Da li vam se nekad dogodilo da upoznate osobu sa odredjenim telesnim(fizičkim) hendikepom? Šta ste u takvim situacijama osetili, sažaljenje ili vas je ta osoba možda prijatno iznenadila svojom komunikativnošću,zanimljivošću ili čak šarmom??? U stvari, da li smatrate da su predrasude prema hendikepiranim osobama(čak i najlakšim invalidima) rasprostranjene kod nas, da li ih i vi imate, ili smatrate kao ja da su takve predrasude i strahovi potpuno neopravdani i da hendikepirane osobe treba gledati kao i sve druge ljude, ohrabrivati ih da se rehabilituju u svakom segmentu normalnog života?    

Upoznala sam jednog coveka ( pre toga sam bila uverena da nemam predrasuda prema hendikepiranim ljudima) nije imao ruku ..bilo je leto..i nosio je majcu kratkih rukava i to se bas videlo...i izazvalo je u meni..neka cudna osecanja..pomesano sa zaljenjem..gadjenjem..jedva sam gledala u njega a da mu nebuljim u ruku ( ili ono sto je od nje ostalo)..neka sveopsta nelagodnost...ali sticajem okolnosti ja i keva smo sa njim provele vise od  pola dana  i shvatila sam da je covek sasvim normalan..da radi sve kao i drugi ljudi bez obzira na hendikep..da ume i da se nasali i nasmeje...a ljudi koji su u njegovom okruzenju neobracaju paznju na to...posle par sati vise ni ja nisam obracala paznju..videla sam ga kao normalnu osobu..sto ustvari i jeste.
Mislim da su predrasude ako ih neko i ima neopravdane..ja sam mislila da ih nemam..ali mozda ih svako od nas u potaji ima...dok se neuveri iz sopstvenog iskustva u suprotno..nema nikakve veze da li nemate ruku ili nogu..ili sta vec..postoje ljudi sa svim sastavnim delovima tela pa im fali ono najvaznije mozak  :x
Definitivno ih treba gledati kao sve druge  ( bez obzira koji nedostatak imaju ) jer oni to i jesu ljudska bica...kao takve treba i da ih prihvatimo...

Do sada nisam bas primetio predrasudu, ali ako se otkrije tako patrljak ruke ili noge osetim pomalo gadjenje. Ne zato sto neko nema ruku ili nogu, nego zato sto to istice.

Postoje mnogi drugi emotivni i psiholoski hendikepi i obicno takve ljudi sakrivaju. Trebalo bi da sakriju i ove neke fizicke hendikepe ako nemaju neki deo tela.

A inace nemam strah od tih ljudi, naprotiv volim njihovo drustvo. Imam druga u Novom Sadu koji je u kolicima i odusevljava me svojim duhom i poletom u zivotu...

@ manchy  

Svidja mi se tvoj stav na ovu temu. Da, najgori hendikep je prazna duša i dvoličnost, u pravu si. Drugarica mog pobratima je delimično nepokretna(noge su u pitanju, u kolicima je).
Devojka je magistrirala na ekonomiji, neverovatno je pametna, lepa, zanimljiva. Imao sam prilike da više puta budem u njenom društvu. Pre 6 meseci se udala. Kad mi je javila, bio sam jako srećan zbog nje. Ali, neki ljudi iz zajedničkog društva su me prenerazili svojim komentarima na njen račun... kao npr:"Zar je moguće da neko može da oženi devojku invalida", ili: "Šta će mu ona, to je nesreća", ili:"On je sa njom sigurno iz nekog interesa". Ma, svakakve nebuloze su pričali... Inače, taj njen muž nije hendikepiran, ali koliko sam ja zapazio, oni se jako dobro slažu. Ok, svako ima pravo na svoje mišljenje, ali nervira me kako su ti ljudi ograničeni!
     

Sve predrasude, bez obzira o cemu se tacno radi su rezultat ljudske ogranicenosti i gluposti.
Tacno, prvi kontakt sa hendikepiranom osobom zna da bude prilicno cudno iskustvo... U mom slucaju, to nije bilo gadjenje.. Vise neka nelagodnost, koja je verovatno bila rezultat nekog sazaljenja... Mislim, tesko je to opisati, kao osecaj krivice sto se nalazis pored nekoga ko jednostavno nije imao srece...  
Medjutim, mislim da puno zavisi i od same hendikepirane osobe... Ako ona na sve gleda sa neke pozitivne tacke gledista, nelagodnost nestaje. Ali ako ta osoba "podigne zid" oko sebe, mnogo je teze komunicirati...  

Potpuno se slazem!  Iako mislim da su hendikepirane osobe(a pogotovo kod nas)cesto na neki nacin i psihicki hendikepirane,a da nikako ne mogu da gledaju na ono sto se desilo sa pozitivne strane(takve prosto nema)mislim da kod onih  koji su uspeli da prihvate da imaju takav nedostatak i da se bore s njim snaga karaktera izbija u prvi plan i da pored takvih ljudi mozes samo da naucis razmere svojih sopstvenih problema i koje su to prave vrednosti.Volela bih da imam srece da upoznam neku takvu osobu

Potpuno se slazem!  Iako mislim da su hendikepirane osobe(a pogotovo kod nas)cesto na neki nacin i psihicki hendikepirane,a da nikako ne mogu da gledaju na ono sto se desilo sa pozitivne strane(takve prosto nema)mislim da kod onih  koji su uspeli da prihvate da imaju takav nedostatak i da se bore s njim snaga karaktera izbija u prvi plan i da pored takvih ljudi mozes samo da naucis razmere svojih sopstvenih problema i koje su to prave vrednosti.Volela bih da imam srece da upoznam neku takvu osobu

Ja vise razmisljam o uslovima koje hendikepirane osobe moraju da zive u nasoj zemlji,sad bas ne mogu da se setim da ima parking mesto svuda obezbedjeno za njih ili ulasci u autobuse sa pokretnom trakom ili ustanove gde oni zaradjuju za svoj hleb,a to im svakako treba.
Zao mi je sto su hendikepirani jer to nije njihov izbor a cesto moraju da pate i psihicki zbog toga kako ih ljudi gledaju,nemam gadjenje,ali ako upoznam takvu osobu previse sam pazljiva,zelim da ne oseti da njega/nju gledam sa gadjanjem,oni imaju dusu,ljudi su kao i svi drugi.

mozda bi im vise prijalo da se ponasas normalno,kao da je u pitanju bilo ko drugi.

Mislim da najvishe grijeshimo shto upravo mnogo obracamo paznju na to "da ih ne uvrijedimo"tj. povrijedimo.
Znam da je to veoma teshko izbalansirati, ali na tome treba da se puno radi.

Mislim da je najtezi onaj prvi kontakt sa hendikepiranom osobom, kasnije sve uglavnom ide svojim tokom .

Mislim da najvishe grijeshimo shto upravo mnogo obracamo paznju na to "da ih ne uvrijedimo"tj. povrijedimo.
Znam da je to veoma teshko izbalansirati, ali na tome treba da se puno radi.

Mislim da je najtezi onaj prvi kontakt sa hendikepiranom osobom, kasnije sve uglavnom ide svojim tokom .

@ tomahavkic  

Da zaista puno toga zavisi i od same invalidne osobe. Ali, nisi u pravu kad kažeš da ne postoje osobe koje svoju invalidnost ne mogu da gledaju bez kompleksa. Ima takvih osoba, koje nisu iskompleksirane. Ja sam jedan od takvih. Ok, moj oblik invalidnosti spada u najblaže oblike, za razliku od npr. devojke u kolicima, koju sam već spomenuo. Naime, ja nemam konkretan nedostatak(imam sve delove tela), pokretan sam solidno, ali zbog greške lekara(još kad sam bio klinac), malo teže hodam i moram da koristim štaku. Ali, zaista odavno više nemam komleks zbog toga, prihvatam to kako jeste. Nailazio sam na predrasude, ali to me nije sprečavalo da vodim normalan život. Npr. najsvežiji primer predrasude je bio sa roditeljima moje devojke(sad bivše). Nama je bilo ok. ona je sve normalno kapirala, ali su njeni bili protiv. Vršili su pritisak i ona je rekla da je najbolje da raskinemo. Bilo joj je teško, sedam meseci smo bili u vezi, bilo je i meni teško... ali, život ide dalje. Suština priče je nikad ne treba očajavati! Ja to sebi nikad ne dozvoljavam, očajavanje je nešto za šta nemam vremena, pored toliko lepih stvari u životu.  Ko zna možda se nekd i upoznamo... nikad se ne zna, kad ti na ulici mogu pridržati kišobran, šarmerski se osmehnuti i pozvati na kafu, zar ne?          

pa ja to i kazem

pazi se ti,ja imam visoke kriterijume

@ tomahavkic  

stvarno??? mmm... volim izazove!  Mada i sam kuvam dobru kafu... mislim... ako više voliš kućnu varijantu, uz mirišljave svećice, muziku, romantiku???      

PS: Ali, nećemo o tome ovde, da ne bi otišli off-topic...      

Ma ja sam takva prema svima,to je vec druga prica,previse sam ljubazna,moj muz kad gleda kako pricam sa drugim ljudima stalno kaze da skakucem ko dete i ja cak imam deciji glas pa neki ljudi kad zovu telefonom misle da su pogresili broj,ma previse sam ljubazna da me to nervira,ali sta da radim takva sam.  

sad but true   :x  

"We are all different, it is just that some are more different than others"

Imam mozda uvrnut stav po tom pitanju, al sta cu.. moj je, ja tu sada slabo sta mogu da promenim.

Mislim da imam prilicno zdrav odnos sa osobama sa hendikepom, mozda ne savrsen, ali ja ni sa osobama bez hendikepa nemam bas normalne odnose zbog svoje prirode, tako da...

Zao mi je takvih osoba iz prostog razloga sto mislim da bi ideal bio da u zivotnoj trci svi startujemo u istim majcama, sorcevima, cipelama, sa istim mogucnostima priprema pa da u njoj pobedi zaista onaj ko je najbolji... Stvari koje mi smatramo krajnje normalnim i laganim mnoge od tih osoba ili nisu u potpunosti u stanju da izvedu ili ih izvode nakon mnogo vezbe i sa velikim naporom... Jednostavno, zao mi je sto ne mozemo ziveti u uopiji... ali jebiga takav je zivot... niko nije rekao da je pravedan.. samo da je zajeban.

Iz ove prespektive ne bih mogao sebe da zamislim sa osobom sa hendikepom iz prostog razloga sto to predstavlja samo po sebi barem za mene odredjeni napor, opterecenje, obavezu, a nikad se ne prihvatam obaveza za koje nisam siguran da li sam u stanju da ih ispunim.

SF,ne kaki.  

Just being realistic.
Svako od nas ima neki problem.. da li je to ruka, noga, glava, fitilj..
Neke stvari su nepromenjive, ocigledne.. neke nisu..

Jedan od mojih najboljih prijatelja je kao mali oboleo od cerbralne paralize i otezano hoda.. Ali to je i najbolja i najtoplija osoba koju znam...  Osoba za koju mogu da kazem da sam ponosna sto mi je prijatelj... Njegova psihicka snaga nadomestila je sve njegove fizicke nedostatke....
Nase upoznavanje nije bilo tako idealno, naravno, prvo je bio sok i nelagoda, ali vremenom sam to savladala jer sam spoznala njegove prave vrednosti... Ali, da... u pocetku sam bila nervozna zbog njegovog hendikepa i on je to znao... i nikad nista nije rekao.... sacekao je da shvatim neke stvari i hvala mu na tome...  I zbog toga ga ne gledam sa sazaljenjem vec sa divljenjem...

Istina je da smo svi mi zivotinje, malo naprednije i malo sofisticiranije, ali ipak zivotinje... A zivotinje reaguje prema nesavrsenim clanovima svog copora tako sto ih odbacuju... Mi vise ne odbacujemo nesavrsene, guramo ih pod tepih... i to je uzasno... i to treba promeniti, sto pre... Jos jedna osobina koja nam je ostala je i taj prvi sok pri susretu, ali treba imati dobre volje, pa pogledati preko te prve prepreka... a iza se cesto krije vise nego sto na prvi pogled moze i da se pomisli... Dobra volja, to je jedino sto se racuna...

@ SF

Matori, nema potrebe da se pravdaš zbog svog stava. Svaki stav i mišljenje su za poštovanje, ako su dobronamerni i iskreni. Ti si se i ogradio, tj. iznosiš samo svoj stav, ne namećeš ga i to je ok. Tu nema ništa loše ni uvrnuto. Loše je kad se stavovi nameću, npr:"Ne treba biti sa osobom koja je invalid ili hendikepirana" ili obrnuto. Svako treba sam da izabere slobodnom voljom šta mu odgovara... bez uticaja sa strane, od bilo koga.
PS: Samo još dodam ovo: medicinski gledano, postoji razlika(u teoriji i u praksi) izmedju osoba sa hendikepom i osoba invalida. Osoba sa hendikepom uglavnom ima neki telesni nedostatak, ili nije u mogućnosti da se brine sama o sebi bez pomoći tzv.trećeg lica. Osoba invalid uglavnom nema telesni nedostatak, u mogućnosti je da se većim delom brine o sebi(ili čak potpuno), ali su odredjene telesne funkcije otežane. Po tom osnovu u fizijatriji i postoji kategorizacija na lake i teške invalide.

       

@ Anea

  Sasvim razumem o čemu pičaš. Sećam se kako je moja bivša devojka reagovala kad smo se upoznali. ALI strpljenje, trud i dobra volja zaista može učiniti čudo! Trebalo je dosta vremena, ali na kraju smo prevazišli i prijateljstvo i bili u vezi lepih šest meseci. Sa devojkom posle nje sam bio godinu dana... To što veze nisu opstale, to je druga priča. Poenta je da sam se uvek trudio da moju invalidnost nadomestim drugim kvalitetima, radom na sebi. Ne obazirem se previše na "savete": "Moraš da shvatiš da će teško koja devojka moći da prihvati to što si invalid" i sl... Uspeo sam dva puta da dokažem suprotno!