Da li vam se nekad dogodilo da upoznate osobu sa odredjenim telesnim(fizičkim) hendikepom? Šta ste u takvim situacijama osetili, sažaljenje ili vas je ta osoba možda prijatno iznenadila svojom komunikativnošću,zanimljivošću ili čak šarmom??? U stvari, da li smatrate da su predrasude prema hendikepiranim osobama(čak i najlakšim invalidima) rasprostranjene kod nas, da li ih i vi imate, ili smatrate kao ja da su takve predrasude i strahovi potpuno neopravdani i da hendikepirane osobe treba gledati kao i sve druge ljude, ohrabrivati ih da se rehabilituju u svakom segmentu normalnog života?    

Upoznala sam jednog coveka ( pre toga sam bila uverena da nemam predrasuda prema hendikepiranim ljudima) nije imao ruku ..bilo je leto..i nosio je majcu kratkih rukava i to se bas videlo...i izazvalo je u meni..neka cudna osecanja..pomesano sa zaljenjem..gadjenjem..jedva sam gledala u njega a da mu nebuljim u ruku ( ili ono sto je od nje ostalo)..neka sveopsta nelagodnost...ali sticajem okolnosti ja i keva smo sa njim provele vise od  pola dana  i shvatila sam da je covek sasvim normalan..da radi sve kao i drugi ljudi bez obzira na hendikep..da ume i da se nasali i nasmeje...a ljudi koji su u njegovom okruzenju neobracaju paznju na to...posle par sati vise ni ja nisam obracala paznju..videla sam ga kao normalnu osobu..sto ustvari i jeste.
Mislim da su predrasude ako ih neko i ima neopravdane..ja sam mislila da ih nemam..ali mozda ih svako od nas u potaji ima...dok se neuveri iz sopstvenog iskustva u suprotno..nema nikakve veze da li nemate ruku ili nogu..ili sta vec..postoje ljudi sa svim sastavnim delovima tela pa im fali ono najvaznije mozak  :x
Definitivno ih treba gledati kao sve druge  ( bez obzira koji nedostatak imaju ) jer oni to i jesu ljudska bica...kao takve treba i da ih prihvatimo...

Do sada nisam bas primetio predrasudu, ali ako se otkrije tako patrljak ruke ili noge osetim pomalo gadjenje. Ne zato sto neko nema ruku ili nogu, nego zato sto to istice.

Postoje mnogi drugi emotivni i psiholoski hendikepi i obicno takve ljudi sakrivaju. Trebalo bi da sakriju i ove neke fizicke hendikepe ako nemaju neki deo tela.

A inace nemam strah od tih ljudi, naprotiv volim njihovo drustvo. Imam druga u Novom Sadu koji je u kolicima i odusevljava me svojim duhom i poletom u zivotu...

@ manchy  

Svidja mi se tvoj stav na ovu temu. Da, najgori hendikep je prazna duša i dvoličnost, u pravu si. Drugarica mog pobratima je delimično nepokretna(noge su u pitanju, u kolicima je).
Devojka je magistrirala na ekonomiji, neverovatno je pametna, lepa, zanimljiva. Imao sam prilike da više puta budem u njenom društvu. Pre 6 meseci se udala. Kad mi je javila, bio sam jako srećan zbog nje. Ali, neki ljudi iz zajedničkog društva su me prenerazili svojim komentarima na njen račun... kao npr:"Zar je moguće da neko može da oženi devojku invalida", ili: "Šta će mu ona, to je nesreća", ili:"On je sa njom sigurno iz nekog interesa". Ma, svakakve nebuloze su pričali... Inače, taj njen muž nije hendikepiran, ali koliko sam ja zapazio, oni se jako dobro slažu. Ok, svako ima pravo na svoje mišljenje, ali nervira me kako su ti ljudi ograničeni!
     

Sve predrasude, bez obzira o cemu se tacno radi su rezultat ljudske ogranicenosti i gluposti.
Tacno, prvi kontakt sa hendikepiranom osobom zna da bude prilicno cudno iskustvo... U mom slucaju, to nije bilo gadjenje.. Vise neka nelagodnost, koja je verovatno bila rezultat nekog sazaljenja... Mislim, tesko je to opisati, kao osecaj krivice sto se nalazis pored nekoga ko jednostavno nije imao srece...  
Medjutim, mislim da puno zavisi i od same hendikepirane osobe... Ako ona na sve gleda sa neke pozitivne tacke gledista, nelagodnost nestaje. Ali ako ta osoba "podigne zid" oko sebe, mnogo je teze komunicirati...  

Potpuno se slazem!  Iako mislim da su hendikepirane osobe(a pogotovo kod nas)cesto na neki nacin i psihicki hendikepirane,a da nikako ne mogu da gledaju na ono sto se desilo sa pozitivne strane(takve prosto nema)mislim da kod onih  koji su uspeli da prihvate da imaju takav nedostatak i da se bore s njim snaga karaktera izbija u prvi plan i da pored takvih ljudi mozes samo da naucis razmere svojih sopstvenih problema i koje su to prave vrednosti.Volela bih da imam srece da upoznam neku takvu osobu

Potpuno se slazem!  Iako mislim da su hendikepirane osobe(a pogotovo kod nas)cesto na neki nacin i psihicki hendikepirane,a da nikako ne mogu da gledaju na ono sto se desilo sa pozitivne strane(takve prosto nema)mislim da kod onih  koji su uspeli da prihvate da imaju takav nedostatak i da se bore s njim snaga karaktera izbija u prvi plan i da pored takvih ljudi mozes samo da naucis razmere svojih sopstvenih problema i koje su to prave vrednosti.Volela bih da imam srece da upoznam neku takvu osobu

Ja vise razmisljam o uslovima koje hendikepirane osobe moraju da zive u nasoj zemlji,sad bas ne mogu da se setim da ima parking mesto svuda obezbedjeno za njih ili ulasci u autobuse sa pokretnom trakom ili ustanove gde oni zaradjuju za svoj hleb,a to im svakako treba.
Zao mi je sto su hendikepirani jer to nije njihov izbor a cesto moraju da pate i psihicki zbog toga kako ih ljudi gledaju,nemam gadjenje,ali ako upoznam takvu osobu previse sam pazljiva,zelim da ne oseti da njega/nju gledam sa gadjanjem,oni imaju dusu,ljudi su kao i svi drugi.

mozda bi im vise prijalo da se ponasas normalno,kao da je u pitanju bilo ko drugi.

Mislim da najvishe grijeshimo shto upravo mnogo obracamo paznju na to "da ih ne uvrijedimo"tj. povrijedimo.
Znam da je to veoma teshko izbalansirati, ali na tome treba da se puno radi.

Mislim da je najtezi onaj prvi kontakt sa hendikepiranom osobom, kasnije sve uglavnom ide svojim tokom .