Da li novac donosi sreću? :: Psiholog online ~ Burek savetovaliste

Planetarna ekonomija - Lekcije o sreći – Da li novac donosi sreću?

Šta bi vam značilo da zaradite milion, ako komšija zaradi – dva

„Mani, mani, mani” – pevala je nekad slavna grupa ABA pre no što se, valjda zbog novca, raspala. Da „novac pokreće svet” tvrdilo se i u jednom drugom šlageru, komponovanom za film „Kabare”. O novcu su, dabome, pevali i mnogi drugi, za njim žudeli, ili ga opisivali mudrim rečima poput Stendala koji je, pri tom, smatrao da „sreća nije da čovek bude bogat već da – to postane”.

Koliko broj ljudi i sad tako nešto priželjkuje, dalo se videti i ovih dana u prostorijama srpske Državne lutrije u koje su, svesni da premije već nedeljama nema, nahrupile hiljade žrtava tranzicije namerne da jednim potezom reše sve nedaće. Želja za bogaćenjem je, naravno, oduvek predstavljala jedan od bazičnih pokretača ljudskih aktivnosti. Kakva je svrha svega toga, drugo je pitanje.

Zapanjujuće otkriće

Nedavno se, recimo, profesor Londonske škole za ekonomiju lord Ričard Lejard u knjizi „Sreća” ozbiljnije pozabavio pomenutim fenomenom i došao do, zaista, zanimljivog otkrića. Pošavši od računice po kojoj su se u poslednjih pola veka prihodi građana Britanije, Amerike i Japana udvostručili, on je želeo da dozna jesu li ti talični ljudi sada makar za toliko srećniji. Odgovor je i njega zapanjio: Nisu!

Pre pola veka je, recimo, Amerikanaca koji su se izjašnjavali kao „ne baš veoma srećni” bilo oko 30 procenata. Toliko ih je bilo i 50 leta kasnije, pa je o tom fenomenu vođena rasprava na nedavnom Forumu u Davosu kome je uvaženi lord i lično prisustvovao. Svojim otkrićem da u zemljama koje postaju sve bogatije umesto broja zadovoljnih raste broj neurastenika, Lejard je uspeo da uzburka duhove i učesnike konferencije nagna na misaoni okršaj koji je zabeležio Tim Veber, ekonomski urednik Bi-Bi-Sija.

U debatu su se uključila dva biznismena, dva pofesora i jedan pevač

Lejard je pitajući, između ostalog, prisutne da li bi bili srećni da zarade milion dolara ako bi njihov komšija uspeo da zaradi dva, oštro kritikovao Zapad zbog „užasne greške” koja ljude, suočene sa uvek rastućom konkurencijom, nagoni na sve veće i veće napore. Potom je predložio uvođenje takse koji bi, po njemu, ljudsku vrstu jedina mogla da odvrati od nauma da skapavaju na poslu. Plati porez, ne radi dok ne umreš i živi srećnije bila je, dakle, njegova lekcija.

Lekcija Ričarda Gelfona, direktora kompanije „Imaks”, zvučala je sasvim drugačije: Bogatstvo igra zapaženu ulogu u postizanju sreće. Slično je rezonovao i profesor Robert Šiler, sa Jejla, tvrdeći, s pravom, da su bogatiji nekako zdraviji i dugovečniji...

Stelios Hadžijoanu, jedan od vlasnika avio-kompanije „Izidžet”, pak, smatrao je da puke pare nikoga ne mogu učiniti srećnijim, pri čemu se njegov dokaz u vidu priče o onolikoj bogatoj no uprkos tome krajnje nesrećnoj deci u svetu mogao, štaviše, dovesti u vezu sa zapažanjem našeg Duška Radovića da „ima velike sirotinje među (beogradskom) decom kojoj, sem para, roditelji ništa drugo nisu mogli dati”. Hadžijuanuova lekcija se, ipak, u osnovi svodila samo na ovo: Ne vezuj pojam sreće sa porezima ili parama. Igraj fudbal! Dotični je to shvatio videvši svoje zemljake kako se vesele kad im je fudbalska reprezentacija postala evropski prvak, što je razumeo i senegalski pevač Jusu N`Dur posmatrajući kako i Senegalci, inače sve samo ne bogati, ushićeno skaču po ulicama Dakara zbog pobede svojih fudbalera potiv Francuske.

Zaboravimo novac, rekao je onda N`Dur, zgrabio mikrofon i zapevao pesmu. O sreći.

Varljive stvari

Da li je davoska elita shvatila ovu poruku, teško je sada reći, ali je sigurno da im je saznanje o sreći, kao i parama, kao krajnje varljivim stvarima i pre bila uvek dostupna, budući da su o tome najbolji primerci ljudske vrste oduvek znali dobro da filozofiraju, doista pri tom ne mareći uopšte za vlastiti imetak. Recimo Sokrat, koji se jednom, onako bos, zaustavio ispred nekog atinskog dućana i komentarisao: vidi, vidi, koliko je stvari potrebno Atinjanima da bi živeli. Ili njegov sledbenik Diogen zvani Pas, stanar bureta u Korintu, kome je Aleksandar Makedonski nudio da uzme šta želi, a on želeo jedino da mu se ovaj skloni sa sunca.

Da ne pominjemo onog pod čijim je krstom iznikla čitava naša civilizacija i čije je geslo od početka glasilo: Blaženi vi koji ste siromašni, jer je vaše kraljevstvo Božije... Mada je, pošto ga je njegov najbliži saradnik prodao okupatoru za 30 srebrnih šekela – što, istini za volju, tada nisu bile male pare, budući da je iznos odgovarao svoti od 120 denara, odnosno istom tolikom broju prosečnih nadnica – već i njemu samom, moralo biti jasno koliko čovečanstvo u to vreme još beše daleko od carstva nebeskog kome, ruku na srce, ni dan-danas nije mnogo bliže. Pesme nalik na „Mani, mani, mani”, naime, i dalje uveliko odjekuju carstvom zemaljskim u kome i mafijaši raznih profila, štaviše sa krstom na grudima, nastoje da ostvare svoj san – o bogatstvu.

To što neki njihovi savremenici, poput, recimo, Džona Keneta Galbrajta i dalje zvocaju da „jurnjava za novcem...može izazvati ponašanje koje nije samo nastrano, već i izopačeno”, većini ništa ne znači. Većini se, izgleda, više sviđa misao Žila Renoara koji je, pak, rezonovao na sledeći način: „Ako novac zaista ne donosi sreću, a vi ga onda – vratite”.

Rodoljub Gerić

Izvor: Politika