Nedavno sam u Trebinju sjedio s Nebojšom Vukanovićem. Podružili smo se ljudski uz žilavku – suočavali rezigniranost, ali i nade. Vukan ima rijedak smisao za humor pa smo se, naravno, i mnogo smijali. Sjetio sam se tada kako ispred kuće, na verandi, ima lijep žbun lavande; kada sam ima tome godina prvi put dolazio kod njega, upoznao sam i njegovu majku. Poslije smo šetali punim trebinjskim noćnim ulicama i bilo mi je drago gledati kako mu ljudi prilaze, pozdravljaju ga, grle se s njim. Vjerujte, takve stvari mnogo znače.
Sinoć je Vukanu po drugi put zapaljen automobil ispred porodične kuće. Nedavno je opozicioni političar napadnut biber sprejom. Prije toga su mnogi novinari u Republici Srpskoj bili meta verbalnih i fizičkih napada. I meni i kolegi Morači su prije dvije i po godine izgrebana auta – slučaj, kao i mnogi drugi, završio je bez ikakvog epiloga. A Milorad Dodik je, ispred same Narodne skupštine, javno pozvao narod da se obračuna s nama koji mu se ne pokoravamo i ne pišemo po njegovoj volji.
On uporno i sistematski etiketira sve koji misle drugačije.
Gradi atmosferu u kojoj je svako ko ne pristaje na njegovo ludilo proglašen neprijateljem. To je uvod u tiraniju ozbiljnijeg oblika.
I narod gleda. I ćuti.
Pravdaju se strahom. Da razjasnim – to nije strah. To je kukavičluk.
Timoti Snajder je u svom predavanju o tiraniji upozorio da je prvi korak ka gubitku slobode upravo navikavanje na male ustupke, sitne nepravde i šutnju pred nasiljem. Kada se društvo pomiri s tim da se paljenje auta, napadi i prijetnje „podrazumijevaju“, onda više nema granice. Tiranija nikada ne pada s neba – ona raste u tišini onih koji okreću glavu.
Kaže mi poznanica: „Tebe neki ljudi ne vole, kažu da stalno nešto sereš, ništa ti ne valja.“ To, naravno, nije istina. Broj dobrih stvari koje cijenim i promovišem daleko nadmašuje moje komentare o ološu kojim sam prisiljen da se bavim. Ali to nije ni važno – takvi me ljudi, tragači za što bolji izgovorima sopstvenog kukavičluka, ne zanimaju. Zanimaju me ovo: ako ja „serem stalno“, da li oni ikada seru, da li progovore? Jesu li ikada išta javno rekli o ovoj pošasti, otimačini i nasilju koje već sad kulminira? Ili su se, od tolikog suzdržavanja, i sami pretvorili u – šutljiva govna?
Jer kada se pred očiglednim nasiljem šuti, kada se zločin relativizuje, a progon opravdava, daje se pristanak za još gore sutra. Tada postajemo statističari tuđih nesreća, uvjereni da nas to neće stići.
Доћи ће вријеме да се лопову конфискује сва имовина стечена пљачком. Све виле у Србији, Црној Гори, Словенији, Белгији, на Килиманџару и да лопов оде у затвор.
Док се то не деси покушаће да одвуче Републику Српску са собом у пропаст, јер ако он није председник не смије бити ни РС, ни нас, ничега. Само ако је он газда и ако је све ово овде његово може да постоји РС.
Vlast u Srpskoj funkcioniše kao mafijaška organizacija u kojoj umjesto transparentnosti važi zakon Omerte
Povodom pisanja o navodnoj neizvjesnosti "je li HDZ-ovac predsjednik Republike Srpske?", odnosno da je Milorad Dodik navodno prenio Davoru Pranjiću potpredsjedniku Republike neke nadležnosti predsjednika te da je HDZ-ovac Pranjić navodno potpisao odluku o imenovanju Save Minića za mandatara za sastav nove Vlade Republike Srpske, treba reći da takvo pisanje demantuje snimak Posebne sjednice Narodne skupštine Republike Srpske od 2.9.2025. godine na kojoj je donijeta neustavna odluka o izboru tzv. vlade Republike Srpske.
Piše: Dr Milan Blagojević
Tada je predsjednik Narodne skupštine Nenad Stevandić otvarajući sjednicu rekao: "...predsjednik Republike Milorad Dodik dao je mandat za sastav Vlade gospodinu Savu Miniću dopisom od 29. avgusta...".
To su riječi na audio-vizuelnom snimku javno dostupnom putem interneta i one su dokaz da je Milorad Dodik 29.8. ove godine dao nešto na šta nema pravo, tj. mandat Savi Miniću da bude kandidat za premijera.
Dodik nema pravo na to jer je mnogo prije 29.8. ove godine prestao biti predsjednik Republike, pošto mu je taj mandat po sili zakona (Izbornog zakona BiH i Krivičnog zakona BiH) prestao 12.6.2025. kada je postala pravosnažna osuđujuća krivična presuda žalbenog vijeća Suda BiH kojom mu je izrečena godina zatvora i zabrana obavljanja funkcije predsjednika Republike u trajanju od šest godina.
Dakle, po sili zakona Dodik od 12.6.2025. više nije predsjednik Republike, jer Izborni zakon BiH propisuje da mandat izabranog zvaničnika prestaje danom pravosnažnosti krivične presude kojom je izrečena zabrana obavljanja funkcije, a ne danom kada CIK BiH donese odluku kojom samo utvrđuje da je zvaničniku prestao mandat danom pravosnažnosti presude, niti danom kad je ta odluka CIK-a dostavljena Dodiku.
Sve rečeno govori i o još nečemu što je pravno važno. Naime, ako je Dodik poslije 12.6.2025. godine, a ne prije tog datuma, izvršio radnju prenošenja ovlaštenja predsjednika Republike na potpredsjednika Davora Pranjića, takva radnja bi bila dvostruko protivpravna.
Kao prvo, ona je u tom slučaju protivpravna zato što je suprotna pravosnažnoj osuđujućoj presudi protiv njega od 12.6.2025. godine, a time je ta Dodikova radnja suprotna članu 1. Ustava BiH i principu vladavine prava propisanom tim članom, koji princip se krši ako ne vladaju pravosnažne presude i zabrane izrečene njima.
Pored toga, takva Dodikova radnja, sve i da on nije osuđen, da bi bila pravno valjana morala bi prethodno biti objavljena u Službenom glasniku Republike Srpske.
Jer, Ustav Republike Srpske u članu 109. propisuje da se svi opšti akti državnih organa, a takav akt je i akt kojim predsjednik Republike prenosi svoja ovlaštenja na nekog od potpredsjednika Republike, moraju prije stupanja na snagu biti objavljeni u Službenom glasniku Republike Srpske. Međutim, i ako je Dodik donio takav akt on nije objavljen u navedenom službenom glasilu pa je kao takav suprotan Ustavu Republike Srpske, jer da jeste objavljen javnost bi to onda vidjela i znala uvidom u odgovarajući broj Službenog glasnika Republike Srpske.
Sve to govori da bi zbog ove povrede Ustava Republike Srpske i Ustavni sud Republike Srpske bio dužan da u tom slučaju proglasi neustavnom odluku Narodne skupštine od 2.9.2025. o izboru tzv. vlade Republike Srpske, a ne da to učini samo Ustavni sud BiH zbog povrede člana 1. Ustava BiH.
Prema tome, ustav i zakon su jasni u ovom slučaju, pa zbog toga ne treba unositi zabunu u javnosti tvrdnjama poput onih s početka ovog teksta. Jedino što te tvrdnje pokazuju je porazna činjenica da je vlast u Republici Srpskoj organizovana i funkcioniše ne onako kako to čini državna organizacija, javno, transparentno, već kao mafijaška organizacija u kojoj umjesto transparentnosti važi samo zakon Omerte.
Tema: 
