Срби су као народ кроз своју историју имали једну по мени прилично лошу каратерну особину
А она се пре свега одсликавала или манифестовала тиме, да смо многе неправде и доживљена зла, након извезног времена, једноставно праштали, да не кажем заборављали
Каже се да је историја учитељица живота. Али ми никада нисмо учили на својим грешкама.
Иако смо имали више неголи негативна искуства са појединим народима, дозвољавали смо сами себи , да нам се кроз историју, понављају разни "Јасеновци"
Неке ствари се по мени, никако не би смеле заборавити!
На самом форуму, већ постоји низ тема које се тичу "пријатељских", или оних земаља које нам се представљју као "пријатељске"
Суд о томе на форуму се формира пре свега на основу личних или субјективних ставова присутних
На овој теми би се могли подсетити, неких чињеница или догађаја које су се десили , што у блиској или даљој историји.
Са само једном поруком, да се не заборави!


[edit by Anea: naslov teme izmenjen.]
[edit by cg_ac: naslov teme izmenjen zbog sadržaja potresnih i uznemiravajućih slika ]

26. март 2008 at 22:17
Србима хранили рибе
» by покрета in:

Србима хранили рибе

Шесторица Хрвата, припадника бившег вода Војне полиције при 76. батаљону Збора народне гарде, ухапшени су због убиства најмање шеснаесторо српских цивила из села у околини Пакраца.
Дамир Куфнер, Давор Шимић, Жељко Тутић, Томислав Полето, Анте Ивезић и Павле Ванцаш осумњичени су за брутална убиства српских цивила у Марина Селу и Рибњаку, односно на ширем подручју Пакраца.
Против њих се у жупанијском суду у Пожеги води истрага због ратних злочина из 1991. године.
Према ономе што се може сазнати, они су ухапшени на основу информација и материјала које је хашки суд доставио хрватском државном тужилаштву у предмету против Томислава Мерчепа, који је као командант полицијских једница осумњичен за злочине над Србима у Вуковару, Госпићу, Загребу и Пакрачкој пољани.
Иако шесторица оптужених нису били под Мерчеповом командом, хашки истражитељи, током истраге о злочинима које су на подручју Вуковара и Пакрачке пољане починили припадници јединице резервног састава МУП-а, којој је управо он био на челу, у истрази о убиствима српских цивила у околини Пакраца наишли су и на злочине које су починиле и јединице које нису биле под његовом комадом.
Према оптужници, припадници вода Војне полиције коме су командовали Куфнер и Шимић, насилно су упадали у куће Срба који су се нашли на листи сумњивих и под изговором да траже илегално оружје, хапсили су их и одводили у сабирни центар који је био у селу Рибњак, где су, после физичког и психичког малтретирања, били убијани.
Процењује се број жртава који су после убиства бацани у рибњак да се њима хране шарани, а искази сведока говоре о лешевима који су испливали из рибњака, или су налажени на насипима.

  Zločini nad Srbima u bivšoj Hrvatskoj
 
Poštovani gospodine Vukčeviću,
 

Genaral Rahim Ademi optužen je za ratne zločine pred Haškim tribunalom ali mnogi drugi ni posle 12 godina nisu. Hrvati su opet kao žrtvenog jarca podmetnuli Šiptara
Prošlo je 12 godina od separatistički ratova u SFR Jugoslavije - danas je jasno da su te ratove izazvali republički rukovodioci u Sloveniji, Hrvatskoj i deo rukovodilaca muslimanske i katoličke veroispovesti u Bosni i Hercegovini. Tokom četvorogodišnjih borbi, stradao je veliki broj vojnika i civila na svim stranama, a najviše, kad je u pitanju bivša Hrvatska, Srbi. Hrvatska vlast i hrvatska vojska su nad civilnim srpskim stanovništvom obavili davno planirani zločin genocida i etničko čišćenje. Uz to, Srbi su izbačeni iz Ustava SR Hrvatske, čime je Hrvatska od dvonacionalne pretvorena u jednonacionalu državu, bez saglasnosti srpskih poslanika u Saboru. Hrvatska je prognala između 500 i 800 hiljda Srba i oduzela im celokupnu nepokretnu i pokretnu imovinu, novac u bankama i prava iz radnog odnosa – penzije, invalidnine, socijalnu pomoć, stanarska prava, itd.
 
Ovaj zločin genocida i etničko čišćenje nad Srbima u Hrvatskoj biće predmet rasprave narednih godina pred telima OUN i međunarodnim sudovima, u čemu bi trebalo da pomogne i Vlada Republike Srbije, jer je najveći procenat prognanih Srba našao utočište u Srbiji i zato što su prognanici iste etničke pripadnosti kao i većinsko stanovništvo Republike Srbije.
 
Poštovani gospodine Vukčeviću,
Razlog za ovo moje pismo je u činjenici da tužilaštva u Republici Srbiji ne pokreću sudske postupke protiv zločinaca i odgovornih po komandnoj dužnosti za zločine nad Srbima u toku ratova od 1990. do 1995. godine. Pored stanovnika bivše Hrvatske, hrvatske paravojne jedinice su ubile i veliki broj pripadnika Jugoslovenske narodne armije, među kojima su bili, većinom, državljani Republike Srbije. Nadležnost tužilaštava Republike Srbije protiv svih zločinaca u bivšoj Jugoslaviji se podrazumeva, pa je za čuđenje činjenica da ta tužilaštva prelaze preko groznih zločina hrvatske vojske nad Srbima od 1990. do 1995 – koji se mogu uporediti sa zločinima nad Srbima u fašističkoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj u Drugom svetskom ratu.
 
Ovom prilikom ću Vam nabrojati samo one zločine koji su poznati i široj javnosti i čije bi počinioce i naredbodavce trebalo Vaše tužilaštvo da izvede pred sudska veća u Srbiji:
1.       Hrvatska vojska je pobila 12 nenaoružanih vojnika JNA na Koranskom mostu u Karlovcu – 1991. godine;
2.       Oko 100 srpskih civila su hrvatski vojnici i policajci pobili i masakrirali u gradu Gospiću 1991. godine i to posle njihovih izjava da će biti lojalni novoj hrvatskoj vlasti u Zagrebu;
3.       Hrvatski vojnici i policajci su pobili mnoge civile (uključujući i decu) u Vukovaru i okolini – 1991. godine;
4.       Hrvatska vojska je napala Zonu pod zaštitom UN (Republiku Srpsku Krajinu) i ubila oko 60 srpskih vojnika – 21. juna 1992, prethodno garantujući svoje mirovanje - zbog nekog međunrodnog dečijeg festivala u Šibeniku;
5.       Hrvatski vojnici i policajci su iz Zagreba, s Banije i Zapadne Slavonije pokupili srpsko civilno stanovništvo (oko 1200 lica) i sve ih postreljali u Marinom Selu i Pakračkoj Poljani – 1992. godine;
6.       Hrvatski vojnici i policajci su ubili od 1990. do 1995. u Sisku više od 600 srpskih civila – i na radnim mestima u preduzećima i ustanovama. O ovim zločinima su hrvatski advokati predali dokumenta Haškom tribunalu, koji tužbu nije podigao;
7.       Po drugi put je hrvatska vojska napala Zonu pod zaštitom UN (RSK) 22. februara 1993. i ubila nekoliko stotina vojnika i civila;
8.       Hrvatska vojska je i treći put napala Zonu pod zaštitom UN (RSK) 8. septembra 1993. i ubila oko 100 civila i vojnika u Medačkom džepu. Tada je hrvatska artiljerija porušila 11 srpskih naselja, a njen komandant je bio Agim Čeku – državljanin Republike Srbije;
9.       Hrvatska armija je napala Zapadnu Slavoniju (Zonu pod zaštitom UN) 1. maja 1995 – ubila veliki broj civila i preživelo stanovništvo prognala;
10.   Hrvatska armija napala Baniju, Kordun, Liku i Dalmaciju (Zone pod zaštitom UN) 4. 8. 1995 – ubila još neutvrđen broj civila i vojnika i prognala celokupno stanovništvo.
 
Poštovani gospodine Vukčeviću,
Uveren sam da ćete videti da su razmere ovih zločina (a i drugih) veće od onih za koje Hrvatska (tako uporno) optužuje srpsku stranu i Jugoslovensku narodnu armiju. A s obzirom da ste na položaju javnog tužioca Republike Srbije i da ste, zato, obavezni da procesuirate zločince i naredbodavce, ostajem u nadi da ćete ovaj moj predlog shvatiti kao našu zajedničku obavezu. U tom smislu, Vlada RS Krajine Vam ostaje na raspolaganju.
 
Poštovani gospodine Vukčeviću,
Moram da Vas podsetim da Vlada Republike Srbije, uključujući sva ministarstva, pa i Vaše Tužilaštvo, već godinama ne žele nikakvu saradnju s Vladom i Skupštinom Republike Srpske Krajine, pa zato ovom pismu dajem karakter otvorenog.
 
VLADA RS KRAJINE,
Milorad Buha, premijer
 

Саопштење за јавност
Злочини над Србима у долини Неретве

Српско национално друштво Пребловци, као удружење које повезује и окупља избегле и исељене Србе из дела Херцеговине (претежно из општина Чапљина и Столац) - сроднике жртава усташких злочина из 1941. године које су, после вађења из јама, биле сахрањене у крипти Спомен-цркве у Пребиловцима, пред 15-годишњицу великог страдања и изгона српског народа из долине Неретве, желећи да српску и инострану јавност подсети на ову тужну годишњицу и да обавести све да ових дана, коначно, почињу радови на утврђивању истине о судбини костију мученика из Спомен-цркве у Пребиловцима, издаје следеће саопштење:

Обавештавамо јавност да, са благословом Преосвећеног Епископа захумско-херцеговачког г. Григорија, 25. маја ове године почињу радови на ископавању насутог материјала на месту где се налазила Спомен-црква у Пребиловцима, што је и почетак утврђивања чињеница о страшном злочину убијања већ убијене деце и других српских мученика. Радови су поверени стручњацима из Републичког завода за заштиту културно-историјског и природног насљеђа Републике Српске из Бање Луке, Регионални завод у Требињу.

У јуну 1992. године, убрзо по повлачењу југословенске војске из Босне и Херцеговине и наметању санкција српском народу, војска суседне Републике Хрватске, заједно са снагама херцеговачких Хрвата и Муслимана (ХВО и ХОС), под командом команданта „јужног војишта“ генерала збора Хрватске војске Јанка Бобетка, напала је и заузела српска насеља у долини Неретве. Том приликом сви затечени српски цивили су брутално поубијани, а потом су потпуно и без изузетка, спаљивањем и минирањем, уништене све српске куће, храмови, културно-историјски споменици, привредни и комунални објекти и све друго што је припадало Србима у њиховим вековним насељима. Око 50 хиљада Срба изгнано је из својих кућа и станова. Наш народ је доживео историјски лом, незабележен од турског освајања Херцеговине, у 15. веку. Лева страна долине Неретве је претворена у пустош, по доктрини „спржене земље“. Над Србима у овом крају, извршено је потпуно етничко чишћење, из геноцидних побуда, у континуитету са геноцидом из времена Другог светског рата, са циљем да они потпуно и за сва времена нестану са овог подручја, како би оно потом припало Републици Хрватској. У том циљу, на овом подручју изграђена су нова насеља, у која су колонизовани Хрвати из средње Босне, чиме се етнички састав становништва променио, на српску и муслиманску штету. Тако су, сем промене државних граница, све геноцидне намере остварене, а послератни токови су их потврдили.

Злочиначко уништавање Спомен-цркве Сабора српских светитеља и Пребиловачких мученика у Пребиловцима је злочин без примера у историји. Темеље овог храма освештао је Српски патријарх Павле 4. августа 1991. године. Истог дана, после 50 година од мученичке смрти, сахрањени су и земни остаци око 4000 Срба. Међу њима је било и 500 жена и деце из Пребиловаца, које су усташе живе бацили у Шурманачку јаму код Међугорја, дубоку 66 метара. Мошти свих њих су свечано положене у крипту Спомен-цркве. Хрватске власти, бојећи се истине о усташким злочинима, насрнуле су на мученичке кости и храм у коме су оне биле сахрањене. Спомен-црква је минирањем срушена до темеља, терен на коме се налазила поравнат је грађевинским машинама, да би на њему и око њега била направљена депонија. Судбина моштију мученика остала је непозната до данас, и о њој се у јавности ћутало иако се ради о тешком ратном злочину.

Власти у Загребу, Сарајеву, Мостару и Чапљини су се оглушиле на молбе којима смо тражили да нам се саопшти шта је учињено са костима поменутих жртава. После више узалудних молби, ово друштво је одлучило да Тужилаштву за ратне злочине БиХ поднесе кривичну пријаву због етничког чишћења Срба, са геноцидним намерама, на подручју долине Неретве, Дубрава, Стоца и Храсна, у протеклом рату и да исту пријаву учини јавном, објављујући је на званичном сајту друштва њњњ.пребиловци.цом, заједно са ексклузивним снимцима о уништавању српских села Пребиловци и Клепци, које су направили припадници хрватских снага 8.јуна 1992. године.

Сматрамо да наведено заслужује пажњу јавности и медија, која је до сада била потпуно изостала, што је ишло на руку одговорнима за геноцидно етничко чишћење Срба у долини Неретве. Позивамо све да помогну да се истина о предметним злочинима открије и објави, као и да се порушено обнови и омогући повратак прогнаних у завичај. 

ПРЕДСЕДНИК СКУПШТИНЕ СНД ПРЕБИЛОВЦИ И ПРЕДСЕДНИК ИО СНД ПРЕБИЛОВЦИ

ПАВЛЕ БУЛУТ И ИЛИЈА ЗУРОВАЦ

Četrnaest godina od zločina nad Srbima u Medačkom džepu


„Spržena zemlja“


U ovoj akciji nije bilo ranjenika, a pošto je hrvatska strana Srbima predala 52
leša, rezultati obdukcije - razbijene lobanje i prostrelne rane iz neposredne
blizine, upućivali su na zaključak da se radilo o sistematskom ubijanju
zarobljenih i ranjenih


 

BANJALUKA - Direktor Dokumentaciono-informacionog centra „Veritas“ Savo Štrbac
rekao je da se svake godine važniji datumi stradanja Srba u Hrvatskoj
obeležavaju pod motom - „Da se ne zaboravi“.

- Nekada smo zaboravljali slične zločine, pa su nam se ponavljali - rekao je
Štrbac na konferenciji za novinare povodom 14-godišnjice akcije „Spržena
zemlja“, u kojoj su 9. septembra 1993. godine hrvatska vojska i policija napali
Medački džep u tadašnjoj Republici Srpskoj Krajini (RSK).

U ovoj su akciji hrvatska vojska i policija potpuno uništili srpska
podvelebitska sela Divoselo, Čitluk i Počitelj i ubili 88 Srba, od kojih 42
civila, a među njima 17 žena. U junu ove godine pred Županijskim sudom u
Zagrebu počeo je glavni pretres u predmetu protiv Mirka Norca i Rahima Ademija,
optuženih za ratne zločine u operaciji „Džep 93“.

- Uvereni smo da će sud u ovom predmetu doneti osuđujuću presudu jer će o
evidentnim zločinima svedočiti stotinak svedoka optužbe, među kojima tridesetak
oštećenih Srba i dvadesetak pripadnika UN, osim velikog broja materijalnih
dokaza - rekao je Štrbac.

PARASTOS SRPSKIM ŽRTVAMA

BEOGRAD - U crkvi Svetog Marka u Beogradu danas će biti služen parastos žrtvama
agresije hrvatskih snaga na područje Medačkog džepa, koje se u vreme napada
septembra 1993. godine nalazilo pod zaštitom Ujedinjenih nacija. Parastos za
pobijene srpske vojnike, policajce i civile počinje u 10 sati, saopštilo je
Udruženje porodica nestalih i poginulih osoba u Krajini i Hrvatskoj.

Prikazan je dvadesetominutni film koji ilustruje tadašnje događaje, kao i
današnje sudske procese protiv lica odgovornih za ratne zločine u Medačkom
džepu. Srpska sela u Medačkom džepu, južno i jugoistočno od Gospića, koja su se
tada već više od 18 meseci nalazila pod zaštitom UN, napala je hrvatska vojska
i policija ubijajući i masakrirajući srpske civile i vojnike, te pljačkajući,
paleći i rušeći srpsku imovinu.

U ovoj akciji nije bilo ranjenika, a pošto je hrvatska strana Srbima predala 52
leša, rezultati obdukcije - razbijene lobanje, prostrelne rane iz neposredne
blizine i drugo, upućivali su na zaključak da se radilo o sistematskom ubijanju
zarobljenih i ranjenih. Pripadnici Unprofora kasnije su izvukli još 18 leševa,
od kojih je većina izmasakrirana ili zapaljena.

Tadašnji komandant Unprofora Žan Kot po ulasku u Medački džep, posle trodnevnih
borbi, zabeležio je: „U selima kroz koja sam prošao više nema znakova života,
ni ljudi, ni životinja, a razaranje je potpuno, sistematsko i namerno...“ U
dokumentima „Veritasa“ navodi se da pripadnici međunarodnih snaga u događajima
u Medačkom džepu nisu bili samo pasivni posmatrači svega što se dešavalo, nego
su se otvoreno sukobili sa pripadnicima hrvatske vojske.

Za zločin u Medačkom džepu „Veritas“ smatra odgovornim generale i hrvatski
oficirski kadar koji je rukovodio akcijom „Spržena zemlja“, a kao važan dokaz
za njihove zločine navodi i knjigu tadašnjeg komandanta Glavnog štaba hrvatske
vojske Janka Bobetka pod naslovom „Sve moje bitke“, u kojoj je detaljno opisao
ovu akciju.

30. март 2008 at 11:35
Рањеници сведочили о нападу на конвој ЈНА
» by  покрета in: Вести

Двојица војника у току напада припадника ТО Тузле били у возилу са ознаком Црвеног крста

У наставку суђења Илији Јуришићу, оптуженом за преношење наређења о нападу војника Територијалне одбране Тузле на колону ЈНА, која се повлачила из тог града, пред Већем за ратне злочине саслушани су Радован Крстић из Бијељине и Миодраг Вукмирица из Београда, у то време војници на одслужењу војног рока.

Они су били у конвоју на који је при изласку из града отворена ватра. У то време обојица су имали по 19 година. У потресним сведочењима описали су шта се 15. маја 1992. године око 19 часова догодило у Тузли.

Крстић је у нападу погођен у кук, руку, обе ноге и у уста. Рекао је да се обрадовао, када је дан уочи тог догађаја, добио прекоманду за Тузлу, јер тамо има рођаке. У касарни је учествовао у евакуисању војне опреме. Испричао је да се испред касарне формирала колона дуга око 100 метара. Капетан Раде Мијатовић наредио је војсци да ниједним гестом не сме да испровоцира инцидент.

– Седео сам позади у камиону са још десетак војника. Махао сам једној жени. Онда се зачуо један пуцањ. То је био знак за напад, јер је тада почело да прашти са свих страна. Један метак ме је погодио у кук, други у десну подлактицу, а после сам видео да сам погођен и у обе ноге. Један војник поред мене је убијен и пао ми је на леђа. Возач Радан Стевановић, иако је и сам био рањен три пута у груди, успео је да одвезе камион километар и по даље, пре него што је изгубио свест – рекао је Крстић.

Када је камион ударио у нешто, испао је из приколице на асфалт. Успео је да дође до неког канала, где је после видео и Стевановића. Тада наилази камион „там” из кога излази 15 војника. Један од њих му је пришао и почео да га малтретира.

– Сео ми је на груди, ставио пиштољ у уста и опалио. Гледао сам га у очи. Крв ми је шикљала, али сам га одгурнуо. Он ме је ударио у лице. Ја сам зажмурио и правио се да сам мртав. Тада су отишли. Радан и ја смо остали. Покушавали смо један другом да зауставимо крварење. Увече нас је нашла хитна помоћ. Док су ме носили, пришао ми је један дечак из дома за незбринуту децу. Држао ме је за руку и говорио: „Чико, не бој се, биће све добро”. Ко год да је он, хвала му – причао је сведок.

Он је навео да су му лекари муслимани спасли живот. У болници је видео човека који му је пуцао у уста, који му је пришао и рекао: „Још си жив”. Касније је сазнао да се зове Изет Смајић. Из болнице је пребачен у затвор, где је у нехигијенским условима био до 15. јула. Поменуо је извесног Ивана Колара, који је злостављао затворенике.

– Био сам у возилу са видном ознаком Црвеног крста, када је почело да се пуца са свих страна. Рањен сам у ногу. Војник до мене је одмах погођен у слепоочницу. Тада је камион погодила „зоља”. Почео сам да горим, шаке су ми изгореле. Излетео сам кроз прозор и успео да се склоним у неки хаустор – испричао је Вукмирица.

На суђењу је приказан снимак напада на колону ЈНА. У документарном филму фондације „Истина, правда, помирење” види се како је колона на раскрсници Улице Брчанска малта скретала према излазу из града. Део колоне је пропуштен, док је други део нападнут, тако што су војници који се на снимку не виде, пуцали у возаче камиона натоварених муницијом. Снимљени су камиони како скрећу са пута и преврћу се. Страховите експлозије одјекивале су два сата, а све то је директно преносила локална телевизија. На снимку се чује и глас тадашњег градоначелника Тузле, који је у укључењу у програм изјавио да је ЈНА сама изазвала инцидент.

У нападу на колону ЈНА погинуло је 92 војника, а 33 је рањено.

Neki od zlocina Hrvata nad Srbima u II. sv. ratu

Višednevni jauci žrtava iz provalije
U mesecu julu 1941. otpremljeni su svi Srbi i Jevreji preko Gospića na Jadovno, gde su poubijani. Kratko vreme posle toga preostali Hrvati otpremljeni su u Staru Gradišku i Jasenovac, a zatim je logor Jadovno likvidiran.

JADOVNO
U noći između 22. i 23. juna 1941. ustaše su u sabiralištu u Zagrebačkom zboru utovarili u kamione oko 200 interniraca, većinom Jevreja, i otpremili ih u Gospić. Od te grupe odvojili su u Gospiću 25 lica i prevezli ih u zaselak Jadovno, koji se nalazi na Velebitu na visini od 1200 metara. U gustoj šumi ti prvi internirci logora Jadovno morali su ograditi bodljikavom žicom prostor od 4-500 m2; izvan ograde sagradili su dve barake, jednu za stražu, a drugu za zapovednika logora i njegovog zamenika.
Ubrzo zatim počele su pristizati jedna grupa interniraca za drugom, većinom Srba, pored njih i Jevreja. Istovremeno počinju ustaše da ubijaju internirce. Ubijali su ih u okolini logora, kod jedne provalije, u koju su bacali žrtve pošto bi ih prethodno ubili - zaklali, udarili maljem po glavi - ili su žrtve i žive bacali u provaliju. Jadovno je na taj način služilo kao prolazni logor u koji su ustaše dovodile žrtve raznih sabirnih logora - kaznione u Gospiću, logora Danica, i dr. - i odatle su ih, posle kraćeg boravka, upućivali na gubilište.
Transporte i kolone interniraca ustaše često nisu ni uvodile u logor, već su ih upućivale pravo na gubilište kod provalije. Iz iskaza svedoka vidi se, da je kod Jadovna poklano ili pobijeno oko 10.000 lica, od toga nekoliko stotina Jevreja, sve ostalo Srba dovedenih sa cele teritorije NDH.
Prvog avgusta 1941. ustaše su počele likvidirati logor. Pošto su manju grupu interniraca Hrvata pustili ili otpremili u druge logore, izvršili su likvidaciju na taj način što su sve preostale Hrvate, zatim sve Srbe i Jevreje pobili.

SVEDOK SLAVKO RADEJ ISKAZUJE O TOME:
"...Vezani su žicom jedan za drugoga, postavljeni na rub jedne pećine, prvi je gurnut u provaliju, pa su se ostali strovalili za njim, a zatim su ustaše za njima bacale ručne bombe. Po pričanju jednog meštanina, još nekoliko dana nakon ovog strahovitog pokolja, čuli su se iz provalije jauci žrtava. Sigurno znam da se nije spasao ni jedan od jevrejskih omladinaca, koji su odvedeni na Jadovno i Pag..."
Zakonodavstvo. - Napad Nemačke na SSSR bio je i u NDH znak za jačanje terora prema Srbima, Jevrejima i Hrvatima antifašistima. Jedna od prvih ustaških mera bila je masovna internacija Jevreja.
Signal za masovna hapšenja Jevreja dao je "poglavnik" Pavelić Izvanrednom zakonskom odredbom i zapovijedi od 26. juna 1941:
"Budući da Židovi šire lažne vijesti u svrhu uznemiravanja pučanstva, te svojim poznatim spekulativnim načinima otežavaju opskrbu pučanstva, to se kolektivno za to smatraju odgovornim i prema tome će se proti njima postupati i spremati ih, povrh kazneno-pravne odgovornosti, u zatočenička zbirališta pod vedrim nebom".
Pavelićeva Izvanredna zakonska odredba normirala je, dakle, da je svaka konkretna inkriminacija kao opravdanje hapšenja Jevreja nepotrebna, jer je "zakonski" ustanovila da Jevreji "šire lažne vijesti i spekulativnim načinom otežavaju opskrbu pučanstva" pa da za to odgovaraju kolektivno i mogu bez ikakvog posebnog obrazloženja biti internirani u "zbirališta pod vedrim nebom".
Kad je zatim Zakonskom odredbom o upućivanju nepoćudnih i pogibeljnih osoba na prisilni boravak u sabirne logore od 23. 11 1941. određeno da se "nepoćudne osobe", koje su "pogibeljne za javni red i sigurnost ili koje bi mogle ugroziti mir i spokojstvo Hrvatskoga naroda" mogu uputiti u koncentracione logore, svi su Jevreji tretirani kao "nepoćudne i pogibeljne osobe" i kao takve otpremane u logor. U Vinkovcima pronađeno je 366 "prijedloga o prisilnom boravku u logoru" koje je sastavilo Predstojništvo gradskog redarstva u Vinkovcima. Navedeni predlozi sadrže fotografije, lične podatke i otiske prstiju 366 Jevreja, koji su otpremljeni u logore, i svi imaju isti tekst, koji glasi:
"... Predlaže se ustaškoj nadzornoj službi - ravnateljstvu ustaških redarstava NDH u Zagrebu (Ured 1) da se nad predmetnom osobom izreče odluka o prisilnom boravku u logoru, u trajanju od pet godina.
Obrazloženje: Ustanovljeno je, da su svi vinkovački Židovi potpomagali englesku promidžbu lažnih vijesti i da mrze sile Osovine, a time i samu NDH. Nadalje je ustanovljeno da Židovi i njihove žene i deca poskupljuju životne namirnice i time korumpiraju naš narodni hrvatski živalj. Rasadnik su nemorala u prošlosti i sadašnjosti. Uslijed toga treba imenovanoga kao člana te zajednice misli i rada presuditi na prisilni boravak i rad".
Tok internacije. - Masovna hapšenja i internacije započele su krajem juna 1941. U nekim gradovima, kao na primer u Zagrebu, vršene su azbučnim redom; u nekim su najpre hapšeni muškarci, a zatim žene i deca; u nekim mestima u unutrašnjosti pohapšeni su svi Jevreji tokom jednog dana ili, tačnije, tokom jedne noći. Te su internacije vršene cele 1941. i tokom proleća 1942.

Strah od noćnog šuma automobila
leto 1942 zloglasni Ivan Tolj, tada kotarski pretstojnik u Vinkovcima, izveo je "čišćenje" Srema od Jevreja. Pohapsio je sve sremske Jevreje (oko 100 lica) i smestio ih u sabirni logor u Vinkovcima, - koji se nalazio na igralištu sportskog kluba "Cibalia", pod vedrim nebom.
Posle toga je nastupilo relativno zatišje do maja 1943.
Ali i za vreme tog zatišja na teritoriji Hrvatske hvatani su pojedinci, zatvarani, odvođeni u logor i ubijani. U aprilu 1943 ostao je samo vrlo mali broj Jevreja na slobodi. Od oko 25.000 Jevreja na teritoriji NR Hrvatske i Srema emigriralo je dotle oko 2.000, a oko 17.000 čamilo u nemačkim i ustaškim logorima ili već bilo ubijeno.
Iako se ustašama zaista nije moglo prebaciti da nisu dovoljno radikalno rešavali "jevrejsko pitanje", Nemci nisu bili zadovoljni što se oko 5.000 Jevreja nalazi još u slobodi. Tražili su od ustaša da se svi još preostali Jevreji uklone. A da bi bili sigurni da će likvidacija preostalih doista biti izvršena, zahtevali su da im se novi internirci izruče, da bi ih mogli otpremati u svoje logore i tamo pobiti.
Ovom nemačkom nalogu je udovoljeno. Tokom maja 1943. pohvatale su ustaše u samom Zagrebu oko 1.700 Jevreja, a oko 2.500 u ostalim mestima NDH i predali ih Nemcima, koji su ih odveli u svoje logore većinom u Osviecim.

SVEDOK ALEKSANDAR BENAK KOJI JE U TO VREME BIO "SAVJETNIK MINISTARSTVA UNUTRAŠNjIH POSLOVA NDH" ISKAZAO JE:
"... Poznato mi je da je koncem mjeseca aprila sa strane njemačkog poslanstva u Zagrebu bilo zatraženo, da se ostatak Židova u Hrvatskoj uhiti i zatoči u logorima. Radi toga održana je sjednica kod glavnog ravnatelja Crvenkovića, te je toj sjednici prisustvovao izaslanik njemačkog poslanstva SS-Hauptsturmfuhrer Abrumeit, sa strane glavnog ravnateljstva dr Majić kao nadstojnik političkog otsjeka, i ja kao tumač. Na toj sjednici data je načelna privola sa strane glavnog ravnateljstva i određene smernice, prema kojima će se izvršiti zaštita osoba u mješovitom braku i osoba, koje su kao stručnjaci neophodno potrebne u privredi ili drugom javnom zvanju. Tako je za grad Zagreb u prisutnosti navedenog Nijemca sastavljen popis osoba koje se imadu zaštititi, taj se popis kasnije i nadopunio, odnosno ispravio...
Koliko je meni poznato, svi uhićeni Židovi trebali su biti skupljeni u Zagrebu i odavde odvedeni u Njemačku u koncentracione logore. Navedeni Abrumeit imao je provesti organizaciju toga transporta kao prihvaćanje tih osoba u Zagrebu..."
Posle ovog poslednjeg "lova" ostalo je na slobodi oko 1.300 Jevreja, od kojih je oko 1.000 živelo u braku s nejevrejskim drugom, a ostali živeli krijući se od vlasti ili zaštićeni kao specijalni stručnjaci. Od ovih preostalih, od maja 1943. do maja 1945, jedan deo je pohvatan i ubijen.
Postupak kod hapšenja i u sabiralištima. - Hapšenja su po pravilu vršena noću. Naoružani revolvoverom, bombama i mašinskom puškom, provaljivale su ustaše u stanove. U roku od nekoliko minuta izvršeno je odvođenje. Često žrtve nisu imale ni toliko vremena da se čestito obuku, a još manje da ponesu sobom najpotrebnije stvari. Tako su ustaše postupale naročito ako bi odvodile sve stanare iz jednog stana. Tada bi se vraćale još iste noći u stan i opljačkale ga. Ako bi hapsile samo neke stanare, preporučivale bi žrtvama da ponesu sa sobom najbolje i najvrednije predmete. Prilikom transporta ili čim bi stigli u sabiralište ili logore, ustaše bi hapšenike skidale gole, ženama bi ponekad pregledale čak i vaginu, zatim ih potpuno opljačkale.
U Zagrebu i ostalim gradovima dolazili bi po žrtve policijskim kamionima. U strahu su osluškivali Jevreji s noći na noć šum automobila. Odahnuli bi kada bi ovaj prošao, a pretrnuli ako bi se automobil zaustavio pred kućom ili u blizini, kad bi zazvonilo kućno zvonce ili ko lupao na vrata. Mnogi nisu mogli da podnesu taj strah te su izvršili samoubistvo.
Hapšenja su vršena i na taj način što bi ustaše iznenada blokirale pojedine ulice i hapsile svakog Jevrejina koji bi naišao a kojeg bi lako poznale po jevrejskom znaku. Da bi taj lov bio što uspešniji, bili su ustaški agenti posebno nagrađivani za taj zločinački rad. Za svakog uhapšenog Jevrejina primali su po 100 kuna u ime nagrade.
Ljudi uhvaćeni po ulicama nestali bi, a njihove porodice nisu znale šta je sa njima. Tek se posle izvesnog vremena saznavalo za pojedince da su streljani "radi odmazde" ili da se nalaze negde u logoru.
Od hapšenja i otpremanja u logore nisu bili pošteđeni ni žene, deca, starci i bolesnici. Bolesnike su odnosili na nosilima i redovno ih ubijali prilikom transportovanja ili kod dolaska u logor.

Poseban vagon za silovanja
Kod masovnih hapšenja koncentrisani su uhapšenici u tzv. sabiralištima. Takvih je sabirališta bilo u svim većim mestima. Bili su to ili žicom ograđeni prostori pod vedrim nebom ili koji zatvor, školska ili napuštena fabrička zgrada, i tome slično.
Postupak u sabiralištima već je ličio na postupak u logorima.
Kod dolaska u sabiralište, zatočenici su prolazili kroz duge redove ustaša, koji su ih nemilosrdno mlatili gumenim palicama, batinama i kundacima, te su mnogima već u sabiralištu slomili ruku ili nogu, izbili zube, cigaretama ispržili telo, itd.
Zatim je sledila pljačka novca i svih predmeta od vrednosti.
U sabiralištima se ležalo na golom betonu ili na zemlji pod vedrim nebom u žicom ograđenom prostoru.
Za celo vreme boravka u sabiralištu ustaški su stražari zlostavljali uhapšenike, obasipali ih pogrdnim rečima i svim sredstvima nastojali da im boravak bude što teži.
Najveći broj Jevreja, na desetine hiljada, prošlo je kroz sabirališta u Zagrebačkom zboru i Gospiću.
Postupak kod transportovanja. - Iz sabirališta su hapšenici otpremani na železničku stanicu, a zatim utrpani u vagone u tolikom broju, da je jedan ležao na drugome. Vagoni su zaključani na polaznoj stanici i hapšenici nisu mogli izlaziti do odredišta. Po nekoliko dana nisu dobijali ni vode ni hrane, a uz to su zlostavljani od ustaša koje su ih pratile. Po koji hapšenik je ubijen, a žene silovane.
Strahoviti zločin izvršen je nad jednim detetom prilikom utovara žena i dece u kamione u sabiralištu u Gospiću. Jedna Jevrejka zamolila je jednog ustašu da joj podigne dete u kamion. Ustaša je zabio bajonet u dete i tako dete pružio majci.
SVEDOK LIDIJA ROSENBERGER OPISUJE SVOJ PUT OD GOSPIĆA DO KRUŠČICE:
"...Koncem kolovoza 1941. otpremljeni smo u velikom transportu od 800 ljudi u zatvorenim vagonima za Jastrebarsko. Tome transportu bile su priključene i žene iz logora Paga, Židovke s djecom i to oko 100. Put do Jastrebarskog bio je prava muka, jer smo bili u jednom marvenom vagonu nagurani po 50, koji je bio kroz cijela dva dana zatvoren, tako da nismo dobivali ni hrane ni vode, a nuždu smo morali vršiti u samom vagonu, i to žene pred muškarcima, i obratno...
Već 2.9.1941. otpravljeni smo i mi - oko 300 - za logor Kruščicu. Putovali smo na isti način kao iz Gospića za Jastrebarsko, samo s tom razlikom da smo ovaj put bili zatvoreni četiri puna dana bez hrane i vode".
SVEDOK ERENFROJD-POLIĆ ISKAZALA JE:
"... Na stanici Jasenovac naša je kompozicija stajala jednu noć, a to je bila jedna od najgorih noći što smo ih proveli u našem zatočenju. Onaj isti Bosanac kojega sam spomenula u Slanom nahrupio je s dugim ustaškim banditima sa noževima u ustima u vagone, pretresli su sav naš prtljag i oduzeli nam sve, osim najpotrebnijih odjevnih predmeta.
Još iste noći, nakon napred prikazane pljačke, navalili su banditi ponovno u vagone, osvetljavali ručnim baterijama pojedine zatočenice te natjerali mlađe i lepše pred jedan prazan vagon u koji su ih posle vodili i tamo pokušali silovati. Čitavu noć čule smo zapomaganje i jauk tih nesretnica, pa kako su se one energično opirale banditima, to su ih oni čitavu noć zlostavljali i mlatili. Drugo jutro su te drugarice potpuno plave od udaranja došle u vagone, no nisu ništa govorile o tome što se dogodilo, jer su im banditi zaprijetili smrću, ukoliko bi o tome govorile..."
"... Jednom su tako uhvatili Filipa Štajna, koji je hranu sakrio u pumperice. Slučajno mu je uspelo da se spase iz zatvora tik pred odlazak na gubilište ali je u zatvoru toliko ostario kao da je u njemu bio više godina, a ne tri ili četiri dana. Zatvor je mijenjao izraz lica ljudima koji su u njemu proveli makar samo 24 sata. Filip Štajn mi je pripovjedao, da ga je Matijević tukao po glavi, a Miloš mu je klještima čupao i frkao kožu. Kada je pak refleksivno radi udaraca dizao ruke da se odbrani, uperio je Miloš u njega revolver i rekao, da će ga odmah ustreliti, ako samo trepne. Morao je raširiti ruke i gledati u cijev revolvera, a Matijević ga je tukao po čitavom tijelu, po glavi i po mošnji. "Ali vjerujte, kao da uopće nisam osjećao udarce, jer sam gledao samo revolver", pričao mi je posle Štajn. Osim njega bilo je u zatvoru još 53 zatočenika, kojima su bile ispržene noge i ruke. Udovi su im bili sasvim pocrneli, - to su bili uglavnom intelektualci. Pola sata posle njegovog izlaska iz zatvora, pobijeni su svi, iako su se nadali da će ostati u životu. Sutradan je Miloš sa Štajnom razgovarao, - ovaj je morao raditi u upravnoj zgradi, - i premda ga je juče još tukao i skoro ubio, razgovarao je kao da ništa nije bilo, pa mu je poklonio cigaretu. Kad je Štajn sve to pričao, navaljivale su mu suze na oči." (Z. s. Đure Švarca)

Prisiljavali su rođake na međusobno ubijanje
SVEDOK JOSIP RIBOLI U SVOM PRIKAZU NAVODI:
"... Kad bi logor bio prepun, odlučile bi ustaše da likvidiraju stanoviti broj zatvorenika. Svi su se zatočenici morali u tu svrhu naveče ili noću postrojiti, pa je jednom zgodom obilazio Maričić zatočenike, hodajući od grupe do grupe, rasvetlio im fenjerom lice i zapitao odakle je koji. Ako se tako nije napunio potreban broj žrtava koje su bile iz krajeva koji nisu Maričiću po ćuci, onda je prikupio i one koji mu se inače nisu "lično sviđali".
Takva je revizija trajala po nekoliko sati..."
Maričić se šetao s pratnjom i vraćao po više **** istoj grupi, uživao sadistički u mukama zatočenika, koji su bili u neizvesnosti neće li kocka pasti na njih.
One druge "nastupe" - radi polaska na "rad u Nemačku", itd, smatrale su ustaše "šalom", uživajući u tome što se same žrtve dobrovoljno javljaju da budu poslane u smrt.
Svedok Oto Brajer prikazuje ovako sudbinu onih koji su se prijavili da idu u logor u Đakovo:
"...Ustaše bi zatočenike utovarile u kamione pa silom im naredili da čučnu ili sjednu. Pokrili su ih zatim velikim ciradama, a onda se na svaki kamion popelo pet-šest ustaša i počelo skakati po zatočenicima, gazeći ih nogama i tukući kundacima. Takvo su kundačenje i ubijanje zvale ustaše "oporavak u Đakovu".
SVEDOK MILAN ĐUZEMIĆ OPISUJE MUČENjE U JASENOVCU NA SLEDEĆI NAČIN:
"... Po mom dolasku u logor na Božić 1943. bio sam bačen u samicu gde sam proboravio 22 dana. Ustaše su me mučile na taj način, što su mi palili tabane, boli me iglom pod nokte, tukli žicom omotanom gumom, stavili mi na prsa dasku po kojoj su skakali. Boli su me noževima, pa imam na obema rukama vidljive ožiljke. Kroz cijelo vrijeme sam čuo vapaj i zapomaganje iz drugih samica, pa sam kasnije saznao, da su zatočenika Đogaš Josipa mučili na taj način, što su mu vezali ruke i noge u klupko i valjali ga po šiljcima, koji su bili pribijeni u tu dasku. Sertić Đuro je mučen tako, da su mu ustaše rezali meso s bedara i ranu solili.
Vidio sam sa nekolicinom zatočenika mjeseca decembra 1944, kako su se Luburić, Matković, Ljobo Miloš, Sojčić i Kordić zabavljali na taj način, što su 19-godišnju devojku Lončarević Maricu iz Plesma povalili golu golcatu na zemlju, noge još raširili i palili cigaretama spolovilo, u koje su otresali pepeo.
Video sam, kako su ustaše prigodom likvidiranja djece u logoru bacili jedno dijete godinu dana staro u zrak, a drugi ga je ustaša dočekao na bajonet..."
Ustaše su čitave grupe interniraca ili lica koja su bila poslata u Jasenovac radi neposredne likvidacije ubijali na "Graniku" ili u okolini sela Gradine i Uštica koja leže na bosanskoj strani preko **** "Granika".
"... To je trajalo katkada po čitavu noć. Žrtve su čekale u "glavnom skloništu" ili u nekoj drugoj zgradi ili pod vedrim nebom. Prije polaska ustaše su ih skinule do gola. Zatim su im ruke svezale na leđa žicom, a onda ih, privezane žicom jednoga za drugog dotjerale na "Granik". Ovdje je žrtva morala da klekne, a ustaše su joj na ruke privezale težak željezni teret u obliku koluta. Iza toga su udarili žrtvu maljem, čekićem ili tupom stranom sjekire po glavi, trbuh često rasporili mesarskim nožem, te bacili zatim leš u Savu..." (Z. s. Jovana Živkovića).
Likvidaciju u Gradini i Ušticama obavljali su ispočetka same ustaše, a od 1942. naterali su internirane Cigane da im u tom pomažu.
"... Ja sam bio zaposlen u Jasenovcu kao grobar do mjeseca decembra 1941. i znam da sam sa nekim drugovima pokopao dnevno oko 200-300 žrtava. Ubijanje se vršilo na sledeći način: jame su bile veličine tri do osam kvadratnih metara. Dok smo mi kopali grobove, ustaše su s poručnikom Mujicom na čelu ubijali žrtve, koje su bile vezane žicama. Ubijali su ih maljem, udarajući ih po slijepoočnicama. Zatim su ubijali udarcima sjekira po vratu. Nadalje su ubijali metanjem drvenih klinova u usta. Klin se stavio u usta okomito, a tada bi ustaša udario sjekirom po bradi.
Katkada su pitale žrtve da li imaju rodbine, pa kad se ustanovilo da postoji među kojima rodbinska veza, silili su ih da se međusobno ubiju. Tako se dešavalo da je brat ubio brata, otac sina, kćer majku, itd. Mnogima su rezali s leđa kajiše. Bio sam prisutan, kad je Mujica izrezao jednoj žrtvi na leđima kajiše kao uzde i onda ju tjerao okolo natežući je sa uzde. Mladi su ustaše pojedinim žrtvama rezali noseve i uši i među sobom govorili da su ubili u borbi partizane i odrezali im noseve i uši. Te su odrezane noseve i uši spremali u rupčiće i trpali u džepove.
Žrtve bi pregledali, pa kad bi ustanovili da žrtva ima zlatne zube, vadili su ih noževima." (Z. s. Egona Bergera)

Klanje partizanske dece kao zabava
Ja sam radio kao grobar na logorskom groblju samo 10 dana. Kroz to sam vrijeme pokopao lješine bez glave, bez ruku, sa razmrskanom glavom, sa istrgnutim prstima na rukama i nogama, sa čavlima zabodenim u grlu, sa odrezanim udovima, i lešine iznakažene, modre od udaraca. Za ono sam 10 dana pokopao s drugovima oko 3.000 lješina, među kojima sam prepoznao lješine petorice grobara, koje su ustaše dotukli. (Z. s. Jakova Fincia).
"... Pred Božić 1944, i to jedne nedelje, video sam kako je oko 11 sati tjerano oko četrdeset golih žena i djece iz logora na "Granik" gdje im je Luburić nožem presekao vrat, a Prpić rasporio trbuh, te su ih bacili u Savu. Vidio sam drugom zgodom, da je vješao trideset i pet zatočenika a među njima i jednu ženu, koja je imala u logoru četvoro male djece. Djeca su prilikom njenog vješanja plakala za njom i hvatala joj se za suknju ali je Picilli jednu šestogodišnju djevojčicu udario nogom tako snažno, da joj je pukla lubanja." (Z.s. Franje Kosine)
Rekli smo već da su ustaše ubijale zatočenike na radu, pa u vezi s time navodimo iskaz svedoka Andrije Katalinića:
"... Kao brijač odlazio sam često na mjesto gdje se gradio tzv. "Novi nasip", te sam vidio kako ustaše udaraju radnike na nasipu kvrgastim batinama. One koje bi dotukle, bacale bi odmah u nasip. Jednom sam prilikom čuo kako se jedan ustaški stražar, stariji čovjek imenom Jozo, hvalio pred svima kako je njemu pravi užitak kad kolje partizansku djecu i kako on za zabavu pokolje svako veče 10-20 djece."
Zapovjednici logora su često određivali da se neki internirci imaju pobiti na ime odmazde zbog nečijeg "teškog prestupka" koji se dogodio u logoru. Egzekucija se obavljala javno, u prisustvu svih interniraca, pa svedok Riboli opisuje ovako prizor koji je morao da gleda:
"...Majstorović, Polić i Maričić su se natjecali ko će od njih biti prvi. Žrtve su morale da kleknu pred njima taknuvši čelom zemlju, onda im je dželat ispalio iz revolvera metak u zatiljak. Ako smrt nije odmah nastupila, mašio se neko od njih za nož i prerezao žrtvi grkljan. Jednom je takvom zgodom ustaški zastavnik Matijević polizao toplu krv s noža. To je bilo tako odvratno, da su zatočenici okrenuli glavu ili oborili oči da to ne gledaju."
U logoru su bila i vešala na koja su vešani pojedinci i visili na njima po nekoliko dana, kao opomena ostalim internircima. Isto je tako postojao neko vreme u logoru i krematorijum, koji je bio izgrađen po naređenju Picilli-a. Ustaše su ovde spaljivale ljude, žene i decu. Svedoci navode, dalje, da je u Jasenovcu postojala mašina, u kojoj su ustaše gnječile ljude, kao i testere kojima su testerisali žive ljude.
Na kakve je sve ideje došla sadistička ćud ustaških koljača, pogotovu kad su bili napiti, prikazao je svedok Mato Šulina:
"...Saznao sam od prijašnjih starih logoraša očevidaca kako su ustaše jednoj trudnoj ženi rasporile trbuh i izvadile dijete, a drugoj netrudnoj otvorile trbuh, pa joj to dijete u trbuh ugurale.
Sam se sjećam ustaše Horvat Mate, koji je uvijek kad se napio tražio žrtvu i nastojao da pronađe nov, originalan način mučenja, koji u praksi do tada nije primenjivan. Na svoje sam pak oči gledao kad su ustaše položile jednog zatočenika na nakovanj, te ga čekićma tukle kao da po njemu kuju, sve dotle dok nije podlegao."
Jedno od najtežih vrsta mučenja i ubijanja bilo je mučenje glađu i smrt od gladi.
Niže ćemo prikazati kako su ustaše celi Logor 3 C likvidirale na taj način što su ljude mučili glađu do smrti. Ovde ćemo pomenuti "Zvonaru", naročito mučilište određeno za tu svrhu. To je bila mala baraka bez prozora, na kojoj su bila staklena vrata, tako da se spolja moglo videti sve što se u njoj događa. Ustaše su zatvarale u nju žrtve, držeći ih bez hrane i pića po više nedelja. Njihove su patnje bile užasne, a iz barake je odjekivalo očajno zapomaganje: "Vodite nas, ubijte nas!" Ustaše su se, naročito Matković i Vica uživajući u mukama žrtava, šetali pred "Zvonarom" i smejali se.
Svedok Matko Devčić prikazuje ovako svoja opažanja o onima koje su ustaše izvele žive iz "zvonare":
"...Svi su oni sada išli na strijeljanje nakon što su proveli neko vrijeme u mučionici zvanoj "Zvonara". Odanle su izlazili većinom potpuno plavi od batina, potrganih ili odrezanih ušiju i krvavi."
__________________

Glavni ustaški koljači
Vjekoslav Luburić, , bio je komandant "Odbranbenog zdruga", u čiju je nadležnost spadala i neposredna uprava koncentracionim logorima na teritoriji njegove jedinice. Na toj su se teritoriji nalazili svi koncentracioni logori za Jevreje - Jasenovac, Stara Gradiška, Đakovo, i dr. Za svoj rad bio je odgovoran Paveliću, i ovaj ga je zbog "zasluga" imenovao generalom.
Njegova jedinica sastavljena od probranih ustaških zločinaca davala je komandno osoblje i stražu za sve te logore; raspored ovih lica vršio je sam Luburić.
Luburić je dolazio u Jasenovac 2-3 **** mesečno i zadržavao se tu samo nekoliko dana, no i za to kratko vreme činio je toliko zločina, da su internirci strepeli kada su čuli da je Luburić došao u Jasenovac.
Strašni su bili njegovi prvi raporti kad je primao nove transporte interniraca, njegovo urlikanje i psovke, koje je propraćao šamarima, kundačenjem, mecima iz revolvera ili klanjem. Obilazeći logor, vrebao je ne bi li otkrio kakav prekršaj "logorske discipline", ne bi li opazio da koji zatočenik kunja od slabosti, starosti ili bolesti i zbog toga zastajkuje u radu, ne bi li opazio da koji gladan internirac traži otpatke hrane ili ga ne pozdravlja propisno.
Devetog oktobra 1942. priredio je Luburić u Jasenovcu svečanost, gde je ustašama podelio zlatne i srebrne medalje koje im je Pavelić namenio kao nagradu "za zasluge".
Na tom je banketu Luburić, pijan kao i ostali njegovi "dužnostnici", održao govor i, prema iskazu jednoga svedoka, rekao doslovno ovo: "I tako smo vam mi u ovoj godini ovde u Jasenovcu poklali više ljudi nego Osmanlisko carstvo za cijelo vrijeme boravka Turaka u Evropi."
Prvi Luburićev zamenik bio je Matković Ivica.
Matković je bio krvolok kao i Luburić, ali je bio uz to i sadista, uživao je da muke što više produži, rugajući se pri tome bespomoćnim žrtvama.
Matković je određivao da se svi internirci moraju da postroje po grupama i da budu prisutni kod masovnih streljanja radi kazne; birao je sam žrtve u cilju da smanji brojno stanje logora, itd.
Treći po rangu u logoru bio je Hercegovac Miloš Ljubo.
I Miloš je bio neobično krvoločan i sadista. Uz to je bio još i manijak.
SVEDOK MILAN FLUMIJANI ISKAZAO JE O NjEMU:
"...Tek što smo stigli, nas sedamnaestorica, u Jasenovac u logor, ustaše su nas mlatili kundacima i doveli do "Ciglane", gdje je Miloš Ljubo imao postrojene već dvije grupe, dok smo mi pristupili kao poslednja, treća grupa.
Maričić je pitao Ljubu Miloša: "U koga da najprije nišanim?", a Miloš je odgovorio: "Gde ih ima više", i uperili su obe strojne puške na onu četrdesetoricu iz prvih dveju grupa i sve ih postrijeljali.
Potom je pitao prvog iz naše grupe, zašto je došao ovamo, a kad je ovaj odgovorio da je kriv zato što se rodio kao Srbin, ubio ga je na mjestu. Onda je izdvojio Jevreja advokata Laufera iz Zagreba, te ga je upitao šta je on, a kad mu je ovaj odgovorio šta je, pozvao ga je ovako: "Ja advokate volim, dođi bliže" - i odmah ga ubio."
Kada je Miloš imao nastupe besa, pojahao bi konja i terao kasom po logoru, pucajući na internirce koji nisu uspeli da se blagovremeno negde sakriju.
Taj ustaški zlikovac imao je u zapovedništvu logora sobu koju je uredio kao nekakvu "ambulantu".
Kad bi došao nov transport Jevreja, Miloš bi navukao dugačku, belu lekarsku kecelju i poslao ustaškog stražara do novodošavših porukom da svaki Jevrejin koji je bolestan može doći na lekarski pregled.

Fratar koji je bukvalno pio krv
Uvodio je zatim (Ljubo Miloš - p.u)jednog po jednog bolesnika u tu "ambulantu", postavio ga uza zid, te jakim zamahom noža razrezao grlo, prerezao rebra i rasporio trbuh. On je tu "operaciju" nazivao "ritualno klanje Židova", te se njome, kako veli svedok Riboli, jako ponosio.
Ipak ga je nadmašio u krvološtvu Miroslav Filipović-Majstorović, koji je jedno vreme bio zapovednik Logora broj 3, zatim zapovednik logora u Staroj Gradiški.
Filipović je bio franjevac. Istakao se prilikom strahovitih pokolja Srba, koje su ustaše izvršile u okolini Banjaluke, naročito u selu Gračanici, u leto 1941. Prve polovine 1942. došao je u Jasenovac, gde je ubrzo postavljen za ustaškog satnika, a decembra 1942. i za komandanta Logora broj 3.
EVO KAKO SVEDOK RIBOLI OPISUJE MAJSTOROVIĆA:
"...Upravo je nevjerovatno koliko je taj fratar bio krvav i krvoločan. Dok su na primjer Matković i Miloš već i po svom izgledu dali naslutiti što se u njihovoj nutrini krije, Majstorović je bio izvanredno sladak i prijazan, a kad bi se primio koljačkog posla, onda je u krvoločnosti bio nenatkriljiv. On je dugo vremena bio glavni izvršitelj masovnih klanja u Gradini, za koji bi posao na večer obukao neki zelenkasti kombinezon, a ujutro bi se vraćao sav krvav. Nijedan od drugih masovnih koljača u Gradini nije tako dugo izdržavao u tom poslu kao fratar Majstorović...
Ja sam na svoje oči video sledeće: Pred zapovedništvom i pred časničkom blagovaonom, gde su stajali prostrti stolovi da bi gladni zatočenici mogli videti kako se ustaški banditi dobro hrane, sjedio je Majstorović i ručao. Sjećam se dobro da je pred sobom pored ostaloga imao i zelenu salatu. Najedanputa pristupi mu jedan ustaša i nešto mu raportira. Majstorović mu izda neki nalog. Ustaša ode do glavne logorske kapije, dovede jednog zatočenika pred Majstorovića. Ovaj je s najvećim mirom odložio vilicu i nož, izvadio revolver i bez riječi ustrijelio jadnika, da bi zatim odmah nastavio s ručkom, a ustaši je samo rekao: "Zovi grobara".
SVEDOK TOMO KRKAČ OPISUJE PAK MAJSTOROVIĆA OVAKO:
"...Gledao sam vrlo često za vrijeme svog boravka u Jasenovcu kako je Majstorović vlastoručno strijeljao zatočenike u tzv. javnim nastupima. Taj je Majstorović imao neku gumenu cijev, koju je znao katkada staviti na rane odakle je žrtvi tekla krv, i onda je tu krv sisao govoreći: "Hoću da se napijem komunističke (ili židovske) krvi".
Istražna komisija preslušala je ovog zločinca kad je posle oslobođenja zemlje pao u ruke pravde. Donosimo neke delove njegovog iskaza:
"...U Jasenovcu sam bio ustaški častnik i upravitelj logora od konca lipnja 1942. do kraja listopada 1942. Priznajem da sam lično kod javnih strijeljanja ubio oko stotinu zatočenika logora Jasenovac i Gradiška. Isto tako priznajem da su se za vrijeme moga upraviteljstva u logoru Jasenovac vršila masovna ubijanja u Gradini, ali ja u tome nisam sudjelovao iako sam za ta masovna ubijanja znao. Ispravljam se da sam kod tih masovnih ubistava prisustvovao, ali ih nijesam izvršivao. Ta masovna ubijanja dopuštao sam kao upravitelj, jer sam imao usmene naloge od Ljube Miloša, a još više od Matković Ivice, a katkada i od Maksa Luburića. U Gradini ubijalo se maljem, i to tako da bi žrtva morala sići u iskopanu jamu, našto je slijedio udarac maljem po glavi odostraga. Osim toga se ubijalo i strijeljanjem i klanjem. Kad su se vršile likvidacije žena i djevojaka u Gradini, znam, da su se nad mladima izvršila silovanja. O tome je određivao Matković Ivica, a silovanja su, koliko ja znam, vršili Cigani, i to Cigani grobari. Ja nisam vršio silovanje. Za moje vrijeme, po mom računu, likvidirano je u logoru Jasenovac 20-30.000 zatočenika. Posebno ističem, da je u početku ljeta izvršena u Jasenovcu likvidacija logora Đakovo. Tom likvidacijom rukovodio je Matijević Jozo, ustaški poručnik. Kod te likvidacije logora Đakovo računam, da je bilo pobijeno oko 2-3.000 Židovki i njihove djece. Iz Jasenovca sam došao u logor Stara Gradiška koncem listopada 1942. Za gornje vrijeme događale su se i u logoru Stara Gradiška masovne likvidacije, koje su se obično vršile izvan logora, tako na primjer u Mlaci, Jablancu, a otpremani su i u Jasenovac. Ovakvi veliki transporti za likvidaciju vršili su se po nalogu Matković Ivice. Na ovaj način otpremljeno je oko 2-3.000 ljudi.
16.4.1945. vratio sam se u Jasenovac, gdje sam ostao do konca. Znadem da su u to vrijeme vađene lješine zatočenika iz Gradine i spaljivane, kako bi se zametnuo trag počinjenim zločinstvima. Ja nisam sudjelovao u likvidaciji zadnjih zatočenika, nego samo u ekshumaciji."

Najviše zločina noću i tajno
Zapovednik radne službe u Jasenovcu bio je ing. Hinko Dominik Picilli. On je bio neograničeni gospodar celokupne logorske "radne sile". Picilli je nečovečno eksploatisao internirce, goneći ih da rade preko svojih sila. Obilazio je zatočenike po radionicama, odnosno po terenu na kome su radili, i gvozdenom batinom, koju je uvek imao sa sobom mlatio nemilosrdno radnike.
Picilli je naročito progonio nemoćne internirce kojima su lekari propisali poštedu pa je upadao u barake gde su se oni nalazili i terao ih je batinama i revolverom na rad.
On je bio proučio planove nemačkih peći za spaljivanje, te je naredio da se kod "Ciglane" sagradi peć, u kojoj su tri meseca spaljivani ljudi, žene i deca.
Osim već spomenutih zločina, prikazaćemo neke od masovnih zločina, naročito one kod kojih su u većem broju ubijani Jevreji. Zločinstva ćemo prikazati hronološkim redom, kako su vršena od osnivanja logora pa do njegovog oslobođenja.
Ovde će, međutim, moći biti prikazan samo manji deo tih zločina. Ustaše su najviše zločina počinili noću i tajno, pa o većini takvih slučajeva svedoci ne znaju ništa tačno ni u pogledu broja žrtava, ni u pogledu vremena i načina izvršenja zločina, iako su ustaše pri izvršenju nekih zločina prisiljavali zatočenike da im prisustvuju. S druge strane, broj onih koji su preživeli internaciju tako je mali, da nema očevidaca za veći deo počinjenih zločina u Jasenovcu. Likvidacija Logora broj 1 i 2 u Jasenovcu. - Pomenuto je već da se prvi Jasenovački logor nalazio 12 km daleko od mesta Jasenovac, kraj sela Krapja. Posle nekoliko nedelja onsovan je i Logor broj 2 na reci Strugu, nedaleko od **** koji vodi iz Jasenovca prema Novskoj.
U novembru 1941. pretvorile su jesenje kiše čitav taj kraj u veliko jezero. Provizorni nasipi nisu mogli da odole vodenoj sili, pa su se ustaše pobojale da voda ne odnese i njihove stražare. Odlučili su stoga da ukinu oba ta logora, da demontiraju barake, a materijal i ljude presele u prostor "Ciglane" kraj Jasenovca i tamo osnuju novi logor.
Oko 15. novembra naredio je Luburić da se pokolju svi oni koji nisu bili u stanju da fizički izdrže dalji rad i napor oko preseljenja, pa je tom prilikom poklano od 6-700 lica.
SVEDOK ĐURO ŠVARC OPISUJE OVAKO OVE ZLOČINE:
"...Dne 14.X 1941. u petak pala je komanda da se niko ne smije maknuti iz nastambe. To je trajalo do oko 9 sati. Kad smo se cestom uputili prema "Lančari", stajali su kraj električne centrale velika plato kola, a na njima brdo lješina blatnih, golih, na pola obučenih, ispremiješane glave s nogama. Slika više nego grozna... Najedanput se pronio šapat da se u "Ciglani" ubija željeznim motkama i toljagama... Svi smo bili kao u nekom ludilu, takoreći već osjećali toljagu po glavi.
...Brzim koracima, ne gledajući ni lijevo ni desno, pošli smo prema pumpi. Pogled smo uprli k zemlji... Najednom sam se našao među samim lješinama strahovito izmrcvarenim, neke takoreći bez pola lica, a neke su se još micale. Stražar je pjevao. Spustili smo se brzo u šaht pumpe, da nestanemo takoreći s lica zemlje. Pumpa je bila natkrivena, ali se ispred krovića moglo vidjeti što se vani zbiva. Kad bi vidio da se koji teško ranjeni miče skočio bi stražar na njega i dotukao ga bakandžama, da su kosti prskale. Kada smo se vratili s pumpe trajalo je i dalje ubijanje u logoru. Luburić je šetao po "Lančari", valjda da prouči efekat koji je njegova akcija proizvela na zatočenike. Oko podneva nije bilo više onih lješina kraj kapije, nego samo koja zaostala cipela i lokve krvi. Luburić se šalio sa seljankama koje su prolazile. Dovikivao im je: "Ej, curo mala".
Isti je dan naredio Luburić da se pokolju još 85 ljudi, jer su se usudili da mu uprave molbu da se poboljša hrana.
Miloš Ljubo je u isto vreme u Logoru broj 2 pobio sa drugim nekim ustašama oko 50 Jevreja, da bi uterao strah onima koji "neće da rade brzo".
Posle svih ovih pokolja preostalo je još oko 700 lica koja su morala po najvećem blatu i kiši prenositi grede, daske, alat i ostali materijal u sam Jasenovac. Kad je konačno selidba bila završena, ustanovilo se da je u životu ostalo samo 250 ljudi, pored zanatlija koji su se još oktobra preselili na "Ciglanu" i bili prvi internirci u Logoru broj 3.
Utvrđeno je da je za prvih šest meseci stradalo u logirma br. 1 i broj 2 što od bolesti ili iscrpljenosti, a što od ustaškog metka ili noža oko 8.000 ljudi.
Zima 1941/1942. Ubijanje bolesnih i nemoćnih. - Prvih 250 interniraca smestile su ustaše u otvorene šupe "Ciglane", odelivši zasebno Srbe, zasebno Jevreje, zasebno Hrvate, stvorivši tako odeljenja 3 A, 3 B i 3 D.
Odmah posle toga počeli su dnevno pristizati transporti novih interniraca, pa kako nije bilo dosta prostora za smeštaj, novopridošli su spavali po tavanima "Ciglane" i "Lančare", ili pod vedrim nebom.
Eugen Kvaternik i Luburić stvorili su plan da se u Logoru 3 postepeno izgrade razne industrijske i zanatske radionice i podignu barake za 3.500-4.000 ljudi, koji bi predstavljali stalnu radnu snagu.
Pristupili su, pre svega, izolaciji logora od ostalog sveta.
U neposrednoj je blizini prolazila železnička pruga, a odmah iza nje glavni put, pa su putnici tako mogli videti šta se sve događa u logoru. Naredili su stoga, da se logor ogradi bodljikavom žicom i debelim zidom u visini od tri metra. Pored toga, ustaše su evakuisale i Jasenovac i obližnja sela, da bi na taj način izolacija logora bila potpuna. Tek su tada prešli na izgradnju baraka za stanovanje.

Ni glasa žrtava koje su klali
Od decembra 1941. do kraja februara 1942. dovodile su ustaše iz Srema, Slavonije i Bosne skoro svakodnevno velike transporte muškaraca i žena u Jasenovac, da ih tamo likvidiraju. Bili su uglavnom Srbi, ali je bilo i Jevreja i nešto Hrvata.
Hinko Štajner i Egon Berger iskazuju saglasno da su ustaše odmah posle pretresa i pljačke otpremale te transporte, u kojima je bilo od 100 pa do 300 lica, na veliku ledinu koja se nalazi u blizini Velike Košutarice i tamo ih ubijali. Žrtve su ubijali sekirom ili maljem. Osamdeset interniraca su čitavu zimu kopali rake i sahranjivali leševe pobijenih.
Gornji svedoci tvrde da je te zime pobijeno u Košutarici oko 50.000 ljudi. To su mogli utvrditi na taj način što su grobari pričali jedni drugima koliko su žrtava koji dan sahranili.
ČESTO SE KLALO I U SAMOM LOGORU:
"... Neke dane treba naročito istaknuti. Tako je na primjer na Badnjak 1941. osvanuo lijep zimski dan...
Toga dana određeno je samo jedno mjesto za dobivanje jela, i to "Ekonomija".
Kad su nam podjelili te cedulje, došla je kroz kapiju pred upravnu zgradu jedna velika grupa od više stotina zatočenika, koje prije nismo vidjeli. Poređali su ih u dva reda. Iza njih postavile su se ustaše. Sjećam se dobro da su redovi išli od "Lančare" pa sve to "Stražare". Na vratima upravne zgrade stajao je Miloš gologlav, a oko njega časnici i ustaše. Ti novodošli bili su dobro hranjeni, djelom debeli i mnogi su imali krcate naprtnjače. Ustaše su ih golicali bajonetima. Ostalo mi je u pameti paklenski nasmejano lice jednog ustaše sa debelim crnačkim usnicama, koji je bockao jednog omanjenog čoveka u plećku. Mi smo straga gledali iz "Pilane" šta se događa. Počeli su ih klati jednog po jednoga nožem. Nismo uopće čuli glasa žrtava. Izvlačili su ih iz grupe pred Miloša. Grobarska grupa (kasnije tzv. grupa D) počela je nositi mimo nas prve žrtve. Zatočenike koji su umirali ili bili ubijeni u našem logoru bilo je lako nositi. Ali ovi su bili ugojeni i kroz razderanu košulju tresli su im se trbusi. Neki su bili potpuno krvavi, da ih je bilo nemoguće raspoznati, a neki su jedva pustili kap krvi. Mi smo radi jela otišli prema "Ekonomiji" i tamo se poređali u dugački red, ali uslijed novog rasporeda nije se davanje jela odvijalo brzo, a nosači su imali velike muke, jer su išli uz kraj ceste. Ti su ljudi izgledali kao Hrvati-katolici. Za jelo smo toga dana imali puru." (Z.s. Đure Švarca)
Zima 1941. i 1942. bila je neobično oštra. Usled vrlo slabe hrane i odeće, loših i hladnih stanova, obolelo je mnogo - većinom starijih - ljudi. Oni za ustaše nisu predstavljali radnu snagu, pa su odlučili da ih likvidiraju.
SVEDOK HINKO ŠTAJNER NAVODI:
"... U siječnju 1942. bilo je u tzv. poštednoj bolnici oko 300 bolesnih zatočenika. Kako su zatočenici morali tada spavati po raznim tavanima ili pod vedrim nebom, a zima je bila oštra, obolelo ih je vrlo mnogo od raznih bolesti, pa je bolnica bila prepuna bolesnika.
Miloš Ljubo, Ivica Matković i Jozo Matijević istjerali su sve bolesnike jedne noći iz postelja, nabacali ih na saonice i odvezli na ledinu, gde su ih dotukli maljevima i poklali noževima."
Ovakvih likvidacija bolesnika bilo je i kasnije redovno sve do Oslobođenja.
Kako su internirci bili stalno gladni, tražili su kada u logoru nije gledao stražar, otpatke hrane, naročito oko kuhinje i smetlišta.
Petorica su pokušala jednog dana u februaru 1942. da iskopaju nekoliko sirovih krompira koji su bili zakopani u zemlju. Zatekli su ih ustaški stražari i doterali zapovedniku Ivici Matkoviću, koji je odlučio da ih odmah kazni. Svedoci Štajner i Jakob Danon opisuju ovako njihovo kažnjavanje:
"... Matković je naložio da se svi zatočenici imaju postrojiti po grupama i prisustvovati izvršenju javne kazne nad ovom petoricom. Premda je bila najveća zima, morala su sva petorica da se svuku do gola, ustaše su im ruke svezali žicom naleđa te ih za ruke objesili. U takvom su položaju visili čitav jedan sat drhćući od zime, a tjelo im je poplavilo. Nakon jednog sata dao ih je Matković odvezati, a zatim je svu petoricu ustrijelio metkom u zatiljak i održao zatvorenicima govor u kojem im je zapretio još težom kaznom, ako se ponovi takav "zločin".
Spaljivanje: - Dosadašnje metode ubijanja postale su ustašama spore i komplikovane, a naročito se gubilo mnogo vremena u kopanju raka i sahranjivanju mrtvaca. Osim toga, nije se zatirao trag zločinima. Po uzoru svojih nacističkih gospodara odlučile su ustaše da u Jasenovačkom logoru sagrade peć za spaljivanje leševa.
Posao oko izgradnje tih peći bio je poveren inž. Picilli-u. Odlučeno je da se izgrade dve peći: jedna kod "Ciglane" a druga u Gradini. Picilli je prikupio materijal i zidare, te je za kratko vreme bila gotova peć u blizini "Ciglane", koju su internirci prozvali "Picillijeva peć". Kad je izgradnja bila završena, Picilli je pobio sve zidare koji su gradili peć, da se ne bi saznala njegova tajna.
Ta je peć gutala svoje žrtve od kraja februara 1942. pa do maja iste godine, dakle skoro tri meseca, kad su je ustaše iz nepoznatih razloga srušile, tako da od nje nije ostalo ni traga.
Ustaše su u toj peći spaljivale najpre žene i decu, koje su dovodile iz logora u Staroj Gradiški i drugih logora. Tako su tri meseca stizali u Jasenovac kamioni puni žrtava i zaustavljali se u blizini magacina za cigle. Tu su ustaše iskrcale žrtve, a onda ih odvodile pojedinačno ili u manjim grupama do neke prostorije u blizini peći, gde su ih svukle gole, udarcem po glavi onesvestile i bacile u peć. Odelo, obuću i ostale stvari su zatim slagali, sortirali i otpremali u magacine.

Martovsko klanje trajalo deset dana
Egon Berger opisuje samu egzekuciju: "... Ja sam kroz neko vrijeme prisluškivao iz jedne radionice koja je bila u blizini krematorija šta se tamo događa. Čuo sam najprije zapomaganje, plač i vrisak, potom mukli šum kao da su se srušila teška željezna vrata. Iza toga je nastala tišina, plamen se pojavio iz kape peći, no za kratko vrijeme čuo se jauk i vrisak nove žrtve."
Ustaše su spaljivale u ovoj peći i internirce iz samog logora - većinom stare, nemoćne i bolesne. Njihov broj nije bio veliki, dok se, prema iskazima svedoka, broj žena i dece koji su navedeni iz logora u Staroj Gradiški kreće oko 5.000, a broj žena i dece dovedenih iz drugih logora penje na 10.000.
Svi svedoci pretpostavljaju da su žrtve prvo onesvestili udarcima po glavi, te ih bacale u vratu u besvesnom stanju. Samo svedok Branko Balija tvrdi, da je čuo od ustaša da su bacali u peć i ljude pri punoj svesti.
Masovne likvidacije izvan logora. - Dosad smo govorili o likvidaciji onih žrtava koje su ustaše uvele u Jasenovački logor.
Međutim tokom cele godine 1942. dolazili su železnicom, kamionima ili peške veliki transporti ljudi, žena i dece, koje ustaše nisu uopšte uvele u Jasenovački logor, već su ih odmah prebacili preko Save, te ih tamo likvidirale. Broj tih žrtava znatno je veći od broja pobijenih interniraca.
Ubijanje marta 1942. - Svetok Jakob Finci prikazuje masovni zločin koji se dogodio u martu 1942.
"... U prvoj poloviici mjeseca marta 1942. izvršili su ustaše čiji se identitet nije mogao ustanoviti, pokolj nad 3.000 zatočenika Jasenovačkog logora.
Klanje je trajalo 10 dana. Žrtvama su razmrskali glavu tupim predmetom, mlatili ih kolcima i železnim šipkama u tolikoj mjeri, da su tjelesa bila crna i posve iznakažena. Zabijali su čavle u tijelo, rezali udove, itd. Kroz 10 je dana pedesetak grobara moralo da pokopa lješine na tzv. "groblju" izvan logora gdje su se događala zverstva."
Ubijanje Jevreja krajem 1942. - Krajem 1942. trebalo je da stigne u Jasenovac više novih transporta. Pošto nije bilo mesta, odlučile su ustaše da izvestan broj interniraca likvidiraju; izbor je pao na Jevreje.
Tri dana ustaški nadzornici kupili su noću po barakama stare, bolesne i nemoćne Jevreje, te su ih tako 19. novembra 1942. bili pokupili oko 800. Najpre su ih zatvorili u posebnu sabirnu prostoriju a onda ih jedne noći prevezli čamcima preko Save u Gradinu, gde su morali sami da kopaju svoje grobove, zatim su ih Cigani poklali i zakopali.
Likvidacija Logora 3 C. - Od marta 1942. do kraja iste godine bio je Logor 3 C stalno prepun ljudi, žena i dece koje su ustaše dovodile onamo radi likvidacije. Ustaše su u prvom redu pokupili iz cele NDH sve Cigane - oko 40.000 lica - i dovele ih u Jasenvoac. Smestili su ih između tzv. stare žice logora i velikog zida u severoistočnom kutu, na goloj ledini, pod vedrim nebom, ogradivši ovaj deo logora, koga su nazivali Logor 3 C, bodljikavom žicom.
Odmah po dolasku počeli su ih odvoditi u partijama u Gradinu i tamo ubijati, pa su ih, posle izvesnog vremena, sve pobili, osim manje grupe, kojoj su dodelili dužnost grobara, kasnije i dželata.
Na mesto pobijenih Cigana, dovodile su ustaše nove grupe interniraca, koje su takođe skoro svakodnevno odvodili na ubijanje, tako da je Logor 3 C tokom 1942. bio sabiralište za stotine hiljada žrtava, koje su tamo čekale na red da pođu u smrt.
Krajem novembra 1942. preostalo je u Logoru 3 C još samo 160 interniraca, većinom intelektualaca.
Zapovednik logora, Ivica Matković, odlučio je da ih ubije na taj način što će im se uskratiti svaka hrana i piće, da bi tako video koliko dugo može čovek da živi bez hrane i vode. Pojačao je stražu i naredio ovoj da ubije svakoga ko bi se usudio da dobaci hranu onima u Logoru 3 C. Pored toga postavio je pred logorom veliku tablu s natpisom "Pjegavac", da zastraši ostale internirce a i same ustaše, da se ne približuju bodljikavoj žici.
Slabiji i nemoćni podlegli su već već posle nekoliko dana ali ih je bilo četrdesetak koji su bili u životu i posle više nedelja. Oni su bili izgrizli svu travu koja je bila u logoru, pa, izbezumljeni od gladi, počeli da jedu i ljudsko meso.
Svedok nikola kuhada iskazao je o tome sledeće:
"... Koncem 1942 radio sam na dezinfekciji boksova u jednoj baraki, udaljenoj oko 4 metra od Logora 3 C. Nalazio sam se na tavanu te zgrade i od znatiželje sam podigao par crepova na krovu i promatrao šta rade drugovi, zatvoreni u Logoru 3 C, kuda nitko više nije smio ući, gdje je postavljena ploča s natpisom: "Pjegavac."
Vidio sam kako su pojedini zatočenici trgali sa lješina mrtvih drugova meso i odmah ga jeli, jer već 17 dana nisu dobijali nikakve hrane." Neki su svedoci posmatrali logor noću iz daljine, te dvojica - Brajer i Riboli - iskazuju da su videli kako internirci u Logoru 3 C preko mesa umrlih drugova i jedu. To se moglo jasno raspoznati, jer je plamen osvetljavao ceo logor.
Kad je jedan od interniraca prijavio Ivici Matkoviću šta je video u Logoru 3 C, ovaj se kao lud smejao i odgovorio mu:
... Ti bi kao intelektualan čovjek morao znati da je crkotina otrov od koga se brzo umire. Neka samo peku i jedu, prije će svi pocrkati. I tako mi to već predugo traje."
Međutim, ti internirci nisu umirali, već su pokušali da se jedne burne noći provuku između žica i bace u Savu. Ustaški su ih stražari opazili, pohvatali i podneli prijavu Matkoviću, koji naredio da se poslednjih 35 interniraca logora 3 C noću utovare u kola i prevezu preko Save u Gradinu u jednu seljačku kuću. U tu su kuću neposredno pre toga zatvorili nekolicinu iz "Zvonare", gde su ih već duže vreme mučili glađu.

Vreme kad se smrt čekala kao jedini spas
Doveli su tu i ovih 35 preživelih iz Logora 3 C, svukli ih gole i uterali u kuću, zabarikadirali sve prozore i vrata, pa su tako svi ovi nesrećnici posle nekoliko dana pomrli od gladi i zime.
Ono mesto gde je nekad stajao Logor 2 C, ustaše su naredile da se preore, da bi izbrisali svaki trag da je ovde nekad postojao logor u kojem je na stotine hiljada ljudi, žena i dece čekalo danima i nedeljama na suncu i snegu, gladno, golo i boso, čas kada će krenuti u smrt, u kojoj su videli svoj spas.
Ponovno mrcvarenje jevreja. - Svedok Rudolf Rihter iz Zagreba iskazuje ovo:
"... Jedne noći koncem prosinca 1942. prodrle su ustaše u sve barake, dizali Jevreje sa njihovih ležišta te ih po cičoj zimi terali iz baraka. Tu su ih mlatili toljagama, gazili čizmama, lomili im ruke, noge, rebra. Više je Jevreja preminulo od rana, a mnogi je kasnije podlegao ozlijedama koje je zadobio te noći."
Kasnije se saznalo da je povod tome pokolju bio taj, što su stražari našli u logoru leš jednog ustaše, pa kako su u to vreme pobegla iz logora dva Jevrejina, sumnjale su ustaše na ove da su krivi za smrt ubijenog.
Pokolj dece. - Cele 1942 godine vrveo je Logor 3 C od dece koja su dovedena u Jasenovac zajedno sa svojim roditeljima.
Prilikom likvidacije mnogo je dece izgubilo svoje roditelje, pa su decu prigrlili internirci. Mnogi je tako logoraš sakrio kod sebe u baraci siroče bez oca i majke, hraneći ga onim što je sebi otkidao od usta.
Krajem leta 1942. opazio je Luburić da se na tavanima radionice i po barakama nalazi mnogo dece, te je naredio ustašama da pregledaju celi logor i pokupe svu decu.
Tako se otkrilo da se u logoru nalazi preko 400 dece muške i ženske od 4-14 godina. Luburić se posavetovao sa svojim "oficirima", te je na veliko čudo svih interniraca - naredio da se sva ta deca registruju i smeste u posebne prostorije. Našao je među internircima nekoliko učitelja i učiteljica, pa im je naložio da uče decu čitanju, pisanju i pevanju.
Tako je taj mali "dečji dom" postao jedina radost svih interniraca. Njihovo veselje nije dugo trajalo. Ustaše nisu bile zadovoljne rezultatima u vaspitanju dece. Činilo im se da se ovo ne čini u ustaškom duhu, a osim toga su ustanovili da su to većinom srpska ili jevrejska deca.
Kad je u Jasenovac stigao Luburić, prijavili su mu stvar, pa je ovaj naredio da se sva ta deca pobiju.
Ustaše su tu decu u grupama od 60-80 odveli u Gradinu, gde su ih zaklale i zakopali.
Represalije u junu 1944. - U junu 1944. pobegao je iz logora Ivan Volner, student iz Zagreba. Ustaše su ga uhvatile kod Dubice i tako premlatile, da je izdahnuo, a njegov su leš dopremili u logor. Sakupili su sve internirce, pa ih je ustaški natporučnik Dinko Šakić pozvao da odaju lica s kojima se Volner družio i koja su mu pomogla kod bekstva. Kad se niko nije javio, naredio je Šakić da mu donesu imenik u kome su bili popisani svi Jevreji. Iz toga imenika prozvao je 100 Jevreja, pa kad su ovi stupili pred njega, odabrao je od oka 25 lica i osudio ih je na zatvor u "Zvonari", - tj. na smrt od gladi. Prilikom proglašenja "presude", nasmejala su se dvojica što je jedan ustaša opazio i prijavio Šakiću. Ovaj je pozvao tu dvojicu k sebi, naložio im da kleknu te ih je ubio metkom u potiljak. Među onim 25 Jevreja koje su zatvorili u "Zvonaru" bilo je više intelektualaca iz Sarajeva: profesora, advokata, inženjera itd.
Pokolji u zimi 1944/1945. - Cele zime 1944/1945. tekla je na "Graniku" krv.
Svedok Ivan Rožman iskazuje:
"... U mjesecu prosincu 1944, prilikom nastupa kod večere, ustaše su prozivale zatočenike i to 150-200 ljudi dnevno, te ih zatvarali u barake pred "Zapovjedništvom" odakle su ih noću vodili gole, žicom vezane, na mjesto "Granik", tu ubijali i bacali u Savu.
Ja sam to gledao kroz čitavi prosinac iz moje nastambe na "Ciglani", jer je ta nastamba imala staklene prozore i jer sam ja dolazio oko 10 sati na večer sa rada iz "Stolarije". Iz moje nastambe vidio sam tačno kako je krvnik Frković ubijao na "Graniku" ljude, prerezavši im nožem grkljan i bacao ih u Savu. To sam mogao dobro vidjeti zato, jer je iza toga mjesta bila jaka električna lampa."
Tokom te zime, koliko se moglo na osnovu iskaza svedoka utvrditi, ustaše su počinile još sledeće masovne pokolje: a) Pobili su oko 3.500 lica koja su se nalazila na radu u Jasenovačkom logoru; b) Pijane ustaše silovale su redom oko 20 mladih žena koje su radile na "Ekonomiji", pa ih zatim zaklale i bacile u Savu; c) Jedan transport od oko 15.000 radnika i seljaka, koji je prispeo u logor, ustaše su smestile u "Glavnom skladištu" i livadama oko njega, pa su ih postepeno likvidirale na "Graniku".
Konačna likvidacija. - Početkom aprila 1945. počela je velika ofanziva JA sa ciljem da konačno protera iz zemlje okupatora.
Ustaška uprava Jasenovačkog logora počela se pripremati za bekstvo. Luburić je odlučio da pre toga pobije sve internirce, a logor i mesto Jasenovac pretvori u gomilu ruševina i pepela.

Goloruka borba na život i smrt
Pre svog bekstva ustaše su htele da unište tragove svojih zločina. Formirale su stoga ekipe grobara, kojima su naredile da iskopaju sva groblja u logoru i izvan logora, i povade leševe poubijanih žrtava. Drugi su morali da podižu ogromne lomače. Na dno lomače stavljali su koks, nabacali na nj kosture, polivali sve to naftom i zapalili. Tako su tri nedelje buktale lomače, a internirci su posmatrali te požare. Svedoci koji su preživeli poslednje dane Jasenovca tvrde: a) da je u to vreme stiglo nekoliko transporata interniraca iz Lepoglave, Stare Gradiške i drugih logora i zatvora. Ustaše su ih pobile na "Graniku" ili Gradini.
b) da je 20. aprila 1945. likvidirana jedna grupa od oko 470 lica.
c) da je tada stigla u Jasenovac grupa Sarajlija od oko 400 ljudi i da je i ona dotučena na "Graniku".
d) da je 21. aprila 1945. ostalo u logoru još oko 760 žena i devojaka koje su radile na "Ekonomiji" ili u kuhinji. Toga dana ustaše su ih povele u smrt. Duga povorka tih žena išla je u smrt pevajući. Pozdravljajući svoje drugove i opraštajući se s njima dovikivale su im: "Vi ostajte, mi idemo u smrt".
Sve su one istoga dana dotučene i bačene u Savu ili spaljene na lomači.
e) 21. aprila nastala je panika među internircima, pa se oko stotinu njih obesilo iz očaja po barakama i radionicama.
Tako je 22. aprila 1945. ostalo u Jasenovačkom logoru 1060 ljudi.
Ustaše su ih sve zatvorili u veliku fabričku zgradu kod "Ciglane" zakucale daskama sva vrata i prozore i postavile oko zgrade jake straže, da ne bi koji umakao.
Čitav dan i čitavu noć bile su sve ustaše zaposlene time da dižu eksplozivom u vazduh jednu fabričku zgradu za drugom, radionicu za radionicom, magacin za magacinom, baraku za barakom. Tako se čitav logor pretvorio u užarenu baklju, a njime se prolamala eksplozija za eksplozijom.
Ljudi zatvoreni u velikoj fabričkoj zgradi znali su da im preti sigurna smrt, da će ustaše i njihovu zgradu zapaliti i sve pobiti. Stoga su odlučili da sutradan provale zgradu i povedu goloruku borbu na život i smrt. Izabrali su za vođu Antu Bakotića. Svaki je istrgao iz zida, ili vrata po neki predmet, te su tačno u deset sati ujutru 22. aprila 1945. razbili sva vrata i prozore i pojurili iz zgrade.
U poslednjem času oko 460 njih klonulo je duhom; mnogi su bili bolesni, stari ili tako nemoćni da nisu imali snage ni hrabrosti da provedu odluku u delo.
Onih 600 ljudi koje nije ostavila hrabrost, iako fizički slabi i iscrpeni patnjama u logoru, u čežnji za slobodom i životom prikupili su poslednje snage, napali ustaške stražare, nekoliko njih rukama zadavili i oduzeli im puške. Drugi su zgrabili gvozdene predmete ili cigle i potrčali prema istočnim logorskim vratima po putu koji vodi u Košutaricu. Na tom su putu morali da pređu prostor koji se nalazio između južnog ogranka velikog zida i reke Save.
Ovde su ustaše imale mnogo bunkera, a u svakom bunkeru po više mitraljeza te su iz njih kosili begunce.
Bili su ipak iznenađeni, jer nisu očekivali da će se goloruki internirci usuditi da ih napadnu, pa su zaboravili da zatvore istočna logorska vrata.
Tako se kod tih vrata odigrao konac borbe. Mile Ristić zadavio je rukama mitraljesca, koji je branio kapiju, oteo mu mitraljez i počeo da puca na ustaše.
Šezdeset interniraca moglo je da potrči kroz vrata i da se bekstvom spase u obližnjim šumama. Ostalih 520 je poginulo u borbi. One, pak, koji su ostali u logoru ustaše su pobile do poslednjeg - njih oko 460.
Koliko je žrtava ubijeno u Jasenovcu? - Ustaše su pre svog bekstva iz Jasenovca krajem aprila 1945. spalile ili uništile sav materijal koji bi mogao pružiti podatke o broju žrtava koje su stradale u Jasenovcu. Međutim, da je taj materijal i sačuvan, ne bi se ni na njega mogli crpiti ni približni podaci o broju žrtava, jer ustaše najveći broj žrtava nisu uopšte uvodili u logor, a i od onih koje su uveli mnoge nisu registrovali.
Nije stoga mogućno da se tačno odgovori na pitanje koliko je žrtava stradalo u Jasenovcu. Veoma je mali broj onih koji su iz logora pušteni na slobodu, a nema ih ni stotinu kojima je uspelo da se poslednjeg trenutka probiju iz logora.
Ipak se iz iskaza i tog relativno malog broja preslušanih svedoka a naročito iz broja nestalih Srba, Hrvata antifašista i Jevreja, koji su iz svojih domova odvedeni u internaciju i koji se nikad više nisu vratili svojim kućama, može zaključiti da je u Jasenovcu pobijeno oko 500.000 do 600.000 ljudi, među kojima oko 20.000 Jevreja.
Na najstrahovitiji način pobile su, dakle, ustaše u Jasenovcu jednu desetinu stanovništva NDH.
B) LOGOR STARA GRADIŠKA
Ovaj logor bio je smešten u ranijem kaznenom zavodu u St. Gradiški, koji je od jeseni 1941. pretvoren u koncentracioni logor.
St. Gradška udaljena je oko 38 km od Jasenovca. Ustaški zločinci premeštali su se svaki čas iz jednog logora u drugi i sprovodili u oba logora iste metode mučenja i ubijanja. Stoga se oba logora gotovo mogu smatrati kao jedan, pa se i u nekim ustaškim izveštajima logor St. Gradiška pominje kao deo Jasenovačkog logora - kao logor V.
Nećemo se stoga zadržavati duže od opisivanja ustaških zločina u tom logoru, već ćemo dati samo nekoliko karakterističnih slučajeva ustaške svireposti prema ženama i deci, kojih je u Staroj Gradiški procentualno bilo mnogo više nego u Jasenovcu.

Kad su deci od proliva ispadala creva
ENGLESKINjA PAULINA VAJS IZJAVLjUJE O SVOM BORAVKU U LOGORU JASENOVAC I STAROJ GRADIŠKI SLEDEĆE:
"... Dok sam ja boravila u logoru, osim svakodanjih pojedinačnih mučenja i ubistava, bilo je i mnogih masovnih likvidacija. Bio je dopremljen jedan transport sa Židovkama i djecom iz Sarajeva. Kad su otvorili vagon, u njemu su bili sami mrtvaci.
Jednog dana ustaše su doveli sve Židove i pravoslavce iz njihovih baraka, i pobili. One koji su bili bolesni ili nemoćni, ubili su odmah u barakama. Tom zgodom stradalo je između šesto i osamsto ljudi.
Često se događalo da je navečer stigao koji transport, a već drugo jutro ti su ljudi nestali. Znalo se vidjeti čitave gomile zaklanih i iznakaženih ljudi.
... 22. 12. 1942. bila sam smještena u ženski logor u St. Gradišku. U "Kuli" sam probavila preko sedam mjeseci.
Maja Buđon, neka Milka stara oko 22 godine, šef "šnajderaja", pa Božena, oko 16 godina, Nada Luburić (sestra Maksa) oko 18 godina, bile su krvnici "Kule". One su svoje žrtve klale i gušile po noći. Računam da su ih likvidirale oko 2.000. Razna mučenja, kao batinanje i zatvaranje u samicu bez hrane, bila su svakodnevna. Do 15. 7 1943. boravila sam u hrvatskom logoru, a toga dana otpuštena sam iz logora i vratila se kući."
Naročito su odabirali svoje žrtve među Srpkinjama i Jevrejkama.
SVEDOK ROZIKA ŠINKO IZJAVILA JE:
"... Koncem godine 1943. premještena sam u zloglasnu ‘Kulu’, u kojoj je bilo većinom Židovki i Srpkinja. Te drugarice su uglavnom bile izgladnjele i izmorene od teškog poljskog rada koji su u ljeti i jeseni obavljale, pa kako sada u zimi za njih nije bilo posla, bile su zabavljene čihanjem perja. Kako to po naziranju naših tlačitelja nije bio dovoljno težak rad za zatočenice, počeli su sukcesivno sa likvidiranjem tih zatočenica. Danomice su ulazili u odeljenja zloglasni ustaški satnik Bosak sa još jednim meni nepoznatim ustašom, pa ustašice Nada Luburuć, neka ustašica Maja (Buđon) i ustašica Božica Obradović, pravoslavka. Oni su izabirali žrtve i dali ih zaklati ili dotući u samici, a i same su prednjačile u klanju. Vidjela sam jednom kako je ustašica Maja naredila jednoj iznemogloj drugarici da se digne, a kad se ova nije mogla od slabosti i bolesti podignuti, zadavila ju je rukama. Pod konac moga boravka u logoru pojavila se još jedna nova mučiteljica u logoru, neka ustaškinja Vilma Horvat, koja je ubijala isto tako kao i napred prikazane."
Od ustaških zločinaca saslušan je Jakov Marković koji se nalazio kao stražar u službi u logoru od 1944. do likvidacije logora.
ON ISKAZUJE:
"... Strijeljanje se vršilo sa planskim rasporedom tako da smo o nekoliko stotina vodili na siječu drva i iz te partije strijeljali smo dvije trećine, a jednu trećinu vraćali u logor, i tako se radilo kod svakog strijeljanja. Zatočenici su sami kopali sebi jame gde smo ih ubacivali. Svakog zatočenika koji je pokušao da izvrši bjekstvo mi smo na licu mjesta izboli noževima, a majke koje su pokušavale da brane djecu udarali smo sjekirama i maljevima."
Zajedno sa svojim majkama dovođena su u logor srpska i jevrejska deca. Ova su deca doživela sudbinu svojih majki. Bez trunke samilosti ustaše su i njih mučili glađu, tukli i ubijali.
SVEDOK RUŽA RUPČIĆ, PROFESOR, DAJE OVAJ PRIKAZ MUČENjA I UBIJANjA DECE:
"... Dok sam bila u logoru, a naročito od meseca svibnja 1942. pa do konca godine, dovađali su ustaše čitave transporte žena i djece. Djecu su odmah od matera odijelili a matere poslali na rad u Nemačku ili, ukoliko nisu bile sposobne za rad, ubili i majku i dijete. Djeca su bila u dobi od 2 mjeseca i mlađa, pa do 10-12 godina. Ishrana i postupak s djecom u logoru bio je strašan, i to tako da dojenčad uopšte nije dobivala hrane, nego je od gladi umirala, a ostali su dobijali presnu puru, od čega su dobili proliv tako, da su im ispadala creva. Djeca su spavala na podu, gotovo potpuno gola, tako da su dnevno u velikom broju umirala, 30-40 djece dnevno. U mjesecu srpnju 1942. izdvojili su ustaše oko 2.000 djece, navodno nesposobne za život, te ih nabacali kao cepanice u jednu sobu i pogušili ih cijanom. Zdraviju djecu, koja su bila otpornija, odvojili su, i djeca su dalje životarila i umirala, kako je prije spomenuto. Ostatak djece konačno stavili su u jedan transport i poslali u Jasku.
Kad su djeca umirala, bacali su lješine djece na dvorište na jednu hrpu, odakle su ih grobari odneli na groblje. No dogodilo se, da su pojedine lješine ostajale i po nekoliko dana na dvorištu".
SVEDOK OTO LANGELDER IZNOSI OVAJ DOGAĐAJ:
"... Godine 1942. u junu mesecu došla je jedna komisija na pregled logora. Tom prilikom smještena su djeca do jedne godine u ustašku bolnicu. Čim je komisija otišla, smjesta su djeca poklana".
Svedok Edo Dolinar ceni da je u logoru nastradalo šest do sedam hiljada dece.
Svedok Vinko Zadravec navodi u svom iskazu da su ustaše oko 22. oktobra 1944. pobili oko 200 dece. Bila su to poslednja deca koja su se još nalazila u logoru.
__________________

JASENOVAC

Pri obeležavanju 60. godišnjice oslobođenja zloglasnog ustaško-hrvatskog logora Jasenovac, premijer Hrvatske Ivo Sanader osudio je „preuveličavanje” broja žrtava i energično odbacio tvrdnje da se u Hrvatskoj sistematski prikriva istina o genocidu...

Hrvatski istoričari pri izučavanju Drugog svetskog rata, priznali su: „Nisu svi Hrvati od 1941. do 1945. klali Srbe, ali su svi bili za njihovo potpuno uništenje”.

U Jasenovačkom logoru umoreno je 19.432 deteta, imenom i prezimenom. Pokopano je 10.268 dečaka i 9.128 devojčica. Za 36 mališana nije bilo moguće utvrditi pol.

Početkom poslednjeg rata, Mate Meštrović je izjavio: „Nije mi jasno - dvjesta godina mi koljemo Srbe i što ih više koljemo oni hoće da žive sa nama. Taj fenomen ja ne mogu da shvatim”

Grupa francuskih i belgijskih novinara, 2002. godine, obišla je prostor od Slavonije do Dalmacije i zatim napisala: „Ništa se na ovom svetu ne može meriti sa intenzitetom hrvatske mržnje prema Srbima”.

Da li neko preuveličava ili minimizira broj žrtava, o tome najbolje govore objavljeni podaci, dokumenti, svedočanstva preživelih, upisani podaci u leksikonima, i dr. materijali. Nalazimo se u vremenu kada „zaborav” stvara drugačiju sliku, od onoga što je do danas objavljeno, pa stoga da se podsetimo na određene podatke:
U Jasenovački logor odvođeni su od 1941. do 1945. Srbi, zatim Jevreji i Romi. Većina takvih transporta, u početku, je odmah po dolasku u logor upućivana na likvidaciju a da nisu nigde zavođena imena ni broj ljudi koji su se u transportu nalazili.

1. Jedan od prvih zatočenika u ovaj logor, od 11.09.1941., je bio Martis Sedlar, koji je bio grobar za celo vreme i kaže: ...„Mislio sam da to neću nikom pričati ako nekim slučajem ostanem živ. Sa grupom grobara na hiljade sam zakopao - mrtvih, živih, mladih, starih, djece, smrzlih, zadavljenih, od gladi i žeđi i tifusa umrlih. Zakopao sam i svoga oca, 20.01.1942. koji se bio smrznuo noću u baraci i umro...”

2. Pukovnik inžinjer Hinko Pičili konstruisao je u tzv. ciglani peć u kojoj su ubacivani nemoćni zatvorenici. Pred tom ciglanom zaustavljali su se kamioni, da bi se posle čuli bezbrojni muški, ženski i dečji glasovi kako zapomažu. Radilo se to uglavnom noću. Jednom su u februaru 1942. ustaše doterale u logor veliki transport žena i dece, i sve ih pored ciglarskih peći poubijali sekirama i maljevima. Ubijanje je trajalo čitav dan, jer je otpor hrvatskim ubicama bio veoma snažan. Žene su na ustaški nož skakale, u oči su im nokte zabadale i padale mrtve. Posle je grupa zatočenika morala da ih ubacuje u ciglarsku peć. Pičilijeva peć je radila svake noći!

3. Strašan je bio način ubijanja u jamama. To su rupe, dugačke 6 m, širine 2 m a duboke za ljudski rast. U njih se uguraju svezani zatočenici, potpuno goli, muškarci, žene i djeca. Zbijaju se jedno do drugoga u stojećem stavu. Onda su ih udarali maljevima po glavama toliko dugo dokle bi se čuo ijedan glas. Takvih grobnica je bilo na stotine.

4. Logor S-C bio je strašan. Nikad takvo nešto čovek nije mogao da vidi. U ženskoj zgradi ubijali su strujom i trudnice, a posle su ubijali nožem.

5. Čitava sela zatočenika je odvođeno u Gradinu, Ušticu i na obalu Save, gde su likvidirani. Dr Nikola Nikolić, bio je zatočenik logora III u Jasenovcu od 12.07.1942. do februara 1943. i u svojoj knjizi „Jasenovački logor” - Zagreb, 1948., piše:
Ujutro 7. rujna 1942. duga povorka, mase naroda u narodnim bosanskim nošnjama kako se vuku po putu prema logoru. Vidjeli smo žene i djecu, i ta masa se postepeno pomicala prema skeli odakle je prebačena u Gradinu i tamo ubijana hladnim oružjem.
Hrvatski vojnici su ubijali hladnim oružjem da se ne bi čuo pucanj i da ne bi mogli izazvati sumnju da se tamo masovno ubija, dok je ostala masa čekala na ovoj obali Save. Masa je prevožena i tamo ubijana, nožem, maljem, željeznom šipkom, sjekirom i iživljavali se i mislili da je to junaštvo na taj način ubiti čovjeka, a da je kukavičluk ubiti iz puške...
Pre tog pokolja bile su iskopane ogromne jame za te žrtve. Hrvatske ustaše su kasnije govorile da je bilo 66.000 ljudi sa Kozare.

6. U blizini Ciglane postojala je „ciklonska dezinfekcija” (ugušenje gasom), tu je radio ing. hemije Fuad Mičić iz Sarajeva od koga je traženo da od ljudskog mesa pravi sapun. U Gradini je bilo 12 velikih kazana u kojima je pravljen sapun.

7. Druga vrsta gušelja djece je vršeno što su ih žive zatrpavali u prostrane grobnice gde su im majke već ležale zaklane. Dojenčad su gušili u jezerima u krugu logora III ili u rijekama Savi i Uni.

8. U Jasenovačkom logoru umoreno je 19.432 deteta, imenom i prezimenom. Pokopano je 10.268 dečaka i 9.128 devojčica. Za 36 mališana nije bilo moguće utvrditi pol. Najmlađe žrtve u Jasenovcu bile su u pelenama, a najstarije su imale samo 14 godina. Najviše je likvidirano 12.113 Srpske dece, zatim 5.320 romske i 1.927 Jevrejske. Prosečna starost je bila 7 godina i 2 meseca.

9. Jutra 21. aprila 1945. pobijene su sve žene koje su bile u Logoru Jasenovac, a bilo ih je između 800 i 1000. Sve su odvedene na Savu i pobijene maljevima ili zaklane - po izjavi Miloša Despota iz Bjeljine koji je bio u Jasenovcu od 8. septembra 1942. do 22. aprila 1945. Ovi opisani događaji su samo deo iz izjava preživelih logoraša o najsurovijem i najbrutalnijem uništavanju ljudi u vremenu od avgusta 1941. do 22. aprila 1945. godine.


GORE OD PAKLA
Područje zahvata površinu do 240 km2 masovnog ubijanja, na kojoj su poznate 162 lokacije na kojima je bilo bezbroj grobnica.
Iz raznih arhiva imamo dokumenta, izjave i napisane mnoge materijale, izveštaje, knjige, o logoru Jasenovac:

a.) Iz arhive u Vašingtonu, Serđo Krizma objavio je kartu Jugoslavije i prikazao „Pokolj nevinog srpskog stanovništva” od aprila 1941. do avgusta 1942. godine tj. za 16 meseci:
Nemci su ubili 78.000 Srba
Italijani - 20.000,
Mađari - 30.000,
Hrvati - 600.000,
Albanci - 10.000,
Bugari - 6.000.
Za pomenuti period ubijeno je 744.000 Srba.

Na osnovu američkih arhiva, objavljena je publikacija u Americi pod naslovom „Genocide in Croatia” (Genocid u Hrvatskoj) u kojoj je navedeno da je ubijeno 750.000 Srba, 60.000 Jevreja. Kada je to predočeno predsedniku Sjedinjenih Američkih Država Franklin Delano Ruzveltu, marta 1943. godine, izjavio je: „Hrvate treba staviti pod tutorstvo...”
Predsednik Ruzvelt je bio potrešen izveštajima o pokolju Srba u NDH, koji su po divljaštvu i svireposti prelazili i najgore nacističke zločine. Zato je ovaj velikan nagovarao, preko Fotića, ubeđivao Srbe, da ne bi trebalo ni da pomišljaju da posle rata žive u zajednici sa svojim ubicama!
Nažalost, prerana smrt ovog velikana onemogućila je, jer bi mnogo štošta bilo drugačije.
\Oslobođenje - br. 145\

b.) Poglavnik NDH Ante Pavelić izjavljuje opunomoćeniku ministra spoljnih poslova Nemačke Vazenmajeru, početkom 1943. godine, da je broj Srba u NDH, od 30 odsto u aprilu 1941. spao na 12 do 15 odsto, što je, hvaleći se „pozitivno za Hrvatsku državu”.
To je bio ujedno rezultat njegove naredbe, proljeća 1942., da „logor Jasenovac može da primi neograničen broj zatočenika”, samo da bi se u njemu što više ubijalo.
Tako je nastao simbol najbrutalnijeg zločina genocida nad srpskim narodom.

v.) Prema proceni, koja se oslanja na iskaze preživelih i priznanja zarobljenih ustaških zločinaca iz Jasenovačkog logora, broj jasenovačkih žrtava premašuje 700.000.

g.) Milan Duzemlić, opštinski sekretar u varošici Jasenovac, svjedočio je, kako je On do 21. decembra 1943. u svojim rukama imao 900.000 kartona pobijenih lica u Jasenovačkom logoru. \A. Miletić, dok. br. 223. knj. 3, str. 494\

d.) List „Borba” je objavila izjavu 8. maja 1945. godine, u članku Ivana Potrča: „Ustaše su pre svog bekstva iz Jasenovca poubijale sve zatvorenike. Tu je na zverski način pobijeno i poklano od 1941. godine 800.000 muškaraca, žena i djece”.

đ.) Zemaljska komisija Hrvatske za utvrđivanje zločina, 1945. godine, zapisuje: ...„u nešto od preko četiri godine postojanja ove ljudske klaonice, prema iskazima očevidaca, nasilno je usmrćeno odprilike 1,400.000 duša. Većina ovih žrtava umorena je u naselju Gradina, odmah preko Save na suprotnoj strani logora”.

e.) Isidor Levi je krajem 1985. izjavio da je vodio evidenciju likvidiranih logoraša. On je smatrao da je ustaški pakao u Jasenovcu progutao oko milion žrtava.
Levi je 1948. godine prešao u Izrael.
\„Oslobođenje” br. 84, 1996.\

ž.) U Vojnoj enciklopediji, na osnovu svedočenja preživelih zatočenika zatečene dostupne dokumentacije i drugih dokaza, procenjeno je oko 700.000 ubijenih u Jasenovcu.

z.) Po izjavi svjedoka, masovno klanje u Jasenovcu doseglo je vrhunac mjeseca studenog (novembra) 1944. godine. Prema ovoj tvrdnji, broj žrtava u Jasenovcu prelazi 1,200.000 ubijenih.


i.) Povodom „dijaloga” Stjepana Mesića, predsednika Hrvatske i Borislava Paravca, predsednika Predsedništva BiH, u Memorijalnom centru „Jad Vašem” u Jerusalemu, Smilja Tišma, predsed. Udruženja zatočenika logora u NDH, i sama dete logoraš, uputila je pismo predsedniku Mesiću u kome tvrdi da... „samo do 6. septembra 1943. godine, prema nemačkim izvorima broj žrtava u Jasenovcu bio je 600.000, Jadovnu 72.000, Staroj Gradiški 75.000... A, koliko je žrtava posle ovog datuma nije poznato, kao što se ne zna koliko je ubijenih u logorima Sisak, Koprivnica, Đakovo i dečijim logorima Zagreb - Jastrebarsko i drugim?” \„Novosti”-27.04.2005.\

j.) Iz nemačkih arhiva glavnog štaba Vermahta, koji je bio u Zagrebu, postoji izveštaj iz kraja 1944. u kome se govori da je u Jasenovcu ubijeno 860.000 ljudi, koji su pripadali narodima, dakle oko 800.000 Srba.

k.) Kada je reč o zločinu genocida nad Srbima i broju žrtava, onda iz postojećih podataka imamo da je u Drugom svetskom ratu stradalo 2,050.000-2,150.000 Srba, a od toga hrvatski vojnici NDH su ubili više od 1,800.000 duša. Samo u Jasenovcu je ubijeno 800.000 Srba.
\„Politika”-3.11.1999.\

POKUŠAJ UTVRĐIVANjA ZLOČINA

1. Odlukom AVNOJ-a, 30. novembra 1943., osniva se Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača.
2. 8. maja 1944. donosi se Pravilnik o radu državnih tijela i građana na saradnji u otkrivanju zlodela.
3. Osnovano je 6. zemaljskih republičkih komisija, jedna pokrajinska i dvije oblasne, a sredinom 1946. godine djelovalo je 65. okružnih, 299 sreskih i 1210 opštinskih komisija. Pored pomenutih komisija, bilo je formirano 28 komisija sa zadatkom da istražuju i utvrđuju zločine većeg obima i specijalnog karaktera. Na ovome je radilo 439 službenika u Državnoj komisiji.
4. Bile su imenovane delegacije koje su bile priključene komisiji OUN za ratne zločine u Londonu, a posebno pri američkoj, britanskoj i francuskoj zoni u Nemačkoj, Austriji i dr.
5. Komisije su prikupile više od 900.000 prijava o radnim zločinima i zločincima. Saslušano je 550.000 svjedoka.
Pronađeno je oko 20.000 originalnih dokumenata iz neprijateljskih izvora.
Utvrđeno je oko 65.000 ratnih zločinaca, izdajnika i narodnih neprijatelja.

Upućen je Izveštaj Jugoslovenske državne komisije Međunarodnom sudu u Nirnbergu sa još 160 izvornih dokumenata (kao dodatak). Pritisgli izveštaji nedvosmisleno govore o strahotama genocida prema Srpskom narodu, prema Jevrejima i Romima.
Na osnovu pristiglog materijala Dr Anton Pogačnik iz Zavoda za antropologiju - Ljubljana, dolazi do podatka, na osnovu masovnih grobnica, da je broj ljudi koji su izgubili život u Jasenovcu i Gradiški oko 730.000 - Ovaj izveštaj nije uključen u ukupan broj žrtava.
Komisija tvrdi da samo u logoru Jasenovac je ubijeno između 500.000 i 1.400.000 žrtava. Ovakve razlike dolaze na osnovu iskopavanja jama gde su žrtve spaljivane; kod drugih iskopavanja gde su žrtve kuvane u kazanima, zatim su ubice prilikom ubijanja i zakopavanja žrtava slagali i posle svakog složenog debljeg reda posipali živim krečom. O ubijanju maljem i bacanjem u reku nema podataka, a to se radilo danima!
Hrvatski istoričari pri izučavanju Drugog svetskog rata, priznali su:
„Nisu svi Hrvati od 1941. do 1945. klali Srbe, ali su svi bili za njihovo potpuno uništenje”.

Ova konstatacija nije se mnogo promenila ni danas, kada su 2002. godine grupa francuskih i belgijskih novinara, obišli prostor od Slavonije do Dalmacije i zatim napisali:
„Ništa se na ovom svetu ne može meriti sa intenzitetom hrvatske mržnje prema Srbima”.


KOMUNISTIČKI FALSIFIKATI
1. Izveštaji Komisija nisu bili po volji hrvatskim komunistima I.S. Krajačiću - Vladimiru Bakariću - J. Brozu zvanom Tito, te krajem 1946., komunisti uz pomoć srpskih „slugu, poltrona”, ukidaju sve okružne, sreske i opštinske komisije.
Krajem 1947. godine ukidaju se Zemaljske komisije i konačno 12. marta 1948. ukinuta je i Državna komisija.

- Sve je to bilo u duhu sporazuma „zaštite Hrvata”, po traženju pape Pija XII i dobijanja „garancije za Hrvate” od srpske odmazde zbog hrvatskih zločina i klanice u Jasenovcu i svih ustaško-hrvatskih zločina nad Srbima, uvođenjem fraze „Bratstvo i jedinstvo”.
- Od tada počinje sistematsko prikrivanje dokaza hrvatskih zločina, kako je to vešto Tito iskazao: „Što je bilo, bilo je i ne može se popraviti, sada o tome ne možemo govoriti radi mira u kući”. Kominterni u kome navodi ...„da je Pavelić bacio u logor Jasenovc više od deset hiljada najboljih hrvatskih sinova!”
Izmišljotina sa određenom namjerom.
O genocidu nad srpskim narodom ni riječi nije rekao, ni tada a ni posle!

2. Izveštaj Državne komisije, do raspuštanja, je bio sa zaključkom da je popis obuhvatio samo 56-59% žrtava rata!
Ovo samo potvrđuje činjenicu da broj žrtava Jasenovačkog logora je preko 1,200.000 ljudi.

3. Već 1946.-1947. dolazi do uništenja logora Jasenovac, nastavljeno i u periodu 1948., pa i u 1951. kada je po naredbi Hebranga i Iva St. Krajačića sve porušeno sa svim mučilištima. Nisu dozvolili da se bilo šta sačuva. Logor je sravnjen sa zemljom.
Nastaje period kada su Srbi morali da ćute o svojim žrtvama. Nisu smeli da ih ističu ni pred sobom. Od Srba se tražilo da u interesu Jugoslavije svoje mrtve skrivaju pred svetom!
Stradao je svako ko je bilo šta pisao ili govorio o zločinima Hrvata.
\„Oslobođenje” br. 146\
a. Knjiga „U mučilištu - paklu Jasenovac” od Đorđa Miliša, izd. 1946. godine - zabranjena je po ultimativnom zahtevu Vatikana.
b. Knjiga „Jasenovački logor” od Dr Nikole Nikolića je doživela spaljivanje od strane članova CK KPH koji su sprečili da se istina obelodani.

Dr Nikola Nikolić završio je na Golom otoku!
v. Po nalogu Edvarda Kardelja, 1947. godine, da Savezni zavod za statistiku utvrdi gubitke stanovništva za period 1941-45. godine (ali bez organizovanog popisa stanovništva Jugoslavije). Odmah je napravljena podvala koja je trebala da impresionira svetsku javnost. Zvanično je procenjeno da je u toku rata stradalo 1.700.000 jugoslovena.
Ovu cifru su prihvatili samo političari i njima slični karijeristi, ali ne pravi istoričari i ljudi od struke.
Demografsko odelenje Saveznog zavoda za statistiku je 1948. i 1951. godine došlo do podatka da su gubici stanovništva iznosili 2.428.000 duša (dva miliona četiristodvadeset i osam hiljada). Edvard Kardelj je na zasedanju Reparacione konferencije u Parizu govorio o naših 1.700.000 žrtava, od toga 305.000 boraca. Tako je demografski gubitak stanovništva proglašen žrtvama, a dat je izmišljen podatak o broju poginulih boraca.

Zbog čega su E. Kardelj, a posebno J. Broz zvani Tito, krili pravi demografski gubitak stanovništva? Smišljeno je to rađeno, jer da su se izneli pravi gubici našeg naroda, a posebno Srba, otkrio bi se genocid koji je počinjen od strane Hrvata nad Srbima! To se nije smelo svetu reći!
Nije Titova politika prema Izraelu bila slučajna, već smišljeno zasnovana, jer bi genocid nad Srbima i Hrvatskoj, zahvaljujući Jevrejima bio poznat čitavoj svetskoj javnosti, a zločince Hrvate, bi bar zbog sveta morala da stigne zaslužena kazna. Ovako, Jevreji nam priredili „zahvalnost” - 1999. godine, a Hrvati nas preko Vatikana proglasili genocidnim narodom i u svetu zauzeli značajno mesto koje je zasnovano na obmani.

POČETAK VELIKIH OBMANA
1. U Skupštini FNRJ, 1952. godine, Edvard Kardelj je izjavio da su ustaše uništile 299 grko-pravoslavnih crkava i ubile 128 sveštenika i desetine hiljada vernika!

2. Miroslav, kršteno Fridrich Krleža, kao direktor Leksikografskog zavoda FNRJ, „odredio” je koliko je stradalo u Jasenovcu, 350.000 i to je zapisano u Enciklopediji Jugoslavije Zagreb-1960).

3. Josip Broz zvani Tito, je 1962. godine primio delegaciju iz Jasenovca, sa kojom se zadržao par minuta i razgovor se sveo na njegovu konstataciju koja je dala meru svemu onom što je posle i došlo, rekavši ...„kako žrtve jasenovačkog logora treba samo tretirati kao žrtve odmazde okupatora na ustanak naroda Jugoslavije!”. (...)


HRVATSKI POLITIČARIČ GENOCID JE POŽELjAN!

Hrvti su mogli i mogu da govore i rade šta im padne na pamet - slobodno, bez ikakve odgovornosti, izražavali su svoje želje, zapažanja, stavove i pretnje - koje iznosimo da se ne zaborave:
A. Ivan Stevo Krajačić, predsednik Izvršnog Sabora NRJ i član CK SKJ i CK SKH, na pomenu žrtvama u Jasenovcu, pred srpskom delegacijom i drugim prisutnim delegatima, otvoreno je izjavio ...„da je šteta što nije bilo više Jasenovaca!”
Ovo govori da stav Komunista o uništenju srpstva i pravoslavlja je ostao nepromenjen. B. Mika Tripalo, sekretar CK SKH i član CK SKJ, marta 1971. izjavio je: „Kad im uzmemo pokrajine, sabićemo ih između Užica i Beograda”.

V. Brozović Dalibor, predsed. Presedništva SR Hrvatske, 1977. god., izjavljuje: „Mi, Hrvati pričamo i pišemo mnogo toga što nema nikakve veze sa naukom, da bi to ipak na kraju postala `nauka`. Tražimo mnogo da bismo dobili malo, ali malo - po malo dobijamo na kraju sve, čak i više od toga”.
G. Početkom poslednjeg rata, Mate Meštrović je izjavio:
„Nije mi jasno - dvjesta godina mi koljemo Srbe i što ih više koljemo oni hoće da žive sa nama. Taj fenomen ja ne mogu da shvatim”. (...)

Miroslav P. POROBIĆ

Ljuban Jednjak- svjedočenje o pokolju u glinskoj crkvi

- Tog 29. avgusta 1941. sjedio sam kod kuće, u Selištu. Ljudi su u selu i okolici bili zaplašeni, jer su kolali glasovi, da ustaše ubijaju sve Srbe iznad 16 godina. Bili smo svi na oprezu. Svakog su dana dolazile nove vijesti o namjerama ustaša. Govorilo se, da su sad ovdje, sad tamo nekoga ubili. Ali ništa se pouzdano nije znalo, i ljudi nisu vjerovali da su glasine istinite.

29. avgusta nahrupili su iznenada ustaše u selo. Nastala je kuknjava i plač. Iz svih su kuća izvlačili muškarce. Uspio sam se provuci i pobjegao sam u Balinac. Tek što sam se malko smirio u jednoj kući, kad dođe jedna baba: "Bježite, evo ustaša!"

Opet sam pobjegao, ovaj put u Gređane. Tamo su mi rekli, da su me ustaše već tražili. Iz ovog su sela već bili odvedeni svi muškarci iznad 16 godina. Bilo je među njima i staraca od 80 godina. Strah i užas zavladao je selom.

Niko nije znao, šta će biti s odvedenima. Majke i žene su naricale i proklinjale.

Sakrio sam se bio za neko vrijeme i razmišljao, šta da radim. Odlučih da potražim sigurnije sklonište i izvučem se na cestu.

U zao čas!

Na križanju naletim na ustašu. On me zgrabi i odvede u kola. Bilo je tu više uhapšenih. Svi su bili zaplašeni i jedan drugog pitali, šta namjeravaju s njima ustaše učiniti. O, kako sam bio lud, što sam se dao od jednog ustaše hapsiti! Trebao sam na nj navaliti i pobjeći, pa bi me možda mimoišle patnje, koje sam doživio.

Doveli su nas u Topusko. Putem su nam psovali srpsku majku, rugali nam se i govorili nam, uz namigivanje, da nam spremaju lijepu svečanost. Slutili smo zlo.

Pitali su nas, da li hoćemo da nas smjeste u crkvu ili u općinu. Padali su razni odgovori. I mene su pitali. Vidio sam, da je besmisleno birati, pa sam odgovorio, da mi je svejedno.

Dali su me u općinu.

Bježati se nije moglo. Bili smo okruženi razbojnicima, koji su bili do zubiju naoružani. Režali su na nas kao bijesni psi. Ljudi su drhturili i znojili se, neki mladi još dijete, plakao je. Gledao sam kroz prozor i promatrao pred kućom kako se ustaše cerekaju. Neke sam od njih poznavao. Bili su tu Franjo Butorac i Stevo Mulac. Nisam vjerovao, da nas ovi ljudi misle ubiti. Ta mi smo se poznavali i nikad se nismo svađali! Dugo smo sjedili u općini, premještali se s noge na nogu, šaputali i dovijali se, što će se dogoditi. Osjetio sam glad, ali hrane nije bilo.

Oko tri sata po podne zabruji pred općinom kamion. Provirih kroz prozor: kamion je bio krcat Srbima iz Starog Sela, Katinovca i iz Perne. Poznavao sam mnoge, bilo je medu njima mladića i staraca. Njihove su oči zaplašeno lutale.

Kad je kamion stao, izdere se ustaša Tusić, da pregledaju uhapšene, nemaju li oružja. Počelo je skidanje s kamiona, jednog po jednog. Udarci kundakom padali su po leđima i glavama uhapšenih. Zapomaganje i vika:

- Nemojte, braćo! Spasite, kumim vas Bogom!...

Psovke i udarci.

Nahrupiše tada razbojnici i k nama u sobu i redom stadoše Tuci kundacima, nogama, šakama. Po leđima jednoga starca lupao je jedan ustaša kao po panju, odzvanjalo je muklo, i čuli su se uzdasi jadnog čovjeka.

Srušio se, ali se opet pridigao. Ustaša ga tresnuo o vrata i starcu je s čela prokapala krv na njegovi bijelu košulju. Jedan dječarac vrištao je i zazivao majku. Udarci su letjeli sa svih strana. Nastala je gužva, digla se prašina, ljudi su se sklanjali iza stolova i ormara, krv je prskala na pod. Prostačke kletve i zvjerski smijeh ustaša pomješali su se sa vikom i zapomaganjem bespomoćnih žrtava.

- Majku vam srpsku, pišat ćete danas krv - urlali su podivljali ustaše.

- Gospodine, pa šta sam vam skrivio. Nemojte, ako Boga znate! Smiluj se! - zaklinjali su tučeni.

Razbojnici su tučenima prevrtali džepove i otimali im novac. Ljudi su sami vadili i davali pare, samo da ih ne tuku. Medu ustašama porodila se svađa zbog plijena.

Kod pretrage jednog čovjeka pronašli su 3000 dinara i počeli se za te pare tući.

Onda su nas izveli pred kuću. Vratio se prazan kamion. Gledao sam naokolo, neću li naći koje poznato lice, koje bi me moglo spasiti. Opazih mog starog znanca Đuru Vukinovca. Razgovarao je s jednim ustašom. Približih mu se i zamolih ga tihim glasom da se zauzme za mene, da me spasi. Gledao me je u nedoumici, ali odmah strese glavom:

- Spasio bih te, Ljubane, kad bih mogao. Ali vidiš i sam, da ne mogu i ne smijem.

I okrenu se. Pala je komanda.

Oko kamiona ustaše. Tjeraju nas kundacima i cijevima od pušaka u kamion. Nesretnici su se poslušno i bez otimanja penjali. Mnogima je bilo teško, jer su bili isprebijani.

Kad je kamion pošao, zaletio se na mene Đuro, kojega sam maločas molio, da me spase. To me je strašno iznenadilo. Ali prije nego što sam uspio da bilo šta zapitam, tresne me Đuro pesnicom po glavi. U licu se bio promijenio, oči izbecio kao da se pomahnitao. Mašio se rukom za moj šešir i otme mi ga. To je bilo sve, trebao mu je moj šešir! Zaprepastio sam se, kako se čovjek u času prometnuo u zvijer. Nisam to shvaćao, bili smo stari i dobri znanci i nikad nismo međusobno imali nikakve prepirke. Odakle najednom ta mržnja?



Nisu nas daleko vozili kamionom. Na željezničkoj stanici u Topuskom iskrcali su nas. Tu je već bilo nešto Srba iz okolnih sela. Gurali su ih u vagone. I nas su tjerali u već prenatrpane vagone. Našao sam se stisnut u jednom teretnom vagonu medu 150 ljudi. Gazili smo jedan drugome po nogama.

Bilo je nesnosno vruće, i jedva smo disali. Što dalje, sve smo teže izdržavali stisku i nestašicu zraka. Širio se strašan smrad. Stariji su ljudi stenjali, neki su pali nakon dva sata u nesvijest, dječaci su zapomagali i plakali. Sve nas je morila strahovita žeđ.

Vagoni su stajali na pruzi i čekali odnekuda lokomotivu. Vrijeme je prolazilo, činilo mi se, da sve traje vječnost. Privukao sam se prozorčiću i ugledao pred vagonom Stanka Žužića iz Gredana, koji je držao stražu. Zovnem ga po imenu i zamolim ga, da nam malko otvori vrata, da se ne ugušimo.

- Marš, svinjo! - bio je njegov odgovor.

- Stanko, ako Boga znaš, vode mi dodaj - molio sam dalje.

- Marš!

Spuštala se noć. Ljudi nisu više mogli izdržati i počeli su mokriti pod sebe. Zagušljivost je postala još teža. Ljudi su željeli, da vagoni krenu bilo kuda, samo da krenu. Ali lokomotiva nije dolazila.

Prošla je čitava noć. U zoru su počele pripreme za odlazak.

- Prikopčaj ovaj vagon - čuli smo komandu izvana - ovi idu na prisilni rad.

Nade su porasle kod svih nas. Na prisilni rad, pa dobro! Vozi, kamo te volja, samo nas ne tuci i ne ubijaj! Svi su živnuli i počeli zaboravljati na svode muke i patnje. Neka bude i prisilni rad, neće ni to trajati vječno. Naći će se pravde i za nas u svijetu.

U tom raspoloženju dovezao nas vlak do Gline.

Vrata se s bukom otvoriše. Svježi je zrak prostrujao u vagon. Po dvojica smo skakali iz vagona i postavljali se u red. Dočekao nas je novi red ustaša. Gledali su nas krvavo.

Odvedoše nas pred Glinsku crkvu.

Tu nas je dočekao glinski ustaški koljač Nikica Vidaković:

- Došli ste, majku vam vlašku! De, uvedi ih, da se pomole svom srpskom bogu. Bit će im za dušu. Trkni po ključeve, da sve mrcine zatvorimo u crkvu.

Uvedoše nas u crkvu. Bilo nas je oko 160. Zaključaše crkvu i postaviše stražu. Tu je bilo dosta prostora i moglo se disati. Bili smo sami i tiho smo razgovarali. Neki su od nas vrtjeli glavom i govorili, da će nas pobiti. Većina se nadala, da ćemo na prisilan rad. Bili smo žedni i gladni. Polijegali smo.

Škljocnu brava na vratima. Ulaze neki Paja Kreštalica i Milić:

- Diži se!

Izvršili su popis svih zatvorenika. Treba, kažu, taj popis, da bi se mogli rasporediti za prisilni rad u Lici.

Nade su ponovno rasle.

Oko podne dolazi neki ustaški natporučnik i pita nas, ima li koga, tko je prekršten. Javila su se dvojica, i njih je natporučnik poveo sa sobom.



- Biće, da ovi ne moraju na prisilni rad - tješili su se neki.

Poslije podne opet uđoše neki ustaše.

- Tko je Pero Miljević? Pero se javio.

- Deder, golube, priđi bliže. Šta ti znaš o četnicima? Govori sve šta znaš.

- Znam, da ima popis četnika kod bilježnika - govorio je ustrašeni Pero.

- A jesi li ti četnik?

- Nisam.

- Nisi, boga ti tvoga! Nisi četnik, je li, kurvo vlaška! A tko je godine 1935. pucao na Malinca, ha? Majku ti tvoju.

I zaleti se ustaša na Miljevića. Iz zvonika su donijeli debeli konopac i položili Peru na zemlju. Tukli su ga dugo, dok nije sav pocrnio. Najprije je vikao, kasnije je samo stenjao.

I opet odoše.

Pred noć su došli neki ustaše:

- Tko ima novaca, neka dade, kupit će im se hrana.

Ljudi su davali i skupilo se oko šest hiljada dinara. Svi su bili gladni i jedva su dočekali ustašku ponudu.

Ali niko se nije vratio sa hranom.

U suton stao je pred crkvom kamion. Došao je tiho i, tek kad su se vrata otvorila, začulo se zujanje motora. Protrnuli smo. Zašto nas u noći hoće odvesti? Ali, prije nego što smo se snašli, nahrupiše ustaše u crkvu. Zveckalo je oružje u polutami, odjekivale su ustaške cokule crkvom.

- Palite svijeće!

Ljudi su užurbano počeli paliti svijeće. Oko nekih svijeća dugo su se prestrašeni ljudi bavili. Nisu htjele gorjeti. Nisam praznovjeran, ali sam dobro vidio, da velike svijeće nisu htjele da gore. "To je neki znak", šaptali su starci drhtavim usnama.

Svjetlo drhtavih svijeća osvijetlilo je crkvu i ljude. Sjene su se kretale po zidovima. Razbojnici su obilazili i krvnički gledali grupe svojih žrtava. A žrtvama su srca tukla, te se činilo, da se u tišini mogu nadaleko čuti.

- Vjerujete li u našeg poglavnika? - zaurla jedan ustaša.

- Vjerujemo - čulo se nekoliko glasova.

- Vičite: "Živio poglavnik!" Neki su vikali.

- Jace, majku vam srpsku! Jace

Odjednom zapuca karabin preko naših glava.

- Lezi - viče jedan krvnik.

Složismo se svi, ko jedan, na crkveni pod.

- Diži se! Lezi, diži se, lezi Nespretni su se ljudi dizali i opet padali Tako nekoliko ****, dok nije jedan razbojnik riknuo na ustaše:

- Šta se igrate, boga vam vašeg! Skidaj sa sebe sve - okrenuo se prema nama - odijela, cipele, sve!

Užurbano su na crkveni pod padali kaputi, hlače. Ljudi su sjeli i počeli skidati cipele. Niko nije pitao, zašto treba skidati. Svi su radili brzo kao u nekoj groznici, sve u strahu, da će biti zlo ako ne požure. Čuli su se samo uzdisaji i ubrzano disanje. Srce je tuklo užurbano.

Dok smo se svlačili, razbojnici su haračili i razbijali po crkvi. Kundacima su lupali po oltaru, ikone su pokidane padale na zemlju. Nekoliko kandila i drugih stvari bacali su banditi na nas pjeneći se od bijesa i psujući u sav glas.

Prisilili su nas da ležimo. Bili smo samo u košulji i gaćama. Kao pomamni počeli su po nama gaziti, tuci nas kundacima i puščanim cijevima, udarati nas cokulama, gdje stigoše. Nastala je zaglušna kuknjava, plac i zapomaganje.

- Gdje je Pero Miljević? - pita neki ustaša.

Pero se javlja slabim glasom. Bio je već teško isprebijan i molio je, da ga ne tuku. Opet su ga ispitivali o četnicima.

U ruci ustaše bljesnuo je nož u osvjetljenju crkvene svijeće. Zastao nam je dah.

Polako se ustaša primakao Peri i što bi trenuo, zabio mu nož u vrat. Pero pade bez rijeci. Krv je šiknula, i čulo se još samo krkljanje čovjeka, koji je umirao. Vidjelo se, da je ustaša vješt svom krvavom zanatu.

Pitali su i nas ostale, znamo li šta o četnicima. Javio se neki Stojan Bajić, da će nešto reći o četnicima. Vjerovao je, jadan, da će spasiti glavu.

- Sve kaži, bit ćeš pušten kuci - hrabre ga razbojnici.

- Sve ću reci, samo me pustite

Stojan je nešto pričao, ali nije ni dospio svoju priču dovršiti. Zaklali su i njega.

Nastalo je sada sveopšte klanje. "Kolji, kolji !" vikao je jedan razbojnik.

To se ne može opisati - zastao je na čas Ljuban prešavši rukom preko čela. Kao da sada gledam, kako ljudi kleče i zaklinju ustaše, da ih poštede. Ali - jedan duboki udarac nožem u vrat i jedan zakretaj nalijevo - i svršeno. Žrtva se još pokušava pridići, ali udarac kundakom u glavu dovršava krvničko djelo. Neki se otimaju, dižu ruke na obranu, drugi čekaju na udarac kao ovce. Jednome je udarac nožem, mjesto u vrat, sletio u lice, drugome u ruku, neko je potrčao, a ustaša nagnuo za njim i zahvatio ga nožem pred zidom. Prskao je mozak, krv je klokotala po kamenitom crkvenom podu i polako, u širokom mlazu, tekla prema crkvenim vratima.

Iz početka zaglušna vika pomalo je jenjavala. Ali ubijanje bespomoćnih ljudi trajalo je čitavu vječnost. Čuli su se jauci onih, koji su ležali u krvi. Nisu još svi bili mrtvi.

Gledao sam prizor šćućuren uza zid. U kutu iza crkvenog ormarića bila je tama. Zavukoh se iza ormarića, čekajući da ustaše svrše svoj posao.

Sve je više tišina ovladavala crkvom. Žrtve su ležale porazbacane po čitavoj prostoriji. Poneki je još trzao nogom ili rukom, odnekuda se još čulo stenjanje. Ustaše su se odmarali, brisali krvave noževe i kundake. Neki su izašli pred crkvu.

Jednog momenta, kad se sve smirilo, i kad su se razbojnici skupili pred vratima, skočih nečujno iz svoga skloništa i bacih se medu poklane, u mlaku još tople krvi. Za mnom je skočio još jedan, koji se bio također sakrio. Ispružili smo se kao mrtvi medu mrtvima. Ali ovaj drugi, koji je slijedio moj primjer, zlo je svršio: Ušao je ustaša, opazio je da se miče i prišao mu. Gurnuo ga nogom:

- Diži se! Čovjek se digao.

- Deder glavu na stol!

Zgrabio ga za kosu i pritisnuo mu glavu na stol. Tada je nožem zarezao u vrat i naredio jadnom čovjeku da pjeva. Krv je šiktala iz vrata, a iz grla žrtve čulo se krkljanje.

Drugi razbojnik zamahne strahovito kundakom: glava je bila razmrskana, a nemoćno tijelo klonu.

Trojica su se sakrila u oltar. Kasnije su se popeli na zvonik. Poslije sam saznao, da su tamo bili dva dana i dvije noći i da se nikakvim obećanjima nisu dali sklonuti da siđu. Nakon dva dana skinuo ih je hicima iz puške ustaša Stevo Mulac.

Ležim ja tako u lokvi krvi među pobijenim Srbima i čekam daljnju sudbinu. Ustaše razgovaraju o svršenom poslu. Hvale se i cerekaju. Iznenada jedan mladić, koji je kraj mene ležao, diže krvavu glavu i zastenje.

- Nije gotovo, majku vam vašu! Uz psovku priskoči mu ustaša i ubije ga. I sada se lupeži dosjetiše, da bi još neko medu nama mogao biti živ, i počeše redom tuci kundacima po žrtvama i zabadati noževe. Dobio sam nekoliko udaraca kundakom, ali se nisam ni pomakao. Jedan od koljača udarao nožem redom. Približavao se prema meni. Zarinuo je nož u tijelo pokraj mene, a zatim kleknuo meni na leđa i udario u tijelo slijedećeg. Mene je preskočio. Čitavo vrijeme nije me napuštalo uvjerenje, da ću biti spašen.

Onda su počeli leševe izvlačiti iz crkve i bacati ih na kamion. Dohvatiše i mene. Vukli su me za noge po kamenitom podu. Na stubištu mi je glava udarila o kamen, no i to sam podnosio bez znaka života.

Baciše me na kamion, koji je već bio skoro pun leševa. Ležao sam na leđima. I dalje su ustaše slagali svoje žrtve. Bila je već kasna noć. Vrebao sam priliku, da se izvučem, ali ona se nije ukazala. Kako sam ležao nauznak, doživio sam tada još strašniju stvar: na mene položiše leš ubijenog čovjeka, a prerezani grkljan pokrije mi usta.

Nisam vjerovao, da čovjek može u tako kratkom roku preživjeti takve strahote. No meni se usjekla tada u mozak misao, uvjerenje, da neću poginuti. Možda me je ta sigurnost i spasila.

Evo, kako je bilo dalje:

Nismo se daleko vozili. Uskoro sam osjetio, da kamion ide po neravnom tlu. Čuo sam komandu:

- Vozi bliže jami!

Tu su čekali krvnici, koji su i ovdje, nad jamom, obavljali svoj posao. Velika jama bila je već do polovice puna leševa. Bacali su nas s kamiona u jamu. U samoj jami slagali su ustaše leševe kao cjepanice.

Uhvatiše me za ruke i noge i zaljuljavši me nekoliko **** baciše me u jamu. Pao sam na mekano, na leševe. Vukli su me još malo po jami i složili me na određeno mjesto. Imao sam sreću, našao sam se opet pri vrhu.

Čitavu sam jednu vječnost tu ležao. I dalje su stizali kamioni, i to sa živim ljudima. Tu, nad jamom, tukli su ih sjekirama i čekićima po glavi i bacali ih u jamu. Nije tu bilo mnogo vike i zapomaganja. U noćnoj tišini čuli su se najviše udarci sjekirom, koji prigušeni jauk i - ustaške psovke. Iskrvavljena tijela muklo su padala u jamu.

Doveli su jednu mladu ženu. Mislim, da je to bila učiteljica iz Bovića. Nju su tu, kraj jame silovali i zatim je ubili iz karabina.

Kasno u noći bio je krvavi posao završen. Neki su krvnici još skakali u jamu i hodajući po leševima tražili prstenje i druge vrednije stvari. Jednome je zapela za oko moja ja majica. Počeo me natezati i prevrtati, da mi je skine. Soptao je, mučio se i konačno je skinuo. Nije primijetio, da sam živ.

Postalo mi je još hladnije i drhtao sam. Plašio sam se, da ustaše ne zapaze drhtanje.

Nad jamom su ustaše gledale svoje žrtve. Neka žrtva još se micala. Zapraštali su karabini i revolveri po jami. Tada sam bio ranjen u nogu.

I konačno sve se smirilo. Krvnici su se okupili podaleko od jame oko fenjera razgovarajući o svojim podvizima. Skoro potpuna tama ovladala je jamom i okolicom. Počeo sam se pripremati na bijeg.

Ispitujući pogledom okolinu i pridigavši se malko, odjednom zapazih da se medu leševima diže jedna prikaza. Dopuzala je do mene.

- Jesi li živ? - pitao je šapatom čovjek. Šutio sam i nisam ni ovoj preživjeloj žrtvi htio priznati da sam živ. Ali čovjek me je gurkao i šaptao mi, da treba bježati.

Sporazumjeli smo se i dogovorili.

Ustaše su bili zabavljeni svojim pričama i bili su podalje. Okolina jame bila je u tami.

Izvukli smo se nečujno jedan za drugim prema jednoj živici. Pekla me je rana na nozi, ali mogao sam hodati. Udaljavali smo se sve više od svjetla fenjera. Glasovi koljača sve su se više gubili u tami. Rastao sam se od mog sapatnika i krenuli smo svaki na svoju stranu.

Nisam znao, gdje se nalazim, i lutao sam naokolo nasumice, u želji da što dalje odem od jame. No kako sam se zaprepastio, kad sam se, nakon lutanja od preko jednog sata, opet našao u blizini jame! Kao pomaman okrenuo sam natrag glavom bez obzira. U ušima su mi odzvanjali pijani glasovi ustaških koljača.

Dolutao sam napokon do Majskih Poljana. Sakrio sam se tu kod ujaka Pavla Lončara, gdje sam živio šest mjeseci.

Ja sam jedini ostao živ iz one jame. Mog druga, koji se zajedno sa mnom izvukao iz jame, ustaše su vrlo brzo uhvatili i ubili."



"PROSVJETA - Zagreb, broj 584-5, juli-avgust 1969.