Tesko, i to uglavnom zavisi od procene psih. statusa. Ne mozes da pustis pacijenta u akutnoj fazi bolesti samo zato sto on tako trazi. Pre svega se vodi racuna o njegovom najboljem interesu, a ako podjemo od toga da je zdravlje na prvom mestu, a pacijent zbog psih. smetnji privremeno onesposobljen da proceni sta je u njegovom najboljem interesu, insistira se da ostane na lecenju.

Inace, Patak Dugoprugas je rekla dosta stvari koje su tacne.
Dodao bih da se u ambulantnom lecenju shizofrenije koriste injekcije moditen depo ciji rok delovanja istice nakon mesec dana, onda se opet daje, i tako u krug...

Stvar koja takodje nije recena jesu vikendi. Nakon zavrsetka akutne faze i uspostavljanja pozitivne relacije izmedju terapije i simptoma, psihijatri  praktikuju vikend odlaske pacijenata kao dodatnu stimulaciju da sto bolje prihvate lecenje u hospitalnim uslovima. Izracunava se koliko je za ta 2 dana potrebno terapije, i  daje se nekom od clanova porodice pacijenta da vodi racuna.
I netacno je da se psihijatri nedovoljno obrazuju. Nakon zavrsetka faksa upisuje se specijalizacija iz psih. i praksa je da osim onih koji se vrate na lokal, psihijatri uglavnom nastavljaju da rade u ustanovi gde su stazirali specijalizaciju, tako da nakon osnovnih studija imaju podosta iskustva.



Meni je u svakom slucaju u prvom planu moje zdravstveno stanje. Otisao bih kod onog za koga smatram da moze da mi pomogne, bez obzira da li mi je kolega iz smene, ili lekar iz drugog grada kojeg ne poznajem.

Наравно важно је и које болести!Нико не доводи у питање болеснике за које се процени да су у стању сужене свести или измењеног стања свести!Како онај ко не зна ни где се налази,може да тражи да буде пуштен?

sam pocetak teme i prica o nekom stavljanju pod kontrolu bilo kakvog psihickog obolenja je po meni 

cak i kod 'laksih' psihickih obolenja kao npr psihoza covek prakticno ne moze da sam sebe kontrolise bez pomoci lekova... cak i uz pomoc lekova je ponekad vrlo kriticno.  Sad se pitate kako ja ovo znam

To sa vikendima je tek posebna prica. Imas slucajeva kad se bolesnici puste na vikend, a porodica ne zeli da ih primi, jer misle da oni jos uvijek nisu "citavi", imas slucajeva kad bolesnik dodje na vikend, ponasa se "normalno" pa onda porodica navali na doktora da puste pacijenta, jer mu je dobro i kako doktor nema pravo da ga drzi mimo njihove volje i kako ce oni da vode racuna o njemu - a onda, ako doktor popusti, doticni bude dobro par dana, nedelju, pa opet napravi sranje - i naravno kriv je doktor i pogresni ljekovi sto mu je dao.
Imas slucajeva kad pacijent izadje na vikend pa zbrise.

Sto se daljeg obrazovanja nasih psihijatara tice, ne bih o tome, znam neke koji zadnjih 20 godina, nisu ni novine otvorili, a kamoli strucnu literaturu. O tome koliki broj sredovjecnih ljekara ne govori ni jedan strani jezik i ne zna da se sluzi netom, takodje ne bih.

Ono sto meni licno smeta je kad se u pacijentov karton jednom upise dijagnoza, nema sanse da nadjes nekog ko ce da je promjeni, ma kako ocigledno pogresna bila. Takodje, sansa da nadjes psihijatra koji ce da otvoreno kaze: "Ja sam pogrjesio" ili "Moj kolega je pogrjesio" su minimalne. Takodje imas spisak odredjenih stvari koje se daju za odredjenu dijagnozu i nema sansi da ih namolis da probaju nesto drugo, makar ih nista ne kostalo.

Kod nas nema rada sa pacijentima mimo mjesecnih razgovora i davanja lijekova, grupne terapije, radne terapije - sve je to toliko ogoljeno i jadno, da je cesto veca odmoc nego pomoc. Jasno je da je nedostatak novca u korjenu stvari, ali je primjetan i nedostatak zalaganja i entuzijazma kod osoblja. Poznata je cinjenica da medicinsko osoblje na psihijatriji radi - po kazni.

 

@dare od*ebi... tvoje frustracije zbog pritiska koje trpis u drustvu i zbog straha da se otvoreno izjasnis kao homoseksualac vec to preformulises u "liberal-demokrata".. mislim, sta postizes verbalnim napadom na anonimne ljude po forumu ?! Ako se vec predstavljas kao "strucnjak" promasene profesije kao sto je psihijatrija, pogledaj malo i sebe. Kada na ukupnu frustraciju dodamo i nemoc da se ikome zaista i pomogne... stvarno mi nije tesko da skapiram odakle dolaze ljudi kao ti.

radulac... dosta je bilo...

Radulac... jeste da uglavnom volim da čitam tvoje post-ove, ali počinješ polako da preteruješ.
Aj ponašaj se malo.

Ja sam tebe na psihologiji (kao i uopšte na forumu) zapazio tek pre 2 nedelje.
Dare je ovde već duži vremenski period, i ne verujem da ti dovoljno poznaješ istoriju njegovih post-ova i koliko je zaista pomogao ljudima. A jeste.


Edit: Preteče me Anea.

ok...dosta.
 Ja ne vidim gde gresim u formulaciji. rec "ludak" je genericka rec za ljude sa (tezim) psihickim poremecajima, koja je odavno ustaljena u narodu. posto ne postoji druga rec da se opisu sve osobe obolele od razlicitih oboljenja. Moglo bi eventualno "dusevni bolesnik".

Sto se teme tice, po meni, ima naravno istine u tvrdnji da su mali bolnicki kapaciteti jedan od razloga zasto se potencijalne ubice pustaju na slobodu. Ali da li je iko ikada, ma koji psihijatar, nacelnik takve bolnice, snosio odgovornost za posledice nastale pustanjem takvog coveka ?! Ne. Naravno, ti ljudi nisu uracunljivi, i ne treba njih direktno kriviti, ali neko mora da snosi odgovornost kada lud covek koji je "lecen" pa pusten ubije sedmoro ljudi  ! I po meni, psihijatrija je izvikana, popularizovana praksom sa zapada da moderan covek mora da ima svog "savetnika". A ustvari se radi o otudjivanju ljudi i nedostatku pravih prijatelja koji bi te saslusali.

@White
ja nisam cinican po prirodi i na suptilne uvrede odgovaram direktnim (sto je po meni daleko pravednije).
da li ces nazvati coveka "personifikacijom sopstvene teme" ili pederom, mislim da nije neka razlika. Ali 'ajde ovaj  put cu da popustim.

i p.s. jel toliko strasno, da kada neko uzme pusku i pocne da vezba gadjanje na komsijama, nazvati ga ludim ?!

-tata,neki ludak je razneo mami glavu dok je prostirala ves !!
- sine, nemoj tako, kaze se "bolestan cika", pocni da places, sad cu ja, samo da vidim penale...

Problem sa Srbima je sto ne vole doktore i posjete ljekaru, kako ove obicne, tako i psihijatre. Da idemo malo cesce bili bi zdraviji i mentalno i fizicki. Kod nas se doktoru ide obicno kad je vec kasno.

Postoje stvari koje je lakse podjeliti sa nekim nepoznatim nego sa porodicom. Tesko ce neki otac pogledati svoje djeti u oci i priznati mu da je ubio neko drugo djete, cije oci vidi svaki put kad zaspi. Tesko ce se neka zena odvaziti da sa svome muze kaze kako se ne osjeca vise kao zena od kada su joj odstranili dojku. Tesko ce neki tinejdzer koji zna da je sve svojim roditeljima, pogledati iste u oci i reci im kako vec dugo razmislja da se ubije ...

Mi jednostavno nismo nauceni da razgovaramo o takvim stvarima, narocito u porodici. Najteze je razocarati najblize.

Po mom misljenju svaki pacijent na onkologiji bi morao u sklopu svoje terapije da ima ukljucenog psihijatra. Grupne terapije, porodicne terapije, sta god. Ljudi koji u porodici imaju nekog tesko bolosnog ili koji su sami tesko bolesni, precesto se osjecaju kao da su prepusteni sami sebi.