Mislim da najvishe grijeshimo shto upravo mnogo obracamo paznju na to "da ih ne uvrijedimo"tj. povrijedimo.
Znam da je to veoma teshko izbalansirati, ali na tome treba da se puno radi.

Mislim da je najtezi onaj prvi kontakt sa hendikepiranom osobom, kasnije sve uglavnom ide svojim tokom .

@ tomahavkic  

Da zaista puno toga zavisi i od same invalidne osobe. Ali, nisi u pravu kad kažeš da ne postoje osobe koje svoju invalidnost ne mogu da gledaju bez kompleksa. Ima takvih osoba, koje nisu iskompleksirane. Ja sam jedan od takvih. Ok, moj oblik invalidnosti spada u najblaže oblike, za razliku od npr. devojke u kolicima, koju sam već spomenuo. Naime, ja nemam konkretan nedostatak(imam sve delove tela), pokretan sam solidno, ali zbog greške lekara(još kad sam bio klinac), malo teže hodam i moram da koristim štaku. Ali, zaista odavno više nemam komleks zbog toga, prihvatam to kako jeste. Nailazio sam na predrasude, ali to me nije sprečavalo da vodim normalan život. Npr. najsvežiji primer predrasude je bio sa roditeljima moje devojke(sad bivše). Nama je bilo ok. ona je sve normalno kapirala, ali su njeni bili protiv. Vršili su pritisak i ona je rekla da je najbolje da raskinemo. Bilo joj je teško, sedam meseci smo bili u vezi, bilo je i meni teško... ali, život ide dalje. Suština priče je nikad ne treba očajavati! Ja to sebi nikad ne dozvoljavam, očajavanje je nešto za šta nemam vremena, pored toliko lepih stvari u životu.  Ko zna možda se nekd i upoznamo... nikad se ne zna, kad ti na ulici mogu pridržati kišobran, šarmerski se osmehnuti i pozvati na kafu, zar ne?          

pa ja to i kazem

pazi se ti,ja imam visoke kriterijume

@ tomahavkic  

stvarno??? mmm... volim izazove!  Mada i sam kuvam dobru kafu... mislim... ako više voliš kućnu varijantu, uz mirišljave svećice, muziku, romantiku???      

PS: Ali, nećemo o tome ovde, da ne bi otišli off-topic...      

Ma ja sam takva prema svima,to je vec druga prica,previse sam ljubazna,moj muz kad gleda kako pricam sa drugim ljudima stalno kaze da skakucem ko dete i ja cak imam deciji glas pa neki ljudi kad zovu telefonom misle da su pogresili broj,ma previse sam ljubazna da me to nervira,ali sta da radim takva sam.  

sad but true   :x  

"We are all different, it is just that some are more different than others"

Imam mozda uvrnut stav po tom pitanju, al sta cu.. moj je, ja tu sada slabo sta mogu da promenim.

Mislim da imam prilicno zdrav odnos sa osobama sa hendikepom, mozda ne savrsen, ali ja ni sa osobama bez hendikepa nemam bas normalne odnose zbog svoje prirode, tako da...

Zao mi je takvih osoba iz prostog razloga sto mislim da bi ideal bio da u zivotnoj trci svi startujemo u istim majcama, sorcevima, cipelama, sa istim mogucnostima priprema pa da u njoj pobedi zaista onaj ko je najbolji... Stvari koje mi smatramo krajnje normalnim i laganim mnoge od tih osoba ili nisu u potpunosti u stanju da izvedu ili ih izvode nakon mnogo vezbe i sa velikim naporom... Jednostavno, zao mi je sto ne mozemo ziveti u uopiji... ali jebiga takav je zivot... niko nije rekao da je pravedan.. samo da je zajeban.

Iz ove prespektive ne bih mogao sebe da zamislim sa osobom sa hendikepom iz prostog razloga sto to predstavlja samo po sebi barem za mene odredjeni napor, opterecenje, obavezu, a nikad se ne prihvatam obaveza za koje nisam siguran da li sam u stanju da ih ispunim.

SF,ne kaki.