Да ли некрштенa деца иду у вечну ватру пакла?

Када су безгрешна, зашто деца уопште умиру....?
него, нико ми још није одговорио, зашто деца умиру?
Зато и питам оне који тврде да га има....зашто мала, безгрешна деца умиру од најстрашнијих болести?
Зашто хришћански Бог убија безгрешну децу?
Greh je od coveka, a kakav je greh od deteta? Kakav je to bog koji ubija dete?

Ово је једно заиста тешко питање. Зашто деца умиру? ( низ ових реченица указује да Лив самога Господа Бога (у кога не верује) оптужује за смрт деце, а при томе не износи никакве доказе да их Бог(који по Лив при том и не постоји) убија. Није ми јасно зашто неко ко наводно не верује у Бога, износи буну против Њега. Па зар тиме не показује да ипак верује у Њега? ).
Страшно је свакоме ко има дете или децу, да се била шта његовим чедима догоди. Ја немам децу, али имам људе које волим, неки су живи, а неки су мртви. Када су патили и умирали они који волим, патио сам и ја, било ми је тешко, али сам вером у Бога ово издржао и знао, а и знам да ме ни смрт не може одвојити од оних које волим и који ме воле. Љубав ће надмашити и премостити сваки понор, па и понор смрти.
Зашто деца страдају?
Мислим да би одговор на ово питање могао да да неко ко је директно упућен у све појединости плана Божијег, неко ко је небески секретар, неко ко има посебно откривење од Бога или неко ко има специјални дар Духа Светог да буде прозорљив и да тако тумачи прошле, садашње и будуће догађаје...Ја не спадам ни у једну од побројаних скупина људи, па не могу да одговорим зашто је умрло ово дете, а није оно, зашто се разболео Мика, а није Јелена, зашто пати Љуба, а не и Милица...Зашто дечица, ти мали анђели у људском облику умиру...
Покушаћу да на основу свога образовања дам бар неки општи одговор. Унапред сам свестан да он неће задовољити ни Лив, ни родитеље и породице и пријатеље оних који су изгубили дете, децу или неког другог свог ближњег, неког кога су много волели... Због њих ми је жао, жао ми је што не могу да им одговором ублажим бол и патњу, али покушаћу макар мало светлости да бацим...Да им покажем пут Христов, пут наде, пут Љубави, то је одговор за мене. Знам да другима овај одговор неће одговарати, али за мене је он истинит.
Пре првородног греха Адама и Еве све је било веома добро (не говоримо сада о паду Луцифера и палим анђелима...), а после овог греха у свет је ушло зло и страдање, патња: да свет сав у злу лежи (1 Јованова 5,19) и да: Зато као што кроз једнога човека уђе у свет грех, и кроз грех смрт, и тако смрт уђе у све људе, пошто сви сагрешише (Римљанима 5,12). Деца наравно немају греха, нити се греси наслеђују, али носе последице грешности својих предака, па су зато смртна и подложна смрти. Сви људи су повезани, као река која има извор, ток и ушће, па ако мутим извор, логично је да ће део те прљавштине постојати и у току и на ушћу.
Е, па како је овај свет потопљен у зло, и представља велико ратиште између добра и зла, између Бога и сатане...Ова борба се одвија у нама, и међу нама и сви смо њени учесници, хтели ми то или не, свесно и несвесно. Сви учествујемо у овој борби било на једној или другој страни, можда час на једној, а час на другој страни. А како је читав свет у овом рату између добра и зла, питање у ствари гласи: зашто људи у рату гину? Па зато што ратују, тамо где је зло, тамо мора бити и патње и страдања. Ми у данашње време видимо како у ратовима страшно страдају цивили, они нису директни учесници ратних дешавања, али ипак страдају, јер зло коси где год да се појави...
Дакле, деца која страдају су невине жртве ове борбе која се овде води. Болести могу бити последица и личног греха (ово се односи на одрасле), а код деце, болест може бити изазвана гресима њихових родитеља (на пример: мајка се дрогира, или пије много алкохола или користи неке лекове које штетно утичу на плод, ...). Наравно да болест ове деце може имати и друге узроке...Од болести страдају и добри и лоши, и светитељи и зликовци, смрт од болести не мора да дође као последица неког посебног греха. А узрок смртности људи је прародитељски грех који је у природу унео смртност и пропадљивост.
Смрт сваког човека је тешка његовим ближњима. Њима се чини да се њихов свет распада, заиста нестаје за њих макрокосмос у микрокосмосу.
А Бог, у кога верујем и исповедам, је праведан и милостив, Он је Бог љубави, па он никоме неће остати дужан, Он ће сваку сузу отрти, сваку рану залечити, сваки бол одагнати. Па ће тако и бол деце и родитеља залечити. Ја знам да сам прешао у подручје вере, али и питање је било о Богу и Његовој правди, доброти, милости...
У овом свету је завладало зло, исмева се доброта и праведност..., све више доминира у нашим људским односима агресивност, лицемерје, мржња и лаж...(да знам да ће неко рећи, није то ништа ново, па и Сенека ово описује у доба Нерона,али ипак, замислите се на час...) Ми смо они који све више усвајамо зла начела, захтевамо право на самовољу и одбацујемо вољу Божију! А Господ нам је рекао: Оче наш који си на небесима, да се свети име Твоје, да дође царство Твоје, да буде воља Твоја...Ту смо, одбацили смо вољу Божију, а својом мржњом разарамо и себе и сав свет око нас (и људе и биљке и животиње, па саму планету мењамо на лоше...).
И треба направити разлику између онга што се дешава са Божијим допуштењем и саме делатности Божије...Бог допушта зло, али га не ствара. Па, добро, а где је био Бог када су та деца страдала? Зашто их није спасао?
И сада долазимо до оног места где се путеви људи разилазе...
Где је био Бог када је Његов Син био разапет? Био је са Њим, као што је Бог увек и са сваким другим дететом, јер смо сви ми Његова деца (па макар имали и по 100 година). Господ Исус Христос је увек са нама, јер је Он прошао кроз сав људски пут, па и кроз смрт. И васкрсао је и дао обећање да ће сви васкрснути. Увек када се сетим свих мојих драгих, умрлих, ја се сетим и славног Васкрсења Господњег и Његовог обећања, и суза ми је у оку, али не пада, стоји у оку, а у срцу пламти вера да ће Бог своје oбећање испунити. И драго ми је због васкрсења. За мене је Христово васкрсење одговор.
Ово је пут Христов, то је пут крсног страдања и васкрсења, преко Голготе, преко патње и страдања у вечну заједницу љубави са Богом и ближњима, са вољенима. Или како то кажу стари Латини:
Per aspera ad astra.
Знам да се овај одговор многима не допада. Када дође до муке, патње, страдања, до бола онда се многи поколебају и кажу : Нема Бога, јер зашто овако нешто допушта...Верни тада знају да је овакав пут страдања и Христос прошао, а да би се овим путем ишло треба много снаге и храбрости, али корачајмо смело, јер Живот победи смрт, Љубав надвлада мржњу, Добро победи зло...Зато идем овим путем, јер верујем Господу Исусу Христу, верујем речима: Блажени су који плачу, јер ће се утешити. Блажени су кротки, јер ће земљу наследити. Блажени су гладни и жедни правде, јер ће се наситити...Блажени су прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско...
И верујем речима: И Бог ће отрти сваку сузу из очију њихових, и смрти неће бити више, ни жалости, ни јаука, ни бола неће бити више, јер прво прође. И рече Онај што седи на престолу: Ево све чиним новим. И рече ми: Напиши, јер су ове речи верне и истините (Откривење Јованово 21, 4-5)
За децу која су умрла некрштена поставља се питање шта ће са њима бити?
Зашто неко мисли да је било који човек праведнији и милосрднији од Бога? Родитељи воле своју децу, а Бог воли све (и сатану и пале анђеле и нас грешне...), па зар Он да не воли то сирото умрло дете? Зар мислите да Бог неће то некрштено дете привући својом љубављу к себи? Зар мислите да га родитељи више воле, него сама Љубав? Бог је Љубав, а Његова Љубав је неизмерна. Ја искрено верујем да ће та некрштена деца бити близу Бога.
Ово се можда и неће у потпуности сложити са учењем православне Цркве, можда је ово моје мишљење и хетеродоксија, и нека ми Бог опрости, али ја овако верујем.