Den Braun – Da Vinčijev kod
izdanje Solaris, Novi Sad, 2004
PRIKAZ

„Sa krajem milenijuma završio se je 20 vekova dug period Ribe, doba u kome su više sile govorile čoveku kako da se ponaša i nastupilo je doba Vodolije, kada će čovek saznati istinu i početi da misli svojim glavom (str.238),“ kaže Den Braun u svom najnovijem megaseleru pod nazivom „Da Vinčijev kod“, koji, zbog svoje povezanosti sa Rimokatoličkom crkvom, ovih dana pokreće mnoge polemike u celom svetu. Knjiga je pisana u uobičajenom maniru kriminalističkih trilera sa težnjom da se u priču uglave elementi religiozne mistike; idealna da se po njoj snimi visokobudžetni holivudski megahit, potencijalni kandidat za nagradu akademije. Pripovedač se vezuje se za svetski poznata imena, mesta, udruženja, mitove i umetničke predmete, pa je na taj način lako svarljiv i opšteprihvaćen u širokim slojevima srednje klase.
Tajno masonsko društvo Sionski Priorat, čiji su Veliki majstori svojevremeno između ostalih bili i čuveni Leonardo Da Vinči i Isak Njutn, vekovima krije „istinu“ o Svetom Gralu (ili Sangrealu), vrši erotske obrede Hieros Gamos i čuva navodnu kraljevsku lozu Isusa i Marije Magdaline od nasrtaja Crkve. Pisac tvrdi da Sangreal nije ono što svi smatraju, putir iz kojeg je Hristos pio na Poslednjoj večeri, već se sastoji od navodno originalnih dokumenata i gnostičkih jevađelja koje je Crkva svesno sakrila od vernih, jer se u njima nalazi prava istina, za razliku od one koju otkriva zvanično četvorojevanđelje. Pored toga Sangreal obuhvata i tajnu o očuvanju relikvija Marije Magdaline, kao i njenih živih potomaka kraljevskog porekla, koji imaju „dokaze o legalnim pretenzijama njene porodice na vlast (str.228).“ Članovi Sionskog Priorata su zbog svega toga na udaru raznih avanturističkih lovaca na relikvije, koji smatraju da uz pomoć Svetog Grala mogu da steknu nadprirodnu moć, a na tragu im je i militantne Rimokatoličke sekte Opus Dei, koja namerava da uništi dokaze koji „ugrožavaju Crkvu“. Često se u tim svojim namerama jedni poslužuju ili udružuju sa drugima, a prikriveno i aktivno učestvuju i snage državne bezbednosti.
Kroz takav lavirint isprepletanih interesa vešto se provlače dva glavna junaka. Sredovečni Amerikanac, Harvardski profesor religijske simbologije Robert Langdon je istaknuti naučni istraživač tajne o Sangrealu, a mlada Francuskinja Sofi Nevo sa kriptografskog odeljenja Sudske policije unuka je poslednjeg Velikog majstora priorata Žaka Sonijera, kustosa u čuvenom Luvru. Ova dva slučajna partnera, koje povezuje tragična smrt kustosa Sonijera, pokušavaju da dostignu svoje ciljeve, pronađu tajnu Sangreala i razjasne neke nedoumice iz svoje prošlosti. Na tom zamršenom i teškom putu, na kojem stalno nailaze na nove prepreke, pomažu im zagonetke koje im pred smrt ostavlja kustos, nebi li na taj način sačuvao tajnu od iščeznuća. Pisac veoma često i na najzanimljivijim mestima ostavlja čitaoca, prenoseći ga na druge događaje koji se kasnije povezuju sa okosnicom priče. Premda je sama rečenica i stil pripovedača sasvim prosečna, a ponuđeni prevod u ovom izdanju „operisan“ od crkvene frazeologije, ovakvi brzi prelazi roman čine vrlo zanimljivim i dinamičnim.
Tako je barem u prvoj polovini knjige, nakon čega pisac prelazi na deo u kojem na 30-ak strana pokušava da od svog romana napravi senzaciju. U tom delu knjige, tačnije od glave 55 do 63, on kroz razgovor koji par glavnih junaka vode sa britanskim kraljevskim istoričarem Ser Li Tibingom, otkriva suštinu tajnog učenja Sionskog priorata. Da bi od čitaoca iznudio priznanje o istinitosti ove teorije crkvene zavere, pisac koristi metodu „good cop – bad cop (dobar policajac - loš policajac),“ koji u liku Li Tibinga (koji oštro napada) i Roberta Langdona (koji odbacuje ili „teško prihvata“ tvrdnje) neukoj Sofi Nevo otkrivaju tobož velike i važne činjenice, koje je Crkva vekovima („od samog početka“) skrivala od javnosti, i koje bi ako se otkriju, dovele do njene propasti. Ne ulazeći detaljno u definisanje suštine i prirode Crkve, koja piscu očigledno nije jasna, primećujemo da kada kaže „Crkva“ misli pri tome isključivo na Rimokatoličku a ne na Pravoslavnu hrišćansku Crkvu, koju kao takvu u svom romanu ne spominje. Međutim, s obzirom na podudarnost učenja u određenim delovima, naročito u istoriji ranog perioda Crkve o kome se uglavnom ovde i govori, nalazimo već na prvi pogled (ali ne i po prvi put u istoriji) neutemeljeno izložene činjenice. Ovakvav pokušaj adaptacije crkvene istorije trpi dosta zbog svoje neoriginalnosti, ali će dobro upućeni čitalac lako u takvim konstrukcijama otkriti nedostatke.
Car Konstantin Veliki tako nije „325-te godine ujedinio Rim pod jednom religijom – Hrišćanstvom,“ kako pisac navodi, jer Rim i nije bio razjedinjen, već su neki upravitelji brutalno progonili hrišćane. Zato Konstantin već 313-te objavljuje čuveni Milanski edikt, po kojem je Hrišćanstvo proglašeno ravnopravnim sa ostalim mnogobožačkim religijama i progoni hrišćana zabranjeni. Sam Konstantin pak, veliki car i državnik, zvanično ostaje paganin radi mira u carstvu, a tajno hrišćanin, kršten tek pred kraj života svojom voljom, a ne „kada je bio suviše slab da bi se usprotivio (str.207),“ kao da je u to vreme iko mogao da učini nasilni čin nad Rimskim carem. Kada govori o tome da „Biblija nije stigla faksom s neba, već da je tvorevina čoveka,“ pripovedač vešto koristi igru reči radi koje izostavlja da kaže, da su i Gnostička jevanđelja kojih se u tajnom učenju pridržava, takođe tvorevina čoveka, te da su od Svetih Otaca odbačena zato što su nenadahnuta i jeretička, a ne zato što predstavljaju neku „opasnost“ za Crkvu. Ta učenja Crkva nije skrivala od vernih, već ih je jednostavno odbacivala kao pogrešna i pogubna. Kako u prvim vekovima tako i u potonjim bilo je javnih pristalica takvih učenja, koje Crkva nije brutalno progonila, već im je na saborima davala priliku da shvate i prihvate Pravoslavno hrišćansko učenje ili ih je isključivala iz crkvene zajednice. Tako na pomenutom prvom saboru u Nikeji 325-te godine Isus nije, kako kaže, „proglašen za Sina Božjeg,“ već je svrgnut jeretik Arije sa svojim pristalicama, koji su poricali Isusovo Božanstvo. Do 325-te goine su Isusa kao Sina Božjeg i Boga osim Apostola, poštovali i hiljade hrišćanskih mučenika i mučenica, koji su za tu veru nepokolebivo postradali mučeni od neznabožnih careva u prva tri veka; teško je verovati da bi stradali za običnog čoveka kakvim ga pisac predstavlja. Uostalom, u piščevu tvrdnju da su iz Jevađelja izbačene Hristove ljudske odlike može da poveruje samo onaj ko Sveto Pismo nikada nije pročitao; naprotiv, tek u četvrtom, Jovanovom Jevanđelju, jasnije se nazire Hristovo Božanstvo. Takođe saborska odluka da „sledbenici Hrista mogu da se iskupe jedino preko Rimske katoličke crkve“ ne može da postoji ni zbog same svoje prirode, a ni zato što se pojam Rimokatoličke crkve pojavljuje tek nakon velike šizme u 11-om veku.
Tek na 217 strani se otkriva da pisac ne pravi razliku između žene grešnice tj. Marije koja je Isusa pomazala mirom iz suda od alavastra, i Marije Magdaline (iz grada Magdale), koja je od Isusa isceljena kao besomučna, a kasnije je bila njegova sledbenica zajedno sa ostalim ženama mironosicama. Jevrejski zakoni su bili naročito strogi prema bludnicama i nalagali su smrtnu kaznu kamenovanjem, tako da je apsolutno nemoguće da je u to vreme žena takvog morala mogla da „preživi“ stroge zakone. Potpuno je nesuvisla i primedba pisca da je Marija Magdalina „odbačena i oklevetana od strane Crkve kao bludnica“, pošto se i dan danas u Crkvi, i to nekoliko puta godišnje, slavi kao svetiteljka, a posvećeni su joj i mnogi hramovi i manastiri širom hrišćanskog sveta. Kada dalje, na strani 218 pripovedač kaže da je kod Jevreja postojala zabrana da ostanu neženjeni, zaboravlja na ranije „najpoznatije jevrejske neženje“ poput proroka Ilije, ili Jovana Krstitelja, koji su zbog svog devstvenog života bili baš od Jevreja vrlo poštovani. Pri svemu tome i „dobar i loš policajac“, koji su navodno veliki poštovaoci „ženskog principa“, neženje su, iako obojica u već poodmaklim godinama. Tek kada na 228 strani izjavljuje da je „osnovna katolička doktrina da Mesija nije opštio sa ženama“, pisac se potpuno otkriva u svojoj nameri, jer celu konstrukciju stvara nebi li pripisao Crkvi „učenje o muškom šovinizmu i zatiranju žena.“ Potpuno je bespredmetno o ovome i diskutovati, jer je i ne tako davno Skorceze pokušao da slično mišljenje imputira u svom degutantnom filmu na ovu tematiku. A s obzirom da je nebrojano dela već napisano od strane Otaca Crkve, koja upravo govore o svetosti i uzvišenosti braka i žene u Hrišćanstvu, ovom prilikom ne priliči na dugo raspredati i dokazivati suprotno. Valja se samo podsetiti da je Isusova Sveta Majka, Bogorodica Marija, u Hrišćanstvu kao žena najpoštovanija osoba nakon Boga, „časnija od heruvima i neuporedivo slavnija od serafima,“ a sa njom su poštovane i druge bezbrojne svete žene i majke.
Posebno je apsurdna namera pisca da čuvenu Da Vinčijevu sliku „Tajna večera“ postavi kao neprikosnoveni autoritet, dogmu i jedinog svedoka onoga što se dogodilo na poslednjoj Hristovoj večeri u gornjoj sobi u Jerusalimu. Kao da to delo, koje uostalom Pravoslavna Crkva ne poštuje kao ikoničku predstavu, nije nastalo vekovima nakon istorijskog događaja koji opisuje, a samom se Leonardu pripisuje da je maltene bio tu prisutan. Pri svemu tome ostale stvari što se tiče slike ostaju potpuno nebitne, i broj čaša na stolu, i broj ruku i položaj tela. Uostalom, sugerišući na strani 217 da je „naše predubeđenje u vezi sa ovom slikom toliko jako, da pobeđuje naše oči“, pisac nudi ključ za svoje protivpredubeđenje, kojim takođe pobeđuje oči čitalaca, ako je to za ovu sliku uopšte i važno. Zbog konačne nemogućnosti da jačim argumentima priču preokrene u svoju korist, pripovedač u maniru „dobrog policajca“ zaključuje: „Na posletku, u koju stranu priče verujete stvar je vere i ličnog istraživanja,“ ili, u nemogućnosti da jednu veru ruši, on svoju drugu veru postavlja kao alternativu.
Kraj romana delimično razotkriva „tajnu Sangreala,“ pri čemu je potpuno nejasno zašto cilj tog „dragocenog učenja“ nije da se potpuno otkrije, kada je već tako spasonosno, već ostaje sakriveno do u nedogled. Izgovor progona je u 21-vom veku sasvim nerazuman, jer Rimokatolička crkva (o kojoj pisac govori) nema više onu inkvizitorsku moć kakvu je imala u srednjem veku, a i svako saznanje i informaciju je moguće lako, brzo i neometano (čak i nekažnjeno) podeliti sa celim svetom – putem masmedija i interneta. Protiv ovakvog delimičnog ili potpunog otkrivanja „denbraunovske istine“ Crkva se ne bori grčevito; niti spaljuje knjige i pisca na lomači (prava Crkva to nikada i nije činila!), niti strahuje od svoje propasti, jer je ne samo senzacionalistički romani, nego „ni vrata pakla neće nadvladati,“ kako obećava Hristos i kako se do danas ispunjava. Ovaj prikaz je samo na uvid vernim Hrišćanima i svima ostalima koji zdravorazumski razmišljaju o pročitanom, da istorija prvih vekova Hrišćanstva nije nastala ni u srednjem ni u 21-vom veku, i da je ne pišu ni Da Vinči ni Den Braun. Ona je počela istinskim primanjem tela Sina Božjeg i Njegovim rođenjem od žene, i kasnije vekovima ispisivana mučeničkom krvlju svetitelja. Tako nam je Bog jedinstveno pokazao da je časno ali i teško biti čovek, i čime je ljudsko, i žensko i muško dostojanstvo podigao na stepen božanstva. Mučenici pak i hrišćanski svetitelji, koji su tu veru nepokolebivo svedočili pred neznabošcima denbraunovskog tipa, bili su i tada optuživani za obmanjivanje naroda i nepoštovanje „njihove“ istine.

Preuzeto sa www.glas-juga.com

zasto donose zakljucke na osnovu Da Vincijeve tajne vecere to je samo njegova umetnicka imaginacija.

U knjizi se tumace jos neke njegove slike,ne samo Tajna vecera, na slican nacin, ali umetnost je bas pogodna za objasnjavanje necega u sta nismo sigurni jer daje svakome mogucnost da je svaka individua razume na svoj nacin, pa jos ako neko ume lepo da namece svoje misljenje...

dobar triler...veze nema sa istorijom  btw..jer sam vam ja rekao da mi je 5 koleno od pradedine babe bila sluzavka na francuskom dvoru i veruje se da je rodila sina koji je bio Milos Obrenovic 

Knjiga je fantasticna. Istovremeno tece krimi radnja i postavljanje nekih vaznih pitanja koja bas i ne spadaju u zanr beletristike. Naravno tamo gde ima vatre ima i dima samo sto ipak to nije prava knjiga za takva pitanja, vec knjiga za uzivanje. Ja verijem u jednog istinskog Boga, upravo onog koji je, pomenut u starom i novom zavetu i u tome nemoze nista da me omete. Verujem i u sina njegovog Isusa, i one poruke koje je preneo. A to da li je Isus bio ozenjen ili ne to mi ne znaci puno u mojoj veri, jer ja ne verujem zbog njega vec zbog sebe. Ni stavovi crkava ni onih koji ih napadaju mi nisu dragi.
Kako moze biti svetac onaj koji je ubio svog bliznjeg, jel samo zato sto je napravio veliku crkvu....
I sta znaci jevanjdjelja nadahnuta svetim duhom, ko to moze da oceni, covek.... pa meni i jedan moj drugar kada potegne malo vutrice zna svasta fino da prica....
Prvi ce goreti oni koji cine zlo u ime Hristovo, jer je on svojim primerom drugacije pokazao.... hriscanstvo nije religija punih stomaka, i velelepnih gradjevina, vec ljubavi i ideje...
ma nemogu vise uvek me iznerviraju i jedni i drugi pametnjakovici....

najjaca je fora sa onim sudom i mitom o njemu, koji ustvari nije postojao... odgledao sam sve dokumentarce... a najbolji komentar u jednom dokumentarcu od istroricara umestnosti je da je da vinci u svakoj slici video osobu takvu kakva jeste i u skladu sa tim vremenom u kom je ziveo ih je doziveo. okrenute glave su ustvari samo sitni detalji u obliku slova. da vinci je bio entuzijasta koji je svoje stvaralasto doveo do vrhunca i to na vise polja.

Čuo sam da u Vatikanu postoji prostorija u kojoj je čak i Papi zabranjen ulaz. A onaj ko prospe tajnu odatle. . . Ode glava, rođače!

Ljudi procitajte prvo :

Sveta krv sveti gral, Mesijansko zavestanje i ostale knjige istih autora - e onda ce te shvatiti kako se na reciklazi i plagijatorstvu prave pare. Knjiga je dobra fikcija i nista vise - izvrce cinjenice i hipoteze na kojima su ozbiljni istoricari radili godinama.

Na kraju krajeva kakve veze ima da li je Hrist bio ozenjen ili i ne i da li je imao decu ili ne. Valjda je bitno to sta je radio u smislu spiritualnog prosvetljenja ljudi pre i posle svoje smrti.

A ovom sto je ostavio onaj tkzv zvanican stav pravoslavne crkve: prevrce mi se stomak kada citam te baljezgarije. "Crkva nije progonila neistomisljenike nego ih je ubedjivala" - sacuvaj me Boze takvog ubedjivanja, radije bi skocio u bezdan nego da me hriscanka crkva u nesto prijateljski 'ubedjuje'. I pre nego sto bilo ko osudjuje jevandjelja po Tomi i ostale tkzv gnosticke spise - neka ih bar prvo procita i iskreno proba da u srcu oseti da li su istina ili laz.

Preporucio bih zanimljiv film 'Stigmata' sa Radetom Sherbedzijom - na istu temu.

Film nisam gledala, ali knjiga ne sme da se uzima "za ozbiljno" jer je puna istorijskih netachnosti, a da ne pominjem ozbiljno ignorisanje odredjenih istorijskih chinjenica ili tumachenja istih u skladu sa poentom koju je pisac hteo da prezentuje. Samo da podsetim one koji su chitali: pisac sve vreme pricha o katolichkoj crkvi navracajuci se na IV vek i Prvi Vaseljenski sabor... a svaka iole informisana osoba zna da katolichka crkva kao takva, nije ni postojala u to vreme. Ovakvih "nepravilnosti" ima posvuda u knjizi. Osim toga, pretpostavka da je u liku Sv. Jovana ustvari predstavljen lik Marije Magdalene... pa zaboga, radi se o periodu Renesanse kada se ponovo otkrivaju (i pochinju oponashati) grchka i rimska umetnost i samim tim "u modu" ulaze i idealizovani portreti. Likovi mladih mushkaraca sa izrazito feminiziranim crtama lica nisu nishta neuobichajeno u renesansnoj umetnosti, naprotiv! U svakom sluchaju, ova knjiga se moze  kategorisati samo kao dobar triler, i nishta vishe... Ima mnogo boljih knjiga na ovu temu.

Dobar film.....