje san od najmanje deset sati kako bi on započeo postupak."
     "Dovoljno brzo", rekoh ja.
     "Dijagnostičar je najviše zabrinut zbog vaše groznice, Č. Endimione."
     "To je rezultat preloma, zar ne?"
     "Negativno", reče brod. "Izgleda da imate prilično virulentnu infekciju bubrega. Bez lečenja, ubila bi vas pre pratećih efekata slomljene butne kosti."
     "Vesela misao", rekoh ja.
     "Kako to, ser?"
     "Nije važno", rekoh ja. "Kažeš da si potpuno spreman?"
     "Potpuno, Č. Endimione. Bolje nego pre nezgode, ako ne zamerate što se malo hvalim. Vidite, zbog gubitka dela materijala, plašio sam se da ću morati da sintetišem uglenično-ugljenične podloge iz prilično siromašnog podsloja ove reke, ali ubrzo sam ustanovio da reciklažom nekih nekorišćenih komponenata kompresionih uvlačivača koje su modifikacije Proteranih učinile suvišnim, mogu da postignem povećanje od trideset dva odsto u delotvornosti samopopravke ako..."
     "Nije važno, Brode", rekoh ja. Odsustvo bola gotovo da je izazivalo vrtoglavicu. "Koliko ti je trebalo da završiš popravke?"
     "Pet standardnih meseci", reče brod. "Osam i po lokalnih meseci. Ovaj svet ima neobičan lunarni ciklus sa dva veoma nepravilna meseca koje sam procenio kao zarobljene asteroide zbog..."
     "Pet meseci", rekoh ja. "I naprosto si čekao preostale tri i po godine?"
     "Da", reče brod. "Kako mi je naloženo. Verujem da su A. Betik i Č. Anea dobro."
     "Verujem i ja, Brode. Ali saznaćemo to vrlo brzo. Da li si spreman da napustiš ovo mesto?"
     "Svi brodski sistemi su funkcionalni, Č. Endimione. Čekaju na vaše naređenje."
     "Naređenje je dato", rekoh ja. "Idemo."
     Brod prikaza holo na kome se videlo kako se dižemo iznad reke. Napolju je bilo mračno, ali sočiva za noćno snimanje pokazivala su nadošlu reku i luk dalekobacača samo nekoliko stotina metara uzvodno. Nisam ga video u magli. Uzdigli smo se iznad reke, iznad uskomešanih oblaka.
     "Reka je nadošla od kada sam poslednji put bio ovde", rekoh.
     "Da", reče brod. Zakrivljenje planete postalo je vidljivo i sunce se ponovo uzdizalo iznad gotovo paperjastih oblaka. "U svakom lokalnom orbitalnom ciklusu koji odgovara dužini od otprilike jedanaest standardnih meseci, dolazi do poplave koja traje oko tri standardna meseca."
     "Znači, sada znaš koji je ovo svet?" upitah ja. "Nisi bio siguran kada smo te ostavili."
     "Sasvim sam siguran da ova planeta nije među dve hiljade osam stotina šezdeset sedam svetova u Indeksu Opšteg Kataloga", reče brod. "Moja astronomska posmatranja pokazala su da nije ni u svemiru Paksa, ni u prostorima bivše Mreže Svetova ili Zabačenosti."
     "Nije u staroj Mreži Svetova niti u Zabačenosti", ponovih. "Gde je onda?"
     "Približno dve stotine osamdeset svetlosnih godina galaktički severozapadno od sistema Zabačenosti poznatog kao NNGC 4645 Delta", reče brod.
     Donekle omamljen sedativom, rekoh: "Novi svet. Izvan Zabačenosti. Otkud mu onda dalekobacači? Zašto je reka bila deo Tetisa?"
     "Ne znam, Č. Endimione. Ali trebalo bi da pomenem da postoji mnoštvo zanimljivih oblika života koje sam posmatrao daljinskim sondama dok sam ležao na rečnom dnu. Pored rečnog stvorenja sličnog manti koje ste vi, Č. Anea i A. Betik uočili nizvodno, postoji još više od tri stotine primećenih ptičjih vrsta i najmanje dve vrste humanoida."
     "Dve vrste humanoida? Misliš, ljudi?"
     "Negativno", reče brod. "Humanoida. Neosporno ne ljudi sa Stare Zemlje. Jedna vrsta veoma je niska - jedva viša od metra - sa bilateralnom simetrijom, ali krajnje drugačijim kosturnim sklopom i neosporno crvenkastom nijansom."
     Dolebde mi sećanje na monolit od crvenog kamena koji smo Anea i ja obišli na izgubljenoj hoking-prostirci tokom našeg kratko boravka ovde. Male stepenice uklesane u glatki kamen. Odmahnuh glavom da bih je razbistrio. "To je zanimljivo, Brode. Ali da utvrdimo odredište." Zakrivljenje sveta postajalo je sve naglašenije, a zvezde su sijale bez treperenja. Brod je nastavljao da se diže. Prošli smo kraj meseca u obliku krompira i krenuli dalje iz orbite. Neimenovani svet postao je zaslepljujuća kugla suncem obasjanih oblaka. "Da li znaš za svet po imenu T'ien Šan, ili 'Nebeske planine'?"
     "T'ien Šan", ponovi brod. "Da. Koliko me memorija služi, nikada nisam bio tamo, ali imam koordinate. Mali svet u Zabačenosti, naseljen izbeglicama iz Trećeg kineskog građanskog rata krajem Hedžire."
     "Nećeš imati problema da stigneš tamo?"
     "Ne očekujem nikakve probleme", reče brod. "Jednostavan skok Hokingovim pogonom. Mada vam preporučujem da koristite autohirurga kao kabinu za kriogensku fugu tokom skoka."
     Ponovo odmahnuh glavom. "Ostaću budan, Brode. Bar dok mi lekar ne zaleči nogu."
     "Ne bih to preporučio, Č. Endimione."
     Namrštih se. "Zašto? Anea i ja smo bili budni za vreme drugih skokova."
     "Da, ali to su bila srazmerno kratka putovanja u okviru stare Mreže Svetova", reče brod. "U onome što se sada zove svemir Paksa. Ovo će biti malo ekstenzivnije."
     "Koliko ekstenzivnije?" upitah. Moje nago telo iznenada prože jeza. Naš najduži skok - do sistema Renesanse Vektor - trajao je deset dana brodskog vremena i pet meseci vremenskog duga za Flotu Paksa koja nas je čekala. "Koliko je ovo putovanje ekstenzivno?" upitah ponovo.
     "Tri standardna meseca, osamnaest dana, šest sati i nekoliko minuta", reče brod.
     "To nije mnogo za vremenski dug", rekoh ja. Poslednji put sam video Aneu neposredno posle njenog šesnaestog rođendana. Ostariće nekoliko meseci više od mene. Kosa će joj možda biti duža. "Imali smo veći vremenski dug posle skoka u sistem Renesanse."
     "To nije vremenski dug, Č. Endimione", reče brod. "To je brodsko vreme."
     Ovaj put, jeza u mom telu bila je stvarna. Jezik kao da mi je odebljao. "Tri meseca brodskog vremena... koliki je to vremenski dug?"
     "Za nekoga ko čeka na T'ien Šanu?" upita brod. Svet sa džunglom bio je sada tačkica iza nas, dok smo ubrzavali prema tački translacije. "Pet godina, dva meseca i jedan dan", reče brod. "Kao što znate, algoritam vremenskog duga nije linearna funkcija trajanja C-plus, već obuhvata i takve činioce kao što su..."
     "Oh, Isuse", rekoh i digoh ručni zglob do vlažnog čela u sanduku autohirurga. "Oh, prokletstvo."
     "Da li vas nešto boli, Č. Endimione? Dolorometar ukazuje na to da nije tako, ali puls vam je postao neravnomeran. Možemo povećati dozu sedativa..."
     "Ne!" odbrusih. "Ne, u redu je. Samo sam... Pet godina... Prokletstvo."
     Je li Anea ovo znala? Je li znala da će naša razdvojenost pokriti godine njenog života? Možda je trebalo brodom da prođem kroz dalekobacač nizvodno. Ne, Anea je rekla da uzmem brod i doletim njime na T'ien Šan. Dalekobacač nas je prošli put doveo na Mare Infinitus. Ko zna gde bi me odveo ovaj put.
     "Pet godina", promrmljah. "Oh, prokletstvo. Ona će biti... Prokletstvo, Brode... imaće dvadeset jednu godinu. Odrasla žena. Propustiću... neću videti... ona se neće sećati..."
     "Jeste li sigurni da vas ništa ne boli, Č. Endimione? Vitalni znaci su vam turbulentni."
     "Zanemari to, Brode."
     "Da li da pripremim autohirurga za kriogensku fugu?"
     "Ubrzo, Brode. Reci mu da me uspava dok mi večeras bude lečio nogu i groznicu. Hoću da spavam najmanje deset sati. Koliko ima do tačke translacije?"
     "Samo sedamnaest sati. Blizu je, u sistemu."
     "Dobro", rekoh ja. "Probudi me za deset sati, Neka kompletan doručak bude spreman. Ono što sam doručkovao kada smo na prošlom putovanju obeležavali 'nedelju'."
     "Vrlo dobro. Još nešto?"
     "Aha, imaš li neke snimljene holoe... Anee... sa našeg poslednjeg putovanja?"
     "Uskladištio sam nekoliko sati takvih snimaka, Č. Endimione. Kada ste plivali u mehuru pod nultom gravitacijom na spoljnjem balkonu. Vaši razgovori o religiji suprotstavljenoj racionalnosti. Lekcije letenja niz središnju cev za slobodni pad kada..."
     "Dobro", rekoh. "Pripremi te stvari. Pogledaću ih za doručkom."
     "Pripremiću autohirurga za tri meseca kriogenskog sna posle vašeg sutrašnjeg sedmosatnog prekida", reče brod.
     Udahnuh duboko. "U redu."
     "Hirurg sada želi da počne popravku nervnog oštećenja i ubrizgavanje antibiotika, Č. Endimione. Želite li da spavate?"
     "Da."
     "Sa snovima ili bez njih? Lekovi se mogu prilagoditi bilo jednom, bilo drugom neurološkom stanju."
     "Bez snova", rekoh ja. "Sada bez snova. Biće kasnije dovoljno vremena za to."
     "Vrlo dobro, Č. Endimione. Mirno spavajte."