Da li su sve žene alapače (1. deo) :: Psiholog online ~ Burek savetovaliste

6.11.2007
BG Blues
Da li su sve žene alapače (1. deo)

Kad bi se pitao moj drug Peca Dubioza, koji je nešto gadno Bogu zgrešio pa živi sa ženom, njenom starijom sestrom usedilicom, taštom i njenim pekinezerom, ovaj blog bi mogao da konkuriše za Ginisovu knjigu rekorda, jer bi kompletan njegov sadržaj glasio: DA! I, što je najgore, ne bi bio mnogo daleko od istine. Ali ne pita se, kao uostalom ni u svojoj kući, a tašta mu pravi do-zla-boga dobre punjene paprike, pa se baš ne bih zamerao... Sorry Ginise. Drugi put.

Od istine je, međutim, teško pobeći čak i kad se hoće. Elem, ništa, definitivno ništa kod žene ne može toliko da me razočara od činjenice da je - alapača. Za sve drugo postoji opravdanje. Od lošeg izbora minđuša, preko torbice u kojoj fali samo popa s bradom i bezbojni lak za nokte u slučaju da krene petlja na čarapi, do brbljivosti kao genetske anomalije. Čak i "boli me glava" ponekad zaista to i znači. Ali za alapačizam nema opravdanja. Kad čujem ono čuveno "slatka moja, samo da ti kažem..." naježi mi se svaka dlačica na telu. Kad krene parada ogovaruša, treba biti što dalje. Jer, tu se kolaterlna šteta podrazumeva. I ne broji.

Alapačizam se, grubo, može podeliti na četiri vrste (sociološki pristup) i tri stadijuma (progresivni pristup). Najblaži oblik, donekle podnošljiv i vrlo povremeno simpatičan su - vikend alapače. One uredno tokom nedelje prikrivaju svoj alapačizam, smerne su i pune razumevanja, umeju da saslušaju sa sve obaveznim klimanjem glave koje, valjda, znači razumevanje, prosto čovek da potrči da im se isplače na ramenu. Avaj, kakva to samo greška može da bude. Jer, vikendom se u njima budi zver, one jure da se vide sa svojim najboljim prijateljicama, subotnje večeri provode u "seks i grad" kombinaciji (Keri Bredšo, seme ti se zatrlo) i olajavaju i opanjakavaju sve i svakog ko im dođe pod jezik. Tako male slatke tajne iz radnih dana postaju javno dobro, a količina neproverenih i naduvanih informacija kojima se tom prilikom barata obično je proporcionalna stepenu poverenja koje je jadni subjekt poveravanja imao u vikend alapaču. Nedelja je dan za opuštanje vikend alapača, u kome skupljaju snagu da već od ponedeljka kao sunđeri upijaju šta će im ko o kome reći, i čisteći upotrebljenu memoriju za primanje novih poverljivih pričica koje će slatko podeliti sa svojim prijateljicama narednog vikenda.

Druga kategorija su kućne alapače, daleko ozbiljnije u pristupu svom alapačizmu. Uglavnom su domaćice, mada povremeno i zaposlene žene na mestima koja im onemogućavaju verbalnu komunikaciju tokom radnog vremena, pa podivljaju čim se domognu vrata kancelarije.

Elem, kućne alapče najpoznatije su po organizovanju večernjih kružoka u komšiliku, kod one komšinice čiji je nesrećnik negde na službenom putu (čitaj: kreše neko mlado meso u prigradskom motelu). Prosto impresionira njihov stepen širokog interesovanja za sve što se događa oko njih, pa su na tapetu doslovno svi, od dece kao omiljene teme za započinjanje trač partije, preko ni-krivih-ni-dužnih muževa i njihovih apetita, seksualnih i onih drugih, do deserta, u liku mlade neudate šmizle koja se tek doselila i kojoj bi najradije skuvale čaj od lijandera. Kućne alapače imaju sklonost, štaviše neodoljivu potrebu da svoj verbalni šou nastave i među "svoja" četiri zida, tako, naravno, što će jadniku zavaljenom u fotelju koji pokušava da gleda Barsu, onako od srca podeliti sve tajne onih istih komšinica sa kojima je do malopre sedela. Fer, nema šta. Sve isto, samo u ogledalu, važi za treću grupu - biznis alapače. Male mačkice u kući, ni reč da zucnu svojim momcima ili mužićima, sa komšinicama su na dobro jutro (eventualno), a prodavačicu iz lokalnog dućana gledaju kao na zaraženu leprom i komunicraju kulturnim mumlanjem. Ali kada stignu na posao, na mesto gde se osećaju moćne i jake, u njima se budi teški oblik alapačizma, pa ako sa takvom osobom radite, bog vam bio u pomoći. Ne samo da su spremne da šefu prenesu koliko ste puta trknuli do wc-a i koliko tetrisa odigrali na firminom računaru, nego i za mnogo gore konstrukcije koje potom kreću hodnicima kao pobesnela ektoplazma koja se umnožava geometrijskom progresijom, podvlačeći se pod sva vrata i stižući do svih onih planktona sa isturenim antenicama i jezikom koji se vuče po zemlji. Takva simbioza može, nekom neopreznom predmetu njihove pažnje, da nanese nenadoknadivu štetu. Jer, biznis alapače ne znaju šta je dosta. Njihova glad za opanjkavanjem i torokanjem je neutaživa i povod im je skoro nebitan. Od muve prave slona kao laganu jutarnju vežbicu, a do kraja radnog vremena više se ne zna ni gde je kataklizma počela. A onda kući, u svoj mali ušuškani život, glave pune planova za sutrašnji start nove trke. U poslu, jelte, treba biti najbolji.

Možda ponajbolje skrivena, ali time i najopasnija vrsta su takozvane profesionalne alapče. Ne, ne mislim na Suzanu Mančić, Jelenu Baćić ili Sanju Marinković. One to rade za pare i to je sasvim legitimno. Mislim na sve one fine, skockane i napirlitane dame koje se, zapravo, ničim drugim u životu ne bave osim alapačizmom. To im dođe nešto kao profesija. Od jutra do sutra vise na svojim skupim mobilnim telefonima (znao je Telenor šta radi kad je dao onolike pare da dođe u Srbiju), razmenjujući "pouzdane" informacije i najnovije tračeve, beskrajno trule po kafićima čekajući novu žrtvu za partiju torokanja, a u pauzama kuckaju porukice golicave sadržine svima od kojih bi mogle da očekuju odgovor dovoljno intrigantan za započinjanje nove trač partije. Od čega žive i plaćaju telefonske i ostale račune, upitaće se svako normalan. Pa, od alapačizma. On im je duhovna hrana. Sticanje materijalnih dobara je, jelte, obaveza muškaraca. Otkako je sveta i veka.

Izvor: Press Blog