Nedavno sam u Trebinju sjedio s Nebojšom Vukanovićem. Podružili smo se ljudski uz žilavku – suočavali rezigniranost, ali i nade. Vukan ima rijedak smisao za humor pa smo se, naravno, i mnogo smijali. Sjetio sam se tada kako ispred kuće, na verandi, ima lijep žbun lavande; kada sam ima tome godina prvi put dolazio kod njega, upoznao sam i njegovu majku. Poslije smo šetali punim trebinjskim noćnim ulicama i bilo mi je drago gledati kako mu ljudi prilaze, pozdravljaju ga, grle se s njim. Vjerujte, takve stvari mnogo znače.
Sinoć je Vukanu po drugi put zapaljen automobil ispred porodične kuće. Nedavno je opozicioni političar napadnut biber sprejom. Prije toga su mnogi novinari u Republici Srpskoj bili meta verbalnih i fizičkih napada. I meni i kolegi Morači su prije dvije i po godine izgrebana auta – slučaj, kao i mnogi drugi, završio je bez ikakvog epiloga. A Milorad Dodik je, ispred same Narodne skupštine, javno pozvao narod da se obračuna s nama koji mu se ne pokoravamo i ne pišemo po njegovoj volji.
On uporno i sistematski etiketira sve koji misle drugačije.
Gradi atmosferu u kojoj je svako ko ne pristaje na njegovo ludilo proglašen neprijateljem. To je uvod u tiraniju ozbiljnijeg oblika.
I narod gleda. I ćuti.
Pravdaju se strahom. Da razjasnim – to nije strah. To je kukavičluk.
Timoti Snajder je u svom predavanju o tiraniji upozorio da je prvi korak ka gubitku slobode upravo navikavanje na male ustupke, sitne nepravde i šutnju pred nasiljem. Kada se društvo pomiri s tim da se paljenje auta, napadi i prijetnje „podrazumijevaju“, onda više nema granice. Tiranija nikada ne pada s neba – ona raste u tišini onih koji okreću glavu.
Kaže mi poznanica: „Tebe neki ljudi ne vole, kažu da stalno nešto sereš, ništa ti ne valja.“ To, naravno, nije istina. Broj dobrih stvari koje cijenim i promovišem daleko nadmašuje moje komentare o ološu kojim sam prisiljen da se bavim. Ali to nije ni važno – takvi me ljudi, tragači za što bolji izgovorima sopstvenog kukavičluka, ne zanimaju. Zanimaju me ovo: ako ja „serem stalno“, da li oni ikada seru, da li progovore? Jesu li ikada išta javno rekli o ovoj pošasti, otimačini i nasilju koje već sad kulminira? Ili su se, od tolikog suzdržavanja, i sami pretvorili u – šutljiva govna?
Jer kada se pred očiglednim nasiljem šuti, kada se zločin relativizuje, a progon opravdava, daje se pristanak za još gore sutra. Tada postajemo statističari tuđih nesreća, uvjereni da nas to neće stići.
Доћи ће вријеме да се лопову конфискује сва имовина стечена пљачком. Све виле у Србији, Црној Гори, Словенији, Белгији, на Килиманџару и да лопов оде у затвор.
Док се то не деси покушаће да одвуче Републику Српску са собом у пропаст, јер ако он није председник не смије бити ни РС, ни нас, ничега. Само ако је он газда и ако је све ово овде његово може да постоји РС.
Tema: 
