Isto to pitanje moze da se postavi i Hrvatskoj povodom agresije na Bosnu? Zar se domovinski rat ne vodi u domovini?
Ni u jednoj rezoluciji SB neces naci da je JNA izvrsila agresiju na Hrvatsku jer je to cinjenicno neodrzivo. U tom period je i dalje postojala Jugoslaviji, a JNA je bila zvanicna vojske te drzave. Agresija na sopstvenu drzavu je de jure nemoguca. Sta vise, JNA je prema ustavu imala obavezu da ugusi separatizam. Nakon priznavanja otcepljenih drzava JNA se povlacila.

Izvinjaam se sto je text na engleskom al nisam nasao na Srpskom:
Massacre in the village of Ledici, in the foothills of Treskavica mountain
Neighbors Murderers
Milun Tesanovic, a 16-months-old baby, was one of the victims of the massacre. Milun was killed in the arms of his uncle. Surviving residents of Ledici had to pay $1,000 to find out the location of the grave in which their murdered relatives were buried

by Danijel KOVACEVIC

Reporter, Banja Luka, Srpska, B-H, November 21, 2001
A lot has been written about the most recent war in Bosnia-Hercegovina. However, no one was able to explain, even less understand the way in which certain crimes were committed, crimes in which whole families were murdered. Very frequently the murderers were exactly first door neighbors. Before he war, relations between neighbors were usually good, there was mutual respect, assistance. However, after the start of the war...

Precisely that happened in the village of Ledici in the foothills of the Treskavica Mountain. Ledici was a Serb village surrounded by several Bosniak villages. Before the war this village had about 60 households. Less than a half of residents survived the war... Those who managed to escape in front of their former neighbors today live in Tnovo, Pale, Serb Sarajevo. They claim that their relations with their neighbors were good before the war. They assisted each other, celebrated together...

Attack: Ledici went through a boom period in the eighties, just before the war, when the village started to grow quickly. Old family homes were reconstructed, new homes were built. Life was good and there were no problems with neighboring villages, according to the survivors. When clashes in Sarajevo started, a verbal agreement was made with the neighboring Bosniak villages to leave each other alone and continue as before. Residents of Ledici dearly paid for their trust. On July 4 1992, Bosniaks from the neighboring villages of Dujmovici, Ostojici, Dejcici, and Gaj attacked Ledici.

"The attack was horrible. We were outnumbered by far. They had some sort of trucks; they mounted heavy machine guns on those trucks; it was sort of as an armored vehicle. We were totally unprepared; some people had hunting rifles, there was a handgun or two...," Stojan Vasic, one of the survivors, recalls. He is middle aged with hollow cheeks and a sad stare. His hands shakes as he tries to light a cigarette, and his voice betrays pride mixed with bitterness while he adds that that evening they managed to repel the attackers and that no one was killed.

Several days after the attack on Ledici, two women from the neighboring village came and told them that five trucks full of HOS [neo-Nazi Croat militia] soldiers had arrived and that they were getting ready to attack the village again (they had allegedly already killed everyone in the nearby Serb village of Uncani and burnt the village to the ground). After hearing this, residents of Ledici decided to try to break through to the Serb-held territory. They split into two groups. The first group was supposed to head over Treskavica towards Kalinovic, while the other group went over the Igman mountain towards Vojkovici.

Ten members of the Tesanovic family, three Vasics, three Kenjics, Sekulics (21 all-together) headed over the Treskavica mountain at dawn. They managed to reach the peak of the mountain and then the shots rang out... They fell into a trap. Eight of them managed to get away, twelve-years-old Dragan Vasic was seriously wounded, while the others were murdered in the most monstrous way. The victims of the massacre included four men, four women, and four children, the youngest of which, Milun Tesanovic, was a 16-months-old baby killed in the arms of his uncle. Out of the 12 victims, eight were members of the Tesanovic family. Little Milun was killed by a shot fired in the back of his head. After the massacre, the executors "verified" that the victims were dead by firing another bullet into their heads, and then they pushed the bodies down the slope, leaving them to the wild animals. Interestingly, the victims knew their executors - they were neighbors.

Rada Cvijetic, Milun's aunt: "What did the baby do to them... what did he do to anyone..." She wipes off tears and stares into the skies, as if expecting an answer. "The same people who were welcomed and fed by my grandmother a thousand times did that..."

Twelve-years-old Dragan Vasic was seriously wounded. He was saved by a Bosniak man, whom Dragan knows as Dedo [uncle]. Dragan was taken to the village of Lukavac. Dedo said that no one was allowed to touch Dragan and that he was going to turn him over to UNPROFOR or his parents. It is interesting that during his stay in Lukavac Dragan was renamed Adnan, supposedly so that other, Bosniak, children wouldn't pick on him.

Massacre: When they heard what had happened in Ledici, the second group, 42 of them, immediately headed over Igman towards Vojkovici. Fortunately, they made it through unharmed. After that, only 13 persons, Serbs, mostly elderly women, remained in the village; one of the persons left behind was Stojan Vasic, with wife and three children. Realizing that they had no chance of surviving in the village, Vasic escaped with his family into the forest, where they lived in a tent. "I slept in the forest with my family... we did not dare go to the village... the others slept in the village. We lived in a tent in the forest on a hill above Ledici. I went to the village to get flour; we survived somehow... it is fortunate that it was summer because of children... it can be very cold here at night."

In the meantime, Army of Bosnia-Hercegovina units under the command of Ethem Godinjak entered Ledici and killed everyone they encountered in the village, mostly elderly women. The victims included: Rade Mijovcic (70), Savka Vasic (78), Tankosava Mijovcic (70), Ljubica Vasic (84), Ikonija Vasic (92), Zoran Vasic (71), and Milka Vasic (56). Most of the victims were beheaded, while Savka Vasic had her throat cut on her doorstep.

Camp: Stojan Vasic was captured with his family in the forest after somewhat more than a month of life in a tent. He was taken to the village of Dejcici, to an improvised camp set up in the local school. The camp held more than 150 prisoners, including women and children. Vasic found in the camp Milenko Mijovcic, another resident of Ledici. "First 19 days we were all together, and then, after the fall of Trnovo, they separated us from the women and children," Vasic recalls. "Milenko was beaten to death... he was dying for two days in my arms, I tried to close his wounds with my hands... they beat us with whatever they could lay their hands on - metal cords, rubber batons, boots... boots were the worst... only those who did not want to did not get a chance to beat us... it was horrible; you hear 'get out of my way, let me in' and as soon as you see the door open you start shaking, you know what is going to happen... then they forced us to beat each other. Although I wasn't beaten by the locals, the guys I know; but when the others came, from Crna Rijeka and Kijevo... whatever, I knew all of them..." Stojan's voice trembles while he talks about the conditions in the camp. "They wouldn't let us out, to a toilet. We had to urinate and defecate in a bucket that was kept in the cell... there was no water, no food. Every day, we would get four spoonfuls. You try to survive on that. Look at the kid, my girl, here," he points towards his daughter, who was with him in the camp, and we spot a tear in his eye for the first time, "she cried, screamed, 'daddy, I'm hungry'. She was hungry, she was two at the time; and the guard says 'shut her up or I'll kill her'... And, what could I do, I put a blanket in her mouth to muffle her cries..."

Vasic spent 60 days in the camp. He was exchanged together with his family. "A neighbor helped us out. He immediately told me to be patient until September and that he was going to let us go, exchange or no exchange." Vasic shrugs his shoulders and repeats: "What is there to say... no one can explain that. I now only live for my kids, and that is also not easy. We survive somehow on $40 a month, I work for Oslobodjenje, but that's not enough. Look, they cut our electricity off, I can't pay; they say I owe $200; how can I pay? I told them that my kids can live without electricity, but cannot survive without food." After our question whether they were visited by someone from the competent ministry or the War Veterans' Association, his lips twist into something like a smile. "Don't be ridiculous..."

Deal: Although the massacre of the residents of Ledici took place in early 1992, their bodies were found only in the late September of 2001. The search, all over Treskavica, was futile. The reason was that none of the surviving witnesses could recall the precise spot of the massacre, because it took place in a wilderness, a forest, at more than 2000 meters above the sea level. The circumstances under which the bodies were found are strange, to say the least. Namely, a Bosniak man contacted families of the massacred residents from Ledici claiming that he knew where the bodies were. However, he wanted $2,500 to reveal the location. He claimed that he had not taken part in the massacre. They managed to reach a deal and reduce the price to $1,000. The man agreed to receive money after identification of the bodies. Although the information was not precise enough, the commission for search for the missing managed to finally find 12. The bodies were piled up, under beech trees, covered with leaves and a tree trunk. "Now I'm even more hurt," Rada Cvijetic says. "First they killed them and then we had to pay to get their bodies back."

Ledici today resemble a haunted village. Only destroyed and burnt houses remind a passerby that this was at one point a human settlement. At the same time the ruins are evidence of events that may never be fully explained. The authorities of the Federation BH tried to revive the village. Thus, the plans envisaged the construction of a mosque on the land belonging to the Tesanovic family; a road was built over their land as well, then a new post office and an outdoors school. However, that did not help. Currently, this village is deserted. Only the howl of wind startles the visitors. Nothing is the way it used to be. Even the fresh water spring in the center of the village which served as a sort of a local hangout for the young villagers. The village never had a tavern, café or a youth center - the Ledici water spring, known as Zbisce, fulfilled all of these roles. At that spot the Federation BH authorities have erected a monument to shehids [martyrs fallen fighting for Islam], "Muslim victims fallen in defense of the village of Ledici".


Izvor: http://www.ex-yupress.com/
-------------------------------------------------------------------------
Selo Ledići (do 1992. srpsko selo), u Ledićima je bio masakr nad Srbima (i 1941. i 1992.), dosta ljudi je pobijeno gore a o tome se jako malo pricalo!

Mira Kalanj, a Serbian civilian from Gospic in Croatia, was killed and burned by Croatian forces between 16 and 18 October 1991. Her husband, Duro, was machine-gunned in the back and then burned



As Croatian forces withdrew from Vukovar on 15 and 16 November 1991, they dragged Serbian civilians from the cellars where they were hiding, and massacred them. These Serbs were axed to death in a courtyard, after being dragged from the cellar at 74 Nikola Demonja Street in Borovo-naselje, near Vukovar


This three-year old Serbian boy was shot dead while hiding in the cellar at 72 Nikola Demonja Street. His mother and father, Sladana and Miroslav Cecavac, were also killed


Between 16 and 18 October 1991, 24 Serbian civilians from Gospic in Croatia were slaughtered. Croatian forces killed the 15 men and nine women with guns, knives and sledgehammers,doused the bodies with petrol and set them on fire. From October 1991 to February 1992, more than 500 Serbian civilians from the Gospic area disappeared without trace


This photograph was seized from Saudi Arabian fighters captured in Crni Vrh near Teslic, Bosnia. A Muslim soldier displays the severed head of Blagoje Blagojevic, a Serb from the village of Jasenove near Teslic


A Serbian girl, suffocated to death in PVC and stuffed in a mechanic's pit, Borovo-naselje, November 1991

alo. majstore, koje drzave? one u avnojevskim granicama? srbija je pre prvog udruzivanja sa Hrvatima bila do Zadra, a o Bosni da ne pricam.. Dalmaciju je knez Pavle pripojio Hrvatskoj pre Drugog sv. rata.. da bi umirio ustase koje su vec pocele da masu oruzjem za Hitlerom. Ne moze se preko zasluga Srbije praviti drzava.. a da Srbija ni kriva ni duzna izgubi svoje teritorije... u stvari u ovom svetu vazi pravilo Sila Boga ne moli, ali nece tako uvek biti... Najveci deo teritorije Bosne je oduvek bio imanje srpskih velikaskih porodica, dok nisu dosli Turci, prema tome cuti i budi srecan dok je na snazi ovakva podela Bosne. Nakon ovoga ocekujem da mi neko prisije pridev*cetnicki*, ali to uvek rade kada im izneses cinjenice protiv kojih nemaju argumenata, pa onda udri po srbima da su cetnici...samo to znaju

Crowz, ove slike su stvarno uzasne, ali za nase susede- forumase , one su samo DEMAGOGIJA

Nemojte slati vise komentara za redom. Postoji dugme izmeni ako ste nesto zaboravili reci. Postovanjem vise odgovora zaredom tema se samo razvodnjava i smanjuje se preglednost. Za ostala pravila ponasanja pogledajte pravilnik Burek Foruma.

Знам ко ми је убио породицу


Навршило се 12 година откако је Никола Новаковић у избјегличкој колони стигао у Вишеград, те пуних 15 година од његовог тамновања по казаматима Армије РБиХ и злочиначких убистава његових најближих, супруге Милке, брата Ранка, снахе Обреније и полусестре Рајке.Никола је, иначе, до избијања ратних сукоба у БиХ живио са супругом Милком у насељу Горња Бреза, у брезанској општини.Тада сам већ био пензионисан, а иначе сам имао два заната, столарски и електричарски, тако да сам у властитој кући имао столарске машине. И онда, изненада, 10. јула 1992. године у кућу долазе униформисани полицајци Шабановић звани Брацо, и Дедић звани Цацо, који су ме спровели у полицијску станицу Бреза, гдје ме дочекао исљедник Џевахид Сокић - присјећа се Новаковић. Прича како су га до полицијске станице тукли, оптужујући га да је задужен за ликвидацију муслиманске дјеце.

- Након што ме исљедник Сокић оптужио да кријем радио-станицу и оружје, присутни полицајци су ме бјесомично тукли пуна два сата, након чега су ме одвели у стари руднички магацин. Ту су наставили да ме туку њих седморица, од којих сам препознао Еса Башића, Галиба Рамића и извјесног Шабића, званог Тарза, који је код мене завршио електрозанат. Одатле су ме пребацили у другу просторију са 27 српских заробљеника, а убрзо потом у подрум "Електротерме", гдје су услови били још тежи - прича Новаковић.

Одатле га, заједно с Ненадом Јеврићем, 4. марта 1993. године пребацују у Зеницу гдје је, у монтираном процесу, осуђен на 18 мјесеци затвора.

- Пошто сам још у Брези био регистрован од стране Међународног црвеног крста, у КПД Зеница нисам физички малтретиран, мада је било вербалних пријетњи. Али, то није било ништа према сазнању о судбини моје породице. Тако су ме представници Међународног црвеног крста 17. јуна 1993. године обавијестили да су 8. априла 1993. године звјерски ликвидирани моја супруга Милка, брат Ранко, наша полусестра Рајка и Ранкова супруга Обренија - истиче Никола.

Како каже, још за вријеме рата, по доласку из зеничког затвора у Илијаш, у октобру 1993. године, почео је приватну истрагу о страдању породице.

- Према причању неколико свједока, комшије Халид и Решо Фрљак наредиле су им да се прије мрака окупе у старој братовој кући, да би иза пола ноћи упали и извршили стравичан покољ. Сазнао сам још тада да су праве убице мојих најближих Рамо Бешлија, Малик Мешетовић и Нусрет Маторуга.

Измасакрирана тијела његових најближих затим су пребацили у мртвачницу Дома здравља у Брези, након чега је, како каже Новаковић, услиједила стравична медијска пропаганда.

- На њихова измасакрирана тијела навукли су униформе Армије БиХ, да би исте вечери на ратној ТВ Сарајево били приказани "ексклузивни" снимци уз пратећу причу шта су четници урадили од невиних муслиманских цивила - прича Новаковић.

Према његовим ријечима, ратне муслиманске власти у Брези су за ово звјерско четвороструко убиство окривиле локалног криминалца, извјесног Ковачевића, који је за то осуђен на двије године затвора.

- Све информације до којих сам успио доћи негирају да је то учинио Ковачевић. Праве убице су Бешлија, Мешетовић и Маторуга. Њих ни ратна, а ни послијератна власт у Брези уопште не терети и не желе да покрену било какву истрагу о томе, мада сам ја у више наврата давао бројне изјаве, чак и хашким истражиоцима. Тако они мирно живе у Илијашу - уз велику дозу разочарења прича Новаковић.

Једино што је Никола Новаковић успио да, након ексхумације 2000. године, своје најмилије сахрани на гробљу у Сокоцу, гдје им је подигао и споменике.

Centar Simon Vizental osudio veličanje Pavelića u Melburnu


JERUSALIM - Centar Simon Vizental protestovao je danas zbog proslave u čast hrvatskog radikalnog nacionalističkog političara, vođe ustaškog pokreta i čelnika Nezavisne Države Hrvatske, Ante Pavelića, održane prošlog vikenda u jednom restoranu u Melburnu, Australija.

U saopštenju koje je izdao predsednik centra Efraim Zurof, proslava održana u restoranu "Katarina Zrinski", koji je u sklopu lokalnog Hrvatskog kluba, nazvana je "nečuvenom ne samo prema stotinama hiljada nevinih žrtava Pavelićevog režima i njihovim porodicama, već i prema svim ljudima koji se svesno i moralno protive rasizmu i genocidu".


Kako se navodi u saopštenju, Pavelić je bio odgovoran za sprovođenje "politike genocida protiv Srba, Jevreja i Cigana koji su živeli u tadašnoj Hrvatskoj, što je rezultiralo masovnim ubijanjem stotine hiljada nevinih civila".

"Ovo nije prvi put da hrvatski emigranti u Australiji otvoreno izražavaju naklonost prema fašističkim ubicama - ustašama, i brane hrvatske nacističke ratne zločince. Krajnje je vreme da australijske vlasti preduzmu neophodne mere da spreče ovakve proslave, kojima se otvoreno uspostavlja rasizam i antisemitizam protiv Srba, Jevreja i Cigana", rekao je Zurof.

Prema izveštajima lokalnih medija, u restoranu je visila velika fotografija Pavelića, a u baru su se prodavale i majice sa njegovim likom, kao i sa likovima još dvojice ustaških komandanata.

Australijski mediji prenose da se u restoranu prošlog vikenda proslavljalo uspostavljanje "fašističke države - Nezavisne Države Hrvatske - koja je u potpunosti sarađivala sa nacističkom Nemačkom".

ТАЈНА О ПОКОЉУ
Раскомадани лешеви у сјековачкој јами још крију истину о масакру јер узорци костију нису подобни за анализу ДНК?!

У Тужилаштва БиХ још нису сигурни да ли је масакр над 59 ромских жена и деце код Сијековца, извршен јуна 1992. године, у њиховој надлежности. Нечувени злочин откривен је после ексхумације лешева из јаме у јулу 1994.

Како је Курир сазнао у Канцеларији за информисање Тужилаштва БиХ, о природи случаја одлучује се на основу интерног правилника и затим се надлежност преузима од ентитета или се оставља кантоналним тужилаштвима.

- Уколико се утврди да је предмет врло осетљив, ми преузимамо податке од месног тужиоца и покрећемо истрагу - рекли су у Канцеларији.

Предмет се налази код главног тужиоца Муриса Хаџиселимовића, који за Курир није био доступан, али је преко секретарице поручио да се обратимо тужитељки у Зеници Ениси Адровић, која је била задужена да обави ексхумацију.

Адровићева је потврдила да Међународна комисија за нестале особе (ИЦМП) из Сарајева још није обавестила Тужилаштво о резултатима анализе.

- Водила сам истрагу као тужилац кантоналног тужилаштва и по налогу главног тужиоца Хаџиселимовића написала ургенцију. Од ИЦМП још нема одговора, а ни ја више нисам задужена тим предметом - рекла је Адровићева и нагласила да је чудно што нико није потраживао та тела све ове године.

Можда су побијене целе фамилије, сматра Аднан Ризнић, заменик директора Одељења за форензичку науку ИЦМП, који у изјави за Курир тврди да је Комисија урадила форензичку анализу, али и да ниједан узорак није подобан за идентификацију. По њему, теза о трговини органима пада у воду “јер су тамо све скелетни остаци”!

- Постоји индиција да тела нису из последњег ратног сукоба, али оцену њихове старости не можемо дати без форензичких резултата. Анализе из Бирмингема нису успеле у три или четири наврата, јер у коштаним узорцима није било довољно ДНК профила. Проценат успешности у нашим лабораторијама је до 93 одсто, а овде је раван нули. Развијамо нову методу “пост мортем интервал”, која ће можда разрешити случај - каже Ризнић.

Идентификована су само два тела, мушко и женско, која су била ван гробнице и претпоставља се да нису настрадала насилно. Ризнић додаје да је у ИЦМП досад идентификовано 14.000 лешева из рата у Босни.

Истина о страдању 8.000 сарајевских Срба

Комплетирани су досијеи о 3.299 убијених српских цивила, зна се да је више од 3.000 Срба прошло тортуре кроз 126 логора, а за већину тих злочина нико још није одговарао, каже Симо Тушевљак, координатор Тима МУП-а РС

Источно Сарајево – Министарство унутрашњих послова Републике Српске до сада је надлежним тужилаштвима поднело 217 извештаја о кривичном делу ратних злочина који су почињени над Србима од 1992. до 1995. године у делу Сарајева под муслиманском контролом. Симо Тушевљак, координатор Тима МУП-а РС за истраживање и документовање кривичних дела ратног злочина напомиње да је, заправо, поднесено „више од 700 извештаја о злочинима почињеним над Србима широм БиХ”, за које „још нико није одговарао, чак шта више, није подигнута ниједна оптужница”.

На основу прикупљених доказа и сведочења неколико десетина хиљада људи, који су били директне жртве злочина, само у Сарајеву је осумњичено око 2.000 особа, међу којима има и неколико највиших званичника бивше Републике БиХ. Неки од њих су и тренутно високопозиционирани.

„На основу сведочења и других материјалних доказа, које смо до сада прикупили, у овом граду је злочин извршен над више од 8.000 Срба. Имамо комплетиране досије на који начин је убијено 3.299 српских цивила. Више од 3.000 Срба, цивила, прошло је тортуре кроз 126 логора, колико их је укупно било на подручју Сарајева”, каже Тушевљак и додаје да „Тим поседује и потресне изјаве силованих Српкиња, као и сведочења о томе како се и на који начин у Сарајеву под муслиманском контролом трговало српским главама”. Евентуални излазак из Сарајева „Срби су морали да плате, минимално 5.000 марака, или да оставе стан, да би, кад су дали што су имали, били убијени”.

Места најмонструознијих злочина над Србима била су, између осталих, Велики парк у центру Сарајева, затим Добровољачка улица, Казани, Централни затвор, бивша касарна „Виктор Бубањ”, Силос у Тарчину , подручје Храснице, итд.

Одлуком ратне власти у Сарајеву, открива Тушевљак, за смештај војних јединица су коришћена, углавном, обданишта, школе, чак и школа за децу са ограниченим способностима у насељу Храсно, затим студентски домови у Неџарићима, на Бјелавама у Радићевој, као и Ђачки дом „ЖИШ”, те друге сличне јавне установе. Ту су формиране и притворске јединице „кроз које су, на путу према једном од злогласних сарајевских логора, пролазили Срби”.

У разговору за „Политику” Тушевљак изражава оптимизам и тврди да ће сви осумњичени, „против којих Тужилаштво БиХ, у сарадњи са МУП-ом РС, води истраге, бити процесуирани”. Он подсећа и на досадашњу благонаклоност правосудних институција према злочинцима. Према његовим речима све пријаве и откривена кривична дела ратног злочина су процесуирана као индивидуална одговорност појединаца за кривично дело убиства. Изрицане су „симболичне казне, најчешће ослобађајућа”, без обзира што је било недвосмислено да су непосредни починиоци дела били, искључиво, национално мотивисани”. Осим тога, „сви су припадали, или цивилним, или војним структурама”.

„МУП РС је имао увид у истраге из 1994. и 1995. године у Војном тужилаштву тадашње Армије БиХ из којих се, евидентно, може видети да су, најчешће, жртве поново проглашаване кривим”, објашњава Тушевљак и наводи случај Србина Саве Ивановића који је био осуђен на осам година затвора „зато што је из свог стана уз помоћ огледалцета наводио српску артиљерију”. Или, по Сарајеву се и данас слободно шетка Сенад Џанановић, звани Главогуз, иако је у поступку доказано да је убијао Србе. Ослобођен је, јер је „проглашен неурачунљивим”. Зашто, пита се Тушевљак, „неурачунљив човек није у лудници, већ на слободи”?

-----------------------------------------------------------

Нежељена деца

Много Српкиња силованих у Сарајеву породило се на Гинеколошко-акушерској клици у Београду и „све оне су нежељену децу остављале на усвајање”. Многа од те деце, каже Симо Тушевљак, „су данас срећна” и постоје законски елементи, тако да „никада неће сазнати да нису на свет дошла као плод љубави, већ мржње”.