U biti s ovim dokumentom želiš reći da su ameri nahuškali srbe u krajini na rat ili?


Samo ovaj podatak ću uzeti jer sam tu ipak najkvalificiraniji Duga Resa 976

Uopće ne sumljam u autentičnost, svaka čast, samo tako

Сетимо се пада Крајине

пише: др Срђа Трифковић

Прогон преосталих Срба из Хрватске - остатка остатака закланог народа - започет недуго после победе ХДЗ у пролеће 1990, достигао је врхунац пре скоро десет година, у лето 1995. године. Као последица још нерасветљених договора званичног Београда и Загреба, четврт милиона њих било је приморано да у једном дану, без игде ичега, напусти вековна огњишта. Трагедија крајишких Срба протекла је уз савршену равнодушност не само тзв. међународне заједнице, већ и доминантног дела српског политичког и медијског естаблишмента. Најзападнији огранак српства, који је верност својим коренима вазда скупо плаћао, прогнан је и затрт, шапатом паде и крете путем прогнаника.
Откако је света и века прогонство важи за тежак усуд, један од најтежих који може да задеси човека. Принудно одвајање од родне груде, од дома, породице, пријатеља, сродника и сународника, вазда је сматрано за судбину тек незнатно лакшу од смрти. У старој Атини и Риму, у царској Русији и империјалној Енглеској прогонство у далеке крајеве коришћено је као казна за изузетно тешке преступнике и политичке противнике - често као замена за смртну казну.
Масовно прогонство читавих народа такође није новина, бележи га још Стари завет. Срби су се и групно и појединачно селили пред навалом Турака ка северу и западу Балкана од самог почетка османлијског продора, а масовно су горчину избеглиштва искусили крајем 17. века, у време велике сеобе 40.000 породица под патријархом Чарнојевићем. Нове српске бежаније уследиле су читавим током 18. века, а поготову после другог пада Београдског пашалука под Турке 1739. Селили су се Срби из Турске у Аустрију и Млетке, а по седмогодишњем рату и из Аустрије у Русију, што је овековечио у "Сеобама" Милош Црњански.
С револуцијом у Француској пре нешто више од два века појављује се нови тип прогнаника: политички емигрант. Било их је и раније, али током 19. века њихов број нагло расте. На хиљаде противника политичких режима који су владали Европом тог доба затражило је уточиште у земљама с либералнијом климом.
И многи прваци српских устанака против Турака почетком 19. века постали су емигранти: само су одласком у околне земље спасавали живу главу, укључујући у септембру 1813. и самога вожда Карађорђа. Коју деценију касније, кад је пао у немилост књаза Милоша, Вук Стефановић Караджић прелази у Беч, где је провео већи део живота. Пре доласка кнеза Александра Карађорђевића на власт Илија Гарашанин боравио је у Француској. Током припреме "Начертанија" размењивао је мишљења и искуства с пољским и чешким емигрантима који су живели у Паризу.
За разлику од прогнаника емигранти су се углавном својевољно опредељивали за одлазак, често у нади да ће се не само вратити на родну груду, него њоме и владати. Та су се надања понекад (премда ретко) и остваривала, рецимо у случају Петра Карађорђевића, који је после мајског преврата 1903. позван да се врати у Србију из Швајцарске и да прихвати њену круну.
Након што је бољшевичка страховлада 1917-1921. захватила Русију на стотине хиљада стварних или потенцијалних непријатеља комунизма морало је да спасава главу одласком у свет. За носиоце црвеног терора противник није бивао означен својим делима или мишљењима већ својим класним пореклом и занимањем. С терором који су завели Лењин, Троцки, Стаљин и Ђержински пресудни мотив избеглица није био политичко убеђење, већ пуки физички опстанак.
И та је људска бујица надмашена крајем Другог светског рата, кад је дошло до померања милиона Европљана широм источне половине континента. Наступиле су сеобе невиђене још од времена слома римске империје, сеобе условљене судбоносним војно-политичким збивањима. Пољаци из Подолије селили су се у Шлезију и Померанију, Немци из Источне Пруске у Саксонију и из Војводине у Баварску, а припадници свих тих и многих других народа, често међусобно завађених, грабили су ка Западу, ван домашаја надолазеће Црвене армије и њених идеолошких истомишљеника.
Срби из Крајине представљали су тада малени део те људске бујице, али је њихова судбина била посебно трагична. За разлику од Немаца прогнаних из крајева источно од Одре и Нисе или из доњег Подунавља, они нису били део нације која је тежила неограниченој моћи и доминацији над другим народима. За разлику од многих Хрвата, Румуна, Словака, Мађара, Украјинаца, Литванаца и других, они се нису ставили у службу поражене стране. Били су и остали своји, на сопствену част и на понос својих потомака.
Током четири ратне године (1941-1945), не по први пут у својој историји, трпели су ужасе не зато што су нешто скривили, већ само зато што су били верни свом имену, својој вери и свом пореклу. Поникли на огњиштима својих предака где се пости и мрси, где се Богу моли и крсна слава слави, они су самим својим постојањем представљали препреку и претњу црвеним и црним крвницима.
Ту су чињеницу Срби западно од Дрине болно искусили убрзо после априлског слома Краљевине Југославије 1941. године. Стотине хиљада Срба, огромном већином мирних сељака, побијено је у таласу покоља и геноцидног терора који су спровеле усташе Анте Павелића широм Независне државе Хрватске убрзо по њеном проглашењу 10. априла 1941.
Никаква кротка помирљивост није могла да их спасе. Усташе нису познавале узрочно-последичну везу између личног става и понашања једног Србина и свог става према њему: самим својим идентитетом Срби су били маркирани за одстрел. Неспутани терор, започет у Херцеговини и Крајини јуна 1941. а убрзо проширен на све крајеве усташке државе, имао је за циљ да се физички уништи што више Срба, а да се они који преживе покоље до те мере заплаше и деморалишу, да побегну у Србију или пређу на католичку веру. За ову трећу могућност усташки режим је могао да се ослони на огромну већину клера и епископата у НДХ.
Суровост и масовност чинили су усташке покоље друкчијим од немачких. Док је у Немачкој "коначно решење" јеврејског питања спровођено далеко на Истоку, и то од стране мањег броја специјално обучених јединица, усташки терор је био срачунат да што већи број Хрвата и муслимана претвори у саучеснике у убиствима и у деоби опљачкане својине. Терор је настављан и онда кад су њиме угрожавани државни интереси, тј. када су њиме подстакнути масовни устанци Срба. До које мере је истребљење Срба имало предност чак и над самим опстанком НДХ сведочи изјава шефа РАВСИГУР-а Еугена-Диде Кватерника коју је дао 1942. свом школском другу, Мачековом секретару Бранку Пешељу, приликом једног од ретких сусрета те двојице политичких противника. Кватерник је рекао да, без обзира на коначни исход рата, по његовом завршетку више неће бити Срба у Хрватској - и, ма ко победио, мораће да се суочи с том чињеницом као непромењивом датошћу.
Комунисти су подржавали усташе све до друге половине тридесетих, а деценију касније Комунистичка партија Хрватске добрим је делом успела да се наметне као организатор и вођа жртава тих истих усташа. Покривени мистиком руског фактора, комунисти су могли да злоупотребе трагедију српског живља Хрватске, Далмације, Крајине и Босне и Херцеговине, намећући се обезглављеном сељаштву и манипулишући њиме где год није више било угледних локалних лидера. Комунисти су из тактичких разлога осуђивали усташке покоље, али су међу собом партијски вођи цинично констатовали да су усташе обавиле посао за њих тако што су физички ликвидирале угледне српске прваке и интелигенцију. Остављени без традиционалних вођа, домаћина чијим су телима пуњене јаме динарског крша, Крајишници су цинично злоупотребљени као топовско месо у грађанском рату који је покренула хрватска експозитура Коминтерне.
Необуздана мржња вазда је представљала и до дана данашњег представља битну одлику старчевићанско-усташко-туђмановске "идеологије" и сваке државе на њој саздане. Морбидна мржња према Србима у целини и према Крајишницима конкретно у самом је њеном темељу. Немачком националсоцијалисти Јеврејин је представљао нужан политички, друштвени и психолошки концепт. Државотворном Хрвату пак Србин је био и остао много више од тога: Србин је интегрални део његовог хрватства. Без Србина хрватство није могло да буде дефинисано, а камоли упражњавано.
У традицији Старчевића, Франка и Туђмана, Срби Крајине су један стран и инфериоран народ неизвесног порекла који је непозван дошао у Хрватску и одувек био непријатељ Хрвата. Њихова етничка припадност је под знаком питања (Власи, Морлаци, "Гркоизточњаци" итд.). Да парадокс буде потпун, уљези су у исто време проглашавани издајницима, отпадницима од хрватства који су "своју домовину" Хрватску издали страним (српским) интересима. По усташко-старчевићанско-туђмановској логици Срби су истовремено били и страно тело и бивши Хрвати који су примили православље и тако на превару посрбљени. У оба случаја, било да је реч о "уљезима" или о "посрбљеним Хрватима", опстанка им није било.
Судбина Срба Крајине 1945/45. и њихових потомака тачно пола века касније 1991-95. указује на тачност старе максиме да се у историји ствари мењају да би остале исте. Она такође указује, као што рече Цицерон, да народи који не науче поуке из своје историје бивају осуђени да заувек остану деца. Кад год се међу Србима носталгичним тоном помене Југославија, а то се, нажалост, још увек догађа, треба се сетити тих речи и избегличких колона на аутопуту. Рат наметнут Србима 1991. довео је до српског пораза - не војног, већ пре свега политичког и моралног пораза, који своје корене вуче из црва југословенства, преко самоубилачки неодговорног чина од 27. марта 1941. и крвавог расплета грађанског рата 1945, до крајишког егзодуса 1995.
Деценију касније, основни, недељиви национални интерес Срба исти је као и пре једног или два века: територијално, политичко, духовно и културно уједињење српског народа, на свим територијама које вековима настањује, у оквиру сопствене националне државе. То право остаје неприкосновено, без обзира на исход политичко-дипломатских игара великих сила вођених током протекле деценије. То право остаје ваљано и без обзира на привремене измене демографске слике тих територија, створене геноцидним терором над српским живљем.
Подсетимо се још једном, Јевреји су се два миленијума поздрављали са догодине у Јерусалиму и тврдом упорношћу дочекаше тај дан; па и Срби морају, макар и следећих педесет година, да се поздрављају са Догодине у Книну и Догодине на Газиместану.

  У бити желим рећи, да о вама рватима, довољно говоре ваша дела тј недела
Није вама толико замерити, ви сте такви, какви сте...
За замерити је нама Србима, јер смо вам исувише пута заборављали, тј праштали
И сама тема је покренута са само једним циљем...а то је...не заборавити
Човек се на грешкама учи.
А, ја мислим да су Срби,... барем се надам да јесу, научили нешто на тим грешкама..иако су их те грешке исувише скупо коштале!!!
Као што је Теодора већ написала...да се не заборави!!!
А и када доће време...да се наплати!

Саму тему нисам отворио са намером да улазим у било какве полемике са вама рватима, већ да на теми подсетим остале Србе присутне на форуму, на ваша дела или недела усмерена према или причињена  Србима
Што би се рекло..., да се не понављам..
Да се не заборави!!!

П.С.

А, то колико ти сумњаш или несумњаш у аутентичност нечега, ме баш ......

Dobro Maks...onda postavljaj i dalje...

 

Е, када сам добио дозволу од тебе...онда могу наставити 
Заиста ми пуно значи "дозвола", латентног Србина.. 

Книнска Крајина у средњем вијеку - археолошка свједочанства материјалне културе

Извор: часопис Книнска Крајина, издавачи: Завичајни клуб "Книнска Крајина" - Српско културно друштво "Зора" - Удружење Срба из Хрватске, Книн-Београд, 2002, стр. 50-56.

Археологија, чији је предмет изучавања материјална култура кроз вријеме и простор, данас може у главним цртама да омеђи тло на коме су Срби живјели у прошлости. Срби су ратничко словенско племе, савезник Византије. Давали су предност сточарству, подизали су надземне куће са огњиштима, за спремање хране често су користили сач. За разлику од већине Словена, имали су веома рано занате као што су грнчарство или вјештина подизања утврђених градова.

Поштовали су претке, којима су подизали громиле за вршење погребних обреда - славе. Дуго смо у гробове остављали остатке тризне - посмртне гозбе, као свједочанство одржаних обреда покојнику. Срби су својеврсни чувари традиција и предања, почев од оних индоевропских до апостолских. Зато није случајно што имамо два Косова на два краја развођа Јадрана и Дунава, а на оба краја постоје град и трг Книн у средњем веку.

Најстарији помен српског имена у Крајини је име жупе и града Срба, из незнаних доба пре српске сеобе услед турског надирања. Научници сматрају да се кнез Људевит склонио код ту настањених Срба 818. године. Али, латински извори по правилу називају нас Словенима до XII столећа, затим Рашанима и Босанцима. Од XIV стољећа зову

Морлацима односно Моровласима и Власима: овај други назив потиче од статусног назива за лако покретљиво слободно ратничко становништво. Касније се влашким именом називају крајишке кнежевине које установљују Турци. На италијанском плану Београд из 1638, једини православни храм обиљежен је као црква Шизматика, Морлака, Влаха и Грка. У XVIII стољећу то потврђује Алберто Фортис, који за Морлаке пише да се зову Власи, то јест племенити и моћни (заправо од власт, властелин ).

Када је апостол Павле путовао кроз римску провинцију Далмацију, затекао је колонизоване Римљане у приморским и посавско - подунавским градовима, а у селима унуке домородаца, десеткованих у Панонском устанку 9. године. Његова проповијед Јеванђеља не само што је већину домородаца окренула Христу, већ је оставила дубок траг у предању нашег народа. До ових дана Крајишници су показивали у близини Кистања куда је апостол Павле пролазио, а римокатолички познаваоци Далмације су од XVII стољећа биљежили да православни манастир Крка чува то предање. Ово предање потврђује папа Јован X по коме су Словени Далмације, дакле Срби, од почетка сабрани у апостолску Цркву: "Quis enim ambigit Slavinorum regna in primitie, apostolice et universalis eccelesie esse comumerata..."(Нistoria Salonitana Maior ). Тако је успостављен наш континуитет у Далмацији. Свети Сава је био архиепископ Далмације и Дакије, по схватању Православне цркве, како биљежи његов биограф Теодосије.

Најстарија археолошка свједочанства о Србима, досељеним у Далмацију, потичу из Ресановаца код Грахова, гдје је откривена громила из послиједње четвртине IV стољећа, непосредно уз римски пут. Појаву те и других громила, одатле и из Црљивице, које могу бити млађе, објашњавају писани подаци. Наиме, из дјела цара Константина VII Порфирогенита (913-959) познато је да Срби воде поријекло из земље Бојки (данашње развође Тисе, Дњестра и Сана, у Галицији ). А Приск, члан делегације која је преговарала са Хунима биљежи да 434. Боиски, и са њима други, прилазе Византији, а Хуни траже да их Византија одбије. Очигледно су Боиски-Бојки, односно неки Срби, пред Хунима који 375. проваљују у Европу, кренули у сеобу на Дунаву и потом се населили на тлу Далмације, као римски савезници.

Да је дошло до замашних промјена културе римског доба у Далмацији током V стољећа, показује прије свега појава нових облика посуђа, раширених у VI стољећу. Међу њима су неке посуде прилагођене за другачији начин спремања хране, на огњишту. Са друге стране, Источни Готи, који су између 486. и 535. владали важним дијеловима Далмације, оставили су за собом само појединачне гробне налазе, на правцу од Кашића до Сремске Митровице. На Гребљу у Книну истражено је 218 гробова из VI стољећа, које Зденко Вински приписује старосједеоцима, уз незнатно присуство предмета германског поријекла. И ово гробље одаје регионалне одлике, особене за Далмацију VI стољећа; да ли су то сахрањивани Срби, могла би да открије антрополошка анализа. У области Книна до сада нису остављене громиле уз цркве рановизантиског доба (Тепљух, Сучевић и Чукер у Мокром Пољу ), као у Цимешама код Петровца.

По досељавању Авара у Панонију и исељавања Лангобарда у Италију, стижу нова српска племена, која се насељавају не само у Далмацији, већ и на Дунаву као византијски Крајишници. Они са собом доносе препознатљиво грнчарство и обнављају обичај спаљивања покојника са коњем. Негдје у то вријеме стиже још једно словенско племе (Дуљеби? ) и насељава се у приморју Далмације, између Сплита и Трста. Усљедила је и аварска најезда на Далмацију, вјероватно између 597. и 615. године, у којој је нарочито страдало градско становништво, претежно латинског језика. Због промјене становништва у унутрашњости, дошло је до подјеле између Латина настањених у приморским градовима и Словена. То се завршило словенским освајањем главног града Далмације Салоне (Солин код Сплита ), око 615, изазваног претходним нападом Латина из Триља на Словене, вјероватно Србе настањене са друге стране Цетине. Тако настало непријатељство између Срба и Латина, примирило се 641, када су солинским избјеглицама у Диоклецијановој палати, потоњем Сплиту, на захтјев византијских царева, Срби омогућили да ископају мошти мученика из Салоне и пренесу их у Сплит.

Као савезници Византије, Срби су били непријатељи Лангобарда у Италији, који су за савезнике нашли Бугаре. Вјероватно се са нападом Бугара може повезати скривање оставе бронзаних матрица за израду украса, нађене на мјесту Плисково код Бискупије. Бугари су потом отишли за Италију, гдје су их Лангобарди населили у Беневенту, односно у залеђу Сипонта гдје су Срби пробали да се населе и тако угрозе лангобардску власт на југу Италије. Словени настањени у Истри и приморју такође су ступили у пријатељске односе са Византијом. Других археолошких података о раном средњем вијеку за сада нема. Чини се да су цркве рановизантијског доба, попут оне у Цимешама код Петровца, а вјероватно у Сучевићима - Мокром Пољу и Тепљуху, наставиле да живе. У Уздољу у близини откривене цркве, установљена је изградња зида око веће громиле, гдје је одржаван култ претка, најкасније од VII стољећа, вјероватно оснивача тамошњег насеља.

До судбоносних промјена долази са ширењем Франака и жељом цара Карла Великог и римског папе да Далмацију укључи у границе замишљеног обновљеног Западноримског царства. Франци су испровоцирали рат и напали 802. византијску Далмацију (приморске градове ) и Србију под кнезом Вишеславом. Отпор нападу надмоћнијег непријатеља пружен је у колико се сада зна, тврђавама Брибир, Книн, Чукер код Мокрог Поља, и даље низ Уну. Рат је завршен закључивањем мира између Византије и Франачке 812. у Ахену; Византија је задржала острва између Истре и Трогира и приморске градове Задар, Трогир и Сплит, а остала је без приморја од Истре до Нина, гдје су насељени Хрвати под гудушчанским кнезом Људемислом. Србија је остала без данашње Лике, гдје су насељени Гудушчани под кнезом Борном, без простора југозападно од Динаре са Цетином гдје су насељени исти Хрвати са сјеверозапада Паноније, и без Захумља гдје су се населили Лицики са Висле.

У Бискупији је успостављен манастир са црквом франачке архитектуре, гдје су се сахрањивали франачки барони који су из Книна владали насељеним Хрватима. Друго франачко гробље образовано је у Врлици.

Хрвати су донијели нове навике са подручја преовлађујуће хуно-бугарске културе, као што је сахрањивање покојника са прилозима у храни. Када се Франачка подијелила средином IX стољећа, Хрватска је успјела да се осамостали. Током X стољећа је толико ојачала, да је изнудила данак византијским приморским градовима. У вријеме када су Бугари нападали кнежевину Србију са истока и 924. чак успјели да је највећим дијелом заузму, Хрватска је заузела Лику и Пливу. У Шипову је откривено српско гробље, са стављањем тризне у гроб, у коме долази до привременог прекида сахрањивања у X стољећу, управо у вријеме када је Хрватска искористила прилику да заузме и тај дио Србије. С друге стране, српске избјеглице у Хрватској, које биљежи цар Константин Порфирогенит, посвједочене су накитом из Бискупије, налик оном из Матичана и Чечана на Косову. О хрватској власти над Книнском крајином свједоче нађени натписи са поменима владара.

Током XI стољећа долази до опадања Хрватске. У вријеме краљева Михаила и Бодина, Книнска крајина, ако не и цијела Хрватска, повремено бивају укључени у границе Србије. Археолошки то најбоље показује глагољско - ћирилични натпис из цркве на Капитулу код Книна који свједочи о примјени од папе забрањене словенске службе у цркви. Рим је у то вријеме, крајем XI стољећа, водио борбу да свуда сведе литургију на једну латинску, и брисао је све разлике; зато су и подржали Мађаре да освоје Далмацију и онемогуће уједињење западних предјела Србије са матицом. О Бодиновој власти свједочи изградња цркви са попречним травејима у Уздољу, Мокром Пољу и другдје.

Под мађарском окупацијом био је настављен повратак српских претежно сточарских родова. Мађарска XI-XII стољећа била је земља углавном словенске културе, где православни дуго нису били прогањани. Жена краља Беле II била је Српкиња Јелена, а њен брат Белош био је намјесник њеном малољетном сину Гези II (1141-1162) и бан Хрватске. На брду Спас у Книну истраживано је гробље XI-XII коришћено вјероватно до татарске најезде 1242, које Душан Јеловина погрешно датује у IX-XI стољеће. Нађени накит у највећој мјери одговара оном откривеном у последње вријеме у Подгорици, Чачку и код Крушевца.

Да је Православна црква за сво вријеме живјела у Далмацији, свједоче манастири Крка, Драговић, Рмањ, бројне испоснице. Калуђери из Крупе на Врбасу оснивају Крупу на Зрмањи, што значи да су се склонили код својих. Под краљем Твртком Книн је опет био у српској држави. Свједочанство српског православног становништва, су мраморови (стећци ), познати из Бискупије, Уздоља, уз Свети Спас на Цетини и широм Крајине. Уколико имају натпис, он је ћирилични, тако да нема никакве сумње чији су то надгробни споменици. У истраживаним гробовима забиљежена је тризна. Ту је и препознатљива српска грнчарија, позната из Мокрог Поља, Цетине и Брибира.

Izvini max... ali ako vec repostujes knjigu, bolje to uradi u posebnoj temi... a ne u temi koja se bavi jednim slucajem...

Srbi i pravoslavlje u sjevernoj Dalmaciji

Geografski položaj Dalmacije u mnogome je uslovio tok njene istorije, koja ima vrlo malo mirnih perioda. Tu su se, kao uostalom manje više na cijelom Balkanu, ukrštali politički interesi Istoka i Zapada. Tuda je išla granica podijeljenog rimskog carstva; tu su se sretale i sukobljavale dvije kulture, dva mentaliteta, dvije narodnosne grupe, Romani i Sloveni, naposljetku — dvije crkve. Zato je istorija ovog područja odvajkada ispunjena trpljenjem, nažalost i u oblasti vjerskog života njenih hrišćanskih stanovnika.



1. HRIŠĆANSTVO U DALMACIJI DO DIOBE CRKAVA

Hrišćanstvo je doprlo u Dalmaciju već u apostolsko doba. Apostol Pavle sam kaže da je propovijedajući stigao čak do Ilirika (Rim. 15, 19), a za svoga učenika Tita veli da je otišao na propovijed u Dalmaciju (2. Tim. 4, 11). Blaženi Jeronim, porijeklom Dalmatinac, takođe govori o Pavlovoj propovijedi u Iliriku, a Epifanije Kiparski opet tvrdi da je apostol Luka (možda kao pratilac Pavlov) učestvovao u evangelizaciji Dalmacije, Galije, Italije i Makedonije. Predanje o radu apostola Pavla u Dalmaciji je ostalo i dalje živo. Dalmatinski istoričar Ivan Lucijus (+1679) zabilježio je i konkretniji podatak kako se apostol Pavle prolazeći kroz Dalmaciju zaustavio kod grada Burnuma, nedaleko današnjeg Kistanja, blizu rijeke Ticijus (današnje Krke), što ukazuje na postojanje jedne hrišćanske opštine u ovom kraju već u apostolsko doba. To nas podsjeća na katakombe nad kojima je kasnije sagrađen manastir Krka u kome je po Lucijusovom kazivanju na nekoj dasci bio urezan slovenski zapis o ovom boravku apostola Pavla u Dalmaciji. I visovački franjevac, istoričar Vinjalić, piše sto godina poslije Lucijusa da su se ,,u manastiru sv. Arhanđela, u kome danas kaluđeri žive, nalazili napisani dotični stihovi na slovenskom jeziku u spomen boravljenja u tome mjestu apostola Pavla.” Predanje o boravku apostola Pavla u Dalmaciji pominje i Alberto Fortis u svom putopisu. Ova tradicija dobila je i svoj likovni izraz u jednoj slici koja se nekad nalazila u manastiru Krki, a prikazivala je apostola Pavla kako propovijeda Dalmatincima obučenim u narodne nošnje.

U toku prvih triju vijekova uhvatilo je hrišćansgvo u Dalmaciji korijena i pored gonjenja za vrijeme koga su i ovdje zapisana mnoga imena mučenika, od kojih je ostao u naročitom poštovanju sv. Domnio, Dujmo, episkop solinski, koji je stradao u Dioklecijanovom gonjenju početkom 4. vijeka. Poslije Milanskog edikta (313.) hrišćanstvo je i u Dalmaciji rapidno krenulo naprijed i uskoro na sceni crkvenih zbivanja vidimo mnoge značajne predstavnike dalmatinske crkve. Pored romanskih kolonija u Primorju se tada pojavljuju i grčke kolonije, koje jačaju naročito otkako je Dalmacija, najprije privremeno (437.), a poslije propasti zapadnog rimskog carstva (476.) definitivno došla pod vlast Vizantije, odnosno Istočnog rimskog carstva. Od vremena cara Justinijana (527-565) te grčke kolonije postaju i rasadnici grčke kulture o čemu svjedoče mnogi spomenici od Ravene pa niz čitavo jadransko primorje. Po primorskim gradovima služi se u hrišćanskim crkvama na latinskom, ali i na grčkom jeziku, naročito u mjestima gdje su bile jače grčke kolonije.

Razvoj hrišćanske crkve u Dalmaciji bio je ozbiljno ometen dolaskom Slovena, Srba i Hrvata, koji su zajedno sa Avarima mnoge oblasti na Balkanskom poluostrvu opustošili, mnoge gradove razrušili i crkvenu organizaciju razorili. O geografskom smještaju Srba i Hrvata na ovom području daje najraniju sačuvanu informaciju vizantijski car-istoričar Konstantin Porfirogenit (945 -959): ,,Od rijeke Cetine počinje zemlja Hrvatska i pruža se prema Primorju do granice Istre... a prema Cetini i Livnu graniči sa Srbijom.” Ovo Porfirogenitovo kazivanje usvojili su, ili na osnovu drugih izvora utvrdili, i naši stariji istoričari. I Lucijus veli da su Hrvati zauzeli dio Dalmacije od Istre do Cetine, a Srbi dalje na jug do Drača. To usvaja i Mavro Orbin, Andrija Zmajević, Rački, Ljubić, Miklošić i drugi. Naposljetku, to potvrđuje i činjenica da je Hum odvajkada bio u sastavu srednjevjekovne srpske države, a sjeverna Dalmacija je ulazila u sastav hrvatske države, koja je od 1102. ušla u personalnu uniju sa Ugarskom. U primorskim gradovima prevladavalo je romansko stanovništo. Ono se tu i na ostrva sklonilo sa kopna pred slovenskom stihijom.

Hristijanizacija doseljenih Hrvata i Srba počela je već od doseljenja, ali je napredovala sporo. Strani, latinski i grčki bogoslužbeni jezik bio je tome najveća smetnja, jer je pored nerazumijevanja rađao podozrenje i strah da strani propovjednici ne bi bili eksponenti stranih sila, franačke ili vizantijske države. Treba, naime, naglasiti da je 732. godine vizantijski car Lav III Isavrijanac, da bi se osvetio papi zbog protivljenja njegovoj ikonoboračkoj politici, oduzeo ispod papine jurisdikcije Siciliju, Donju Italiju i cio Ilirik, a s njime i cijelu Dalmaciju i Prevalis, te ih potčinio carigradskom patrijarhu. Tako je stvoren princip da se granice carigradske patrijaršije podudaraju sa granicama vizantijske države. Dok se tako carigradska patrijaršija našla pod zaštitom vizantijske države, papa se stavio pod zaštitu franačkog kralja Pipina malog, čijeg će sina Karla Velikog 800. g. birati za rimskog cara. Karlo je uskoro osvojio sjevernu Dalmaciju, što je utvrđeno i Ahenskim mirom (812.), kada su Vizantiji ostala od sjeverne Dalmacije samo ostrva Krk, Cres, Lošinj i Rab i gradovi Zadar, Trogir i Split. Tim područjem upravljao je carski namjesnik ili prokonzul (strateg) sa sjedištem u Zadru, koji je poslije razorenja Salone ostao sve do 1918. glavni grad sjeverne Dalmacije. Tada su franački misionari pokrstili dalmatinske Hrvate, čiji je knez priznavao vrhovnu vlast furlanskog markgrofa i franačkog kralja.

Hrvati su s vremenom uspjeli da asimiliraju avarske i romanske ostatke, da se otresu franačke i vizantijske vlasti i da stvore svoju državu koja je trajala od 9. do 12. vijeka. Primorski gradovi, iako više nisu bili onako nezavisni kao pod Vizantijom, ipak su zadržali svoja osnovna municipijalna prava. Tako je ostalo i poslije 1102, kad je Hrvatska ušla u personalnu uniju sa Ugarskom. Ta unija nije uticala na etničko stanje u Dalmaciji. Romansko stanovništvo u primorskim gradovima miješalo se sa hrvatskim i prilično se asimiliralo, dok su se ostaci ilirsko-keltskih plemena na kopnu povlačili pred Hrvatima u planinske krajeve i zbog geografskih uslova i nesigurnosti odavali se mahom nomadskom stočarskom načinu života. Njih su još Vizantinci nazivali Mavrovlasima (Crni vlasi), pa su to ime usvojili kasnije i Sloveni, Hrvati i Srbi. I Mlečani su ih zvali Murlaki ili Morlaki. Kasnije, kad se oni budu sasvim asimilirali sa Hrvatima i Srbima, neće ovaj naziv više imati etnički značaj, već će označavati onaj dio dalmatinskog stanovništva, koji se po planinskim predjelima dalmatiskog kopna bavi stočarskim načinom života.

Kad je Ugarska, stupivši u zajednicu sa Hrvatskom, izbila na Jadransko more, našla je opasnog takmaca u Mletačkoj Republici. I jedna i druga sila željela je da pridobije uza se dalmatinske gradove, ali su oni uglavnom ljubomorno čuvali svoje autonomije, i ma koliko da su izražavali uzajamno rivalstvo, bili su solidarni u otporu prema strancima. Oni su čuvali svoj regionalni dalmatinski patriotizam (dalmatinizam) i ponosili se njime.

U crkvenom životu hrvatske Dalmacije prevladala je u 10. i 11. vijeku latinština. Ćirilo-metodska glagoljica i ćirilica nisu mogle da se održe, jer su njima pisane bogoslužbene knjige vizantijskog obreda, dok je ovdje od ranije ušao u upotrebu latinski jezik, kako u opštem životu, tako i u crkvi i obredima. Otpor latinštini od strane nižeg sveštenstva i mnogih episkopa na čelu sa ninskim episkopom Grgurom završio se neuspjehom. Latinaši su pobijedili, te je na splitskom saboru 1060. konačno zabranjeno služenje na slovenskom jeziku i rukopolaganje za sveštenike onih lica koja ne znaju latinski. Kako je to bilo baš u vrijeme konačnog rascijepa između istočne i zapadne crkve (1054.), poslužilo je to pojačanju razlika izmeću Hrvata koji su sada, po sili zaključaka lateranskog i ovog splitskog sabora, uveli latinštinu, i Srba koji su se služili ćirilicom i njome pisali prevode bogate vizantijske bogoslužbene i bogoslovske literature, a bogosluženje vršili na slovenskom jeziku po grčkom obredu. Srbi ostadoše u istočnoj, grčkoj hrišćanskoj sferi, a Hrvati u zapadnoj, latinskoj. Ne bi u tome bilo naročitog zla po naše narode da je etnička granica bila jasna i kroz vijekove stabilna. Sa njenim pomjeranjem i miješanjem Srba i Hrvata, kao pripadnika istočne i zapadne crkve, dolazilo je do uzajamnog trvenja, koje su spoljni politički faktori često potpirivali i dovodili do otvorenog antagonizma, tako štetnog i po Srbe i po Hrvate. Podjela crkava je po naše narode posebno fatalan događaj, jer je granica između podijeljenih crkava i oštrica svih aspiracija, prozelitizama i antagonizama kao oštro sječivo kroz vijekove ranjavalo naše nacionalne organizme. Naši neprijatelji su to do maksimuma koristili.

2. POJAVA SRBA I PRAVOSLAVLjA U SJEVERNOJ DALMACIJI

U vremenu kad su Hrvati priznali Kolomana za svog kralja (1102.) granice hrvatskog kraljevstva, kako piše Šišić, "tekle su otprilike Neretvom do Rame, odatle na gornji i sredši Vrbas, zatim na donju Bosnu do ušća u Savu i pravcem povučenim između današnjeg Broda i Donjeg Miholjca do Drave, pa uz Dravu do štajersko-kranjskog pograničnog gorja otkuda se spuštala na more kod Rijeke; od većih otoka pripadali su Hrvatskoj Krk, Cres, Rab, Pag, Hvar, Brač i Vis.” Sjeverna Dalmacija će tako već početkom 13. vijeka postati tromeđa na kojoj su se sukobljavali interesi hrvatsko-ugarske države, zatim Bosne i naposljetku Srbije, koja je vladala susjednim Humom.

U Hrvatskoj je postepeno ojačalo plemstvo i potpuno se razvio feudalni sistem. Krajem 13. vijeka naročito se ističu dvije plemićke porodice, Frankopani u Modruškoj županiji i Šubići u Bribirskoj. Pavle Šubić (+1312.) je čak dobio nasljedno bansko dostojanstvo i gotovo suvereno vladao na području od Gvozda (Kapele) do Cetine. On je čak uspio da svoju vlast proširi i na jedan dio Bosne, te se od 1299. nazivao ,,ban Hrvatske i Dalmacije i gospodar Bosne.” Kad je Pavle u borbi za podvrgavanje pojedinih bosanskih oblasti poginuo od ,,bosanskih jeretika”, naslijedio ga je u banskom dostojanstvu najprije brat Mladen I (1302—1304), a zatim sin Mladen II (1305—1322). Dalje širenje vlasti hrvatskog bana u zapadnoj Bosni zaustavio je bosanski ban Stjepan I Kotromanić (1290—1310), zet srpskog kralja Dragutina, koji je kao ,,sremski kralj” (1284—1316) upravljao i sjeveroistočnom Bosnom i po riječima njegova biografa, arhiepiskopa Danila, ,,mnoge od jeretika bosanske zemlje obrati u hrišćansku vjeru i krsti ih.” Tako je zapadna Bosna bila u političkoj i teritorijalnoj zajednici sa Dalmacijom, a istočna sa Srbijom.

Ovakvo političko stanje imalo je znatnih posljedica po vjerski i crkvenn život na ovom području. U zapadnoj Bosni, koja je sada bila u političko-teritorijalnoj zajednici sa Dalmacijom, postojale su uporedo ,,crkva bosanska” i pravoslavna. Hum, koji je kratko vrijeme bio pod vlašću Šubića, u crkvenom pogledu ulazio je u sastav svetosavske Žičko-pećke arhiepiskopije. Sve je to omogućilo da i sjeverna Dalmacija, usljed kretanja vojske i migracije stanovništva, dođe u dodir sa pravoslavljem i da ga upozna. Ivan Lucijus, pisac dalmatinske i hrvatske istorije, piše kako su se Srbi iz Bosne krajem 13. vijeka, za vrijeme bana Mladena, počeli da doseljavaju u Dalmaciju. Oni su najprije služili kao vojnici u Mladenovim dalmatinskim gradovima, a zatim su se spuštali u ravnice i zajedno sa Hrvatima obrađivali polja. Druga seoba Srba u sjevernu Dalmaciju dogodila se, po kazivanju starih pisaca, 1305. godine, a kasnije ih je bilo sve više.

U to vrijeme pojavljuje se u sjevernoj Dalmaciji i prvi srpski pravoslavni manastir, Krupa pod Velebitom. Zapisana tradicija kaže da je to bilo 1317. godine. Predanje dalje kaže da su manastir sagradili dobjegli kaluđeri bosanskog manastira Krupe uz materijalnu pomoć srpskog kralja Stefana (Milutina) i sljedećih dvaju kraljeva (Dečanskog i Dušana) i uz pomoć naroda. Ovi su kraljevi, prema predanju, otkupili manastiru neke zemlje, koje su kaluđeri kasnije umnožili, pa ih sačuvali za vrijeme Turaka, koji su manastiru potvrdili pravo na uživanje ovih zemalja.

Osnivalje ovog pravoslavnog manastira van nemanjićke države, na području koje je za Nemanjiće bilo od velike važnosti, moralo je razumljivo da zainteresuje vladare iz ove dinastije. Sa vjerskog gledišta, ne začuđava njihova želja da pomognu ovim malim srpskim naseljima u zadovoljavanju njihovih vjerskih potreba, a sa političkog gledišta - trebalo je da ovaj manastir veže odvojene Srbe za nemanjićku državu i srpsku arhiepiskopiju. Car Dušan će 1347, svakako iz političkih razloga, udati svoju sestru Jelenu za Mladena III Šubića, koji je tada bio gospodar Skradina, Klisa i Omiša. Mladen je bio vrlo ugledan i moćan feudalac i mogao je dobro da posluži političkim interesima carevine na ovoj strani, a on je opet, bez sumnje, bio sretan što je dobio za šuraka tada najmoćnijeg vladara na Balkanu. U vremenu kad su se na ovom području borili za prevlast Mlečani i Mađari, ovaj brak je bio poželjan i Šubićima i Dušanu. Međutim, Mladen je umro već 1. maja 1348. i Jelena je ostala sa tek rođenim sinom Mladenom IV među samim neprijateljima. Mladenovog posjeda htjeli su da se domognu i Mlečani i Mađari i Nelipići, pa i srodnici iz porodice Šubića. Nesretnoj mladoj udovici pomogao je brat, srpski car Dušan, koji je poslao svoje vojničke posade u sestrine gradove. U Klis je došao Dušanov njemački najamnički starješina Palman, a u Skradin Đuraš sin Ilijin, rodom iz Zete, praćen sinovima i sinovcima.

Iako pojava srpske princeze, njenih dvorjana i srpskih carskih posada u dalmatinskim gradovima nije značila naročitu promjenu u vjerskom i crkvenom životu ovog rimokatoličkog područja, ipak je činjenica da je u to vrijeme usljed učestalih migracija Srba iz Bosne bilo sve više srpskih oaza u ovoj oblasti i da se 1350. ovdje pojavljuje i drugi srpski manastir, Krka, i to baš inicijativom Jeleninog duhovnika Ruvima i njenom materijalnom pomoći, o čemu detaljno govori Končarevićev ljetopis. Nije bez značaja da se naglasi da su osnivači manastira sv. Arhanđela u Krki bili kaluđeri koji su došli iz manastira sv. Arhanćela, koji je u Jerusalimu podigao srpski kralj Milutin. Od polovine 14. vijeka sve češće su migracije pravoslavnih Srba iz Bosne u sjevernu Dalmaciju. Smještaj ovih doseljenika zadavao je mnogo brige dalmatinskom banu Nikoli Seču, ali je uzbudio i papu Grigorija DžI, koji je 1372. i 1373. upozoravao bosanske franjevce na ove ,,pravoslavne Vlahe”, koji se sa granica Bosne i Krbave šire prema Primorju.

Ovo doseljavanje pravoslavnih Srba iz Bosne u Dalmaciju pojačano je poslije Tvrtkovog osvajanja Dalmacije i južne Hrvatske do Velebita (1390.), otkad se on počeo da naziva ,,kralj Srbije, Bosne, Dalmacije, Hrvatske i Primorja”. Končarević je u svom ljetopisu zapisao da ,,kralj Stefan Tvrtko bjaše orudije Božijago promisla radi utverždenija našeja svjatija pravoslavnija vjeri v našem otečestviji”. U njegovo vrijeme sagrađena je crkva Vaznesenja Hristova (Sveti Spas) na izvoru rijeke Cetine. Tada se spominju i pravoslavne crkve u Klisu i Bribiru. Srbi, doseljeni iz Bosne, sagradili su na Cetini manastir Dragović (1395.). Ova naselja su na prelasku iz 14. u 15. vijek stalno jačala zbog dolaska sve novih i novih grupa doseljenika iz Bosne, u koju su učestali turski upadi i učinili Bosnu vrlo nesigurnim područjem. Tako se poslije turskog upada u Bosnu 1397. iselilo dosta Srba iz Bosne u Dalmaciju. Jedna od tih grupa naselila se u Kninskom polju, Golubiđu, Pađenama i Polači. Mletački admiral Petar Loredan pominje 1423. ,,srpske vazale” kao podanike obrovačkog dvorca, za koje veli da su još od 1392. nastanjeni na mjestu gdje se nalazi selo Žegar.

Tvrtkovi nasljednici nisu mogli da zadrže upravu nad sjevernom Dalmacijom, već su je morali predati ponovo hrvatsko-ugarskom kralju. Međutim, česte smjene na ovom prijestolu i neprestane bune i nemiri imali su sudbonosne posljedice i po Dalmaciju. Hrvatsko-ugarski kralj Vladislav Napuljski, videći da se u ovako burnim vremenima neće moći da održi na prijestolu, odluči se na vrlo podlo djelo. ,,Poslije duljih pregovora i sramotnog cjenkanja proda u julu 1409. za 100.000 dukata grad Zadar, Novigrad, Vranu i otok Pag, kao i sva svoja prava na čitavu Dalmaciju, Mletačkoj Republici. I tako se eto Venecija, koja se za čitave borbe mudro držala po strani, najvećma okoristi dugotrajnim građanskim ratovima u Hrvatskoj i Ugarskoj, ugnijezdivši se taj put u Dalmaciji trajno do svoje propasti (1797.)” (Šišić).

Kralj Sigismuid se uzalud trudio da povrati Dalmaciju od Mlečana. Njemu je ostalo samo primorje od Istre do Obrovca, Kninska krajina, Vrlika, Sinj, Klis, dio Zagorja (između Trogira, Šibenika i Drniša), Petrovo Polje, Promina i Miljevci. Mlečani su držali obalu sa gradovima: Zadar, Nin, Novigrad, Vrana, Ostrovica, Skradin, Šibenik, Trogir, Split, Omiš, Kotor i Budva. Taj svoj posjed Mlečani su zadržali stalno, dok je mađarsko područje postepeno palo pod Turke.

Ja mislio da ces se inatiti kao pravi Srbin pa prestati... (radi uvijek kontra svega!)