Генерал Јован Милановић: Агресија на Србију није завршена 1999, тада је окончана само њена оружана фаза
   PDF      Штампа      Ел. пошта   
недеља, 31. март 2013.

Генерал Јован Милановић открива планове које је Алијанса спремала како би казнила нашу земљу. Требало је земљу довести у стање да се не може бранити и да нема наде у помоћ Русије

АГРЕСИЈА на Србију није завршена 1999. године, тада је окончана само њена оружана фаза. Она је настављена другим методима са циљем да се отимање Космета, извршено силом оружја, обезбеди међународно-правни легитимитет. Притисци које Србија трпи у дијалогу с албанским властима на КиМ могу се посматрати као врхунац те агресије - сматра генерал Јован Милановић, легендарни обавештајац Војске Југославије, који је у Бриселу уз помоћ француског мајора Пјер-Анри Бинела успео да осујети прву НАТО агресију на Србију 1998. године.

Он наглашава да су после година дезоријентације, напори садашње власти вредни пажње, али упозорава да је тешко изаћи на крај с НАТО машинеријом која не нуди компромисе, већ поставља услове.

- Не треба понављати грешке политичара који су после Дејтона поверовали да је прича завршена и да смо заиста "фактор мира и стабилности". То је била обмана, а истину ми је у августу 1998. предочио високи војни дипломата САД: "За успостављање трајнијег мира у региону потребно је Србију довести у позицију да не може да се брани, са исцрпљеним ресурсима и без наде у помоћ Русије". Он је растакање Србије представио као приоритет НАТО и услов за успостављање трајне контроле Алијансе над овим просторима - каже генерал Милановић.

Он истиче да је оружана агресија НАТО била усмерена на Србију, али да је њен циљ била цела Југоисточна Европа.

- Алијанса је под изговором "хуманитарне интервенције" на Космету освојила и Албанију, Македонију, Румунију и Бугарску, а касније је то само формализовано. Балкан је прва геостратегијска зона интереса НАТО и САД, одскочна даска за офанзивне акције за остваривање циљева у другим геостратегијским подручјима - каже генерал Милановић.

Саговорник "Новости" сматра да не треба стрепети од порука типа "Учините шта вам кажемо, или ћемо вас бомбардовати", какве су 1999. доносили Весли Кларк и Хавијер Солана. Ипак, упозорава да и нови емисари из Бундестага, Стејт департмента и сличних институција доносе ултиматуме.

- Уместо бомбама они прете мање или више перфидним међународним санкцијама. Оне се могу манифестовати, на пример, кроз ембарго на извоз неких пољопривредних производа или довођење банака које исисавају новац из земље.

Одлуку о врсти притиска доноси врх пирамиде моћи у НАТО. Он доноси политику, доктрине, планира стратегије и дезинформацијама производи "вештачку стварност" којом је и злочиначку агресију могуће представити као "хуманитарну мисију" - каже генерал Милановић.

Потписивање Кумановског споразума 1999. године

Агресија НАТО је, по његовом мишљењу, била неминовна, јер је Алијанси била потребна оваква операција да би се ослободила оквира војног одбрамбеног савеза. Као најбољи простор за овај преокрет одредили су Космет, који ни данас није изгубио значај за планове НАТО.

- Југоисточна Европа је и даље у центру америчких интереса. То се види и на примеру преговора Београда и Приштине, којима наводно координира Европска унија. Чим се појавио наговештај наде за договор, дошао је амерички емисар са потпуно другачијим инструкцијама и вратио ствар на почетак - сматра генерал Милановић.

Он објашњава да људи на нижим нивоима НАТО само разрађују планове и буквално немају никакву представу о целокупности подухвата, већ прихватају обмане и слепо следе инструкције.

- Ипак, нада постоји док постоје часни људи, као што је био Бинел, о коме ће се једног дана говорити као о човеку који је спасао образ Француској јер је спречио да учествује у ужасном злочину под шифрованим именом "Балканска зима". Истине ради, он није био једини коме савест није дозволила да прећути планирану агресију НАТО. Било је више десетина људи у НАТО који су се грозили кампање лажи којом је оправдавана агресија и давали су информације од животне важности за Србију - каже генерал Милановић.

Врхунски обавештајац наглашава да су добре информације дословно вредне живота и да без њих не можемо да "завиримо у главу противника".

- Имамо посла с окрутним и безобзирним противницима, којима људски животи не значе ништа. За то је врло илустративан пример план осујећене агресије "Балканска зима" из 1998. године. Њена прва фаза била би 24-часовни масовни удар ваздухопловством и ракетама по војним циљевима у Србији, а после би се оставио кратак рок Милошевићу да капитулира.

То је био изговор да се добије време за оцену резултата, а затим би следила "фаза апокалипсе" у којој би били уништени енергетика, путна инфраструктура, водосистеми, бране, сви животно важни циљеви. Треба имати у виду да су људи који су планирали тај пакао и даље укључени у "решавање" проблема на Балкану - каже генерал Милановић.

ЖРТВА МАЈОРА БИНЕЛА

МАЈОР Бинел знао је да ставља на коцку и блиставу војничку каријеру и слободу дајући Србима план НАТО агресије, указује генерал Милановић:

- Нажалост, он је херој који се жртвовао за спас Србије, а ниједан наш званичник никада му се није ни захвалио! Политичари у Београду су и пре Бинеловог документа имали све информације о агресији, али им нису веровали. Замолио сам га да ми да оригинални план и он је пристао, уз речи да неће да саучествује у злочину над Србима са Шираком који је издао Де Голове идеје и постао амерички слуга.

БАЛКАН ОСЛОНАЦ НАТО

БАЛКАН је прва зона интереса НАТО и САД, одскочна даска за офанзивне акције за остваривање циљева на Блиском и Средњем истоку и северној Африци.

- Сви ти циљеви су до данас реализовани. Балкан је битан и за напредовање у трећу зону интерсовања НАТО и САД - нафтоносни простор Средњег истока, Ирак, Иран и закавкаско подручје. Четврти геостратешки циљ је угрожавање Кине на свим границма и угрожавање Русије с простора јужнокавкаских држава - објашњава генерал Милановић.

МЕЂУСОБНИ ОБРАЧУН

ГЕНЕРАЛ Милановић наглашава да су планови америчких стратега из 1998. године, усвојени уз немачку подршку, искључивали могућност копненог судара НАТО снага и Војске Југославије.

- Крајњи циљ је био да се обрачунамо међусобно, тако што би пре пролећа 1999. букнуо грађански рат у Србији, а НАТО би ушао на КиМ без отпора и ставио га под контролу. Ако разумемо ту тактику, већ смо у предности - сматра генерал Милановић.

Борис Субашић

(Вечерње новости)

 Стојан Дрчелић: Обележавање 24. марта 1999 - тихо, на врховима прстију
   PDF      Штампа      Ел. пошта   
понедељак, 01. април 2013.

Као да не знамо шта бисмо с тим датумом. Не, не мислим на онај датум који многи већ кандидују као најскупљу српску реч, него на 24. март 1999. И ове године, подсећање на НАТО агресију на нашу земљу обележено је стидљиво, готово нечујно, тихо и на врховима прстију, као да је најважније да не пробудимо неког. Као да је наш посао да бринемо о мирном сну и (не)чистој савести западних дипломата у Београду, представника оних земаља што су сипале бомбе на Србију и започеле оно што данас такозваним мирним путем довршавају.

Није то од јуче, већ неколико година представници власти сећајући се НАТО бомбардера углавном помињу страдале и максимално се труде да забораве да помену џелате, као да су жртве из 1999. збрисане са лица земље вишом силом, рецимо библијским потопом или земљотресом.

Али нису страдали у невремену него су побијени вољом влада најмоћнијих земаља света. И разумљиво је да представници тог и таквог света нерадо говоре о тих 78 дана, није то била победа достојна неке војне параде, али није нормално да део овдашње елите упорно истрајава на доказивању истине Џејмија Шеја, портпарола алијансе из тих дана, да је за бомбардовање крив искључиво Милошевић и да се Србија систематично разарала како би се спречио егзодус Албанаца са Косова и "балкански касапин" оборио с власти. Чињеница да се огњем и мачем заправо трасирао пут независном Косову одавно није тајна за просечно информисаног Европљанина, није више тема ни за Албанце на Косову, али јесте дилема у Београду.

Да такве дилеме овде нема, после 14 година знали бисмо тачно колико је људи у агресији погинуло, а њихов списак био би уклесан на неком споменику кога још нема, јер се онај на београдском Ушћу многима чини недостојним жртава, и то не само због естетике већ због чињенице да је дигнут наврат-нанос и по наредби Мире Марковић. И мени се чини да је тај споменик шефица ЈУЛ-а дизала као задужбину себи, да недовољно обележава хероизам и трагику жртава из 1999. Тврди се да за његову изградњу и постављање није прибављена ниједна градска дозвола, дочим је у питању илегалац међу београдским споменицима. Такорећи, дивља градња.

Али, ако се сложимо с констатацијом да је све у вези с тим спомеником, сем локације, спорно, зашто не направисмо бољи, неки који није Мирин и Слобин? Уосталом, шта је са стотинама споменика, меморијала и белега српском војнику и родољубу које прогутају немар и ђубре од 1912. до данас, од Бизерте до Цера?

Мира Марковић је ипак само изговор, а судбина споменика Вечна ватра заправо је белег истрајавању на вечним поделама и неразумевању шта нам се и зашто догодило. Треба ли га срушити јер га је направила шефица ЈУЛ-а и лично потписала "народ Србије"? У ноћи између 5. и 6. октобра 2000. године нестала су четири ласерска топа с постамента споменика, сваки вредан више од 50.000 евра, неколико дана касније нестало је и вечног пламена јер су демолиране плинске инсталације. Онда је нестао и натпис на споменику где је између осталог писало: "Ова ватра нека вечно гори као успомена на рат који је 19 земаља НАТО пакта - Сједињене Америчке Државе, Канада, Велика Британија, Француска, Немачка, Холандија, Италија, Грчка, Турска, Данска, Белгија, Шпанија, Португалија, Исланд, Норвешка, Луксембург, Пољска, Мађарска, Чешка - водило против Србије од 24. марта до 10. јуна 1999."

Ватра одавно не гори, обелиск служи џогерима за запишавање, надлежни се проглашавају ненадлежним. Јадни ми живи с таквим сећањем и пијететом за мртве.

Бранећи небо над Београдом 6. априла 1941. године, 11 пилота Шестог ловачког пута погинуло је, а њихови потомци чекали су до 1997. на пристојан споменик код хотела Југославија на Земунском кеју. Можда и браниоци неба из 1999. једног дана, тамо негде 2070, добију пристојан белег. Не само пилоти него и сви остали који су пострадали од НАТО бомби, чијим се сенима сваког 24. марта протоколарно клањају наши политичари, тихо, на врховима прстију, да не пробуде, да не нервирају џелате.

(Недељник)

петак, 12. апр 2013, 15:34 -> 16:24
Годишњица бомбардовања воза у Грделици


Комеморативним скупом и полагањем венаца обележено 14 година од ракетирања воза у Грделичкој клисури када је погинуло најмање 15 цивила. Комеморацији присуствовали и ратни ветерани, чланови мировне организације Центра за ненасилну акцију из Босне и Херцеговине, Републике Српске, Хрватске и Србије.

У Грделичкој клисури, поред железничког моста преко Јужне Мораве, комеморативним скупом и полагањем венаца обележено је 14 година од НАТО ракетирања путничког воза. Тачан број погинулих, међу којима је било и деце, ни до сада није утврђен.
Извештај Данијеле Коцић


Путнички воз број 393 гађан је из авиона 12. априла 1999. године, док је прелазио преко моста и претпоставља се да је у нападу погинуло најмање 15 цивила.

Комеморативни скуп је почео доласком путничког воза који се тачно у 12 сати и 10 минута зауставио на 100 метара пре моста. Док је воз стајао, венце и цвеће на спомен-обележје положили су представници ЈП "Железнице Србије", лесковачке локалне самоуправе, политичких странака, удружења ветерана ратова, родбина и пријатељи настрадалих.

Директор "Железница Србије" Драгољуб Симоновић подсетио је да су у возу страдали обични људи, деца и радници железнице.

"Много година касније, и НАТО је признао да је ово за њих била колатерална штета. Нема тог војног, политичког и стратешког циља којим се може оправдати овакав злочин и оваква трагедија", рекао је Симоновић.

Градоначелник Лесковца Горан Цветановић подсетио је да тачан број жртава у возу није утврђен и да је, према званичним подацима, погинуло 15, а рањено више од 50 путника.

"У последњих десетак година, обновили смо мостове, саградили саобраћајнице, нове зграде, али жртве, нажалост, не можемо да вратимо. Сви погинули остаће у нашим сећањима, а ми ћемо увек постављати питање зашто се све то догодило", рекао је Цветановић.

Комеморацији су присуствовали и ратни ветерани чланови мировне организације Центра за ненасилну акцију из Босне и Херцеговине, Републике Српске, Хрватске и Србије.

Ратни ветеран из БиХ и члан Центра за ненасилну акцију Аднан Хасанбеговић из Сарајева рекао је да је његов лични утисак да постоји базична атмосфера помирења међу нама и да људи у Србији, као и у Босни, осећају захвалност када нас виде овако заједно.

"Међу ратним ветеранима на простору бивше СФРЈ постоје разлике, али оно око чега се слажемо јесте да су нам ратови унуштили животе, породице, децу. Након помирења оно што морамо да радимо јесте да се згражавамо над злоделима која су чињена у наше име и да говоримо о рату као великом злу", поручио је Хасанбеговић.

Након полагања венаца, путнички воз је уз једноминутни звук сирене прешао преко железничког моста у Грделичкој клисури.

Да ли неко може да ми објасни по чему се разликује споразум који је Слоба требао да потпише да нас не би бомбардовали од овога који је потписао Дачић. Чисто ме занима.

На данашњи дан: НАТО гађао аутобус "Ниш-експреса", убијено најмање 60 људи укључујући 15 деце            
среда, 01. мај 2013.

НОВИ САД - На данашњи дан 1999. године у путничком аутобусу "Ниш-експреса", преполовљеном пројектилом из НАТО авиона док је прелазио мост у Лужанима, 18 километара северно од Приштине, убијено је најмање 60 људи, укључујући 15 деце. Мост није уништен, а напад је изведен око поднева, при потпуно ведром времену, што значи да су пилоти јасно видели шта гађају. Возила хитне помоћи гађана су око 50 минута потом и при том је тешко рањен један лекар.

Dokumentarac, koji je samo jednom bio prikazan na nemackoj tv.


Sa YT opis dokumentarca:

Ovaj dokumentarni film prikazan je samo jednom na nemačkom prvom kanalu, odakle je uz velike pritiske sklonjen. Razotkriva frapantne medijske manipulacije koje su trebale da stvore izgovor za bombardovanje SR Jugoslavije 1999. godine.

Pre deset godina u selu Račak, 15. januara 1999. godine, ubijeno je 40 ljudi. Voker, šef misije OEBS-a na Kosovu, označio je kao žrtve Albanske civile, a kao počinioce zločina srpske snage... Operacija u Račku, sukob srpske policije i samozvane "Oslobodilačke vojske Kosova", bila je inicijalna kapisla za odluku o bombardovanju tadašnje Jugoslavije. Tadašnji američki predsednik Bil Klinton je tada izjavio: "Treba da zapamtimo ono sto se dogodilo u Račku... nevini ljudi, žene i deca su odvedeni iz svojih domova u jednu jarugu, prisiljeni da kleknu u prašinu i pokošeni paljbom."

Ključnu ulogu odigrao je sef Verifikacione misije OEBS-a Vilijem Voker, koji je na licu mesta, pre ikakve istrage, izjavio da su u Račku vladine snage počinile masakr nad nedužnim civilima.
Zapadni zvaničnici i štampa prihvatili su Vokerovu verziju kao jedinu i zvaničnu...

Član medjunarodne istražne komisije Helena Ranta u svojoj biografiji navela je da je izveštaj o dogadjajima u Račku pisala pod pritiskom tadašnjeg šefa misije OEBS-a na Kosovu Vilijama Vokera...

Posto se pravis glup a niko da ti odgovori, ja cu... Dacicu niko ne preti bombardovanjem... 

Roknićev intervju u dnevnom listu Danas sa Florans Artman  ( pogledati ovde  ) ... Nema tu ničega što čovek od nje ( i njih) ne bi očekivao,čak je i sam naslov ( " Florans Artman : Srbija je amnestirana za Miloševićeve zločine " ) déjà vu , osim jedne sitnice ( poslednjeg pasusa ) koja je ogoljen smrad i raspadanje,čak i kada tako nešto izgovara ova pacovska kreatura :

  Roknić : " U Srbiji se često pominje da Tužilaštvo sa glavnom tužiteljkom Karlom del Ponte nije imalo snage da pokrene istragu i podigne optužnicu protiv lidera NATO zbog nezakonitog bombardovanja SR Jugoslavije u kojem su poginuli mnogi civili. Zašto to nije urađeno? "

  Artman : " Otvorena predistraga za vreme glavne tužiteljice Luiz Arbur nastavljena je kad ju je nasledila Karla del Ponte, ali je zaključeno da nema dovoljno elemenata da se zapravo otvori istraga i radi na podizanju optužnice. Zamerke ne treba uputiti Hagu nego državama koje su sprečile pristup postojećim informacijama da se objektivno sagleda da li ima krivičnog dela ili ne. Naravno, mislim na države koja su učestovale u NATO operaciji. Ali mislim takođe i na Srbiju, jer je vaša država, odnosno njen tadašnji presednik Vojislav Koštunica, dala samo “Belu knjigu” koja je sačinjena za vreme Miloševića. A to je propagandni materijal neupotrebljiv u istragama. "

 Агресија НАТО на СРЈ - 14 година од краја бомбардовања
   PDF      Штампа      Ел. пошта   
понедељак, 10. јун 2013.

Данас се навршава 14 година од престанка НАТО бомбардовања тадашње СР Југославије. Прекиду је претходило доношење Резолуције 1244 Савета безбедности УН.

Дан раније, 9. јуна, представници ВЈ и НАТО-а потписали су у Куманову Војно-технички споразум којим је прецизирано повлачење снага ВЈ са Косова и улазак међународних трупа у покрајину.

Криза је, после неколико неуспешних дипломатских покушаја, окончана посредничком мисијом председника Финске Мартија Ахтисарија и бившег премијера Русије Виктора Черномирдина.

Ваздушни напади на СРЈ почели су 24. марта 1999. године и трајали су 11 недеља. У њима је, према разним проценама, погинуло између 1.200 и 2.500 људи.

НАТО је изводио нападе на СРЈ са бродова у Јадрану, из четири ваздухопловне базе у Италији, а у неким операцијама учествовали су и стратешки бомбардери који су полетали из база у западној Европи и у САД.

Акција НАТО-а, коју су Влада СРЈ али и бројни правни стручњаци назвали агресијом, уследила је након неуспешних преговора о решењу кризе на Косову у Рамбујеу и Паризу, фебруара и марта 1999. године.

У бомбардовању, које је трајало 78 дана, тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе.
Последњи пројектили НАТО - 79. дана агресије на Србију (СРЈ) - пали су нешто после 13 часова у подручју села Кололеч код Косовске Каменице, а убрзо потом генерални секретар НАТО Хавијер Солана саопштио је да бомбардовање престаје. Прве јединице Војске Југославије су, на основу Војно-техничког споразума потписаног дан раније у Куманову, почеле повлачење са Косова и Метохије, а касније истог дана Савет безбедности Уједињених нација је, уз уздржан глас НР Кине, усвојио резолуцију 1244 којом је легализован долазак међународних војних снага у јужну српску покрајину.


Председник СРЈ Слободан Милошевић је саопштио да је током агресије НАТО погинуло 462 припадника Војске Југославије и 114 полицајаца, као и "да је земља одбрањена и да је сачуван њен суверенитет и територијални интегритет".

(Бета)