Da li sam ja normalan?

Kako doći do sebe - metoda kliringa
Desimir Ivanović

Trener za ljudske resurse i učitelj kliringa Desimir Ivanović objašnjava kako se može doći do samoostvarenja O načinu »lova« na ono što »koči« određenu jedinku, Ivanović kaže: »Kada dugo radiš, ti si kao senzor za ljude, po načinu na koji govore znam da li tu »ima nečega«

Piše: Spomenka Milić


Neki ljudi provedu čitav vek u svom ličnom kavezu, uporno se susrećući sa istim ili sličnim problemima i nikada se i ne zapitaju da li je problem možda u njima samima. A neki drugi ljudi pokušaju da dopru do suštine i da, lečeći sebe iznutra, »izleče« i svoj život. No, nije uvek lako spoznati »kvaku« koja nam ne da da se ostvarimo, i često to ne možemo sami. Teoretski, u tome vam može pomoći psihijatar, psiholog, sveštenik... ili trener kliringa.
Kliring je psihoterapeutska metoda koju je šezdesetih godina u Kaliforniji ustanovio Čarls Berner, a kod nas je sprovodi Desimir Ivanović iz Zaječara, trener za ljudske resurse i učitelj kliringa. Ivanović je, po svemu sudeći »putujuća reklama« za metod koji primenjuje, jer je, po svemu sudeći, ostvarena ličnost: po »zvaničnom« obrazovanju je inženjer organizacije rada, »uzgred« je majstor aikidoa (drugi dan), a psihoterapijom se bavi već dvadeset pet godina, od čega poslednjih petnaest - profesionalno. Bio je član Komisije za standarde treninga Evropske asocijacije za psihoterapiju (Beč, 1996-1999), potpredsednik Evropske kliring asocijacije i predsednik Komisije za standarde treninga (Ženeva, 1995-2004). Radio je kao trener, predavač, psihoterapeut i supervizor u više evropskih zemallja, SAD, Kanadi i Australiji, održao preko 500 stručnih seminara i radionica i više hiljada sati individualnih sesija sa ljudima raznih rasa, nacija, kultura, klasa i problematike.

Demokratija unutar jedinke

Kada dođete kod Desimira »na obradu«, preporučuje se, za početak, seminar »Uvod u kliring«.
- Cilj kursa je je da napravimo »demokratiju« unutar jedinke - da telo, um, instinkti, intucija i spiritualni deo budu integrisani - objašnjava Ivanović.
Veliki korak ka saomoostvarenju. A šta je je što ljude najviše koči na tom putu? Radeći 18 godina u jednoj velikoj firmi, Desimir je shvatio je da je koren većine problema u teškoj i lošoj komunikaciji. Stoga je upravo učenje komunikacije prvi deo »Uvoda u kliring«, a sledi definisanje ciljeva, problema i konflikata, eliminisanje stida i griže savesti, redefinisanje krutih crta ličnosti i, tek na kraju, emocionalno pročišćavanje.

Definisanje problema - pola posla

Mogu li na ovom kursu dobro proceniti šta im je najveći problem?
- To je ono u čemu mi pomažemo. A kada saznate gde je problem, pola posla je već obavljeno.
A kako se dolazi do definisanja problema?
- Postavljam dobra pitanja, pažljivo slušam i pratim da li postoji naboj kada se govori o nečemu konkretnom. Kada dugo radiš, ti si kao senzor za ljude, po načinu na koji govore znamo da li tu »ima nečega«, kao lovac koji prati trag. Kada vidim da postoji emocionalni naboj na određenom delu priče, zamolim da osoba »elaborira« taj deo, da ispolji tu emociju. Tek kada se ona ispolji, dolazi do rasterećenja. Inače, emocije umeju da »zatupe« čoveka, opadne mu kreativnost, i praktično - umire.
Uvod u kliring radi se u grupama od deset do petnaest ljudi, traje šezdesetak dana (raspoređeno u tri godine), i posle toga »radionica« Desimira Ivanovića nudi dalju »razradu« - tu su seminari na najrazličitije teme, u zavisnosti od toga kako ste definisali svoj problem i gde vam je najviše »zapelo« u životu. Na raspolaganju su: »Kako započeti i razviti sopstveni biznis«, »Seminar o novcu«, »Ja i vreme«, »Problemi i konflikti«, »Stres i donošenje odluka«, »Muško-ženski odnosi«, »Ljubav i seks«...
Odlučite sami...


Kome se obratiti?

»Kako pomoći drugima« jeste profesija budućnosti - smatra Desimir Ivanović:
- Puno ljudi luta ulicom i ne zna šta će sa sobom. Psihijatar će mu samo dati lekove, psiholog će ga testirati i evenutalno uraditi ponešto, ali ne mnogo, jer nije radio ni na sebi. Može otići kod sveštenika, ali to je samo za pobožne. Može zalutati kod vidovnjaka ili u sektu. Stoga je dobro što na Zapadu postoje brojne psihoterapijske škole organizacije, sindikati, i može se lakše dobiti ta vrsta pomoći. Postoji potreba za ljudima koji su edukovani, i koji imaju licencu svoj posao. Evropska asocijacija za psihoterapiju osnovana je upravo da bi se psihoterapija čuvala od lekara i psihologa koji nisu trenirani. Vrlo je opasno otići kod nekoga ko nema sistem kontrole iznad, ko je direktor sopstvenog instituta, sopstvene škole, a nema nikoga iznad da kontroliše njegov rad.
Za razliku od psihijatrije i psihologiije, u psihoterapiji se svako uzima kao posebna jedinka, ne prave se »fioke«, sistematizacije, dijagnoze, već je svako poseban - kao pojedinačna zvezda. Prva stvar je da upoznamo kako ta zvezda funkcioniše. U psihoterapiji mi ne dajemo brze dijagnoze, već upoznajemo »sistem«. Kada to ostvarimo, prelazimo u drugu fazu da bismo saznali šta to zvezdi smeta da bolje sija, odnosno šta je to što koči osobu ii ispoljavanju potencijala. I treća stvar je - pomoći toj osobi da ispuni te potencijale.

Ko je luđi?
Da li su ljudi u Srbiji manje ili više normalni od drugih?
- Uporedio bih to sa automobilskom industrijom: kola se kvare i ovamo i tamo, samo što su to ovde »jugići« i »fiće«, a tamo »rols-rojsevi« i »mercedesi« - složeniji su i kompleksniji. Ali, ne bih rekao da se se ovi naši češće »kvare« od onih zapadnih.

Psihijatrijska dilema

Deo svog psihoterapeutskog iskustva Ivanović je sažeo u knjigu interesantnog naslova: »Da li sam ja normalan?«. Ukratko, navedeno je deset kriterijuma koji rešavaju dilemu oko ovog pitanja, a to su: sposobnost za razmišljanje, razvijen kapacitet za dijalog sa drugima, postojanje smisla, ličnih ciljeva i prioriteta, sposobnost transformacije problema u projekte, izgrađivanje lične i profesionalne etike, odgovornost prema sebi i drugima, odsustvo dramatizacije, osećati i održavati svoje telo, otvorenost prema sopstvenim i tuđim emocijama i - prihvatanje sopstvene ograničenosti. No, ne završava se na tome - tu i »lekovi«, odnosno vežbe za izgrađivanje svih navedenih »stavki«.
Na ideju o pisanju ove knjige Ivanovića je navela starija gospođa, psihijatar u penziji, koja je na jednom predavanju u Beogradu pokušala da dobije odgovor na pitanje »Šta zapravo znači biti normalan?«, rekavši: »Evo, ja sam otišla u penziju kao psihijatar, i da me neko pita šta znači biti normalan, ne bih znala da kažem!«.
Desimir je tada obećao da će za mesec dana održati predavanje na temu »normalnosti«, i već na putu ka Zaječaru počeo da »prebira« po iskustvima iz prakse i zapisuje teze u notes.
- Nakon mesec dana imao sam pripremljeno predavanje, gospođa je došla sa prijateljicom i na kraju su obe bile vrlo zadovoljne. I, devedeset odsto knjige praktično je bilo gotovo.

Izvor

Postoji mnogo vestina kojima nije tako tesko ovladati, koje ljudima omogucavaju da kroz situacije prodju bolje, brze, lakse, pripremljenije