Da li Jovanka ima pravo na dostojanstvenu starost? Ocigledno ne...

Прво су ме избацили, онда деценијама изнуривали

Одупирала сам се да напречац, без ичега, изађем из куће у којој смо Тито и ја живели 35 година, али сам против своје воље напречац доведена у „привремену” кућу која деценијама није одржавана.

После готово три деценије, Јованка Броз, удовица Јосипа Броза Тита, бившег председника СФРЈ, отворила је врата свог „привременог“ боравишта у коме од смрти свог супруга живи сама, изоловано од очију јавности.

Већ на прагу смо могли да закључимо: смишљеним и намерним неистинама о њеном „животу на високој нози“, о грамзивости и великом богатству, већ 30 година се замагљује стварност. А она изгледа овако: Јованка Броз живи без докумената, личних ствари и нерегулисане пензије у једној београдској кући у коју су је преко ноћи, без њене воље, убацили одмах после смрти њеног супруга, који изгледа за преко пола века владавине Југославијом није баш ништа ни зарадио ни стекао.

Споља импозантна кућа, у лепом амбијенту Дедиња, преко пута комплекса Белог двора, унутра личи на све само не на дедињску вилу. Почев од зарђале капије, коју је местимично потпуно „појела“ корозија, преко запуштених и зарђалих баштенских столица и клупа...

Ипак, тек унутра нас је дочекало право изненађење. У зидовима влага, отпали малтер, дотрајале водоводне и електричне инсталације...

– Месец дана после Титове смрти, тачније 10. јуна 1980. године дошао је Словенац Сергеј Крајгер и рекао да ми неће дати да останем у кући у Ужичкој 15, јер ће она бити Титов спомен-музеј. При том ми је нагласио да не смем ништа да понесем из куће. Погледала сам га и помислила: значи, мојих 35 година живота и рада не вреде ништа – присећа се Јованка Броз почетка свог страдања.

Из те куће није смела да понесе буквално ништа, па тако ни своја лична документа, фотографије, чак ни своју гардеробу...

– Долничар, словеначки генерал, у међувремену је наредио да се заплени и моја гардероба коју су држали у некој гаражи или магацину две, три године, тако да је доста тога пропало. Иза тог, зулума, јер то се не може назвати другачије, стајао је Стане Доланц, и све то скупа било је страшно.

Да ли сте тада на било који начин могли да им се одупрете, обратите некоме?

– Кад су та злодела спроводили нада мном, ја сам се, наравно, одупирала да изађем из куће у којој смо Тито и ја живели 35 година. Предлагала сам да останем у кући док се не изврши попис и не направи оставинска расправа – прича Јованка Броз и појашњава: – Титова деца су имала своје породице и домаћинства, па сам сматрала да треба да присуствујем попису имовине јер смо ту живели само нас двоје и ја најбоље познајем и кућу и ствари у њој. Али то нико није хтео ни да чује.

С тим у вези Јованка Броз се обратила писмом и тадашњем председнику државе Цвијетину Мијатовићу, али ни од њега није успела да добије одговор.

– Замолила сам да ме оставе у кући док се то не обави и док ми не нађу неки смештај, одакле ме неће сваки час селити, али није се огласио, није хтео да ми помогне. У међувремену, код мене долази Ставрев (он је био потпредседник владе, пореклом Македонац), са ултиматумом да се иселим у року од три дана, а ако се томе супротставим „имају они и друге мере“, дислоцираће ме, тј. избацити.

Тако се и догодило. Јованка Броз је против своје воље напречац доведена у ову „привремену“ кућу у којој и данас живи.

– Опирала сам се да дођем у ову кућу, али ништа нисам могла да урадим – помирљиво је рекла и додала: – Кућу сам упознала 1945, јер је ту био штаб Гардијске бригаде, док сам чекала да ми направе пропусницу да уђем у Бели двор – била је то лепа породична кућа на лепом месту.

Други пут сам ушла у њу 1961. године уочи Београдске конференције несврстаних земаља, обилазећи, службено, све куће које су биле погодне да у њима одседну гостујући шефови држава. Адаптацију је радила војска. Хтели су да је претворе у хотел, али је после преправке постала ни хотел ни вила. Наиме, адаптирана је тако да између осталог има и три собе и три купатила, како би гости имали своју интиму. Наравно, тада нисам могла ни да наслутим да ће ми једног дана бити „дом“. Сећам се, упитала сам још тада једног техничара кога сам затекла у кући: „Добро кад сте већ уложили паре за адаптацију, јесте ли то правно решили”, на шта ми је он потврдно одговорио и објаснио да им се обратио власник куће, предратни трговац Петровић, и рекао да би хтео да је прода држави, како се око ње после његове смрти не би свађала његова деца, и да су је они, као држава, откупили. Не знам да ли је то тачно, нити имам могућности да то проверим.

Дакле, силом сте истерани из Ужичке 15 и натерани да живите овде?

Да, тако је било, иако ова кућа није подесна да у њој живи једна особа. Опремљена је државним намештајем, а сваки комад има свој број и даје се на реверс, па се тако сваке године и пописује...

Ко је све учествовао у Вашем истеривању?

Као што сам рекла, из Ужичке су ме избацили Крајгер, Доланц, Ставрев и Љубичић, а у ову кућу је касније долазио Фадиљ Хоџа и претио ми, али о томе другом приликом... Кад су ме овде силом спровели и оставили без иједне личне ствари, опкољену са 15 полицајаца, који су били око куће, а у њој никога да ми се нађе, у овој кући су ме, у име председништва, владе, дочекали човек који је имао надзор над овом кућом и још једна жена. Хтела сам да попричам са њима, па сам им понудила да скувамо кафу, али ми је она рекла да у кући нема ни кафе, ни џезве. Ама баш ничега, а као дочекују ме.

Две, три године после човека који је Јованку Броз дочекао у кући, на чело службе долази извесни господин Ружић.

Шта се догађало после тога?

Већ прве зиме у овој кући, ноћу око три, четири сата, пробудила ме је вода која ми се сручила у спаваћу собу. Недуго затим вода је поплавила и подрум. Јавила сам се адвокату Фили Филоти да ми помогне, да се неком обрати да се реши тај проблем. Позвао је човека који је у међувремену на челу службе која води рачуна о државним кућама заменио оног који ме је дочекао, извесног Ружића, који је на тај позив одговорио констатацијом „да измишљам“. Због тога је Фила назвао Бановића, тадашњег државног тужиоца, и рекао му за воду и Ружићев одговор. Тек је реаговање државног тужиоца натерало Ружића да дође. Затекао ме је у подруму у гуменим чизмама... Наравно, поверовао је својим очима, али и поред обећања ништа није урадио. Ето тако је тај Ружић једно време руководио кућом.

Значи, проблем није решен?

Наравно да није. Поново је унутрашњост куће била поплављена водом, с крова. Обавестила сам о томе новог шефа служби, Јањушевића, који је дошао уместо Ружића. Јањушевић је дошао и рекао ми да је купио неку масу или емулзију за кров и да то много кошта. Пошто је био петак, рекао је да ће мајстори доћи у понедељак.

Понедељак је дошао и прошао, па други, па трећи понедељак, али се нико није појављивао. Онда је Јањушевић још једном навратио и рекао: „Знате, ми бисмо вам помогли, али не да Радоњић.” То је онај кога сада гоне због – да ли Ћурувије или Драшковића. Ипак, Јањушевић је био једини руководилац с којим се могло мало разговарати о проблемима и који је, руку на срце, наложио да се замене поклопци на олуцима, али се ништа више није радило, прича Јованка Броз напомињући да су јој сви ти руководиоци репрезентативних објеката стално спомињали велике финансије које су наводно обезбеђивали за њу, односно њене проблеме, али...

– Куда су те паре одлазиле, ја не знам, јер се овде није ништа улагало.

Брозова се још једном срела са Јањушевићем желећи да сазна због чега нису испунили обећање, на шта јој је он одговорио „да за то нема законске основе“, иако му је те послове наложио председник владе.

– После Јањушевића за шефа је постављен, мислим да се звао Мићо Алексић. То је било време Слободана Милошевића, који ми је послао потпредседника владе Југослава Костића, два правника, једног записничара и Алексића. Костић ми је рекао да долази у име Милошевића и о мени говорио све у суперлативима, те да сам задужила ову државу и народ, те да сам на најбољи начин представљала земљу... па ће ми зато ову кућу адаптирати и поклонити. Дао ми је задатак, рок од 15 дана, да се попакују ствари како би се кућа припремила за реновирање, што сам ја и учинила. Поручио ми је и да ће доћи стручна комисија која ће кућу прегледати и проценити шта треба радити, о чему имам документ. После два дана код мене је дошла Цица Кнежевић, која се мени представила као Милошевићев секретар. Питала сам је ко обезбеђује средства за адаптацију ове куће, а она ми је одговорила да то није моја, већ њена брига, и да су средства већ обезбеђена. Рекла је и да ће стручна комисија са архитектом на челу доћи и направити извештај шта све треба да се уради.

Трећи разговор између Јованке Броз и Цице Кнежевић био је преко телефона, кад је нашу саговорницу обавестила да се радови због средстава одлажу за 15 дана.

– Рекла ми је да није наишла на разумевање ни председништва, ни Алексића, али да се нада да ће успети да се договори, а да се ја стрпим. После сам је звала, али она више никада није хтела да преузме везу. Њена секретарица је увек налазила неки изговор, те на путу је, те на састанку, тако да сам и ја престала да је зовем – хронолошким редом прича Јованка Броз и наставља: – Све је то била велика лаж, као и Цицина реченица да ће Слободан Милошевић бити мој донатор, ваљда да не бих протестовала што се у то време Милошевић усељавао у Ужичку 15, где је било много Титових и мојих приватних ствари.

Елем, после Алексића на његово место је постављен Остојић... – ...који се за све време директоровања није ни удостојио да види овај објекат којим руководи. А ја сам из новина прочитала да је купио акумулационе пећи и уљане радијаторе за мене, пошто већ годинама немам грејање, али та грејна тела никада нису донета у ову кућу – прича Јованка Броз, а куда су одлазила та финансијска средства, обезбеђена за њу, она није знала да нам одговори.

Сви ови покушаји да се кућа оспособи за нормалан живот нису уродили плодом. Како која комисија дође, констатује да је лакше набројати шта не треба поправити, него оно што треба, почевши од крова, електротехничких и термотехничких инсталација, канализације, о чему сведоче и два налаза стручне комисије, које случајно поседује и Јованка Броз. Томе треба додати и нова оштећења, настала од бомбардовања 1999. године, кад је недалеко од ње погођен Маршалат. Њена кућа удаљена једва педесетак метара одатле, од удара бомбе померена је из темеља.

– Повремено су долазили неки мајстори, али су проблеми остајали. Не знам да ли нису хтели или нису знали да ураде поправке, углавном ја већ годинама стрепим од сваке кише, јер вода продире у кућу, што преко лоших инсталација, што преко крова или терасе.

Осам година сам стрепила и од зима, јер толико дуго нисам имала грејање. Писала сам о томе господину Мирољубу Лабусу, потпредседнику владе, али ми он није одговорио.

Сазнала сам онда да је на Дедиње стигао градски топловод, али ме нису прикључили, наводно зато што су се војска и цивили спорили око тога ко треба да плати то прикључење.

Долазила су и два бивша гардијска официра код мене и видели да се смрзавам. Пренели су то команданту гарде Ћосићу, а он ми је поручио да ће грејну подстаницу оспособити за осам дана. Међутим, то се није остварило, јер је Ћосић смењен после убиства два војника у Топчидеру.

Писало се да је министар Расим Љајић био први политичар који Вам је конкретно помогао?

За моје проблеме се пре око две године, из чисто људских побуда, заинтересовао министар за људска права Расим Љајић, који је, чим се упознао са стањем у кући, инсистирао на томе да се одмах уради грејање. То је и учињено, за само осам дана, колико је било потребно да се уради прикључак на топловод који је свих тих година био на само неколико метара од ове куће.

Сад је много, неупоредиво боље него кад нисам имала никакво грејање и кад сам зиме проводила у кући у капуту и рукавицама, али нажалост, због неког квара који мајстори нису успели да пронађу, греје се само доњи спрат, а у исто време постоји и проблем са доласком топле воде из топлане, па кубик топле воде дневно одлази негде у темеље.

Али многи проблеми су остали упркос његовом залагању?

Да би се спречило или колико-толико ублажило прокишњавање, влага и мемла, господин Љајић се заложио да се поправе и кров, купатила и уради изолација на терасама. Међутим, ти радови – крпљење крова, санирање тераса – касно су почели, већ је била, зима, па се стање погоршало. Примопредаја радова није ни обављена. Довели су онда другу фирму, која је такође лоше одрадила посао. Ту је затајила госпођа Николић која је тада била руководилац репрезентативних објеката и која никада није дошла да изврши надзор, као што о свему овоме није обавестила ни Расима Љајића, који је на крају закључио да она није учинила ништа. А ја сама нити имам пара, нити слободу да нешто урадим у овој туђој кући.

Да ли сматрате да је све то изнуривање било намерно?

То се види по мом укупном положају. Зар ја једина нисам успела ништа да зарадим, зар ничим нисам допринела за живот достојан човека, пита се на крају бивша прва дама.

-----------------------------------------------------------

Аутомобил ми је дат, па продат

Један од мноштва разлога због којих је Јованки Броз, удовици бившег председника Југославије, ограничено кретање јесте и тај што већ годинама нема чиме да оде из „привремене“ куће у коју је смештена против своје воље, о чему је укратко говорила у свом првом интервјуу за јавност.

Наиме, кад је за „Политику” пристала да први пут објасни јавности зашто већ неколико година не долази да као некад положи цвеће на гроб свог покојног супруга Јосипа Броза Тита, између осталог смо написали и ово:

– Већ годинама немам кола којима бих могла да одем на гроб. Додуше, она која су ми пре доста година повремено била на услузи јесу била стара, али је необично да су на поправци већ неколико година. А ако бих замолила неког рођака да ме одвезе, морала бих то да пријавим и да тражим дозволу...

Ипак, у накнадном разговору смо разјаснили да „њена“ службена кола нису била на поправци, већ продата. Или њеним речима: – Својевремено ми је додељено службено возило марке „мерцедес 230”, које је било произведено 1980. године и тим колима ме је пуну деценију возио Стево Јекић. Онда је избио рат, а Јекић је добио задатак да вози за Унпрофор. Та кола која су мени дата на коришћење, продата су без мог знања 16. јуна 2000. године, а ко је за њих узео паре нисам успела ни до данас да сазнам, осим да је тадашњи шеф гараже био човек по имену Миодраг Николић, а да су на одржавању радили извесни Дане и Живорад.

На место претходног возача дошао је господин Тешановић, који ми је одмах саопштио: „Понудиће вам једна кола, која су са отпада. Ено их у радионици, али ја не могу да прихватим да возим таква кола јер знам да су имала три карамбола, да им је мотор страдао, да им се мешају уље и вода“... Ето, још од тада немам никакво превозно средство, а неопходно ми је, како бих могла да одем и купим хлеб и млеко, или неке друге намирнице, или да одем код рођака и пријатеља у посету… Не могу да путујем градским превозом у овим годинама, а кола себи не могу да купим, јер за њих немам пара.

-----------------------------------------------------------

Моји преци су са Косова

За време Другог светског рата Јованка Броз је остала без своје родне куће, а после смрти мужа, Јосипа Броза Тита, председника Југославије, без адекватног и трајног смештаја. – Нисам ја, што би рекао наш народ, репа без корена. Моји преци потичу са Косова, тачније из Призрена и Пећи. Пошли су отуда још пре Косовске битке, путовали су преко Црне Горе и Херцеговине и дуго су се задржали у Далмацији и онда населили у Лику 1482. године. Спомиње се тада да су се населили у Личком Новом, крај Госпића. После тога долазе на Крбавско поље и оснивају село Пећани, коме су дали име по свом завичају и опевали га у песми „да их жеља мине и стари спомен не изгине“. То село и данас постоји, али су га 1941. године запалиле усташе. За моје време било је у селу око 150 домаћинстава, а сада их има само неколико – прича Јованка Броз и наставља: – Кућу где сам се ја родила спалили су Италијани 1942. године, јер је ту дуго био њихов штаб. Били су окупирали Лику, а како је моја кућа била велика, користили су је као штаб, а кад су одлазили, запалили су је. Друге две куће које је имао мој отац, а кога су звали богати Американац, запалиле су усташе. Село је данас остало, кажем, с неколико кућа. Мој предак Тома Будисављевић, православни прота, прадеда је Николе Тесле, по његовој мајци Ђуки. Добио је француски орден части који му је лично Наполеон ставио на груди 1811. године. Тада су били ратови, па су личке регементе ратовале за Наполеона.

Тома Будисављевић је познат по томе што је до подне служио свету литургију у цркви, а по подне као мајор са својом војском чувао и бранио границу, а окупљао је људе по селима и борио се против унијаћења, покрштавања, објашњавао им зашто не треба то да раде и то је, по мени, његова највећа заслуга. Моја дична старина био је и изумитељ. Својим рукама је направио запрежна кола, па је и по томе био познат. Изузетан и необичан човек.

Izvor: Politika