Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Prijavi me trajno:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:

ConQUIZtador
banner
Trenutno vreme je: 01. Dec 2020, 02:49:00
nazadnapred
Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Idi dole
Stranice:
1 2 3 5
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Tema: Crveni uragan nad Beogradom 1944 - 1945.  (Pročitano 29929 puta)
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
mob
Apple iPhone 6s
Zabave Gestapoa u malom stanu
Kako su bez građanskih prava ostale gospođe Ljiljana i Desanka

U Bulevaru Crvene armije 17 stanuje porodica ubijenog Raše Arsenijevića, bivšeg četnika VOJVODE OD RTNJA i agenta zloglasnog Gestapo-a.Pretpotavljamo da su zločini ubijenog Raše Arsenijevića poznati Državnoj komisiji zbog kojih je i platio glavom, te se na njemu nećemo zaržavati", pišu komšije njegove porodice u Bulevaru" već smatramo za dužnost da prikažemo njegovu porodicu: ženu Desanku i kćer Ljiljanu."

Za vreme okupacije stan "domaćice" Desanke bio je zborište za doček i zabavu gestapovaca. Prostorije u kojima su stanovali bile su i suviše male za ove svrhe te je silom Gestapo-a naređeno da se iz stana iseli pokojni Svetislav Jovanović i da se njegov stan ustupi porodici Arsenijević. No, ubijeni Raša nije dočekao da se useli u ovaj stan, pošto je u međuvremenu likvidiran, ali Desanka je pomoću Gestapo-a ipak uspela da pređe u stan poč. Jovanovića, što znači da je odnos sa Gestapo-om održavan posle ubistva njenog muža.

Desanka Arsenijević, posle ubistva svoga muža, uživala je milost Gestapovaca, primala ih u svoju kuću, a uživala i novčanu potporu, jer se dobro zna da je Gestapo pomagao samo one koji su mu bili odani i koji su ga pomagali u zločinačkom radu.

Koliko je Arsenijevićka bila pristalica i obožavalac najvećeg zlotvora čovečanstva, Hitlera, dokaz je što je i posle oslobođenja zadržavala u spavaćoj sobi njegovu sliku.

U vrtlogu

Kći "uzorne" porodice Arsenijević, Ljiljana, nije mogla da dozvoli da ostane u pozadini već je postala ljubavnica gestapovaca. Celom našem narodu bilo je jasno da su Nemci, a naročito gestapovci, mogli da se zabavljaju samo sa ženama koje su im odane. A kolika je čast bila ove jadne Srpkinje neka posluže suze koje je Ljiljana prolila prilikom rastanka i odlaska svojih ljubavnika..."

Četrnaest pomenutih građana iz Bulevara Crvene armije dalje pišu i ovo u svojoj prijavi:
"Za sve ovakve "zasluge" narodu i Desanka i LJiljana brisane su iz biračkih spiskova.

Ali, u poslednje vreme, primenjuju se izvesne stvari, u vezi sa ovom porodicom, koje nam nikako nisu jasne:
1) Arsenijevićka pa i njene dve kćeri od oslobođenja pa do danas ne rade ništa a lepo i raskošno žive. Ovo nam daje povoda da verujemo da Arsenijevićka živi od veće sume novca koju joj je muž ostavio a koju je napljačkao od naroda. Stan Arsenijevićke luksuzno je opremljen nameštajem koji je otet od Jevreja. O tome nema spora. To svi znaju.

2) Kod Arsenijevićke vrlo često navraćaju uniformisana lica pa i oficiri NOJ, a pre neki dan su joj vojnim kamionom dostavili i drva. Kako mi nismo u mogućnosti da saznamo imena ovih lica molimo OZNU da o ovome sasluša samu Arsenijevićku.

3) Arsenijevićka se sada hvali po komšiluku da jo niko ništa ne može, pošto na položajima u novoj vlasti ima prijatelje svoga muža.

4) Arsenijevićka se dalje hvali po komšiluku da joj niko ništa ne može i zbog toga što je zaslužna za NOB, jer je dala svoga pastorka u partizane.

Poznato je, međutim, da je njen pastorak, grozeći se i stideći rada svoga oca i maćehe, pobegao od kuće i pristupio partizanima rešen da sam kazni svoga oca i maćehu. Ali ovu svoju želju i nameru nije mogao da sprovede u delo, jer je poginuo od neprijatelja...

... Stanovnici zgrade 17 ne mogu ravnodušno da posmatraju ovakvo držanje i činjenice usluga ovoj porodici i smatraju za dužnost da sve ovo dostave nadležnim vlastima, a mi smo ubeđeni da je Arsenijevićka, posle ubistva muža pa sve do oslobođenja sarađivala sa Gestapo-om, na osnovu čega treba da bude oglašena za ratnog krivca..."

Došli iz Zaječara

Po ovoj prijavi je odmah postupila OZNA. U zapisniku stoji da je saslušana 12. februara 1946. godine, a generalije su ove: "Pozvana Desanka Arsenijević, domaćica iz Beograda, rođena 1904. godine u Jagodini, od oca Zdravka Petkovića i majke Živane rođene Nikolić, nastanjena u Beogradu, Bulevar Crvene armije broj 17."

Ona je na saslušanju dala ovaj iskaz:
"Dok je bio živ moj pokojni muž Radomir Arsenijević, zubni lekar, naša porodica se preselila iz Zaječara u Beograd i nastanila se u istoj zgradi gde i danas stanujem sa dve ćerke u dve sobe i jednoj kuhinji na prvom spratu. To je bilo u aprilu 1943. godine. U istoj kući, u stanu gde i sada stanujem, tada je stanovao Svetislav Jovanović, penzioner.
Piše: Mr Ljubomir Tešić
IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
mob
Apple iPhone 6s
Ispovest Desanke Arsenijević
Posle smrti moga muža nisam dobijala nikakvu pomoć

Kako je Jovanovićev stan bio veći, a on je živeo sam u stanu, moj pokojni muž je tražio od Jovanovića da izvršimo zamenu sa stanovima našto je Jovanović i pristao. Međutim, uskoro je moj muž ubijen od "dražinovaca" kod Jagodine. Napominjem da je moj muž na početku 1941. godine kao četnik Koste Pećanca bio uhapšen od Nedićeve policije i zadržan u logoru Banjica do decembra 1941. godine, a onda pušten na slobodu.

U oktobru 1943. godine, posle smrti moga muža, ja sam sa Jovanovićem izvršila ugovorenu zamenu stanova. U tom stanu sam ostala sve do novembra 1944.godine kada mi je drugi stan, u istoj zgradi, samo na II spratu, dodelio stanbeni odsek II rejona. U tom stanu sam ostala sve do ove godine kada sam, preko stanbenog odseka, zvanično, menjala stan sa Bosiljkom Jovanović, penzionerkom. U ovom stanu sa porodicom i danas živim..."

Na pitanje islednog organa o vezama i saradnji sa Nemcima, Desanka Arsenijević je u iskazu rekla:
"Dok je moj muž još bio živ, Nemci su dolazili u naš stan kod njega, a posle njegove smrti ni jedan Nemac nije prekoračio naš kućni prag. Posle smrti moga muža nisam dobijala nikakvu pomoć niti od Nemaca niti od koje druge vlasti. Moj muž je bio zubni lekar i ja sam njegovu ordinaciju prenela u Beograd, te sam, prodajući pojedine stvari iz ordinacije sa porodicom od toga do oslobođenja živela, kada mi je preostali deo ordinacije oduzela nova vlast za potrebe Narodno-oslobodilačke vojske.

Hitlerovu sliku nisam nikada u stanu držala. To je čista laž.
Moja ćerka nije imala nikakvu vezu sa Nemcima, tim pre što je odavno bolesna, ima tuberkulozni proces na levom plućnom krilu.

Sav nameštaj koji sada imam u svome stanu donela sam iz Zaječara. Sve to skućeno još pre izbijanja rata. U to se lako uveriti pregledom stana i stvari u njemu.

Jedini prihod od koga danas sa porodicom živim jeste nagrada koju dobijam za rad kod advokata Đorđa Đurića, u Resavskoj ulici.
U decembru mesecu 1945. godine, moj sestrić Dragoslav Milovanović, po zanimanju automehaničar, koji se sada nalazi kod vojske u Autokomandi, a koji je sada demobilisan, ustupio mi je svoj metar drva, koji je dobio na ime sledovanja od Crvenog krsta i sa državnim kamionom, kojim je on rukovao, i ista drva prevezao mi do kuće u Bulevaru Crvene armije. Prilikom istovara pred kućom u tome su mu pomagala još dva vojnika u partizanskoj uniformi. Dragoslav se trenutno nalazi u Paraćinu.

Kod mene sada ponekada dolazi Milorad Zajić, personalni referent u garaži Predsedništva vlade u Ulici Kraljice Marije, a preko njega sam upoznala i majora JA Stevana Mileusnića, komadanta tenkovske brigade na Dedinju. Drugi niko ne dolazi kod mene.
Nikada nisam nikome govorila da mi danas niko ništa ne može, pošto imam na položaju drugove moga pokojnog muža.
Zapisnik mi je pročitan i priznajem ga kao svoj iskaz. Desanka Arsenijević (svojeručni potpis) ."

Ostalo je nepoznato kako se ovo sporenje - prijave grupe građana i iskaza Desanke Arsenijević - završilo, jer u dosijeu broj 1655/45. o tome nema bilo kakvih pisanih dokumenata.
Rista N. Pejaković, koji pored svoga imena piše i:"Činovnik D H banke", 28. juna 1945. godine, "izveštava nadležne u OZNI i Državnoj komisiji šalje prijavu o sledećem slučaju koje bi trebalo uzeti u ozbiljno razmatranje". Njegova prijava glasi:

"Pre neki dan sreo sam u Ulici grobljanskoj itedanskog pukovnika Vlastu Ivanovića u uniformi pukovnika Jugoslovenske armije. Bio sam začuđen i iznenađen. Zato smatram za svoju patriotsku dužnost da vas obavestim o sledećem. Meni je sve ovo poznato, jer sam rat proveo u Osnabriku, u logoru Oflag VI S.

Itedantski pukovnik bivše Jugoslovenske vojske Vlasta Ivanović u pomenutom logoru osnovao je fašističku organizaciju koja se zvala Zajednica; on je dostavljao spiskove Nemcima svih oficira koji su simpatisali NOP i bili u duši komunisti.

Ivanović je pripadao užoj grupi inicijatora koja je stvorila u logoru poseban logor "D". Kao starešina barake 10 premeštao je naše drugove iz barake u baraku "D" i spiskove predavao Nemcima. Prilikom biranja poverenika, logorskog starešine, vršio je pritisak na ljude da ne glasaju za pukovnika Kolba nego za generala Tešanovića. Svi koji su zakašnjavali na "apelplac" kažnjavani su samo nikada nije kažnjavan Ivanović, jer je bio "njihov čovek".

Prilikom dolaska u Beograd kao bolesnik 1. avgusta 1944. godine, Ivanović je potpisao sa generalom Ljubom Maksimovićem i ostalim dostavu protiv 23 oficira, naša bolesna druga, i predao ih Dragom Jovanoviću, a ovaj Nemcima, tražeći da ovi naši drugovi budu po dolasku u Beograd u leto 1944. godine odmah pritovreni i suđeni.

Među ovom 23-trojicom nalazili su se: general Ranković, general Naumović, kapetan Stojan Drašković, poručnik Kostić, poručnik Dimitrijević i poručnik Blažo Bajagić.

Ovi ljudi su zaista bili pritvoreni kada su se kao bolesni vratili u leto 1944. godine u Beograd i zadržani pod isleđenjem i stalnom prismotrom u bolnici gde su se lečili 56 dana.
Danas je isti ovaj Vlasta Ivanović pukovnik Jugoslovenske armije i nastavnik Intendanske akademije u Beogradu.

A za istinitost gornjih navoda mogu da posvedoče: major Dimitrije Leko, profesor Univerziteta, major Dušan Zarić (stanuje u Zahumskoj broj 28), kapetan Al. Mihajilović (stanuje u Žorža Klemansoa 27/II, Blažo Bajagić, šef personalnog odseka pri Ministarstvu finansija.
Piše: Mr Ljubomir Tešić
IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
mob
Apple iPhone 6s
Bilo je to vreme masovnog
cinkarenja komšija
Nikada se neće saznati koliko je međusobnih optužbi građana Beograda stiglo u OZNU, Državnu komisiju...

Druga prijava d.ostavljena OZNI, koju piše isti Rista N. Pejaković, odnosi se na poručnika Jovanovića, arhitektu i asistenta na Univerzitetu u Beogradu:

"Jovanović je bio svim nama u Osnabriku dobro poznat u sobi barake broj 8. Pišem "poznatoj sobi i Jovanoviću", jer je u njoj svo vreme rata na zidu visila velika slika Adolfa Hitlera. Tu se Jovanović postavio i sliku niko nije smeo da dirne. On je bio verni nemački sluga i simpatizer nemačke sile, a posebno je pomagao logorskom starešini generalu Despotu Damjanoviću. Na svakom koraku i svuda je izražavao veru u nemačku pobedu u ratu. Jovanović je pripadao grupi Abver. O ovome danas može da posvedoči pukovnik Nikola De Marki, koji stanuje u Ulici Miloša Velikoga, u broju 27, na prvom spratu.

Evo jednog detalja iz logora o Jovanoviću:

Kada su drugovi iz glavnog dela logora davali predstavu "Kosta Šljuka" za logor "D" i kada su svi stanovnici logora morali da budu u svojim barakama, Jovanović je na predstavu došao da bi špijunirao drugove iz logora "D" i o tome obaveštavamo Nemce.

Zadržan na ulazu u salu od Mike Ristića, starešine umetničke grupe pukovnika De Markia, s napomenom da je to predstava samo za drugove iz logora "D" i da je pristup za druge zabranjen, Jovanović je Ristiću odgovorio da za njega ta zabrana ne važi. Njima je prišao i nemački oficir koji je došao da prisustvuje predstavi i objasnio Miki Ristiću da je Jovanović čovek ABVERA i njemu se svuda moraju otvoriti vrata.

Potporučnik Jovanović se iz zarobljeništva vratio sa grupom "ljotićevca". Danas je Jovanović u redovima NOV. Često ga viđam kako se u uniformi šepuri po beogradskim ulicama..."

U svojoj dojavi na "nadležno mesto" Risto Pejaković postavlja pitanje: "Smatram da ovi ljudi kakvi su Jovanović i Ivanović miniraju NOJ u čije se redove, prerušeni, uvlače dojučerašnji neprijatelji i narodni izdajnici. Moli se OZNA da ove kameleone uzme na preslišavanje".

Međutim, u Dosijeu 1658/45. nema tragova da li je, i kako "nadležna vlast" postupila po prijavi i predlogu Riste Pejakovića da se ova lica "uzmu na preslišanje i dalje gonjenje".

Nikada se neće saznati koliko je međusobnih optužbi građana Beograda stiglo u OZNU, Državnu komisiju i Zemaljsku komisiju u toku prvih godina posle oslobođenja. Usmenih, koje su zapisnički zabeležene, ali i onih koje su građani svojim rukodrukom napisali. O tome, čini se, nije vođena evidencija, ali po njihovoj arhivskoj količini - stiglo je na desetine hiljada "cinkarenja".

Dolazi domaćica

Iz ove obimne građe, navodimo samo još nekoliko "bisera":
"Nepozvana, pristupa u kancelariju ove Komisije Nasta Jogarčević, rodom iz Malog Mokrog Luga, po zanimanju domaćica, rođena 1896. godine, udata, sa troje dece, nastanjena i sada u Malom Mokrom Lugu, Ulica kralja Aleksandra 25.

Imenovana predaje Komisiji jedno pismo pisano Dari Janković, koja je sada nastanjena u Beogradu, Ulica vršačka broj 20, koje je pisao za vreme okupacije nemački vojnik po imenu Karlo. Uz pismo su priložena i tri negativa na kojima se vidi Dara u zagrljaju sa svojim ljubavnikom Karlom i još nekim ženskima koje su po svoj prilici naše narodnosti. Po predaji pisma i negativa, Nataša izjavljuje:

Ukradena pisma

"Pisma sa negativima ukrala sam od Dare Janković pre dva do tri meseca. Bilo mi je omogućeno da to učinim, jer je ona od Uskrsa ove godine nastanjena u istoj avliji gde i ja stanujem - kod moga strica. Kada je došla kod moga strica da stanuje, izjavila je da je izbeglica i da je rodom iz Vlaške. Još od prvog dana bila je sumnjiva, jer je viđana često u društvu Nemaca i vozila se na nemačkom biciklu po Beogradu. U toku dana po nekoliko puta silazila je u varoš, a uveče se vraćala nemačkim biciklom u svoj stan.
Piše: Mr Ljubomir Tešić
IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
mob
Apple iPhone 6s
Dimitrije u vezi sa Darom
U prostorije Ozne, u Zmaj Jovinoj 21, dobrovoljno su došla dvojica muškaraca da "nešto važno kažu"

Pre dva meseca napustila je Mali Mokri Lug i uzela drugi stan. Pretpostavljam da je bila u službi Nemaca za vreme okupacije.
Moj muž Dimitrije Jogarčević po svoj prilici ima nekih veza sa Darom, jer od kako je ona odselila iz Malog Mokrog Luga vrlo često u toku dana je odsutan od kuće i zanemaruje svoje domaće poslove i obaveze, ali ove veze sa Darom mogle bi biti samo ljubavne prirode, a ne i političke. Istina je, ja ga nisam nikada videla u društvu sa Darom, ali, budući da je često od kuće odsutan, baš od vremena kada je ona odselila iz Malog Mokrog Luga, ja sumnjam da se on u međuvremenu nalazi sa njom.

Još sam saznala da pomenuta Dara Janković namerava da se iseli iz Beograda, pa smatram da je trebalo preduhitriti, uhapsiti i preslišati u kakvim je sve ljubavnim i drugim vezama bila sa Nemcima. Pričalo se i priča po Mokrom Lugu da Dara ima nekakve dokumente koji joj pružaju mogućnost da se zaposli kod Nemaca, dok je, međutim, poznato da ona za vreme rata nikakav posao nije obavljala osim što se vucarala sa nemačkim vojnicima, a jedan od njih, Karlo se zvao, u nju ozbiljno zaljubio, pa joj je iz Niša poslao ovo pismo. Ona ga je učila srpski i da piše ćirilicom... Iskaz je dat u OZNI za grad Beograd 15. decembra 1944. godine.

Čitaj kako piše

Karlovo ljubavno pismo upućeno Dari glasi (onako kako je napisano):
"Srce moje, mlogo mi je teško za tebe jer nemam uz sebe moje srce. Ja sam u Niš. Ja se Boga molim da se mi brzo vratim i opet vjajimo. Srce ja te 1000 puta lubim. Srce znaš ta ja tebe puno volim, srce moje. Meni je žao, ta si sama, prso puca ta si mala moja šena. Moje pune se ja tešim. Fotograf je olmo u hotel balkan, ne u gno Belgrad. Ne snam ta možeš rozumet sve jedno, puno te volim, 100.000 polubim i puno tebe volim tvoje srce Karlo, 1000 polubaca tvoje srce i srce moje. Molim te ta si dopar.
100000 polkub tvoj Karlo."

Još na kraju nacrtano srce i u njemu napisano: Dara Karlo, a pored njega opet: "Srce moje" i još napisano u P.S: "Puno tebe volim. Moje srcean."

Žena skuplja potpise

U prostorije OZNE, u Ulici Zmaj Jovinoj 21,22. decembra 1944. godine "dobrovoljno" su došla dva muškarca da svedoče protiv svoga bivšeg gazde Žike Belića. Jedan se zvao Špiro Vrcelj, kelner iz Beograda, rođen 1908. godine u Benkovcu, sa stanom u Beogradu, Džordža Vašingtona 3 i Boža Kuzmanović, radnik iz Beograda, rođen 1903. godine u Kumanovu, neoženjen, sa stanom u Takovskoj 76.

Oni su u OZNI dali sledeći iskaz:
"Saznali smo da ovih dana po Beogradu prikuplja neke potpise žena Žike Belića, hotelijera i industrijalca iz Beograda, i zakupca hotela "Zanatski dom", koji se sada nalazi u zatvoru lišen slobode kao izdajnik od narodnooslobodilačkih vlasti. Belićeva žena, kako saznajemo, prikuplja ove potpise u cilju da bi dokazala ispravnost svoga muža pod okupacijom i izvukla ga iz zatvora da ne bude streljan.

Mi obojica smo pre rata bili kod njega uposleni kao šankuši i kafekuvari i poznat nam je rad Žike Belića kao trgovca, a naročito kao izrabljivača radnika. Radili smo po 16-17 sati dnevno, a često nam Belić nije isplaćivao ni pogođenu nadnicu, a kamoli prekovremeni rad. Poznato nam je isto tako da je od nemačkih vojnih vlasti primio ogromne količine šećera i drva za izradu marmelade i veštačkog meda za Nemce i da je u velikim količinam izrađivao ove artikle i liferovao ih Nemcima. Njegov činovnik Bogoljub Radetić pričao nam je da je od opštine grada Beograda za Nemce koji su stanovali u njegovom zakupljenom hotelu primao u mesečnom iznosu po 350 hiljada dinara, a da je za kiriju plaćao samo po 45 hiljada dinara mesečno za sve prostorije hotela, bioskopa i drugo.

Poznato nam je i to da se Belić bavio i mnogim drugim špekulacijama, trgovinom za koju nije imao ovlašćenevelike količine skrivene robe posle oslobođenja Beograda. Petar Radetić, brat Bogoljubov, za vreme okupacije bio je poslovođa u Belićevoj radnji, gde se pravila marmelada i veštački med, pa njemu mora biti nešto više poznato o trgovačkim i drugim špekulacijama u poslovanju Belićevom s Nemcima. Nije nam poznato gde su braća Radetići nastanjeni, ali znamo da se sada kriju od OZNE po Beogradu. Napominjemo i to da je Petar Radetić Belićev kum..."

Stanari zgrade u Cetinjskoj broj 10 - Duvna Mah, Milan Gnjatović, Bojana Žižić, Milan M. Žižić i Jelica Gnjatović - svi iz Beograda - došli su 21. novembra 1944. godine - da u OZNI svedoče protiv svoja dva suseda iz iste zgrade - Dragiše Miloševića, vlasnika zgrade u Cetinjskoj 10 i Cilike Zvizdić i njenog muža Ragiba Zvizdića, nastojnika zgrade u Cetinskoj ulici 10.

Optužba protiv Dragiše Miloševića:
"Tokom ove 1944. godine, od aprila, bio je u dražinim odredima u okolini Jagodine. Iz dražine vojske je istupio onda kada su partizani krenuli iz Bosne prema Drini, a zatim počeli ulaze u Srbiju. Po Beogradu je po povratku širio glasove kako je Draža sa 25 hiljada svoje vojske krenuo u susret Englezima i Amerikancima prema Grčkoj i da će pomoću njih stići u Beograd i osloboditi ga pre partizana i saveznika.
Piše: Mr Ljubomir Tešić
IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
mob
Apple iPhone 6s
Crna berza u vreme okupacije
Trgovalo se vagonskom robom na crnoj berzi i sticale pare

U toku bavljenja u Dražinim odredima, Milošević je povremeno dolazio u Beograd - u društvu sa još po jednim Dražinim banditom, okićenim bombama, radenicima, velikom bradom, dugom kosom i svim ostalim rekvizitima dražinovštine. Milošević je i sam nosio "Dražinu bradu", koju je brzo obrijao pred sam ulazak partizana u Beograd i tako se prerušio i sakrio. On se i danas, u tajnom skrovištu, uključuje nadom da će Draža ponovo vaskrsnuti i krenuti konačno sa obračunom i progonom iz Srbije, "komunističke bande", kako naziva našu slavnu vojsku...

... Izjavljujemo još da je Milošević za vreme okupacije zaradio silan kapital - trgujući vagonskom robom na crnoj berzi - robom koju je dobijao pomoću Nemaca. Bacao je na crnu berzu: šećer, zejtin, pirinač, kvasac, esenciju, biber i drugo. Prodaju je vršio samo na veliko - šećer samo na sanduke, zejtin na kante itd. Ali kada bi mu se obratila sirotinja za jedno ili pola kilograma, bahato je odbijao...

Lisac svoje vrste

... Milošević se sada lažima predstavlja kao veliki mučenik iz vremena okupacije, prseći se kako je bio hapšen od strane Gestapoa. Jeste, on je od Nemaca jednom i bio uhapšen, ali ne zbog rodoljublja, nego zato što je sakrio veliku količinu robe koja nije bila prijavljena okupacionim vlastima. A posle, kada je Draža Mihailović paktirao s Nemcima, Dragiša Milošević se, k sada kao "dražinovac", naglo počeo da se bogati.

Upozoravamo nove vlasti da je Milošević lisac svoje vrste, jer se predstavlja i kao materijalno oštećen - tobože da se za porušenu kuću morao zadužiti sa 300 hiljada hipotekarskog duga. Istina je da je ovaj dug napravio, ali ne iz razloga nužde, nego da bi time kamuflirao poslove koji su mu za vreme okupacije doneli na desetine i desetine miliona dinara na račun beogradske sirotinje. Ovaj ovako zarađeni kapital pretvorio je u tursku valutu i zlato. U doba okupacije živeo je vrlo luksuzno: priređivane su bogate večere s pijankom i partijama pokera do zore.

Miloševićeva žena je sa balkona dovikivala susedima, koje nije trpela: "Vi ste, bando, komunisti, ali od vaše komune nema ništa, jer su oko nas Nemci..."

U toku bavljenja u Dražinim odredima, Milošević je povremeno dolazio u Beograd - u društvu sa još po jednim Dražinim banditom, okićenim bombama, radenicima, velikom bradom, dugom kosom i svim ostalim rekvizitima dražinovštine. Milošević je i sam nosio "Dražinu bradu", koju je brzo obrijao pred sam ulazak partizana u Beograd i tako se prerušio i sakrio. On se i danas, u tajnom skrovištu, uključuje nadom da će Draža ponovo vaskrsnuti i krenuti konačno sa obračunom i progonom iz Srbije, "komunističke bande", kako naziva našu slavnu vojsku...

Uz pomoć Nemaca

... Izjavljujemo još da je Milošević za vreme okupacije zaradio silan kapital - trgujući vagonskom robom na crnoj berzi - robom koju je dobijao pomoću Nemaca. Bacao je na crnu berzu: šećer, zejtin, pirinač, kvasac, esenciju, biber i drugo. Prodaju je vršio samo na veliko - šećer samo na sanduke, zejtin na kante itd. Ali kada bi mu se obratila sirotinja za jedno ili pola kilograma, bahato je odbijao...

... Milošević se sada lažima predstavlja kao veliki mučenik iz vremena okupacije, prseći se kako je bio hapšen od strane Gestapoa. Jeste, on je od Nemaca jednom i bio uhapšen, ali ne zbog rodoljublja, nego zato što je sakrio veliku količinu robe koja nije bila prijavljena okupacionim vlastima. A posle, kada je Draža Mihailović paktirao s Nemcima, Dragiša Milošević se, k sada kao "dražinovac", naglo počeo da se bogati.

Upozoravamo nove vlasti da je Milošević lisac svoje vrste, jer se predstavlja i kao materijalno oštećen - tobože da se za porušenu kuću morao zadužiti sa 300 hiljada hipotekarskog duga. Istina je da je ovaj dug napravio, ali ne iz razloga nužde, nego da bi time kamuflirao poslove koji su mu za vreme okupacije doneli na desetine i desetine miliona dinara na račun beogradske sirotinje. Ovaj ovako zarađeni kapital pretvorio je u tursku valutu i zlato. U doba okupacije živeo je vrlo luksuzno: priređivane su bogate večere s pijankom i partijama pokera do zore.

Miloševićeva žena je sa balkona dovikivala susedima, koje nije trpela: "Vi ste, bando, komunisti, ali od vaše komune nema ništa, jer su oko nas Nemci..."

Pomenuti svedoci, u zajedničkoj izjavi u OZNI, protiv Zvizdića su iskazali su ovo:
"Oni su se za vreme okupacije u Beogradu bili prerušili u Srbe. Bili su nastojnici kod Miloševića. Umesto Ragib, on je sebe krstio u Rista, a ona, umesto njeno pravo ime - Cilinka, za okolni svet je bila Vera Zvizdić. Međutim, oni su za Nemce bili ono što su bili - ona Hrvatica, a on musliman. Tako su sa njima i sarađivali za sve vreme okupacije. U njihovom stanu su Nemci, njihovi prijatelji, bili i danju i noću. Tu se jelo, pijančilo i stalno pevalo poslednevno, najviše na nemačkom, nemačke pesme; tu je odjekivalo od klicanja "hajl Hitler". Njihov stan je služio za sastanke svih tipova koji su služili i bili na strani okupatora.

Cilinka je javno, u Cetinjskoj i drugim okolnim ulicama, svima pretila Nemcima i "moćnim Gestapoom". Pred njom su svi stanari morali da strepe i da joj se klanjaju. Svak se čuvao da joj se, ne daj bože, bilo čim zameri, jer su znali šta ih čeka! Sve čestite stanare zgrade je špijunirala i uhodila.
Piše: Mr Ljubomir Tešić
IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
mob
Apple iPhone 6s
Projin hleb kao poslastica
Cilinka je u opštoj bedi razvijala belo testo i jela bombone

Cilikin muž Ragib bio je šofer kod Nemaca i kao takav sa njima bio i u službi i u svome domu vrlo familijaran. Trošio je sa Nemcima i uz njihovu pomoć od 100 hiljada do 150 hiljada dinara mesečno. Cilinka je u vreme najveće oskudice životnih namirnica u Beogradu, u vreme kada je za pojedince i parče projinog hleba bila velika poslastica, izazivački, na sred dvorišta, klala piliće, razvijala belo testo, a iz džepova vadila i jela bombone - očekujući da joj na ručak, kao gosti, u buljuku, dođu Nemci, kućni prijatelji...

Zvizdići su se služili Nemcima i nemačkim prevoznim sredstvima za sve svoje domaće potrebe. Cilinka je u društvu sa svojom sestrom (koja je zajedno sa svojim mužem u septembru 1944. godine pobegla u Nemačku) neposredno pred ulazak partizana u Beograd, nemačkim kolima prevozila stvari iz Ruske vojne bolnice u svoj stan...

Cilinka je, zajedno sa svojom sestrom, pre oslobođenja, kupila velike količine zlatnog nakita i zlatnih poluga, jer se bojala da će novac koji su pljačkom i otimačinom imali u kući, izgubiti vrednost.

Otkud pare

Potrebno je da nove vlasti pozovu ovaj par - on šofer kod Nemca, ona nastojnica zgrade kod Miloševića - dokažu poreklo tolikog bogatstva - a zna se da su bili puka sirotinja. Na osnovu kojih sredstava su tako ugodno i raskošno živeli za vreme okupacije.

Prvih dana po ulasku partizana u Beograd, Cilinka je krišom i na brzinu pred Divnom Mah cepala fotografije, razne legitimacije, propusnice i "ausvajse" -uspomene iz doba saradnje sa Nemcima - jer se bojala da sve ovo ne dospe u ruke OZNE i drugih organa nove vlasti..."

U prostorije Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača (zgrada Prizada, na Obilićevom vencu) 2. decembra 1944. godine, bez poziva je došao da svedoči Vlastimir Simović, od oca pokojnog Nedeljka i majke Milice, rođene Ćirjanić, rođen 23. jula 1900. godine, u Milićevu selu (Užička Požega), po zanimanju finansijski činovnik sa stanom u Beogradu (Šumatovačka 128), oženjen, otac dvoje dece.

Imenovani Komisiji predaje jedan koverat, zatvoren; na njemu piše: "Ravnogorska komanda Beograda Jugoslovenske vojske u otadžbini."

Sekretar Komisije, dr Ivan Grgić, otvara koverat. U njemu nalazi 40 komada novčanica od po 500 dinara, srpskih, ukupno 20 hiljada dinara.

Iskaz svedoka glasi:
"Jednog dana, početkom septembra 1944. godine -dok mene kod kuće nije bilo već samo moja supruga - došla su u moj stan i pitala za mene dva nepoznata čoveka. Pošto nisu mene našli, kazali su mojoj ženi da ona umesto mene primi ovaj koverat. Ona je to odbijala, braneći se da ima nalog od mene, da nikakvu poštu u mome odsustvu ne sme primiti. Međutim, nepoznati ljudi nisu se dali ubediti već su jednostavno mojoj ženi u ruke gurnuli ovaj koverat i otišli.

Žena mi je sve ispričala čim sam došao kući. Nisam znao šta da radim. Isto tako, nisam znao ni docnije šta da radim kada je Beograd oslobođen i u njemu osnovana narodna vlast. Ratna su vremena, postoje velike zaoštrenosti, uhođenja i špijuniranja, niko nije znao ko kome o glavi radi, na sve strane plamti nesalomljena borba i ja priznajem - strah me je bilo ovaj koverat s novcem prijaviti narodnoj vlasti.

Naročito sam se plašio da na sebe i svoju porodicu navučem kakvu sumnju, a sumnji je bilo na pretek kud god da se okreneš. Ja sam mali, obični čovek koji je u ratu zaplašen i tog straha se teško mogu osloboditi. Osim toga, nisam znao kojoj vlasti ili kojoj ustanovi da predam ovaj koverat a da na sebe ne navučem sumnju; koverat koji su mojoj ženi u ruke tutnula ona dva čoveka. zato, čim sam saznao za vas i vašu Komisiju, odmah sam rešio da koverat vama predam i ispričam ono što ste čuli... Inače, ja sam za svo vreme okupacije bio zaposlen u Radnom bataljonu Sedmog odeljka, a onda u Radnom bataljonu FK pa sam često i zaboravljao na ovaj koverat da ga ponesem od kuće..."

Na kraju svoga iskaza Vlastimir Simović je dodao:
"Ja sam skroman činovnik i nikada nikakvoj političkoj stranci nisam pripadao, ali sam na svoj način uvek verovao i ispovedao napredne socijalne ideje.

Muke običnog čoveka

Nisam pripadao, niti sam ma kakve veze imao sa organizacijom đenerala Draže Mihailovića. naprotiv, ako mi verujete, ja sam uvek u sebi simpatisao NOP i na taj put sam upravljao i svoje rođake u Požegi. Četnici Draže Mihailovića ubili su moga brata od strica Jevrema Simovića i njegovog sina Radića, a moga rođenog brata su batinali. Isto tako, ja sam i mnogim svojim kolegama u službi ovde u Beogradu u najvećoj tajnosti govorio da nađu pravu orijentaciju u ovoj krvavoj i haotičnoj borbi našeg naroda u kojima se običan čovek teško snalazi kuda i za kakvim i kojim barjakom da krene...

Po oslobođenju, ja sam aktivno stupio u naš mesni izvršni odbor, čime vas uveravam ovom legitimacijom... Vraćajući se na stvar tajanstvenog koverta, izjavljujem da niko osim mene i moje žene ništa ne zna o ovom kovertu, odnosno nisam nikome govorio, niti sam čuo da je neko oko mene primio ovakav ili sličan koverat.
Piše: Mr Ljubomir Tešić
IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
mob
Apple iPhone 6s
Bora Mitrović pomagao narodu
Savetovao nas je da nikada ne postupamo grubo prema ljudima

Pretpostavljam da je ovaj novac iz onih suma koje su četnici Draže Mihailovića, đenerala, pokrali iz kase Narodne banke u Beogradu, pošto je koverat, posle pljačke Banke, meni donet... Više nemam šta da izjavim..."

Građani su se mahom među sobom optuživali i jedni protiv drugih cinkarili kako su se držali za vreme okupacije, ali ova vrsta svedočenja bila je malo ređa - građani jedni druge brane od cinkarenja i optužbi. Bio je redak primer koji sledi.

Bez poziva je u prostorije Državne komisije na Obilićevom vencu došao 30. decembra 1944. godine Branko Petrović, sin Pavla, rodom iz Požaranja, srez Gornjepološki, stanovnik Beograda, po zanimanju učitelj, star 22 godine.

Branko Petrović je svedočio:
"Meni je danas javio Nikola Stanisavljević, učitelj kao i ja, da bi trebalo da dam Državnoj komisiji izvesne podatke o radu i držanju Bore Mitrovića, komesara železničke policije za vreme okupacije, koga nove vlasti sumnjiče i hapse, te se ja javljam radi svedočenja.

Ja sam od meseca februara 1944. godine radio u Odeljenju za kontrolu cena i bio sam dodeljen na rad na Železničkoj stanici Beograd, gde sam vršio kontrolu i pregled namirnica koje su stizale u Beograd.

Zabranjeno otimanje

Lično sam poznavao Boru Mitrovića, koji je bio komesar železničke policije pri železničkoj stanici Beograd. U pogledu držanja i rada Bore Mitrovića mogu da se izrazim da je on bio blag i da je uvek imao obzira prema narodu kome je gledao, što se kaže, kroz prste. Često je nas, kontrolore, savetovao da nikada i nikako ne postupamo grubo i rigorozno prema narodu i da što manje plenimo i oduzimamo namirnice koje, u vreme opšte gladi i nestašicu, donose iz unutrašnjosti u Beograd ili lično za sebe ili na pijacu da prodaju.

Sećam se da je jednom Bora Mitrović bio optužen od jednog našeg Švabe iz Banata. Taj Švaba, Folksdojčer, zvao se Babec. On je pretio Bori da je kao kontrolor vrlo blag i da će ga prijaviti Feldkomandanturi. Pretio mu je i logorom na Banjici ili Starom Sajmištu. Zbilja su jednom došli iz Feldkomandanture i tamo odveli Boru. Zbog blagosti prema narodu koji stiže u Beograd ili odlazi iz grada saslušavao ga je izvesni nemački oficir koji se zvao Cimerman. Optuživao ga je oficir da nagovara nas, ostale kontrolore, da sabotiramo u radu, te slabo izvršavamo njihove, nemačke, naredbe. Nije mi poznato kako se ovo saslušanje u Feld-komandanturi završilo po Boru i čim eje sve sa sebe skinuo optužbe banatskog Švabe Babeca.

Tvrdim svojom čašću i obrazom da je Bora Mitrović kao čovek bio pošten i korektan, a da li je, u to vreme, imao neke veze sa partizanima i NOP-om, nije mi poznato, jer ja sa njim nisam bio toliko intiman, da bi mi te stvari mogao poveriti... Ništa mi drugo u vezi Bore Mitrovića nije poznato, a na sve ovo što sam izneo mogu i da se zakunem da je tako kako sam ispričao..."

Ali, svoju lojalnost novom režimu koji se odmah prozvao - narodna vlast - Dušan Lazić, privatni činovnik na radu u 11 radnom bataljonu Devetog odeljka, sa stanom u Ulici Resavskoj 42, oženjen, sa jednim detetom, rođen 24. oktobra 1911. godine - iskazao je na neobičan i nesvakidašnji način u prostorije Državne komisije doneo je poveliki denjak raznih dokumenata koja su se odnosila na konferencije, sastanke i odluke Nedićeve vlade i rada Nedićevih najbližih saradnika.

Pružajući denjke dokumenata sekretaru Komisije, Lazić je ispričao ovu priču koja je ušla u zvanični zapisnik sa saslušanja:
"Ja sam za vreme okupacije radio u Računovodstvu Nacionalne službe. Moj šef Računovodstva Jovanović, ove 1944. godine, nešto pre Uskrsa, kako on kaže, uzeo je jedan orman iz hodnika Nedićevog Predsedništva vlade i preneo u prostorije Računovodstva. Pošto je orman bio zaključan, a ključa nije bilo, to je pozvan majstor koji je orman otvorio.

Sačuvani papiri

U ormanu su pronađena dokumenta koja sam ovoj Komisiji doneo na uvid, ali ta dokumenta nisam tada uzeo, niti sam to mogao učiniti, jer ih je šef Računovodstva predao rukovodiocu Nacionalne službe, Marčetiću, verovatno, zbog poverljivosti, da ih vrati Predsedništvu Nedićeve vlade. Izgleda da Marčetić ova dokumenta nije vratio Predsedništvu, već ih je zadržao kod sebe u kancelariji gde su se zatekla i na dan oslobođenja Beograda.

Prostorije kancelarije Nacionalne službe rada za obnovu Srbije, odmah, nakon oslobođenja, bile su, od strane Stambenog odseka Komande grada Beograda, stavljene na raspolaganje nekim licima za privatno stanovanje. Pri useljavanju, ta lica su iz ovih prostorija, pored ostaloga, izbacili i sva dokumenta koja su preneli u garažu zgrade. Izneli i bacili sa ostalim papirima i knjigama.

Ja sam ovih dana tražio neku knjigu ili nešto čiste hartije za potrebe našeg 9. ratnog bataljona, pošto je sada velika oskudica u papiru, pa sam zato pretraživao i po hrpi dokumenata prostrtoj po čitavoj površini garaže. Klekao sam i počeo da prebiram i tako sam naišao i na ova dokumenta, koja sam, čim sam ih pronašao, prepoznao da su to dokumenta, koja su se ranije nalazila u pomenutom ormanu, a odnosila su se na rad Predsedništva Nedićeve vlade. Bio sam uveren da će Komisiji biti od neprocenjive koristi, pa sam ih doneo u vašu kancelariju..."
Ovaj iskaz je Komisiji dat 9. decembra 1944. godine.
Piše: MR Ljubomir Tešić
IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
mob
Apple iPhone 6s
Članice AFŽ pišu prijave
Koliko se puta demon - devojka ogrešila

U doušništvo su se masovno uključile i članice AFŽ-a Starog grada. One svoju prijavu počinju sa "Smrt fašizmu -Sloboda narodu!", ali je tim pozdravom i završavaju.

Ovako (patetično) pišu:
"U Beogradu, u Ulici Kulina bana broj 20, živi Hitlerov agent i član Gestapoa Dušanka Jačević, narodni neprijatelj i najveći zlikovac - demon u čovečjem obliku! Za tri i po godine srpske golgote, ona ne samo da nije bila obični zlikovac nego se može nazvati prema groznim delima i jedan od grobara Srpskog naroda. - Zato je pravedno da se izvede pred Narodni sud..."

U istom, patetičnom tonu, nastavljaju žene AFŽ-a Starog grada:
"Ona je ta koja je došla u Nedićevo Ministarstvo finansija po direktivi Gestapoa kao špijun za potkazivanje rodoljuba koji su radili za naš slavni i herojski NOP, u čemu je u potpunosti odigrala ova hitlerovka svoju ulogu i najistaknutije činovnike predala dželatima Gestapoa. Na prvom mestu to je drug Veštica, i mnogi drugi, koji se nikada više nisu vratili svojim kućama.

Posle kraćeg vremena, pošto je ovde završila svoju kobnu ulogu, fiktivno je dala ostavku i potpuno se dala na raspoloženje Gestapou i svoju novu ulogu prenela je na selo i, sa čitavom pratnjom naoružanih bandita, žarila i palila po selima duž cele Srbije, pa kada je i tamo završila svoju kobnu ulogu, upisala se na nekakav švapski medicinski fakultet i prenela svoju filijalu u Grac i Beč i obratno - sve sa izgovorom da studira medicinu, radi čega je njena majka, inače Švabica, bila vrlo gorda i očekivala kada će doći taj srećni dan, da se svi, osim oca i brata, presele u švapsku zemlju, naime, otac i brat kao Srbi nisu bili dostojni da pođu tamo odakle im je poreklo...

... Koliko je samo puta ista ova demon-devojka u našem prisustvu činovnika pljuvala na Srpstvo i gordo se prsila da je srećna što nije vlaške nego švapske krvi, i sa prezrenjem je govorila da je njen otac Ciganin...
... Danas ista ova Dušanka obratno igra ulogu Ruskinje i prlja slovensko ime.
Piše: Mr Ljubomir Tešić
IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
mob
Apple iPhone 6s
Odlazak u Beč na studije
Bolje u Beč nego na prinudni rad

Tome zločincu treba stati na put i izvesti je na SUD, neumitni narodni sud! Gde će svoje grehe okajati, pa zato apelujemo da se bez odlaganja uhapsi i izvede pred narodni sud! To jest, da javno pokaže svoje delo na videlo, inače spram našeg naroda bio bi učinjen pravi zločin, ako se prećutno pređe preko ovih groznih dela koja je ona počinila u toku tri i po godine naspram porobljenog Srpskog naroda!"

Ne zna se gde je, i kako, uhapšena Dušanka Jačević koju tako žestoko optužuju žene iz AFŽ-a Starog grada. Pala je u ruke OZNE. Dovedena je u Beograd i saslušana pred Komisijom 6. marta 1945. godine. U zapisniku stoji da je prispela u prostorije Komisije po pozivu.

Evo njenih generalija: "Dušanka Jačević, student medicine, poznata po ličnoj karti Komande grada Beograda P. Br. 67668 od 2. marta 1945. rođena u Beogradu, 13. marta 1923. godine od oca Dragoljuba i majke Živane, rođene Jovanović, vere pravoslavne, upitana o potrebnom, izjavi:

"Maturirala sam 1941. godine. Roditelji su mi bili u teškim materijalnim prilikama, te sam morala da se zaposlim, kako bi nam se mesečni prihodi povećali. Pošto mi je otac radio u Ministarstvu finansija, on je učinio preko svojih poznanika, te sam se tamo zaposlila kao nadničar za 1.800 dinara mesečno. Na rad su me odredili u Odeljenju državnih dugova i državnih ih kredita. Šef mi je biko Dragiša Cvetković kao neposredni starešina, a šef celog odeljenja bio je Cvetko Lazarević, načelnik.

Čula od oca

U mojoj kancelariji su samnom radili: Gospođa Petrović, Branka Krga i Natalija Vujević. Pored njih, samnom su radili i Stevan Veštica i Boža Bogdanović. Njih dvojicu su jednog dana odveli u policiju, čini mi se Vešticu iz stana, a Bogdanovića iz kancelarije. Pričalo se da su uhapšeni kao simpatizeri pokreta NOP. Ja sam o njihovom političkom stavu čula od oca, a sa njima nisam razgovarala, jer su od mene bili znatno stariji.

Na službi u Ministarstvu finansija ostala sam oko šest meseci. Ostavku sam dala jer mi se činovnička služba nije sviđala. Počela sam sa trgovinom na taj način što sam po selima odnosila naše stvari, za dobijeni novac kupovala namirnice, jedan deo ostavljala za sebe, a drugi deo prodavala po pijacama Beograđanskim. Objave mi je izdavao kvart dok sam bila zaposlena u Ministarstvu, a kasnije sam objave dobijala od Železničkog komesarijata, od Stragarca, koji je te objave izdavao svim onim koji su mu se obratili.

Na put sam išla obično u Šabac i okolinu, Valjevo i okolinu, Požarevac i okolinu. Na put sam odlazila sama. Namirnice su mi Nemci nekoliko oputa oduzimali, ali mi je namirnice oduzimala i naša policija.

Kada je sa objavama išlo teško i kada su namirnice sve više počeli da oduzimaju, ja sam sa ovim poslom prestala..."

U drugom delu svoga iskaza Dušanka Jačević kaže:
"Oktobra 1943. godine bila sam odlučila da odem u Beč radi studiranja. U to vreme se uveliko po Beogradu pričalo o mobilizaciji devojaka za nemački front. O radu po nemačkim bolnicama. Ja sam se ovoga uplašila i mislila sam da je bolje da odem u Beč. Javila sam se u Berzu rada kao što su to činili i ostali i u Mariboru sam se od radničkog transporta odvojila i narednim brzim vozom otišla u Beč.

U Beču sam se javila Klari Kocijan koju mi je preporučila Miroslava Smejkal. Klara mi je stan našla i tako sam pokušala da se upišem na fakultet u Beču, ali su me odbili.

Strah od policije

Jedno vreme u Beču nisam ništa radila, izdržavala sam se od ušteđevine i namirnica koje sam ponela iz Srbije. Jednom sam iz Beča dolazila u Beograd. Rektor Bečkog univerziteta dao mi je dozvolu za put, jer su mi bila potrebna još neka dokumenta koja su se nalazila u Beogradu.

U Beogradu nisam smela dugo da ostanem, jer sam se bojala da me policija ne prijavi Nemcima, ovi, kao sabotera, ne uhapse. U Beč sam se vratila na isti način kao što sam prvi put i otišla: javila sam se u Berzu i sa radničkim transportom došla do Maribora i tu izašla iz voza i drugim vozom otišla za Beč. Posle Božića 1944. godine iz Beča sam otišla u Grac i tamo sam nekako uspela da se upišem na tamošnji medicinski fakultet. Počela sam da učim jezik i čitala sam stručne stvari, a predavanja sam pratila ukoliko sam jezik mogla razumeti.
Piše: Mr Ljubomir Tešić
IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
mob
Apple iPhone 6s
Prijateljstvo sa
Nemcima i Rusima
Nema tragova o daljoj sudbimi Dušanke Jačević

Ja sam i pre svoga odlaska u Beč pokušavala da odem na studije legalnim putem, jer sam se prijavila Naučnom nemačkom institutu, profesorima, doktorima, Šmausu i Medenici, ali su me tamo odbili, pa sam pribegla onome što sam ispričala..."

Među dokumentima, u fascikli 4 -286 ne postoje bilo kakvi tragovi o daljoj sudbini Dušanke Jačević: kako je Komisija postupila prema njenom slučaju - da li je oslobodila optužbi ili je predala na dalju nadležnost drugim sudskim istancama (Vojni sud, Sud nacionalne časti, Javno tužilaštvo i dr).

Međutim, znatno kasnije, kada je "predmet Dušanke Jačević već bio kompletiran" za "dalju nadležnost", u prostorije Državne komisije na Obilićevom vencu došla je da svedoči i Petrojka Milosavljević, domaćica, sa stanom u Ulici Kulina Bana 22, udata, majka troje dece, rođena 1913. godine u selu laništu kod Jagodine.

Petrojka je izjavila:
"Ja sam čuvar kuće u Kulina Bana 22 gde stanuje i Dušanka Jačević. Jošod 1941. godine Dušanka je uspostavila prisne odnose sa Nemcima. Kod njih u stan Nemci su često svraćali. Primetila sam da su tu obično bili na ručku ili večeri. Jeli su i pili skupocena pića. Kod njih je u kući za sve vreme okupacije bilo svega i svačega: šunke, slanine, konzervi i drugog, jer je sve to Dušanka pomoću Nemaca nabavljala. Kamionima su Nemci dolazili i za njih namirnice dovozili. U tim kamionima sam viđala i Dušanku kako sa Nemcima odlazi i dolazi.

Kod njih su Nemci dolazili i u 12 sati noću. Ja sam otvarala vrata i oni bi uvek zatražili Dušanku. Kod njih su Nemci i noćivali. Ja sam se celo vreme okupacije Jačevića jako plašila, jer su sa Nemcima održavali prijateljske veze, a moj je muž hapšen i izvođen na streljanje.

Dušanka mi je sama pričala da je propusnica za odlazak po selima dobijala od Nemaca, a njena majka mi je pričala kako Dušanka dobija konzerve koliko želi od Nemaca. Svi iz naše ulice su zapazili to Dušankino veliko prijateljstvo sa Nemcima. Ona se toga nije stidela, niti je to prikrivala.

Dušanka je kod mene govorila kako su Nemci kulturni i u ljubavi vrlo nežni. Još je govorila: Ja ću se udati za nemačkog oficira.
Kada sam se iz izbeglištva, sa sela, vratila u Beograd, odmah sam primetila da je Dušanka u prijateljskim odnosima sa ruskim vojnicima. Brzo se prerušila. Kada sam stigla iz sela, već prvog dana sam primetila da ruski vojnici sve češće, pojedinačno i u grupama, dolaze u Jačevićev stan. Primetila sam da i sa njima Dušanka odlazi u kamionima. Deca su mi rekla da je pre neki dan došao kamion sa ruskim vojnicima i da su kod Dušanke istovarili veću količinu platna. Do pre nedelju dana stalno su dolazili ruski vojnici, a sada dolazi samo jedan šofer koji vozi prema Sofiji i Budimpešti.

Dušanka je nedavno doterala u stan jedan klavir. Meni je rekla da ga je platila 200 hiljada dinara, a pre nego što je klavir stigao rekla mi je da je koštao 110 hiljada dinara. A da li je ona ovaj klavir kupila ili joj je to neko poklonio - meni nije poznato..."

Na isleđenje u Državnuj komisiju 15. marta 1945. godine pozvan je dr Radosav Marković, iz Beograda, sa stanom u Ulici Hadži Đerina 23, rođen 1898. godine u Piperima (Crna Gora). U vezhi "Crnog kabineta" on je ovako svedočio:

"Ja sam u Nedićevoj vladi bio načelnik Ministarstva prosvete i moja je uloga bila izvršnog organa. Vođenje prosvetne politike i rešavanje personallnih pitanja, naročito u vezi sa reorganizacijom Univerziteta, poticalo je od grupe lica koja su bila delom iz samog Ministarstva, a delom van Ministarstva, a ustvari politički faktori Nedićevog režima.

Crni kabinet

Ta grupa je ustvari radila po svim pitanjima političkim i kolaboracijom sa Nemcima i nemačkim vlastima. Svi smo znali da ova grupa sve radi,a dobila je podrugljiv naziv, koji se u najvećoj konspiraciji izgovarao - "Crni kabinet". U njega se ulazilo po mišljenje koje su davali ministar prosvete i vera Jonić, pa Vladimir Velmar Janković, zatim Dimitrije Najdanović, Branimir Maleš, Vladimir Vujić, a po pitanju reorganizacije Univerziteta i projekta Srpskog civilnog plana instrukcije je davao pomoćnik ministra Vladimir Velmar Janković i Nikola Popović, rektor Univerziteta i projekta Srpskog civilnog plana instrukcije je davao pomoćnik ministra Vladimir Velmar Janković i Nikola Popović, rektor Univerziteta. O njihovom radu se moglo saznati tek kada izađe kakvo naređenje, kao što je bio slučaj sa antikomunističkim kursevima za profesora i učitelja ili naredba u vršenju kontrole "Sumnjivih lica, simpatizera komunizma".

To je baš bio slučaj i samnom, jer je u Ministarstvu radio i određen činovnik koji je moj rad i kretanje pratio, pošto je ta grupa i mene bila označila za komunističkog agenta. Međutim, mogu da izjavim da mi nije poznat pojedinačni rad ove grupe, a znam da su se oni sastajali i znam da je njihov rad predstavljao zvaničnu politiku i borbu protiv komunista. Svi smo znali da su po ovim pitanjima sarađivali sa Nemcima. Ništa mi više nije poznato u vezi rada "Crnog kabineta".
Piše: Mr Ljubomir Tešić
IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Idi gore
Stranice:
1 2 3 5
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Trenutno vreme je: 01. Dec 2020, 02:49:00
nazadnapred
Prebaci se na:  

Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.  

Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.

web design

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: 24sata :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: ConQUIZtador :: Domaci :: Morazzia :: TotalCar :: FTW.rs :: MojaPijaca :: Pojacalo :: Advokat Draganić :: MojaFirma

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.

Copyright © 2002- "Burek.com", all rights reserved. Performance: 0.055 sec za 17 q. Powered by: SMF. © 2005, Simple Machines LLC.