Да се не заборави *Tema sadrži uznemiravajuće slike*

Toolbar

Pravilnik foruma

Burek marketing

Najčešća pitanja

Posetite Burek Prodavnicu

Zatvori

BUREK marketing

Burek :: Forumi :: > Drustvene teme > Politicki ~ Geopoliticki forum

Tema: Да се не заборави *Tema sadrži uznemiravajuće slike* (Moderatori: Mistreated, niko79, RASMC)

Trenutno vreme je: 25. Apr 2024, 13:49:17

Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Napomena: Govor mržnje, uvrede i svako drugo ponašanje za koje moderatori budu smatrali da narušava ugled i red na forumu - biće sankcionisano.

Stranice:

1 ... 21 22

24 25

Tema: Да се не заборави *Tema sadrži uznemiravajuće slike* (Pročitano 122257 puta)

Maks 78

Poruka #220

31. Jul 2008, 00:21:45

Poznata licnost

Zodijak
Pol
Poruke	3324
Zastava

	Windows XP
	Mozilla Firefox 2.0.0.16
	Samsung

Civilne žrtve ustaškog terora van logora ili borbe

Prema dosadašnjim istraživanjima, stradanja Srba u direktnom pokolju (ubijeni "na pragu") su sledeća: (vidi tabelu 2)

Tabela 2: Srbi pobijeni "na pragu" (u selu, u svom dvorištu ili okolini):R.br.   Teritorija   Broj lokaliteta masovnog genocida   Broj ubijenih Srba u direktnom genocidu
1.   Hercegovina   6   6.916
2.   Istočna Bosna   -   50.000
3.   Srednja Bosna   9   11.734
4.   Bosanska Krajina   28   77.200
5.   Lika, Kordun, Banija   18   55.547
6.   Slavonija   18   33.089
4.   Srem   5   11.899
Ukupno      84   246.025

U 1943. godini u SAD objavljena je mapa Jugoslavije o stradanju srpskog naroda u periodu od aprila 1941. do avgusta 1942. godine, sa podacima o pobijenim Srbima i njihovim krvnicima. Vidi se da je ubijeno 744.000 Srba. U ovaj broj nisu uračunati nastradali vojnici, gerilci i civili stradali od bombardovanja – dakle samo žrtve genocida. (vidi tabelu 3)

Tabela 3: Američki izveštaj o pobijenim srpskim civilima Masakr nevinog srpskog stanovništva (Massackre of the innocent Serbian population) From April 1941 to August 1942R.br.   Ubijeno Srba od strane   Broj ubijenih Srba civila   % procenat
1.   Nemaca   78.000   10,48
2.   Italijana   20.000   2,69
3.   Mađara   30.000   4,03
4.   Ustaša (Hrvata i Muslimana)   600.000   80,65
5.   Albanaca   10.000   1,34
6.   Bugara   6.000   0,81
Ukupno      744.000   100,00

Prema podacima više autora (S. Kurdulije, B. Kočovića) nije preterana tvrdnja da je područje avnojske Hrvatske (dakle bez dela NDH koje je pokrivalo BiH) ostalo bez oko 500.000 Srba (oko 300.000 pobijenih po logorima i "na pragu", i oko 200.000 prebeglih u Srbiju). Posebno su značajna istraživanja Strahinje Kurdulije, koja će, nažalost, ostati za sada nedovršena. Posebno je stradala Srpska pravoslavna crkva. Od 21 episkopa petorica su ubijena, dvojica internirana i umrla, dvojica premlaćena i prebačena u Srbiju, gde su ubrzo umrla, jedan držan u zatvoru zajedno sa patrijarhom, a zatim poslat u logor u Nemačku, jedan u logor u Italiju, a dvojica proterana u Srbiju. Samo su desetorica ostala na svojim mestima. Jedna četvrtina sveštenika je pobijena (oko 700), oko 300 je pomrlo, oko 400 je bilo u logorima, jedna trećina proterana u Srbiju, dok je samo jedna četvrtina ostala na svojim mestima. Polovina manastira i crkava je manje ili više oštećena, jedna četvrtina srušena, a gotovo sve opljačkano. Ratna šteta SPC iznosi oko 7 milijardi predratnih zlatnih dinara. O zverstvima ustaša, o monstruoznosti hrvatske ustaške vlasti, u srpskom kolektivnom sećanju usađena je neizbrisiva informacija i uspomena. Koliko god su se posleratne vlasti trudile da ga izbrišu, nisu uspele. Odnos Srba prema Hrvatima i poratnoj Hrvatskoj nije posledica zaborava, nego velike ljudske crte i osobine – praštanja.

IP sačuvana

Citat

Po sopstvenom priznanju,Tomislav Nikolić svoj politički život duguje Vojislavu Šešelju. Na njegovim delima vaspitavao se osamdesetih godina. Oduševljeno je čitao sve što je napisao.

Citat

Kad je Tomislav, član Narodne radikalne stranke, čuo Šešelja iz Četničkog pokreta uživo, uverio se da je to „najveći srpski intelektualac”.

Zatvori

Maks 78

Poruka #221

31. Jul 2008, 00:28:21

Poznata licnost

Zodijak
Pol
Poruke	3324
Zastava

	Windows XP
	Mozilla Firefox 2.0.0.16
	Samsung

Ustaški zločin nad Srbima

ROGATICA - U Domu kulture u Rogatici održan je naučni skup na temu “Stradanje srpskog naroda u Drugom svetskom ratu” povodom obeležavanja 66. godišnjice od pokolja više od 6.000 Srba u selima Miloševići i Stari Brod u proleće 1942. koji su počinili pripadnici zloglasne ustaške “Crne legije” pod komandom Jure Francetića. Na skupu je prikazan potresni film autora Radoja Tasića “Drino, vodo, oči đevojačke”, u kome o ovom pokolju govore preživeli Srbi. Akademik Dragan Nedeljković rekao je da je cilj ustaške ofanzive u martu i aprilu 1942. bio stvaranje granice nezavisne države Hrvatske na Drini.

- Dželate treba pamtiti i proklinjati, a žrtve braniti od zaborava. Srbi kao jedan od stradalnih naroda nisu smogli snage da stvore memorijal za sve mučenike 20. veka kakav imaju Jevreji, Jermeni i Rusi. U ovom trenutku neophodno je jedinstvo Srba kao osnova za budućnost - rekao je Nedeljković i dodao da su Srbi za svoju nesreću i sami krivi jer su, otkako znaju za sebe, bili nesložni i do krvi zavađeni.

Akademik Smilja Avramov istakla je da je u arhivama Nemačke zapisano da je na prostoru bivše Jugoslavije u Drugom svetskom ratu 800.000 Srba bili žrtve genocida.

- To je bio veoma precizno osmišljen plan, naređenje za totalno uništenje Srba, koje je izdala ustaška vlada 1941. O tome postoje dokumenti, koje danas bez stida Hrvati čuvaju na počasnom mestu u državnom muzeju - naglasila je Smilja Avramov. Ona je dodala da je genocid nad Srbima tokom Drugog svetskog rata izbačen ne samo iz svetske već i iz srpske istorije, i u toj strategiji zaborava i prevazilaženja prošlosti bilo je zabranjeno govoriti o hiljadama nevinih žrtava stradalih u Starom Brodu i Miloševićima. Načelnik opštine Rogatica Tomislav Batinić podsetio je da su posle Drugog svetskog rata u crkvenim knjigama i matičnim uredima potpuno nestala neka prezimena s područja ove opštine.

Pod komandom ustaše Jura Francetića u proleće 1942. zbeg od 10.000 srpskih žena, dece i staraca poteran je s Romanije, iz Sarajeva i Zvornika prema Drini i Višegradu. Italijanska vojska stacionirana u Višegradu nije dozvolila zbegu da pređe most, već su ih uputili nizvodno prema selima Miloševići i Stari Brod. Ustaše su ih tu presrele i masakrirale i u Drinu pobacale više od 6.000 Srba. Nemački vojnici s desne obale Drine pokušali su da spreče masovni pokolj Srba, a prema njihovim svedočenjima, tada se u reku bacilo 368 srpskih devojaka. Ovaj događaj je u bivšoj Jugoslaviji bio tabu tema i o njemu je bilo zabranjeno pisati i govoriti.

IP sačuvana

Citat

Po sopstvenom priznanju,Tomislav Nikolić svoj politički život duguje Vojislavu Šešelju. Na njegovim delima vaspitavao se osamdesetih godina. Oduševljeno je čitao sve što je napisao.

Citat

Kad je Tomislav, član Narodne radikalne stranke, čuo Šešelja iz Četničkog pokreta uživo, uverio se da je to „najveći srpski intelektualac”.

Zatvori

Maks 78

Poruka #222

31. Jul 2008, 19:42:08

Poznata licnost

Zodijak
Pol
Poruke	3324
Zastava

	Windows XP
	Mozilla Firefox 2.0.0.16
	Samsung

IP sačuvana

Citat

Po sopstvenom priznanju,Tomislav Nikolić svoj politički život duguje Vojislavu Šešelju. Na njegovim delima vaspitavao se osamdesetih godina. Oduševljeno je čitao sve što je napisao.

Citat

Kad je Tomislav, član Narodne radikalne stranke, čuo Šešelja iz Četničkog pokreta uživo, uverio se da je to „najveći srpski intelektualac”.

Zatvori

Maks 78

Poruka #223

31. Jul 2008, 19:57:35

Poznata licnost

Zodijak
Pol
Poruke	3324
Zastava

	Windows XP
	Mozilla Firefox 2.0.0.16
	Samsung

Svjedočanstva ratnih zločina u Medačkom džepu
Johannes Tilder

Iskaz Johannesa Tildera, Nizozemca koji je kao pripadnik HV-a sudjelovao u operaciji Medački džep, predstavlja važan dokazni materijal haaškog tužiteljstva: zarobljeni Tilder je pred televizijskim kamerama RSK ispričao kako su hrvatski vojnici navodno masakrirali srpske civile, a njegov iskaz, tvrde u Haagu, potvrđuju rezultati obdukcije i fotografije ubijenih.

Devetogodišnje prikrivanje ratnih zločina počinjenih u vojno-redarstvenoj oslobodilačkoj operaciji Medački džep dovelo je generale Rahima Ademija i Janka Bobetka pred Haaški sud, a hrvatsku državu u međunarodnu izolaciju pod prijetnjom sankcija. Obojica generala, haaških optuženika, morat će prema zapovjednoj odgovornosti preuzeti na sebe krivnju za zločine za koje se sumnjiče pripadnici 1. bojne 9. gardijske brigade iz Gospića i izvidničko-diverzantska satnija 9. gardijske brigade, odnosno petnaestak časnika i vojnika iz njihovih redova, otkriva Nacional.
Za ubojstva ratnih zarobljenika i civila, razaranje civilnih objekata u selima Čitluk, Počitelj i Divoselo, sumnjiče se pripadnici 9. gardijske brigade Vukovi iz Gospića : poručnik Miroslav Petti, satnik Ivica Jurković, natporučnik Josip Krmpotić, poručnik Antun Stilinović, Ivan Šokec, vodnik Mladen Vrginček, Nikola Poplašen, Boris Dmitrović, Luka Barišić i Safet Sadiku.

Državno odvjetništvo, Protuobavještajna agencija, Vojnosigurnosna agencija i Odjel za ratne zločine MUP-a Republike Hrvatske pred završetkom su istrage oko zločina u Medačkom džepu, a privođenja osumnjičenih očekuje se ovoga tjedna. Među osumnjičenicima za ratne zločine, među ostalima, naći će se i pripadnici izvidničko-diverzantske satnije i 1. bojne 9. gardijske brigade koje teško tereti svjedočenje njihova suborca Johannesa Tildera, dokumentacija Komiteta za ratne zločine Srbije i Crne Gore predana Haaškom sudu sastavljena na temelju Tilderova svjedočenja te knjiga dokumentacijsko-informacijskog centra "Veritas" pod naslovom "Krvavi rujan" u kojoj su fotografije masakra iz Medačkog džepa potvrdile iskaz zarobljenog pripadnika 9. gardijske brigade Johannesa Tildera iz 1994.

Tilder je zarobljen 5. travnja 1994. na području pod kontrolom krajinskih Srba. Mjesec dana nakon zarobljavanja, 9. svibnja, snimljen je njegov iskaz o zločinima u Medačkom džepu pred kamerama krajinske televizije. Tilder je ubijen nekoliko mjeseci poslije pri pokušaju bijega. U svom 50-minutnom iskazu pred kamerama tzv. RTV RSK za počinjene zločine teško je optužio zapovjednika izvidničke satnije Josipa Krmpotića i zapovjednika brigade Mirka Norca, kao i časnike iz zapovjedništva brigade Miška Pettija i Antuna Stilinovića. U prvom dijelu iskaza Tilder pred istražiteljima tzv. Republike Srpske Krajine govori o svom životnom putu, vremenu provedenom u nizozemskoj vojsci i načinu na koji je početkom devedesetih stigao u Hrvatsku.
Tilder je rođen 25. listopada 1963. u mjestu Enkuizen u Nizozemskoj. Završio je Kraljevsku vojnu akademiju u Nizozemskoj i dvije godine specijalne škole za izvidnike diverzante, službovao je u NATO-ovoj bazi Seedorf u Njemačkoj od 1985. do 1990. te je neko vrijeme proveo u Legiji stranaca. Potom se vratio u Nizozemsku i 1991. se preko humanitarne organizacije Hrvatska pomoć javio kao dobrovoljac za Hrvatsku vojsku . U Hrvatsku je stigao 22. studenoga 1991. a primio ga je Jure Martinović u Ministarstvu obrane. Upućen je u Gospić gdje je neko vrijeme bio u Vojnoj policiji, a potom je primljen u djelatni sastav 9. gardijske brigade. U Hrvatskoj vojsci dobio je čin poručnika i bio zapovjednik voda, pa zamjenik zapovjednika izvidničko-diverzantske satnije u 9. gardijskoj brigadi. Neko vrijeme bio je i glavni inspektor za izvidničko-diverzantsku obuku Hhrvatske vojske za operativnu zonu Gospić.

Tilder je u nastavku iskaza ukratko objasnio tijek operacije Medački džep: "Prvoga dana operacije, 9. rujna u ponoć, kao izvidnička satnija morali smo zauzeti položaje kod mosta 300 metara udaljenog od sela Rogića i čekati do 6 sati ujutro topnički udar naših snaga kako bismo nastavili napredovati s ciljem zauzimanja sela. Prva bojna 9. gardijske brigade trebala je zauzeti Čitluk, a moja postrojba očistiti selo Rogiće od srpskih tenkova i oklopnih vozila. Međutim, kad smo se približili, na ulazu u Rogiće vidjeli smo već tenkove s hrvatskim oznakama, a s druge strane ceste i automobil 'lada niva' iz 9. gardijske brigade. Drugoga dana blokirali smo s jedne strane područje Debele glave kod Čitluka i šumu u koju su se skrili srpski civili, dok su s druge specijalci MUP-a civile tjerali prema nama. Tada je ubijeno dosta civila. Zapovjednik 9. gardijske brigade Mirko Norac trećeg je dana zapovjedio Josipu Krmpotiću, mom nadređenom, da se spale sve kuće u Čitluku, a samo dva dana poslije počelo je i miniranje srpskih kuća u Divoselu", ukratko je Tilder prepričavao događaje u kojima je sudjelovao. "Sjećam se da je Norac jednom zapovjedio da se zbog dolaska novinara tijela ubijenih Srba moraju negdje maskirati i sakriti", izjavio je Tilder.

Osobe koje su ispitivale Tildera pitanja su sve više usmjeravala prema njegovim spoznajama o maskrima i zločinima u kojima je sudjelovao i koje je vidio, o čemu je Tilder izjavio: "Prvoga dana akcije bio sam obaviješten da se pored puta nedaleko od kuće Krainovića, gdje se nalazio dio naše postrojbe u Čitluku, nalazi srpski vojnik ranjen u nogu, star oko 50 godina. Zajedno s Miškom Pettijem i Bracom Đenanovićem otišli smo do kuće i zatekli ranjenika. Petti nam je rekao da ga pridržimo. Ja sam ga držao za noge, a Đenanović za ruke, dok mu je Petti najprije nožem izvadio oči, a zatim ga zaklao", iznosi Tilder šokantne detalje operacije i nastavlja: "Blizu tog mjesta drugoga dana naišli smo na još jednog ranjenog srpskog vojnika kojeg smo vezali za noge. Brico Đenanović ranjenika je zavezao za branik automobila i zavezanog ga vukao automobilom do sela Rajčevića. Nakon toga Petti i Đenanović su ranjenika zavezali ispod ruku i objesili ga o drvo da bi ga s udaljenosti 10 metara Petti, Poplašen, Lovrić i Šokec gađali nožem, Šokec ga zaklao nožem, a Lovrić mu odrezao uši kao trofej", završava Tilder taj dramatični iskaz.

Treći zločin koji Tilder opisuje jest silovanje žene pred njezinom djecom i mužem: "Poslije osvajanja sela Čitluk, blizu groblja Rajčevići, ušao sam u jednu kuću, a sa mnom su bili Petti, Kušlan, Stilinović, Dmitrović i Sadiku. U kući smo zatekli muža, ženu i dvoje djece u dobi od 6 do 8 godina. Žena je imala oko 30 godina. Stilinović i Dmitrović uperili su puške u njezina muža dok su djeca plakala. Ženu su skinuli i počeli silovati. Ja sam otišao jer nisam to više mogao gledati, a poslije je Petti, kako sam čuo od Safeta Sadikua, ubio cijelu obitelj. Sjećam se da je Sadiku rekao da mu je žao žene jer je bila lijepa", završava Tilder još jednu morbidnu epizodu zločina hrvatskih vojnika.

Tilder je opisao još nekoliko zločina što su ih počinili njegovi suborci: "Na putu Rogići - Čitluk Toni Stilinović upao je u jednu kuću i vidio policijsku odoru Krajine. U kući se nalazila starica u dobi od 70 godina. Na pitanje gdje joj je sin, starica je rekla da ne zna, a Stilinović je kundakom puške pogodio njezinu glavu. Premda je još bila živa, njegov kolega Mladen Vrginček zapalio je kuću zajedno sa staricom."
Posebno dramatično bilo je svjedočenje Tildera o zločinu koji je nazvao "lov na civile", a dogodio se 11. rujna na području Debele glave kod Čitluka: "Kod sela Rajčevići popodne smo čekali dolazak srpskih civila koje je iz šume kod Debele glave trebala istjerati specijalna policija MUP-a. Kad su civili bili istjerani iz šume i kada su došli na otvoreno, počeli smo pucati po njima. Prema mojim procjenama, ubili smo ih tridesetak. Sa mnom su bili Poplašen, Šokec, Dmitrović, Lovrić, Barišić i Drlek, zatim Đenanović, Petti, Sadiku i Vrginček. Sjećam se da je bilo više žena od muškaraca, uglavnom starijih od 55 godina."
Tilderova su svjedočenja poslužila Komitetu za ratne zločine Jugoslavije u sastavljanju službene dokumentacije s opisom zločina i kvalifikacijom djela, mjestom i vremenom počinjenja te indicijama o egzekutorima zločina u Medačkom džepu. Tilderova svjedočanstva o masakrima potvrđena su i u knjizi "Krvavi rujan", objavljenoj 1994. u Kninu, nekoliko mjeseci nakon operacije Medački džep. U knjizi se navode imena i prezimena 30 ubijenih civila, policajaca i pripadnika Teritorijalne obrane, 41 ubijenog vojnika, 13 nestalih civila i 5 nestalih vojnika koji su poslije pronađeni mrtvi, te šokantne fotografije ubijenih i masakriranih.
Fotografije masakriranih srpskih civila i vojnika objavljene u knjizi "Krvavi rujan" objašnjava nalaz dr. Željka Karana, specijalista sudske medicine, napisan 24. rujna 1993., tjedan dana nakon operacije Medački džep. Pri svakoj obdukciji ubijenih srpskih civila i vojnika u Kninu bili su prisutni i medicinski stručnjaci međunarodnih mirovnih snaga UNPROFOR-a kako bi se izbjegla svaka nevjerodostojnost i lažno prikazivanje činjenica koje bi mogao ponuditi tim Željka Karana.

"Ubijeni su isporučeni u plastičnim vrećama, ubačeni u hladnjače, devet dana nakon napada. S obzirom na položaj tijela u kojem su dovezeni zaključak je da su živi bačeni u vatru. Ne postoji tijelo bez prostrijelne rane iz pješačkog oružja, što upozorava na naknadno ubijanje ranjenika", piše Karan u svom izvješću i nastavlja: "Tri slučaja podsjećaju na klasičan masakr (odsječena butina, glava razbijana tupim predmetom, rane na rukama, naknadni ubodi noža u srce). Identifikacija je od početka bila otežana. Mrtva tijela bila su predana bez odjeće, osobnih stvari i bilo kakvih dokumenata. Poseban problem identificiranja bila su potpuno karbonizirana tijela, a u jednom slučaju i hrpa od samo nekoliko kilograma karboniziranih kostiju. Na izgorjelim leševima bili su uočljivi znaci dospijevanja u plamen za vrijeme života", piše u izvješću obducenta iz Knina.

"Naknadno je hrvatska strana isporučila mrtvo tijelo vojnika koji je ubijen nakon akcije, jer na lešu nema truležnih promjena. Vanjskim pregledom uočeno je da nema prostrijelnih rana ni tragova eksplozivnog ranjavanja. Uočene su mnogobrojne ozljede po glavi i tijelu, krvni podljevi i nagnječenja nastala djelovanjem tupog mehaničkog predmeta, te ubod u predjelu lijeve bočne strane grudnog koša, u visini osmog rebra, nanesen šiljkom i oštricom mehaničkog oruđa. Obavljena je obdukcija i utvrđeno da postoje mnogobrojni veliki krvni podljevi potkožnog i mišićnog tkiva, serijski prijelom pet rebara s prelomljenim fragmentima koji probijaju plućnu maramicu. Jednim je dijelom razoren, a drugim dijelom nagnječen lijevi bubreg", završava Karan svoje tadašnje izvješće koje je naknadno bilo prošireno nakon dopreme novih leševa i njihove obdukcije.

Hrvatska strana predala je 17. rujna srpskoj 51 leš srpskih civila i vojnika. Primopredaji leševa s hrvatske su strane prisustvovala dvojica liječnika i Krešimir Tomljenović, zvani Krešo, kojeg Haaški sud sumnjiči za ratne zločine u Medačkom džepu, u vrijeme operacije djelatni časnik obavještajne službe Glavnog stožera Hrvatske vojske. Pri razmjeni mrtvih tijela Tomljenović je na upit srpske strane o eventualnim srpskim ranjenicima u gospićkoj bolnici izjavio da nema ni jednog ranjenika jer je on u bolnici cijelo vrijeme otkad su počeli pristizati leševi s terena. Potpuno je nejasno zašto je i po čijoj zapovijedi Tomljenović kao časnik vojnoobavještajne službe boravio u gospićkoj bolnici i kakve je veze imao s razmjenom mrtvih srpskih civila i vojnika. Više o tome mogao bi znati njegov tadašnji šef i bivši načelnik Glavnog stožera admiral Davorin Domazet Lošo.

Hrvatski napad na Medački džep počeo je topničkim udarom rano ujutro 9. rujna 1993. Oko 6 sati 9. gardijska brigada i specijalne jedinice MUP-a uz 118. brigadu iz Rijeke počeli su ulaziti u Medački džep. Nakon borbi koje su trajale dva dana uspostavljen je nadzor nad Divoselom, Čitlukom i dijelom Počitelja, nakon čega je hrvatska strana zaustavila napredovanje.

Nakon intervencije međunarodne zajednice, ubrzo poslije napada, počeli su politički i vojni pregovori između hrvatske vlasti i vlasti tzv. RSK radi obustave neprijateljstva i povlačenje hrvatskih snaga.

Rezultat tih pregovora bio je sporazum koji su 15. rujna potpisali general Mile Novaković za srpsku stranu, a za hrvatsku general bojnik Petar Stipetić. Hrvatske su se snage povukle 17. rujna 1993. u 18 sati. Međutim, znatan dio uništavanja i razaranja sela u Medačkom džepu dogodio se u vremenu od uspostave prekida vatre 15. rujna u 12 sati i konačnog završetka povlačenja hrvatskih snaga 17. rujna u 18 sati.

Za vrijeme operacije Medački džep od 9. do 17. rujna 1993., pri čemu su zauzeta sela Čitluk, Počitelj i Divoselo, ubijeno je 40 civila i 60 vojnika, približno 160 kuća, 150 staja i drugih gospodarskih zgrada potpuno je uništeno, uglavnom paljenjem i eksplozivom. U selima i zaseocima Divoselo, Veliki Kraj, Strunići, Čitluk, Raičevići, Rogići, Krajinovići, Potkonjaci, Počitelj, Donje Selo, Drljići i Sitnik sustavno je opljačkana i uništena srpska imovina. Medački džep postao je potpuno nepogodan za stanovanje, sela u Medačkom džepu potpuno su razorena, čime su srpskom civilnom stanovništvu oduzeti dom i sredstva za život, stoji u optužnici protiv hrvatskih generala.
Hrvatski generali Rahim Ademi i Janko Bobetko, prema navodima iz haaške optužnice, mogli su ili morali znati da njihove podređene postrojbe čine ratne zločine, a nisu poduzeli nikakve mjere da spriječe takva zlodjela ili da kazne njihove počinitelje.

IP sačuvana

Citat

Po sopstvenom priznanju,Tomislav Nikolić svoj politički život duguje Vojislavu Šešelju. Na njegovim delima vaspitavao se osamdesetih godina. Oduševljeno je čitao sve što je napisao.

Citat

Kad je Tomislav, član Narodne radikalne stranke, čuo Šešelja iz Četničkog pokreta uživo, uverio se da je to „najveći srpski intelektualac”.

Zatvori

Maks 78

Poruka #224

31. Jul 2008, 19:58:54

Poznata licnost

Zodijak
Pol
Poruke	3324
Zastava

	Windows XP
	Mozilla Firefox 2.0.0.16
	Samsung

Hrvatska crkva podrzavala strane placenike

Johan Tilder (plavi Nizozemac sjedi u sredini)
u društvu jos dvojice placenika i hrvatskog franjevca (stoji).

UČESNICI OPERACIJE HRVATSKE VOJSKE U "MEDAČKOM DŽEPU"

1. Rik Graunjert: rođen u Den Helderu-u, Holandija, star oko 27 godina. Završio Kraljevsku vojnu školu u Holandiji. Kao profesionalni vojnik služio u Holandskoj armiji u činu vodnika. Kao plaćenik u hrvatskoj vojsci angažovan krajem 1991. godine. Bio je stacioniran u Perušiću. Jedan je od plaćenika u hrvatskoj vojsci, izvršilaca ratnih zločina nad Srbima civilima i ranjenicima u Medačkom džepu. Iz hrvatske vojske demobilisan navodno pod pritiskom zapada, posle čega je pokušao da dobije hrvatsku domovnicu. Pošto to nije uspeo vratio se u Holandiju gde radi kao vozač kamiona u mestu rođenja.

2. Raymond Van der Linden: rođen u Roosen Daal-u, Holandija, star oko 35 godina. Krajem 1991. godine angažovan kao plaćenik hrvatskoj vojsci. Bio smešten u Perušiću. Jedan je od izvršilaca ratnih zločina nad Srbima civilima i ranjenicima u Medačkom džepu. Jedno vreme bio u HOS-u, a posle toga u 104. brigadi HVO i učestovao u ratnim dejstvima na terenu Bosanske Posavine. Bio je ranjen posle čega je lečen u bolnici u Zgrebu. Dobio državljanstvo Hrvatske, oženjen Tanjom iz Velike Gorice, živi u Gospiću.

3. Andre Van der Aart: rođen u Lissen-u, Holandija, star je oko 29 godina. Bio je u holandskom kontigentu snaga OUN u Libanu, u činu kaplara. Krajem 1991. godine angažovan kao plaćenik hrvatske vojske i bio smešten u Perušiću. Jedan od izvršilaca ratnih zločina nad Srbima civilima i ranjenicima u Medačkom džepu. Sada živi u Holandiji u mestu rođenja.

4. Mark Molenaar: rođen u Amsterdamu, Holandija, star oko 24 godine. Služio u holandskom delu NATO snaga u bazi Seedorf u Nemačkoj. Krajem 1991. godine angažovan kao plaćenik hrvatske vojske i bio smešten u Perušiću. Jedan od izvršilaca ratnih zločina nad Srbima civilima i ranjenicima u Medačkom džepu. Po demobilizaciji vratio se u Holandiju.

5. Ednjin Hoovens: rođen u Vendlo-u, Holandija, star oko 26 godina. U Holandskoj armiji bio vozač kamiona. Krajem 1991. godine angažovan kao plaćenik hrvatske vojske i bio smešten u Perušiću. Jedan je od izvršilaca ratnih zločina nad Srbima civilima i ranjenicima u Medačkom džepu. U hrvatskoj vojsci bio ranjen. Vratio se u Holandiju odakle je navodno otišao u Izrael i sada radi u nekom kibucu.

6. Martin de Porres: rođen u Ambon-u, Indonezija, star oko 33 godine. U Holandskoj armiji imao čin vodnika. Studirao teologiju. Krajem 1991. godine angažovan kao plaćenik hrvatske vojske i bio smešten u Perušiću. Jedan je od izvršilaca ratnih zločina nad Srbima civilima i ranjenicima u Medačkom džepu.Demobilisan i vratio se u Holandiju,a sada je navodno monah u Arrnem-u.

7. Joost van Dijk: rođen u Den Boch-u, Holandija, star oko 26 godina. U Holandskoj armiji bio profesionalni vojnik 4 godine, specijalista je za mine i eksplozive. Krajem 1991. godine angažovan kao plaćenik hrvatske vojsske i bio smešten u Perušiću. Jedan je od izvršilaca ratnih zločina nad Srbima civilima i ranjenicima u Medačkom džepu. Posle demobilizacije vratio se u Holandiju. Lečio se od alkoholizma, a sada je navodno dobrovoljac negde u Kazahstanu.

8. Tom Chittum: rođen u Whoopaki Lake-u, SAD, star oko 46 godina. Sa Američkom armijom učestvovao u Vijetnamskom ratu. Krajem 1991. godine angažovan kao plaćenik hrvatske vojske i bio smešten u Perušiću. Jedan je od izvršilaca ratnih zločina nad Srbima civilima i ranjenicima u Medačkom džepu. Posle demobilizacije, preko holandske organizacije za pomoć Hrvatima vratio se u SAD.

9. Harmut Lange: rođen u Berlinu, Nemačka, star oko 27 godina. Bio je u izviđač u 9. gardijskoj motorizovanoj brigadi hrvatske vojske. Jedan je od izvršilaca ratnih zločina nad Srbima civilima i ranjenicima u Medačkom džepu. Posle odsustva koje je dobio 1993. godine napustio je hrvatsku vojsku.

10. Ellijas Laslo: rođen u Mađarskoj. Služio u Mađarskoj armiji, u padobranskoj jedinici. Kao plaćenik hrvatske vojske bio je u HOS-u, a zatim u 104. brigadi HVO, učestvovao u borbama u Bosanskoj Posavini. Jedan je od izvršilaca ratnih zločina nad Srbima civilima i ranjenicima u Medačkom džepu.

11. Johannes Tilder: rođen 25. 10. 1963. godine u Enkhuizen-u, Holandija. Pohađao Kraljevsku vojnu školu u Holandiji. Služio kao oficir Holandske armije, završio i specijalnu vojnu školu izviđačko-padobranskog smera. Bio u sastavu holandskog bataljona NATO u Nemačkoj, u bazi Sejdorf. U Nemačkoj proveo period od 1985. do 1990. godine. 1990. godine otišao u francusku Legiju stranaca. Krajem 1990. godine napustio Legiju stranaca, vratio se u Holandiju, u rodno mesto. Kao plaćenik hrvatske vojske angažovan krajem 1991. godine, preko holandskog ogranka "Hrvatske pomoći". U njegovom angažovanju za plaćenika hrvatske vojske posredovala je organizacija "Nederlandse Njerk Gemenschap" zajedno sa profašističkom partijom "Centrum Democraten". U Hrvatsku je stigao 22. 11. 1991. godine. Prve instrukcije dobio u ministarstvu odbrane u Zagrebu, gde je bio primljen kod Jura Martinovića. Poslat na raspolaganje hrvatskoj vojsci u Gospić gde se javio Tihomiru Oreškoviću, tada zapovedniku vojne policije. U hrvatskoj vojsci bio poručnik, zamenik komandira izviđačko - diverzantske satnije u 9. gardijskoj motorizovanoj brigadi. Jedan je od izvršilaca ratnih zločina nad Srbima civilima i ranjenicima u Medačkom džepu.

« Poslednja izmena: 31. Jul 2008, 19:59:45 od Maks 78 »

IP sačuvana

Citat

Po sopstvenom priznanju,Tomislav Nikolić svoj politički život duguje Vojislavu Šešelju. Na njegovim delima vaspitavao se osamdesetih godina. Oduševljeno je čitao sve što je napisao.

Citat

Kad je Tomislav, član Narodne radikalne stranke, čuo Šešelja iz Četničkog pokreta uživo, uverio se da je to „najveći srpski intelektualac”.

Zatvori

Maks 78

Poruka #225

31. Jul 2008, 20:26:49

Poznata licnost

Zodijak
Pol
Poruke	3324
Zastava

	Windows XP
	Mozilla Firefox 2.0.0.16
	Samsung

Истрагу о геноциду НДХ забранио папа!

БЕОГРАД - Истина о хрватском геноциду у концентрационом логору Јасеновац за време Другог светског рата закопана је у Ватикану, изјавио је др Милан Булајић поводом објављивања допуњеног издања свог дела "Јасеновац - улога Ватикана у нацистичкој Хрватској" које се, пет година после енглеског издања, коначно појавило и на српском језику.

"Архивска грађа коју сам проучавао у државним и дипломатским архивима Италије, Француске и Велике Британије, тешко оптужује Ватикан", рекао је Булајић на промоцији књиге у Удружењу књижевника Србије.
"Укрштање ове грађе показује да је Света столица, не само знала за планирани злочин геноцида у бившој Независној држави Хрватској, већ је и стајала иза њега", казао је Булајић истакавши да је то разлог зашто нису отворене архиве Ватикана из тог периода.
Булајић, оснивач и председник српског Фонда за истраживање геноцида, испричао је да му је 1990. године, када је коначно добио дозволу за истраживања, у Ватикану саопштено да на увид може добити само историјску грађу до 1922. године, а да је истраживање докумената из периода рата 1941/45. године забранио лично папа.
Ватикан је признао нацистичку творевину хрватских усташа јер је главни циљ био "да униште српску православну шизму" и зато је подржавао католички клер, рекао је Булајић.
Према његовим речима, Света столица је имала подробне информације о томе шта се догађа у држави која је, по узору на Хитлерову Немачку, усвојила доктрину "коначног решења" за Србе, Јевреје и Роме, јер је примала извештаје од свог представника, али и загребачког надбискупа Алојзија Степинца који је подржао њено успостављање.
Ватикан никада није осудио хрватски геноцид, омогућио је да "пацовским каналима" највећи усташки зликовци побегну и остану некажњени, а опљачкано злато и друге вредности жртава завршиле су у његовим трезорима, указао је Булајић.
Поред свега, како је рекао, папа Пије XИИ је Степинца, који је после рата био осуђен на 16 година робије, именовао 1953. године за надбискупа, а његову беатификацију је посмртно извршио папа Јован Павле ИИ.
Мр Лазар Лукајић је подсетио да су сви фратри фрањевци, осим неколико изузетака, били присталице усташа, да је 1.170 сарађивало с њима, а 219 награђено за посебне заслуге.
Лукајић је истакао да је књига др Булајића "својеврсна и јединствена енциклопедија" хрватског злочина геноцида истакавши да се аутор позива на 170 извора података и нуди обимну грађу са 86 илустрација и 62 факсимила докумената и фотографија.
Књижевник Радомир Смиљанић сматра да Булајићева књига објашњава откуд континуитет геноцида над Србима у Хрватској и да би Србија због тог поновљеног злочина у сецесионистичком рату 1991/95. требало да подигне тужбу против Хрватске.
Да је истина о геноциду у Хрватској до краја истражена и утврђена данас би политичка карта бивше Југославије изгледала другачије, јер се вероватно не би догодио нови геноцид и изгон Срба из Републике Српске Крајине и са Косова и Метохије, казала је председница Удружења заточеника логора геноцида у НДХ и њихових потомака Смиља Тишма.
Ни једна наша власт од Другог светског рата, на жалост, није подстицала таква истраживања, па тим пре треба захвалити др Булајићу на упорности и храбрости с којом у томе истрајава протеклих пет деценија, истакла је она. Проф. др Србољуб Живановић из Лондона је указао да је, захваљујући промоцији енглеског издања Булајићеве књиге на Трећој међународној конференцији о Јасеновцу 2002. године у Јерусалиму, свет први пут чуо грозну истину о једнаком страдању Срба, Јевреја и Рома од хрватских усташа и клерофашита уз помоћ Ватикана.

IP sačuvana

Citat

Po sopstvenom priznanju,Tomislav Nikolić svoj politički život duguje Vojislavu Šešelju. Na njegovim delima vaspitavao se osamdesetih godina. Oduševljeno je čitao sve što je napisao.

Citat

Kad je Tomislav, član Narodne radikalne stranke, čuo Šešelja iz Četničkog pokreta uživo, uverio se da je to „najveći srpski intelektualac”.

Zatvori

Maks 78

Poruka #226

31. Jul 2008, 20:45:40

Poznata licnost

Zodijak
Pol
Poruke	3324
Zastava

	Windows XP
	Mozilla Firefox 2.0.0.16
	Samsung

SRBI U ZADRU UBIJANI KAO ZVERI!

Slobodna Dalmacija podsetila na nikad razjašnjene zločine iz 1991.

SPLIT - U Zadru i neposrednoj okolini, koji su u vreme rata bili pod nadzorom hrvatskih policijskih i vojnih vlasti, od 1991. do 1993. ubijeno je između deset i 20 srpskih civila i minirano na desetine kuća izbeglih Srba, a ni za jedno od tih dela nisu otkriveni počinioci, piše "Slobodna Dalmacija".

Ako hrvatsko pravosuđe uistinu želi da zatvori to poglavlje, na sto državnog pravobranioca Hrvatske vrlo brzo trebalo bi da dođe i - slučaj Zadar, ocenjuje list. Početkom oktobra 1991. u nerazjašnjenim okolnostima ubijen je policajac srpske nacionalnosti Nenad Aćimov, zvani Aćim.

Policija i tužilaštvo nikad nisu o tom slučaju dali relevantne informacije, niti je počinitelj ikada otkriven, a u javnosti su počele da kolaju razne verzije po kojima je Aćimov navodno davao informacije neprijateljskoj strani.

Srbin Gojko Bjelanović bio je 1991. priveden u zadarski MUP na saslušanje po prijavi za koju se pokazalo da je neutemeljena i da nema osnove za njegovo zadržavanje u pritvoru. Nekoliko dana kasnije ubijen je na brutalan način u vlastitoj kući, navodi se u tekstu.

List piše da je nakon prvih ratnih operacija u gardijski zatvor u Zadru naoružan upao tadašnji član opštinskog odbora HDZ-a Davor Vukić i ubio trojicu Srba u zarobljeništvu, prekršivši na najbrutalniji način Ženevsku konvenciju o ratnim zarobljenicima.

Ispostavilo se da je Vukić to učinio sa smanjenom uračunljivošću, ali nikada niko za to delo nije odgovarao po komandnoj liniji - od čuvara u zatvoru koji mu je dopustio ulazak među zarobljenike, pa do zapovednika pod čijom je odgovornošću bio taj vojni zatvor.

Leš bačen u kontejner

Na brutalan način ubijen je i nekadašnji upravnik zadarskog Doma penzionera u Zadru Radovan Pandurski, čije je telo nađeno u jednom kontejneru za smeće.

List još navodi slučaj Srbina Krste Kosovića, koga je krajem 1991. jedna grupa odevena u gardijske uniforme izvukla noću iz kuće i ubila ga. Leš muškarca odevenog samo u donje rublje pronađen je u jednom jarku.

U noći između 6. i 7. marta 1993. tri osobe, od kojih su dve bile u uniformama hrvatske vojske, a jedna u crnoj uniformi, pokucale su na vrata zadarskog Srbina Srećka Kereša. Kereš je preživeo napad, ali su mu napadači pre odlaska odsekli uvo i opljačkali ga.

Zadarskoj javnosti poznat je i nikad razrešen slučaj Pavla Opsenice, oficira JNA, koji je nameravao da ostane da živi u Zadru, ali su ga iz stana odvela dvojica koja su se predstavila kao pripadnici ministarstva odbrane i od tada mu se zauvek izgubio svaki trag.

- Danas više nema sumnje da je Opsenica završio poput Ivana Stambolića - neko ga je likvidirao, a leš negde ukopao - zaključuje dnevnik.

Ni za ovaj slučaj, kao ni za sve ostale, policija nikada nije pronašla počinitelje.
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Кажу да је људски опростити, нека ми опросте сви који тако мисле, а и драги Бог, ЈА им овако нешто НИКАДА нећу опростити!!!!!!!!!!

IP sačuvana

Citat

Po sopstvenom priznanju,Tomislav Nikolić svoj politički život duguje Vojislavu Šešelju. Na njegovim delima vaspitavao se osamdesetih godina. Oduševljeno je čitao sve što je napisao.

Citat

Kad je Tomislav, član Narodne radikalne stranke, čuo Šešelja iz Četničkog pokreta uživo, uverio se da je to „najveći srpski intelektualac”.

Zatvori

Maks 78

Poruka #227

31. Jul 2008, 20:55:58

Poznata licnost

Zodijak
Pol
Poruke	3324
Zastava

	Windows XP
	Mozilla Firefox 2.0.0.16
	Samsung

Večni pomen Jasenovac: mjesto natopljeno krvlju nevinih
{11}
JEROMONAH ATANASIJE JEVTIĆ-VELIKOMUČENIČKI JASENOVAC

Ustaška „tvornica smrti“ u Jasenovcu ili kompleks logora za uništavanje ljudi

Velikomučenički logor Jasenovac, naše najveće Groblje, novo srpsko Kosovo, naš biblijski mesopotamijski Vavilon, u kome je satrveno oko sedam stotina hiljada pravoslavnih Srba, i nekoliko desetina hiljada Jevreja, Cigana, Hrvata i Slovenaca, tako da je to naš najveći Grad pod zemljom — sastavljen je bio od kompleksa nekoliko logora, raspoređenih u međurečju reka Save, Une, Velikog Struga i Lonje, a na granici Slavonije, Bosne i Banije.

Splet koncentracionih logora Jasenovac bio je među prvima po strahotama, a možda i po broju žrtava u okupiranoj Evropi tokom II svetskog rata. Njegovi tvorci bili su ustaški zločinci tzv. „Nezavisne Države Hrvatske“, veštačke tvorevine stvorene pod pokroviteljstvom nemačkih fašista i nacista.

Broj Jasenovačkih logora je osam, a broj žrtava — između sedam i osam stotina hiljada ljudi, žena i dece. Žrtve su bili prvenstveno i neuporedivo najbrojniji pravoslavni Srbi, a zatim i Jevreji, Cigani, Hrvati i drugi Jugosloveni.

Kompleks Jasenovačkih logora smrti sačinjavali su sledeći logori:

Logor I Bročice (= Bročke Jasenine), zvani i „Versajev“ logor, formiran već u leto 1941. godine od nekoliko baraka ograđenih bodljikavom žicom, na ledini (livadama) južno od reke Veliki Strug, između šume Krndija i puta Jasenova — Novska, na terenu sela Bročice, severno od Jasenovca. Radio je samo nekoliko meseci, do kraja septembra 1941, kada je ukinut zbog poplava. Progutao je desetinu hiljada nevinih žrtava, masovno ubijanih u livadama i u šumi Krndija, gde su i zakopavani.

Logor II Krapje, otvoren uskoro posle I logora, nekoliko kilometara uzvodno Savom od Jasenovca, pokraj sela Krapje (Plesmo), kraj šume Gornja Krndija, i trajao je od leta do polovine novembra 1941, kada je ukinut zbog poplava. I u njemu je zatrveno preko deset hiljada žrtava, čega su svedoci i pet velikih masovnih grobnica u obližnjoj šumi Gornja Krndija. Do nedavno, dok prostor bivšeg logora nije bio zaštićen, seoske svinje rijući nailazile su na ljudske kosti.

Logor III Ciglana, ustvari glavni logor Jasenovac, koji se nalazio ispod samog sela Jasenovac, a na njegovom terenu, na {12}
levoj {12}obali Save pa do reke Veliki Strug (na severu) i do stalno dograđivanog nasipa u močvarnom Lonjskom polju,
tačnije Mokrom polju (na istoku). Kada se govori o logoru Jasenovac onda se misli prvenstveno na ovaj središni logor zvani Ciglana, nazvan tako zato što je tu već bila ciglana, parna pilana, centrala i druga tvornička postrojenja i radionice firme „Bačić i drug“. Protezao se ovaj najstrašniji logor smrti na oko sto hektara močvarne ravnice, tamo gde je danas jasenovački Kameni Cvet, okružen veštačkim jezerima, ostatcima nekadašnjih rupa od ciglane, i brojnim humkama koje označavaju bivše logorske objekte i masovne grobnice. (Kameni Cvet danas neki zovu „strategijom organizovanog zaborava“).

Logor III je imao svoje podrazdele — muški, ženski i dečji logor. Ovaj središni i najveći logor u Jasenovcu imao je svoje odseke ili „radne grupe“: I lančara, II pilana, III ciglana, IV kožara, V građevina, VI centrala i još neke druge. Taj glavni deo koncentracionog logora bio je u početku ograđen redovima bodljikave žice, a kasnije je opasan sa tri strane visokim zidom, dok je sa četvrte strane bila reka Sava. Na zidovima je bilo izgrađeno desetak visokih kula stražarnica i povrh zidova postavljena bodljikava žica i uvedena struja.

Osnovna namena ovoga Logora III, kao i ostalih delova „Sabirnog i radnog logora Jasenovac“, kako ga je ironično zvala ustaška vlast, bila je: sabiranje i uništavanje pre svega Srba, dakle organizovani genocid nad Srpskim narodom u tzv. Endehaziji, a zatim i drugih „nepoćudnih elemenata“, pre svega Jevreja i Cigana, a onda i komunista i svih koji su se na bilo koji način suprotstavljali ustaškoj vlasti i satrapskoj državi. Glavna mesta mučenja i ubijanja nedužnih ljudi u ovom „Zbirnom logoru“ bili su: Ciglana, gde je bio i krematorijum za spaljivanje ljudi (poznat kao „Pičilijev krematorij“), zatim poznati nasip smrti („armiran“ ljudskim telima i kostima), pa kula „zvonara“, „tunel“, „lančara“, „granik“ (gat) na samoj obali reke Save, skela (splav) na Savi, i najzad šuma Gradina, preko Save na bosanskoj strani, o kojoj ćemo progovoriti posebno. Unutar Logora III bio je jedno vreme formiran posebni „Logor III-C“, gde su bili zatvarani i uništavani Cigani.

Centralni logor Ciglana radio je „punom parom“ od polovine septembra 1941. do 23 aprila 1945. godine i u njemu je svakodnevno bilo na stotine ili hiljade logoraša, koji su skoro svakodnevno zatirani, jer su uvek pristizale nove kolone nedužnog Srpskog naroda, pa je trebalo praviti mesta za nove logoraše. Kroz ovaj logor prošlo je i postradalo najviše žrtava: nekoliko stotina hiljada duša, uglavnom Srba, a sa njima i dvadesetak hiljada Cigana i otprilike toliko Jevreja, kao i izvestan broj Hrvata i manji broj Slovenaca. Cigana je u Jasenovačkim logorima ubijeno oko 25.000, to jest skoro svi sa terena zloglasne „Nezavisne Države Hrvatske“. Jevreja je u NDHaziji ubijeno oko 33-35.000, a od toga preko polovine u Jasenovačkim logorima. (Ostali Jevreji pobijeni su uglavnom u logoru Stara Gradiška, Bakovo i na drugim mestima NDH).

U sabirni Jasenovački logor stizale su kolone Srba iz svih krajeva zloglasne ustaške strahovlade: najpre Srbi iz okolnih sela i krajeva — Slavonije, Srema, Banije, Korduna i Like, a onda još više iz Bosne, počevši od Podkozarja i Bosanske Posavine, {13}
pa dalje {13}na istok, jug i zapad, do Bosanske Krajine, Dalmacije i Hercegovine. Najveći i najbrojniji transporti stizali su u
jesen 1941. i tokom čitave 1942, a onda su nešto smanjeni, da bi od polovine 1944. pa sve do aprila 1945. godine ponovo bili pojačani. Transporti Srba u logor Jasenovac stizali su železnicom, kamionima, zaprežnim kolima, a često i peške u kolonama. Mnoge od ovih kolona nisu ni uvođene u logor, nego su vođene pravo na jedno od masovnih gubilišta, ponajviše u Gradinu, Uštice ili u krečane kod Bosanske Dubice, ili u reku Savu, koja je odnela i progutala nebrojene hiljade leševa srpskih mučenika.

Logor III je otvoren već krajem leta 1941. godine (prvi transport logoraša stigao je teretnim vagonima na železničku stanicu Jasenovac 20-21. avgusta 1941) i trajao je sve do kraja monstruozne ND Hrvatske, tj. do kraja aprila 1945. godine, kada su ga same ustaše porušile i minirale, nastojeći da zatru tragove svojih zločina. A ti zločini su bili toliki i tako strašni da je to običnim ljudskim jezikom neiskazivo i neopisivo.

U nastavku ovog kratkog opisa smrtonosnog spleta Jasenovačkih logora donosimo nekolika lična svedočenja pojedinih preživelih logoraša, kao i nalaze komisija i izvode iz sintetičkih radova naučnika o ovoj ustaškoj tvornici smrti u Jasenovcu. Iako je to samo kraći izbor svedočanstava, u njima se ipak može naći dosta potresnih detalja o stanju u Jasenovačkom logoru i o stradanjima bezbrojnih nevinih žrtava u njemu, najviše srpskih. Ovde samo napominjemo da su većina uhapšenih ili u selima i zbegovima pohvatanih Srba odmah po dovođenju u Jasenovac uglavnom ubijani, a samo je mali broj logoraša ostajao duže u logoru na nekom radu. (Ustaški propis je bio: da boravak u logoru ne može biti kraći od 3 meseca, ni duži od tri godine, ali se ustaše toga nisu držale).

Dovedene žrtve ustaše su ubijali na razne načine: oružjem, nožem, maljem, sekirom, gvozdenom šipkom, ili su ih bacali u Savu, ili u jame, u iskopane masovne grobnice, naročito u Gradini, a nemali broj su i spaljivali, a od nekih leševa čak su kuvali i sapun. Mnogi od logoraša prosto su umirali od raznih mučenja, od gladi, iscrpljenosti i zaraznih bolesti. Nebrojeni su primeri i zverskog, sadističkog iživljavanja pojedinih ustaških krvnika nad bespomoćnim logorašima, posebno nad ženama i decom, što će se videti iz daljih tekstova.

Na žalost, nikada niotkoga nije ozbiljno pokušavano oslobađanje zarobljenika iz Jasenovačkog logora. Tek kada su ustaše, početkom aprila 1945, počele same da likvidiraju logor i uništavaju tragove svojih zločina u njemu, onda je došlo do provale veće grupe zatvorenika kroz logorsku kapiju (22. i 23. aprila 1945). Od pokušaja prodora njih oko hiljadu spaslo se jedva nekoliko desetina, a ostali su pobijeni. Tada je od ustaša pobijeno oko 3.000 preostalih logoraša. (O tome svedoči potresna knjiga logoraša dr Nikole Nikolića, Jasenovački logor smrti, Sarajevo 1975, kao i iskazi preživelih logoraša). Ustaše su tada, na čelu sa arhizlikovcem Luburićem, ubijali, rušili i palili sve po logoru, čak i po naselju Jasenovac, nastojeći da zbrišu svaki trag svojih nečuvenih zločina. Ono što je iza njih preostalo, zbrisano je nešto kasnije, tokom 1945. i sledećih godina, tako da {14}
nisu ostali veći spoljašnji tragovi ovog „giganta zločina“ monstruozne Endehazije. {14}Kome je pak od nove vlasti Titove
Jugoslavije trebalo ovo uništavanje tragova Jasenovačkog logora smrti, nije teško naslutiti.

Ipak, ostala je neizbrisiva i neuništiva utroba velikomučeničkog Jasenovca, masovne grobnice u logoru i oko logora, naročito u Bosanskoj Gradini, kao i neućutna reka Sava, čiji sprudovi i do danas otkrivaju nova i nova nalazišta bezbrojnih ljudskih kostiju. Sve su to, pored preživelih svedoka i zapisanih svedočenja namučenih logoraša, neumitni svedoci koji svedoče o približno tri četvrtine miliona nevinih ljudskih žrtava pobijenih u Jasenovcu, tom našem najvećem opštem Grobu, najmnogoljudnijem srpskom Gradu pod zemljom. Višestruka snimanja ultra- zracima iz vazduha otkrila su do sada na širem terenu Jasenovca i okoline blizu tri stotine masovnih grobnica, koje svedoče o velikom broju žrtava ove adske „vodenice smrti“, koja je stravičnom brzinom „mlela“ nevina ljudska bića na istorijskoj tromeđi Slavonije, Bosne i Banije.

Tako je u beogradskoj „Politici“ od 31. VIII 1977. godine objavljen sledeći izveštaj o istraživanjima i otkrićima na terenu bivšeg kompleksa logora Jasenovac: „Za proteklu godinu dana na lokalitetima šest bivših koncentracionih logora u Jasenovcu i bližoj okolini otkriveno je još 117 masovnih grobnica, pa im se sada broj povećao na ukupno 289. Među njima je upravo otkrivena grobnica kod sela Mlake, 12 kilometara nizvodno obalom Save od Jasenovca. Pomoću armijske opreme, koja duboko u zemlju šalje ultravioletne zrake, pouzdano smo utvrdili da se tu nalaze ostaci između 12.000 i 16.000 žena, od oko dvadesetak hiljada logorašica, koliko je bilo zatočeno na tom lokalitetu. Tako smo došli do saznanja da je ovo najveće stratište žena na jednom mestu u Jugoslaviji i jedno od najvećih u okupiranoj Evropi“.

Nedeljni zagrebački „Vjesnik“ od 23.9.1984. godine doneo je sliku i opširan opis najnovijeg fotogrametrijskog avionskog snimanja uzvodno i nizvodno oko Jasenovca, na potezu od 37 kilometara dužine i 5,5 kilometara širine, koje snimanje je omogućilo trodimenzionalno viđenje terena, te je tako potvrđeno postojanje mnogih samo pretpostavljanih a dosad nepoznatih masovnih grobnica, sa ljudskim kostima i lobanjama i različitim predmetima ubijenih žrtava, kao i tragovima kreča kojim su ustaše posipale leševe u grobnicama. Ovaj izveštaj, sa fotografijama snimljenog terena oko Jasenovca, prenela je i beogradska štampa.

I sasvim nedavno, druge sedmice februara 1989. godine, kada je usled suše reka Sava bila dosta opala, otkrivena je još jedna masovna grobnica u rečnom sprudu, sa mnoštvom ljudskih kostiju. Snimke ove novootkrivene masovne grobnice Jasenovačkih logora videli smo na TV Beograd 22. maja 1989. godine. Dodajmo ovome još i poznatu činjenicu iz vremena rata — da su mnogobrojne leševe ubijenih u Jasenovcu žrtava Srbi u Šapcu, Beogradu i drugim mestima niz Savu hvatali i sahranjivali, ponekad i čitave lese leševa, povezanih zajedno i sa podrugljivim natpisima za Srbe. Masovne grobnice, gde su sahranjivani iz Save izvađeni leševi, nalaze se u Beogradu na Ratnom ostrvu i ispod Kalemegdanske tvrđave. Tako se Jasenovački logor, a naročito Logor III, proširivao takoreći na čitav sliv naše zajedničke jugoslovenske reke Save.

Logor IV Kožara bio je u samom selu Jasenovcu, u tamošnjim industrijskim zgradama (od koji je jedna i do danas {15}
sačuvana), ograđenim bodljikavom žicom, u trouglu između reke Save, železničke {15}pruge i ceste za Drenov Bok. Spadao
je i ovaj logor u kompleks Jasenovačkih logora, i u njemu su osuđeni logoraši prerađivali kože u neizdrživim uslovima. Inače, samo naselje Jasenovac, to jest mnogobrojne Srbe u njemu, ustaše su, početkom 1942. godine, takođe ulogorisali u logor Ciglanu ili proterali u druge logore. Neki od preživelih Srba Jasenovčana dali su kasnije potresna svedočenja o Jasenovačkom paklu, a sa nekima od njih smo i lično razgovarali.

Logor V Ciganski, u selu Uštice, na prostoru između reke Save i Une (odakle počinje Banija), gde su najviše dovođeni i uništavani Cigani, a i drugi nedužni ljudi ove mnogonapaćene zemlje. Ovaj logor je trajao od 1942. do maja 1945. godine i o zločinima u njemu svedoče grobnice u samom selu Uštice i po okolini. Međutim, progoni i ubijanja Srba iz Uštice započeli su još jula 1941, kako svedoči srpski sveštenik iz Uštice (čiji dokaz donosimo među dokumentima). Ustaše su, naime, najpre iselili Srbe iz sela Uštice, a mnoge su i pobili, ili su ih Nemci oterali u Nemačku. Onda su zapustele srpske kuće koristili za privremeni smeštaj roblja dovođenog za likvidaciju. Kraj puta koji iz Jasenovca voda u Dubicu, na kraju sela Uštice, nalazi se kuća srpskog seljaka Ostoje Krnjajića, blizu groblja, koja je, zbog ustaških zločina vršenih u njoj, ostala poznata kao „kuća leleka“. Seljaci i danas pričaju o jezivim užasima i orgijama činjenim od ustaša u toj kući. Oni su u tu kuću stalno dovodili i u njoj uništavali ljude, a naročito žene i decu, osobito iz ciganskih porodica, ali i mnogih srpskih. Tu su ih skidali gole i mrcvarili i često onako gole vodili do groblja i do njive Jele Rastovac i bašte Gine Božetić, gde su vršili masovne pokolje. U samoj njivi Jele Rastovac ustaše su iskopale, i popunile leševima ubijenih, ciglo 21 jamu, a u bašti Gine Božetić 12 jama. Iz njih je često, kroz zemlju, izvirala krv, pa su ustaše kasnije preoravale to zemljište, a neke su grobnice, pred svoj beg iz Jasenovca 1945, ustaše punile koksom i posipale benzinom, pa onda palile. Preživele povratnice iz nemačkog ropstva, Gina Božetić i Jela Rastovac, zatekle su pri povratku zgarišta na svom zemljištu, koja su se još dimila i strahovito zaudarala. U kućama, koje još nisu bile srušene, nađena je krv po zidovima, a naročito u kući Ostoje Krnjajića. I danas u Ušticama postoje brojne masovne grobnice.

Logor VI u selu Mlaka, na reci Savi nizvodno od Jasenovca (oko 10 km), prema Staroj Gradiški, gde je bio tzv. ženski radni logor na njivama sela Mlake i Jablanca. Mlaka i Jablanac bila su čisto srpska sela, pa su ubrzo od ustaša ispražnjena od Srba i rekvirirana, a na srpskim imanjima osnovana je logorska ekonomija. Ustvari, to je bio samo izgovor za odvođenje logoraša tamo „na rad“, jer su ih ustaše najčešće vodile pravo u smrt. Naročito su u Mlaku odvodili žene i decu. O masovnim ubijanjima u ovom logoru, takođe odeljku Jasenovačkog kompleksa, svedoče masovne grobnice po njivama i u obližnjoj šumi, tako da se broj postradalih u Mlaki i Jablancu procenjuje do 45.000 žrtava. Iz same Mlake stradalo je oko 90% stanovništva: 583 žrtve, od toga 200 dece od 1-15 godina, a iz Jablanca je ubijeno 112 žrtava. Oba srpska sela imali su pre rata oko 150 kuća. Crkvu u Jablancu ustaše su sasvim uništile a selo zatrle, tako da se ni posle rata nije uspelo obnoviti {16}
— pedesetih godina raseljeno je sasvim i ono malo Srba povratnika. U crkvi pak u Mlaki ustaše su zatvarale {16}žene i decu
i mučili ih, a potom ubijali na sadistički način. Crkva je dosta oštećena i zapustela, kao i selo pa je u selo tek posle 1950 počelo naseljavanje Srba iz Bosanske Krajine, koji najzad ovih dana nastoje da obnove i svoju pravoslavnu crkvu.

Logor VII u Staroj Gradiški (koji se od ustaša nazivao i Logor V) takođe je podpadao pod kompleks Jasenovačkih logora za uništavanje ljudi Nalazio se u samoj Gradiški, na obali Save, u staroj austrougarskoj tvrđavi pretvorenoj u kaznionicu. Imao je 3 dela — logor za muškarce, za žene i „obore“ za decu. Kao i sistem Jasenovačkih konclagera, i logor u Staroj Gradiški trajao je tokom čitave okupacije (započeo je još u maju 1941) i uz logor III u Ciglani bio je drugi po veličini logor u NDH po strahotama mučenja zlostavljanja i ubijanja na desetine i desetine hiljada ljudi, žena i dece. Kroz ovaj logor su prolazili mnogi zatvorenici na putu za logor smrti u Jasenovcu, ili pak za druge logore Endehazije ali ih je takođe vrlo mnogo mučeno i ubijano u samoj Gradiški i oko nje. Za vreme od nešto više od 3 godina trajanja ovog logora u njemu je likvidirano preko 75.000 ljudi, žena i dece. Naročito su ustaše u Gradiški mučili i zatirali žene i decu, o čemu će biti više govora u daljim tekstovima i dokumentaciji. Likvidiranje ovog logora u Staroj Gradiški počele su same ustaše, krajem 1944, ali je ipak potrajao sve do 23. aprila 1945. Od njega su preostale zgrade kaznione i drugi objekti, kao i jame sa ljudskim kostima svuda unaokolo. Blizu Stare Gradiške je veliko logorsko groblje, u kojem se nalazi preko 6.000 grobova. Mnoge su žrtve bacane i u Savu.

Logor VIII u Donjoj Gradini, na bosanskoj obali reke Save, prekoputa Jasenovca, odmah iza ušća reke Une u Savu. Kada se danas pređe iz Jasenovca preko mosta na Savi i Uni, odmah levo na jugoistok započinje atar Bosanske Gradine, koji zahvata oko 125 hektara površine, tj. ceo prostor velike okuke Save (naspram sela Košutarice, ispod Jasenovca). Gradina ustvari i nije bila nikakav „logor“, nego samo masovno jasenovačko stratište, tj. „prihvatni logor“ dok ustaše ne pobiju mnogobrojno srpsko roblje dovedeno iz Bosne i drugih krajeva zloglasne Endehazije. To je, u prostranoj šumi, bilo ustvari mesto za direktne likvidacije dovođenih zatvorenika, koji su ili prevođeni iz Logora III u Jasenovcu ili, po hvatanju na terenu, u kolonama odmah vođeni na gubilište u Gradinu. Jer, usled velikog broja stalno pristižućih kolona ljudi, krvnici ustaše su ih odmah usmeravali na pogubljenje i zakopavanje u Gradinu. U Gradinu su dovođeni najpre uhapšenici iz preko Save, a zatim su još više dovođeni bosanski Srbi iz Podkozarja i Bosanske Krajine, gde su od ustaškog terora opustela čitava sela i krajevi srpski. Samo u leto 1942. godine ispražnjeno je i opustošeno oko 140 srpskih potkozarskih sela, a narod je strpan u koncentracioni logor Jasenovac i druge logore (Cerovljane kod Bosanske Dubice, Mlaku i Jablanac, Staru Gradišku, Novsku, Prijedor). Tada je utamničeno u Jasenovac i druge okolne logore oko 68.500 Kozarčana, među kojima je bilo 23.850 dece, uzrasta od kolevke do 15 godina.

Po šumama i poljima Donje Gradine, na Bosanskoj strani reke Save, ustaše su izvršile najmasovnija ubijanja Srba, tako da je Gradina ustvari najveća masovna grobnica Jasenovca, ili tačnije to je niz od oko 50 masovnih grobnica. Navešćemo ovde {17}
karakterističan opis stratišta u Gradini, koji daje dr Nikola Nikolić {17}(u pomenutoj knjizi Jasenovački logor smrti): „Ustaše
su izabrale Gradinu za masovne pokolje iz mnogo razloga, od kojih su najvažniji bili osamljenost, dobra prirodna zaštita i nepristupačnost stranim licima. Nadaleko nije bilo naselja, njive su bile opkoljene vrbovim šibljem i šumom, a sa tri strane je Gradina bila potpuno nepristupačna: od strane Jasenovca (sjeverno) dijelila ju je Sava, od strane Uštica Una, a od strane Košutarice opet Sava, koja tu pravi nagli zaokret od sjevera ka jugoistoku. Gradina je izgledala kao pravi poluotok. Sa strane sela Draksenića i Međeđe ustaše su se zaštitile od partizana pojasom rovova, vučjix jama, čitavim nizom bunkera i karsula. Iz logora Jasenovac moglo se lako preći u Gradinu skelom (preko Save). U ovoj pustinji moglo se nesmetano ubijati hladnim oružjem, a da nitko i ne pomisli šta se tamo događa, pa šta više, kad bi žrtva i jauknula koliko god bi mogla, nitko ne bi mogao ništa čuti. U tome je ležala tajna te strašne Gradine. Ubijalo se hladnim oružjem da se ne bi čuli pucnji. Rijetko bi na nasipu (Save) ubijali pojedince iz revolvera (...)

Narod određen za klanje, dotjeravali su pješke ili bi dovezli vlakom u „Gaj“, koji se nalazi pred samim logorom. Tu bi zatočenici mirno čekali skelu. Mali puteljak („staza smrti“) vodio je do same vode Save, do skele. Skela je bila obični drveni splav, od oko 6 metara širine i 16 metara dužine, a bio je prevožen debelim željeznim užetom do čvrstih betonskih postamenata na jednoj i drugoj obali. Skela je prevozila 150 do 200 ljudi, koje bi odmah na drugoj strani prihvatale ustaške patrole i vodile ih „putem jauka“, u pravcu između Une i zaokreta Save, nasuprot Košutarice, kod takozvane „topole fra Satane“. Prve su pokolje vršili na tom mjestu. Tu se još uvijek (danas) nalazi 115 grobnica. Ustaše su traktorom (1945) preorale te goleme nekropole, da bi sakrili tragove tih masovnih zločina.

Kada bi prispela (u logor Jasenovac) omanja grupa u toku dana, oko 200 do 400 ljudi — muškaraca, žena i djece, ili kada bi se moralo, zbog pomanjkanja koljača ili iskopavanja raka, odgoditi klanje za jedan dan, tada bi žrtve zatvarali u kući Pere Vukića, čije je dvorište, sa 5-6 šljiva, bilo ograđeno bodljikavom žicom i čuvano od strane ustaških straža. Često su zatočenici vidjeli u tom groznom dvorištu skupine male djece i žena, kako ukočeni od straha čekaju smrt, koju su mogli samo naslućivati (...) Iz te su sablasne kuće, koja je gledala prema Savi, tj. prema logoru, u početku odvodili ljude noću pod „topolu“, usred „polja“, i tu ih klali i zakopavali, proširujući kasnije to „groblje“ sve dublje i dublje u Gradinu.

Nesretni vlasnik ove kuće bio je prethodno odveden, sa ženom i troje djece, u Zemun, gdje su mu ženu i djecu ubili, dok je on kasnije bio dovezen „vozom užasa“ u Jasenovac i prevezen u Gradinu, upravo na mjesto odakle je bio prije otjeran. Zaklan je u „Čalinki“, a to je golemi kompleks zemljišta, pod imenom „Čalinka“, u pravcu Košutarice, u Gradini, na desnoj obali Save, koji je bio izabran kao idealno mjesto za „nijema“ masovna ubojstva“.

Tako piše o logoru Gradina dr Nikolić, koji je i sam prošao kroz Jasenovački logor. Evo šta još on isti piše o istoj Gradini iz prvih godina posle rata, kada je posetio Jasenovački logor.

„Kada sam poslije oslobođenja (20. IV 1947) obišao Gradinu, sa sinom Sergijem koji je snimio logor (tj. Jasenovac), {18}
Gradinu i Uštice, našao sam četiri goleme livade sa gigantskim nekropolama, {18}„grobnice naroda“, koje su u poprečnim
redovima bile iskopane. Vegetacija je na tim nekropolama bila sasvim druge vrste i mnogo niža od one po strani, koja je mnogo bujnija. Na vrhu svake te gigantske grobnice seljaci su mi pokazivali mjesta koja uopće nisu obrasla travom, iako su bile prošle već tri godine od pokolja. Pomno sam pregledao mjesta povrh svake gigantske rake i zaista su činjenice odgovarale njihovom tvrđenju da se tu vršilo masovno klanje. Objasnili smo začuđenim seljacima, koji su od užasa već naginjali mističnim maštanjima, da se tu moglo zaista klati i da željezo iz ljudske krvi, koje se tu nagomilalo, smeta rastenju biljaka, a osim toga zemlja pomešana s krvlju otvrdne kao cement. Nazvali smo ta mjesta „hemijskim paljevinama“ (hemin — željezna boja krvi).

Jezivo izgledaju te gigantske nekropole, utonule u zemlju, sa posebnom niskom vegetacijom, daleko od naselja. Neopisivo čuvstvo obuzima čovjeka i sama od sebe nameće se misao o silnim patnjama što su ih preživljavale bezbrojne žrtve na ovim krvavim razbojništvima. U prvoj „Čalinki“, toj „grobnici naroda“, nabrojao sam 14 gigantskih raka od 60-80 m u dužinu, a 6 m u širinu i 4 metra u dubinu. Na drugoj „Čalinki“ nalazili su se golemi kompleksi, „bratske grobnice“ Srba i Hrvata i klaonica ljudi zvana „Krvava kruška“. Velika njiva zvana „Liman“ graničila se sa „Čalinkom“, a sa istoka sa Savom. Ta njiva imala je oko 200 gigantskih raka. Na jednoj obali „Čalinki“, „grobnici komunista“, skinuše s vrbe 14 zarđalih okova, koji su tamo ostali sve do 20. juna 1947. godine. Te su okove nosili zatočenici komunisti, koji su poslije bili poklani, a neke su i s okovima zatrpavali.

Od „Čalinke“ prema istoku, upravo na zaokretu Save, odakle se u dijagonali, preko Save, vidi crkva u Košutarici, nalazi se najdublje mjesto u Savi, zvano „Liman“. Obala Save je tu vrlo strma, obrasla drvećem i grmljem, isprepletanim kupinama i korovom. Zanimljivo je da su tu našli i divlju vinovu lozu. To su mjesto ustaše izabrali za bacanje živih ljudi u rijeku (Savu). Većinom su tu bacali komuniste, koje bi po desetak njih vezali za šinu, dugu oko 5-7 metara, od željezničke pruge, i gurnuli ih tako u dubinu Save — „Obala komunista“. Oni nisu, naravno, nikada isplivali iz Save. To je bio novi originalni, ustaško- bestijalni način utapanja živih ljudi. Nalazi velikih komada šina, sa privezanim koturima s okovima, nepobitan su dokaz ovih neopisivih ustaških zločina.

Malo podalje naišli smo i na mjesto odakle su ustaše sipale pepeo od sagorjelih mrtvih tjelesa u Savu. Pred svojim bijegom, 1945. godine, da sakriju trag svojim zlodjelima, ustaše su palili mrtva tjelesa i pepeo bacali u Savu. Oko 2 vagona takova pepela do danas je ostalo na obali Save. Još uvijek su se nalazile i nesagorjele lubanje i pršljenovi. Golemi grob djece, što su ih ustaše pobile na „Limanu“, omladina je, našavši im kosti na obali, pokopala u zajednički grob.

Tamošnji seljaci pokazaše nam i krušku, pod kojom su ustaše vršile svoj koljački zanat. Bili su je posjekli, pa je stari panj potjerao mladice, koje su danas već nekoliko metara visoke. Oko nje prostrlo se nepregledno groblje. Odatle se pruža „Šib“, koji se sastojao od više parcela pod istim imenom. Prva parcela Šiba imala je 14 gigantskih raka, a druga 20. Svuda se vide tipične pačetvorine: 70 x 80 x 6 metara, a pored njih golo mjesto klanja — „heminske paljevine“. I sve se tako, dokle nam {19}
god pogled seže, pružaju {19}sami spomenici zlodela ustaša i patnji što su ih preživjeli naši narodi.

Pred nama su pougljena (= ugljenisana) stabla, tipična niska vegetacija, koja se obično javlja na popaljenim mjestima. Ovdje humci, ondje slegnuta zemlja, pod kojom počivaju kosti bezbrojnih mučenika, tamo opet šarene „heminske paljevine“. Eno i jedan zarđali kazan, u kome se kuhalo ljudsko meso za sapun. Nalazimo čak i zanemareni traktor i valjak, kojim su ustaše preoravale i valjale grobove prije svoga bijega, da bi kako-tako zamele tragove svojih nečuvenih zločinstava. Vidjeli smo i golemo stablo topole, u čijem su se debelim granama nalazila golema čavla (klinci) i lanci, na koje su ustaše podizali žive ljude i ostavljali ih ogladnjele da viseći polako umiru, dok su oni ispod njih vrtjeli na ražnju odojke (jagnjad), orgijali i pravili kanibalske viceve. Vidjeli smo i „krvavu dječju vrbu“, osušenu i obraslu gljivama.

Sve su nam to pokazivali tamošnji seljaci, koji su se vratili svojim kućama nakon bijega ustaša (posle 1945). Nalazili su na tim mjestima lokve krvi i još neohlađena mrtva i izmrcvarena tjelesa mučenika“ (str. 419-421, izd. Sarajevo 1975).

Eto takva je bila velikomučenička Bosanska Gradina kao ustaški genocidni „logor smrti“ za sve Srbe i za druge rodoljube. Danas je ona pretvorena u nacionalni park, obrastao šumom, sa uređenih četrdeset vidljivih veoma velikih masovnih grobnica, mada je ustvari celo zemljište Donje Gradine jedna velika, možda i najveća srpska masovna Grobnica. Prema podacima koje su sakupili Srbi borci iz Bosne, u Gradini je pobijeno i zakopano preko 360.000 (trista šesdeset hiljada) ljudskih bića, što se približno tačno može utvrditi i proračunima broja masovnih grobnica i proporcionalnog broja kostura u njima. Naime, utvrđeno je da su ustaše u mnoge duboko iskopane grobnice često „usađivali“ još žive ili polumrtve ljude, tako što su na 1 kvadratni metar sabijali uspravno po 12 do 15 ljudi, koje su onda maljevima odozgo dokusurivali. U Gradini je takođe vršen i zločin kuvanja leševa žrtava u kazanima, od čega su ustaše zatim pravile sapun, a kosti iz kazana odvozili su vagonetima i izručivali u Savu. Pre nekoliko godina pronađeno je tako na više mesta niz Savu, kada je pri letnjim sušama nivo vode opao vrlo nisko, nekoliko velikih naslaga ljudskih kostiju u rečnom mulju i pesku. Snimanja terena iz vazduha takođe su ukazala na postojanje još neotkrivenih masovnih grobnica na terenu Bosanske Gradine. Temeljnija istraživanja na terenu Bosanske Gradine, vršena 1960. godine, zabranila je Titova vlast.

Iz svega ovde navedenoga, u ovom kraćem opisu kompleksa Jasenovačkih logora, jasno se vidi kakva je to bila strahovita „tvornica smrti“, koju su zločinačke ustaše krvave Endehazije bile ustrojile radi uništavanja pre svega Srpskog pravoslavnog naroda, a uz njih i za njim i likvidiranje Jevreja i Cigana, pa i onih Hrvata i drugih Jugoslovena koji su im se u bilo čemu suprotstavljali.

Jasenovački smrtonosni splet logora, mada i nehotice, raspoređen je bio u znaku jednog velikog Krsta: od sela Krapje na zapadu pa preko Jasenovca u sredini, do sela Mlake i Gradiške na istoku, i od Logora I u Bročicama na severu opet preko {20}
Jasenovca i Save {20}do Bosanske Gradine na jugu. U tom znaku Krsta leži pod zemljom naš najveći Grad.

Za nas pravoslavne hrišćane to nije „grad mrtvih“, nego Grad Živih, jer su Bogu sve Jasenovačke mučeničke žrtve žive. Nevine žrtve u Velikomučeničkom Jasenovcu žive su i u našim srcima i dušama u molitvenom pamćenju i spominjanju. Sve one zajedno sa nama očekuju vaskrsenje mrtvih i život budućega veka.

Кажу да је људски опростити, нека ми опросте сви који тако мисле, а и драги Бог, ЈА им овако нешто НИКАДА нећу опростити!!!!!!!!!!

IP sačuvana

Citat

Po sopstvenom priznanju,Tomislav Nikolić svoj politički život duguje Vojislavu Šešelju. Na njegovim delima vaspitavao se osamdesetih godina. Oduševljeno je čitao sve što je napisao.

Citat

Kad je Tomislav, član Narodne radikalne stranke, čuo Šešelja iz Četničkog pokreta uživo, uverio se da je to „najveći srpski intelektualac”.

Zatvori

Maks 78

Poruka #228

31. Jul 2008, 21:00:53

Poznata licnost

Zodijak
Pol
Poruke	3324
Zastava

	Windows XP
	Mozilla Firefox 2.0.0.16
	Samsung

Корени и типологија злочина над Србима у Хрватској

Римокатолици у Хрватској су још у ЏИЏ веку показивали нетолерантност спрам православних цркава и верног народа која је антипицирала глински злочин. Карактеристичне су речи упућене православном српском свештенику Ђорђу Николајевићу од стране домаћих римокатолика у Дубровнику (потоњем дабробосанском митрополиту Георгију): „Ми ћемо вас све поклати и сажећи ћемо вас у самој вашој цркви, као што су то већ једном наши стари чинили.“ Таква усмереност религиозног флуида показала се нарочито кадром да чини злочине у Другом светском рату. Инспирација и подстицање на злодела од стране високог свештенства Римокатоличке цркве засведочена је обиљем документарних извора првог реда. Основа су закључци сабора одржаног 1439. године у Флоренцији. Један је гласио: „Света Римска црква тврдо верује, да нико ко не припада Римској цркви, не само незнабожци него и Јудеји, и јеретици и шизматици, не могу ући у царство небеско, већ ће сви отићи у огањ вечни, спремљен за ђавола и његове слуге, ако се пре смрти не обрате Римској цркви“ (Хардуини, Ацта цонсилиарум ИЏ, цол. 1026).

У Краљевини Југославији, нарочито после формирања Бановине Хрватске, римокатолички свештеници међу Хрватима били су главни подстрекачи напада на Србе и Српску православну цркву. Иза ових инцидената стајали су верски мотиви образлагани римокатоличком мистиком и тешком предикаторском дијалектиком.

Одакле та мржња?

Трагична дешавања Србима посвуда у Независној Држави Хрватској у Другом светском рату, поред свог физичког лица и феноменологије, имају и своју метафизичку подлогу. Српско страдалништво поменутих крајева и поменутог времена претворено је у хорове новомученика који сведоче о вечитом исповедничком карактеру православног хришћанства.

Виши римокатолички кругови у Хрватској одувек су неговали антисрпска настројења и наклоности. Довољно је подсетити на елаборате и програме о језуитском начину поништавања Српске Цркве од стране загребачког надбискупа Леополда Колонића (крај ЏВИИ века) и његовог задарског колеге Матеја Карамана (средина ЏВИИИ века). Из ове перспективе посматрано, не чуди нас што су се у првој половини ЏЏ века појавили фратри-убице и жупници-кољачи, монструми и креатуре, који су вечита срамота западног хришћанства и европске цивилизације.

Хрватско југословенство никада није имало ону дубину као што је оно значило Србима, који су своје национално уједињавање спроводили утопистичким илузијама заједништва са суседним сродним јужнословенским народима.

Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца била је за Хрвате инструмент великосрпске хегемонје. Једноставно креирана идеологија групице политичких емиграната, припадника усташког националистичког покрета, за владе краља Александра Карађорђевића, па све до слома Краљевине Југославије у Априлском рату 1941, загрејала је хрватске масе више него стварност заједничке државе са Србима.

Геноцидни напад на Србе био је планиран, тако је један део Хрвата у потаји имао припремљене србомлатке и србосјеке, који су потргнути чим је Трећи Рајх војнички поразио Краљевину Југославију.

Срби су геноцидан насртај од стране „браће“ Хрвата дочекали неспремни. „Одакле наједном та мржња?“, питао се Љубан Једнак у камиону на путу ка православном храму у Глини на Кордуну, где је планирано да се кољу Срби.

Римокатоличко богословско оправдање огња и мача

Идеолошко оправдање антисрпских излива беса пружала је Римокатоличка црква. Хрватска црквена штампа давала је првих дана постојања Независне Државе Хрватске праву теологију политичке ситуације у којој се обрео хрватски народ. Такво богословље ендехазије види се и у посланици од 28. априла загребачког надбискупа и хрватског метрополите Алојзија Степинца: „Часови су ово, у којима не говори више језик него крв својом тајанственом повезаношћу са земљом, у којој смо угледали свијетло Божје и с народом из којега смо никли.“

Наравно, Степинац није мислио на библијску опомену: „Шта учини! Глас крви брата твојега виче са земље к мени“ (Пост 4,10).

Емоционална оптерећеност карактерише многе аспекте српско-хрватских односа. Чини се да историја тих односа данас заузима нарочито место у времену транзиција и придруживању земаља некадашње Југославије сну Европске заједнице.

Уочљиво је да хрватска страна у томе предњачи покушавајући да своју прошлост „опере“ од многих неугодности дајући им сасвим друго тумачење. Такви су случајеви са комплексом концентрационих логора Јасеновац и покољем у православном храму у Глини, стратиштима где је убијано на начине какве новија историја није забележила.

А презир историје, окретање главе од прошлости или њено кривотворење, увек има лош исход.

Српска православна црква је историјско искуство свог верног народа препознала и објавила као мучеништво.

Из Римокатоличке цркве, то јест из Ватикана, међутим, дувају други ветрови. За понтификата папе Јована Павла ИИ, надбискуп загребачки Алојзије Степинац је проглашен блажеником. Овај папа је посетио Петрићевац, римокатолички самостан код Бања Луке, одакле су кољачи кренули у погром околног православног становништва 1942. године.

Управо је оваква рецепција прошлости и овакво вредновање историјског наслеђа озбиљна препрека сваком дијалогу Српске Православне Цркве са Римокатоличком.

Таквом политиком на хрватској страни предњачи „Глас концила“, гласило Римокатоличке цркве, које се припрема на Каптолу у Загребу. Нас, упућеније у прошлост, не изненађује ни његова уређивачка политика, нити садржина и тенденција фељтона које објављује у последњих годину дана. То има своје, препознатљиве корене!

Хрватска црквена штампа је више пута, још у заједничкој СФРЈ, покушавала да оповргне или умањи историчност покоља српског народа чији је била инспиратор, организатор и једним делом реализатор. Могла би да се начини права библиографија таквих текстова. Нама, међутим, то није циљ. Само наглашавамо!

А одговорност за почињене злочине остаје и пред Богом и пред судом историје.

Данашњи контекст, који је наметнут фељтоном Томислава Вуковића о догађају у Глини, у православном храму, сећа нас на стихове Јована Дучића. Велики српски песник је своју песму „Врбас“, испевану 1942. године, пророчански завршио:

„Носи мора крви да их не покраду,

носи реко српска, крв невиних жртви.

Радосне победе хероји нам даду,

Али страшну правду извојују мртви!“

Сведочанства о злочину

Фактографија која сведочи масовно српско страдање, нарочито цивилног и ненаоружаног становништва у Независној Држави Хрватској од стране усташа је огромна. Посебно место у томе имају објављена сведочанства италијанских и немачких официра који су се задесили на служби у Независној Држави Хрватској. Управо због приговора против злочина, усташки официри су се жалили свом поглавнику Анти Павелићу, сматрајући их нелојалним савезницима.

Тако, на пример, о усташком крвавом бестијању у бањалучким селима Шарговац, Мотике и Дракулићи почетком фебруара 1942. године сведочи извештај генерала Едмонда Глеза фон Хоренстауа посланику Немачког Рајха у Загребу, у коме, између осталог, пише и следеће: „Како се још јавља, о дану уочи масакра, одржан је састанак у манастиру Петрићевац код Бања Луке, на којем су учествовали др Виктор Гутић, бивши велики жупан, др Стилиновић, председник суда у Бања Луци, више католичких свештеника, међу којима и извесни свештеник Филиповић, који је потом присуствовао и самом клању.“

Да је генерал Хорстенау био дубоко у праву, када је тврдио да су и римокатолички свештеници припремали злочин, потврђује и чињеница да су они у областима Баније и Кордуна били и те како укључени у усташки покрет у протеклим годинама.

Десетак километара источно од Глине налази се место Чунтић са фрањевачким самостаном. Усташка штампа је величала његовог гвардијана као старог и опробаног усташу. У листу „Хрватски народ“, бр. 193 од 26. августа 1941. године, налази се чланак „У фрањевачком самостану у Чунтићу гдје су се израђивали планови о хрватском усташком ослободилачком устанку“. У тексту је писало да су гвардијан и један редовник припадали усташком покрету, као веома активни и горљиви чланови ширили усташку идеју изван цркве по околним селима, и омогућили хрватским усташким борцима, предвођеним првацима, да се у самостану могу тајно састајати. Један од резултата тих састанака видео се готово првих дана по оснивању Независне Државе Хрватске кроз спровођење геноцидне политике према Србима: „Потом смо посјетили логор православаца и њихових жена, који је смјештен у бившој творници штапова.“

Уосталом, најбољи историографски рад о учешћу римокатоличких свештеника у злочину над Србима, објавили су двојица Хрвата: Јожа Хорват и Зденко Штамбук, Документи о протународном раду и злоцинима једног дијела католицког клера, Загреб 1946, (репринтована у Бања Луци 2006. године). Не треба заборавити ни радове Едмонда Париса, Авра Манхатна, Марка Аурелија Ривелија и других добрих позавалаца историје Римокатоличке цркве и њене улоге у злочину 20. века.

Сведочанства преживеле жртве

Покољ Срба у глинском православном храму извршен од стране усташа 1941. године, и данас је предмет оспоравања појединих хрватских публициста, а што објављује „Глас концила“. Тај трагичан догађај понајвише је познат на основу исказа кога је дао преживели сведок и жртва усташког клања кордунашки Србин Љубан Једнак (вредно је истаћи библијски контекст: Љубан је онај који љуби, а Једнак је једини!). После читања дугачког фељтона, ове новине, најкраће казано, наводе на закључак да злочина није ни било, јер нема сведока!

Исказ Љубана Једнака се чуо у оптужби против римокатоличких првосвештеника у Хрватској који су помагали и сарађивали са Павелићевом владом 1941-1945. године. Једнак је причао како је заробљен и одведен са другим Србима у глинску цркву, где им је речено да су они, Срби, још 1918. били осуђени на смрт, а да ће се пресуда тога дана извршити. На питање зашто се све то дешава, усташе су им показале слике из цркве и почели их псовати и ружити.

Злочиницима је сметала православна иконографија која је на најлепши начин сведочила о српском идентитету и једној аутентичној културној баштини.

Једнак је описао понижавања заточеника у храму, иживљавања над појединцима, масован покољ камама и бајонетима исцрпљених и изгладнелих Срба и одвожењу лешева камионима до масовне гробнице.

Једнак је успео да се сакрије у ђаконикону у олтарском простору, у шупљини између зида и ормара за књиге, а после се убацио међу крваве лешеве.

Његово преживљавање овако језовитих сцена послужило је новинарима да напишу неколико текстова о догађањима у глинској цркви. Тако постоји напис „Путници смрти“ новинара М. Матовине објављен у загребачком „Вјеснику“ 29. српња (јула) 1969. године. Друго новинарско редиговање овог сведочења објавила је загребачка „Просвјета“.

IP sačuvana

Citat

Po sopstvenom priznanju,Tomislav Nikolić svoj politički život duguje Vojislavu Šešelju. Na njegovim delima vaspitavao se osamdesetih godina. Oduševljeno je čitao sve što je napisao.

Citat

Kad je Tomislav, član Narodne radikalne stranke, čuo Šešelja iz Četničkog pokreta uživo, uverio se da je to „najveći srpski intelektualac”.

Zatvori

Maks 78

Poruka #229

31. Jul 2008, 21:02:02

Poznata licnost

Zodijak
Pol
Poruke	3324
Zastava

	Windows XP
	Mozilla Firefox 2.0.0.16
	Samsung

Сведочанство заробљеног усташког злочинца и других сведока

Постоји и сведочанство једног од егзекутора. Ради се о Хилмији Берберовићу, муслиману из околине Босанског Новог који је заробљен у Србији 1941. године, где је требало да ликвидира једног немачког војника и изазове једну од оних казнених експедиција, познатих по одмазди у којој су убијали стотину Срба за једног немачког војника! У његовом саслушавању могу се прочитати бројни детаљи који служе за реконструкцију злочина. Он, наиме, говори да је његова јединица почетком јуна 1941. добила налог да иде у Глину, да претресе град и околна села. Претрес су радили око две недеље. У међувремену су убијали Србе. Посебно је описао догађај у православном храму у Глини. „... У цркву је могло стати око 1.000 људи... За вријеме клања је пред црквом постављена стража, а ово је чињено ради тога што су се неки православци пењали у звонару, па су затим скакали са ње. Ја сам био одређен да вршим клање у три маха... Убијање је вршено на тај начин што смо неке ударали право у срце, неке клали преко врата, а неке ударали гђе стигнемо... За вријеме клања није горјела свјетлост у цркви, већ су били одређени специјални војници који су у рукама држали батеријске електричне лампе и тиме нам осветљавали простор... Ово клање у цркви десило се 7 до 8 пута, а ја сам учествовао три пута. За вријеме клања сви смо били толико упрљани крвљу, да се униформа није могла очистити, већ смо је замјењивали у магацину, а послије се прала. Црква је послије сваког клања прана. Кад се клање завршавало, долазили су камиони и носили љешеве...“

Оно што је за историчара битно, јесте да Хилмија Берберовић признаје да је у глинској цркви клање Срба вршено у неколико наврата и махова. Тиме се објашњава и формално неслагање у датумима, 29. јул или 29. август које се сусреће у различитим редакцијама сведочења Љубана Једнака. (Вредно је истаћи да су Радојчевић Зорка, Сужњевић Даница, Бабић Катица, Радовановић Анђа и Еремић Ева, избеглица из Независне Државе Хрватске у Србији, сведочиле да су се усташка убијања Срба у Глини дешавала 28. априла, у ноћи између 8. и 9. маја, по ноћи 10. и 11. маја, око 25. маја, и између 26. јула и 2. августа.)

Други сведоци, попут Франца Жужека, пореклом Словенца, жупника цркве Светог Ивана из Глине, тврде да је злочин био 29. јула. Жужеково сведочанство је важно стога што је овај римокатолички свештеник водио летопис жупе и каже: „По црквеним књигама знам да је то било 29. ВИИ 1941. Србе из околине Вргин-Моста довозили су у православну цркву камионима и аутобусима, а одатле их даље водили у Хаџер и Прекопу, гдје су их побили. Мене је тог дана један од затворених звао у цркву и ја сам дошавши тамо видио дупком пуну цркву, у којој је све заударало, јер су људи морали нужду вршити у цркви, па су неки већ били клонули од лошег зрака. Црквени је намјештај био разорен, а многе ствари су већ фалиле, па су ме том згодом страхујући питали, што ће се с нама догодити. Црква је била пуна, те мислим да је могло бити око 700 људи.“

Да су усташе планирале глински покољ, указује исказ Анте Шешерина из Глине, који је у то време био службеник градске електране („муњаре“), коме су у ноћи 29/30. јула наредили да угаси јавну расвјету.

Игнац Халуза, такође римокатолик из Глине, сведочи да је те вечери јавна расвјета била угашена.

Супруга столара Мате Бакшића је, са прозора своје куће удаљене педесет метара од цркве-мучилишта, упитала униформисана лица шта се то догађа. По њеном сведочењу, одговорила су јој да кољу Србе!

Љерка Зибар, учитељица из Јукинаца, посведочила је да су тројица усташа дошла у њену породичну гостионицу тражећи врелу воду да би припремили за јело човјечије срце.

Православни храмови као стратишта

Покољ извршен унутар православног храма над његовим несрећним народом није у Другом светском рату забележен само у Глини. Похапшени Срби из Цетинграда, Маљевца и Крстиња (некадашњи срезови Слуњ и Војнић) довезени су и ножевима клани у православној цркви у Великој Кладуши. Срби, дотерани у цркву у Босанској Дубици, ради прекрштавања, брутално су поубијани. Иста судбина задесила је мештане села Кукуњевца код Пакраца. Срби су убијани у својим црквама у Ливну и Топуском које су служиле као апсане и тамнички простор усташкој власти. У мају 1941. године у православној цркви у Швици код Оточца убијани су њени парохијани и становници суседних села Понора и Горића. У селу Кусоње код Пакраца живи су спаљени становници истоименог места као и села Чакловца и Драговића. Затворени српски цивили у православној цркви у Коларићу код Војнића живи су спаљени, међу њима је било највише жена и деце. Црква у Дрежнику на Кордуну била је 31. јула 1941. ломача за житеље суседног села Садиловца. Тамо су припадници 19. усташке бојне из Бихаћа бензином натопили жене и децу чије су очеве непосредно пре тога безобзирно поклали бајонетима. Срби су закључани и спаљени у својој цркви у Слобоштини 16. августа 1942. године. Неколико стотина Срба спаљено је са својим храмом у селу Збориште код Босанске Крупе, а у суседном Добром селу заточени народ у парохијском храму убијан је минама и ручним гранатама.

Збивања на Кордуну и Банији 1941. године остала су у колективном памћењу и добила су место у епској хроници српског народа. Остала су забележена и у мартирологијуму Српске православне цркве. И не треба их заборавити!

Не треба се ни светити, јер је Господ рекао да је његова последња!

Радован Пилиповић

Вељко Ђурић Мишин

IP sačuvana

Citat

Po sopstvenom priznanju,Tomislav Nikolić svoj politički život duguje Vojislavu Šešelju. Na njegovim delima vaspitavao se osamdesetih godina. Oduševljeno je čitao sve što je napisao.

Citat

Kad je Tomislav, član Narodne radikalne stranke, čuo Šešelja iz Četničkog pokreta uživo, uverio se da je to „najveći srpski intelektualac”.

Zatvori

Stranice:

1 ... 21 22

24 25

Burek :: Forumi :: > Drustvene teme > Politicki ~ Geopoliticki forum

Tema: Да се не заборави *Tema sadrži uznemiravajuće slike* (Moderatori: Mistreated, niko79, RASMC)

Trenutno vreme je: 25. Apr 2024, 13:49:17

Prebaci se na:

Oznake: ustasa vukadinovic jefto kupresu fabrika cigani celo vama kuridza osamdesetih
dojka zemlje propao petrovdan grgic lazendic grupne jesenje mosta vojisnica

Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.

Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: Naša mreža :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: Triviador :: Domaci :: Morazzia :: TotalCar :: FTW.rs :: MojaPijaca :: Pojacalo :: 011info :: Burgos :: Alfaprevod

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.