Otac Klifton bio je mlađi od mene, nizak - ali ne toliko nizak kao Dem Ria, Dem Loa ili njihova rasa - i bucmast, sa proređenom kosom boje peska koja mu je uzmicala dalje od prijatnog, rumenog lica. Pomislio sam da poznajem taj tip. Bio je jedan kapelan u teritorijalnoj gardi donekle nalik na oca Kliftona - usrdan, uglavnom nenametljiv, malčice mamina maza koja se možda odlučila za sveštenički poziv da ne bi nikada morala da odraste i uistinu odgovara za svoje postupke. Grandam mi je ukazala na to kako parohijski sveštenici u raznim selima na rubu Hiperionovih pustopoljina ostanu nekako detinjasti: parohijani se ophode prema njima sa poštovanjem, oko njih se lome kućepazitelji i žene svih uzrasta, a nikada nisu stvarni konkurenti ostalim odraslim muškarcima. Ne verujem da je Grandam aktivno bila protiv klera, ako se izuzme njeno odbijanje da primi krst, već ju je samo zabavljala ta težnja među parohijskim sveštenicima u velikom i moćnom carstvu Paksa.
     Otac Klifton je želeo da raspravlja o teologiji.
     Mislim da sam tada zastenjao, ali to mora da je bilo primljeno kao reakcija na kamen u bubregu, jer se dobri sveštenik samo nagnuo bliže, potapšao me po mišici i promrmljao: "De, de, sine moj."
     Jesam li već pomenuo da je bio najmanje pet ili šest godina mlađi od mene?
     "Role... smem li da te zovem Rol?"
     "Naravno, oče." Zatvorio sam oči kao da tonem u san.
     "Šta misliš o Crkvi, Role?"
     Zakolutao sam očima pod sklopljenim kapcima. "O Crkvi, oče?"
     Otac Klifton sačeka.
     Slegnuh ramenima. Ili, da budem precizniji, pokušah da slegnem ramenima - to nije tako lako kada vam je jedan ručni zglob lisicama privezan iznad glave, a druga ruka prima infuziju.
     Otac Klifton mora da je shvatio moj nezgrapni pokret. "Dakle, ti si ravnodušan prema njoj?" upita on tiho.
     Onoliko koliko je moguće da budem ravnodušan prema organizaciji koja je pokušala da me uhvati ili ubije, pomislio sam. "Nisam ravnodušan, oče", rekoh. "Naprosto, Crkva... Pa, najvećim delom nije bila mnogo važna u mom životu."
     Misionar blago podiže jednu obrvu boje peska. "Ma, Role... Crkva predstavlja mnogo toga... i nisu sve te stvari besprekorno dobre, siguran sam... ali mislim da teško može da se optuži da je nevažna."
     Pomislio sam da ponovo slegnem ramenima, ali zaključio sam da je jedan nezgrapni grč bio sasvim dovoljan. "Razumem vas", rekoh, u nadi da je naš razgovor završen.
     Otac Klifton nagnu se još bliže, sa laktovima na kolenima, šaka spojenih spreda - ali više u pozi ubeđivanja i uveravanja nego molitve. "Role, znaš da će te ujutro odvesti u bazu Bombasino."
     Klimnuh glavom. Još sam mogao slobodno da je pomeram.
     "Znaš da je kazna Flote Paksa i Merkantilusa za dezerterstvo smrt."
     "Aha", rekoh ja, "ali tek posle poštenog suđenja."
     Otac Klifton je prešao preko moj sarkazma. Čelo mu je bilo nabrano nečim što se moglo protumačiti samo kao briga - mada nisam bio siguran je li to bila briga za moju sudbinu, ili za moju večitu dušu. Možda za oboje. "Za hrišćane", započe on, pa zastade na tren. "Za hrišćane je takvo pogubljenje kazna, izvesna neprijatnost, možda čak i trenutni užas, ali se oni potom poprave i nastave da žive. Za tebe..."
     "Ništavilo", rekoh ja, pomogavši mu da dovrši rečenicu. "Veliki Ćorak. Večna tama. Ćao-nema-više. Postanem poslastica za crviće."
     Oca Kliftona to nije zabavljalo. "Ne mora biti tako, sine moj."
     Uzdahnuo sam i pogledao kroz prozor. Bilo je rano popodne na Vitus-Grej-Balianusu B. Sunčeva svetlost bila je drugačija nego na svetovima koje sam dobro poznavao - na Hiperionu, Staroj Zemlji, čak i na Mare Infinitusu i drugim mestima koje sam posetio nakratko, premda intenzivno - ali ta razlika bila je toliko tanana da bih teško mogao da je opišem. Pa ipak, bilo je divno. Tu nema spora. Pogledao sam kobaltno nebo, prošarano ljubičastim oblacima, bogatu svetlost boje maslaca koja je padala na ružičasti ćerpič i drveni prozorski prag; slušao sam zvuke dece koja su se igrala u sokaku, tihi razgovor Ces Ambre i njenog bolesnog brata, Bina, iznenadni, tihi smeh kada ih je nešto u igri koju su igrali zabavilo, i pomislio sam - Izgubiti sve ovo zauvek?
     I halucinirao sam kako Anein glas kaže: Gubitak svega ovoga zauvek znači suštinu ljudskosti, ljubavi moja.
     Otac Klifton se nakašlja. "Jesi li ikada čuo za Paskalovu opkladu, Role?"
     "Da."
     "Jesi?" Otac Klifton je zvučao iznenađeno. Osećao sam da sam ga izbacio iz ravnoteže i spremne argumentacije. "Onda znaš zbog čega to ima smisla", reče on prilično neuverljivo.
     Ponovo uzdahnuh. Bol je sada bio stalan, nije dolazio i odlazio kao plima i oseka koja me je obrvala proteklih nekoliko dana. Setio sam se kada sam prvi put naišao na Bleza Paskala u razgovorima sa Grandam dok sam bio dete, zatim kada sam sa Aneom razgovarao o njemu u sutonu Arizone i, konačno, kada sam potražio njegove PensQes u izvrsnoj biblioteci Zapadnog Taliesina.
     "Paskal je bio matematičar", govorio je otac Klifton, "pre Hedžire... mislim, sredinom osamnaestog veka..."
     "Zapravo, živeo je sredinom sedamnaestog", rekoh ja, "mislim, od 1623. do 1662." U stvari, malo sam blefirao kada su datumi u pitanju. Brojevi su mi izgledali prikladno, ali ne bih se baš životom kladio u to. Setio sam se tog doba zato što smo Anea i ja proveli nekoliko nedelja jedne zime u raspravi o Prosvećenosti i njenom učinku po ljude pre Hedžire, pre Paksa.
     "Da", reče otac Klifton, "ali vreme u kome je živeo nije važno koliko njegova takozvana opklada. Razmisli o tome, Role - s jedne strane, prilika za vaskrsnuće, besmrtnost, večnost na nebu i koristi od Hristove svetlosti. S druge strane... kako si ti ono rekao?"
     "Veliki Ćorak", rekoh ja. "Ćao-nema-više."
     "Još gore od toga", reče mladi sveštenik, glasom punim usrdnog ubeđenja. "To znači ništavilo. Spavanje bez snevanja. Ali Paskal je shvatio da je odsustvo Hristovog iskupljenja još gore od toga. To je večito kajanje... težnja... beskrajna tuga."
     "I pakao?" upitah ja. "Večita kazna?"
     Otac Klifton stisnu šake, očito osetivši neprijatnost sa te strane jednačine. "Možda", reče on. "Ali čak i ako je pakao samo večita uviđanje propuštenih prilika... zbog čega rizikovati to? Paskal je shvatio da ako Crkva nije u pravu, ništa neće izgubiti prigrlivši njenu nadu. A ako je u pravu..."
     Osmehnuh se. "Malčice cinično, oče, zar ne?"
     Sveštenikove blede oči pogledaše pravo u mene. "Ne toliko cinično koliko odlazak u smrt bez razloga, Role. Ne kada možeš da prihvatiš Hrista kao svog Gospoda, da činiš dobro među drugim ljudskim bićima, da služiš svojoj zajednici, braći i sestrama u Hristu, da spaseš svoj fizički život, a pri tom i besmrtnu dušu."
     Klimnuh glavom. Nešto kasnije, rekoh: "Možda vreme u kome je živeo jeste bilo važno."
     Otac Klifton trepnu, ne shvatajući.
     "Mislim, Blez Paskal", rekoh ja. "On je živeo u vreme intelektualne revolucije kakvu je čovečanstvo retko viđalo. Povrh toga, Kopernik, Kepler i njima slični otvarali su Vaseljenu na hiljade načina. Sunce je postajalo... Pa... samo sunce, oče. Sve je izmeštano, pomerano u stranu, gurano iz središta. Paskal je jednom rekao: 'Prestravljuje me večita tišina tih beskrajnih prostora.'"
     Otac Klifton se nagnu bliže. Osećao sam miris sapuna i kreme za brijanje na njegovoj glatkoj koži. "To su samo novi razlozi da se razmotri mudrost njegove opklade, Role."
     Trepnuh, u želji da se odmaknem od tog ružičastog i sveže istrljanog mesečastog lica. Plašio sam se da zaudaram na znoj, bol i strah. Dvadeset četiri sata nisam oprao zube. "Mislim da neću sklopiti nikakvu opkladu što podrazumeva dogovor sa Crkvom koja je postala toliko iskvarena da poslušnost i podvrgavanje propisuje kao cenu za spasavanje nečijeg deteta", rekoh.
     Otac Klifton se trže kao da je ošamaren. Svetla koža porumene mu u dublju crvenu nijansu. Onda ustade i potapša me po mišici. "Odspavaj malo. Razgovaraćemo ponovo pre nego što sutra odeš."
     Ali ja nisam imao toliko vremena. Da sam u tom trenutku bio napolju, zagledan tačno u jedan kvadrant neba kasnog popodneva, video bih ogrebotinu plamena na kobaltnoj kupoli dok je Nemesin padobrod ulazio u putanju prizemljenja nad bazom Paksa Bombasino.
     Kada je otac Klifton otišao, ja sam zaspao.

Posmatrao sam kako Anea i ja sedimo u predvorju njenog skloništa u pustinjskoj noći i nastavljamo razgovor.
     "Već sam ovo sanjao", rekoh, zagledajući okolo i dodirujući kamen između platna njenog skloništa. U stenju je još bilo malo dnevne toplote.
     "Da", reče Anea. Pijuckala je novu šolju čaja.
     "Nameravala si da mi saopštiš tajnu koja te čini našim mesijom", čuo sam sebe kako govorim. "Tajnu koja te čini 'sponom između dva sveta' o kojoj je govorila AI Umon."
     "Da", reče moja mlada prijateljica i ponovo klimnu glavom, "ali prvo mi reci da li misliš da je tvoj odgovor ocu Kliftonu bio prikladan."
     "Prikladan?" Slegnuh ramenima. "Bio sam ljut."
     Anea srknu čaj. Para se dizala iz šolje i dodirivala joj trepavice. "Ali nisi mu zaista odgovorio na pitanje o Paskalovoj opkladi."
     "To je bilo sve što je trebalo da odgovorim", rekoh, pomalo iritiran. "Mali Bin Ria Dem Loa Alem umire od raka. Crkva koristi svoje kruciforme kao sredstvo prisile. To je iskvareno... gnusno. To uopšte ne prihvatam."
     Anea me pogleda preko šolje koja se pušila. "Ali da Crkva nije iskvarena, Role... da nudi kruciformu bez cene ili zadrške. Da li bi je prihvatio?"
     "Ne." Iznenadila me je neposrednost sopstvenog odgovora.
     Devojka se osmehnu. "Znači, nije iskvarenost Crkve ono što se nalazi u srcu tvoje primedbe. Ti odbacuješ samo vaskrsavanje."
     Zaustih da progovorim, zastadoh, namrštih se, da bih onda preformulisao ono što sam mislio: "Ovu vrstu vaskrsavanja odbacujem. Da."
     I dalje sa osmehom, Anea reče: "Zar postoji neka druga vrsta?"
     "Crkva je smatrala da postoji", rekoh ja. "Skoro tri hiljade godina, vaskrsavanje koje je nudila odnosilo se na dušu, ne na telo."
     "A veruješ li ti u u drugu vrstu vaskrsavanja?"
     "Ne", rekoh ponovo brzo kao i maločas. Odmahnuh glavom. "Paskalova opklada nikada mi nije bila privlačna. Ona izgleda logički... Plitka."
     "Možda zato što daje samo dva izbora", reče Anea. Negde u pustinjskoj noći, sova se oglasi kratkim, oštrim zvukom. "Duhovno vaskrsavanje i besmrtnost ili smrt i prokletstvo", reče ona.
     "Te dve potonje stvari nisu iste", rekoh ja.
     "Ne, ali možda su bile za nekoga poput Bleza Paskala. Za nekoga 'prestravljenog večnom tišinom tih beskrajnih prostora'."
     "Duhovna agorafobija", rekoh ja.
     Anea se nasmeja. Taj zvuk bio je tako iskren i spontan da nisam mogao da ga ne volim. Da je ne volim.
     "Izgleda da nam je religija oduvek nudila to lažno dvojstvo", reče ona, spustivši šolju sa čajem na ravni kamen. "Tišine beskrajnog prostora ili udobni komfor unutrašnje sigurnosti."
     Oglasih se podrugljivim zvukom. "Crkva Paksa nudi pragmatičniju sigurnost."
     Anea klimnu glavom. "To je sada možda njeno jedino sredstvo. Možda je naš rezervoar duhovne vere isušen."
     "Možda je trebalo da se isuši mnogo ranije", rekoh ja oštro. "Sujeverje je uzelo strašan danak od naše vrste. Ratovi... Pogromi... odupiranje logici, nauci i medicini... da ne pominjem koncentrisanje moći u rukama ljudi poput onih koji vode Paks."
     "Zar je onda svaka religija sujeverje, Role? Zar je svaka vera samo ludorija?"
     Skupih oči i pogledah je. Mutna svetlost u skloništu i još mutnija svetlost zvezda spolja igrale su se na njenim oštrim jagodicama i blagoj zaobljenosti njene brade. "Kako to misliš?" upitah, s pravom očekujući zamku.
     "Kada bi verovao u mene, da li bi to bila ludorija?"
     "Da verujem u tebe... kako?" upitah ja i začuh u svom glasu nešto podozrivo, gotovo mrzovoljno. "Kao u prijatelja. Ili kao u mesiju?"
     "U čemu je razlika?" upita Anea i ponovo se osmehnu na način koji je obično nagoveštavao spreman izazov.
     "Vera u prijatelja je... Prijateljstvo", rekoh ja. "Odanost." Oklevao sam. "Ljubav."
     "A vera u mesiju?" upita Anea i oči joj blesnuše na svetlu.
     Odmahnuh rukom oštro, kao da nešto bacam od sebe. "To je religija."
     "Ali šta ako je tvoja prijateljica mesija?" upita ona, sada sa otvorenim osmehom.
     "Misliš... 'Šta ako tvoja prijateljica misli da je mesija'?" upitah ja. Ponovo slegnuh ramenima. "Pretpostavljam da bih joj ostao odan i pokušao da sprečim da je strpaju u ludnicu."
     Anein osmeh zgasnu, ali ja naslutih da to nije zbog mog oštrog komentara. Pogled joj se okrenuo unutra. "Volela bih da je to tako jednostavno, dragi moj prijatelju."
     Dirnut, ispunjen talasom napetosti podjednako stvarnim poput naleta mučnine, rekoh: "Nameravala si da mi kažeš zbog čega si ti odabrana za tog mesiju, malena. Šta te to čini sponom između dva sveta."
     Devojka - mlada žena, shvatio sam - ozbiljno klimnu glavom. "Odabrana sam naprosto zato što sam bila prvo dete Srži i čovečanstva."
     To je ranije već rekla. Ovaj put sam klimnuo glavom. "Znači, to su dva sveta koje povezuješ... Srž i nas?"
     "Dva među više svetova, da", reče Anea i ponovo diže pogled prema meni. "Ne jedina dva. To je upravo ono što mesije rade, Role... Premošćavaju različite svetove. Različita doba. Obezbeđuju sponu između dva nepomirljiva koncepta."
     "A tvoja veza sa oba ta sveta čini te mesijom?" upitah ponovo.
     Anea brzo, gotovo nestrpljivo odmahnu glavom. Nešto nalik na gnev zasvetluca joj u očima. "Ne", reče oštro. "Ja sam mesija zbog onoga što mogu da radim."
     Trepnuh pred njenom žestinom. "Šta to možeš da radiš, malena?"
     Anea pruži ruku i nežno me dodirnu. "Sećaš se kada sam rekla da su Crkva i Paks u pravu zbog onoga što misle o meni, Role? Da sam virus?"
     "Aha."
     Ona mi stegnu ručni zglob. "Ja mogu da prenosim taj virus, Role. Mogu da inficiram druge. Geometrijskom progresijom. Kuga prenosilaca."
     "Prenosilaca čega?" upitah ja. "Mesijanstva?"
     Ona odmahnu glavom. Izraz joj je bio tako tužan da me je nagonio da poželim da je utešim, da je zagrlim. Njen stisak ostao je čvrst na mom ručnom zglobu. "Ne", reče ona. "Samo sledećeg koraka u onome što jesmo. Što možemo da budemo."
     Udahnuh. "Govorila si o podučavanju fizici ljubavi", rekoh ja. "O shvatanju ljubavi kao osnovne sile Vaseljene. Je li to taj virus?"
     Držeći me i dalje za ručni zglob, ona se zagleda u mene na jedan dugi trenutak. "To je izvor virusa", reče ona tiho. "Ono čemu ja podučavam jeste kako koristiti tu energiju."
     "Kako?" šapnuh ja.
     Anea sporo zatrepta, kao da je ona ta koja sanja i sprema se da se probudi. "Recimo da postoje četiri koraka", reče ona. "Četiri faze. Četiri nivoa."
     Sačekah. Njeni prsti stvorili su omču oko mog zarobljenog ručnog zgloba.
     "Prvi je učenje jezika mrtvih", reče ona.
     "Kakve to veze..."
     "Šššš!" Anea je prinela usnama kažiprst slobodne šake da bi me ućutkala.
     "Drugi je učenje jezika živih", reče ona.
     Klimnuh glavom, ne razumevši ni jednu ni drugu frazu.
     "Treći je slušanje muzike sfera", šapnu ona.
     Dok sam čitao u Zapadnom Taliesinu, naleteo sam na tu drevnu frazu: bila je sasvim upletena u astrologiju, prednaučno doba na Staroj Zemlji, Keplerove male drvene modele Sunčevog sistema iskazanog u savršenim oblicima, ljušture zvezda i planeta koje pomeraju anđeli... gomile dvosmislica. Nisam imao pojma o čemu to moja prijateljica govori i kako to može da se primeni na doba kada se čovečanstvo kreće brže od svetlosti kroz spiralni krak Galaksije.
     "Četvrti korak", reče ona, pogleda ponovo uprtog unutra, "jeste učenje da se načini prvi korak."
     "Prvi korak", ponovih, zbunjen. "Misliš na prvi korak koji si pomenula... šta ono beše? Učenje jezika mrtvih?"
     Anea odmahnu glavom, dovodeći me lagano u žižu. Kao da je na trenutak bila negde drugde. "Ne", reče ona. "Mislim na to da se načini prvi korak."
     Gotovo zadržavajući dah, rekoh: "U redu, spreman sam, malena. Nauči me."
     Anea se ponovo osmehnu. "U tome i jeste ironija, Role, ljubavi moja. Ako odlučim da ovo uradim, uvek će me znati kao Onu Koja Podučava. Ali najblesavije u svemu jeste to što tome ne moram nikoga da učim. Moram samo da podelim taj virus sa onima koji žele da uče kako bih ih dovela do svaku od te četiri faze." Spustih pogled tamo gde su njeni vitki prsti okruživali deo mog ručnog zgloba. "Znači, ti si meni već prenela taj... virus?" upitah ja. Nisam osećao ništa osim uobičajenog električnog golicanja koje je njen dodir oduvek izazivao u meni.
     Moja prijateljica se nasmeja. "Ne, Role. Nisi spreman. A potrebna je pričest da bi se podelio virus, ne samo kontakt. A ja još nisam odlučila šta da radim... da li ovo uopšte treba da radim."
     "Da to podeliš sa mnom?" upitah ja, pomislivši: Pričest?
     "Da to podelim sa svima", šapnu ona, ponovo ozbiljna. "Sa svima spremnim da uče." Ona ponovo pogleda pravo u mene. Negde u pustinji kevtao je kojot. "Ti... nivoi, faze... ne mogu da koegzistiraju sa kruciformom, Role."
     "Dakle, ponovo rođeni ne mogu da uče?" upitah ja. To bi isključilo ogromnu većinu ljudskih bića.
     Ona odmahnu glavom. "Oni mogu da uče... samo ne mogu da ostanu ponovo rođeni. Moraju da se odreknu kruciforme."
     Ispustih vazduh. Nisam razumeo većinu toga, ali uglavnom zato što mi je sve to ličilo na dvosmislice. Ne koristi li svaki potencijalni mesija dvosmislice? upitao je cinični deo mene mirnim Grandaminim glasom. Naglas rekoh: "Nema načina da se ukloni kruciforma, bez ubijanja osobe koja je nosi. Prava smrt." Oduvek sam se pitao nije li ta činjenica jedini razlog zbog koga nisam bio voljan da se podvrgnem krstu. Ili je razlog bila samo moja mladalačka vera u sopstvenu besmrtnost.
     Anea mi ne odgovori direktno. Ona reče: "Dopadaju ti se ljudi Helikoide Amojetovog Spektra, zar ne?"
     Trepnuvši, pokušah to da shvatim. Jesam li sanjao tu frazu, te ljude, taj bol? Zar nisam sada sanjao? Ili je ovo bilo sećanje na stvarni razgovor? Ali Anea uopšte nije znala za Dem Riu, Dem Lou i ostale. Noć i sklonište od kamena i platna kao da su se namreškali, nalik na predeo sna koji se cepa.
     "Dopadaju mi se", rekoh i osetih da mi prijateljica sklanja prste sa ručnog zgloba. Zar mi ručni zglob nije bio vezan za uzglavlje?
     Anea klimnu glavom i srknu čaj koji se hladio. "Ima nade za ljude Helikoide Spektra. I za sve te hiljade drugih kultura koje su se vratile sebi ili nikle posle Pada. Hegemonija je značila homogenost, Role. Paks znači još više od toga. Ljudski genom... ljudska duša... nema poverenja u homogenost, Role. To - oni - uvek su spremni da iskoriste priliku, da rizikuju promenu i raznolikost."
     "Anea", rekoh ja, posegnuvši za njom. "Ja ne... ne možemo..." Imao sam strašan osećaj padanja i predeo sna raspade se kao tanki karton na pljusku. Nisam mogao da vidim svoju prijateljicu.

 "Probudi se, Role. Dolaze po tebe. Paks dolazi."
     Pokušao sam da se probudim, napipavajući put prema svesnom stanju kao neka spora mašina koja se vuče uzbrdo, ali težina premora i sedativa i dalje me je vukla dole. Tako smo lepo razgovarali u snu.
     "Probudi se, Role Endimione." Pudi e, Roo Endmine. To nije bila Anea. I pre nego što sam bio budan i pribran, prepoznao sam tihi glas i jaki naglasak Dem Rie.
     Uspravio sam se naglo. Ta žena me je svlačila! Shvatio sam da mi je skinula komotnu noćnu košulju i da mi navlači potkošulju - sada opranu i mirisnu poput svežeg lahora, ali zasigurno moju potkošulju. Gaćice sam već imao na sebi. Moje suknene pantalone, košulja i prsluk bili su položeni kod uznožja kreveta. Kako je to uradila sa tim lisicama na mom...
     Zapiljio sam se u svoj ručni zglob. Lisice su ležale otključane na posteljini. Osećao sam bolno bockanje u ruci dok mi se vraćao krvitok. Obliznuo sam se i pokušao da progovorim bez zaplitanja jezikom. "Paks? Dolazi?"
     Dem Ria mi navuče košulju kao da sam njeno dete, Bin... ili mlađi. Odgurnuo sam njene ruke i pokušao da zakopčam dugmad najednom nespretnim prstima. U Zapadnom Taliesinu na Staroj Zemlji koristili su dugmad radije nego lepljive kopče. Mislio sam da sam se nakvikao na njih, ali ovo je trajalo beskonačno.
     "...i čuli smo na radiju da se u Bombasino spustio padobrod. Tamo je četvoro ljudi u nepoznatim uniformama - dva muškarca, dve žene. Raspitivali su se kod zapovednika o tebi. Samo što su uzleteli - padobrod i tri letača. Biće ovde za četiri minuta. Možda i pre."
     "Radio?" upitah glupavo. "Zar nisi rekla da radio ne radi? Zar sveštenik nije morao zbog toga da ode u bazu po lekara?"
     "Radio oca Kliftona nije radio", šapnu Dem Ria, podižući me na noge. Pridržala me je dok sam navlačio pantalone. "Mi imamo radio aparate... Predajnike uskog snopa... satelitske releje... ali Paks o tome nema pojma. Imamo i uhode na odgovarajućim mestima. Jedan nas je upozorio... Požuri, Role Endimione. Brodovi će biti ovde za minut."
     Tada sam se potpuno razbudio, bukvalno preplavljen naletom gneva i beznađa koje je zapretilo da me odnese. Zašto me ti gadovi ne ostave na miru? Četvoro u nepoznatim uniformama. Paks, očigledno. Očito da potraga za Aneom, A. Betikom i za mnom nije prestala kada nam je sveštenik-kapetan - De Soja - pomogao da pobegnemo na Božjem Gaju pre više od četiri godine.
     Pogledao sam na očitavanje hronometra komloga. Brodovi će se spustiti za koji minut. Za to vreme nisam mogao da umaknem bilo gde, a da me vojnici Paksa ne pronađu. "Pustite me", rekoh, odmaknuvši se od žene u plavoj odori. Prozor je bio otvoren, popodnevni lahor ulazio je kroz zavese. Mislio sam da čujem gotovo ultrazvučno zujanje letača. "Moram da se udaljim od vaše kuće..." Pred očima su mi bile slike Paksa koji spaljuje kuću sa mladom Ces Ambre i Binom još unutra.
     Dem Ria me odvuče od prozora. U tom trenutku, muškarac domaćinstva - mladi Alem Mikail Dem Alem - uđe sa Dem Loom. Nosili su glomaznog lusijanskog vojnika Paksa koji je bio ostavljen da me čuva. Ces Ambre, ozarenih tamnih očiju, dizala je stražareve noge dok se Bin upinjao da mu skine jednu ogromnu čizmu. Lusijanac je čvrsto spavao, otvorivši usta, dok su mu bale vlažile visoki okovratnik borbene uniforme.
     Pogledah Dem Riu.
     "Dem Loa mu je pre oko petnaest minuta dala malo čaja", reče ona tiho. Graciozno odmahnu rukom tako da joj se nabra plava odora. "Plašim se da smo upotrebili ostatak tvog ultramorfa, Role Endimione."
     "Moram da idem..." započeh. Bol u mojim leđima bio je podnošljiv, ali noge su mi drhtale.
     "Ne", reče Dem Ria. "Uhvatiće te za samo nekoliko minuta." Ona pokaza na prozor. Spolja je dopirala prepoznatljiva podzvučna tutnjava padobroda u EM pogonu, praćena udarom i režanjem potisnika. Ta stvar mora da lebdi odmah iznad sela, u potrazi za mestom na koje će sleteti. Sekund kasnije, prozori zavibriraše od trostrukog probijanja zvučnog zida i dva crna letača zaviše iznad zgrada od ćerpiča u susedstvu.
     Alem Mikail je svukao Lusijanca sve do veša od termalne tkanine i položio ga na krevet. Sada je ubacio njegov masivni desni ručni zglob u lisice i drugi kraj zakačio za šipku uzglavlja. Dem Loa i Ces Ambre uzimale su slojeve borbene odeće, telesni oklop i ogromne čizme, da bi ih trpale u vreću za prljav veš. Mali Bin Ria Dem Loa Alem ubacio je stražarev šlem u vreću. Mršavi dečak nosio je teški flešetni pištolj. Zurio sam u taj prizor - deca i oružje predstavljali su mešavinu koju sam naučio da izbegavam još dok sam i sam bio dete i učio da rukujem energetskim oružjem, u vreme kada je naš karavan tutnjao po pustopoljinama Hiperiona - ali Alem se osmehnu i uze pištolj od dečaka, potapšavši ga po leđima. Po načinu na koji je Bin držao oružje - sa prstima dalje od graničnika oroza, uperivši cev dalje od sebe i oca, uz proveru bezbednosnog indikatora dok je dodavao pištolj - bilo je očigledno da je ranije već rukovao takvom spravom.
     Bin mi se osmehnu, uze tešku vreću sa stražarevom odećom i istrča iz sobe. Buka se napolju uzdigla do vrhunca i ja se okrenuh da pogledam kroz prozor.
     Jedan crni letač digao je prašinu manje od trideset metara niz ulicu koja se pružala duž kanala. Video sam ga kroz prostor između kuća. Veći padobrod spustio se južno, izvan vidokruga, verovatno na travnatu čistinu blizu bunara gde sam se srušio u bolu od kamena u bubregu.
     Upravo sam završio nazuvanje čizama i vezivanje prsluka kada mi je Alem pružio flešetni pištolj. Proverio sam indikatore kočnice i potisnog naboja iz navike, ali onda sam odmahnuo glavom. "Ne", rekao sam. "Bilo bi samoubistvo napasti vojnike Paksa samo ovim. Njihov oklop..." U tom trenutku, zapravo, nisam mislio na njihov oklop već pre na to da bi uzvratna vatra iz napadačkog oružja ovu kuću za tren sravnila sa zamljom. Pomislih na dečaka napolju, sa vrećom punom vojnikovog oklopa. "Bin..." rekoh. "Ako ga uhvate..."
     "Znamo, znamo", reče Dem Ria, odvukavši me od kreveta u uski hodnik. Nisam se sećao ovog dela kuće. Moja vaseljena u proteklih četrdesetak sati sastojala se od spavaće sobe i susednog toaleta. "Hodi, hodi", reče ona.
     Ponovo se odmakoh i pružih Alemu pištolj. "Samo me pustite da bežim", rekoh uz lupanje srca. Mahnuh prema Lusijancu koji je hrkao. "Neće misliti da sam to ja ni na sekund. Mogu da pozovu lekarku preko uskog snopa - ako ona već nije u jednom od onih letača - kako bi me identifikovali. Samo im recite" - pogledah prijateljska lica u plavim odorama - "recite im da sam savladao stražara i držao vas na nišanu..." Tada zaćutah, shvativši da bi stražar opovrgnuo tu lažnu priču čim bi se probudio. Saučesništvo porodice u mom bekstvu biće očigledno. Ponovo pogledah flešetni pištolj, upola spreman da posegnem za njim. Jedan mlaz iglica i usnuli vojnik nikada se neće probuditi da opovrgne opravdanje i ugrozi ove dobre ljude.
     Osim što to nikada ne bih mogao da uradim. Mogao bih da pucam u vojnika Paksa u poštenoj borbi - štaviše, adrenalinski nalet besa koji je goreo kroz moju slabost i stravu saopštio mi je da bi takva prilika predstavljala dobrodošlo olakšanje - ali nikada ne bih mogao da ubijem usnulog čoveka.
     Ali neće biti poštene borbe. Vojnici Paksa u borbenom oklopu, a kamoli ta tajanstvena četvorka u padobrodu - švajcarska garda? - bili bi imuni na iglice i bilo šta drugo osim napadačkog oružja Paksa. A švajcarska garda bila bi imuna i na to. Najebao sam. Najebali su i ovi dobri ljudi koji su bili tako ljubazni prema meni.
     Zadnja vrata otvoriše se s treskom i Bin se zavuče u hodnik, zadignute odore, tako da su mu se videle koščate noge prekrivene prašinom. Zurio sam u njega, pomislivši kako taj dečak neće dobiti kruciformu već će umreti od raka. Odrasli bi mogli sasvim lepo da provedu sledeću standardnu deceniju u zatvoru Paksa.
     "Žao mi je..." rekoh, loveći reči. Čuo sam gužvu na ulici dok su vojnici žurili između večernjih šetača.
     "Role Endimione", reče Dem Loa blagim glasom, pruživši mi ranac koji su doneli iz mog kajaka, "molim te da umukneš i da kreneš za nama. Smesta."

Ispod poda u hodniku nalazio se ulaz u tunel. Oduvek sam mislio da su skriveni prolazi nešto što spada u holodrame, ali u ovaj sam veoma prilježno krenuo za Dem Riom. Bili smo neobična procesija - Dem Ria i Dem Loa jurili su niz strmo stepenište ispred mene, zatim sam išao ja, noseći flešetni pištolj i petljajući oko ranca u pokušaju da ga nabacim na leđa, onda mali Bin za kojim je išla njegova sestra, Ces Ambre, a potom, pažljivo zaključavši kapak za sobom, Alem Mikail Dem Alem. Nikoga nismo ostavili za sobom. Kuća je bila prazna, izuzev lusijanskog vojnika koji je hrkao.
     Stepenice su se spuštale dublje od normalnog nivoa podruma, i isprva sam mislio da su zidovi od čerpiča kao i oni iznad. Onda sam shvatio da je prolaz prosečen u mekom kamenu, možda peščanom. Posle dvadeset sedam stepenika stigli smo do dna okomitog prolaza i Dem Ria nas je povela uskim prolazom obasjanim bledim hemijskim sjajnim kuglama. Zapitao sam se zbog čega ova prosečna kuća radničke klase ima podzemni prolaz.
     Kao da mi čita misli, Dem Loa se okrenu pod plavom kapuljačom i šapnu: "Helikoida Amojetovog Spektra zahteva da svi imamo... ovaj... diskretne ulaze u domove drugih. Naročito u vreme Dvaput Tame."
     "Dvaput Tame?" uzvratih šapatom, sagnuvši se ispod jedne od kugli. Već smo prešli dvadeset do dvadeset pet metara - dalje od kanala-reke, pomislio sam - a prolaz je dalje krivudao desno, van vidokruga.
     "Sporo, dvojno pomračenje sunca pomoću dva meseca ovog sveta", šapnu Dem Loa. "To traje tačno devetnaest minuta. To je ujedno i glavni razlog zbog kog smo odabrali ovaj svet... molim te, izvini zbog šale."
     "Ah", rekoh ja. Nisam razumeo, ali u tom trenutku to mi i nije izgledalo važno. "Trupe Paksa imaju senzore za pronalaženje ovakvih jazbina", šapnuh ženama ispred mene. "Imaju dubinske radare koje pretražuju kroz stenje. Imaju..."
     "Da, da", reče Alem iza mene, "ali njih će nekoliko minuta zadržati gradonačelnik i ostali."
     "Gradonačelnik?" ponovih prilično glupavo. Noge su mi još bile slabe posle dva dana provedena u postelji i bolu. Bolela su me leđa i prepone, ali to je bio neznatan bol - nevažan - u poređenju sa onim kroz šta sam prošao (i sa onim što je prošlo kroz mene) u protekla dva dana.
     "Gradonačelnik osporava Paksu pravo pretresa", šapnu Dem Ria. Prolaz se proširio da bi nastavio pravo najmanje stotinu metara. Prošli smo kraj dva ukrštanja tunela. Ovo nije bila obična rupa za skrivanje; ovo su bile prave pravcate katakombe. "Paks priznaje gradonačelnikovu vlast u Prevodnici Čajld Lamond", šapnu ona. Svilene odore pet članova porodice u plavom takođe su šaputale po peščanom kamenu dok smo žurili prolazom. "Mi na Vitus-Grej-Balianusu B. još imamo pravo i sudove, tako da im nije dopušteno da neograničeno pretresaju i hapse."
     "Ali oni će učitati dozvolu od svake vlasti koja im bude potrebna", rekoh u žurbi da sustignem žene. Naiđosmo na sledeće raskršće i one skrenuše desno.
     "Na kraju", reče Dem Loa, "ali ulice sada su ispunjene svim bojama Prevodnice Čajld Lamond i njegove niti Helikoide - crvenom, belom, zelenom, bojom abonosa, žutom - hiljadama ljudi iz našeg sela. A mnogi još dolaze iz obližnjih Prevodnica. Niko neće priznati u kojoj si se kući nalazio. Otac Klifton je namamljen van grada lažnim pozivom, tako da ni on ne može da pomogne vojnicima Paksa. Doktora Molinu zadržali su u Keroa Tambatu neki naši ljudi, tako da trenutno nije u vezi sa Paksom i svojim pretpostavljenima. A tvoj stražar spavaće najmanje još jedan sat. Ovuda."
     Skrenusmo levo u širi prolaz, stadosmo pred prvim vratima koja smo ugledali, sačekasmo da ih Dem Ria otključa dlanom, a onda stupismo u veliki, odjekujući prostor uklesan u stenu. Stajali smo na metalnom stepeništu i gledali naniže u nešto što je ličilo na podzemnu garažu: pet-šest dugačkih, vitkih vozila sa prevelikim točkovima, krmenim krilima, jedrima i pedalama bilo je poređano po osnovnim bojama. Te stvari ličile su na laka, dugačka kola sa četiri točka smeštena na paučinaste nosače, očito namenjena pogonu na vetar i snagu mišića, i prekrivena drvetom, jarkom, svilenkastom polimernom tkaninom i perspeksom.
     "Vetrocikli", reče Ces Ambre.
     Nekoliko muškaraca i žena u smaragdno-zelenoj odori i visokim čizmama pripremalo je tri vozila za polazak. U zadnjem delu jednog od dugačkih sanduka vozila bio je privezan moj kajak.
     Svi su išli niz zveketavo stepenište, ali ja sam stao na prvom stepeniku. Moje ukopavanje u mestu bilo je tako iznenadno da jadni Bin i Ces Ambre umalo nisu naleteli na mene.
     "Šta je bilo?" upita Alem Mikail.
     Stavio sam flešetni pištolj za pojas i sada sam raširio ruke. "Zašto ovo radite? Zašto mi svi pomažu? Šta se dešava?"
     Dem Ria kroči natrag uz metalno stepenište i nasloni se na ogradu. Oči su joj bile ozarene kao oči njene kćerke nešto ranije. "Ako te uhvate, Role Endimione, ubiće te."
     "Otkud to znate?" upitah ja. Glas mi je bio tih, ali akustika podzemne garaže bila je takva da su muškarci i žene u zelenom digli pogled sa mesta gde su radili.
     "Govorio si u snu", reče Dem Loa.
     Nakrivih glavu, ne shvatajući. Sanjao sam Aneu i naš razgovor. Šta je to moglo da znači ovim ljudima?
     Dem Ria se pope još jedan korak i dodirnu mi ručni zglob hladnom šakom. "Helikoida Amojetovog Spektra prorekla je tu ženu, Role Endimione. Onu po imenu Anea. Mi je zovemo Ona Koja Podučava."
     U tom trenutku, pod hladnim sjajem kugli tog ukopanog mesta, naježio sam se. Stari pesnik - Čika Martin - govorio je o mojoj mladoj prijateljici kao o mesiji, ali njegov cinizam prodirao je u sve o čemu je govorio ili što je radio. Ljudi Zapadnog Taliesina poštovali su Aneu... ali verovati da je energična šesnaestogodišnjakinja zaista Svetska Istorijska Figura? To mi nije izgledalo verovatno. A devojka i ja razgovarali smo o tome u stvarnom životu i u mojim snovima pod ultramorfom, ali... Bože moj, nalazio sam se na svetu udaljenom ko zna koliko svetlosnih godina od Hiperiona i na beskonačnoj udaljenosti od Manjeg Magelanovog Oblaka gde je bila skrivena Stara Zemlja. Kako su ovi ljudi...
     "Halpul Amojet je znao za Onu Koja Podučava kada je komponovao Simfoniju Helikoide", reče Dem Loa. "Svi ljudi Spektra potiču od empatskog soja. Helikoida je bila i jeste način da se rafinira ta empatska sposobnost."
     Zavrteh glavom. "Žao mi je, ne razumem..."
     "Molim te da razumeš ovo, Role Endimione", reče Dem Ria, čiji su mi prsti gotovo bolno stezali ručni zglob. "Ako ne pobegneš odavde, Paks će ti uzeti i telo i dušu. A Onoj Koja Podučava potrebno je i jedno i drugo."
     Skupih oči i pogledah tu ženu, pomislivši da se šali. Ali njeno prijatno, neizborano lice bilo je smireno i ozbiljno.
     "Molim te", reče mali Bin, spusti malu šaku na moju slobodnu ruku i cimnu. "Molim te, Role, požuri."
     Požurih niz stepenice. Jedan muškarac u zelenom dodao mi je crvenu odoru. Alem Mikail mi je pomogao da je presavijem i omotam oko sopstvene odeće. Umotao je crveni burnus i kapuljaču u desetak brzih poteza. Ja nikada ne bih bio u stanju to propisno da namestim. Shvatio sam uz šok da se čitava porodica - dve starije žene, mlada Ces Ambre i mali Bin - skinula do gola iz plavih odora i počela da oblači crvene na sebe. Tada sam uvideo da sam pogrešio kada sam pomislio da su nalik na Lusijance - jer iako su im tela bila niža od proseka u svemiru Paksa i veoma mišićava, bila su savršenih razmera. Niko od odraslih nije imao malja, kako na glavama tako ni na bilo kom drugom delu tela. To je njihova kompaktna, savršeno skladna tela nekako činilo još privlačnijim.
     Odvratio sam pogled, shvativši da crvenim. Ces Ambre se nasmeja i tresnu me po mišici. Sada smo svi bili u crvenim odorama, a Alem Mikail ih je poslednji odenuo. Jedan pogled na njegov mišićavi gornji deo trupa bio je dovoljan da shvatim da ne bih potrajao ni petnaest sekundi u tuči sa nižim muškarcem. Ali opet, shvatio sam, verovatno ne bih potrajao ni duže od trideset sekundi sa Dem Loom ili Dem Riom.
     Ponudih flešetni pištolj Alemu, ali on mi mahnu da ga zadržim i pokaza mi kako da ga strpam za jedan od mnogostrukih pojaseva dugačke, grimizne odore. Pomislih na oskudno oružje u mom malom rancu - lovački nož Navaha i malu laser-svetiljkicu - pa zahvalno klimnuh glavom.

Žene, deca i ja žurno smo se smestili u zadnji deo kola vetrocikla gde se nalazio moj kajak, i crvena tkanina čvrsto je nategnuta na debelu užad iznad nas. Morali smo nisko da čučimo dok su stavljali drugi sloj tkanine, nešto drvenih greda i razne sanduke i burad iznad i oko nas. Mogao sam samo da uhvatim tračak svetla između zadnjih vrata kola i pokrivke. Slušao sam korake po kamenu dok je Alem odlazio napred i zavlačio se u jedno od dva sedla sa pedalama. Slušao sam kako mu se jedan od preostalih muškaraca - sada takođe u crvenoj odori - pridružuje na sedištu za okretanje pedala sa druge strane središnjeg jarma.
     Sa katarkama i dalje spuštenim iznad nas, sa smotanim jedrima od tkanine, krenuli smo dugačkom rampom iz garaže.
     "Kuda idemo?" šapnuh Dem Rii, koja je ležala gotovo odmah uz mene. Drvo je mirisalo na kedrovinu.
     "Do luka dalekobacača nizvodno", uzvrati mi ona šapatom.
     Trepnuh. "Znate za to?"
     "Dali su ti Istinozbor", šapnu Dem Loa sa druge strane sanduka. "I govorio su u snu."
     Bin je ležao kraj mene u tami. "Znamo da te je Ona Koja Podučava poslala na zadatak", reče on gotovo srećno. "Znamo da moraš da stigneš do sledećeg luka." On potapša kajak koji se izvijao kraj nas. "Voleo bih da mogu da pođem sa tobom."
     "Ovo je previše opasno", prošištah, osetivši da su se kola iskotrljala iz tunela na otvoreno. Niska sunčeva svetlost osvetljavala je tkaninu iznad nas. Kola vetrocikla zaustaviše se na sekund da dva muškarca usprave katarke i razviju jedra. "Previše opasno." Mislio sam, naravno, na činjenicu da me vode do dalekobacača, ne na zadatak na koji me je Anea poslala.
     "Ako znaju ko sam", šapnuh Dem Rii, "paziće na luk."
     Video sam obrise njene kapuljače dok je klimala glavom. "Paziće, Role Endimione. I jeste opasno. Ali mrak samo što nije. Za četrnaest minuta."
     Bacih pogled na komlog. Do sumraka je preostalo još devedeset minuta ili više, prema onome čemu sam prisustvovao prethodna dva dana. A onda skoro još jedan puni sat dok zaista ne padne noć.
     "Do luka ima samo šest kilometara nizvodno", šapnu Ces Ambre sa svog mesta s druge strane kajaka. "Sela će biti puna pripadnika Spektra koji slave."
     Tada shvatih. "Dvaput Tama?" šapnuh.
     "Da", reče Dem Loa i potapša me po ruci. "Sada moramo biti tihi. Uključićemo se u saobraćaj na putu soli."
     "Previše opasno", šapnuh poslednji put kada su kola počela uz škripu i stenjanje da se uključuju u saobraćaj. Čuo sam čegrtanje lanca ispod poda kola i osetio kako vetar hvata jedro. Previše opasno, rekao sam u sebi.
     Da sam znao šta se dešava nekoliko stotina metara dalje, shvatio bih koliko je zaista opasan bio taj trenutak.

 Provirio sam kroz procep između drveta kola i tkanine dok smo tutnjali putem soli. Ova saobraćajnica kao da se sastojala od trake soli tvrde poput kamena, koja se pružala prema severu dokle god je pogled dopirao. "Pustoš Vahabi", šapnu Dem Ria dok smo ubrzavali prema jugu po putu soli. Drugi vetrocikli prolazili su uz riku kraj nas prema jugu, sa punim jedrima i po dvojicom pedalista koji su ludački radili nogama. Još više šarenih kola sa platnom išlo je prema severu, sa drugačije podešenim jedrima i pedalistima koji su se naginjali daleko da bi održali ravnotežu, dok su se škripava kola klatila na dva točka, sa preostala dva koja su se beskorisno obrtala u vazduhu.
     Prevalili smo šest kilometara za deset minuta i skrenuli sa puta soli na popločanu rampu koja je vodila kroz mnoštvo kuća - ovaj put od belog kamena, ne od ćerpiča - a onda su Alem i drugi muškarac smotali jedro i pedalama poterali vetrocikl veoma sporo kaldrmisanom ulicom koja se pružala između kuća i reke-kanala. Visoke, pramenaste paprati rasle su na obalama kanala između složeno uređenih nasipa, kućica i mnogostrukih dokova za koje su bile privezane ukrašene ploveće kuće. Činilo se da se grad završava tamo gde se kanal širio u rečni put mnogo više nalik na reku nego na veštačku tvorevinu, i ja sam podigao glavu dovoljno da vidim ogromni luk dalekobacača nekoliko stotina metara nizvodno. Kroz zarđali luk i iza njega, mogao sam da vidim samo šumu paprati na rečnim obalama i pustinju na istoku i zapadu. Alem je dovezao vetrocikl na utovarnu rampu od cigala i zaustavio ispod šumarka visokih paprati.
     Bacih pogled na komlog. Manje od dva minuta do Dvaput Tame.
     U tom trenu osetih nalet toplog vazduha i neka senka nas nadlete. Svi se zgurismo dok je letač Paksa nadletao reku na visini manjoj od stotinu metara; aerodinamična stvar u obliku osmice jasno se videla dok je skretala i strmo se uspinjala da bi se obrušila nisko iznad brodova koji su plovili prema severu i jugu kroz luk. Rečni saobraćaj bio je gust ovde, gde se reka širila: vitki trkački čamci sa ekipama od četiri do dvanaest veslača, blistavi energetski čamci koji su ostavljali za sobom svetlucave talase, jedrilice u rasponu od jednoseda do tromih džunki sa četvrtastim jedrima, kanui i čamci na vesla, nekoliko sporih plovećih kuća koje su pućkale protiv struje, pregršt nemih električnih hoverkrafta koji su se kretali unutar oreola mlaza kapljica, pa čak i par splavova koji su me podsetili na moje ranije putovanje sa Aneom i A. Betikom.
     Letač je nisko nadleteo to brodovlje, prošao iznad luka dalekobacača prema jugu, proleteo ispod njega natrag prema severu i nestao u smeru Prevodnice Čajld Lamond.
     "Hodi", reče Alem Mikail dok je presavijao ceradu od tkanine iznad nas i izvlačio kajak. "Moramo da požurimo."
     Najednom osetih nalet toplog vazduha, praćen svežijim lahorom koji je digao prašinu sa rečne obale, vrhovi paprati iznad nas zašuštaše i zatresoše se, a nebo postade ljubičasto, pa onda crno. Pojaviše se zvezde. Pogledah naviše dovoljno dugo da vidim koronu oko jednog meseca i plamteći disk drugog, nižeg satelita koji se pomerao iza prvog.
     Sa severa, duž reke, iz smera linearnog grada kome je pripadala i Prevodnica Čajld Lamond, začu se najavetniji i najtugaljiviji zvuk koji sam ikada čuo: dugo zavijanje, više iz ljudskih grla nego iz sirena, praćeno uzdržanom notom koja je postajala sve dublja i dublja, dok nije zašla u podzvučni opseg. Shvatih da sam čuo stotine - možda hiljade - horni koje su u istom trenu zasvirale sa hiljadama, možda desetinama hiljada ljudskih glasova sjedinjenim u horu.
     Tama oko nas bila je sve dublja. Zvezde su buktale. Disk nižeg meseca bio je nalik na neku veliku kupolu obasjanu iz pozadine, koja preti da se svakog trena sruči na zamračeni svet. Najednom, mnogi brodovi na reci južno i u rečnom kanalu severno počeše da zavijaju sopstvenim sirenama i hornama - bilo je to kakofonijsko zavijanje, ni nalik na harmoniju uvodnog hora - a onda stadoše da ispaljuju rakete i vatromet: raznobojne zvezde, bučni Točkovi Svetog Katarine, crvene padobranske rakete, upletene niti žute, plave, zelene, crvene i bele vatre - Helikoida Spektra? - i bezbroj vazdušnih bombi. Buka i svetlost bile su gotovo neizdržive.
     "Požuri", ponovi Alem, izvukavši kajak iz kola. Iskočih da mu pomognem i skinuh odoru kojom sam bio kamuifliran, pa je bacih pozadi u kola. Sledeći minut protekao je u hitrom nizu usklađenih pokreta dok smo Dem Ria, Dem Loa, Ces Ambre, Bin i ja pomagali Alemu i bezimenom muškarcu da ponesu kajak do ruba reke i spuste ga na površinu. Ušao sam u toplu vodu do kolena, ubacio ranac i flešetni pištolj u mali otvor, pridržao kajak u struji i pogledao dve žene, dvoje mladih i dva muškarca u zalepršanim odorama.
     "Šta će biti sa vama?" upitah. Leđa su me bolela od posledica kamena u bubregu, ali u tom trenutku stezanje u grlu bolnije mi je skretalo pažnju.
     Dem Ria odmahnu glavom. "Nama se neće dogoditi ništa loše, Role Endimione. Ako vlasti Paksa pokušaju da prave probleme, naprosto ćemo nestati u tunelima ispod Pustoši Vahabi sve dok ne dođe vreme da se na drugom mestu pridružimo Spektru." Ona se osmehnu i podesi odoru na ramenu. "Ali obećaj nam jedno, Role Endimione."
     "Sve", rekoh ja. "Ako budem mogao, uradiću to."
     "Ako bude moguće, zamoli Onu Koja Podučava da se sa tobom vrati na Vitus-Grej-Balianus B, među ljude Helikoide Amojetovog Spektra. Mi ćemo pokušati da se ne priklonimo Paksovom hrišćanstvu sve dok ona ne dođe da nam se obrati."
     Klimnuh glavom, zagledan u obrijanu lobanju Bina Ria Dem Loa Alema, crvenu kapuljaču koja je lepetala oko njega na vetru, obraze mršave od hemoterapije, oči blistave više od uzbuđenja nego od odsjaja vatrometa. "Da", rekoh ja. "Ako iole bude moguće, učiniću to."
     Tada me svi dodirnuše - ne da bi se rukovali sa mnom, već samo da bi me dodirnuli, prstima po mom prsluku, mišici, licu ili leđima. Uzvratih im dodirima, okrenuh pramac kajaka u struju i kročih u otvor. Veslo je bilo u nosačima na koritu, gde sam ga i ostavio. Pritegao sam zastor otvora oko sebe kao da me očekuju brzaci, udario šakom po providnom plastičnom poklopcu iznad crvenog 'dugmeta za paniku' koje mi je Anea pokazala, dok sam spuštao pištolj na zastor otvora - ako već ova međuigra nije bila pravi razlog za paniku, nisam bio siguran šta bi moglo da bude - uzeo veslo levom rukom i mahnuo desnom u znak pozdrava. Šest prilika u odorama stopilo se sa senkama ispod paprati dok je kajak izbijao u srednju struju.
     Luk dalekobacača postajao je sve veći. Iznad, prvi mesec počeo je da se pomera iza diska sunca, ali drugi, veći mesec pomerio se tako da je oba zaklonio svojim glomaznim telom. Vatromet i zvuk sirena nastavili su se, čak su postali i žešći. Doveslao sam bliže desnoj obali dok sam se približavao dalekobacaču, pokušavši da ostanem među malim čamcima koji su se kretali nizvodno, ali ne preterano blizu ostalih.
     Ako nameravaju da me presretnu, pomislio sam, učiniće to ovde. Bez razmišljanja, podigao sam flešetni pištolj na zaobljeno korito ispred sebe. Brza struja sada me je zahvatila, tako da sam spustio veslo u njegovo ležište i sačekao da prođem ispod dalekobacača. Nijedan drugi brod ili mali čamac neće biti ispod dalekobacača kada se ovaj bude aktivirao. Iznad mene, luk je bio zakrivljenje crnila naspram zvezdanog neba.
     Iznenada nastade neko silovito komešanje na rečnoj obali nepunih dvadeset metara desno od mene.
     Podigoh pištolj i zagledah se, ne shvatajući šta to vidim ili čujem.
     Dve eksplozije slične probijanju zvučnog zida. Stroboskopski blesci bele svetlosti.
     Novi vatromet? Ne, ovi blesci bili su mnogo jači. Vatra iz energetskog oružja? isuviše svetlo. Isuviše rasuto. Pre nalik na aktiviranje malih plazmi eksploziva.
     Onda videh nešto u treptaju oka, više kao odsev na mrežnjači nego pravu sliku: dve prilike uhvaćene u silovitom zagrljaju, slike obrnute poput negativa drevne fotografije, iznenadni, siloviti pokret, novo probijanje zvučnog zida, beli blesak koji me je zaslepio pre nego što je slika uopšte i registrovana u mom mozgu - šiljci, trnje, dve glave koje udaraju jedna u drugu, mlataranje šest ruku, kiša varnica, ljudsko obličje i nešto veće, zvuk kidanja metala, zvuk nečega što vrišti glasnije od sirena koje su zavijale na reci iza mene. Udarni talas onoga što se dešavalo na obali prosu se rekom i umalo mi ne prevrnu kajak, pa nastavi preko vode kao zavesa belog mlaza kapljica.
     Tada se nađoh ispod luka dalekobacača, nešto blesnu u trenutku vrtoglavice koju sam poznavao od ranije, jarka svetlost okruži me kroz slepilo bleska, i kajak i ja počesmo da padamo.
     Zaista da padamo. Da se tumbamo u prostoru. Deo vode koji je prebačen dalekobacačem zajedno sa mnom obrušio se u kratkotrajnom vodopadu, ali kajak je potom nastavio da pada bez vode, obrćući se, i ja u panici ispustih flešetni pištolj u otvor i zgrabih korito kajaka, zavrtevši ga još jače dok je padao.
     Zatreptah kroz odseve bleska i pokušah da vidim koliko moram da padam, dok je kajak ponirao pramcem i ubrzavao.
     Plavo nebo gore. Oblaci svuda okolo - ogromni oblaci, stratokumulusi koji se dižu hiljadama metara iznad i padaju hiljadama metara ispod, cirusi mnogo kilometara iznad mene, crne gromovne oluje još mnogo kilometara niže.
     Nije postojalo ništa osim neba, a ja sam u njega padao. Ispod mene, kratkotrajni vodopad iz reke raspršio se u džinovske suze vlage, kao da je neko uzeo stotine kofa sa vodom i sručio ih u ponor bez dna.
     Kajak se vrteo i pretio da počne da se premeće. Pomerih se napred u malom kajaku i umalo ne ispadoh, zadržavši se samo zahvaljujući prekrštenim nogama i vezovima malog zastora protiv vlage.
     Zgrabih rub otvora stiskom beznađa, pobelelih zglavaka. Hladan vazduh šibao je i urlao oko mene dok smo kajak i ja ubrzavali, hitajući prema krajnjoj brzini. Hiljade i hiljade metara praznog, otvorenog vazduha ležalo je između mene i tako dalekih oblaka kroz koje su sevale munje. Dvostruko veslo bilo je iščupano iz ležišta, tako da se sada tumbalo u slobodnom padu.
     Uradio sam jedino što sam mogao da uradim u takvim okolnostima. Otvorio sam usta i zavrištao.

11.

     Kenzo Isozaki iskreno je mogao da kaže da se nikada ranije u životu nije plašio. Odgajan kao poslovni samuraj na bujnim ostrvima Fudžija, obučavan je i podučavan od najranijeg detinjstva da prezire strah i svakoga ko ga oseća. Oprez je dopuštao - on je za njega postao nezamenljivo poslovno oruđe - ali strah je bio stran njegovoj prirodi i pažljivo izgrađenoj ličnosti.
     Sve do ovog trenutka.
     Č. Isozaki je ustuknuo dok su se unutrašnja vrata vazdušne komore okretala i otvarala. Šta god ga je čekalo, nalazilo se samo minut ranije na površini bezvazdušnog, zatumbanog asteroida. I nije nosilo svemirsko odelo.
     Isozaki je odlučio da ne ponese oružje u svom malom asteroidskom skakaču: ni on ni brod nisu bili naoružani. U ovom trenutku, dok su kristali leda nadirali u oblacima kao magla iz vazdušne komore koja se otvarala, i dok je neka humanoidna prilika stupala unutra, Kenzo Isozaki se zapitao da li je to bio pametan izbor.
     Humanoidna prilika bila je ljudsko biće... ili makar ljudsko biće svojom pojavom. Osunčana koža, uredno podšišana seda kosa, savršeno skrojeno sivo odelo, sive oči pod trepavicama još opervažene mrazem i beli osmeh.
     "Č. Isozaki", reče savetnik Albedo.
     Isozaki se nakloni. Uspostavio je kontrolu nad lupanjem srca i disanjem, i sada se usredsredio na to da mu glas ostane ravan, lišen tona i emocija. "Ljubazni ste što ste prihvatili moj poziv."
     Albedo prekrsti ruke. Osmeh je ostao na osunčanom, lepom licu, ali Isozakija to nije zavaralo. Mora oko ostrva Fudžija bila su puna ajkula, potomaka DNK recepata i zamrznutih embriona sa ranih Busardovih semebrodova.
     "Poziv?" upita savetnik Albedo zvonkim glasom. "Ili nalog da dođem?"
     Isozakijeva glava ostala je malo pognuta. Ruke su mu mlitavo visile niz bokove. "Nikada nalog, Č..."
     "Mislim da znate moje ime", reče Albedo.
     "Glasine vele da ste vi isti onaj savetnik Albedo koji je savetovao Meinu Gledston pre skoro tri veka, ser", reče vrhovni funkcioner Paks Merkantilusa.
     "Tada sam bio više hologram nego tvar", reče Albedo i spusti ruke. "Ali... ličnost... je ista. I ne treba da me zovete 'ser'."
     Isozaki se blago nakloni.
     Savetnik Albedo stupi dublje u mali skakač. Pređe snažnim prstima preko konzola, ležaja za jednog pilota i ruba njegovog praznog rezervoara za visoku gravitaciju. "Skroman brod za tako moćnu osobu, Č. Isozaki."
     "Mislio sam da je najbolje biti diskretan, savetniče. Smem li tako da vas zovem?"
     Umesto da odgovori, Albedo agresivno stupi bliže funkcioneru. Isozaki se ne trže.
     "Zar ste smatrali da je diskretno pustiti AI virusni telotaks u primitivnu Pacemovu sferu podataka kako bi mogao da potraži čvorišta TehnoSrži?" Albedov glas ispuni kabinu skakača.
     Kenzo Isozaki podiže pogled da bi se susreo sa sivim zurenjem višeg muškarca. "Da, savetniče. Ukoliko Srž i dalje postoji, neodložno je da ja... da Merkantilus... stupi sa njom lično u vezu. Telotaks je programiran da sam sebe uništi ukoliko ga otkriju programi Paksa za zaštitu od virusa, i da se nakalemi samo ako dobije nedvosmislen odgovor Srži."
     Savetnik Albedo se nasmeja. "Vaš AI telotaks bio je otprilike suptilan koliko i metaforično govno u poslovičnoj činiji supe, Isozaki-san."
     Funkcioner Merkantilusa trepnu iznenađeno na taj prostakluk.
     Albedo se spusti na ležaj za ubrzavanje, protegnu i reče: "Sedite, prijatelju. Namučili ste se da biste nas pronašli. Rizikovali ste mučenje, ekskomunikaciju, stvarno pogubljenje i gubitak mesta na parkiralištu za letače u Vatikanu. Pošto hoćete da pričate... Pričajte."
     Privremeno izbačen iz ravnoteže, Isozaki potraži neku drugu površinu na koju bi seo. Spusti se na čisti deo komandne table. Nije voleo nultu gravitaciju, tako da je primitivno unutrašnje polje sila održavalo diferencijal koji je simulirao jednu punu gravitaciju, ali učinak je bio dovoljno nestalan da se Isozaki neprestano nalazi na rubu vrtoglavice. On udahnu i pribra se.
     "Vi služite Vatikanu..." započe.
     Albedo ga smesta prekinu. "Srž ne služi nikome, čoveče Merkantilusa."
     Isozaki još jednom udahnu, pa ponovo započe. "Vaši interesi i interesi Vatikana preklapaju se toliko da TehnoSrž pruža savete i tehnologiju vitalnu za opstanak Paksa..."
     Savetnik Albedo se osmehnu i sačeka.
     Pomislivši: Za ono što ću sada reći, Njegova Svetost predaće me Velikom inkvizitoru. Provešću stotinu života na mašini bola, Isozaki reče: "Neki od nas u Izvršnom veću Pankapitalističkog saveza nezavisnih katoličkih međuzvezdanih trgovinskih organizacija smatramo da interesi saveza i interesi TehnoSrži mogu vrlo lako da imaju više toga zajedničkog nego interesi Srži i Vatikana. Smatramo da bi... ovaj... razmatranje ovih zajedničkih interesa i ciljeva bilo korisno za obe strane."
     Savetnik Albedo pokaza još malo svojih savršenih zuba. Ne reče ništa.
     Opipavajući teksturu konopca omče koju je stavljao sebi oko vrata, Isozaki nastavi: "Tokom skoro tri veka vlasti Crkve i Paksa zvanično su tvrdile da je TehnoSrž uništena prilikom Pada dalekobacača. Milioni onih bliskih vlasti na svetovima širom svemira Paksa znaju za glasine o tome da je Srž preživela..."
     "Glasine o našoj smrti veoma su preuveličane", reče savetnik Albedo. "Pa?"
     "Pa", nastavi Isozaki, "sa potpunim razumevanjem da je ova alijansa između ličnosti Srži i Vatikana bila od obostrane koristi, savetniče, Savez bi voleo da predloži način na koji bi slična alijansa sa našom trgovinskom organizacijom donela brže i opipljivije koristi vašem... ovaj... društvu."
     "Samo vi predložite, Isozaki-san", reče savetnik Albedo, zavalivši se dublje u sedište pilota.
     "Pod jedan", reče Isozaki, čvršćim glasom, "Paks Merkantilus se širi na način kome nijedna religijska organizacija ne može da se nada, koliko god bila hijerarhijski ili sveopšte prihvaćena. Kapitalizam ponovo stiče moć širom Paksa. To je onaj istinski lepak koji drži stotine svetova na okupu.
     Pod dva, Crkva nastavlja svoj beskrajni rat sa Proteranima i buntovnim elementima unutar Paksove sfere uticaja. Paks Merkantilus na sve takve sukobe gleda kao na traćenje energije i dragocenih ljudskih i materijalnih resursa. Još važnije, to TehnoSrž uvlači u ljudske svađe koje niti doprinose interesima Srži, niti približavaju Srž njenim ciljevima.
     Pod tri, dok Crkva i Paks koriste takve tehnologije koje je očigledno razvila Srž, poput Gideonovog pogona i komora za vaskrsavanje, Crkva TehnoSrži ne pripisuje zaslugu za te izume. Štaviše, Crkva i dalje opisuje Srž kao neprijatelja milijardama vernika i predstavlja entitete Srži kao uništena stvorenja koja su bila u savezu sa đavolom. Paks Merkantilus nema potrebu za takvim predrasudama i marifetlucima. Ako bi Srž odabrala da u savezu sa nama nastavi sa skrivanjem, mi bismo poštovali tu politiku, uvek spremni da Srž predstavimo kao vidljivog i cenjenog partnera kada i ako vi to odlučite. U međuvremenu, međutim, Savez bi preduzeo sve što je potrebno da se, sada i za svagda, okonča demonizacija TehnoSrži u istoriji, predanjima i umovima ljudskih bića gde god ona postoje."
     Savetnik Albedo je izgledao zamišljeno. Posle trenutka zurenja kroz prozor u asteroid koji se tamo tumbao, on reče: "Znači, učinićete nas bogatim i cenjenim?"
     Kenzo Isozaki oćuta. Osećao je da se njegova budućnost i ravnoteža moći u ljudskom svemiru klate na oštrici noža. Nije mogao da pronikne u Albeda: kibridov sarkazam mogao je biti i uvod u pregovore.
     "A šta bismo sa Crkvom?" upita Albedo. "Sa više od dva i po veka tihog partnerstva?"
     Isozaki ponovo primora srce da uspori. "Mi ne želimo da prekidamo nijedan odnos sa Crkvom koji se za Srž pokazao kao koristan ili unosan", reče on tiho. "Kao poslovni ljudi, članovi Saveza obučeni su tako da uoče ograničenja svakog međuzvezdanog društva zasnovanog na religiji. Dogma i hijerarhija endemske su za takve strukture... štaviše, takve jesu strukture bilo koje teokratije. Kao poslovni ljudi posvećeni zajedničkom profitu nas samih i naših poslovnih partnera, uviđamo načine na koje bi drugi nivo saradnje Srži i ljudi, koliko god bio tajan i ograničen, trebalo da bude od koristi za obe strane."
     Savetnik Albedo ponovo klimnu glavom. "Isozaki-san, sećate li se kada ste u svojoj privatnoj kancelariji u Torusu naredili svojoj saradnici, Ani Peli Konjani, da se svuče?"
     Isozaki održa neutralni izraz na licu, ali samo krajnjim naporom volje. Činjenica da je Srž uhodila njegovu privatnu kancelariju i snimala svaku transakciju bukvalno mu je ohladila krv.
     "Tada ste pitali", nastavi Albedo, "zbog čega smo pomogli Crkvi da usavrši kruciformu. 'U kom cilju?' mislim da ste rekli. 'Gde je tu korist za Srž?'"
     Isozaki je gledao čoveka u sivom, ali više nego ikada ranije imao je osećaj da je zatvoren u malom asterodiskom skakaču sa kobrom koja se uspravila i raširila kukuljicu.
     "Da li ste ikada imali psa, Isozaki-san?" upita Albedo.
     I dalje razmišljajući o kobrama, funkcioner Merkantilusa mogao je samo da zuri. "Psa?" upita on trenutak kasnije. "Ne. Ne lično. Psi nisu bili prisutni na mom rodnom svetu."
     "A, tako je", reče Albedo i ponovo pokaza bele zube. "Na vašem ostrvu odabrali ste ajkule kao kućne mezimce. Mislim da ste imali malu ajkulu koju ste pokušali da pripitomite kada vam je bilo nekih šest standardnih godina. Nazvali ste je Keigo, ako ne grešim."
     Isozaki u tom trenutku ne bi bio u stanju da progovori ni da mu je život od toga zavisio.
     "A kako ste sprečavali svoju malu ajkulu koja je rasla da vas ne pojede dok ste zajedno plivali u laguni Šioko, Isozaki-san?"
     Posle trenutka upinjanja, Isozaki izusti: "Ogrlicom."
     "Izvinite, kako ste rekli?" Savetnik Albedo se nagnu bliže.
     "Ogrlicom", reče funkcioner. Sitne, savršeno crne tačke poigravale su mu na rubu vidokruga. "Ogrlicom za šokove. Morali smo da nosimo predajnike na dlanovima. Iste uređaje koje su koristili naši ribari."
     "Ah, da", reče Albedo, i dalje sa osmehom. "Ako bi vaše mezimče uradilo nešto nevaljalo, doveli biste ga u red. Običnim dodirom prsta." On pruži ruku i savi šaku kao da u njoj drži nevidljivi predajnik za dlan. Osunčani prst spusti se na nevidljivo dugme.
     Ono što je prošlo kroz telo Kenza Isozakija nije toliko bilo nalik na električni šok, koliko na širenje talasa čiste, ničim ublažene agonije - započevši u grudima, u kruciformi koja mu je bila usađena ispod kože, mesa i kostiju - da bi se raširilo poput telegrafskih signala bola koji su potekli kroz stotine metara vlakana, končića i grupisanih čvorišta tkiva kruciforme što je metastaziralo kroz njegovo telo poput ukorenjenih tumora.
     Isozaki vrisnu u presamiti se od bola. Sruši se na pod skakača.
     "Verujem da su vaši predajnici za dlan staroj Keigo mogli da daju sve jače šokove ako bi postajala agresivnija", razmišljao je glasno savetnik Albedo. "Zar nije bilo tako, Isozaki-san?" Njegovi prsti ponovo kucnuše po praznom vazduhu, kao da podešavaju predajnik.
     Bol se pogorša. Isozaki se izmokri u brodsko odelo, a ispraznio bi i creva da već nisu bila prazna. On pokuša da ponovo vrisne, ali vilice su mu se čvrsto stegle, kao od silovitog tetanusa. Gleđ na njegovim zubima popuca i poče da se odlama. Oseti ukus krvi tamo gde je pregrizao vršak jezika.
     "Na skali od deset, mislim da bi ovo bilo otprilike dva za starog Keiga", reče savetnik Albedo. On ustade i priđe vazdušnoj komori, pa ukuca kombinaciju za otvaranje.
     Koprcajući se na podu, sa telom i mozgom kao beskorisnim dodacima za kruciformu užasavajućeg bola koji mu se širio telom, Isozaki pokuša da vrisne kroz vilicu stegnutu u grču. Oči su mu se kolačile u dupljama. Krv mu je curela iz nosa i ušiju.
     Završivši sa kombinacijom za otvaranje vazdušne komore, savetnik Albedo ponovo kucnu po nevidljivom predajniku na dlanu.
     Bol nestade. Isozaki se ispovraća po pločicama palube. Svaki mišić u telu nasumce mu se trzao dok se činilo da mu nervi šalju lažne signale.
     "Vaš predlog će čuti Tri Elementa TehnoSrži", reče savetnik Albedo formalno. "Predlog će biti krajnje ozbiljno razmotren. U međuvremenu, prijatelju, računamo na vašu diskreciju."
     Isozaki pokuša da se oglasi nekim razgovetnim zvukom, ali mogao je samo da se sklupča i nastavi da povraća na metalnom podu. Na njegov užas, utroba mu u grču pusti vetar u uzastopnom nizu.
     "I više nećete puštati AI virusni teletak ni u čiju sferu podataka, zar ne, Isozaki-san?" Albedo stupi u vazdušnu komoru i zatvori vrata.
     Iza brodskog prozora, rošava stena bezimenog asteroida tumbala se i obrtala u dinamici znanoj samo bogovima matematike haosa.

  Bilo je potrebno samo nekoliko minuta da Radamant Nemes i njenih troje blizanaca dolete padobrodom iz baze Bombasino do sela Prevodnica Čajld Lamond na svetu Vitus-Grej-Balianus B. suvom kao barut, ali putovanje je zakomplikovalo prisustvo tri vojna letača koje je ta nametljiva budala, zapovednik Solznjikov, poslao kao pratnju. Nemes je znala po 'bezbednim' porukama preko uskog snopa između baze i letača da je zapovednik baze poslao svog ađutanta, uobraženog pukovnika Vinaru, da lično preuzme komandu nad ekspedicijom. I više od toga, Nemes je znala da pukovnik neće komandovati ničim - to jest, Vinara će biti toliko zaokupljen holosimulacijama u stvarnom vremenu i porukama preko uskog snopa, da će Solznjikov zapravo komandovati trupama Paksa, a da ne mora ponovo da pokaže svoje lice sa podvaljcima.
     Kada su zalebdeli iznad samog sela - mada se činilo da je 'selo' previše formalni termin za četvorostruki niz kuća od čerpiča koje su se pružale zapadnom obalom reke baš kao i stotine drugih kuća čitavim putem od baze do ovde - letači su ih pristigli i počeli da se spuštaju u spirali dok je Nemes tražila dovoljno veliko i čvrsto mesto za sletanje padobroda.
     Vrata kuća od ćerpiča bila su ofarbana jarkim osnovnim bojama. Ljudi na ulicama nosili su odore istih nijansi. Nemes je znala razlog za ovaj šareniš: pristupila je kako brodskoj memoriji, tako i šifrovanim fajlovima o ljudima Helikoide Spektra u Bombasinu. Podaci su bili zanimljivi samo u tome da su ukazivali na to da će se ti čudnovati ljudi sporo prikloniti krstu, a još sporije podvrgnuti kontroli Paksa. Drugim rečima, da će verovatno pomoći buntovnom detetu, muškarcu i jednorukom androidu da se kriju od vlasti.
     Letači su sleteli na drum na vrhu bedema kraj kanala. Nemes je spustila padobrod u park, delimično uništivši arterski bunar.
     Gajgs se pomeri na sedištu kopilota i diže obrvu.
     "Scila i Brajareus krenuće u formalniju potragu", reče Nemes naglas. "Ti ćeš ostati sa mnom." Primetila je bez gordosti ili taštine da su se klonirani blizanci odavno podvrgli njenom autoritetu, uprkos pretnji smrću koju su joj doneli od Tri Elementa i izvesnosti da će ova biti ispunjena ukoliko ponovo bude pretrpela neuspeh.
     Druga žena i muškarac siđoše niz rampu i prođoše kroz gomilu jarko odevenih ljudi. Vojnici u borbenim oklopima, spuštenih vizira, potrčaše da ih susretnu. Posmatrajući na opštem optičkom kanalu, ne preko uskog snopa ili video kamera, Nemes je prepoznala glas pukovnika Vinare kroz zvučnik njegove kacige. "Gradonačelnik - žena po imenu Ses Gia - odbija da nam dozvoli pretres kuća."
     Nemes je videla prezrivi Brajareusov osmeh u odrazu na uglačanom pukovnikovom viziru. Bilo je to kao da je gledala sopstveni odraz sa nešto snažnijom strukturom kostiju.
     "I vi dozvoljavate toj... gradonačelnici... da vam naređuje?" upita Brajareus.
     Pukovnik Vinara podiže ruku u oklopljenoj rukavici. "Paks priznaje vlasti urođenika sve dok ne postanu... deo Protektorata Paksa."
     Scila reče: "Kazali ste da je doktor Molina ostavila vojnika Paksa kao stražara..."
     Vinara klimnu glavom. Disanje mu se čulo pojačano kroz morfičnu ćilibarsku kacigu. "Tom vojniku nema ni traga ni glasa. Pokušali smo da uspostavimo komunikaciju čim smo napustili Bombasino."
     "Zar taj vojnik nema hirurški usađeni čip-tragač?" upita Scila.
     "Ne, utkan mu je u oklop protiv udara."
     "I?"
     "Pronašli smo oklop u jednom bunaru nekoliko ulica dalje", reče pukovnik Vinara.
     Scilin glas ostao je ravan. "Pretpostavljam da vojnik nije bio u oklopu."
     "Nije", reče pukovnik, "tamo su samo bili oklop i kaciga. U bunaru nije bilo tela."
     "Šteta", reče Scila. Ona poče da se okreće, ali onda se ponovo osvrnu prema pukovniku Paksa. "Samo oklop, kažete. Bez oružja?"
     "Bez." Vinarin glas bio je turoban. "Naredio sam pretragu ulica i ispitivaćemo stanovnike sve dok nam neko ne prizna gde se nalazi kuća u kojoj je doktor Molina uhapsila nedostajućeg člana posade. Onda ćemo je opkoliti i zatražiti od svih unutra da se predaju. Ja sam... ovaj... zatražio od civilnih sudova u Bombasinu da uvaže naš zahtev za izdavanje naloga za pretres."
     Brajareus reče: "Dobar plan, pukovniče. Ako pre izdavanja naloga ne stignu glečeri i ne prekriju selo."
     "Glečeri?" upita pukovnik Vinara.
     "Nema veze", reče Scila. "Ako se slažete, pomoći ćemo vam da pretražite okolne ulice i sačekaćemo da stigne propisno ovlašćenje za pretres svih kuća." Za Nemes je odaslala preko interne frekvencije: Šta sad?
     Ostanite s njim i uradite upravo ono što si ponudila, odasla Nemes. Budite ljubazni i poštujte zakon. Ne želimo da pronađemo Endimiona ili devojčicu sa ovim idiotima u blizini. Gajgs i ja ćemo preći u brzo vreme.
     Srećan lov, odasla Brajareus.
     Gajgs je već čekao u izlaznoj komori padobroda. Nemes reče: "Ja ću preuzeti grad, a ti kreni nizvodno do luka dalekobacača i postaraj se da ništa ne prođe - ni uzvodno ni nizvodno - a da ne proveriš šta je u pitanju. Spusti se fazno da bi poslao poruku, a ja ću periodično da se prebacujem kako bih proverila ima li šta na frekvenciji. Ako pronađeš njega ili devojčicu, pošalji mi signal." Bilo je moguće komunicirati preko zajedničke frekvencije za vreme faznog pomeranja, ali utrošak energije bio je toliko užasavajuće visok - da je bilo beskrajno ekonomičnije prebacivati se u razmacima radi provere zajedničke frekvencije. Čak i signal alarma zahtevao je ekvivalent čitavog godišnjeg energetskog budžeta ovog sveta.
     Gajgs klimnu glavom i njih dvoje se istovremeno fazno premestiše, postaše hromirane skulpture golog muškarca i žene. Ispred komore, vazduh kao da se zgusnuo, a svetlost produbila. Zvuci zamreše. Pokreti se zaustaviše. Ljudske prilike postaše donekle zamućene statue sa vetrom nošenom odorom krutom i zaleđenom nalik na svečanu odeću bronzanih skulptura.
     Nemes nije shvatala fiziku faznog premeštanja. Nije morala da ga shvati da bi ga koristila. Znala je da to nije ni antientropijska ni hiperientropijska manipulacija vremenom - iako je UI budućnosti ovladala obema naizgled čarobnim tehnologijama - niti nekakvo 'ubrzavanje' koje bi izazvalo probijanje zvučnog zida i ključanje temperature vazduha za njima, već da je fazno premeštanje neka vrsta iskoraka u ispražnjena mesta na granici prostora/vremena. "Postaćete - u najboljem smislu reči - pacovi koji trčkaraju u zidovima prostorija vremena", rekao je entitet Srži najodgovorniji za njeno stvaranje.
     Nemes nije bila uvređena tim poređenjem. Znala je za nezamislive količine energije koje su morale da se prebacuju iz Srži kroz Prazninu Koja Spaja njoj i njenim blizancima prilikom faznog premeštanja. Elementi mora da su poštovali čak i sopstvene instrumente kada su toliko energije usmeravali prema njima.
     Dve reflektivne prilike strčaše niz rampu i krenuše različitim smerovima - Gajgs južno prema dalekobacaču, Nemes kraj svojih zaleđenih blizanaca i skulptura vojnika Paksa i građana Spektra, u grad od ćerpiča.
     Bukvalno joj nije trebalo nimalo vremena da pronađe kuću sa lisicama privezanim vojnikom Paksa koji je spavao u spavaćoj sobi sa pogledom na kanal. Prošla je kroz učitane fajlove iz Paksove baze Bombasino kako bi identifikovala usnulog vojnika - Lusijanca po imenu Gerin Poc, starog trideset osam standardnih godina, lenjog alkoholičara lišenog svake inicijative, sa još dve godine službe do penzije, šest raščinjavanja i tri kazne pritvora u dosjeu, i zadacima ograničenim na dužnosti u kasarni i najprostije obaveze u bazi - a onda je fajl obrisala. Vojnik je nije ni najmanje zanimao.
     Proverivši još jednom da bi se uverila da je kuća prazna, Radamant Nemes izišla je iz faznog premeštanja i na trenutak zastala u spavaćoj sobi. Zvuci i pokreti se vratiše: hrkanje vezanog vojnika, kretanje pešaka pločnikom kraj kanala, blagi lahor koji pomera bele zavese, tutnjava udaljenog saobraćaja, pa čak i šuštanje samurajskih oklopa vojnika Paksa koji su trčali kroz obližnje ulice i sokake u beskorisnoj potrazi.
     Dok je stajala iznad vojnika Paksa, Nemes je pružila ruku i kažiprst kao da pokazuje prema čovekovom vratu. Ispod njenog nokta pojavi se igla i prevali deset centimetara do vrata usnulog čoveka, kliznuvši pod kožu i meso sa jedva primetnom kapljicom krvi koja je pokazivala mesto uboda. Vojnik se nije probudio.
     Nemes izvuče iglu i pregleda krv u njoj: opasan nivo C27H45OH - Lusijanci su često trpeli od rizika povišenog holesterola - kao i mali broj trombocita koji je ukazivao na prisustvo imuno-trombocitopenične krvave pege, verovatno izazvane u mlađem uzrastu, kada je vojnik provodio vreme u okruženju sa jakim zračenjem na garnizonskim svetovima, nivo alkohola u krvi od 122 mg/100 ml - vojnik je bio pijan, mada mu je prošlost alkoholičara verovatno dopuštala da najveći deo efekata prikriva - i, voila, prisustvo veštačkog opijata pod nazivom ultramorf pomešanog sa povišenim nivoima kofeina. Nemes se osmehnu. Neko je vojnika opio ultramorfom koji ga je, pomešan sa čajem ili kafom, uspavao - ali to je učinio vodeći računa o tome da se nivoi zadrže ispod opasne, prevelike doze.
     Ona omirisa vazduh. Nemesina sposobnost detektovanja i identifikacije osobenih organskih molekula u vazduhu - to jest, njeno čulo mirisa - bilo je oko tri puta osetljivije od tipičnog gasnog hromatografa i spektrometra mase: drugim rečima, nešto iznad čula mirisa psa sa Stare Zemlje zvanog ptičar. Soba je bila ispunjena osobenim mirisima mnogo ljudi. Neki mirisi bili su stari; nekoliko ih je bilo veoma svežih. Identifikovala je alkoholni smrad lusijanskog vojnika, nekoliko suptilnih, mošusnih ženskih mirisa, molekularni otisak najmanje dva deteta - jednog duboko u pubertetu, drugog mlađeg, ali sa nekim kancerom koji je zahtevao hemoterapiju - i dva odrasla muškarca, od kojih je jedan imao jasni slatkasti otisak izazvan vrstom ishrane na ovoj planeti, dok je drugi istovremeno bio i poznat i stran. Stran zato što je čovek još nosio miris sveta koji Nemes nikada nije posetila, poznat zato što je to bio osobeni ljudski miris koji je smestila u poseban fajl: Rol Endimion, koji je još na sebi nosio miris Stare Zemlje.
     Nemes krenu iz sobe u sobu, ali nije bilo traga onom naročitom mirisu sa kojim se srela četiri godine ranije kod devojčice po imenu Anea, niti aseptičnog androidskog mirisa sluge po imenu A. Betik. Ovde je bio samo Rol Endimion. Ali bio je tu pre samo nekoliko trenutaka.
     Nemes krenu za tragom mirisa do kapka ispod dasaka poda. Iščupavši vrata uprkos mnogostrukim bravama, ona zastade pre nego što je pošla niz lestvice. Odasla informacije na zajedničkoj frekvenciji, ali ne dobi signal kao odgovor od Gajgsa, koji se verovatno fazno premestio. Prošlo je samo devedeset sekundi otkad su sišli iz broda. Nemes se osmehnu. Mogla je da signalizira Gajgsu i da se ovaj stvori ovde pre nego što Rolu Endimionu i ostalima dole u tunelu srce načini deset otkucaja.
     Ali Radamant Nemes je radije želela da sama izmiri stare račune. I dalje sa osmehom, ona skoči u rupu i pade na pod tunela, osam metara niže.
     Tunel je bio osvetljen. Nemes onjuši svež vazduh, razdvojivši adrenalinom zasićen miris Rola Endimiona od drugih ljudskih mirisa. Begunac sa Hiperiona bio je nervozan. I bio je bolestan ili povređen - Nemes je osetila u podlozi miris znoja pomešanog sa ultramorfom. Endimion je svakako bio taj posetilac sa drugog sveta koga je lečila doktor Molina, a neko je upotrebio njemu prepisane sedative na zlosrećnom lusijanskom vojniku.
     Nemes se fazno premesti i potrča tunelom koji je sada bio ispunjen zgusnutom svetlošću. Bez obzira na to koliko su Endimion i njegovi saveznici odmakli pred njom, sada će ih uhvatiti. Nemes bi sa zadovoljstvom odsekla glavu tom problematičnom tipu - a to odrubljivanje glave posmatračima bi izgledalo natprirodno, kao da ga je izvršio nevidljivi dželat - ali trebale su joj informacije od Rola Endimiona. Međutim, nije joj trebao svestan. Najjednostavnije bi bilo da ga otme od prijatelja iz Helikoide Spektra, okruži ga istim fazno pomerenim poljem koje je štitilo Nemes, zavuče mu iglu u mozak da bi ga učinila nepokretnim, vrati ga do padobroda, strpa ga tamo u ležaj za vaskrsavanje, a onda prođe kroz čitavu šaradu sa zahvaljivanjem pukovniku Vinari i zapovedniku Solzjikovu na pomoći. Mogli bi da 'ispitaju' Rola Endimiona kada njihov brod napusti orbitu: Nemes bi zavukla mikrovlakna čoveku u mozak i izvukla RNK i sećanja po volji. Endiomion nikada ne bi došao svesti; kada bi ona i njeni blizanci saznali ono što im treba iz njegovih sećanja, eliminisala bi ga i telo izbacila u svemir. Cilj je bio da se pronađe dete po imenu Anea.
     Najednom, svetla se pogasiše.
     Dok sam fazno premeštena, pomisli Nemes. Nemoguće. Ništa nije moglo da se dogodi tako brzo.
     Ona naglo stade. U tunelu uopšte nije bilo svetla, ničega što bi mogla da pojača. Ona se prebaci na infracrveno, pretraživši prolaz ispred i iza sebe. Prazno. Otvori usta i odasla sonarni vrisak, okrenuvši se brzo da uradi isto i iza sebe. Praznina, ultrazvučni krik odjeknuo je sa oba kraja tunela. Ona podesi polje oko sebe kako bi u oba smera poslala puls dubinskog radara. Tunel je bio prazan, ali dubinski radar registrovao je lavirint sličnih tunela kilometrima u svim pravcima. Trideset metara napred, iza debelih metalnih vrata, nalazila se podzemna garaža sa raznolikim vozilima i ljudskim obličjima.
     I dalje podozriva, Nemes istupi iz fazne premeštenosti na trenutak, da bi videla kako su to svetla mogla da se pogase u mikrosekundi.
     Obličje je bilo neposredno pred njom. Nemes je imala manje od desethiljaditog dela sekunde da se ponovo fazno premesti kada je pesnica sa četiri sečiva tresnu silinom stotinu hiljada maljeva. Ona odlete duž čitavog tunela, kroz rascepljene lestvice, kroz tunelski zid od tvrdog kamena, duboko u samu stenu.
     Svetla ostaše pogašena.

  Za dvadeset standardnih dana koliko je Veliki inkvizitor boravio na Marsu, naučio je da ga mrzi mnogo više nego što je mislio da bi ikada mogao da mrzi sam pakao.
     Planetna peščana oluja simum duvala je svakodnevno dok je bio tamo. Uprkos činjenici da su on i njegova ekipa od dvadeset jednog člana preuzeli guvernerovu palatu na rubu grada Svetog Malahija i uprkos činjenici da je palata teorijski bila hermetički zatvorena poput nekog svemirskog broda Paksa, sa vazduhom koji se filtrirao, čistio i ponovo filtrirao i prozorima od pedeset dva sloja plastike otporne na jake udare, sa ulazima koji su pre podsećali na vazdušne komore nego na vrata, marsovska prašina prodirala je unutra.
     Kada se Džon Domeniko kardinal Mustafa jutrom tuširao, prašina koja se nakupila tokom noći tekla je u crvenim potočićima blata u odvod tuša. Kada je sluga jutrom pomagao Velikom inkvizitoru da obuče mantiju i odoru - a sva odeća čistila se i prala preko noći - u svilenim prevojima već je bilo tragova crvenih zrnaca. Dok je Mustafa doručkovao - sam u guvernerovoj trpezariji - zrnca su mu krckala pod sekutićima. Tokom razgovora i ispitivanja Svete Kancelarije u odjekujućoj velikoj balskoj dvorani palate, Veliki inkvizitor je osećao kako mu se prašina taloži u čakširama, za okovratnikom, u kosi i pod savršeno manikiranim noktima.
     Napolju je to već bilo smešno. Letači i Skorpioni nisu mogli da lete. Svemirska luka radila je samo nekoliko sati dnevno, tokom retkih smirivanja simuma. Parkirana površinska vozila ubrzo su postala humke i nanosi crvenog peska, a čak ni filteri Paksovog kvaliteta nisu mogli da zadrže crvene čestice izvan motora, mašina i modula u čvrstom stanju. Nekoliko drevnih guseničara i fuzionih raketnih šatlova održavalo je dotok i protok hrane i informacija u prestonici, ali kada se sve uzme u obzir, uprava i vojska Paksa na Marsu potpuno su prestali da dejstvuju.
     Petog dana simuma stigao je izveštaj o napadu Palestinaca na baze Paksa na visoravni Tarsis. Major Pijet, guvernerov lakonski zapovednik površinskih snaga, poveo je četu pomešanih vojnika Paksa i teritorijalne garde, u guseničarima i APC-ima pod pratnjom. Upali su u zasedu stotinu klika pre visoravni i samo su se Pijet i polovina njegove komande vratili u Svetog Malahiju.
     Druge nedelje, stigli su izveštaji o palestinskim napadima na desetak garnizonskih postaja na obe polulopte. Izgubljena je svaka veza sa kontigentom Helasa, a stanica na južnom polu javila je radiom Džibrilu da se priprema da se preda snagama napadača.
     Guverner Kler Palo - iz male kancelarije koja je pripadala jednom od njenih ađutanata - posavetovala se sa nadbiskupom Robsonom i Velikim inkvizitorom, pa je podelila taktičko fuziono i plazma naoružanje opsednutim garnizonima. Kardinal Mustafa se saglasio da Džibril bude upotrebljen kao platforma za naoružavanje u borbi protiv Palestinaca, a Južni Pol Jedan spržen je iz orbite. Teritorijalci, Paks, marinci Flote, švajcarska garda i komanda Svete kancelarije usredsredili su se na to da se postaraju da prestonica Svetog Malahije, njena katedrala i guvernerova palata budu bezbedni od napada. U neumoljivoj peščanoj oluji, svaki domorodac koji bi se približio na osam klika od gradskog perimetra, bez primopredajnika koji je delio Paks, bio bi spržen laserom, a telo bi dovukli kasnije. Nekoliko ih je pripadalo palestinskim gerilcima.
     "Simum ne može da traje večno", progunđao je zapovednik Brauning, šef obezbeđenja Svete Kancelarije.
     "Može da traje još tri do četiri standardna meseca", reče major Pijet, čiji je gornji deo trupa bio glomazan od gipsa za opekotine. "Možda i duže."
     Posao Inkvizicije Svete Kancelarije nije napredovao: vojnici milicije koji su otkrili masakr u Arafat-kafijehu ponovo su ispitani pod Istinozborom i uz pomoć neurosondi, ali njihova priča ostala je ista; stručnjaci za sudsku medicinu Svete Kancelarije radili su sa mrtvozornicima u bolnici Svetog Malahija samo da bi potvrdili da nijedan od 362 leša ne može da se vaskrsne - Šrajk je iščupao svaki čvorić i milivlakno njihovih kruciformi; na Pacem je poslat upit sondom sa trenutnim pogonom u vezi sa identitetom žrtava i - što je bilo još važnije - sa prirodom operacija Opus Dei na Marsu i razlozima za postojanje savremene svemirske luke, ali kada se sonda vratila posle četrnaest lokalnih dana, donela je samo identifikacione podatke ubijenih, bez ikakvog objašnjenja njihove povezanosti sa Opus Dei ili razlozima za poslovanje te organizacije na Marsu.
     Posle petnaest dana peščane oluje, izveštaja o nastavljenim palestinskim napadima na konvoje i garnizone, i dugih dana ispitivanja i češljanja informacija koji nisu vodili nikuda, Veliki inkvizitor je bio zadovoljan kada je čuo poziv kapetana Volmaka sa Džibrila preko bezbednog uskog snopa sa vešću da je došlo do hitne stvari koja zahteva što brži povratak Velikog inkvizitora i njegove svite na orbitu.

Džibril je bio jedan od najnovijih zvezdanih brodova arhanđela i kardinalu Mustafi je izgledao funkcionalno i smrtonosno dok su njihovi padobrodovi prevaljivali nekoliko poslednjih kilometara do mesta sastanka. Veliki inkvizitor znao je malo toga o ratnim brodovima Paksa, ali čak je i on mogao da vidi da je kapetan Volmak morfovao zvezdani brod tako da bude spreman za bitku: razni nosači i senzori uvučeni su pod kožu broda, ispupčenje Gideonovog pogona dobilo je oklop za odbijanje lasera, a različiti portali za oružje bili su spremni za akciju. Iza arhanđela, okretao se Mars - prašinom zaogrnut disk boje sasušene krvi. Kardinal Mustafa se nadao da će ovo biti njegov poslednji pogled na to mesto.
     Otac Farel je napomenuo da se svih osam bakljoborodova udarne jedinice u sistemu Marsa nalazi na udaljenosti od pet stotina klika od Džibrila - tesna, defanzivna grupacija po merilima svemirskih putovanja - i Veliki inkvizitor je shvatio da se sprema nešto ozbiljno.
     Mustafin padobrod prvi je pristao i Volmak ih je sačekao u predvorju vazdušne komore. Unutrašnje polje sila davalo im je gravitaciju.
     "Izvinjavam se zbog remećenja vaše Inkvizicije, Ekselencijo..." započe kapetan.
     "Pustite to", reče kardinal Mustafa, otresajući pesak sa prevoja odore. "Šta je to toliko važno, kapetane?"
     Volmak trepnu kada se svita pojavila iz vazdušne komore iza Velikog inkvizitora: otac Farel, naravno, praćen zapovednikom obezbeđenja Brauningom, uz tri ađutanta Svete Kancelarije, narednika marinaca Nel Kasner, kapelana za vaskrsavanje biskupa Erdla i majora Pijeta, bivšeg zapovednika površinskih snaga koga je kardinal Mustafa izuzeo iz službe kod guvernerke Palo.
     Veliki inkvizitor vide da kapetan okleva. "Možete slobodno da govorite, kapetane. Svi u ovoj grupi prošli su proveru Svete Kancelarije."
     Volmak klimnu glavom. "Ekselencijo, pronašli smo brod."
     Kardinal Mustafa mora da se zapiljio u njega sa nerazumevanjem.
     "Teški teretni brod koji mora da je napustio Marsovu orbitu na dan masakra, Ekselencijo", nastavi kapetan. "Znali smo da su njihovi brodovi tog dana imali sastanak sa nekim brodom."
     "Da", reče Veliki inkvizitor, "ali pretpostavljali smo da je on odavno otišao - da se prebacio u zvezdani sistem koji mu je bio cilj."
     "Da, ser", reče Volmak, "ali za slučaj da, ma koliko neverovatno bilo, brod nikada nije ubrzao u C-plus, naredio sam padobrodovima da pretraže sistem. Pronašli smo teretnjak u pojasu asteroida."
     "Je li to bilo njegovo odredište?" upita Mustafa.
     Kapetan je odmahivao glavom. "Mislim da nije, Ekselencijo. Teretnjak je hladan i mrtav. Tumba se. Naši instrumenti ne registruju nikakav život na palubi, nema aktiviranih sistema... čak ni fuzionog pogona."
     "Ali to jeste zvezdani teretnjak?" upita otac Farel.
     Kapetan Volmak se okrenu visokom, mršavom muškarcu. "Da, oče. H.H.M.S. Sajgon Maru. Teretnjak kapaciteta tri miliona tona za rudu i rasuti teret, koji je bio u službi još od vremena Hegemonije."
     "Merkantilus", reče tiho Veliki inkvizitor.
     Volmak je izgledao smrknuto. "Prvobitno, Ekselencijo. Ali naši podaci pokazuju da je Sajgon Maru izbačen iz flote Merkantilusa i pretvoren u staro gvožđe pre osam standardnih godina."
     Kardinal Mustafa i otac Farel se zgledaše.
     "Jeste li se već ukrcali na brod, kapetane?" upita zapovednik Brauning.
     "Ne", reče Volmak. "Zbog političkih implikacija, mislio sam da je najbolje da Njegova Ekselencija bude ovde da odobri takvu pretragu."
     "Vrlo dobro", reče Veliki inkvizitor.
     "Takođe", reče kapetan Volmak, "želeo sam da se najpre ukrca puni sastav marinaca i vojnika švajcarske garde."
     "Zbog čega, ser?" upita major Pijet. Uniforma mu je izgledala glomazno preko gipsa za opekotine.
     "Nešto nije u redu", reče kapetan, pogledavši majora, pa Velikog inkvizitora. "Nešto stvarno nije u redu."