Да му је неко пружио руку...





ЗАР ме се још неко сећа? Оно, кад сам био, као неки јунак, било је тако давно. Пало у заборав. И, ко би се тога више сећао, сем мене.

Јован Басара, дете херој из „Олује“, данас је осуђеник у Казнено-поправном заводу у Сремској Митровици. Издржава казну због крађа. Преступ по преступ, и две и по године затвора.
Имао је 12 година када је из ратног вихора, возећи трактор 13 дана и ноћи до Србије, спасао седамнаесторо стараца. Сви су га тада славили и хвалили. Али, не дуго. Остављен је на цедилу. Дечак који је тако снажно држао трактор пун људи у својим рукама, није имао снаге за нови подвиг.
- Зло време. Повукли ме лоши људи. А, није тешко избегличко дете гурнути да потоне - каже Јован.

Колона

ЖИВО памти тај 4. август 1995. године у свом Днопољу, код Лапца. - Пробудила ме бука. Изађем у двориште и погледам узбрдо, на пут, а он закрчен. Колона већ испред куће. Све куља отуда, од Коренице. Гранате већ падају. Шта ћемо, куда ћемо, узмем трактор. Приколица је зачас била пуна: седамнаесторо старих сам повезао.
Тринаест дана дванаестогодишњи дечак возио је трактор. Киша је непрекидно лила.
- Био сам мокар, уморан, гладан. Спавало ми се. Негде би нам дали пасуљ, негде само хлеб, јогурт.
Заустављају их на Сремској Рачи.
Полиција тражи: сви који имају оружје морају да га предају - сећа се Јован Басара. - Један човек одбија да преда пиштољ. „Имам дозволу за њега и, видите, посвету“, каже. Иза тог човека жена, и двоје мале деце. Полицајац му каже: „Мораш да предаш.“ Он: „Не морам. Ништа ја више не морам.“ Тамо-овамо, мораш - не мораш... Човек репетира пиштољ и на лицу места убија жену, убија децу, па себе... Нас онда потерају брже да не гледамо. Ето, та ме слика прогања, једнако снажно као она кад су ме позвали: „Ајде ти, Јоване, да препознаш мртвог оца.“ Погинуо је у Медачком џепу. Препознао сам га по сату на руци.

Избеглиштво

ОНДА су стигли у Сремску Митровицу.
- Општи хаос. Нико не зна ни где ће, ни шта ће. Сместили су нас у неки вртић.
Ујутру, кренули су у Ириг. Одатле у Апатин.
- Убрзо, кажу, идемо за Краљево. Ту ће нам, као бити много боље. Живећемо у неким викендицама, а после ће неке куће да нам зидају. Трпају нас у воз. Пронео се глас: гурају нас на Косово. Онда је један човек у Рашки, где је воз први пут стао, изашао са дететом пред локомотиву. „Нећемо из једног јада у гори“, викао је. Воз стоји, ми искачемо.

Дом

Јован Басара са болесном мајком и братом инвалидом некако се вратио у Апатин. Више није ишао у школу. Нико га није ни позивао.
- И да јесте, не бих могао, неко је у породици морао да заради кору хлеба.
Јован иде с грађевине на грађевину, заради неки динар, плати станарину.
- Договорим посао за 100 динара, а газде плате 30. А после, ни 30 неће да ти дају. Остану дужни. Чуде се моји вршњаци у Апатину. Кажу: Ти си луд, рмбаш за цркавицу, а сви те понижавају. Гледам ја, они вуку неку робу, продају, добро зарађују. Узмем и ја да продајем. Нисам знао да је то све украдено. После, долазила полиција кући. Мајка Марија је плакала. Одвели у Центар за социјални рад и нико више није знао за „дечака хероја из колоне“. Упутили су ме у Поправни дом у Крушевац.
Три године је Јован био тамо. Завршио фризерски и занат за ливца. Обучио се и за машинбравара.
Ту је сазнао и да му је умрла сестра Душанка. На пречац. А, била је породична узданица и стуб. - Та моја Душанка радила је у конфекцији у Лапцу. Још чувам једну кошуљу коју ми је купила.
Јован је изашао из дома 9. марта 2004.
- Идем кући и питам се: Црни Јоване, где је твоја кућа. Имали смо, тамо у Днопољу, свега. Имање, коње, краве, овце. Имали смо лепу кућу и земљу.

Затвор

У АПАТИНУ Јован Басара судара се са новим, каже „друштвеним невременом“. Апатинци пуни новца од приватизације „Пиваре“. Увелико се гради на све стране, али сада долазе велике фирме и доводе своје раднике. Нико неће Јована на грађевину. Одбијају: „Какав домац“. А од нечег мора да се живи.
- Шта ћу куд ћу, опет у трговину. И опет у исто. Не знам зашто сам то себи дозволио. Да сам имао било какав људски посао... Да ми је неко пружио руку, да се неко сетио оног Јована...
Разговарамо у затворској соби за посете. Јован је ослабио 15 килограма. Од октобра га нико није посетио, а има да одслужи још око годину. У Заводу су према њему коректни. Одобрили су му да буде затворски фризер.
- Волео бих све да избришем - каже одсутно. - Да почнем нови живот. Да имам своју породицу. Само да не буде: „Онај мали избеглица“, „онај домац“, а биће сигуран сам и оно „а, он је био у затвору“. Јер, најтеже је кад те обележе.
Јован Басара је поднео захтев хрватским властима да му обнове кућу. Жели да се врати на старо огњиште.
- Можда ћу ја само тамо поново наћи себе.

Милена Марковић, 26.03.2009

извор: novosti.rs


Када сам ово прочитао, суза ми се у око појавила. Толико ми је било жао, толико ме је било срамота...
Ништа се није овде изменило од времена када је Лаза Лазаревић написао своју приповетку ,,Све ће то народ позлатити''.
Ово је наша небрига, заборавност...
Да ли ће то народ позлатити?
Ништа није тако пролазно и безвредно као хвала и слава овога света, од тапшања по рамену само ће се човек искривити.

Само Бог, само Бог ово може да позлати, само ће Он ово разумети, опростити и отрти сузу...
Муко наша преголема.

Господе Исусе Христе, Сине Божији, смилуј се рабу Твојему Јовану.
Смилуј му се и помилуј.

Mene je vise rastuzio ovaj deo ...a za Jovana se ne brinem- mlad je ,zdrav ,prav ,zaradice za koricu hleba(nadam se na neki posten nacin ).

Ма то што је Јован описао шта се дешавало на Сремској Рачи је трагедија, страдала цела породица...

Када би се погледало колико је тих несретних људи пропало у овој својој ,,другој домовини''.
Нису сви били способни да се снађу, ишчупани из своје земље, нису се навикли на нову (као биљка коју пресадиш, нека се прими, а нека не).
А Јован је само један пример како је тужан и тежак живот избеглице.

Читао сам раније овај текст, шта друго рећи осим, трагедија српског народа. Не само њега него читаве колоне избеглица искористили су за неку своју пропаганду и медијску кампању против кога? А онда су их гурнили негде у страну да се сами сналазе. А они који су тих година за све кривили Милошевића данас су на власти и исто тако се понашају према избеглицама са КиМ  и онима који су доле остали.
Још трагичнија је судбина ратних војних инвалида и однос државе према њима. Туга да већа не може бити.

Ne bih da budem bezobrazna, ali za tim kasnis 15-18 godina...
I to nije jedina takva prica... ova je dospela u novine...

A uvek se prica samo o Kosovu... kako nam ga otimaju... kako je tim ljudima strasno...
A pre toga, kako nam otimaju Crnu Goru... kako je Srbima tamo strasno...
Kao i pre 90-tih, pojam Srbin se vezuje samo za Srbiju...
Mi ostali smo izbrisani kao gumicom...

I onda se pitate zasto smo kivni...

BTW. Danas dobih poruku od jednog coveka koji je dosao sa Kosova... onog za koje se nacelno borimo... parafraziracu: "Da sam znao kako ce da se odnose prema meni u matici, ostao bi tamo... "

Срамота ме је били и онда и сада.

А то не мења чињеницу, да је тим људима тешко.

ne tupi!!!! tretman kakav su imali prognani za vreme "Oluje" je bio užasan!!! ti ljudi su na silu terani na KiM a do pre par godina su još uvek bili u kolektivnim centrima. kao prognana lica, nisu imali prava ni na pišljivi paket od crvenog krsta  a ovde su dočekani kao najveća stoka. izbeglice sa KiM su imale, i imaju sve moguće privilegije od ove države i ne možeš ih stavljati u isti koš. već si zaboravio na dvostruke plate koje se na KiM već godinama primaju? poznajem ljude koji žive u Beogradu, prijavljeni na KiM i samo dva puta nedeljno odu u Mitrovicu da bi dobili svoje duple plate. znaš li nekog prognanika da tako živi?


ovo nije tema o ovoj ili onoj vlasti. ovo nije tema o KiM. ovo je tema o tužnoj sudbini Jovana Basare i stradanju prognanih, o tome šta su ti ljudi doživeli i preživeli  i kako su ovdedočekani!

Прилично смараш са својим вечитим пишањем уз ветар и својом великом ''обавештеношћу''. 

Немање образа од стране појединаца није никакав разлог за генерализовање и трпање свих у исти кош. Можемо да наводимо и примере бахатости појединих ''избеглица'' из периода деведесетих година, оних који су долазили луксузним аутомобилима по пакете помоћи са све избегличким легитимацијама, а имали су више од већине нас. Јел треба кроз призму њихове љигавштине због њихових поступака да посматрамо истим очима све избегле и прогнане са тих простора?

И на крају пошто си толико обавештена само да те подсетим да није само Митровица на КиМ, има много српских енклава у којима људи живе без основних егзистенцијалних средстава, живе и без струје и без воде затворени као у гету. Много је Срба на КиМ који се хране у народним кухињама и који преживљавају од помоћи коју им доставе обични грађани сакупљајући је својим акцијама.

cinjenica je da se Srbija ne ponasa prema svom narodu,koji je dosao sa bilo koje strane i iz bilo kakvih razloga medju svoj narod,onako kako bi trebalo...

medju obican svijet,cesto se cuje razlog...nisi rodjen u Srbiji...sta hoces?

pa problem bude i ijekavica i trista budalastina kao sto je mjesto rodjenja...pa vas zovu dodjos...

a mogu samo da pretpostavim kako je ljudima koji su dosli kao izbjeglice,sa pricama jednih izbjeglica u potrazi za domom i mjestom gdje bi dostojanstveno mogli da zive i pocnu od nule.

razumijem sto vecina od njih jesu razocarani.
imaju razloga.

svi moji su došli ovde posle Oluje. vrlo sam obaveštena da su imali status prognanih pa samim tim i nikakva prava, čak ni na pakete od crvenog krsta. sve su izgubili a svoje su branili, nisu prodali i došli su ovde da počinju iz početka. vrlo sam obaveštena da smo ih sve jedva izvukli iz kolone koja je terana na KiM i da smo pomoć za njih dobijali od komšija i prijatelja, ne od države.
nemoj da si se usudio da pričaš loše o tim ljudima!!! oni koji su došli u Srbiju 1991. imali su status izbeglica, oni koji su bežali posle oluje, pošto nisu uspeli da odbrane svoje domove, imali su status prognanih lica i o njima ovde pričamo!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!1
ponavljam, ovo nije tema o KiM, enklavama o kojima ni Srbi sa KiM  ne misle i nemoj u svaku temu da trpaš svoje mišljenje o ovoj ili onoj vlasti!!!